Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! En torno a Pasolini: Hombre, escritor, poeta, cineasta, político... Oko Pazolinija: Čovek, pisac, pesnik, filmski stvaralac, političar Pjer Paolo Pazolini (ital. Pier Paolo Pasolini; Bolonja, 5. mart 1922 — Rim, 2. novembar 1975) je bio italijanski filmski režiser, pisac, pesnik, scenarista, dramaturg, lingvista, glumac, slikar, političar, novinar i kolumnista, jedan od najvećih intelektualaca Italije 20. veka. Njegovo stvaralaštvo izaziva brojne kontroverze i dan–danas, naročito krvavi erotski triler Salò ili stodvadeset dana Sodome. Biografija Detinjstvo i mladost Pazolini je rođen u Bolonji (Emilija-Romanja), u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, a 1921. udala se Karla Albertija. Godinu dana posle Pazolinijevog rođenja, porodica se preselila u Koneljano (Veneto), godine 1925, kada je rođen Pjerov mlađi brat Gvidalberto, u Beluno (Veneto), a naredne godine su se vratili u majčinu porodičnu kuću, u mestašcu Kazarsa dela Delicija (Furlanija-Julijska krajina). Naime, Karlo Alberto je te godine uhapšen zbog kockarskih dugova, te je Suzana sa decom otišla kod roditelja. Godine 1931. Alberta premeštaju u Idriju (Slovenija), a dve godine kasnije Pazolinijevi se sele u Kremonu (Lombardija), pa potom u Skandijano i Ređo Emiliju, gde Pjer upisuje srednju školu i stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Ubrzo pokazuje zanimanje za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a redovno odlazi u jedan od lokalnih bioskopa. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, pokušava da pokrene jedan pesnički list, ali njihov pokušaj propada usled nestašice papira. Pazolini je kasnije rekao da mu se tada javila i prva želja da snimi film, ali zbog događaja koji su usledili, ona je dugo bila skrajnuta. Umesto toga, on rado učestvuje na svim kulturnim manifestacijama i sportskim takmičenjima koje su organizovali fašisti, a čiji je simpatizer on polako postajao. Veza sa Komunističkom partijom Iako je poticao iz vojničko protivfašistički orijentisane sredine sam se uključio u komunističku partiju krajem 40-ih godina. U 50-im godinama imao je teškoće sa svojom homoseksualnom orijentacijom, ka kojoj se javio otvoreno, sa italijanskom administracijom i izdanje njegove knjige „Mangupi“ (Ragazzi di vita) iz godine 1955. izazvalo je skandal i komunistička partija ga je isključila iz svojih redova. On sam nije prestao da se predstavlja kao marksista. 60-ih godina 20. počinje Pazolinijeva rediteljska karijera i tek tada ga italijanska javnost počinje ceniti, bez obzira na njegovu seksualnu i političku orijentaciju. Pozne godine Ubistvo Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom.[1] Za njegovo ubistvo bio je osuđan Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi. [2] Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije, gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.[1] Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.[1] Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu. Niz neregularnosti pojačalo je takve sumnje. Postavljana su pitanja: da li se moglo poverovati da je atletski građenog muškarca, kakav je bio Pazolini, mogao da pretuče mršav i nejak sedamnaestogišnji mladić? Kako je Pelozi imao samo par sitnih tragova krvi po odeći, kada su forenzički stručnjaci utvrdili da je došlo do žučne borbe po blatu? Takođe, krv je pronađena na krovu automobila sa suvozačeve strane, koja je sugerisala ili da je Pelozi imao saputnika sa sobom, ili da je neko drugi vozio auto. Uz to, zeleni džemper, koji nije pripadao ni Pazoliniju ni Peloziju, pronađen je na zadnjem sedištu. Pazolinijev rođak je rekao da džemper nije bio tamo dan ranije kada je čistio auto. Sa druge strane, policija je slučaju pristupila vrlo traljavo: propustili su da uzmu otiske prstiju sa mesta zločina; ostavili su automobil po kiši koja je uništila sve dokaze; čak su uspeli i kola da udare o stub na putu do istražnog sudije koji je tražio da ga pogleda. Kao rezultat svega, forenzički nalazi su bili bezvredni u ovom slučaju.[1] Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film Salo ili 120 dana Sodome, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za La Republika rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Čiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“...

OCUVANA 4,na par listova u dnu manji trag presavijanja,nista strasno B-3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Tapavica - graditelj i osvajač olimpijske medalje by Danilo Šarenac, Živko Baljkas, Đurđija Borovnjak U ovoj monografiji predstavljen je život arhitekte i sportiste, osvajača medalje na Prvim modernim Olimpijskim igrama. Momčilo Tapavica je bio renesansni čovek, ali i kavgadžija, koji je iza sebe ostavio prepoznatljiva zdanja u Srbiji, Crnoj Gori, Italiji, Mađarskoj, pa čak i dalekom Maroku. Autori su uspeli da dočaraju zaostavštinu ovog talentovanog čoveka, vrlo afirmativno i inspirišuće. Ipak, ako kao čitaoci ne znate baš ništa o ovoj istorijskoj ličnosti, pogledajte dokumentarni film `Tapavica` koji je bio inspiracija za ovu monografiju, a link ka filmu možete pronaći u predgovoru urednika izdanja i autora filma Ognjena Rakčevića. Momčilo Tapavica (mađ. Tapavicza Momcsilló, Nadalj, 14. oktobar 1872. — Pula, 10. januar 1949) bio je srpski arhitekta, svestrani sportista, učesnik Prvih olimpijskih igara 1896. u Atini i osvajač trećeg mesta u tenisu za Ugarsku. U to vreme Vojvodina je bila deo Austrougarske monarhije, a na olimpijskim igrama Austrija i Ugarska su imale posebne ekipe. Tapavica je prvi Sloven i Srbin u istoriji koji je osvojio olimpijsku medalju. Biografija Rođen je u 1872. u Nadalju. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a posle 1891, postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture u Visokoj tehničkoj školi. po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego je došao u Novi Sad. Tapavici je budimski episkop i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović poverio projekat izrade vladičanskog dvora u Sentandreji. Tome se suprotstavio tadašnji patrijarh Georgije Branković, želeći da se projekat poveri poznatom arhitekti Vladimiru Nikoliću, patrijarhovom rođaku. Godine 1903. Tapavica je izradio plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu. Kako je Tapavica bio liberal, a u Novom Sadu vlast su činili radikali Jaše Tomića, usvojen je plan jednog slovačkog arhitekte. Tapavica se sa radikalima dalje sukobio prilikom gradnje zadužbine baronese Jović u Bečeju. Ovo je dovelo do dvoboja sa advokatom Brankom Ilićem i fizičkog napada na Jašu Tomića.[1] Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel „Boku“ (stradao u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu.[1] Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja. Sve međuratno vreme provodi u Novom Sadu, gde otvara svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada. U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli.[1] U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije“.

očuvana ocena 4

Novo

Mek povez, 115 strane, 2010 godina, Izdavac: Drustvo za istinu o narodnooslobodilackoj borbi i Jugoslaviji Knjiga ocuvana Na predlistu knjige posveta autora P3/1

AUTOR: Mirjana N. Radovanov-Matarić NASLOV: Čajiranci IZDAVAC: Itaka GODINA: 2010. POVEZ: mek (KB:164)

Stanje knjiga i omota : odlično, bez ispisivanja i cepanja Povez : tvrdi Str : 270+275 nikk2133

Super ocuvana, na poklon dobijate bedz sa slike. Broj Strana: 311 Povez: Meki

Paster-Paster Valeri Rado, znameniti ljudi 1939. Izdavač: Skoplje Godina: 1939 Broj strana: 67 Meki povez, ilustrovano. Biblioteka: Znameniti ljudi Stanje vrlo dobro.

knjiga prva Arhipelag Gulag Solženjicin

stanje kao na slikama

OŠTEČENJA .NA IVICAMA KORICA SITNE FLEKICE .NA STRANICAMA PREDLISTA UNUTRAŠNJI TEKSTUALNI DEO VRLO DOBAR izdavač:Buybook Zagreb meki povez Ja sam Zlatan Ibrahimović: Moja priča David Lagercrantz (autor) OPIS KNJIGE: Knjiga ’’Ja sam Zlatan’’, sluzbena je biografija Zlatana Ibrahimovica, najuspjesnijeg svedskog fudbalera ikada i jednog od najvecih igraca danasnjice. Zlatanova prica, prava prica o uspjehu, zapocinje opisom njegovog odrastanja u opasnim imigranatskim predgradjima Rosengarda, izvan grada Malmea, nastavlja s otkricem Zlatanovog jedinstvenog talenta i prati njegov boravak u nekim od najvecih evropskih fudbalskih klubova: Ajax, Juventus, Inter, Barcelona i Milan. Biografiju je napisao David Lagercrantz, autor poznat u Svedskoj po nevjerojatnim biografijama i po vrlo hvaljenim knjizevnim djelima. Nakon sto je proveo mnogo sati intervjuirajuci, Lagercrantz je uspio uhvatiti Zlatanovu osobnu i nikada prije ispricanu pricu. U knjizi biljezi jedinstveni glas imigrantskog klinca, odraslog na ulici, koji je sada jedan od deset najbolje placenih fudbalera na svijetu. Zlatan Ibrahimovic je po socijalnoj karti (onoj porodicnoj, ali i izoliranosti u svedskom drustvu) imao sve preduslove da postane dobar vodja bande u jednom predgradju i da tu pocne i zavrsi svoju karijeru. On tu pricu mijenja, umjesto da roditelji odgajaju i vaspitaju njega on pocinje da odgaja njih. Umjesto da svedsko drustvo, to u glavama i svjesti Bosanaca idealizovano, obecano drustvo, njega integrise, on pokusava integrisati cijelu Svedsku, dajuci rijec onima koji je nikad ne bi dobili, segregiranima, iskoristavanima, diskriminiranima. Zlatan nam u knjizi nudi i novu sliku i o strancima I o samim Svedjanima. Cinjenica da je knjiga prodana u milion primjeraka (dodajmo tome i broj audio slusanja ili visestrukih citanja) samo za sebe govori o vrijednosti te knjige.(Sevko Kadric - knjizevnik i prevodilac knjige na bosanski jezik) Ova jedinstvena prica nije samo obican sportski zivotopis - to je prica s knjizevnim kvalitetama o cudesnom uspjehu i o sustini fudbala. Njegova autobiografija Moja istorija: Ja sam Zlatan Ibrahimovic do sada je u Svedskoj prodata u vise od milion primjeraka. Objavljena je i u Norveskoj, Finskoj, Italiji, Poljskoj, Madjarskoj i na Islandu. Englesko izdanje se pojavilo sredinom februara kao aplikacija za iPad, sto je prva interaktivna biografijska aplikacija na svijetu. Nedavno je Zlatan Ibrahimovic proglasen najboljim fudbalerom Italije u 2011. godini. Osim Zlatanovih fanova, u knjizi ce uzivati svi ljubitelji fudbala, ali i milioni emigranata sirom svijeta. Zlatan Ibrahimovic rodjen je 3. oktobra 1981. u Malmeu. Odrastao je u Rosengardu, predgradju Malmea, punom Somalijaca, Turaka, Jugoslavena, Poljaka i Svedjana. Zivio je u skromnom stanu na cetvrtom spratu u brojnoj porodici: njegova jedina prava sestra, dvije godine starija od njega, dvije polusestre, mali sin od brata. Mati Jurka je puno radila da bi imali sta da jedu. Cistila je 14 sati dnevno i bila je pravi borac. Ponekad su i oni isli da joj pomognu. Bila je gruba zena, cesto ih je tukla drvenim kuhacama. Nije znala da ih pomiluje, niti kaze lijepu rijec. Zlatan nije imao ni dvije godine kad su mu se roditelji razveli, i nicega se ne sjeca iz tog perioda...

63 strane lepo očuvana nedeljnik

Pavle Beljanski i Milan Konjović sećanja i pisma prepiska izmedju 2 umetnika vrlo dobro ocuvana ,ima samo velika posveta na najavnoj stranici napisana hemijskom olovkom Vera Jovanović(autor) Izdavač: Tiski cvet Autorka sačinila je pravi životopis ova dva velikana srpske umetnosti; tokom decenija njihovo prijateljstvo nije ničim pomućeno, kako to obično biva između umetnika i kolekcionara. Jer, iz ovih sećanja i korespondencije vidi se da je reč o gospodstvu u ophođenju, u ponašanju, čak i onda kad su vremena za umetnike teška, ili, kako Konjović veli - strašna! Konjović se svome prijatelju ispoveda kada mu je teško (kad mora da proda kuću u Parizu...), ali mu šalje i neobičan prezent: `Onomad smo Vam poslali kačicu somborskog sira, nadamo se da je bio dobar i da Vam je prijao!... Šta je novo u Beogradu?...` 2004; ćirilica; 21 cm; 249 str Prikaz 19.05.04 Dnevnik - Novine i časopisi Autentično svedočanstvo Vera Jovanović: `Pavle Beljanski i Milan Konjović` Pod zaštitnim znakom novosadske izdavačke kuće “Tiski cvet” upravo je objavljena knjiga prepiske između diplomate i kolekcionara Pavla Beljanskog (1892-1965) i slikara Milana Konjovića (1898-1993). Autorka knjige i uvodne studije o prijateljstvu i saradnji ova dva velika posvećenika slikarstva je istoričarka umetnosti Vera Jovanović koja je gotovo četiri decenije bila kustos rukovodilac Spomen zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu predano se baveći kako delom samog darodavca tako i umetnika čiji su radovi zastupljeni u zbirci. Knjiga je obuhvatila stotinak pisama koja se sada prvi put obelodanjuju, rasvetljavajući ne samo međusobne odnose Beljanskog i Konjovića nego dajući i pogled na tadašnju umetničku scenu. Pisma se čuvaju u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu i Galeriji “Milan Konjović” u Somboru. U uvodnoj studiji autorka piše o životu i stvaralaštvu Beljanskog i Konjovića predstavljajući ih kao posve različite ličnosti od kojih je svaki na svoj način bio “čovek od duha i mašte”. U pitanju su, po njenim rečima, dva vidovita i talentovana zaljubljenika u slikarstvo i muziku, dva evropska putnika i intelektualca koji su ostavili dubok trag u srpskoj kulturi: Konjović stvarajući, a Beljanski odabirajući ostvareno. Pošto ih je obojicu poznavala i godinama sarađivala sa njima Vera Jovanović daje potpunu sliku o njima ukazujući da su bili po karakteru i temperamentu dijametralno suprotni. Beljanski zatvoren, racionalan, pedantan, uzdržan, uredan, oprezan u svemu, a Konjović pričljiv, impulsivan, komotan, otvoren, nonšalantan. Po viđenju autorke bile su to harizmatične ličnosti koje su sebe videle u izuzetnom poslanstvu na stvaranju i afirmisanju umetnosti i kulture uopšte. Dragocenost ovoj knjizi, uz pisma, daju i autentična svedočenja Vere Jovanović o njenim čestim razgovorima, kako sa Beljanskim tako i Konjovićem, koje je predano beležila tokom rada u Spomen zbirci, a iscrpno su predstavljeni i njihovi životi. Čitaoci kroz uvodni tekst, a zatim i u prepisci mogu da prate kako je Beljanski postao kolekcionar, kupovao slike, obilazio antikvarijate, aukcije i ateljee želeći da stvori zbirku vrhunskih umetničkih dela i kroz kakve je teškoće sve prolazio zaveštajući kolekciju Novom Sadu. Sam Beljanski u jednom od pisama kaže da je verovao da će njegova zbirka postati mali hram umetnosti koji će imati ogroman vaspitni uticaj na mnoge mlade generacije. NJegova namera je u početku bila, kako je pisao, da ova zbirka predstavlja pregled našeg savremenog slikarstva, a onda ju je ograničio na razdoblje između dva rata.U njegovoj zbirci, navodi Beljanski, nema ilustrativnog i monumentalnog slikarstva, nego se odlučivao za slike koje predstavljaju lične intimne doživljaje slikara. U prepisci se može pratiti i Konjovićev slikarski razvoj, pripreme za izložbe, među kojim su i one priređivane u Parizu, kao i prijem na koji su nailazile njegove slike. Autorka knjige beležeći brojne razgovore sa Konjovićem opisuje da je njegovo slikanje bilo kao da naleće na platno. “Hitro se približi slici, povuče dva -tri poteza, pa se odmakne. I tako stalno, kao da se hrve s njom”. Sam je govorio da “napada” sliku kad radi. Zanimljivo je pratiti i umetnikov odnos prema slikarstvu, figuraciji ili apstrakciji (“ne idem za imitacijom, nego za kreacijom”), umetničkom podsticaju (“imam slobodu samo pred delom, pred motivom, moram da dobijem polazni šok, bez njega ne mogu”). Prepiska između slikara i kolekcionara počela je oko novčanih pitanja, ali je zatim, trajući tokom niza godina, prerasla u saradnju i prijateljstvo. Posle smrti Beljanskog, Konjović nastavlja prepisku i saradnju sa Spomen zbirkom, a uskoro, sledeći put svog prijatelja i on u Somboru osniva galeriju koja nosi njegovo ime. Nina Popov 01.05.04 Zlatna greda Svest građanska, umetnost ekstatična Pavle Beljanski i Milan Konjović, sećanja i pisma, Vera Jovanović Možda nikada nije bila aktuelnija zabeleška Veljka Petrovića o tome da su pisma pisaca, to će reći stvaralaca uopšte, ne uvek zanimljiva; govore po pravilu, u kategoriji opštih mesta naše građanske oskudne konverzacije, o parama, ženama i gripama, neprekidno i bez zazora, kao u lektiri ove pribrane i ozbiljno zasnovane knjige Vere Jovanović koja, sa velikim poznavanjem i nekom neumoljivom blagošću, pokazuje kako se ipak moglo i u onim ranijim decenijama živeti, snatriti, razgovarati i dopisivati sa kolekcionarima. I kako, očevidno u slučaju izuzetnog Pavla Beljanskog, naše moderne i sad već klasične slike nisu sakupljali po filatelističkoj proceni malih naših provincijalnih berzi, novi bogataši, nego i rafinovani i plemenito uzdržani ljudi koji su, isto, stasali uz slike tih mladih naših beogradskih, somborskih i pariskih buntovnika dok su još bili gnevni. Male ujdurme, tiha prepucavanj.a, srećne šarene laže, prazničke pošiljke među kojima svakako valja ubrojati i onu bačvu somborskog sira koja putuje kao uzdarje našim još zakrčenim makadamskim putevima, poruke i tihe pretnje, oštre psovke i zimogrožljiva, rano uočena zavist ka savremenim ispisnicima, sve se to isto može nazreti, u pouzdanoj preglednosti, na stranicama ove otvorene sveske koja je izuzetno dobro svedočila u korist poznavanja geneze našeg građanskog ukusa, naše posesivnosti, naše zaumnosti najzad.Svakako je u pravu Miodrag Protić kada je u više navrata, a napokon baš povodom moje knjige Veliki potpis; Milan Konjović (1994), govorio o slučaju somborskog znamenitog našeg slikara kao o ekstazi modernizma.Na ovim stranicama pomno ustrojenim odanošću za istinu, sve predskazuje - u isti mah - sve razaznaje taj rasap budućeg trenutka. Ekstatičnost je obeležje. Ponavljanje je smrt. Naše sredine su i tada, kao i u datumima osamnaestog stoleća, bile malene, konzervativne, bornirane. I u njima se, i usred dvadesetog veka, dešavalo ono veliko ništa koje je, sa patrijarhalnim navikama i lošim ukusom ilustrovanih novina, trajalo kao na besmislenim otocima zatirane a često i zaturene baštine.Padaju vlade, predugo traju rigidni režimi naše prošlosti, oskudice su u kategorijama opštih mesta, ne samo kada je, kao ono u Vojvodini, i to Svetoj Vojvodini Miloša Crnjanskog, u pitanju šećer, nego i osnovna sredstva za likovni proces, a dvojica ljudi, na razdaljinama jadranskim, pariskim, beogradskim i somborskim, Pavle Beljanski i Milan Konjović, dopisuju se i blago pokašto prepiru o patiniranim ramovima, o cenama usluga, o večitim onim carinskim barijerama na granicama kod Subotice, o zdravlju i uspehu, o menicama onda odmah o nekom neutralnom odnosu trgovaca i ministara za slikarstvo. Defiluju pred Konjovićevim slikama kritičari i prinčevi, recepcija ima i svoju plimu i svoju oseku, ali iza svega, kao jedina zastava opstojnosti, traje taj Konjovićev fajterski smisao, savršeno usavršen, za prevazilaženjem, za preskočenom preprekom.Tiho, u jednom pismu iz 1935. Konjović pominje - po povratku iz Beograda - Sombor, kao dosadnu palanku. To je rečeno naoko usput, usred velikih iskušenja jednog od promotora naše moderne misli u umetnosti. Odista se skoro seizmografski precizno može utvrditi kako je Konjović bio na velikom talasu egzaltacija i onog protićevskog ekstatičnog trenutka jedino u situacijama opšte pažnje, dokazane vernosti, visoke cene slika.Tako se svakako može zakljuoiti da je Konjović bio duboko nesrećan kada bi neko i pomislio da je u pitanju rezervni igrač, neko od saputnika, treći čovek. Treba videti sa kolikim oduševljenjem on opisuje zakrčen saobraćaj pred slikama na njegovoj zagrebačkoj izložbi, o divinaciji publike, to jest gledalaca, o posetama Ivana Meštrovića, pa slobodno definisati tu famoznu njegovu faraonsku narav. Dobro pamtim kako je u nekoliko navrata meni kazivao kako je, još kao mali, imao bukvalno orgastičku toplu plimu kada ga je neko pohvalio, za uspehe u sportu, muzici, slikarstvu. Ta plima je, kako je tačno utvrdio Lazar Trifunović govoreći o njegovom intimnom spajanju sa trenucima paraderstva, trajala u njegovom biću do kraja. Ne bih se usudio da - kao Vera Jovanović - govorim o klonulom i starom čoveku, posle 90. rođendana. Baš tih godina bivao sam često s njim, i taj neutaženi tajni plamen, energija velikog potpisnika, i to produženo trajanje još onog devetnaestog veka njegove pobune, svakako SU moćno signirali njegovo dugo putovanje, u najboljem maniru Kavafija. Ponovo se može na marginama ove zanimljivo koncipovene knjige zaključiti da je Konjović, kao markantna činjenica moderne naše kulture, zaista za sve mario. Tako se njegovo pozivanje na kritiku Morisa Beca, na pariske uspehe, ali i na tihi ladolež pamćenja somborskih vrtova, uvek može opravdati. Jedinstveni naš naslednik Nadežde Petrović, najveći naš fovista, Konjović je bezmalo oblaparno otimao svoj zalogaj slobode, usred svih tih naših ograničenih, malenih suvereniteta, naših gubernija i naših okružnih i sreskih čelnika. Slikajući magično i smelo, usred zbilje i primitivizma jedne mišićevski oblikovane domaje, svakako je bio potez čistog, najplemenitijeg misionarstva. Sve ostalo pada u vodu: zađevice komšijskih i razrednih vidika; sujeta ispisnika; nerazumevanje administratora. Beljanski, uzdržan, pragmatican, diplomata od karijere, nije zacelo bio Konjovićev podsticajni sabesednik za psovku, za inat, sa raniji gnev. Ne mari: na razini njihovog zajedničkog imenitelja, građanskog vaspitanja i ponašanja, itekako su se spokojno i bez uvijanja ogovarale i premošćavale mnoge nejedankostl.Svojevremeno je sa razlogom trajala potraga za slikom koju je, kao tadašnji čehoslovački ambasador u Beogradu, otac Madlen Olbrajt, kupio usred Sombora od Milana Konjovića. Sličnih potraga je bilo i drugim mestima, i na drugim kontinentima (o tome mnogo zna i Bora Lalić, dugogodišnji naš novinar u Americi, somborski zet). Potraga će biti i ubuduće: Konjović je i dan današnji fokusna osoba naše moderne likovne umetnosti, kupovan, prodavan, krađen, falsifikovan, valjda više nego i jedan savremenik. Svakako, i to je dokaz izuzetno žive stvaralačke njegove prirode. I njegovog čvrstog verovanja kako je živeo tri veka, u dva maha videći i Halejevu kometu. Sve to, kao barokna izmaglica, lebdi nad ovom smernom i čistom sveskom Vere Jovanović. Tek posle nje možemo do kraja razumeti i naše jadne i svakojake muke sa zadužbinama, s ostavštinom, sa krađom i prekrađom blaga našeg modernizma. Draško Ređep (kutija 8)

Stanje: Novo - Nekorišćeno Naslov: Završna reč AutorŽ: Toma Fila Izdavač: Vukotić media mek povez, ćirilica, 21 cm, 477 str. 620 g. _____ Autobiografija Tome File je topli porodični album, uzbudljiva i dramatična advokatska ispovest, sudski dosije, galerija veoma raznovrsnih klijenata i freska vremena od pola veka. U ovoj „Završnoj reči” Fila je vešto, zavodljivo, činjenično, otvorio deo sudbina i istorije, ličnog i zajedničkog, na način kakav do sada nismo sreli. Izvlačeći zlatne konce iz ogromnog i zamršenog klupka svoje raskošne karijere, on je, paraleno, izvukao nekoliko upečatljivih slojeva, koje će čitalac otkriti. ISKRENOST je dominantan fluid koji teče ovim stranicama. ETIČKA odanost nigde nije ni milimetar prešla zadatu granicu. ČINjENICE su sveto načelo. PLEMENITOST je, iako pokušava da se sakrije, samu sebe izvela na videlo. HRABROST je probila oklop kojim bi se drugi štitili. „Završna reč” je samo isečak iz duge, plodne, do velikih drama uzdignute advokatske karijere Tome File. U ovoj knjizi slučajevi Slobodana Miloševića. Žarka Lauševića, Borke Vučić, Nikole Šainovića, Šefke Hodžić, haških osuđenika, ubica i kriminalaca, nevinih i krivih, samo su neke od stranica mnogih završnih reči ovog princa srpske advokature. PRONAĐI NAJBLIŽU KNJIŽARU Unesite grad, ili naziv knjižare... PRIJAVI SE NA NEWSLETTER LISTU

Dušan Simić: GANDI manji format ilustrovana odlično očuvana

Stanje: Odlično - Skoro kao novo Naslov: Ožiljci slatkog raja - priča o Dženis Džoplin Autor: Alis Ekols Izdavač: Red box mek povez, latinica, 20 cm 455 str. 470 g. _____ Dženis Džoplin bila je “nebeska raketa” šezdesetih, žena koja je uspela da se ubaci u klub roka rezervisan isključivo za dečake i izađe iz klišea nežnih, dobrih devojaka posleratne Amerike. Sa njenim neverovatnim zidom-od-zvuka vokalom, Džoplin je bila glas jedne generacije, a kada je u oktobru 1970. umrla od prevelike doze droge, snovi te generacije su se srušili i izgoreli s njom. Alis Ekols ide dalje od granica legendarne Džoplin – vrele mame sopstvenih izuma – i dalje od porodičnog portreta sjebane zvezde, žrtve jednog vremena koje je simbolizovala, da bi sagledala same korene Dženisine muzike i istražila eksperiment opasnog življenja njene generacije. OŽILJCI SLATKOG RAJA, duboko potresna biografija jedne od najtalentovanijih i najnapaćenijih američkih zvezda, takođe je i jasna i pronicljiva kulturna istorija jednog razdoblja koje je promenilo svet za sve nas. O vremenu pre i posle Dženis Džoplin pričaće Pera Janjatović i Moma Rajin. Program vodi novinar Toma Grujić.

Biografija. Sem tematike obuhvaćeno su njegovi najvazniji referati izjave i intervjui. Posebno su izdvojena pitanja vezana za prestrojavanje , javnost rada (glasnost) i borbu za mir, razoruzanje nuklearni moratorijum i miroljubivi saradnju u svetu. Tvrdokoricena u originalnom omotu.

IK August Cesarec Zagreb 1986g. ilustrovano 337str. Joan Collins

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Komadant Arkan Autor: Marko Lopušina Izdavač: Legenda mek povez, latinica, 21 cm, 308 str. _____ Životna priča Željka Ražnatovića je toliko originalna da može da se nazove samo - arkanovska. Bio je krajem prošlog veka: jedan od 10 najpoznatijih Srba u svetu, lik sa naslovnih strana svetskih žurnala, ali i poternica Interpola i optužnice Tribunala u Hagu. Bio je ratnik, heroj rata i ulice, hrabar i poštovan, energičan i slobodan... Životna biografija mu je bila slojevita i čak kontraverzna. Politička karijera mu je bila kratka, ali je zato patriotska bila duga, sve do smrti o kojoj nije želeo da razmišlja ...

Izdavač Narodna knjiga Meki povez 193 stranice I4

JAN.21/2 odlično očuvana exlibris

Friderikusz Sándor Friderikusz - Eddig `Az elmúlt tíz évben sokan próbálkoztak azzal, hogy rávegyenek: megírják az életemet. Megírják, miért jöttek el a világsztárok a Friderikusz-showba, hogy kerültem a Fenyő-villába, hogy nem lettem tévéelnök, hogy lettem `kőgazdag` (egyáltalán kőgazdag lettem-e), szóval ajánlkoztak többen, hogy megírják a nyíregyházi suhanc történetét, aki be akarta kapni a nagyvilágot, vagy minimum Budapestet, de én ettől kényszeresen elzárkóztam. Talán azért, mert tudat alatt irtóztam attól, hogy lezártnak tekintsem az életem egy részét, és reméltem azt, hogy még nem kell semmit se lezárni. Viszont az elmúlt két és fél évben újra összesodródtam Mihancsik Zsófiával, akivel valaha a Magyar Rádióban találkoztunk, most pedig együtt szerkesztettük a Friderikusz Most adásait az ATV-ben, 414 műsort olyan szoros szövetségben, mintha nem is munkatársak volnánk, hanem közös háztartásban élnénk. Zsófi valamikor az utolsó műsorok egyikénél egyszer csak azzal állt elő, mi lenne, ha összefoglalnánk a sztorijaimat, az életem fontos epizódjait egy kötetben. Belementem, de jól tudtam, hogy sokat kockáztatok, mert ő nagyon okos nő, nagyon világosan kérdez, és kíméletlenül kihajtja a választ belőlem, akár jól, akár rosszul jövök ki a saját történetemből. Szeptember elejétől ücsörögtünk hetente három-négy alkalommal, és én azon kaptam magam, hogy olyan témákról is beszélek, amelyekről korábban soha, és levonok olyan következtetéseket, amelyek engem is meglepnek.` (A Szerző) 2008 | magyar nyelvű | cérnafűzött, keménytáblás | 432 oldal

Ringier axel springier broširani povez 63 str nova