Kako sam napisao, režirao i preživeo Vod, Ponoćni ekspres, Lice s ožiljkom i filmske igre u Holivudu Višestruki dobitnik Oskara za scenario i režiju. „Sjajno napisana priča o jednoj generaciji.“ – Pol Šreder Intimni memoari kontroverznog i rečitog, Oskarom nagrađivanog režisera i scenariste, ujedno i pravi insajderski pogled na sedamdesete i osamdesete godine u Holivudu. „U poteri za svetlom je duboka knjiga, prosvetljujuća i nemilosrdna proza u najboljem izdanju... Ono što je Oliver Stoun napisao trajaće, jer dosad nisam čitao ništa slično o tome na koji način posluje i radi filmska industrija.“ – Verner Hercog „Bez ikakve sumnje Stoun zna kako da snimi blokbaster koji će isprovocirati publiku, razgneviti kritičare i osvojiti mnoge nagrade. Takođe zna kako se pišu velike hrabre knjige.“ – New York Journal of Books „Narativ Olivera Stouna, njegova životna priča o lomovima, promašajima i na kraju o trijumfu pravi je holivudski film. On nam ponekad brutalno izlaže šta je sve bilo potrebno da uradi da bi postao uspešan scenarista i režiser u Holivudu. Težak je to bio put.“ – Spajk Li „U poteri za svetlom nam pokazuje čoveka koji i dalje juriša na rovove. Ovo je izvanredna knjiga, pitka, zabavna i uznemirujuća.“ – Sunday Times „Oliver Stoun je kolosalni provokator holivudskog filmskog sistema. Njegova autobiografija je zadivljujuće otkrivanje njegovog života, velike energije i genija koji su mu obezbedili mesto među najboljim svetskim filmskim stvaraocima.“ – Ser Entoni Hopkins „Stoun zna kako da zarobi pažnju bioskopske publike i čitalaca... Pored toga što je uspešan i ostvaren scenarista, on je i sjajan prozni pisac. Očekujemo nastavak.“ – Kirkus Reviews

Svetski poznati karikaturista i ilustrator Dušan Petričić revnosno komentariše svakodnevicu i odbrojava naše dane. "... U poređenju sa katastrofama u koje nas poremećeni i neodgovorni vladari uvaljuju, nikada se nije desilo, niti će se desiti da jedan, makar i 'zlonamerni' karikaturista napravi bilo kakvu štetu nekoj državi ili nekom društvu. Molim cenjenu publiku da ima to u vidu kada im se učini da je neka karikatura preterana." – Dušan Petričić

Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve. Nagrada „Plutarh“ 2016. za najbolju biografiju. Ti si Staljinova kći. Zapravo već si mrtva. Život ti je već završen. Ne možeš da živiš svoj život. Postojiš samo u vezi sa svojim imenom. Rođena tek po osnivanju Sovjetskog Saveza, Svetlana Staljina je provela svoju mladost unutar zidina Kremlja. Privilegije u Komunističkoj partiji štitile su je od strašnih patnji tog vremena: gladovanja i čistki, ali nije uspela da izbegne tragičnu sudbinu – gubitak svojih voljenih, uključujući majku, dva brata, rođake, i ljubavnika dvostruko starijeg od nje, koga je njen otac prognao u Sibir. Postepeno otkrivajući koliko je zaista bio brutalan njen otac, i to nakon njegove smrti, Svetlana više nije mogla da ćuti i 1967. šokirala je svet kada je napustila svoju decu i iselila se u SAD. Iako nikad nije bila deo očevog režima, nije mogla da pobegne od svog nasleđa. Njen život u Americi bio je u rasulu: često se selila, živela u katastrofalnim brakovima, izbegavala ostale Ruse u egzilu, i na kraju umrla u siromaštvu u Viskonsinu. Zahvaljujući pristupu arhivima KGB-a, CIA i sovjetske vlade, kao i bliskoj saradnji sa Staljinovom ćerkom, Rouzmeri Salivan piše revolucionarnu biografiju žene osuđene da bude zatočenica imena svog oca. Autorka istražuje njenu komplikovanu ličnost u najširem kontekstu a da ni u jednom trenutku ne gubi iz vida njenu snažnu ljudsku priču, i pritom nam otkriva zatvoren i brutalan svet koji nastavlja da nas opčinjava. „Autorka nas samouvereno vodi kroz jedan uzbudljiv život... U ovoj knjizi Alilujeva je fascinantna osoba ne samo zbog svog imena već i zato što je bila žena snažne volje koja se opirala tome da je svi posmatraju kao nakazu istorije: lepu monstrumovu kćer.“ Wall Street Journal

Kažu da je carica plakala kada je pročitala prvu pripovetku. Car je u svome oduševljenju naredio da se ove stranice prevedu na francuski, a pisca da premeste na položaj izvan opasnosti. To je lako razumeti. Sve tu veliča domovinu i rat. Tolstoj, tek što je prispeo, a oduševljenje mu je nenačeto; on pliva u herojstvu. Još ne zapaža u braniocima Sevastopolja, ni ambicije, ni samoljublja, nikakve sićušnosti, Za njega je to uzvišena epopeja, čiji su junaci „dostojni Grčke“. S druge strane, ova beleženja ne svedoče ni o kakvom naporu mašte, ni o kakvom pokušaju objektivnog prikazivanja; pisac se šeta gradom, vidi pronicljivo, ali priča na način kome nedostaje sloboda: „Vidi se… Ulazite… Primećujete…“ To je bolja reportaža sa lepim utiscima iz prirode.

Betoven nije pisan u naučnom cilju. On je pesma ranjene duše, duše koja je izgubila dah i kojoj se vraća dah, koja oživljuje i koja za to zahvaljuje svome Spasiocu. Znam da sam tog Spasioca preobrazio, izmenio. Ali tako je u svakom činu vere i ljubavi. A moj Betoven beše takav čin“, kaže autor u svom predgovoru.

Veličanje Karla Velikog počelo je odmah posle njegove smrti. Sve moguće hronike, veliki i mali anali, dvorski pesnici i pesnici iz provincije, nisu štedeli reči slaveći pokojnika. „Najmoćniji”, „najslavniji”, „najpoznatiji”, „nepobedivi” i čak „božanski”, „čijoj mudrosti i pronicljivosti nema ravne”, „najpoznatiji od svih avgusta”, „car Rima” i više od toga „car čitavog hrišćanskog sveta”, „koji je proslavio svoje pretke i potomke” – takvim i sličnim izrazima šarene se latinski izvori iz IX veka, pri čemu pohvale rastu dok carstvo postaje jadnije i raspada se njegovo carstvo. U tom horu slavopojki ponekad se provlače neke negativne note, koje tonu u sveopštem laskanju, ali ostavljaju trag, koji neće zaboraviti budući sastavljači pesama o podvizima i kantilena. Neki „istinski pobornici vere” ne mogu Karlu da oproste zapovedničko držanje, njegovu netrpeljivost prema „Božjim slugama” koji su se trudili da pokažu samostalnost. I ovde njegova „Ahilova peta”, sa naše tačke gledišta, postaje sasvim zaslužena ‒ slabost ka ženama, njegovo „mnogoženstvo” (pet zakonitih brakova i naložnice), popustljivost prema avanturama kćerki i dvorjana. Tako se već 820. godine pojavilo, zapisano u manastiru Rajhenau, „viđenje” nekog monaha (kasnije pretočeno u stihove), u kojem se Karlo prikazuje u čistilištu gde trpi muke zbog svog razvratnog života. Posle IX nastupili su X i XI vek, „najtamniji” sa tačke gledišta stvarnog života naroda Zapadne Evrope (feudalna rascepkanost, upadi Normana, Mađara, Arapa).

Istina o jednoj uspešnoj dinastiji. Patricija Guči, ćerka Paola Gučija i praunuka Guča Gučija, osnivača čuvene modne marke, prvi put iznosi kroz svoja sećanja pravu priču o kompaniji. Otkako je Gučo Guči osnovao firmu u Firenci 1921, njeni proizvodi su privlačili najpoznatije muškarce i žene. Sa svojom neponovljivom kombinacijom raskoši, velikog zanatskog umeća i savremenog glamura, Guči predstavlja ono najbolje što nosi oznaku Made in Italy. Patricija u ovoj knjizi govori o privatnom životu porodice Guči od rođenja brenda do uspeha jedne od najpoznatijih italijanskih modnih kompanija u svetu, evocirajući i sećanja na složene odnose između članova porodice. Autorka priča o svom detinjstvu u babinoj i dedinoj velikoj kući, ranoj mladosti i nastanku prvih torbi; govori o radu kompanije u Firenci i širom sveta, modnim revijama kojima prisustvuju slavne ličnosti pedesetih godina XX veka, ali i razočaranjima, porodičnim nesuglasicama i napetim odnosima između rođaka. Ova lična priča otkriva istrinu o porodici koja je tolike godine vodila jednu od najvećih i najznačajnijih međunarodnih modnih kompanija, koja je i danas simbol italijanske elegancije i smisla za biznis.

Autor Pero Simić, koga su hrvatski i slovenački novinari i istoričari još 2009. proglasili „najvećim svetskim titologom“, utvrđuje ovom knjigom da odnosi Tita i Srba predstavljaju jednu od najvećih nepoznanica celokupne biografije Josipa Broza. U I svetskom ratu ratovao je protiv Srbije; posle II svetskog rata vladao je dvostruko duže Jugoslavijom od kralja Aleksandra I Karađorđevića; u hiljadama depeša koje je za vreme tog rata razmenio sa Staljinom više je satanizovao Dražu Mihailovića, vođu legitimne Jugoslovenske vojske u otadžbini, nego Hitlera, Musolinija i Antu Pavelića; za vreme svoje vladavine obišao je desetine jugoslovenskih stratišta iz II svetskog rata, ali nikad Jasenovac, najveće srpsko i jugoslovensko gubilište; od Srba i Srbije prilično je strepeo jer je smenio četvoricu njihovih vođa i dva puta izvršio temeljnu čistku više od deset hiljada pripadnika srpske političke, kulturne, intelektualne, poslovne i bezbednosne elite. S druge strane, žena koja je ostala s njim do kraja života bila je Srpkinja, a njegovu smrt Srbi su najviše oplakali... Kontroverzna ličnost doživotnog jugoslovenskog predsednika rasvetljava se u prvoj knjizi ove istorijske biografije nepristrasnim pristupom temi i nizom novih dokumenata o protivrečnim vezama i odnosima Josipa Broza i Srba od početka Prvog do kraja Drugog svetskog rata.

Poslednja knjiga prerano preminulog publiciste Pere Simića, dugogodišnjeg istraživača Titove biografije, analizira i prati odnos Tita i komunističke partije prema srpskom nacionalnom i državnom pitanju posle Drugog svetskog rata. Ona je nastavak prvog dela koji je obuhvatao period od početka Velikog rata do uspostavljanja socijalističke Jugoslavije. Obe knjige kruna su njegovih višegodišnjih pregnuća da rasvetli biografiju svakako najvažnijeg državnika XX veka na ovim prostorima. „Simić se u ovoj knjizi osvrće na represiju i ratne zločine pobednika u Srbiji neposredno po oslobođenju, ispituje smisao i ulogu Sremskog fronta, izborne mahinacije, politička suđenja i druge oblike represije revolucionarnog režima u poratnim godinama. Značajan deo pažnje posvetio je odnosu partijskog vrha prema srpskom pitanju u ostalim republikama i pokrajinama, uočio pogubne mere staljinizacije društva i politike prema srpskom selu (kolektivizacija i progon ’kulaka’ i ’buržoazije’ ), podsetio na surovi progon na Goli otok partijskih neistomišljenika i razobličio politiku decentralizacije i konfederalizacije zemlje kao štetnu po srpske interese. Ondašnja mantra o ’velikosrpskom hegemonizmu i šovinizmu’ bila je zgodan izgovor da se mnoge partijske i državne mere usmere na uspostavljanje autonomije jedino na teritoriji Srbije (Kosovo i Vojvodina), da se istaknu nacionalne simetrije na štetu Srba (jednako učešće u NOB, jednako učešće u žrtvama, guranje odgovornosti za Jasenovac i genocid nad Srbima u drugi plan, simetrija u političkim progonima disidenata itd.), i da se uklone istaknuti srpski kadrovi (Nešković, Penezić, Ranković). Zahvaljujući Simićevim delima kao što je dvotomna knjiga Tito i Srbi, i mnogim ranije objavljenim dokumentima o Josipu Brozu, danas se mogu naći vrlo kredibilni i otrežnjujući podaci koji govore o dugo skrivanim stranama Titove biografije.“ Iz recenzije istoričara dr Srđana Cvetkovića

A glumci su tako dobar, fini svet; glumci su nevini, kao deca. Infantilni su, i što su infantilniji, bolji su glumci. Oni traže tako malo, samo aplauz, jer od aplauza jedino i žive. Kako im onda ne oprostiti tu sitnu sujetu što su večno gladni priznanja, publiciteta, slike ili notice u novinama. To im je jedino svedočanstvo da postoje. Pisci, slikari, kompozitori žive za večnost, njihova dela ostaju. Glumac živi za trenutak, i to za ovaj trenutak, i ako ga propusti, nije ni postojao... Ako su pisci savest čovečanstva, glumci su njegovo ogledalo... Omiljena među kritičarima, publikom i novinarima, Ružica Sokić je ostvarila čak četiristo pedeset uloga i dvesta pedeset intervjua. Razgovori s novinarima često su se pretvarali u sesije u kojima je vodila dijalog sa sobom, preispitivala se i sagovorniku i sebi odgonetala mnoge faze svog života. Tako je nastalo obilje materijala koji je uobličen u Moju glumu – slojevitu glumačku priču sazdanu od promišljanja o glumi, poetici filma i pozorišta, ali i o događajima u bivšoj zemlji, karakterima i postupcima glumaca i kolega iz pozorišnog i filmskog sveta. Ružica Sokić se nije ustručavala da iznese obilje fascinantnih detalja o konkretnim događajima i situacijama – atmosferi na dodeli Zlatne arene u Puli, potresnoj ulozi u Kozari, snimanju erotskih scena u filmu Kad budem mrtav i beo, počecima karijere Dragana Nikolića, napadima smeha sa Zoranom Radmilovićem, šamaru Pavla Vuisića na snimanju filma Gorki deo reke... Govorila je iskreno, kritički, ali i emotivno i sa strašću – svakim redom ove knjige pokazujući kako se glumom nije bavila nego ju je živela. Dragocen vodič kroz istoriju srpskog glumišta i uzbudljivo pozorišno štivo koje „zaviruje“ iza scene oslikavajući glumačke svetove do kojih oko gledaoca ne može da dopre.

Knjiga o pesmama. Kao i sve knjige o muzici, i ova vas pre svega želi navesti da je još više i dublje slušate. Zato u prozu polazi od pesama. Pokazalo se da su one – evo očekivane metafore – tek haustor kojim se ulazi u mnogo veću priču o ljudima i vremenima. Kroz nju se protežu Rundekovi intimni, poetski zapisi u prvom licu koji bolje od bilo kakve biografske fikcije ocrtavaju čoveka i njegov rad. Uz glasove saradnika i saputnika, dokumente, sećanja i neke fantastične priče iz života, filma, knjiga i muzike, dovršili smo rutu ovog putovanja. Ako čitajući otkrijete prozor s nekim novim pogledom na Rundekovu poeziju i sve lepe zvuke što nad njom vijore, nismo uzalud dizali jedra.

Avgusta 2014. Farida je, kao i bilo koja druga tinejdžerka, uživala u letnjem raspustu. Međutim, živela je u planinama severnog Iraka, a ono što je usledilo teško je i zamisliti: njeno selo bilo je meta ISIS-a. Pristalice Islamske države ubile su muškarce i dečake, uključujući i njenog oca i brata, a zatim odvele Faridu i druge žene u zatočeništvo. Ovo je priča o tome šta se dogodilo Faridi nakon što je zarobljena: o prebijanjima, silovanjima, trgovini robljem. Ovo je priča o tome kako je Farida shvatila da će, što žešći otpor bude pružala, ljudima koji su je zarobili biti teže da je muče. I zato se grčevito borila za život, smelo prkoseći smrti: udarala je, šutirala, optužujući ih da rade protiv svoje vere. Sve dok jednog dana vrata njene sobe nisu ostala otvorena. Iskoristila je priliku i pobegla u pustinju, spremna da umre za slobodu. Potresna i istinita, Faridina priča svedočanstvo je iz prve ruke o životu nevinih ljudi uhvaćenih u pakao ISIS-a.

Ispovest Nade Budisavljević, rođene sestre Jovanke Broz. Nastavak bestselera Jovanka Broz: moj život – moja istina, knjige koja je uzdrmala bivšu Jugoslaviju. Kao i Jovanka Broz, Nada Budisavljević je svoju uzbudljivu priču poverila istom autoru – Žarku Jokanoviću. U zvaničnoj rezidenciji predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita u Užičkoj 15 u Beogradu, na prvom spratu, nalaze se tri spavaće sobe. U jednoj je bio Tito, u drugoj Jovanka, a u trećoj njena najmlađa sestra Nada. Jednom prilikom Krleža joj je rekao: „Sve znate, sve vidite, sve čujete, i ćutite, ni o čemu reč ne govorite.“ A ona ni ne krije: „To mi je bio posao. Što sam čula – nisam čula, što sam videla – nisam videla.“ Sada je prvi put progovorila o svemu. Tajne Užičke 15 – Zašto sam dala otkaz Titu – Šta mu je pisao Ričard Barton – Kako se Dolanc ulagivao Titovom psu – Da li je Tito pravi Tito – Zašto me je Ljubičić lično isleđivao – Šta mi je Tito rekao posle njihovog razdvajanja – Istina o Jovankinom pištolju – Priča o tajnoj večeri – Enigma gvozdenog prstena – Čega se bojala – Zašto je oficir Nikolić fizički napao Jovanku – Kućna pomoćnica iz tajne službe – Šta su tražili provalnici u njenoj kući – Tajna jednog dopisa za vreme bombardovanja – Sumnjali su da švercujem Jovankine memoare – Zašto je krila svoju bolest – Šta je Amfilohije uradio u Kući cveća – Zašto su Jovankine stvari i dalje zaključane...

„Govorio je, govorio i govorio, razbijajući svojim rečima one ledene zidove kojima su ga ograđivali i rušeći one naslikane idole koji su mu stajali na putu. Reč je bila njegova snaga, najveća moć, njegova slava. I reč mu je donela drugo ime, koje mu je nadenuo narod i koje se tokom stoleća nerazdvojno stopilo s njim: nazvan je Nepodmitljivi.“ Robespjer je bio poznat kao veliki govornik (jednom je u toku od 3 godine održao 150 govora, koji su trajali i po nekoliko sati!), privatno je bio tih, povučen i nepoverljiv. Odbijao je svaku intimnost i gadio se ljudi koji su bili srećni – a ponekad je bio „patološki osećajan“, i „prenatrpan poštom, naročito od žena“. Jedinoj ženi sa kojom je u mladosti imao donekle prisniji odnos, slao je pisma u kojima je naširoko i nadugačko iznosio svoje političke ideje, a o njima dvoma – ili malo ili nimalo… Kao osnovac je čitao sastav pred kraljem (!) u njegovu slavu (!). A kralj, veliki apsolutista, nije mogao da dočeka kraj i naredio je kočijašu da potera kočije, ostavljajući dečaka poprskanog blatom! Kralju naravno, ni na pamet nije padalo da će taj dečak porasti u revolucionara, i da će 1791. godine potpisati njegovu smrtnu presudu. Istoričari se ne slažu o Robespjerovoj ulozi u teroru. Jedni tvrde da je on imao manju ulogu u komitetu javne bezbednosti. Ipak jasna je uloga Robespjera kao vođe, govornika i najavljivača terora. Robespjer se uobičajeno smatra dominantnom silom u komitetu javne bezbednosti. Bio je jedan od najpopularnijih govornika u Konventu i njegovi pažljivo pripremljeni govori ostavljali su duboki utisak. Njegove pohvale revolucionarne vlade i vrlina pokazivale su njegovo verovanje da je teror bio nužan i neizbežan. Robespjerovo uverenje je bilo da su vrline i politički teror bile povezani i nužni. Iako nije imao diktatorskih ovlašćenja davao je smer jakobinskoj diktaturi.

Poslednji deo serijala Gospodari Rima. Dok ova majstorska pripovest Kolin Mekalou juri ka neizbežnom kraju – uz bitke na kopnu i moru – prepliću se zavera i ubistvo, ljubav i politika. Vešto pripovedanje i besprekorno istraživanje oživljavaju sjaj drevnog Rima dok se u dramatičnim trenucima poslednjih dana Republike odvija bezvremena ljudska drama. Antonije napokon polazi u pohod na Parćane. Oktavijan ne može da prehrani Rim i Italiju. I jednog i drugog prate nevolje. Kleopatra smišlja kako da iskoristi Antonija da bi uništila Oktavijana i svog voljenog sina Cezariona postavila na Kapitol, mesto koje mu, uverena je, pripada i odakle će vladati svetom kao kralj nad kraljevima. „Kolin Mekalou je na vrhuncu svoje spisateljske karijere.“ The Courier Mail „Svojim neverovatnim znanjem, Kolin Mekalou uspeva da udahne život u priču staru dve hiljade godina koja današnjem čitaocu pruža mudar nauk.“ Rocky Mountain News

Mislio sam da je Imenarom impresivni krug Jelisavetinog sagledavanja Ćosićevih dela zatvoren. Ali pred nama je još jedna njena istraživačka knjiga o Ćosiću – Dobrica Ćosić o..., koja ga predstavlja kao velikog mislioca širokih životnih i sudbinskih nacionalnih pogleda. Ne može se reći da Ćosićeva misaonost nije do sada bila primećena. Bila je više usput u književnim prikazima i u izvesnim prigodnim tekstovima Ljube Tadića, Mihaila Đurića i Mihaila Markovića. Ali se nije slutilo da je ovolika, u ovakvom dijapazonu, da je sistematizovana i konstantna, za divljenje. Takva upućuje da istorija srpske filozofije druge polovine dvadesetog veka ima u Ćosiću jednog od najvećih mislilaca koji je odgovoran i pred životom i pred narodom. Ako se ova obimna knjiga uporedi sa ne baš obimnom knjigom Slobodana Glumca, koji je Iva Andrića otkrivao kao skrivenog mislioca, može se doći do zanimljivih poređenja ove dvojice naših najvećih pisaca, što valja ostaviti radoznalim čitaocima. Samo po sadržaju ove knjige može se izdvojiti bar dvadeset tema za dobre doktorske teze o Dobrici Ćosiću. Iz Recenzije Milovana Vitezovića

Na ovoj planeti smo samo iz jednog razloga: da naučimo da volimo. Obuze me strašna, jeziva panika, koja ide do dubine kostiju, da sve ovo zajedno nema nikakvog smisla i da ga ja neću nikada otkriti. Da ću ceo život provesti pogrešno… Uzbudljiva ispovest Isidore Bjelice o delu njenog života o kojem dosad niko nije znao ništa. Ovaj autobiografski roman istovremeno je i filozofska pripovest o traganju za ljubavlju i smislom. Junakinja romana Sama luta po svetu, odlazi u Meksiko u potrazi za ključem razumevanja našega bića i smisla, ne znajući da se odgovor zapravo nalazi u njenom srcu... I kada se mnogo godina kasnije suoči sa krajnjim beznađem, kada pomisli da su je svi napustili i da je ostala sama, shvatiće da put do srca voljenog vodi kroz sopstveno srce.

Hronika borbi za vlast u kojima su se prijatelji pretvarali u neprijatelje nastala na osnovu višedecenijskog istraživanja i pogleda u dosad neotvorene arhive. „Jože Pirjevec je plodan istoričar. Za poslednjih trideset godina, pored brojnih rasprava, objavio je devet monografija u kojima se bavio slovenačkim i jugoslovenskim prostorima u XIX i XX veku. Pirjevčeva dela su prevođena i nagrađivana. U Sloveniji mu je dodeljeno zvanje ambasadora nauke. Tog zvanja bi on bio dostojan i da je napisao samo studiju Tito i drugovi. Ali ona je teško zamisliva bez one široke osnove koju je postavio svojim celokupnim delom. Bez znanja i kulture, bez filozofije istorije i umeća kazivanja, koje je u tu osnovu ugradio. [...] Pirjevec je godinama istraživao u međunarodnim i domaćim arhivima. Proučavao je različite izvore, među kojima prvi izvore diplomatske i obaveštajne provenijencije. Ostvario je uvid u veoma obimnu literaturu. Čitao je Titove savremenike: neprijatelje i saveznike u Drugom svetskom ratu, ideološke protivnike u zemlji i svetu, jeretike i revizioniste u komunističkom pokretu. Memoaristika u najširem obimu, sa mogućnošću upoređivanja i provere, u Pirjevčevoj studiji ima mesto jedinstvenog i nezaobilaznog izvora. Najzad, Pirjevec je čitao samog Tita, što većina savremenih autora o njemu smatra izlišnim.“ Iz predgovora Latinke Perović

Romansirana biografija vojskovođe Hanibala, čiji je autor italijanski pisac Luiđi Ugolini! Sin slavnog kartaginskog vođe Hamilkara iz plemena Barka, Hanibal je ceo život ( trajao je samo 45 godina) posvetio borbi protiv Rima, uveren da sve dok on postoji, Kartagina nije jedina gospodarica Mediterana. Posle njegove smrti, Rim će zaista zagospodariti ondašnjim "poznatim svetom".

U knjizi je, kroz priču o životu V. Agapkina, dat pregled srpsko-ruskih odnosa u vreme velikih iskušenja srpskog naroda, kada je, 1912. godine, ovaj ruski dirigent i kompozitor napisao čuveni marš „Opraštanje slovenske žene”, a koji je tesno povezan sa sudbinom Balkana.

"Najbolja biografija kultnog metal benda… Napisana sveobuhvatno ali sa lakoćom, iskrena i povremeno veoma zabavna." - Guardian Muzika koju su svirali – britanski hevi metal pomešan sa stavom američkog panka – postala je pravac za sebe: treš. Postali su najveći bend na svetu. Kada ih je ugrozio grandž, iznova su sebe osmislili. Zatim im je pevač otišao na rehabilitaciju i umalo se nisu raspali. Oni su Metallica, najveći i najuticajniji rok sastav u proteklih trideset godina. Kao Led cepelin za hard rok i Seks pistols za pank, tako je i Metallica postala bend koji je odredio izgled i zvuk hevi metala u osamdesetim. Kao izumitelji treš metala – za njima su došli Slayerr, Antrax i Megadeth – Metalica je oduvek bila na čelu, oduvek gurala na sledeći nivo; Metallica, koja će postati poslednji veliki rok monolit. Sa više od sto miliona primeraka, Metallica je na petom mestu po ukup-nom broju prodatih albuma svih vremena. Uveliko su prevazišli granice roka i metala i zadrli u glavne tokove popularne muzike. Do sada nije postojala kritička, autoritativna, temeljna biografija benda. Mik Vol pripoveda priču o tome kako je Lars Ulrih, obožavalac muzike koji je igrao tenis i razmenjivao kasete, pretvorio snove iz svoje spavaće sobe u stvarnost. Objašnjava kako je saobraćajna nesreća iz 1986, u kojoj je poginuo Klif Berton, njihov basista koji je voleo Velvet andergraund i džez, žestoko traumatizovala bend – do te mere da oni godinama nisu mogli da se izbore s tom tragedijom. Bavi se događajima iza kamere nagrađivanog filma iz 2004, Nekakvo čudovište, koji je do jezivih detalja prikazao dokle su oni tačno dogurali. Vol ih prati do sticanja njihovog trenutnog statusa kao predvodnika Velike četvorke – putujućeg rok festivala koji je nastupao pred milionima. Ova knjiga odgoneta priču o raznim otelovljenjima benda Metallica da bi dala konačnu reč o najvećem metal sastavu na svetu.

Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama "Jumpin’ Jack Flash", "Street Fighting Man" i "Honky Tonk Women". Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire. Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu. "Zabavno... ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to." - Dejvid Remnik, New Yorker "Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu." - Kevin Felon, Atlantic

Prebiranje po (hronološki formalno) jednogodišnjim dnevničkim beleškama (od avgusta 2003, do avgusta 2004. godine), iz (samo) ironije i provokativnog 'svlačenja do gola', u ovoj Mandićevoj knjizi je preraslo u svojevrsnu nehotičnu autobiografiju. Ulazeći sebi pod kožu, autor sondira, unazad, skoro pedesetak godina svog javnog i privatnog života. Dramaturški složene, ovde se razotkrivaju koliko autorove tajne mane, toliko i njegova sposobnost ironijskog uočavanja pukotina u javnim vrlinama.

Portret umetnika u mladosti nas upoznaje sa onim godinama Džojsovog razvitka koje su od njega stvorile jednu od najoriginalnijih i najinteresantnijih pojava ne samo u engleskoj nego i u svetskoj književnosti.