Retro prekrivac Seherzada od svilenog goblen platna prekrivac, stolnjak ili nesto trece . . . 215 x 150 cm bez resa, a rese su oko svih strana i duzina resa je 11 cm. na nekim mestima je platno kao razvuceno, ali nije puno oslabljeno i ne umanjuje ni lepotu ni funkcionalnost . . . bogat motiv

vezeni ukrasni čaršav / vezena ukrasna pokrivka za kuhinjsku policu dimenzije: oko 90 x 20 cm motiv: pripremanje hrane (u 3 prizora); stanje loše; postoji mnoštvo upornih fleka; bojim se da ih nije moguće odstraniti; Za pretragu: poličnjak, mali stolnjak za policu, mali čaršaf, mini pokrivač / prekrivač / prekrivka, sitan vez, urađeno vezom / veženjem / vezenjem, vezeno, izvezeno,

vezeni ukrasni čaršav / vezena ukrasna pokrivka za kuhinjsku policu dimenzije: oko 91 x 20 cm motiv: voćni (grožđe i valjda jabuke); stanje solidno (kao na slikama); NAPOMENA na sporednoj slici: - jedna resa se samo malo zakovrnula; - dakle, ne fali deo; Za pretragu: poličnjak, mali stolnjak za policu, mali čaršaf, mini pokrivač / prekrivač / prekrivka, sitan vez, urađeno vezom / veženjem / vezenjem, vezeno, izvezeno,

BEOGRAD Zgrada Narodnog pozorišta podignuta 1869. godine BELGRADE The National Theatre, built in 1869 RAZGLEDNICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Foto: Studio `GTM` - Ika ........................................................... R e f e r e n c e 1. Zgrada Narodnog pozorišta 2. Knez Mihailo na konju, levo 2. Crveni suncobrani u nizu 3. Stolovi pokriveni plavim stolnjacima 4. Gosti za stolovima 5. Mlazevi fontane u veseloj igri 6. Kandelabar 7. Leto 8. Odmor 9. Plavo nebo 10. Harmonija (Mihajlo Grušić) KOLEKCIONARSKI PRIMERAK !!!!!!!!!! Ekstra ********* GAlp

Knjiga je nova. Đurđica Petrović - Od pusta do zlatoveza, Tkanja i vez Ђурђица Петровић - Од пуста до златовеза, Ткања и вез 406 strana : ilustrovano ; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2003 Prof. dr Đurđica Petrović (Nova Pazova 1927 - Beograd 2003) – redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu – ulazi u red naših najznačajnijih etnologa druge polovine XX veka. Gimnaziju je pohađala u Beogradu; studirala etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1948-1952); doktorirala na istom fakultetu sa temom Oružarski zanati u našoj zemlji za vreme osmanske uprave (1964). Radila je u Vojnom muzeju JNA u Beogradu (1952-1971) i Filozofskom fakultetu u Beogradu (1971-1992). Više puta je bila upravnik Odelenja za etnologiju, rukovodilac naučnih projekata Odelenja, član fakultetskih komisija, predsednik Velikog saveta Fakulteta, prva žena dekan u istoriji Filozofskog fakulteta (1989-1992). Objavila je preko 160 naučnih radova i posebnih izdanja u zemlji i inostranstvu. Bila je stalni drugi sekretar Etnološkog društva Srbije, član-osnivač Mreže za etnološka i istorijska istraživanja Saveta Evrope, kao predstavnik SFRJ, a zatim Srbije. Specijalnosti: zanatska izrada oružja u zapadnom delu jugoistočne Evrope, materijalna kultura i svakodnevni život (kraj XIII-polovina XIX. veka), pretežno na Jadranu i bližem kopnenom zaleđu. Bila je član Demokratske stranke od njenog osnivanja, predsednik Odbora za kulturu Demokratske stranke i član njenog Glavnog odbora. Ideja za objavljivanje ove knjige potekla je od studenata, diplomaca, magistranata i doktoranata prof. Đurđice Petrović sa namerom da se njenim publikovanjem obeleži 75 godina njenog života i etnološkog rada, visoko cenjenog u zemlji i inostranstvu. S tim ciljem predano smo radili na pripremi rukopisa za štampu devet meseci u protekloj 2002. godini. U međuvremenu, u drugoj polovini prošle godine, prof. dr Đurđica Petrović se teško razbolela. I pored naših nadanja da će savladati tešku i neizlečivu bolest ona je preminula 12. januara 2003.godine. Nadali smo se da će doživeti da vidi ovu knjigu čijem se izdavanju veoma radovala. Ipak videla je knjigu na pausu i otisak korica na papiru. Nama, njenim studentima, ostala je obaveza da ovaj započeti posao dovršimo. Čini nam se da bi ova knjiga trebalo da bude nezaobilazno štivo i priručnik svima onima, koji se bave proučavanjima materijalne kulture, ne samo etnolozima – istraživačima tekstilnog rukotvorstva i narodnih nošnji – po muzejima, već i drugima, onima koji se posredno i neposredno bave istorijskim, tradicijskim ali i savremenim tekstilom i produktima od njega.Knjigu Od pusta do zlatoveza čine studije o tekstilu na prostorima ex-Jugoslavije, uticajima i prožimanjima graničnih kultura na ovom prostoru, pa i šire na prostoru Balkana i Podunavlja. Kao što se vidi iz sadržaja prvi deo je posvećen srednjovekovnom tekstilu, a drugi deo različitim načinima ukrašavanja tekstilnih rukotvorina. Ove studije danas mogu da posluže kao prilog izučavanju kulturnog kontinuiteta i akulturacija u materijalnoj kulturi jugoistočne Evrope,Sadržaj: Tkanja Srednjovekovni vuneni pokrivači; Prostirke i pokrivači, Pust; Sklavina, Čerga, Rakno, Guba, Kosmač, Sagovi, Stolnjaci, Ubrus. Razboj, Likovne karakteristike narodnih domaćih rukotvorina; Vezovi: Aplikacije, Građa, Zlatovez, Beli vez, Gradski vez, Vez perlicama.

ISTORIJSKI SUVENIR - KUVARICA VEŽENA CRVENIM BODOM Zemlja porekla: Kraljevina Jugoslavija Vreme veza: 1935. godine Boja: Osnova: bela , Motiv: ručni vez crvenim koncem cveća Materijal: Pamuk Dimenzije: 95 x 80 cm Detaljno stanje: Ganc novi, nikad korišćeni. Kvalitet ovog vezenog komada - 100 % prirodna vlakna. Istorija: Danas Kuvarica više nema na zidovima u kuhinjama. Moderan način života poslao ih je u etnografske muzeje, na stare fotografije i u kolektivno sećanje, a ranije generacije su rasle uz hranu spremljenu na šporetima iznad kojih su ponosno stajale vežene zidne slike - kuvarice. Ali, one su ostale istorijski suveniri... na njima su najčešće zapisane naivne i idilične poruke iz svakodnevnog života, ali često su ti tekstovi satkani sa puno ženskog duha i vrcavosti. Tako, kada danas posmatramo sve te motive i poruke izvežene u različitim bojama konca ( a ima različitih Kuvarica preko 80)... kada ih malo analiziramo možemo da u njima vidimo zidne novine sa blagom ironijom i kritikom društva. Na početku 20. veka u školama je postojao predmet - ženski ručni rad. Sve devojke su morale da znaju da vezu, a obavezni deo devojačke spreme za udaju bili su rukom vezeni radovi. Devojačka sprema obuhvatala je: vezene jorganske čaršave, vezene jastučnice, čaršave, stolnjake, košulje, spavaćice ... pa i kuvarice ... Zidne vezene slike, poznatije kao `kuvarice`, takođe su bile jedan obavezan segment devojačkog štafira. A da li se zna koliko je duga njihova tradicija i odakle su naše bake, prabake dobile ideju za ovakav ručni rad? Iz Holandije, preko Nemačke, Austrije i Mađarske početkom 20. veka kuvarice su stigle u Srbiju. Prvo u Vojvodinu, a odatle i u južne krajeve naše zemlje. Spretne domaćice vezle su ih na pravougaonom komadu pamučnog platna, domaćem tkanom platnu, a mogle su se i kupiti u trukerskim radnjama, na vašarima i pijacama. Kuvarice su početkom 20. veka su bile nezaobilazni detalj u svakoj kući. Sa privlačnim slikama, u kojima su prizori iz svakodnevnog života, sa porukama koje su najčešće šaljive. Postavljane su pored umivaonika, iznad šporeta i kreveta da bi zaštitile zidove, ali i kao ukras. Najčešće je tu bio natpis:“Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori!“, po kome su, priča kaže, ova mala naivna umetnička dela i dobila naziv Kuvarice.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autorke! Ana Sec - Pincir Tatjana Bugarski Mnoge žetvene običaje zabeležene širom Evrope karakterišu pokušaji da se duh vegetacije sačuva nakon ubiranja plodova i deluje i sledeće godine, kako bi se nastavio vegetativni ciklus. Za Frejzera, najpoznatijeg utemeljivača antropologije, ovi običaji su nastali kao rezultat verovanja u duh žita. Domaći etnolozi su tokom XX veka mnoge običaje beležili i tumačili u skladu sa Frejzerovim teorijama. To su pretežno običaji vezani za poljoprivredne radove, kao i oni koji pripadaju božićnom ciklusu praznika. Korišćenje slame u obrednoobičajnoj praksi se, pri tome, pokazuje kao nit koja ih spaja. Običaj pletenja žetvenog venca zabeležen je u mnogim mestima Vojvodine, kod različitih etničkih zajednica. U setvi je naročito važnu ulogu imalo seme iz žetvenog venca od prethodne žetve, koje je mešano sa semenom za tu godinu. U nekim porodicama se prvo sejala pšenica iz prošlogodišnjeg žitnog venca, pa tek onda ostala pšenica. Božićna slama je jedan od najprepoznatljivijih simbola proslavljanja Božića. Mnogi zabeleženi običaji za Badnje veče i Božić su vezani za slamu, koja nas podseća na mesto rođenja Isusa Hrista. Pre večere je u kuću unošena slama. NJu je ritualno unosio domaćin ili domaćica, uz simbolično kvocanje i pijukanje dece. Prvo se prostirala po stolu – unakrst, a zatim se pokrivala vrećom i stolnjakom. Ranije se na Badnje veče jelo na podu – na slami. Slama se prostirala po čitavoj prostoriji, a uveče se i spavalo na njoj. Badnje veče i Božić karakterišu i drugi običaji koji podsećaju na Hristovo rođenje u pećini, na slami. U mnogim mestima Vojvodine su bili poznati ophodi vertepaša (betlehemara), koji su na Badnje veče obilazili kuće i izvodili predstave na temu Hristovog rođenja. Tom prilikom se nosio vertep – model crkve sa predstavom Hristovog rođenja. Obavezni deo svih ovih povorki bile su pesme, u kojima se, po pravilu, spominje Hristovo rođenje na slami. Slama je svakodnevno korišćena u domaćinstvu počev od građenja i pokrivanje kuća i štala, sve do izrade predmeta za potrebe domaćinstva: saćura za brašno, jaja i hleb; ukrasnih predmeta, užadi, šešira, košnica za pčele. Višak slame se, takođe, koristio, i to kao stočna hrana isečena na sitne komade i pomešana sa suvom hranom, kao postelja za domaće životinje. Vremenom su predmeti od slame iz seoskog života prešli u nove kulturne kontekste. Kao materijal za umetničko izražavanje i izradu predmeta posebne namene, slama je vremenom pronašla mesto u savremenom životu. Postala je simbol nekih novih vrednosti, upravo na tragovima onih značenja koja je imala kao deo verovanja i rituala, ali i njihovih kasnijih interpretacija koje pripadaju domenu folklorizma.