U ovoj knjizi možete pročitati, nova, prvi put štampana kazivanja Oca Tadeja. Tonski zaspisi,koje sam skupio, a priličan deo lično snimio, objavljeni su delimično na talasima Radio Beograda u okviru emisije „Talasi neba“. Celokupan razgovor je čekao ovu knjigu. Priređivač

Izdavač: Radio Beograd 1971. odlično očuvana 624 str. Neki od naslova: Gaetan Pikon O jednoj novoj tradiciji Žan Divinjo Umetnost danas Radomir Konstantinović Iskustvo lakrdije Stanislav Vinaver Predrag Vranicki Filosofija i historija Branko Petranović Istorija i politička nauka Špiro Kulešić Istroija i etnologija...

Đorđije Vuković : DRUGA STRANA , Filip Višnjić 1985, str. 112. Proza; Pripovetke Očuvanost 4-. Đorđije Vuković (Pažići, Danilovgrad, 3. maj 1943 — Beograd, 6. oktobar 2020) bio je srpski univerzitetski profesor, pisac, kritičar, istoričar i teoretičar književnosti. Đorđije Vuković se rodio u Pažićima kod Danilovgrada. U Danilovgradu je završio gimnaziju a Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost, u Beogradu. Magistrirao je sa temom o romanima Miroslava Krleže a doktorirao odbranivši rad Sinestezija u srpskoj poeziji. Bio je glavni urednik časopisa Student za vreme studentskih demonstracija 1968. koje je i predvodio. Univerzitetsku karijeru je započeo kao asistent kod Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da bi kasnije postao profesor na smeru za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je i kao istraživač u beogradskom Institutu za književnost i umetnost. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti (1985) dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu. Pisao je priloge za mnoge književne listove, časopise i zbornike. Objavljivao je priloge u raznim listovima, časopisima i zbornicima. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti, objavljenu 1985. godine, dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Iste godine izdao je žanrovski mešovitu prozu Druga strana, potom Istorijski roman 2009. godine, a Sinteseziju u poeziji 2010. godine. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu.

SV 9 60235) LIKOVI I PISCI , Aris Movsesijan , Radio B92 Beograd 1995 ,kratke priče ; Aris Movsesijan (Beograd, 22. mart 1966) srpski doktor stomatologije, pisac, scenarista, filmski reditelj, bloger i političar. Jermenskog porekla. mek povez, format 13,5 x 19,5 cm , 84 strane, potpis i posveta autora na predlistu

Izdavač: Radio Beograd 1969. odlično očuvana 414 str. Neki od naslova: žKo je Barbarogenije Radomir Konstantinović Buktinje Jan Palah Nikola Milošević Reči i muzika Samjuel Beet Miroslav Pečujlić Naučno-tehnička revolucija i savremena građanska civilizacija Taras Kermauner Poezija apsolutne egzistencije Oto Bihalji-Merin Metafore strave i istine...

Izdavač: Radio Beograd 1971. odlično očuvana 632 str. Neki od naslova: Božidar Milič Entropija i pogled na svet Rudolf Karnap Empirizam, e+semantika i ontologija Vladeta Jerotić JUng između prošlosti i sadašnjosti Mikel Difrem Estetika i filosofija Radomir Konstantinović dva pesnika Rastko Petrović Vladislav Petković Dis PLaton...

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

Radio B92, Apatridi, 1998. 127 strana. Veoma lepo očuvana. Privatna praksa jeste niz priča u kojima narator otkriva da se u Berlinu, gde živi, posvetio privatnoj praksi, analitičkoj. Jer, njegova ordinacija jeste pokretna, i ne dolaze u tu ordinaciju pacijenti, već narator sam pronalazi pacijente među pojavama, dogodovštinama, u sećanju, kao i u aktuelnoj istoriji. s

Gojko Banović : KNEŽOPOLJCI , Svjetlost Sarajevo 1952, str. 192. Priče. Očuvanost 3. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Magia sutra - Bela Hamvaš Banja Luka 1997 str. 110, meki povez, Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime.

Gojko Banović : NEVIĐENE SNAGE , Prosveta 1948, str. 164. Pripovetke. Očuvanost 3-; ima posvetu na predlistu; pohabana uglavnom spolja. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

U ODREĐENOM POGLEDU - Bela Hamvaš Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sjećanje Banja Luka 140 str

Anastazija Bela Šubić : VELIKO LOVIŠTE, Džepna knjiga Sarajevo 1959, str. 209. Pripovetke. Očuvanost 4-. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan Bofre (rođen 22. maja 1907 . u Marsu blizu Auzansa u departmanu Krez ; † 7. avgust 1982 . u Parizu ) je bio francuski filozof i germanista. Bio je pod jakim uticajem Martina Hajdegera. Beaufret je odrastao u Auzancesu, gde su mu oba roditelja radila kao učitelji. Od 1919. je pohađao Licee de Montlucon, gde je završio srednju školu 1925. godine. Iste godine se preselio u Pariz u Licej Luj-le-Gran, gde se pripremao za koledž. Beaufret je započeo studije 1928. na Ecole Normal Superieure (Pariz) (ENS). Tamo je bio učenik Leona Brunšvicga.[1] Za svoju `Diplome d`etudes superieures` Beautret je proveo godinu dana 1930/1931. u Institutu francais u Berlinu. Njegova teza iz 1931. nosila je naslov „Les Rapports du droit et de la morale d`apres Fichte“. Po povratku iz Berlina, Bofret je odslužio vojni rok, a zatim nastavio studije. Dobio je agregaciju iz filozofije od ENS-a 1933. godine.[2] Od 1933. Beauret je radio kao nastavnik filozofije na Licee de Gueret. Godine 1937. kratko je predavao u liceju u Okseru, a od 1937. do 1939. radio je kao nastavnik filozofije u francuskoj školi u Aleksandriji, Egipat.[3] Nakon što je Francuska objavila rat Nemačkom Rajhu u septembru 1939. kao reakciju na invaziju Poljske, Bofre je mobilisan i učestvovao sa francuskom jedinicom u bitkama Zapadne kampanje 1940. godine, gde je postao nemački ratni zarobljenik. Septembra 1940. uspeo je da pobegne iz voznog transporta ratnih zarobljenika u Nemačku i pobegne u neokupiranu zonu Francuske. Zauzeo je mesto nastavnika u Liceju Šampolion u Grenoblu novembra 1940. Od oktobra 1942. prelazi na Koledž-licej Amper u Lionu, gde je radio kao učitelj do 1944. godine.[4] U Lionu, Bofre je upoznao Žozefa Rovana, sa kojim je čitao Hajdegerova dela. Rovan je radio za Otpor i, nakon još jedne okupacije Liona 1943, upoznao je Bofrea sa svojom grupom „Service Pericles“, koja je osnovana u julu 1943[5] i kreirala lažna dokumenta. Grupa je razbijena u februaru 1944, a Rovana je uhapsio Gestapo i odveo u Dahau. Bofre je uspeo da pobegne na vreme zbog upozorenja.[6] U Parizu 1944. godine, Beaufret se zaposlio u Liceju Sen Luj. 1945. godine, posle oslobođenja Francuske, bio je nastavnik u Liceju Žak-Dekur. Od septembra 1946. do 1952. Beaufret je bio nastavnik na Liceju Henri IV. Od 1952. do 1955. bio je na istraživačkom mestu u Centru National de la recherche scientifikue.[2] Njegov mentor na doktorskim studijama bio je Jean Vahl, koji ga je 1953/1954. pre Comite consultatif-a klasifikovao kao nepodesnog za univerzitetsku karijeru.[7] Konačno, bio je nastavnik od 1955. do 1972. u Liceju Kondorse. Tokom ovog perioda, Beaufret je održavao redovna čitanja u Ecole Normale Superieure.[2] Godine 1969/1970, Beaufret se drugi put prijavio za poziciju na Univerzitetu Eks-Marsej, ali je odbijen.[7] Od pre Drugog svetskog rata bio je prijatelj sa Polom Eluarom, Morisom Merlo-Pontijem, Andreom Bretonom i Polom Valerijem...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Žan Bofre (rođen 22. maja 1907 . u Marsu blizu Auzansa u departmanu Krez ; † 7. avgust 1982 . u Parizu ) je bio francuski filozof i germanista. Bio je pod jakim uticajem Martina Hajdegera. Beaufret je odrastao u Auzancesu, gde su mu oba roditelja radila kao učitelji. Od 1919. je pohađao Licee de Montlucon, gde je završio srednju školu 1925. godine. Iste godine se preselio u Pariz u Licej Luj-le-Gran, gde se pripremao za koledž. Beaufret je započeo studije 1928. na Ecole Normal Superieure (Pariz) (ENS). Tamo je bio učenik Leona Brunšvicga.[1] Za svoju `Diplome d`etudes superieures` Beautret je proveo godinu dana 1930/1931. u Institutu francais u Berlinu. Njegova teza iz 1931. nosila je naslov „Les Rapports du droit et de la morale d`apres Fichte“. Po povratku iz Berlina, Bofret je odslužio vojni rok, a zatim nastavio studije. Dobio je agregaciju iz filozofije od ENS-a 1933. godine.[2] Od 1933. Beauret je radio kao nastavnik filozofije na Licee de Gueret. Godine 1937. kratko je predavao u liceju u Okseru, a od 1937. do 1939. radio je kao nastavnik filozofije u francuskoj školi u Aleksandriji, Egipat.[3] Nakon što je Francuska objavila rat Nemačkom Rajhu u septembru 1939. kao reakciju na invaziju Poljske, Bofre je mobilisan i učestvovao sa francuskom jedinicom u bitkama Zapadne kampanje 1940. godine, gde je postao nemački ratni zarobljenik. Septembra 1940. uspeo je da pobegne iz voznog transporta ratnih zarobljenika u Nemačku i pobegne u neokupiranu zonu Francuske. Zauzeo je mesto nastavnika u Liceju Šampolion u Grenoblu novembra 1940. Od oktobra 1942. prelazi na Koledž-licej Amper u Lionu, gde je radio kao učitelj do 1944. godine.[4] U Lionu, Bofre je upoznao Žozefa Rovana, sa kojim je čitao Hajdegerova dela. Rovan je radio za Otpor i, nakon još jedne okupacije Liona 1943, upoznao je Bofrea sa svojom grupom „Service Pericles“, koja je osnovana u julu 1943[5] i kreirala lažna dokumenta. Grupa je razbijena u februaru 1944, a Rovana je uhapsio Gestapo i odveo u Dahau. Bofre je uspeo da pobegne na vreme zbog upozorenja.[6] U Parizu 1944. godine, Beaufret se zaposlio u Liceju Sen Luj. 1945. godine, posle oslobođenja Francuske, bio je nastavnik u Liceju Žak-Dekur. Od septembra 1946. do 1952. Beaufret je bio nastavnik na Liceju Henri IV. Od 1952. do 1955. bio je na istraživačkom mestu u Centru National de la recherche scientifikue.[2] Njegov mentor na doktorskim studijama bio je Jean Vahl, koji ga je 1953/1954. pre Comite consultatif-a klasifikovao kao nepodesnog za univerzitetsku karijeru. Konačno, bio je nastavnik od 1955. do 1972. u Liceju Kondorse. Tokom ovog perioda, Beaufret je održavao redovna čitanja u Ecole Normale Superieure. Godine 1969/1970, Beaufret se drugi put prijavio za poziciju na Univerzitetu Eks-Marsej, ali je odbijen. Od pre Drugog svetskog rata bio je prijatelj sa Polom Eluarom, Morisom Merlo-Pontijem, Andreom Bretonom i Polom Valerijem...

Kao nova Novica Savić (Gornje Svarče, Blace, 10. novembar 1943 — Beograd, 17. oktobar 2004) je bio srpski dramski pisac, pripovedač i romansijer. Biografija Uredi Rođen je u Gornjoj Svarči u Toplici, gde je proveo rano detinjstvo. Od šeste godiše živi u Beogradu, gde završava osnovnu i Srednju brodarsku školu. Godinu dana provešće radeći na rečnim brodovima, a onda upisuje dramaturgiju na Akademija za pozorište, film, radio i televiziju gde diplomira u klasi profesora Josipa Kulundžića. Kratko je radio u srednjoj školi i bio direktor Narodnog pozorišta u Subotici. Najveći deo radnog veka provodi kao slobodan umetnik. Pisao je televizijske drame i scenarije za igrane i dokumentarne serije i emisije, sarađujući sa gotovo svim televizijama u SR Jugoslaviji, a najviše sa Radio-televizijom Beograd. Istovremeno piše prozu i pozorišne komade koji su izvođeni i objavljivani širom zemlje. Nesklon samonametljivosti i reklamerstvu, u svom radu bio je uglavnom usmeren na anonimne književne konkurse. Nije postojao nijedan prozni, dramski ili televizijski konkurs u SR Jugoslaviji na kojem nije učestvovao i dobio nagradu. Njegove pozorišne komade su režirali: Borislav Gligorović, Branko Pleša, Radoslav Zlatan Dorić, Miomir Miki Stamenković, Slavoljub Stefanović Ravasi, Vladimir Putnik i drugi. Izvedeno mu je i preko sedamdest radio-drama, od kojih je većina emitovana širom Evrope. To ga svrstava među najplodnije stvaraoce u ovoj formi. O njegovom samopregornom radu i posvećenosti književnosti dovoljno govori podatak da je iza njegove tragične smrti ostalo 188 nebjavljenih rukopisa: 92 pozorišna komada, 52 televizijske drame i filmskih scenarija, 31 zbirka kratkih priča i 15 romana. Dela Uredi Proza Uredi Iz blata, iz prašine (kratke priče), I mi smo ljudi (pripovetke), Kaljuga (roman), Otkup (pripovetke), Igrani pozorišni komadi Uredi Pobratim (Narodno pozorište, Beograd), Kako potamaniti gamad (Zvezdara teatar), Krvava teta (Pokrajinsko narodno pozorište, Priština), Spomenik za druga Danila (Narodno pozorište, Zenica), Vozač (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar), Veliki Mak (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Noć usred dana (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Ne okreći se, sine (Narodno kazalište, Osijek), Objavljene drame Uredi Opet plače, al sad od sreće, Savremena srpska drama, br. 13, Kad onaj tamo umre, Savremena srpska drama, br. 15, Ovde nema lopova, Drama, Beograd, Televizijske drame Uredi Selo bez seljaka, TV serija, 1972. Pucanj u šljiviku preko reke, RTS, režija Zdravko Šotra, 1978. Gradilište, RTS, režija Slobodan Šijan, 1979. Balada o crvenokosom, Televizija Zagreb, Beg, Televizija Zagreb, režija Dražen Piškorić, Snegovi, život i smrt Filipa Filipovića, RTS, režija Miša Radivojević, Vatrogasac, TV Sarajevo, režija Muhamed Mehmedović, 1983. Pogon za preradu voća, TV Sarajevo, režija Milan Bilbija, Dve karte za grad, TV Zagreb, režija Zrinko Ogresta, 1984. Garsonjera, RTS, režija Duda Ćeramilac, Sa 204-272, 1991. Tridesetdva kvadrata, 2002. Nagrade Uredi Nagrada Branislav Nušić za najbolji dramski tekst (trostruki dobitnik za drame „Krvava teta“, „Kad onaj tamo umre“, „Ovde nema lopova“), Radoje Domanović za kratku satiričnu priču (višestruki dobitnik), Nagrada Dana komedije u Jagodini za najbolji komediografski tekst (dvostruki dobitnik: „Noć usred dana“ i „Kako potamaniti gamad“), Pobednik konkursa Narodnog pozorišta u Beogradu povodom 125. godišnjice postojanja (drama „Pobratim“)

ZAČELA Bela Hamvaš prevod Sava Babić Sjećanja Banja Luka Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Ćirilica, 142 str,

O. Henry `Posljednji list`: sažetak. Priča vredna čitanja Poznati humorist napisao je bolno dirljivu priču punu dubokog značenja, tjerajući vas da razmišljate o životu, želji za životom, a prije svega da ostanete osoba sposobna za razumijevanje i suosjećanje. Riječ je o ovoj priči o čuvenom O. Henryju `Posljednji list`, čiji će sažetak biti opisan u ovom materijalu. Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka.Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka Izdavač:LUKA ŠTAMPA Beograd Broj strana:164 Pismo:Latinica Povez: MEK Format: 18 x11 cm Godina izdanja: 2002

Milan Damnjanović : POREKLO UMETNOSTI KAO FILOSOFSKI PROBLEM , Univerzitet umetnosti Beograd 1981, str. 100. Očuvanost 4. Milan Damnjanović (1924–1994), jugoslovenski i srpski filozof. Završio je studij filozofije i psihologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1950. Doktorsku disertaciju pod nazivom: `K. Fiedler am Scheideweg`, odbranio je u Beču. Radio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu od 1965. do 1972. Poslije prelazi u Niš, pa u Beograd. Proučavao je estetiku i filozofiju umjetnosti. Prevodio je djela iz estetike (Hartmann, Lukacs i dr.) Bio urednik časopisa `Književna kritika` iz Beograda.

Autor: Isak Babelj Broj strana: 360 Format: A-5 Povez: Tvrd Biblioteka: Kosmopolis Oblast: Književnost www.logos.in.rs Isak Babelj – Kako se to radilo u Odesi Priče Isaka Babelja opisuju surovu, golu realnost rata, stvarajući tako slike nezamislive svima onima koji nisu proživeli rat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Hrvatska sveučilišna naklada - Zagreb, 1995. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 436 str. Želju Želev, bugarski političar (Veselinovo, 3. III. 1935). Diplomirao je (1958) i doktorirao (1974) filozofiju na Sveučilištu u Sofiji. Zbog kritičkih stajališta bilo mu je onemogućeno javno delovanje (do 1972). God. 1975-89. radio je u Institutu za kulturu. Nakon uvođenja višestranačja postao je 1989. predvodnikom opozicionog Saveza demokratskih snaga. Postao je član parlamenta 1990., a potom i prvi demokratski izabran predsednik Bugarske 1990-97. Glavno delo: Fašizam (Fašizmăt, 1982).

ANTOLOGIJA PRIPOVETKI PISACA IZ EX YU U KOJIMA SE GOVORI O RATU I KAKO DALJE,spisak autora vidljiv na koricama, str 380, NOVO Govoreći o knjizi u kojoj se nalaze i priče Bore Ćosića, Nenada Veličkovića, Miljenka Јergovića, Davida Albaharija, vlasnik izdavačke i filmske kuće `Kult B` Mustafa Kapidžić rekao je da se u knjizi na objektivan način opisuju zbivanja u raspadu bivše Јugoslavije i ratu koji se dogodio na ovim prostorima.

Šćepan Aleksić : RAČVASTI JEZIK , Sfairos Beograd 1993, str. 96. Pripovetke. Očuvanost 4-. Шћепан Алексић Биографија Рођен у Богдашићима код Билеће 05.09.1952. године. Прва четири разреда основне школе похађао у родном селу, а потом основно школовање наставио у Билећи у Основној школи „Владо Томановић“ (сада Основна школа „Петар Петровић Његош“). У Билећи завршио и гимназију, а потом школовање наставио на Факултету политичких наука у Сарајеву, гдје је, 1976. године, дипломирао на одсјеку за журналистику. По дипломирању 1976. године запослио се као новинар у локалном листу „Билећке новости“, гдје је радио годину дана до одласка на одслужење војног рока у Добој, октобра 1977. По повратку из ЈНА, још око пола године радио у истом локалном листу, а потом прелази у стручну службу друштвено-политичких организација Билеће, гдје је био стручно-политички сарадник, а од почетка 1977. године и руководилац службе. Почетком 1990. године изабран је за директора Центра за културу Билећа. У том периоду био је дописник више листова. Избијањем оружаног сукоба на дубровачко-требињском простору, пошто се претходно већ био пријавио као добровољац, почетком октобра 1991. године, ЈНА га ангажује и распоређује у Прес центар Оперативне групе у Требињу. Ту је радио на припреми свакодневних информација за средства информисања и као спроводник новинарских екипа, одлазећи са њима на ратиште до првих линија фронта, а уједно био и дописник Новинске агенције Тањуг Београд. Формирањем Војске Републике Српске, ангажован је у јединицу резервне полиције, гдје проводи два мјесеца, а потом бива премјештен у новоформирани Прес центар Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, на мјесто замјеника руководиоца. Средином 1994. године постављен је за руководиоца Прес центра Херцеговачког корпуса ВРС. Био је замјеник уредника и уредник листа „Херцеговац“, који је издавао Херцеговачки корпус ВРС. Произведен је у чин потпоручника ВРС. Почетком 1994. године постао је стални новинар Тањуга, дописништво за Републику Српску. У Новинској агенцији Тањуг радио је до 2008. године, а од тада до сепрембра 2017. био директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи. Ожењен, отац два сина. Као гимназијалац почео је да пише пјесме, а прве радове објавио је као матурант, члан Књижевног клуба „Немири“, који је формирала и водила професорица а данас позната пјесникиња Ружица Комар, која је примијетила његов таленат и подстицала га да пише. Одмах по завршетку студија журналистике, почео је да пише прозу, а прве приче су му објављене и награђене у сарајевском студентском листу „Наши дани“. Добитник је бројних награда за приповијетку и кратку причу, између осталих и Сусрета Зије Диздаревића у Фојници, „Ослобођења“ Сарајево, „Фронта слободе“ Тузла, „Задругара“ Сарајево, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и других. 1993. године, за књигу „Рачвасти језик“, добио је Награду „Милан Лалић“ коју додјељују „Вечерње новости“ Београд. 2019. године Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, из Источног Сарајева, додијелио му је Награду „Златна сова“, пошто је рукопис његовог романа „Чекајући жуту војску“ на конкурску одабран као трећи по реду. Књиге су му улазиле у ужи избор за више књижевних награда. Објављивао је и још увијек објављује у бројним часописима, а члан је Редакције Часописа за књижевност и културу „Нова Зора“, Београд-Билећа. Живи и ради у Билећи и родном селу Богдашићи. БИБЛИОГРАФИЈА Књиге прича и приповиједака: „Набој“, Никшић 1988; „Рачвасти језик“, Београд 1993; „“Име и презиме“, Подгорица 2000, Билећа 2005 (друго издање) ; „Папирна марамица“, Београд-Билећа 2011; „Писма за све адресе“, Бањалука 2016; „Херцеговачки нокаут“, Бањалука 2018; Романи: „Турски друм“, Београд 2009; „Прст попријеко од срца“, Београд 2012; „Чекајући жуту војску“, Источно Сарајево 2019. Приредио за штампу књигу „Херцеговачки хајдук Станко Сочивица“, Београд 2010.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasična hronika kineske filozofske misli od trećeg milenijuma do 20. veka. Od kraljeva mudraca drevne Kine do rušenja najstarijeg monarhijskog sistema na svetu 1911. godine, kineska filozofija je evoluirala i uticala na škole mišljenja širom sveta. Pristupačnim glasom, Kratka istorija kineske filozofije jasno osvetljava konfucijanizam, taoizam, mohizam, Jin-Jang i drugo. Za one koje zanima filozofija ili azijske studije, ovo je savršen prozor u drevnu i modernu kinesku ideologiju. Feng Jou-lan (kin. 冯友兰, pin. Féng Yǒulán), nadimak Dž’-šeng (kin. 芝生, pin. Zhīshēng), rođen 4. decembra 1895. godine, umro 26. novembra 1990. godine. Kineski filozof i istoričar filozofije. Feng Jou-lan se rodio 4. decembra 1895. godine, u mestu Tang-h’ u današnjoj kineskoj provinciji Henan. Studirao je filozofiju na Šangajskom i Pekinškom univerzitetu. Diplomirao je 1918. godine, a potom je otišao u SAD, gde je na Univerzitetu Kolumbija doktorirao 1923. godine. Po povratku u Kinu radio je na nekoliko univerziteta (Džuang-džou, Guang-dung te Jen-đing i Ćing-hua u Pekingu). Na Ćing-hua univerzitetu je radio od 1928. do 1952. kao profesor filozofije i šef katedre za filozofiju. Po izbijanju Kinesko-japanskog rata studenti i osoblje Pekinškog univerziteta odlaze iz Pekinga i formiraju Privremeni univerzitet Čang-ša u Heng-šanu, a zatim Jugozapadni pridruženi unverzitet u Kun-mingu. Kada su se univerziteti vratili u Peking 1946. godine, Feng je ponovo otišao u SAD. U Americi je radio kao gostujući profesor na Univerzitetu u Pensilvaniji. Kada se završio građanski rat i komunisti došli na vlast, Feng se vratio u Kinu. Bio je simpatizer komunista, njegovi lični politički stavovi bili su uveliko socijalistički, i počeo je da proučava marksizam-lenjinizam. Međutim, sredinom pedesetih godina, pa do Maove smrti, vlasti su napadale njegov rad, i bio je prinuđen da se odrekne nekih svojih dela, a druga, uključujući i svoju Istoriju kineske filozofije da prepravi da se uklope u idejne okvire Kulturne revolucije. Uprkos tome, Feng nije napuštao Kinu, i posle puno mukotrpnog rada doživeo je slabljenje cenzure nad svojim radovima i povratak određenog stepena slobode za svoj rad. Od 1952. godine, radio je i kao član komiteta Odseka za društvene nauke Kineske akademije nauka, član komiteta Svekineskog političkog saveta na drugom, trećem i četvrtom zasedanju, član stalnog komiteta na petom zasedanju konferencije Politčkog saveta kineskog naroda i delegat na četvrtom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa. Umro je 26. novembra 1990. godine u Pekingu. Filozofija Njegovo najpoznatije delo je Istorija kineske filozofije (1934). U njemu je primenio zapadnjački pristup na kinesku filozofiju, i tako stvorio standard za sva buduća proučavanja iz te oblasti. Za formiranje njegove filozofije presudna je bila neo-konfučijanska metafizika XII veka, i uticaj njegovog prvog profesora iz SAD, Džona Djuia, koji je bio predstavnik pragmatičarskog pravca. Fengova se filozofija temelji na kineskoj metafizici, koju je on dalje razvio i analizirao koristeći metode zapadnjačke logike. Na osnovu toga, on je izgradio svoj sistem racionalnog neo-konfučijanizma koji se temelji na logici, što mu je omogućilo da pruži uvid ne samo u prirodu morala, već i u strukturu ljudskog moralnog razvoja. Bibliografija Istorija kineske filozofije, 1934. (中国哲学史, pinjin: Zhōngguó zhéxuéshǐ) Novi racionalizam, 1939. (新理学, pinjin: Xīn lǐxué) Novo razmatranje ljudske prirode (新原人, pinjin: Xīn yuán rén) Novo razumevanje reči, 1946. (新知言, pinjin: Xīn zhī yán) Duh kineske filozofije, 1947. (The Spirit Of Chinese Philosophy, preveo E. R. Hjuz) Novo razmatranje prirode Puta (新原道, pinjin: Xīn yuán Dào)