Milena Veinović - PANČEVO NA STARIM RAZGLEDNICAMA 1898-1941 Kulturno-istorijski i slikovni letopis Izdavač: Print art, Zavod za zaštitu spomenika kulture Datum izdavanja: 2007. godine Tvrd povez, 375 strana ISBN: 978-86-85667-02-2

Vasko Popa potpis autograf autogram Svojeručni potpis pesnika Vaska Pope na naslovnoj strani knjige . Format lista 11,5 x 18,5 cm , Cena 6000 dinara

Kao na fotografijama.

Originalno i autentično pismo koje je 1879 godine Patrijarhu Germanu Anđeliću (u to vreme episkopu), uputio Jozef Podhradski. ______________________________________________________________________________________ German Anđelić (svetovno Grigorije Anđelić, 10. avgusta 1822, Sremski Karlovci — 26. novembra 1888, Sremski Karlovci) je bio mitropolit karlovački i patrijarh srpski i jedan od braće Anđelića. ______________________________________________________________________________________ Jozef Podhradski (svk. Jozef Podhradský; Skalica (Slovačka), 19. april 1823 — Jagodina, 13. novembar 1915) je bio slovački profesor, evangelistički sveštenik, urednik listova, publicista i prevodilac. ____________________________________________________________________________________ Kao na fotografijama.

Atelje 212, program predstave KUĆEVLASNIK I PALIKUĆE iz sezone 1959/60, na kojem su potpisi / autogrami 15 učesnika predstave: - Maja Čučković - Stanko Buhanac - Sima Ilić - Ljuba Tadić - Brana Kravljanac - Radomir Popović - Slobodan Aligrudić - Bekim Fehmiu - Zaga Marjanović - Milutin Butković - Margita Predić-Nušić - Ljubomir Draškić - Stojan Dečermić - Radmilo Ćurčić Petnaesti potpis / autogram ne mogu da identifikujem. Kao na fotografijama.

Overena kopija na 83 strana sa 45 fotografija i sema (12X17cm.) i 4 priloga.

Pozivnice za svecanost i dodelu diplome `Dositej Obradovic` u skupstini grada 19. i 20. 0ktobra 1969. od strane tadasnjeg gradonacelnika gosp. Branka Pesica sa svojerucnim potpisom. Na pozivnicama i samoj diplomi postoji ime primaoca, ali sam prekrio da se ne vidi. Pozivnice i diploma imaju ostecenja u vidu izguzvanosti. Sve vidljivo na fotografijama. Kutija odlicna.

Bilten omladinska pruga ORA Šamac-Sarajevo,izašao 27.01.1978,probušen za fasciklu.

13 festival dela koji je održan od 30.05-01.06.1980 godine u Ljubljani,uz časopis doleze i bilteni brojevi 1 i 3,u dobrom su stanju.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Brošura mikroračunarski poslovni sistem MPS-4 `NOVKABEL` Novi Sad Jugoslavija,iz 70-tih ili 80-tih godina,u dobrom je stanju.

Brošura operativno planiranje proizvodnje sa mikroračunarskom podrškom PLANIS `NOVKABEL` Novi Sad Jugoslavija,iz 70-tih ili 80-tih godina,u dobrom je stanju.

Glas omladine zajednički broj omladinskih listova Vojvodine u čast polaska štafete 23.III.1980.,u dobrom je stanju.

Poljoprivredno Dobro `Zrenjanin` u sastavu IPK `Servo Mihalj`,list radnog kolektiva broj 24 izašao maja 1980 godine,u dobrom je stanju.

Originalni rukopis na vizit karti. Upućeno Leni Pavlović, tetki Kraljice Drage Obrenović, kćerci Nikole Milićevića Lunjevice. Mileva Vukomanović, udata Alimpić (Srezojevci, 1833 – 1914) bila je ćerka Petra Vukomanović, brata kneginje Ljubice, i Vasilije Vukomanović. Nakon Petrove smrti, kneginja Ljubica je preuzela brigu o Milevi, što je kao posledicu imalo to da ona bude vaspitana u dvorskim uslovima. Za generala Ranka Alimpića udala se 1852. godine. Nisu imali dece. Godine 1904. podigla je novu, zidanu pripratu crkve Svetog Save na Savincu, u kojoj se nalaze zemni ostaci članova porodice Vukomanović. Okupila je majstore, prepravila staru drvenu crkvu, obnovila stare spomen ploče porodice Obrenović i Vukomanović iz Srezojevaca, i pritom ih sve sahranila u dozidanom delu crkve. Mileva Vukomanović je takođe zaslužna za proučavanje istorijata porodice Vukomanović sa obzirom na to da je svojim beleškama sačuvala od zaborava podatke o njihovom poreklu (Metohija, Nikšić, Stragari, Srezojevci). O suprugu Ranku objavila je posmrtnu građu pod naslovom „Život i rad generala Ranka Alimpića – u vezi s događajima iz novije srpske istorije” 1892. godine. Tokom vremena vlasti Aleksandra Karađorđevića, njihov stan u Beogradu bio je središte okupljanja obrenovićevaca. Pored knjige o suprugu, objavila je i biografski tekst o kneginji Ljubici (Srpska crkva, kalendar za redovnu 1910. godinu), kao i rad o ubistvu Petrije Pljakić, ljubavnice kneza Miloša, koji se čuva u Arhivu SANU. Pored toga, sarađivala je u Malim novinama, Večernjim novostima i Štampi. Pod oznakom „književnik”, Mileva Vukomanović dobila je posebnu odrednicu i u najnovijoj Srpskoj enciklopediji (2010). Kao na fotografijama.

Специјална новогодишња честитка Председника ПредседништваСФРЈ Б. Јовићаза Нову 1991. годину, са својеручним , руком написаним (не штампаним) потписом председника СФРЈ. Израђена и жигосана као максимум карта са преклопом. На првој страни је грб СФРЈ у златотиску. Реткост.

STARI SERTIFIKAT SA KRŠTENJA * krštenica vtg Mađarska krštenica - stari serifikat sa krštenja. Početak 20 veka, okvirno naveden period. Videti fotografije. # baptism certificate

Brošura (prospekt) za jednocilindrične mašine za kružno pletenje čarapa i hulahopki `MERZ` Germany,iz 1962 godine,u dobrom je stanju.

stari pasos

Svedočanstvo (1894) gospodjice Mare Tanić, ćerke Gavrila Tanića trgovca iz Niša, kasnije i supruge Komandanta IV Konjickog Puka Srpske vojske Vladislava Milićevića.

Originalni dokumenti Srpske vojske iz perioda  nakon završetka Prvog svetskog rata, ili kako se navodi u spisima `Evropskog rata`.  - Ocena ppukovnika Vladislava Milićevića za 1920. godinu. od strane Komandanta konjičke divizije Pukovnika Dragutina Đ. Okanovića. Konjički pukovnik Vladislav A. Milićević rodjen je u Beogradu 1874. Učestvovao u svim ratovima, od 1912 do 1920. Više puta odlikovan, bio je komandant IV Konjičkog puka Srpske vojske i u štabu V Armiske Oblasti. Umro je u Nišu 1957. godine.

Lot od 5 priznanica iz doba Kraljevine Srbije. Dve iz 1882. Jedna 1883 Jedna 1895 Jedna 1913 Stanje je prikazano na fotografijama.

Katalog izložbe `ZRENJANINSKI OKTOBAR`,likovnih umetnika Zrenjanina članova SULUV-a,održane u Savremenoj galeriji 1988 godine u Zrenjaninu,u dobrom je stanju.

LAZA STANOJEVIC - ORIGINALNI POTPIS 1896 Stanje : kao na slikama Godina : 1896

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.