Iz recenzije: ’’Nijedan čovjek nije otok, sasvim sam za sebe – poznati je Donneov stih, početak Hemingwayeva romana, no kad govorimo o onome koji nam na čitanje nudi Lora Tomaš, možda bi ipak trebalo posegnuti za parafrazom i nadopisivanjem, umjesto citatom. Nijedan otok nije sasvim sam za sebe, naime, a nijedan čovjek nije sam svoj otok, točnije bi saželo ono što čitamo u ovom iznimnom romanu u kojem se fikcija i istraživanje slijevaju u dokufikciju, pripovjedačica i autorica u zapisivačicu, a dvadesetak malenih hrvatskih otoka kao mjesto istraživanja i pripovijedanja u arhetip izoliranosti i prolaznosti, čistu esenciju otočke, ali i univerzalne simbolike. U romanu građenom od fragmenata i različitih diskurza, u kojima kao da su se na trenutak susreli G. G. Márquez, Danijel Dragojević i čitavo društvance autora otočke dionice i zajedno sjeli ispred lokalnog dućana da malo proćakulaju, čitamo priču o Mare i Petru, o Didi koji je napisao knjigu o svojim putovanjima, o živima i mnogo više mrtvima koji su prošli kroz njihov i otočki život. Neke je od njih susrela zapisivačica, o nekima slušamo od tri nonice što i dandanas sjede na klupi pored vrulje, a neki su dio otočke povijesti, zabilježene i vezane uz glavnu fabularnu dionicu. Otok je u ovome romanu pozornica na kojoj se živi i umire, likovi koji se na njoj izmjenjuju uobličavaju fragmente sjećanja, čežnje, ljubavi, odlazaka, usamljenosti, prolaznosti… U romanu Lore Tomaš svakako je riječ o sto godina samoće, koja se prenosi s generacije na generaciju i dolazi do aktera koji se svojim pričama izdvajaju od kolektiviteta otoka, stavljeni u razne, svoje i tuđe, scenarije. Ovo je roman kolaž o otoku kolažu, atmosferičan i gust, u kojem i praznine imaju značenje, roman kakav još niste čitali.’’

Prva knjiga u serijalu o inspektoru Brunettiju. Čuveni dirigent maestro Wellauer otrovan je u svojoj garderobi. Ovaj slučaj stiže u ruke inspektora Brunettija...

Još jedna knjiga u serijalu o inspektoru Brunettiju. Inspektor Brunetti istražuje misteriozno ubistvo muškarca obučenog u žensku odeću...

Glumica Eleonora i violinista Chirú na prvi pogled nemaju ništa zajedničko. Chirú ima osamnaest godina, a ona je dvadeset godina starija od njega. Međutim, oni počinju da izmenjuju mišljenja i nije prošlo mnogo vremena kako je Eleonora postala njegova učiteljica. Eleonori nije prvi put da ima mladog učenika - imala ih je već trojicu. Dvojica su nakon njenog podučavanja izgradili uspešne karijere, a o tome kakva je bila sudbina trećeg Eleonora ne želi ni misliti, a kamoli ispričati Chirú. Učiteljica deli svoje znanje s Chirúom, a zauzvrat traži svežinu njegovog pogleda, energiju koja se javlja samo pri prvim iskustvima. Međutim, Chirúova mladost prestaje biti nevina i neiskvarena, i on crpi iz Eleonore svaku lekciju koju može, a njoj ostavlja u sećanje iskustvo koje se teško zaboravlja.

Počeci proučavanja šećera datiraju iz davne prošlosti, čak i iz evropske prošlosti. No, mnogo toga je i dalje nerasvetljeno, čak zagonetno. Kako i zašto je šećer dobio tako preovlađujući značaj među evropskim narodima, koji pre toga jedva da su znali za njega, još uvek nije sasvim jasno. U vreme kada su evropska moć, vojna sila i ekonomska inicijativa transformisale svet, saharoza dobijena iz šećerne trske je u Evropi postala najomiljeniji izvor zadovoljenja želje za slatkim, koja je, čini se, široko rasprostranjena, a možda je čak i univerzalna ljudska želja. Taj izvor je u 15. veku povezao Evropu i mnoga kolonijalna područja, a u narednim vekovima se samo istakao njegov značaj, koji nisu poljuljale ni promene u politici. I obratno, ono što se proizvodilo u metropolama – konzumiralo se u kolonijama. Želja za slatkim supstancama postojano se širila i uvećavala; zadovoljavala se mnogim različitim proizvodima, a značaj šećerne trske je stoga s vremena na vreme varirao. Pošto šećer, izgleda, zadovoljava jednu specifičnu želju (takođe se čini da je istovremeno i ponovo budi), moramo shvatiti kako to potražnja funkcioniše: kako i zašto se uvećava i u kojim uslovima. Ne možemo prosto pretpostaviti da svako ima beskonačnu želju za slatkim, kao što to ne možemo pretpostaviti kada je u pitanju želja za udobnošću, bogatstvom ili moći. Pošto nameravam da razmatram ta pitanja u okviru specifičnog istorijskog konteksta, posmatraću istorijat konzumiranja šećera u Velikoj Britaniji, naročito između 1650, kada je šećer počeo da biva prilično uobičajena namirnica, i 1900, kada se već čvrsto ustoličio u ishrani svake radničke porodice. No, prethodno ću morati da razmotrim proizvodnju tog šećera koji je završavao na engleskim stolovima, u čaju, u džemu, biskvitima, kolačima i slatkišima…

Postoje pijanisti čije je sviranje do te mere predvidivo da ako bi se slučajno onesvestili, to bi bilo dobrodošlo podsticanje pažnje. Fišer je umeo sa svakim tonom da donese iznenađenje; on bi vas uznemirio svojim slabim živcima, ili bi vam se od njegovih detinjarija digla kosa na glavi (na primer, u njegovim čudnim kadencama!). Postoje pijanisti koji se kao paraziti prikače za neku kompoziciju, ili koncertne hijene koje proždiru remek-dela kao da su lešine. Fišer je bio od onih pijanista koji daju; on je umeo da izdiše vazduh i savetovao je svojim učenicima da svakog jutra vežbaju izdisanje. (Udisanje, govorio je, to je lako.) Za većinu izvođača i praktično za bilo koju vrstu koncertne publike našeg doba muzika je veoma ozbiljna stvar. Od izvođača se očekuje da se izdaje za heroja, diktatora, pesnika, zavodnika, čarobnjaka ili bespomoćnog posrednika nadahnuća. Izvođenje komične muzike traži takvog izvođača koji će imati hrabrosti da izazove manje strahopoštovanja i da sebe ne uzima odveć ozbiljno. Komičnu muziku može uništiti i sasvim obesmisliti „ozbiljno“ izvođenje. Ona mnogo više zavisi od izvođačevog pristupa nego jedan alegro di bravura, nokturno ili posmrtni marš. Treba posedovati poseban dar da bi se komad odsvirao na humorističan način.Ne odajem nikakvu tajnu kad kažem da se prilikom produkcije snimaka uživo skoro uvek objedinjuju pogodnosti koncerta s pogodnostima studija, u traganju za spojem ili nagodbom između ova dva sveta. No ipak, uprkos svim predostrožnostima, moglo se desiti da prisutni slušaoci pokvare ovaj poduhvat. Tokom proteklih godina sećam se mojih koncerta na kojima je plakala beba (Japan), lajao pas (Njujork), maukala mačka (Carigrad), slušalac pao u nesvest, nastran čovek tapšao na najnemogućijim mestima, i nestala struja, gurnuvši nas sve u mrak. Iz knjige Muzika, smisao i besmisao

U povijesti američke poezije u zadnjih sedamdeset i više godina nedvojbeno se izdvajaju četiri zasebne pjesničke grupe, ali koje se po svojim pjesničkim svojstvima, nazorima, eksperimentiranjima s jezikom itd., nerazdvojivo isprepliću, budući da su neki od pjesnika pripadali ne samo jednoj od spomenutih grupa nego istodobni bili i prijatelji, dijelili iste pjesničke vizije, objavljivali u istim časopisima i borili se za slična pjesnička postignuća. Povijesno gledano sve započinje sredinom četrdesetih godina dvadesetog stoljeća u New Yorku gdju su tada živjeli i stvarali Allen Ginsberg, Jack Kerouac, William S. Burroughs, Gregory Corso i drugi koji su izvorni članovi Pjesnika Beat generacije. Pedesetih godina na nekadašnjem Black Mountain koledžu (Sjeverna Carolina) okupljaju se, drže predavanja i književne večeri neki od velikana suvremene američke poezije: Charles Olson, Robert Duncan, Robert Creeley, Denise Levertov i drugi. Termin “Pjesnička renesansa San Francisca” označava neformalnu grupu pjesnika koji su tijekom pedesetih i šezdesetih, a potom i sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga stoljeća živjeli u San Franciscu i njegovoj okolici, a kojoj su pripadali neki od najznačajnijih i najpoznatijih tadašnjih američkih pjesnika. “Njujorška škola poezije” zapravo je predstavljala neformalnu grupu pjesnika s kraja pedesetih i tijekom šezdesetih, a kojoj su pripadali neki od najpoznatijih pjesnika tog doba.

Reč izdavača: Putopis Olega Maštruka ’’Zapisi s drugog krova svijeta’’ svojevrsni je izdavački eksperiment proizašao iz projekta ’’Marco Polo – Hrvatska do Pamira’’. Tekstovi i fotografije s putovanja objavljivani su 2015. godine na Facebooku gotovo u realnom vremenu, prateći rutu koju je putopisac prelazio i komunicirajući pritom izravno s čitateljima. Snažne fotografije i zanimljivi, na trenutke i duhoviti tekstovi sada su dobili i svoju „opipljivu“ inačicu.

Delo predstavlja zbirku pripovedaka savremenih kineskih pisaca i donosi nam uvid u svet kineskog društva koji nismo imali prilike da vidimo.

Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek… Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Andre Franken je rođen 1924 i počeo je da crta od malih nogu. Pošto mu je u školi Sen Lik u Sen Žilu bilo dosadno, postao je 1944. pomoćni ilustrator u kompaniji CBA, u kojoj je radio sa Edijem Papom i mladim Morisom, a malo kasnije i sa novajlijom Pejoom. Potom počinje saradnju sa izdavačem Dipijem, gde ga slavni Žiže uzima pod svoje, i krajem četrdesetih Franken počinje da radi na Spiruu, odmenjujući mentora. Istovremeno stvara i mnoge ilustracije za časopis Spiru, kao i za druge relevantne stripske časopise iz tog vremena. Tokom narednih deset godina biće posvećen Spiruu i Fantaziju, stripu koji će obogatiti brojnim novim likovima i avanturama. Povremeno će uključivati i druge autore u taj rad (Greg, Žiže, Vil). Sredinom pedesetih pokreće serijal gegova u Tintinu, Modest i Pompon, ali 1959. prepušta te likove drugim autorima. Godine 1957. na svet donosi besmrtnog šeprtlju Gašu, nezaposlenog junaka. Isprva zamišljen neambiciozno, taj lik dobija toliku popularnost da je Franken ubrzo morao da stvara nekoliko table nedeljno. Kako bi se udovoljilo zahtevima izdavača, koji su unapred naručivali avanture ovog junaka, osnovana je mala Frankenova radionica, u kojoj su mu saradnici bili Židem, Roba, Greg i Denis. Svejedno premoren, Franken mora da odustane od nekih svojih kreacija, kao što je Le Petit Noël. U to vreme mu postaje sve teže da radi na Spiruu, tako da 1968. taj naslov prepušta Furnijeu. U potpunosti se okreće Gašinim gegovima i crtanju neverovatnih čudovišta za naslovnice časopisa Spiru. Prve Crne ideje objavljuje u Spiruu, a nastavlja da ih izbacuje mesečno, u časopisu Fluid glasijal. Godine 1987. pokrenut je i naslov Marsupilami, gde je čudesna životinja iz Spirua i Fantazija dobila samostalne avanture, a Franken je u početku nadgledao rad na tom serijalu. Franken umire u januaru 1997. Njegov značaj za evropski strip je izuzetan, a slavni Erže sebe je smatrao slabim stvaraocem u poređenju s velikim umetnikom koji je ostavio ogroman trag u stripskoj školi „čiste linije“, unevši u nju specifičan humori dinamiku.

PISMO ZAIMU IMAMOVIĆU Zaime svi vele da pevaš iz grudi Da se svuda čuješ A usta ne otvaraš Kazane o mojoj pesmi Ove bi me reči Istinski usrećile

Predmet ove knjige biće nepoznat većini čitalaca. Malo ih je koji znaju da su Grci, koji su izmislili mnoga umeća, izmislili i veštinu pamćenja, koju ju je potom, zajedno sa njihovim ostalim veštinama, preuzeo Rim, odakle se prenela u evropsku tradiciju. Ta veština koristila je postupak kojim se u pamćenje utiskuju ’mesta’ i ’slike’. Ovo se nekada nazivalo ’mnemotehnikom’, a u današnje vreme smatra se prilično beznačajnom granom ljudske aktivnosti. No, u vreme pre no što je pronađeno štamparstvo, vežbanje pamćenja bilo je od najveće važnosti, a baratanje memorijskim slikama po svemu sudeći oduvek je u celosti uključivalo i psihu. Što je još značajnije, veština koja kao zapamćeno mesto koristi elemente savremene arhitekture, a kao slike pamti savremene vizuelne simbole, morala je, tokom vremena, prolaziti kroz klasične, gotske i renesansne periode, baš kao i sve grane umetnosti. Mada je mnemotehnička strana u ovoj veštini oduvek bila prisutna, kako u klasična vremena, tako i docnije, te će predstavljati činjenične osnove našeg istraživanja, u njeno sveukupno sagledavanje mora se uključiti više od pukog istorijata tih tehnika. Mnemosina je, govorili su Grci, majka muza; istorijat uvežbavanja ove suštinski značajne, a tako neuhvatljive ljudske sposobnosti, povućiće nas u opasne dubine. Namera ove knjige bila je da pokaže kakvo mesto zauzima veštine pamćenja u središnim tokovima evropske tradicije. U srednjem veku zauzimala je izuzetno značajno mesto, tada su njenu teoriju formulisali skolastici, likovni umetnici i arhitekte podarili su joj figurativnost, a književni pokreti toga doba pretočili je u slike sveta, poput Danteove Božanstvene komedije. Tokom renesanse njen značaj ustuknuo je pred humanizmom, ali je zato poprimio ogromne razmere unutar hermetičke tradicije. Kako smo sad, prateći njen razvoj, već dobrano zašli u sedamnaesti vek, hoće li joj se sasvim izgubiti trag, ili će se i dalje nazirati negde na marginama, svakako ne u centru? Robert Flad stoji poslednji na braniku renesansne hermetičke tradicije u punom smislu reči. U sukobu je sa predstavnicima novog naučnog pokreta, Keplerom i Mersenom. Da li to znači i da njegov memorijski sistem, baziran na hermetičkim principima i na Šekspirovom pozorištu Glob, predstavlja takođe poslednji izdanak veštine pamćenja, drevnog Simonidovog umeća, koje će, u svom nezaustavljivom napretku, pomesti sedamnaesti vek? Franses Jejts

Toni Robins, Martin Wehrle, James Womack. Knjige su očuvane. Za sve dodatne informacije pozovite telefonom, nisam u mogućnosti da redovno odgovaram na sms poruke. Hvala na razumevanju.

zbirka saveznih propisa službeni list odlično očuvana exlibris sa mkinimalnim tragovima čitanja

Jedinstveni primerak postavke predstave ` Banović Strahinja ` u režiji Petra Teslića Narodno pozorište Zenica u Mostaru sezona 1963/64 I izdanje knjiga korišćena za postavku pozorišne predstave, pa je iz tog razloga dopisivano, podvlačeno smernica za sam tok predstave inače je bila u vlasništvu reditelja Petra Teslićan sa telegramom lično od B.M.Mihiza gde žali što ne može da prisustvuje predstavi i gde čestita premijeru ova knjiga je prava poslastica za kolekcionare uz knjigu na poklon i program sa premijere iz 1963.

Meditation, Transformation, and Dream Yoga Venerable Gyatrul Rinpoche Meditacija, transformacija i joga snova Prepodobni Gjatrul Rinpoče Tri tradicionalna Ningma teksta i komentar poštovanog Gjatrula Rinpočea uključeni u ovu knjigu odabrao je zbog njihove relevantnosti za savremenog duhovnog aspiranta koji mora da kombinuje i balansira kvalitetno vreme za vežbanje, radno vreme i vreme odmora tokom napornog dana. . Smernice za formalno sedenje su ovde predstavljene iz Dzogchen perspektive u učenju o meditaciji u mirovanju. U odeljku o transformaciji predstavljene su prakse za prenošenje iskustava iz svakodnevnog života na duhovni put. Konačno, učenja o jogi iz snova vode praktičara u svesnoj kontroli stanja sna, kao i stanja bardoa na kraju života. Ven. Dinamični i praktični komentari Gjatrula Rinpočea o svakom odeljku su posebno prilagođeni potrebama zapadnih studenata. Rezultat je nezamjenjiv priručnik za praktičare na svim nivoima iskustva. Kada je poštovani Gjatrul Rinpoče stigao na Zapad pre mnogo decenija, on je već bio rezervoar za obilje prenosa primljenih od mnogih najistaknutijih i autentičnih majstora našeg vremena. Od tada, njegovo plemenito raspoloženje i napredni nivo prakse meditacije pomogli su nebrojenim ljudima i osnovao je mnoge Dharma centre kao nova

ocuvane 4,4+,5-,,, spolja kao na slikama,,unutra odlicne,,vrlo dobre,, tom 4 pecatiran i numerisan ,,i on vrlo dobar CENA UMANJENA !! PRVIH 6 KNJIGA IZ KOMPLETA LEPO OCUVANE KNJIGE ! iz kompleta u 10 tomova,,, tvrde korice,,,MATICA SRPSKA,,II izdanje 1977 IVAN SERGEJEVIC TURGENJEV 1. Lovcevi Zapisi 2. Pripovetke 3. Pripovetke 4. Pripovetke 5. Pripovetke 6. Pripovetke

odlično očuvan katalog

Obrađene oblasti Poljoprivreda i privredni razvoj Procesi razvoja i transformaciije poljoprivrede od tradicionalne do moderne Seljačko gazdinstvo u procesu transformacije poljoprivrede Zadrugarstvo u funkciji ostvarenja pojedinačnih interesa članstva i dobrobiti društva kao celine Menadžment u funkciji donošenja makro-mikro odluka unutar moderne poljoprivrede Marketing koncepcija u modernoj poljoprivredi odlično očuvana retko u ponudi LETO.21/13

Rodjena 1902, vitalna Nemica jednostavnim i jasnim jezikom, a ipak dramatično upečatljivo prenosi epizode, prožete najdubljim emocijama, koje su odredile deo istorije filma i istorije XX veka. U knjizi su preneti brojni podaci vezani za njenu saradnju sa Adolfom Hitlerom i Vermahtom, zbog koje se i njena kasnija filmska karijera odvijala uz puno prekida i problema. Sećanja nisu traženje opravdanja, već uzbudljivo i jedinstveno svedočanstvo o životu žene i umetnice u Evropi XX veka.

SECRETUM - Monaldi i Sorti Izdavač: LAGUNA Beograd Godina izdanja: 2007. Povez: broš Broj strana: 684 Pismo: latinica Stanje: vrlo dobro

Osnovna i oralna histologija i embriologija cetvrto izdanje Autor: Vera Todorović, Ivan R.Nikolić, Vesna Lačković i saradnici

Fundamentalna pitanja u filozofiji odlično očuvana TOR.9

HAUARD HOKS Piter Bogdanovič Jugoslovenska kinoteka, Beograd, 1980 Biblioteka Poznavanje filma Preveo s engleskog: Petar Dragosavljević u vrlo dobrom stanju Naslov originala: Peter Bogdanovich THE CINEMA OF HOWARD HAWKS Prvo izdanje: The Film Library of the Museum of Modern Art, 1962 Piter Bogdanovič (Kingston, 30. jula 1939 — Los Anđeles, 6. januar 2022) bio je američki filmski režiser, scenarista, glumac, producent, kritičar i istoričar filma srpskog porekla. Pripadao je generaciji „holivudskog novog talasa” ili „novog Holivuda u koji se ubrajaju Vilijam Fridkin, Brajan De Palma, Džordž Lukas, Martin Skorseze, Majkl Čimino, Fransis Ford Kopola i drugi. Bogdanovičev najhvaljeniji i najuspešniji film je Poslednja bioskopska predstava iz 1971. Šezdesetih godina 20. veka u njujorškim umetničkim krugovima postao je poznat kao urednik filmskog programa Muzeja moderne umetnosti. Od zaborava je spasao pionire američke kinematografije kao što je Alan Dvon. Posebno je analizirao filmove Orsona Velsa (napisao je knjigu Filmsko delo Orsona Velsa) i Džona Forda (u knjizi Zovem se Džon Ford. Ja pravim vesterne). Bio je pod uticajem francuskih sineasta i filmskih kritičara (naročito Fransoa Trifoa) okupljenih oko časopisa Cahiers du Cinéma. Pre karijere reditelja, jedno vreme je pisao za časopis Eskvajer. Članke iz Eskvajera Bogdanovič je 1973. objavio u knjizi Pieces of Time. Hauard Vinčester Hoks (Gošen, 30. maj 1896 – Palm Springs, 26. decembar 1977) bio je američki filmski reditelj, producent i scenarista. Kritičar Leonard Maltin ga je nazvao „najvećim američkim rediteljem koji nije poznat“. Svestrani filmski režiser, Hoks je istraživao mnoge žanrove kao što su komedije, drame, gangsterski filmovi, naučna fantastika, film noar, ratni filmovi i vesterni. Njegovi najpopularniji filmovi su Lice sa ožiljkom(1932), Silom dadiilja (1938), Samo anđeli imaju krila (1939), Njegova devojka Petko (1940), Imati i ne imati (1944), Duboki san (1946), Crvena reka (1948), Stvor sa drugog sveta (1951), Muškarci više vole plavuše (1953) i Rio Bravo (1959). Njegovi česti portreti snažnih ženskih likova sa oštrim verbalnim nastupom su definisali „hoksijanske ženu“. Godine 1942. Hoks je jedini put nominovan za Oskara za najbolju režiju za narednika Jorka (1941). Godine 1974. dobio je Počasnu nagradu Akademije kao „maestralan američki filmski stvaralac, čiji kreativni napori zauzimaju istaknuto mesto u svetskoj kinematografiji“. Njegov rad je uticao na razne popularne i cenjene reditelje kao što su Martin Skorseze, Robert Altman, Žan-Lik Godar, Džon Karpenter, Rajner Verner Fasbinder i Majkl Man.

Uključivanje jedinstvenog poglavlja o ekonomiji zdravstvene zaštite primenjuje standardne mikroekonomske alate na pitanje zdravstvene zaštite i pruža okvir za razumevanje različitih predloga politike koji se tiču zdravstvene zaštite. Pored toga, u čitavom tekstu je pojačano pokrivanje pitanja tržišta rada, počevši od poglavlja o zapošljavanju i nezaposlenosti koje analizira trendove iz 1990-ih. Pitanja rada takođe se pojavljuju na istaknutom mestu u raspravi o mikro osnovama makroekonomije. tvrde korice, veći format 892 str. odlično očuvana MAJ.21/10