Pripovedanje koje intenzivno posreduje pojedinačna iskustva predstavlja prozaistički credo Marka Stojkića, najavljen njegovim prvim romanom pod naslovom Veštice. U Vešticama, prema tome, životne izbore bar triju žena, predstavnica triju generacija, čitalac prati kroz vešto smenjivana poglavlja – u „zadatim” perspektivima, ili prelomljena kroz sveznajući vizir. On je, u stvari, bitan izvor čitalačkog užitka u ovom romanu, tako da Stojkić emulira glas uglađenog analitičara, ironičara, ponekad i skeptika, ali i, po potrebi, liričara koji ne preza od uranjanja u poširok leksički korpus. Još draže mu je, reklo bi se, filtriranje svih ovih raspoloženja kroz glas i delovanje neobičnih (anti)junakinja. Ovo je tek površinski sloj: jezik, tako „upeglan”, a stilski raznolik, od Stojkićevih Veštica pravi pažnje vredan književni otisak ženskog iskustva u našoj stvarnosti.

Pripovedač romana je trinaestogodišnji dečak koji živi u jednom sirotištu u Sibiru u vreme kada je sovjetski režim slabio. U dvorištu škole, pripovedač brani dečaka Vardana, koji predstavlja idealnu metu za siledžije. Potom će Vardana otpratiti kući, u četvrt poznatiju kao „Đavolov kraj“. Tu će sresti i koloniju Jermena koji svaki dan čekaju oslobođenje svojih bližnjih koji su zatočeni zbog optužbi za antisovjetsku zaveru i separatizam. Pripovedač će tu upoznati Vardanovu majku Šamiram, njegovu prelepu sestru Đulizar i starog mudraca Sarvena. Pripovedač odlučuje da postane Vardanov zaštitnik jer Vardan boluje od smrtonosne bolesti... Iz recenzija: „Roman pun ljudskosti koja se danas sve više gubi. Izuzetno dirljivo.“ France-Inter „Neobično topao roman.“ Le Monde „Klasično napisan, roman Prijatelj Jermenin pogađa samu suštinu stvari.“ Le Figaro

Da izazovnost bajke kao literarne vrste nije lako iscrpeti, posebno kada je ona građa za preosmišljavanje, pokazuju nam autorke koje su na predlog dramaturškinje Jadranke Bargh napisale devet pripovedaka čiji su zajednički sadržalac čuveni ženski likovi iz bajki, ali u neortodoksnim situacijama i ulogama. Među koricama ovog izdanja okupljene su, u novom ruhu, junakinje koje poznajemo sa stranica braće Grim, Šarla Peroa i H. K. Andersena. Autorski doprinos Nade Gašić, Julijane Adamović, Nataše Govedić, Vere Vujović, Lade Žigo, Jadranke Pintarić, Jadranke Bargh, Ane Đokić i Aide Bagić ogleda se u neobičnom, iz ugla bajkovne topike i arhetipskih struktura na kojima ona počiva, katkad blasfemičnom delokrugu junakinja. Odatle čitaoca ova zbirka provocira da zauzme novu perspektivu prilikom razmatranja nasleđa bajki u domenu poimanja ženskog iskustva: šta je ono podrazumevalo „nekada davno”, u toj maglovitoj drevnosti, a kako se ono oblikuje u kulturnom nasleđu današnjice? Ukrštaj ovih polazišta je u ostvarenjima devet spisateljica izražen kroz individualizaciju mahom tipskih junakinja, te je kao rezultat dobijena svojevrsna zbirka upečatljivih bajkovnih portreta koja će malo koga ostaviti ravnodušnim. Tekstovi: Nada Gašić, Julijana Adamović, Nataša Govedić, Vera Vujović, Lada Žigo, Jadranka Bargh, Jadranka Pintarić, Ana Đokić, Aida Bagić Predgovor: Anda Bukvić Pažin

Odlomak: – Ti i ja bismo mogli da se udružimo i razgovaramo o životu; stvorili bismo veliku priču o postojanju. Hoćemo li? – rekao je pisac. – Hoćemo – odgovorio je paleontolog. Iz recenzija: „Zanosno putovanje kroz ljudsko postojanje.“ Sesar Suares, Telva „Dijalog između nauke i književnosti koji otkriva mogućnosti oba puta spoznaje.“ Andres Montes, La Nueva España „Delo koje se začas proguta u prvom čitanju, ali iziskuje vreme da bi se u potpunosti iskoristile sve intelektualne hranljive materije koje sadrži.“ Marta Maldonado, La Razón „Sokratovski dijalog između dva zanimljiva hominida.“ Fernando Dijas de Kihano, El Cultural

Saran Aleksandrijan je jedan od poslednjih učesnika one velike nadrealističke avanture koja je imala nameru da sprovede revoluciju duha, tela i društva. Ta vatra koja se palila i gasila od 1920. do pre nekoliko decenija i danas ima svoju stvaralačko-magijsku moć skrivenu u dubinama, u podsvesti savremenog čoveka kao živi dokaz da se čovek morao buniti i da će se opet pobuniti. Oblik te nove pobune nije nam u ovom trenutku jasan, ali je neophodan kao neugašena nada da čovečanstvo još nije mrtvo. Kao autentični nadrealista, Aleksandrijan se interesuje za najšira pitanja duha – objavio je knjige proze i poezije, knjige o slikarstvu (o nadrealističkom slikarstvu, o Maksu Ernstu, Hansu Belmeru, Viktoru Brauneru, Marselu Dišanu), zatim knjigu o Bretonu, istoriju erotske književnosti, istoriju okultne filozofije, knjigu o odnosu nadrealizma i snova, o ljubavi, kao i ovu knjigu o seksualnoj magiji. Dakle, pisao je o svemu onome što je bilo u osnovi ideja nadrealizma, a što je trebalo da pomeri granice ljudskog saznanja kako bi se čovek oslobodio kao biće, čiji su svetovi dublji i širi od sveta koji je izgradio na temelju čistog razuma i puke praktičnosti. Značaj tog napora nadrealistâ biće nezaobilazan u budućnosti, pod uslovom da čovek ne završi kao totalni i totalitarni tehnolog. Tada mu neće pomoći ni nadrealizam! U ovoj Aleksandrijanovoj knjizi sažeto je sve ono što seksualnost čini jednom od najosnovnijih ljudskih potreba, sa svom svojom lepotom, omamom, ali i ono što nije puko zadovoljavanje čula i strasti, nego i transcendentno, odnosno veza sa onostranim i božanskim. Ovde je seksualnost uzvišena, lepa, pokretačka i stvaralačka. Kao takvoj, Aleksandrijan joj pridaje važno mesto u čovekovom potvrđivanju kao jedinog samorazumevajućeg bića u prirodi, ističući ono što je „božanski erotizam“, a odbacujući „đavolji erotizam“. Ta činjenica i namera je danas veoma važna kada mnoge satanističke, destruktivne vizije, ideje i sekte opsedaju savremenog čoveka, koji se stolećima bori za svoje božansko mestašce u ustrojstvu sveta.

Radnja romana odvija se u planinama Jermenije između 1915. i 1960. godine. Jedan starac sa tek rođenom bebom Harutom beži od genocida u Turskoj. Starac nailazi na jedno oronulo i napušteno selo i rešava da se tu sakrije. I druge izbeglice će u selu pronaći sklonište. Njihov je život jednoličan i ispunjen strahom. Boje se svega. I Turaka, i njihovog otkrivanja, ali se boje i jedni drugih. Harut polako odrasta. Kada u njihovo selo stigne mlada i prelepa devojka Nakšun, Harut se u nju zaljubljuje. Nakšun je trudna jer su je turski vojnici silovali i mučili. Žene u selu su besne na Nakšun jer nosi decu odvratnih Turaka. Zato i smišljaju strašan plan. Čim se porodi, one će joj ubiti bliznakinje...

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

Sadrži sledeće priče: Mali, Čokolada, Jugo 45, Divlje srce, Klinika Beti Ford, Lutrija, Mnogi i sledeće parabole: Trojica, Zlato, Običaj, Smrt istorije, Sultan Muhamad Tughlak iseljava Delhi, Biti Arif Vuković, Sećanje.

Iz recenzije: ’’Starogrčki termin za poeziju bio je ποιεῖ (poiei) što znači činiti, stvarati. Međutim, stvaralac i stvaranje su dva termina koja prevazilaze okvire književnosti i umetnosti. Svako ko pravi nešto jeste stvaralac, ali nije svako stvaranje kreativno. Stojanovića zanima, pre svega, umetničko stvaranje, naročito književno, kao kreativna delatnost, a kao takvo ono obuhvata i nauku. Kreativni stvaraoci su i naučnici i umetnici. Sve ono što nosi novinu u sebi možemo smatrati umetničkim ili naučnim delom, a one koji stvaraju takva dela s pravom nazivamo umetnicima i naučnicima. U središtu ove knjige nalazi se pisac, umetnik, u vremenu i kroz vreme; njegov odnos prema svetu, kao i odnos drugih umetnika, pisaca, književnih kritičara i teoretičara prema njemu. U njoj su sadržani pokušaji da se uspostave čvršći standardi u vrednovanju književnih dela. Vrednost svakog pojedinačnog, ili ukupnog, dela nekog stvaraoca služi kao jedina osnova za procenjivanje i utvrđivanje nečijeg mesta u nekoj kulturi ili u širem svetskom prostoru. Stojanović se trudi da pokaže i dokaže da nečiju vrednost nije teško utvrditi ni neposredno posle objavljivanja nečijeg dela ako svoj sud baziramo na četiri osnovna kriterijuma: intelektualnoj moći, estetskoj vrednosti, mudrosti i idejama. Autor ove knjige smatra da nije teško proceniti intelektualnu moć određenog pisca, ispoljenu u nekoj knjizi, estetsku vrednost, mudrost i ideje (koje možemo zanemariti ako analiziramo poeziju). Upotrebljavajući ove kriterijume, a naročito uporednim analizama, relativno lako možemo utvrditi koji su pisci, ili pesnici, intelektualno moćniji, estetski jači, mudriji i kod kojih pisaca je prisutan i elaboriran veći broj važnih ideja. Stojanović postavlja neka nova pitanja i, nudeći odgovore na njih, bori se za uspostavljanje jasnijih i čvršćih književnih standarda, kao i za revalorizaciju srpske književnosti.’’

Podnaslov dela glasi: Teatralna povest.

Opis ljudi govore Rastko Petrović knjiga je nova

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’U drugoj pesničkoj knjizi Rezervat odbeglih ptica, vešto uvezujući fragmente ranih iskustava i porodičnog nasleđa sa uvidima zrele političke samosvesti, Ognjen Aksentijević oblikuje svoj pesnički svet unutar dva važna idejna i ideološka okvira. Prvi se tiče evokacije iskustva ratnih devedesetih, koje postaje podloga za opštija razmatranja fenomena rata i njegovih posledica, dok je drugi zasnovan na ekološkoj svesti lirskog subjekta, čije je geopolitičke uslovljenosti potpuno svestan. Autor im pristupa originalno i jezički inventivno, gradeći u mreži geografskih i intimnih toponima antiutopijsku sliku poznatog sveta koji ubrzano nestaje.’’

Iz recenzije: „Bespuće je najbolje delo Veljka Milićevića i smatra se prvim modernim romanom u srpskoj književnosti kako po temi tako i po strukturi i izrazu. Bespuće je roman o povratku intelektualca Gavra Đakovića u zavičaj. Glavni junak postaje stranac među svojima, ravnodušan i nepoznat čovek u nekad poznatoj sredini, što samo pojačava krizu u koju je zapao i ubrzava njegov konačni slom."

Zbirka poezije. Iz recenzije: „Treća zbirka pesama Natalije Jovanović nastaje na tragu autorkine poznate poetike, na jednom polu zaokupljene stvarnošću, na drugom sublimisanim strahovima i nesigurnostima koje svakodnevica produkuje. Na momente gorka, cinična i nemoćna pred sopstvenom zbiljom, ova poezija zaokuplja najpre svojim – kao retko kad u savremenoj poeziji – uspelim humorom, eliptičnim i direktnim stihom. Iza intimnog obračuna junakinje sa svetom nazire se želja za iskakanjem iz šina – napuštanje i narušavanje sveta koji je svakome dat.“ Ognjen Aksentijević

Podnaslov dela glasi: O književnom delu Danka Stojnića.

Tri dela poznatog srpskog književnika.

Zbirka priča. Iz recenzija: „Elastične priče su trenuci istrgnuti iz vremena kojem otkucava život. Da li tuđ ali baš tvoj? Da, život tebe koji ovo čitaš. Tvoje vreme i tvoja elastičnost. Misao o otuđenosti, pitanje o slobodi, o sreći. Omaž knjizi i paukova mreža politike. Susret sa nepoznatim, ali i susret sa sobom kroz nešto što smo davno zakopali i zaboravili. ili smo to samo mislili? Ljubav u trenu i ljubav zauvek i čovek u raljama šovinizma i kosmopolitizma. Kapitalizam koji guta i neprimetno briše naučeno, uvreženo, naviknuto i kultumo, a vraća instiktivno i životinjsko.“ Nataša Budeš „Junaci Elastičnih priča trpe udarce i Lomoue zbog toga što su samo Ijudi, obični, slabi i trošni, sa suakidašnjim problemima i neuoljama čoueka koji žiui na Balkanu. Sui oni, suoje emocije i želje, snoue i nadanja neprekidno moraju da skriuaju i brane, štite od surouih sudara s reainošću.“ Aleksandra Vidojković

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’Pesnički prvenac Marije Vujošević sabira jezički komunikativnu poeziju svedenog i ritmičnog izraza, a u tematskom pogledu prati genezu motiva ženskosti kroz različita kolektivna i individualna iskustva koja autorka nenametljivo, ali precizno mapira na intimnoj ruti svoje lirske junakinje. Porodično iskustvo, patrijarhat, rodne uloge i stereotipi, biološka i kulturološka uslovljenost – tačke su na kojima se junakinja ove poezije zaustavlja, prikupljajući pesničke ožiljke u nespretnoj igri makazama. Na tom putu sazrevanja javljaju se i drugi junaci njene mladosti, koje istovremeno čitamo i kao arhetipske figure i kao različite nivoe sopstva i sadržaje ličnosti nestabilnih međusobnih granica.’’ Srđan Gagić

Jedna lepa knjiga za decu, prati zanimljivog patuljka koji živi u rupi u zidu sobe jedne, male devojčice, Laure. Gospodin Oliver, patuljak, ima sto osamdeset i pet godina, veruje da je biti prijatelj najlepše zanimanje, zato je sklopio vredno prijateljstvo sa Laurom. Uživa da sa njom razgovara, da pišu sastave i da sviraju flautu.

Reč izdavača: ’’Još jedno, ovog puta kratko, Pesoino neobjavljeno delo. Članci na temu provincijalizma i ćiftinskog, koje je objavljivao u periodici.’’

Reč izdavača: ’’Gospodar Vrana je novela koja otvara našu ediciju „Fantastika za u džep“ sa tematikom iz oblasti epske fantastike. Surovi svet stanovnika planine Razdor izmučen je večnim ratovima. Lagrenjani, gospodari Kamenog grada, decenijama ratuju s narodom Vrana. Priča prati šta se događa kada sudbina reši da se poigra s neprijateljima i dovede ih na isto mesto, u takozvano Utočište. Može li postojati sklonište i za one čiji su telo i duša izmučeni večnim sukobima? Lišen svega, jedan ratni zapovednik pokušava da konačno nađe mir i nadu, vagajući mogu li neprijatelji ikada postati prijatelji i postoji li čast u ratovanju…’’

Zbirka kratkih priča.

Zbirka poezije. Odlomak: Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali su službenici, ne nekakvi proroci. Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite se jedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu i zavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvet u močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka. Nebeski svod, smetlište za zvezde. U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovi hrle do tačke bez povratka. Smrt je praktična. Kad neko umre, dospe u novinske naslove. Šuplji muškarci naređuju životu da stane. Sve su boje iste. Vera je crna. Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi, smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, ti ljubavnici u osećajnim pustinjama.

Čovekov svet, prema Hjumu, jesu „univerzum, sazdan od uobrazilje“, a „ja“, „duša“, „Bog“, samo su ideje koje organizuju naše ontološke predstave. „Sve naše ideje o božanstvu nisu ništa drugo nego skup ideja, koje stičemo zahvaljujući razmatranjima o dejstvima našeg sopstvenog uma.“ Shodno tome, Bog je samo proizvod samosaznatljivog razuma, usled čega nije samo ideja, nastala poput svih ostalih ideja, putem opažanja, nego je proizvod delatnosti razuma. Deistička platforma u Hjumovoj varijanti potvrđuje neizbežnost čovekovog potčinjavanja prirodi kao dejstvujućem zakonu. Stoga, antropološka skepsa Dejvida Hjuma, osnažena njegovim deističkim pogledom na svet, neminovno pretvara radikalno ontološko samoopredelenje subjekta u njegovu anihilaciju.

Reč izdavača: ’’Ime Petera Handkea, vrhunskog intelektualca svetskog renomea, nobelovca, pisca doslednog svom putu na koje je stvaralaštvo na visinama koje nemaju ustupke nikakvim kompromisima, danas, u ovom vremenu, planetarno najjače odjekuje. Oduzimane su mu nagrade, odlagane predstave, otkazivana gostovanja... Handke je ostao na svom putu, ali i svojevoljno stigao do Kosova i Metohije, posećivao manastire, kao u getu izolovane srpske enklave, spavao među njima, slušao, donosio pomoć. I napisao svoju pobunu, svoju istinu. I, kao što je na kraju 19. veka veliki pisac Emil Zola uzviknuo „Optužujem!“ da ceo svet čuje, tako je i Handke viknuo „Pravda za Srbiju“. Ovo je knjiga, putopis, o njegovom prvom putovanju u Srbiju.’’