Nekada davno, bogovi su stvorili predivan svet. U njemu je bilo planina, mora, zadivljujućih zveri i ljudi sličnih nama. Onda su se bogovi umorili i postali lenji. Sada sede i grickaju kolače i dugo dremaju na oblacima. Ali svet ispod nebesa nije dovršen. U njemu ima još puno praznina. Hari, Su i Mali Ben su odlučili da popune praznine koje su bogovi ostavili. Zagledali su se u svet, a zatim i duboko u sebe same. Napravili su jedno cijukavo mišasto stvorenje, jedno pernato leteće stvorenje i jedno gmizavo ljuspičasto stvorenje. A da li se usuđuju da naprave jedno čupavo zavijajuće stvorenje sa velikim krupnim zubima? Da li se usuđuju da naprave… vuka? „Moćan i veoma maštovit grafički roman.” – Gardijan „Originalna bajka o stvaranju i mašti.” – Buklist „Niko danas ne piše fikciju poput Dejvida Almonda.” – Tajms „Ne postoji ništa što Dejv Mekin ne bi mogao da postigne na planu umetnosti.” – Nil Gejmen

Remek-delo Razlika i ponavljanje Žil Delez objavljuje 1968. godine. Iako Delez stvara u naplodonosnijoj filozofskoj atmosferi dvadesetog veka – u periodu od 1965. do 1975. godine uz Deleza svoje najvažnije knjige objavljuju Mišel Fuko, Žak Derida i Žan-Fransoa Liotar – iako, dakle, on nije usamljeni genije okružen nerazumevanjem (naprotiv), njegova je filozofska genijalnost najradikalnija, a gustina njegovih ideja najveća. Posle Razlike i ponavljanje, što je jedan od segmenata Delezove doktorske teze (dva druga segmenta su Spinoza i problem izraza i Logika smisla, obe objavljene 1968. godine), pojmovima razlike i identiteta jednostavno je nemoguće pristupiti onako kako im se pristupalo do tada. Ako se pojam identiteta uvek izražavao u identitu pojma sa samim sobom, ako je pojam, od vremena grčke filozofije, pretpostavljao idealna značenja, sa Delezom razlika postaje veličina koja se održava na sopstvenim nogama, ali to, istovremeno, znači da iz ravnoteže izvodi čitavu tradiciju koja je, da bi bila delotvorna, da bi uopšte postojala, morala da leži na čvrstom, nepomerivom temelju. Ako se filozofsko zdanje gradilo tako što se, logično, najpre udarao temelj, potom se dizali zidovi i, na kraju, postavljao krov, posle Delezove knjige filozofi su morali da uče da grade od istog materijala, ali bez unapred datog temelja. Jer, piše Delez kritikujući dotadašnje shvatanje filozofskog neimarstva, odbacujući božanski (transcendentni) autoritet, temelj nam je uvek dolazi s neba. Sada se temelj (identitet) urušava u sebe stvarajući heterogenu sredinu koja zahteva nove pojmove. Zato Delez izumeva pojmove smatrajući to izumevanje najvišom filozofskom delatnošću. Zato u ovoj knjizi koju, preporučuje pisac, treba čitati kao detektivski roman, pronalazimo pojmovna čudovišta i pojmovna čudesa poput transcendentalnog empirizma, haosmosa, razdružujućeg sjedinjavanja (disjunktivna sinteza), kao i čitav niz fascinantnih pojmovnih kombinacija koje i dalje čekaju svoje tumače, svoje (rekao bi možda Delez) ljubavnice i svoje ljubavnike.

Poklon vaučer

Izabrane pesme Davida Putnika (1972-2011). Pesme objavljene u periodici i pesme pronađene u zaostavštini. Pesme kao svedočanstvo vremena u kome su nastale i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture. David Putnik (Beograd, 1972-Beograd, 2011), pozorišni reditelj, reditelj dokumentarnih filmova i pesnik. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Odsek za pozorišnu i radio režiju, u klasi Ljubomira Mucija Draškića. Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Od 2003. d0 2004. godine radio je kao vršilac dužnosti upravnika Šabačkog pozorišta. Kao pozorišni reditelj, publici se prvi put predstavio 1993. godine postavkom Čehovljevog Mislioca na novobeogradskoj sceni „Mata Milošević“. Usledile su predstave Bliži nebu, po drami Željka Hubača (Narodno pozorište u Leskovcu, 1994, nagrada „Joakim Vujić“) i Vasa Železnova Maksima Gorkog („Mata Milošević“, 1994), a potom Čehovljeva Labudova pesma (Narodno pozorište u Somboru, 1995), Plagijat Žaka Konfina (Narodno pozorište u Leskovcu, 1995) i San Mirabai, performans na temu indijske poezije (Bitef Teatar, 1995). Godine 1996. ponovo režira jednu Hubačevu dramu, Bliži vatri (Narodno pozorište u Leskovcu, nagrada „Joakim Vujić“), a 1997. Lepoticu i zver Igora Bojovića (Narodno pozorište u Somboru, nagrada Susreta dečjih pozorišta u Beogradu). Zaključne godine drugog milenijuma, ne računajući samu dvehiljaditu, bile su najplodnije u Davidovoj pozorišnoj karijeri: nižu se predstave Vilinska kočija po komadu Aleksandre Glovacki (Kruševačko pozorište, 1998, diplomska predstava), Memetov Život u pozorištu (Narodno pozorište u Leskovcu, 1998), Strindbergov Pelikan (Atelje 212, 1999) i Čekajući Godoa (Beogradsko dramsko pozorište, 1999). Godine 2001. Putnik režira Pirandelov komad Šest lica traže pisca (Narodno pozorište u Somboru), a naredne godine, u saradnji s Romskim teatrom „Raidna“, postavlja Bahanalije Gorana Stefanovskog na sceni Centra za kulturnu dekontaminaciju. Potom se, 2003. godine, još jednom predstavlja publici Beogradskog dramskog pozorišta (predstava Apologija neprijatelju po tekstu Jovana Popovića), a 2004. režira Gospodina Paula Tankreda Dorsta u Šabačkom pozorištu. U narednih sedam godina režiraće još samo dve predstave: Božićni san po tekstu Jovana Popovića (Mala scena Etnografskog muzeja u Beogradu, 2006) i Orkestar Titanik po drami Hrista Bojčeva (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar, 2009). Putnik je reditelj dokumentarnih filmova ‒ ekoloških putopisa: Otrovna voda (1996; nagrada Festivala podvodnog filma u Antibima) i Kanjon Nevidio (1997). Pesme, eseje i kritičke prikaze David Putnik je objavljivao u vodećim listovima i časopisima.

Kockar je, uz Zapise iz Mrtvog doma, u velikoj meri autobiografsko delo Fjodora Dostojevskog. Glavni, fatalni ženski lik u romanu zove se isto kao i tadašnja njegova ljubav Apolinarija Suslova, s kojom je bio u Evropi 1863, kada je i počeo opsesivno da se kocka na ruletu. Polina je imala 21. godinu kad je upoznala Dostojevskog na jednom od njegovih predavanja. Ova burna veza trajala je s prekidima pune četiri godine. Polina je kasnije postala uzor i za lik Nastasje Filipovne u romanu Idiot. Dostojevski je u oktobru 1866. za samo tri nedelje izdiktirao Kockara dvadesetogodišnjoj Ani Snitkinoj, i već posle tri meseca su se venčali.

Mornar koji je izneverio more je simboličan, višeslojan roman u kome Jukio Mišima iznosi duboko nezadovoljstvo posleratnim Japanom. Trinaestogodišnji Noboru simbolizuje tradicionalni Japan, sa vrednostima koje potiču iz starih vremena slave i uspeha. Brodski oficir Rjuđi isprva predstavlja otelotvorenje svih vrednosti, poput stoicizma, snage duha i samurajske tradicije, koje su Noboruu, pa i samom Mišimi, najvažnije. Istovremeno, dečakova majka Fusako oličava moderni Japan i njegovu sve veću opčinjenost Zapadom i nekim novim vrednostima. S vremenom, Rjuđi, kao i sam Japan, gubi svoju slobodu, dopušta da njegova težnja za slavom i junaštvom iščezne i otvara se stranim uticajima. Izneverava sve ono što je tradicionalno i dobro, a to Noboru, odnosno sam Mišima, nikako ne može da prihvati. Japan se može ponovo uzdići tek kada se vrati pravim vrednostima i onome kakav je nekada bio: slavan, hrabar i nepokolebljiv. Baš onakav kakav je Rjuđi bio u dečakovim očima, dok ga nije izneverio.

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011).

Teološke dileme, autobiografski elementi i podvojena ličnost protagoniste čine Valis atipičnim romanom ne samo kada je Dikovo stvaralaštvo u pitanju, nego naučnofantastična književnost uopšte. Ovo je njegovo najiskrenije i najsmelije delo, čija neočekivano lična priča pruža priliku istinskim ljubiteljima ovog pisca da se bliže upoznaju sa idejnim i filozofskim izvorima njegovih nepouzdanih stvarnosti. Dok razotkriva načine za transformisanje ludila u mehanizam uočavanja, tumačenja i rešavanja problema i dilema s kojima se suočava pojedinac, društvo, pa i ceo univerzum, Dik pokazuje kako ono, kao sveopšta dijagnoza, postaje merilo stvarnosti. Valis je dokumentovani pokušaj svođenja opšteg, kosmičkog i nepojmljivo apstraktnog na konkretno, pojedinačno i pojmljivo, gde u mnoštvu brojnih varijabli postoji samo jedna konstanta ∙ Bog.

Poezija je svuda – u zemlji i u moru, u jezerima i na obalama reka. Ona je, neosporno, prisutna i u gradu, što mi se potvrđuje i sada dok ovde sedim: postoji poezija u ovom stolu, u ovom listu hartije, u ovoj mastionici; postoji poezija u automobilskoj vrevi na ulicama, u svakom, i najmanjem, prostom i smešnom pokretu radnika koji oslikava firmu jedne mesare na drugoj strani ulice. Fernando Pesoa Pisci nemaju biografiju. Delo im je biografija. Pesoa, koji je uvek sumnjao u stvarnost ovog sveta, složio bi se, bez kolebanja, s tim da se uputim pravo njegovim pesmama, a da ostavim po strani dogodovštine i slučajnosti njegove zemaljske egzistencije. U njegovom životu nema ničega izuzetnog – ničega, sem pesama. … Kao svi veliki leljivci, provodi život praveći spiskove dela koja nikad neće napisati; a kao što takođe biva sa apatičnima, ukoliko su maštoviti i nose u sebi strast, kako ne bi eksplodirao, kako ne bi poludeo, na margini svojih velikih zamisli, gotovo krišom, svakoga dana beleži pesmu, članak, misao. Rasutost i napetost. Sve obeleženo jednim istim znakom: ovi tekstovi su napisani iz nužde. Upravo to, fatalnost, razdvaja autentičnog pisca od onog koji je naprosto talentovan. Oktavio Pas Malo je pesnika u XX veku koji su ulogu filozofa preuzeli tako slobodno kao što je to učinio Portugalac Fernando Pesoa. Njegovo delo ne može se objasniti potrebom da svakodnevno, kao svedok ili usamljenik, beleži svoje utiske; jer namera mu je znatno sveobuhvatnija i raznorodnija. A tamo gde u toj nameri uspeva, dosegnuvši univerzalne vrednosti, on postaje jedan od najvećih lirskih temperamenata našega doba, ništa manji od Majakovskog, Rilkea, Lorke, Ajkena, da francuske pesnike ne navodimo; već tridesetih godina Pesoa je čudesno ispred svoga vremena, ispred predstavnika književnosti apsurda koji će tek posle 1945. stupiti na javnu scenu. Taj vrsni razložni mislilac predstavlja oličenje savremenog pesnika, potčinjenog jednom neodložnom zadatku: da između čoveka i sveta zamisli veze namerno sazdane tako da ih je nemoguće proveriti. Alen Boske Pesoina heteronimija, odnosno teatar njegovih likova bez teatra, vodi delo ka nekom neodređenom i neuhvatljivom prostoru. Pesoa nije toliko pesnik koliko dramaturg koji koristi poeziju; nije toliko dramaturg koliko pesnik koji koristi dramu; nije toliko romanopisac koliko pesnik i dramaturg koji koriste romaneskno. Pesoino delo predstavlja se kao književna Utopija, apsolutna Knjiga. Antonio Tabuki „Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu, I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu; Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima I koristimo u praktične svrhe, Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“ Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk, čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije, već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Odlomak iz teksta Jasmine Nešković

Monáda je prvi roman Sane Perić u kojem autorica nudi novo viđenje svakodnevice provlačenjem autobiografskih elemenata kroz filter naivne, ali svježe filozofije u kojoj se, kao što sugerira naslov koji evocira mišljenje Giordana Bruna i Leibniza, kozmičko prepliće sa psihičkim. Promišljajući teme poput tjelesnosti, ženskosti, ljubavi, rada, odnosa i smisla života, autorica o njima piše kombinacijom iritantno sveznajuće pripovjedačice, koja joj omogućuje očuđujući učinak, iz ugla ženskog subjekta koji u prvom licu pruža naivnu interpretaciju conditione feminis, ne bez ludičke naglašenosti vlastite podvojene pozicije. Roman, ujedno i svojevrsni nacrt disertacije o boli, svojim izgledom i opremom spoj je elegancije francuskih klasičnih izdanja i knjiga kojima nanosite bol dok ih otvarate. Sana Perić rođena je u Splitu. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je etnologiju i komparativnu književnost. Od 2006. godine prozu objavljuje na www.rusulica.com.

Vodeći svetski intelektualac podrobno istražuje „američki vek” na izmaku, prirodu američke politike nakon 11. septembra i rizik od stavljanja moći iznad demokratije i ljudskih prava.U oštroj, temeljnoj analizi aktuelne međunarodne situacije, Noam Čomski iznosi tvrdnju da Sjedinjene Države svojom politikom rizikuju da izazovu katastrofu i uništenje globalnih dobara. Pozivajući se na veliki broj primera, od sve ekstenzivnije kampanje ubistava dronom i stvaranja opasnosti od nuklearnog rata, do žarišta u Iraku, Iranu, Avganistanu i u izraelsko-palestinskom odnosu, autor daje neočekivane i nijansirane uvide u uticaj imperijalne moći na našu sve haotičniju planetu.

Zeleni dodatak - decembar odlično očuvan

Ima pisanja hemijskom na trećoj stranici

Bez oštećenja

edicija `REČ I MISAO` knjiga br.68 odlično očuvana

Detalji predmeta Stanje Polovno Књига у добром стању, без знакова коришћења.

edicija `REČ I MISAO` knjiga br.18 odlično očuvana

Korica je pokidana Listovi sa strane knjige uflekani

Korica je oštećena

„Prvi utisci o Grčkoj“ su nastali tokom boravka Henrija Milera u Grčkoj 1939. godine. Reč je o dugačkom pismu, ili bolje rečeno spisu, koje je napisao i ostavio grčkom pesniku i potonjem nobelovcu Jorgosu Seferisu (1900–1971) a koji je njegova udovica Maro Seferijadis objavila nakon pesnikove smrti. To je ujedno i spis u kom je začet „Kolos iz Marusija“, putopisno delo koje će Miler napisati godinu dana kasnije, po povratku u Njujork. Spontani i meditativni u isti mah, bogati idejama i zapažanjima koja razgaljuju duh, „Prvi utisci o Grčkoj“ nisu izgubili književnu draž, a mnogi kritički uvidi o modernom životu i očekivanju od njega, i dalje su, nažalost, aktuelni. „Putovanje u Grčku krajem 1939, dok se Evropa pripremala za rat, savršeno je okončanje Henri Milerovog umetničkog i ljudskog sazrevanja od njegovog dolaska u Pariz, devet godina ranije. Sad se oko njega sve razdesilo. Svi iz njegovog kruga u Parizu bili su u pokretu i Miler je popakovao ono malo svojih stvari, a nekoliko rukopisa ostavio kod svog izdavača u Parizu. Putovanje u Grčku bilo je jedno od onih bezmalo božanskih uplitanja kakvih je u njegovom životu bilo i suviše malo. […] On je to doživeo kao putovanje u neki tajanstveni preindustrijski svet relativno nezahvaćen razaranjima što ih izazivaju kapitalizam i industrijalizacija, svet u kom ga očekuju ogromna iskustva. Tako je, naime, predstavio svoje kretanje kad je u januaru 1940. počeo da gradi mit o sopstvenom duhovnom buđenju kao delu kakve sveobuhvatne, bezmalo kosmičke drame. To se putovanje može opisati kao kretanje kroz tri nivoa. Najudaljeniji sloj sastoji se od zapadne Evrope koja je pred ratom, i u kojoj Francusku sad neposredno ugrožava nacistička Nemačka, a cela se Evropa suočava s totalnim sukobom. To je ona eshatološka noćna mora koju je oduvek predviđao. U pozadini leže SAD koje je već napustio a koje su, kao i Evropa, pred krizom. Materijalistički i racionalni poredak na ivici je sloma kroz čitav taj, najudaljeniji sloj, i snage smrti su nadvladale. Naredni nivo putovanja jeste Grčka u konkretnom obliku. Stvarna Grčka nije dokraja idilična; na nekoliko mesta gradovi su grozni, a ljudi glupavi (po pravilu oni koje je iskvario boravak u SAD), dok grčka priroda ume da bude surova, pa i ubitačna. Najvažnije je, međutim, to što Miler u Grčkoj nalazi i jednu srećno zaostalu zemlju, stanovništvo koje je sačuvalo nepomućenu životnu radost i jednostavne stvari, ljude s kojima može odmah da saobraća, a tu upoznaje prirodu i mnogobrojna sveta mesta koja u srećnim trenucima mogu odvesti ključnim vizionarskim iskustvima. Ovo vodi trećem i presudnom nivou: „mitskoj“ Grčkoj, s njenim antičkim svetim lokalitetima, nivou koji će biti osnova za vrhunac njegovog kosmološkog putovanja. Taj mitski sloj nastanjen je mnogobrojnim, posebno pronicljivim ljudima koji će mu biti vodiči kako u spoljnim, tako i u unutrašnjim putovanjima.“ „Putovanje u Grčku“, Fin Jensen SADRŽAJ: Prvi utisci o Grčkoj Henri Miler Putovanje u Grčku Fin Jensen Filhelenstvo i Henri Milerov Kolos iz Marusija Pol Rozenfeld Fotografije iz Grčke 30-ih godina

O slobodi ima malo književnosti, ali zato ima mnoštvo tekstova na tu temu. Međutim, to nisu pesnički, to su politički i verski tekstovi. Na prvom mestu Biblija. […] Karakteristično je da se jedan od najvažnijih tekstova 20. veka o slobodi, govor Martina Luthera Kinga održan 1963. godine u Vašingtonu završava prizivanjem božje blagodati. Nakon što se požalio zbog rasističkog stanja u Alabami i Džordžiji i izrekao svoj čuveni san, King proziva obećanje parafrazirajući proroka Isaiju: „Sanjam da će se jednoga dana uzdići sve doline, a sva brda i planine da će se smanjiti. Da će se brdovita mesta poravnati, a neravna izglačati. I plemenitost Gospodova biće svima otkrivena i svi ljudi će je zajedno spoznati.“ Politički tekst o slobodi uklapa se u duhovnu viziju. Sloboda nije književni koncept, ona je politički i verski koncept, u tim poljima ona dobija svoju aktuelnost, ne u poetskim. I ja živim sa zahtevom da se oslobodim – ne bezuslovno da budem slobodan, već da uđem u proces vlastitog oslobađanja, da otkrijem šta me čini neslobodnim u mom životu i mom postojanju. Nesloboda se može podnositi. Živimo sa tim. Poznajemo svoja ograničenja i svesni smo egzistencijalne neslobode. Znamo da moramo umreti. Život u društvu znači da se čovek mora odreći dela svoje slobode. Potpuna sloboda znači potpunu usamljenost. […] Tačno je, mi na Zapadu živimo u slobodnim društvima, slobodnijem od većine mesta na svetu. Ali, šta tačno znači ta sloboda? Naše životne prilike se, tačnije nego uz pomoć slobode, mogu proveriti pojmom istinitosti: kolika je podudarnost između postojeće pojmljivosti i onoga što sam ja u stanju da kažem? Kolika je ta svest o našim prinudama? Koliko otvoreno možemo da govorimo o svom ograničenju? Da li mogu da kažem šta mislim? A kako ja mislim? Da li moje misli kruže oko faktičkih prinuda koje nam diktiraju politika, privreda? Da li svoj svet možemo da zamislimo i drukčijim – i da li posedujemo neophodne koncepte za te alternative? Koliko istinitosti možemo sebi da dozvolimo pri govoru, a da zbog toga ne moramo da trpimo štetu? Lukas Bärfuss Švajcarski pisac Lukas Bärfuss je prevashodno poznat po svojim romanima i pozorišnim komadima koji se izvode na brojnim evropskim pozorišnim scenama. Bärfuss je, međutim, izuzetno plodan i kao esejista. Teme njegovih eseja su uglavnom umetnost, pisci i književnost, ali i velike teme kao što su sloboda, istina, laž, prostor i vreme, ljubav, rad, moral i politika. „Stil i moral“ („Stil und Moral“, 2015) je njegova prva zbirka eseja u nizu koji još čine „Rat i ljubav“ („Krieg und Liebe“, 2018) i „Kruna stvaranja“ („Die Krone der Schöpfung“, 2020). Lukas Bärfuss je rođen 1971. godine u Thunu, u švajcarskom kantonu Bern, gde je i odrastao. Njegovi romani, poput “Koale” ili “Sto dana”, prevedeni su na oko dvadeset jezika, a pozorišni komadi mu se igraju širom sveta. Pozorišna predstava „Seksualne neuroze naših roditelja“ se u Narodnom pozorištu u Beogradu izvodila više godina. Lukas Bärfuss je član Nemačke akademije za jezik i poeziju (Deutsche Akademie für Sprache und Dichtung) i dobitnik je brojnih nagrada za svoj književni rad. Pored Maxa Frischa, Friedricha Dürrenmatta i Adolfa Muschga, jedini je švajcarski pisac koji je dobio prestižnu nagradu Georg Büchner, koja se dodeljuje piscima s nemačkog govornog područja počev od 1951. godine. Živi u Zürichu.

Na prvi pogled šarmantna i pitka komedija iz crkvenog života, protkana ruralnom erotikom i onim peckavo – dobronamernim humorom po kojem je Popovski prepoznatljiv, ovaj roman zapravo na fonu porodične drame tematizuje dublja pitanja vere i institucionalne religije, te mogućnosti i dometa individualnog angažmana kao moralnog korektiva i faktora društvenih promena.

Detalji predmeta Stanje Polovno *26 --- 06.03. 01:18 prodavac je promenio načine slanja ---

Detalji predmeta Stanje Polovno Slikovnica HAJDI i Klara

Detalji predmeta Stanje Polovno Slikovnica HAJDI na moru