Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG107 (N)

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG105 (L)

Autor - osoba Foster, Hal, 1892-1982 = Foster, Hal, 1892-1982 Naslov Princ Valijant / Herold Foster ; [prevod i obrada Žika Bogdanović] Vrsta građe strip Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Forum ; Beograd : `Jugoslavija`, 1980 (Novi Sad : Forum) Fizički opis 127 str. : ilustr. ; 34 cm. Drugi autori - osoba Bogdanović, Žika, 1932-2021 = Bogdanović, Žika, 1932-2021 Zbirka Biblioteka Klasici stripa ; sv. 3 ISBN (Broš.) Napomene Prevod i obrada dela: Princ Valijant in the days of King Arthur. Odlomci iz studije Tomasa Bulfinča / [prevod] Gordana Vučićević: str. 5-12. Kad mač propeva Iako romansirane priče, na stranicama stripa zapisano je bolno istinito: „Život u doba kralja Artura beše surov, a jedina zaštita bili su mač i umeće da se on upotrebi” Princ Valijant nije samo jedan od najčuvenijih junaka u svetu stripa, već i svojevrsna ikona srednjeg veka u savremenoj umetnosti. Iako je nastala u Americi sad već davne 1937. godine, epska saga o životu i pustolovinama princa Valijanta i danas ima mnoštvo ljubitelja širom sveta. Posebnu draž ovom stripu daje činjenica da se priča događa u stvarnim istorijskim okolnostima, a brojni likovi su istinite ličnosti iz srednjeg veka. Njen tvorac Harold Foster pročitao je mnogo starih hronika, obišao brojne srednjovekovne zamkove i mesta značajnih bitaka da bi njegova priča imala istorijsku utemeljenost, a dobro poznavanje srednjovekovnih mitova i predanja omogućilo mu je da dočara neke zamagljene delove evropske prošlosti. Tako su, pored samih junaka stripa, širom sveta postali poznati i Valijantova domovina Tula, njegov mač koji peva – Flamberže i, naravno, jedinstvena „frizura princ Valijant”. Na dvoru kralja Artura Osnovni vremenski okvir priče je doba kralja Artura, a rekonstruisanje ove čuvene legende i njeno stavljanje u istorijski okvir bio je i jedan od najvećih izazova. Iako ima mnogo sačuvanih verzija i još više polemika i njihovih tumačenja, naučnici se slažu da legenda o kralju Arturu sadrži istinite istorijske činjenice i da nosi sećanje na udruženi otpor starosedelaca Britanije, Kelta, i preostalih Rimljana pod vođstvom izvesnog Artura protiv germanskih osvajača Saksonaca, tokom druge polovine 5. i početkom 6. stoleća. Značajan događaj koji se pominje u najstarijim sačuvanim verzijama legende a čije vreme može približno da se odredi jeste bitka između dve vojske kod Baton Hila koja se odigrala oko 500. godine. Pored brojnih likova iz ovog epa, Arturove žene Ginevre, čarobnjaka Merlina i Morgane, ser Lanselota, ser Gavena i drugih vitezova okruglog stola, u stripu se često pominju Vikinzi, Rimljani, Vizantinci, nomadi s istoka, Arapi i brojni drugi narodi. Ličnosti iz stripa, kao što su hunski vođa Atila, irski misionar sveti Patrik, zaista su postojale, a događaji, kao razaranje Rima koje su počinili Vandali, zaista su se desili u drugoj polovini 5. veka, u vreme u koje je radnja smeštena. I ne samo to, mnogi od ovih događaja međusobno su povezani i začuđujuće tačno odgovaraju podacima kojima raspolaže istorija. Nakon više od osam decenija izlaženja i preko 300 epizoda koje su kod nas objavljene u 17 debelih svezaka, danas je moguće verno rekonstruisati život princa Valijanta i događaje u kojima je učestvovao. Valijant ide u borbu Princ Valijant rođen je 433. godine, kao sin kralja Aguara u skandinavskoj Tuli, na krajnjem severu tada poznatog sveta. S 15 godina, što je po srednjovekovnim merilima značilo punoletstvo, odlazi od kuće u potrazi za pustolovinama. Ubrzo sreće ser Gavena i ser Lanselota, vitezove kralja Artura, i s njima dolazi na dvor u Kamelot, gde postaje štitonoša. Sa 17 godina dobija čuveni mač koji peva – legendarni Flamberže koji će postati njegov verni pratilac, a ubrzo posle toga kralj Artur ga proglašava vitezom okruglog stola. U narednim godinama Valijant se bori protiv Atile i njegovih Huna u Italiji, upoznaje ljubav svog života, princezu Aletu, a zatim ga pustolovine vode u Svetu zemlju, Grčku i Afriku. Za vreme dok su Vandali opsedali Rim, 455. godine, ženi se Aletom, a sledeće godine odlaze u Ameriku gde im se rodio prvi sin, Arn. Zakon u rukama Narednih godina rađaju se bliznakinje Karen i Valeta i sin Galan, ali Valijantove pustolovine se nastavljaju. U svojoj domovini, Tuli, širi novu veru, hrišćanstvo, u Britaniji se uz kralja Artura bori protiv Saksonaca, odlazi u potragu za Svetim gralom i upoznaje još jednu istorijsku ličnost, irskog misionara svetog Patrika, za koga se zna da je živeo do 460. godine. U pustolovinama u koje su često bili upleteni i njegova žena i deca, Valijant je putovao po Sredozemlju, Vizantiji, Siriji, Rusiji i po severnim morima gde se često susretao s Vikinzima, „strašnim gusarima i poštenim trgovcima”. Vreme kralja Artura, u koje je smeštena radnja stripa, u istoriji je poznato kao velika seoba naroda. To je nemirno doba kad su Evropom krstarila varvarska plemena Germana, Slovena, istočnih nomada i drugih naroda, a jedina sigurnost nalazila se unutar visokih zidina utvrđenja. Izvan ovih najstarijih srednjovekovnih zamkova vladao je zakon mača u rukama raznih vojski, ali i usamljenih jahača, vitezova. Srednji vek je, dakle, mogao da počne! Iako romansirane priče, na stranicama stripa zapisano je bolno istinito: „Život u doba kralja Artura beše surov, a jedina zaštita bili su mač i umeće da se on upotrebi.” Koliko je njegov tvorac Harold Foster uložio truda da rekonstruiše ovu epohu, pokazuje i činjenica da je strip prepun danas zaboravljenih srednjovekovnih znanja i veština. Tako u njemu možete da saznate kako se proveravala dobra strela za luk, kako zavarati tragove u pustinji, kako su se gasili požari na brodu ili starim pumpama izbacivala voda iz njegovog korita, kako su se koristile zvezde za plovidbu na moru. U različitim Valijantovim dogodovštinama korišćene su vrlo dosetljive vojne taktike pri opsadi utvrđenja, borbe u klancima ili na moru. Harold Foster bio je, bez sumnje, vrlo obavešten čovek kad je u pitanju srednji vek, poput vodećih savremenih istoričara ili možda pre čoveka koji je živeo u srednjem veku, proputovao i video mnogo toga. Njegovo poznavanje geografije, srednjovekovne trgovine, biljnog i životinjskog sveta, astronomije zadivljujuće je. Zato je svog junaka mogao sigurnom rukom da vodi i u „zemlje o kojima čak ni mitovi ništa nisu znali”. Ali umetnikov duh često se upuštao i u druge, ponekad čak i opasnije, teme koje izlaze iz okvira same priče, kao što su humor ili iskustva iz bračnog života. Tako je, na primer, „Belsatan, najveći čarobnjak u Aziji došao do zapanjujućeg otkrića: da je vrlo teško živeti sa ženom, ali još teže bez nje”. Mitska postojbina Tula Pored legende o kralju Arturu, osnovni istorijski okvir priče o princu Valijantu su vikinzi i njihove sage. Njegovu domovinu Tulu, Foster je, na osnovu spisa srednjovekovnih geografa, smestio na sever današnje Norveške, u oblasti grada Trondhajma. On je i sam posetio ovo mesto na kome se i danas iznad fjorda uzdižu ruševine starog zamka. Tokom antike i čitavog srednjeg veka, Tula je bila poznata kao daleka, polumitska zemlja na krajnjem severu tada poznatog sveta. Dakle, venama princa Valijanta tekla je vikinška krv. Zbog toga i ne čudi što je plovio gotovo svim evropskim morima a, poput svojih sunarodnika, stizao je i do Afrike, Azije, čak i Severne Amerike. Iako se skandinavska kultura stolećima nije značajnije menjala, epoha vikinga, kakvu danas poznajemo, počinje tek početkom 9. veka. Na osnovu svedočanstava iz sačuvanih islandskih saga, znamo da su do obala Amerike, koju su nazvali Vinland, doplovili oko 1000. godine, dakle, 500 godina nakon vremena kralja Artura. Međutim, kao odličan poznavalac srednjovekovnih legendi, Harold Foster znao je i za priču da je jedan irski sveštenik stigao do Severne Amerike još u 6. veku, dakle, upravo u doba kralja Artura. Iako dugo odbacivana, priča o sedmogodišnjem putovanju svetog Brendana, koji je bio istorijska ličnost, pre nekoliko decenija postala je mnogo aktuelnija kad je izvedena uspešna ogledna plovidba do obala Severne Amerike brodom kakav je na raspolaganju imao i ovaj irski sveštenik sa svojom posadom. Kao i svi srednjovekovni vitezovi, uključujući i našeg Marka Kraljevića, najbolji Valijantovi prijatelji bili su njegov konj Arvak i Flamberže, mač koji peva. Vikinzi su bili narod koji je možda i najviše od svih poštovao mačeve. U nordijskim sagama sačuvano je više od 30 njihovih imena među kojima je najpoznatiji Skofnung, „najbolji mač nošen u severnim zemljama”. Poput njega i, na primer, Hneitira, mača norveškog kralja Olafa Svetog, i Valijantov Flamberže imao je magične moći, a na njegovom sečivu koje je umelo da vibrira nalazio se natpis „Nepobediv je onaj koji me koristi u plemenite svrhe”. Uostalom, radilo se o maču stvorenom u kovačnici iz koje je poticao i Ekskalibur, mač kralja Artura. Crtani deo istorije Epohu princa Valijanta možda najbolje opisuje zapis iz ovog stripa: „Poslednje rimske kohorte spremaju se za povratak kući, da podrže poslednji slab pokušaj za spas Rimskog carstva. Veliko poglavlje svetske istorije približilo se svom kraju.” Na ruševinama antičkog sveta rađala se neka nova Evropa, Evropa Romana, Slovena i Germana, onakva kakvu je i danas znamo. Zajedno s novim državama, rađala se i svojevrsna viteška kultura koja je narednih vekova bila obeležje i simbol epohe srednjeg veka. Ratnik na konju, nezavisan od svog vladara ili oficira, mogao je slobodno da luta svetom u potrazi za slavom, moći ili svojim idealima, snovima ili iluzijama, uzdajući se samo u snagu svog mača. Dugi, dvosekli mač, pre svega kao oružje konjice, upravo od ovog doba postaje vodeće oružje u Evropi. Zbog toga nije ni čudo da neki od najslavnijih evropskih mačeva, kao što su Arturov Ekskalibur, vikinški Skofnung, Beovulfov Hrunting i Naegling, pripadaju ovom dobu. Zanimljiva je i priča iz tog vremena kako je jedan pastir slučajno našao jedan drevni skitski mač koji je kao poklon doneo na Atilin dvor. Hunski vođa je pojavu ovog slavnog oružja video kao dobro znamenje pred osvajanja za koja se upravo pripremao. Mač koji peva samo je jedna od legendi koje je ovaj strip i njegov maštoviti autor stvorio. Pre 1938. godine, kad se prvi put pojavio u pustolovinama princa Valijanta, pojam mača koji peva nije ni postojao, ali je njegova suština toliko bliska srednjovekovnom svetu i njegovim običajima da je ubrzo prihvaćen kao jedna od izvornih srednjovekovnih legendi. Mit o maču ubrzo je dospeo i u književnost, film, televiziju i druge umetnosti. Jedna od njegovih najpoznatijih adaptacija je u crtanom filmu o Dušku Dugoušku koji je dobio Oskara 1958. godine. Osobena frizura koju je nosio glavni junak, a koja je vrlo slična onoj koju su proslavili i Bitlsi, nosi ime princa Valijanta. Legenda o „Julijanu, vojniku Rima i čuvaru Hadrijanovog zida” koji je usamljeno stražario na nekadašnjoj granici carstva prema varvarima dugo pošto su i poslednje legije napustile Britaniju, takođe je mit koji je plod Fosterove mašte. Budući utemeljen na stvarnim istorijskim činjenicama, i ovaj motiv se proširio u druge umetnosti i postao opštepoznat. U savremenoj umetnosti često srećemo istorijske teme i motive iz srednjeg veka, ali se čini da se gotovo nigde s toliko poverenja ne možemo pouzdati u priče o, na primer, potrazi za Svetim gralom, prekookeanskim otkrićima, zmajevima, propasti Rimskog carstva, magiji starih druida i mnogim drugim legendama koje su nekad bile deo ljudske stvarnosti, kao u stripu „Princ Valijant”. Zahvaljujući svom umetničkom dometu, ali i zato što se odvija na tankoj granici između istorijskih činjenica, srednjovekovnih legendi i umetničke mašte, ovaj strip je i sam postao deo istorije. Njegov glavni junak, princ Valijant stekao je legendarno ime i pridružio se ostalim epskim junacima o kojima pevaju mitovi još od najstarijih vremena. MAJSTOR DEVETE UMETNOSTI Harold Foster smatra se jednim od najvećih autora stripa, a njegovo najčuvenije delo „Princ Valijant” remek-delom devete umetnosti. Iako se od mladosti bavio crtanjem, tek u dvadeset devetoj godini upisao je umetničku akademiju i počeo da razvija darovitost. Prvi značajniji posao, crtanje epizoda stripa „Tarzan”, dobio je 1928. godine. Smatrao je da darovitost ne treba da troši u mediju kakav je strip, međutim, svetska ekonomska kriza, koja je tada pogodila Sjedinjene Američke Države, naterala ga je da promeni mišljenje i potpuno se posveti devetoj umetnosti. Strip „Princ Valijant” bio je njegova zamisao od samoga početka i, nakon više hiljada skica i beležaka, prva epizoda pojavila se 13. januara 1937. godine. Za ovaj strip Harold Foster dobio je najznačajnije svetske nagrade, a pošto je najpre, 1972. godine, crtanje prepustio svom pomoćniku Džonu Kalenu Marfiju, pisanje scenarija za nove epizode prekinuo je tek tri godine pred smrt, 1979. godine. RASPEVANI MAČEVI Tajnu kovanja mačeva sa sečivima koja su mogla da vibriraju otkrili su Kelti, čiji potomci su i bili glavni saveznici kralja Artura protiv Saksonaca. Kako pokazuju arheološki nalazi, tajna ovih dugih dvoseklih keltskih mačeva sastojala se u kombinaciji više vrsta čelika od kojih su kovani. To je omogućavalo da im sečiva budu veoma čvrsta i oštra ali istovremeno i dovoljno savitljiva da ne mogu da se polome. Ratnici su u to vreme posebno proveravali ova svojstva mača pre nego što bi odlučili da mu poklone poverenje. Tajnu kovanja kasnije su preuzeli Rimljani, ali nakon pada Rimskog carstva sačuvala se u samo nekoliko radionica u Evropi. Osetivši na svojoj koži snagu ovog oružja, Germani, Sloveni i kasnije vikinzi počeli su da ih otimaju, kupuju, a ubrzo i kopiraju u sve većem broju. Tako su ovi mačevi, koji su još od keltskog vremena nosili naziv spata, danas najpoznatiji kao vikinški mačevi upravo zbog velikog broja primeraka nađenih u Skandinaviji. Spate su u ranom srednjem veku bile čuvene po kvalitetu, poput nešto kasnijih sablji dimiskija kovanih u sirijskom gradu Damasku. Valijantov Flamberže nosi u sebi sećanje na ovu epohu kad su mačevi bili najoštrija granica između života i smrti. EPOHA VIKINGA Iako su germanska plemena živela u Skandinaviji vekovima ranije, smatra se da epoha vikinga u Evropi počinje krajem 8. i početkom 9. veka. Severnjački ratnici su brodovljem počeli pljačkaške napade najpre na istočnim obalama Britanije gde su im glavne mete bili bogati i nezaštićeni hrišćanski manastiri. Kad su nakon smrti Karla Velikog, 814. godine, nastale unutrašnje borbe u Franačkom carstvu, pred vikinzima su ostale slabo branjene obale zapadne Evrope. Narednih stoleća retko koja primorska oblast nije osetila snagu njihovih mačeva, a u nekim krajevima počeli su da grade i stalna uporišta. Tako su 911. godine osvojili i naselili Normandiju na severu Francuske koja je po njima i dobila ime (Normani – severni ljudi). Tu su primili hrišćanstvo, prihvatili evropski feudalni sistem i postepeno se utopili u današnje Francuze. Normani su ubrzo postali jedna od najmoćnijih evropskih sila, osvojivši južnu Italiju (od sredine 11. veka) i Englesku (1066. godine). Upravo u to vreme, u predvečerje krstaških ratova, počinju da jenjavaju pljačkaški pohodi skandinavskih ratnika, a slava vikinga vremenom pada u zaborav. MG98 (N)

Odlomak : ’’TM I HRIŠĆANSKA VERA TEHNIKA Transcendentalna meditacija je vrlo jednostavna, prirodna tehnika, koja dovodi do smirivanja mentalne aktivnosti i do stanja uvećanog unutrašnjeg mira, stvarajući duboki mentalni i fizički odmor. Ovo smirivanje omogućuje da se dogode dve stvari – kao rezultat postignutog odmora, uklanja se duboki stres – a kao rezultat mentalnog smirivanja, dolazimo do kontakta sa dubljim, kreativnijim nivoima naše sopstvene svesti. Ovo ne podrazumeva hipnotički trans, niti da čovek time samo isprazni duh. Sasvim suprotno. Tokom TM duh ostaje potpuno budan. Čovek je još svestan svoje okoline, budan unutra, ali telo je u stanju dubokog odmora i dih je mirniji. U najdubljem stanju meditacije, mentalna aktivnost je potpuno mirna, ali je čovek potpuno svestan. To je stanje unutrašnje tišine, odmorne budnosti. To je pripisano transcendentalnoj svesti zato što je i ona, na kraju krajeva, stanje svesti, ne nesvesnost, gde su aktivnija stanja mišljenja transcendirana, ili se otišlo izvan njih, dok je duh budan, ali miran. Ovo nije oblik ravnodušnosti. Meditant ne pokušava da uguši mentainu aktivnost niti tokom meditacije niti tokom dana. U meditaciji se duh nevino smiruje do najtiših nivoa aktivnosti. Ništa ne treba savladavati, u meditaciji mi ostajemo potpuno budni za sve, unutra i spolja. Meditacija traje oko 15-20 minuta dva puta dnevno, sedeći udobno sa zatovrenim očima. Najuobičajenije vreme meditacije je ujutru i uveče, pre jela. Pre jela zato što probava i meditacija ne idu zajedno. Meditacija dozvoljava telu da se smiri, dok probava uvećava stopu metabolizma i čini telo aktivnijim. Tokom ostalog dela dana mi zaboravimo meditaciju, napredujemo u našoj aktivnosti, bilo da je rad fizički, mentalni ili spiritualni. Meditacija je pripema za aktivnost, ne neki oblik bežanja od stvarnosti, nije anestetik protiv svetovnog života. Efekti TM su osveženje, revitalizacija i pročišćavanje cele ličnosti tako da može uneti više kreativnosti i budnosti svemu što se radi. Upravo kao jutarnje kupanje. Mi ne treba da nastavimo da mislimo o kupanju tokom ostalog perioda dana da bismo se osećali čisto. Tako je sa TM, mi samo koristimo tehniku i spontano efekti ostaju sa nama. Oni ne zavise od toga šta mi osećamo ili mislimo o tome. Oni ne zavise od vere u njih, nego od prirodne sposobnosti ljudskog nervnog sistema da obnovi sebe i eliminiše stres pružanjem dovoljnog nivoa odmora. TM nije religija u uobičajenom smislu reči, jer njeni efekti ne zavise od vere u nju. Praksa ne sadrži ubeđenje, dogme ili doktrine, ni činioce vere, niti činove obožavanja. Iskustvo unutrašnjeg mira je univerzalna ljudska osobina; to je nešto što mi možemo postići prirodno zato što nervni sistem može delovati na taj način, ako mu je to omogućeno. Efekti tehnike su automatski; oni ne zavise od emocionalne ili intelektualne mašte niti od spoljašnjeg okruženja. Ne postoje posebna ograničenja, dijete ili način odevanja. Kada meditaramo, mi samo sednemo potpuno mirno i udobno i napredujemo sa tim. Dakle, to je vrlo različito od onoga što smo smatrali da je religiozna stvar i religiozni običaj. Međutim, ona ima važno učešće u svačijoj religiji, kako ćemo mi nadalje videti. Šta je, onda, sredstvo za meditaciju u TM? Tehnika uključuje nenapornu upotrebu specifičnog zvuka, ili mantre, koja je kreativna u svom efektu, i odgovara individui. Reč mantra doslovno znači ’vozilo duha’. To je čist zvuk bez značenja ili ikakvog vezivanja, koji omogućuje duhu da se smiri dok ostaje budan i usredsređen. Ovo je vrlo važno, zato što meditacija nije stanje gubljenja usredsređenosti duha, ili ostavljanje čovekove volje na milost bilo kog prolazećeg mentalnog impulsa. Meditant uvek kontroliše meditaciju time što se samo otvaranjem očiju proces automatski zaustavlja. Stalno, meditant ima izbor da se predaje dnevnom - sanjarenju ili da se vrati na pravilnu upotrebu mantre. Mantra nije forma molitve u uobičajenom smislu, kada mi govorimo o molitvama i pohvalama, molbama ili obožavanjima. Mi u TM ne meditiramo na mantru koliko sa mantrom. Na dubljem nivou transcendiranja, čak i sama mantra se ostavlja iza, biva transcendirana. Interesantna je stvar o upotrebi mantre u TM, da ona nije ’lakomisleno ponavljanje’ nije hipnotički puls da se održava kretanje okolo i okolo u glavi. Mi koristimo mantru da držimo duh budnim, dok se zvuk doživljava u postepeno mirnijim nivoima, sve dok se ne izgubi. Na ovom najdubljem stupnju meditacije, u iskustvu transcendentalne svesti, sama mantra se ostavlja iza. Kao kada jednom stignemo na naše odredište, mi izađemo iz autobusa. Mi se ne bavimo u TM sa bilo kakvim glasim pevanjem, ni sami, niti u grupamn, što je poznato da stvara hipnotička stanja, ili sastancima bogosluženja, da bi se doživela grupna histerija. Korišćenjc mantre u TM je veoma jednostavno i nevino. To je sredstvo za postizanje našeg cilja, a ne sam cilj To je nešto što koristimo usput u postizanju smirenog stanja. Mantra deluje dozvoljavajući duhu da sledi svoju prirodnu tendenciju da teče u smeru koji je više ispunjavajući za njega. TM nije tehnika koncentracije ili rasplinute meditacije, niti boravljenje sa predstavom, jer sve to održava duh u stanju veće aktivnosti i time sprečava smirivanje naniže do najdublje tišine. Zato što je mantra čist zvuk, bez značenja ili neke konotacije, intelekt i emocije nisu pobuđeni posebnim asocijacijama. Međutim, mantra nema besmislen sadržaj. Samo zato što nema značenje, ona nije besmislena. Efekti tih mantri su specifični i poznati kao blagotvorni pri njihovoj pravilnoj upotrebi. Ovo je jedna oblast u kojoj su istraživanja pokazala neke vrlo interesantne rezultate. Odmah čim osoba počne TM, sigurno se događaju duboke fiziološke promene, naročito u radu srednjeg mozga. To pokazuje da mantre koje mi koristimo u TM proizvode neku vrstu ’izmene opreme’ u nervnom sistemu. Neposredni i direkto merljivi efekti su da moždani talasi postaju mnogo više uredni; toliko uredniiji da su vremenom nazvani stanjem koherencije moždanih talasa ili sinhronizovanost. Ovaj efekt nije otkriven u testovima sa proizvoljnim ili besmislenim zvukom. Ova oblast istraživanja je sve interesantnija, kada se shvati da je duboki mentalni i emocionalni stres ukorenjen u obliku neuredne aktivnosti srednjeg mozga, posebno u retikularnom graničnom limbic sistemu. Primena ovoga će biti dalje praćena. Zato je pogrešno misliti da bilo koja reč može biti proizvoljno izabrana kao mantra, uprkos tvrdnji Bensona i drugih u tehnikama kao što jc ’Progresivna relaksacija’. Može se postići nešto odmornosti kroz mnoge druge sisteme, ali efekti mantri u TM su daleko šireg opsega, i mnogo su dublji nego što je puka odmornost. Mantre koje se koriste u TM su apsolutno specifične i korišćene su tako da individualno odgovaraju meditantu. Zaleđe odakle su došle biće kasnije detaljno razmotreno. Ispravna mantra, ispravno korišćena, jeste integralni deo TM tehnike. Zato što ona omogućuje duhu da se smiri nenaporno, dok ostaje oštro usredsreden, u najmirnijem, proširenom polju svesti. Onda ona proizvodi rezultate koji su kreativni i životno podržavajući, pozitivni u svojim efektima za oboje, kako za čoveka tako i za okolinu. Ovo je važno, takođe, jer mi znamo da naše misli i osećanja utiču na druge. DUHOVNl EFEKTI Do sada su preduzeta brojna istraživanja, štampana su i popularizovana, pa nije potrebno zadržavati se na fizičkim, psiholoških i fiziološkim efektima TM. Dovoljno je očigledno da ako osoba živi kreativno u boljem stanju mentainog i fizičkog blagostanja, onda društveni i lični odnosi moraju biti takođe popravljeni. Mi moramo istražiti duhovni uticaj tehnike zato što se često pretpostavlja da meditacija može biti opasna, ili da meditacija može učiniti čoveka zadovoljnim i udaljenim od problema sveta. Daleko od življenja u povučenosti, činjenica da TM uklanja stres i napetost, činjenica da smo manje zarobljeni našim sopstvenim problemima i neurozama, znači da smo slobodniji da budemo od veće pomoći drugim ljudima. Kako naša svest postaje jasnija kroz uklanjanje mentalnih i emocionalnih oblaka, mi počinjemo videti jasnije, saosećajnije, potrebe naših drugova. Kako postajemo jači u sebi, rastući izvan straha sa proširenim kvalitetima srca, mi možemo biti od veće pomoći. Ljubav raste u meditantu, prirodno, onako kako se tope prepreke isticanju ljubavi. Efekt TM je da učini čoveka kreativnijim, u najširem smislu, tako da čovekovo polje aktivnosti postane kanal za donošenje dobrobiti od meditacije van i u svetu. TM je meditacija za akciju. To nije praksa koja zahteva da se povlačimo iz života; već suprotno. U prirodi života je da raste, da se razvija u ispunjenju. Meditacija dozvoljava čoveku da počne ponovo rasti u svim oblastima života, meditirajući i živeći potpuno, ne okrećući se od života. Sama meditacija može biti nazvana povlačenjem, povlačenjem duha unazad do njegovog unutrašnjeg, tihog izvora, tako da kao strela povučena nazad na luku, on može poleteti osvežen u aktivnost. Zaista, efekti meditacije se utvrđuju pomoću aktivnosti, ne pomoću povlačenja iz života. To je kao stari način bojenja platna. Prvo je umočeno u boju, onda iznošeno na sunce dok boja gotovo ne izbledi. Onda ponovo u boju, pa ponovo na sunce, i tako dok boja dalje više ne bledi. Boja platna ne postaje trajna bez bleđenja na suncu. Slično, u dnevnom životu meditacija nalazi svoj cilj. U početku mi možemo meditirati za našu sopstvenu dobrobit, ali efekti nisu ograničeni samo na nas. Ima onih koji će videti u TM opasnost predavanja ’mističnim’ iskustvima, ili ’spiritualnim izletima’. U stvari, ne postoji ništa mistično u TM, niti su upleteni neki ’izleti’. Kao što smo rekli, mi ne meditiramo radi same meditacije, niti radi, naročitih iskustava u meditaciji, nego zbog kasnijih efekata na našee stanje duha, tela i aktivnost. Za iskustva koja možemo imati u meditaciji od ogromnog su uticaja promenljivosti subjektivnih stanja. Zavisno od takvih stvari kao što su naš umor i svežina, napetost ili smirenost, glad ili prezasićenost. Mi meditiramo vrlo nevino bez ikakvih predrasuda ili očekivanja bilo koje vrste. Uvek imamo izbor vraćanja prema unutrašnjem smeru tišine i mira, jer sa mirnih nivoa duha dolaze veće dobrobiti. Sve drugo je sekundarno. Hrišćanska tradicija ispravno opominje ljude da se ne bave ’mističnim stanjima’, koja se mogu razviti iz brojnih uzroka, takvih kao što je preterana kontrola disanja - hiperventilacija, što može biti isto toliko znak bolesti kao i zdravlja. Hrišćani se mogu pitati zašto nam uopšte treba TM. Neki su čak proklinjali TM za polaganje prava da bude ’jedini put’, što je jednostavno neistinito. Mi kažemo da je TM vrlo jednostavan i nenaporan put, najdirektniji put ka stanju dubokog unutrašnjeg mira. Ovo je naročito korisno sa duhovne tačke gledišta jer se stvarno može praktikovati svuda i u svako vreme. U diskutovanju spiritualnih efekata, mi moramo definisati šta podrazumevamo pod pojmom duhovni. Obično, duhovnim se smatra ono što ide izvan, ili transcendira granice fizičkog sveta, sveta materije. Dakle, mi možemo reći da je transcendentalna svest čisto duhovna, pošto su sve granice mentalne, emocionalne i fizičke aktivnosti transcendirane u iskustvu tog stanja. Ali kao što smo rekli, ovo stanje je prirodno ljudsko svojstvo. Duhovno je naše lično najunutarnije sopstvo, naša istinita priroda ili pravo sopstvo. Dobrobit TM je što nam dozvoljava da se najlakše vratimo do mirnog nivoa duha, i u sticanju toga dozvoljava da bude uklonjen stres, koji je prepreka za življenje ovog stanja. Ovo nije pelagijanizam. (Pelagijanizam je vera da izvorni greh nije pokvario ljudsku prirodu, i da je smrtnik još sposoban da izabere dobro ili zlo bez posebne božanske pomoći.) Mi ne ’čuvamo sebe našim sopstvenim naporima’. Napor nema ulogu u TM. Mi samo koristimo tehniku, nenaporno, koja dozvoljava mentalnoj aktivnosti da se smiri sama od sebe. To je kao ronjenje u jezeru, samo uzimanje ispravnog ugla i puštanje da ide. Ne treba činiti nikakvo guranje. Upravo kao što nas gravitacija privlači dole u vodu, tako mir duhovnog privlači duh da transcendira. U ovom smirenom stanju mi imamo veću verovatnoću da čujemo ’miran, mali glas’ unutar nas. To ne znači da mi privlačimo Boga k nama. On je već sa nama. Mi dozvoljavamo da budu uklonjene prepreke koje su se akumulirale. Eliminišemo barijere koje smo postavili između sebe i Njegovog prisustva u nama. Mi počinjemo da budemo mirniji, tako da možemo početi da slušamo, što znači da se pokoravamo Božjoj volji. Sama reč pokoravati (latinski - obaudire) znači slušati. Ovo znači da je TM vrlo temeljita priprema za spiritualnu aktivnost, takvu kao što je molitva. Kao hrišćani mi verujemo u Božju sveprisutnost i ličnu brigu za nas. Ali mi često ne uzimnmo ni nekoliko minuta njegovu Reč koja deluje u nama. U ovom nam TM pomaže, jer praksa je po sebi umirujuća i pogoduje unutrašnjem miru, koji će biti početna tačka naše molitve. TM onda, očigledno, mora uticati na hriščansku veru. Vera je reč koju mi koristimo na dva neznatno različita načina. Uobičajeno značenje je učinjeno sinonimom sa prihvatanjem veroispovesti, gde vera u Boga znači uobičajeno verovati da On postoji, verovati u Njegovo prisustvo i brigu za nas. U reči, biti sledbenik ’hrišćanske vere’, vera znači prihvatanje Hristove istorijske uloge, verovati u uplitanje teološke implikacije Njegove inkarnacije, u smrt i uskrsnuće. Na drugom nivou vera znači nešto mnogo dublje nego ispovedanje veroispovesti ili dogme. Ona znači potpuno pouzdanje u Boga, potpuno prihvatanje njegove volje za nas, potpuno uverenje da se on iz dana u dan brine o nama, dakle, u svemu što se nama dogodi. Ovo je vera koja može reći, ’pomeri se planino’, i ona će se pomeriti, mada vera može biti samo veličine semena gorušice. O ovoj veri se može govoriti u terminiina „Božje brige". Razlika između ove dve upotrebe reči vera je, da je jedna prvenstveno stvar intelektuaine potvrde sveta otkrovenja, a druga je živuća obaveza ka životu od duše i u duši. TM utiče direktno na obe oblasti. Kako se naša svest razvija i pročišćava, reč otkrovenje Svetog pisma raste, da bi imala mnogo veći uticaj u naširn mislima. Da se vidi jasnije valja voleti nežnije i slediti predanije. Što dublje hrišćani poštuju Hristovu žrtvu, više naša predanost raste, dublji je naš smisao obožavanja i divljenja. U najdubijem smislu življenja naše vere, mi nalazimo kako nastavljamo meditirati da se od samog jutra stvari odvijaju same od sebe. Kada se oslobodimo muka i briga i počnemo živeti sa našeg istinitijeg nivoa, život postaje jednostavniji i ispunjeniji. Mi nalazimo da smo zbrinuti. Poverenje raste u iskustvu da, kako smo mi više u skladu sa Božjom voljom, sve što se iz dana u dan događa jeste najbolje za nas. Kako naše misli postaju pozitivnije, kreativnije i životno podržavajuće, mi smo zauzvrat podržani. Tako vera raste u iskustvo proviđenja kao svakodnevne stvarnosti. Ili mi možemo reći da, kako svest postaje koherentnija, urednija, mi delujemo u saglasnosti sa prirodnim zakonima, i na ovaj način su naše akcije podržane.*** Ovo nije stvar pravljenja emocionalnog raspoloženja, ili samopredanosti. Nije predavanje volje, ili moralne odgovornosti, nije prepuštanje laissez faire (let go). To je nešto mnogo dublje, mnogo dinamičnije. To nema mrlju ravnodušnosti i apatije. Događa se da zato što mi mislimo jasnije i doživljavamo najtiše nivoe našeg postojanja, koji, mi verujemo kao hrišćani, jesu Božja predstava, spontano počinjemo da mislimo, osećamo i delujemo više u saglasnosti sa tom dušom. Mi aktivno nastavljamo svoj svakodnevni život, energično i bez pravljenja neke naročite galame, naša aktivnost se sve više i više okreće kanalima koji su kreativni, podupirući i ispravni, pre nego što bivamo uhvaćeni u zamku negativnosti, očajanja, utučenosti; svega onoga što verujemo kao hrišćani da su znaci nedostatka vere u najdubljem smislu. Često se mislilo da je rast vere stvar milosti, dok ovaj opis rasta vere sa TM zvuči kao nešto što mi sami možemo pruzrokovati da se dogodi. Ali u stvari mi možemo opisati transcendiranje u terminima delovanja milosti. Lični napor ne uzrokuje transcendiranje. Napor u stvari sprečava transcendiranje našeg malog egom vezanog sopstva, koji bi hteo pokušavati da manipuliše našim iskustvom. U TM sva naša tehnika jeste u nevinom dozvoljavanju našoj svesti da bude privučena prema unutrašnjem miru, gde Božanska reč i njegovo prisustvo, može početi da deluje u nama. Kao Hrišćani mi smo pozvani da koristimo našu volju, imamo izbor u kom smeru da idemo sa njom, prema Bogu ili da se udaljujemo od njega. I u krajnoj analizi ispunjenje individualne volje je da ide ka njemu, da kaže: ’Neka bude volja tvoja’. Predmet greha biće detaljno ispitan u kasnijem spisu. Ali usput, to je predmet koji se podrazumeva za svaku tehniku koja donosi duhovne efekte. Grehom mi obično smatramo bilo koju misao ili akciju kroz koju odbijamo Boga. Interesantno je primetiti da u grčkom Novom Zavetu, reč koju prevodimo kao ’greh’ jeste hamartia, jedan streljački izraz, koji doslovno znači ’promašiti cilj’, biti van ccntra, van dodira sa Bogom. Učenje TM je bilo kritikovano od nekih kao poigravanje sa negativnošću i delom greha, i otuda grešnikovom potrebom za spasenjem. U stvari suprotno je istina. Daleko od poigravanja sa grehom, mi smo učeni u TM da meditiramo redovno, prema tome da raspletemo čvorove negativnog uticaja u sebi, a u aktivnosti da ne uradimo ništa što mislimo da može biti krivo ili oslabljujuće. Ovo je veoma blisko učenju Novog Zaveta, gde Hrist smatra da je zla namera u svemu loša kao rđavo delo. Kako se svest razvija sa TM mi nalazimo, kao što bi to čovek i mogao da očekuje, oživljen moralni smisao. Činjenica je da mnogi meditanti izvešiavaju da ih je praksa TM vratila natrag njihovim religioznim običajima i redovnom obožavanju, baš zbog razvijanja dubjeg poštovanja duhovnih aspekata života kroz TM. Oni postaju bolji hrišćani. Drugi aspekt greha direktao se odnosi na emocijalni stres, na nedostatak Ijubavi predanosti. Sedam smrtnih grehova - ponos, ljutnja, požuda, zavist, pohlepa, tvrdičluk i lenjost - sve su karak- teristike onog čiji je život lišen ispunjenja i duhovne usredsređenosti, ko je zbog toga potpuno sputan uskim granicarna sebičnosti. Kroz TM mi počinjerno da otvaramo dublje, šire vidike, bliže našem istinitom, pravom sopstvu, bliže tihom, malom glasu iznutra. Negativne tendencije se umanjuju, kako mi postajemo sve više otvoreni ka Bogu, jer smo više otvoreni ka milosti.*** Kako se meditanti razvijaju sa redovnom praksom, razvijaju se jednostavnost i poniznost. Ovaj rast ne može biti izmišljen. Jednostavnost i poniznost su odlike bitka, koje dolaze iz unutrašnjeg ispunjenja, ne iz spoljašnjeg umišljanja. Kao što je Mahariši jednom primetio u vezi pitanja ponosa i poniznosti; ’Kada je drvo puno plodova, svaka se grana savija dole’. Važno je razumeti da pod oslobađanjem stresa TM mi podrazumevamo ne samo uklanjanje napetosti i umora nego potpuno pročišćenje sistema na svim nivoima, duha, tela i srca. Ovo znači da su rast ljubavi i saosećanja suštinski aspekti razvoja svesti. U terminima razvoja viših stanja svesti, rast ljubavi i predanosti jedini su put. Cilj našeg rasta sa TM jeste ostvarenje Boga. Ostvarenje božjeg prisustva, ne kao utešne ideje ili pobožne nade, nego kao živuću činjenicu dnevnog opažanja. Na ovom stupnju razvoja to mora zvučati kao misao da su svi meditanti živi sveci i da je TM potpuna zamena hrišćanske vere i sakramenata. Mi se svi razvijamo korakom prirodnim za nas i božja svrha za čoveka je jedinstvena. Što se tiče naše vere i sakramenata, Mahariši je uvek isticao da čovek treba ostati odan svojoj veri, ali da je obogati i ojača sa plodovima naše meditacije. TM nam čini prihvatljivijim prirodni nivo ljudskog iskustva. Boraveći više na temelju te unutrašnje tišine, delovanje milosti u nama i kroz sakramente može imati dublji uticaj ako smo više posvećeni Bogu na dubljem nivou nas samih. Hrišćanska mistična tradicija je uvek isticala put krsta i mesto patnje u pročišćenju. Hrišćanski mističari, kao što je Sveta Teresa iz Avila, uvek je isticala da je život unutrašnje tišine i kontemplativne molitve najbliži Bogu, i da sa sobom donosi oboje; blaženstvo i fizičke patnje, kada se čovekove nečistoče tela i duže pročišćavaju. Pogrešno je misliti da sa TM meditant boravi u nekom stanju trenutnog blaženstva. To nije automatsko uzdizanje, niti je stanje duhovne opijenosti ’pritiskom na dugme’. Dok još postoji stres u nervnom sistemu, lažna predstava u srcu i tama u duši, mora postojati čišćenje, normalizacija i razvoj. U meditaciji ovo pročišćavanje može uzeti oblik suvoće, tuposti, dosade i fizičkog bola ili nemira, među ostalim simptomima. Zato što je mesto oslobađanja stresa tako dobro shvaćeno u TM mi ne pridajemo značaj subjektivnom dobrom ili lošem iskustvu tokom meditacije. Važno je da meditiramo nevino, nenaporno i iz unutrašnjeg pročišćenja spontano postižemo da ’uzmemo svoj krst’, i da na taj direktniji način napredujemo sledeći Hrista u celini nas samih. Važno je ne zaboraviti da kao hrišćani mi nismo pozvani da patimo u ime patnje, nego da budemo ponovo rođeni u duhu. Patnja nastaje iz slabosti, naše razdvojenosti od Boga. Mi patimo zbog naše nesposobnosti da živimo u veri, da živimo ujedno sa Hristom i Ocem. Hristovo okajanje za naš greh, našu ’neusredsređenost’ je samo taj ’trenutak’, usredsređenosti na Boga, koji je savršeno ispunjenje i kraj sve patanje. Sa TM mi ciljamo da okončamo patnju i u svetu pomoću uklanjanja slabosti, stresa i nečistoća koje smo sakupili u životu. Oni su nas odvajali od unutrašnje tišine, tišine koja nas otvara Bogu, koja je izvor sve snage. Problemi nacija, društva i porodica svode se na probleme pojedinaca. Odgovornost je na nama kao pojedinacima da koristimo sva moguća sredstva i da sledimo put, istinu i život koji nam je Hrist pokazao. TM je veoma vredna tehnika da nas priprema svakog dana da sledimo Hristove korake. Ponovo smo pozvani u Novom Zavetu da se pokajemo. Grčka reč upotrebljena za ’pokajanje’ u jevanđelju je metanoia. Ovo doslovno znači; promena duha, promena srca. Ista reč se koristi za preobražaj, ili ’obrtanje oko’. Ovo direktno opisuje proces TM; preobražaj ili promena srca i duha, svakog dana, dva puta dnevno, da nam omogući da rastemo u duhu, da se vratimo do izvora, da ponovo povežemo sebe sa Bogom, što je pravo značenje religije.’’