Zorica Zaporožac TKANJE DUŠE Зорица Запорожац - ТКАЊЕ ДУШЕ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР , Крушевац , 2014. 72 стране Меке корице Димензије књиге 16,8 x 23,7 cm Има потпис и посвету ауторке књиге Одлично очувана књига МК18042022

Knjiga GDE. KAD donosi našem čitaocu sabrana dela (ili, tačnije, ono što je od njih preostalo posle, kako bi to rekao Harms, „temeljnog uništavanja stvari oko nas“) jednog od najznačajnijih ruskih pesnika uopšte Aleksandra Vedenskog, bliskog prijatelja i saradnika Danila Harmsa, Velikog Oberiuta i Činara zaumne poezije, neodoljivog melanholika, koji je, putujući na svojim zaumnim i apsurdnim stihovima, koji pod kraj pesnikovog života počinju da odišu setnom i nostalgičnom uspomenom – na šta?, na koga? – dospeo tamo gde je malo ko među pesnicima uspeo i da priviri – u božanske odaje savršene poetske harmonije svog večnog imenjaka i skrivenog uzora Aleksandra Puškina. To prefinjeno tkanje u stihovima, koje je, kako se čini, moguće samo u stihiji ruskog jezika, uspela je da na srpski jezik prenese Kornelija Ičin, svakako naš najveći poznavalac umetnosti ruske avangarde i njenih idejnih tokova, čiji tekst Svetovi Aleksandra Vedenskog i završava ovu knjigu. Biblioteka KOSMOPOLIS Prevod s ruskog KORNELIJA IČIN Format A5 Strana 300 Tvrd povez

HORHE LUIS BORHES ŠIFRA Prevod - Radivoje Konstantinović Izdavač - Narodna knjiga, Beograd Godina - 1986 64 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Alpha Lyrae Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Zapis Predgovor Ronda Čin knjige Dekart Sve katedrale Bepo Kad sam nabavio enciklopediju Onaj Propovednik Dva oblika nesanice The cloisters Beleška za jednu fantastičnu priču Epilog Buenos Aires Iskušenje Himna Sreća Elegija Blejk Tvoritelj Yesterdays Tkanje Milonga o Huanu Muranji Andres Armoa Treći čovek Nostalgija za sadašnjošću Suština Pesma Anđeo San Jedan san Zaboravljeni san Pakao V Teći ili biti Slava Pravednici Saučesnik Žbir Pustinja Lakirani štap Izvesnom ostrvu Go Šitno Stranac Sedamnaest haikua Nihon Šifra Pogovor Napomene `Ova zbirka pesama velikog argentinskog pisca predstavlja u isti mah i zbir njegovog dosadašnjeg poetskog i životnog iskustva i osvajanje novih pesničkih prostora. Šifru doživljavamo kao najviši stupanj Borhesove pesničke evolucije koja je išla u pravcu sve veće ekonomičnosti u izražavanju i sve veće širine u obuhvatu. Manje je precioznosti i pesničkog humora, a više jednostavnosti i setne vedrine. Nekada vrlo uzdržan, sada, u predvečerje života, pesnik se više ne snebiva da govori o sebi, o svojim osećanjima, ljubavi, radosti. tuzi, besanim noćima u kojima mili neumitno vreme. Čitalac se ne može oteti utisku da se ovom zbirkom pesnik oprašta sa svim lepim i teškim trenucima, sa ljudima, knjigama i predmetima koje je voleo, pred put bez povratka, već umoran od slepoće i godina. Borhesova oporuka je u naslovu: život je šifra, enigma, zagonetka, baš kao i ono što dolazi pre i posle njega, velika tajna sačinjena od konačnog broja dana i časova koje smo proživeli, koraka koje smo načinili, knjiga koje smo pročitali. Ono čemu se mladi Borhes divio u Vitmenovoj poeziji, čežnji za ljudskim bratstvom, sada zvuči u njegovim sopstvenim stihovima, na jedan drukčiji način: Šifra je poezija tragične vedrine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jorge Borges Code

MK 6 59161) POSLANICA TIHA, Nasiha Kapidžćić Hadžić , Veselin Masleša Sarajevo 1972 , Nasiha Kapidžić-Hadžić, koja je s pravom stekla glas jednog od najmaštovitijih i najnježnijih pisaca dječjih pjesama u našoj, bosanskohercegovačkoj sredini, nudi nam novu pjesničku zbirku, sastavljenu iz tri nevelika, ali zaokružena ciklusa: Kćeri, Banja Luka i Uz grafiku Mersada Berbera. Svojom prirodom zbirka nije bez dubokih stvaralačkih veza sa ranijim poetskim svijetom pjesnikinje, ali, u isti mah, predstavlja nove predjele tog svijeta i nove vidove njegovih ozarenja... Tiha i blaga nježnost i maštovita tkanja snova... nose u sebi nešto porivno, brižno, sudbinsko, životno važno, najvažnije i presudno, što sanjani svijet bajke pretvara u žamorne vrtloge ispovijesti... (Iz recenzije dr Branka Milanovića) mek povez, format 12,5 x 20 cm , latinica,49 strana

Autor - osoba Prelević, Branislav, 1941-2018 = Prelević, Branislav, 1941-2018 Naslov Igrač u vazduhu / Branislav Prelević Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 65 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988 Prelević, Branislav, 1941-2018 = Prelević, Branislav, 1941-2018 Zbirka Savremena poezija 1973. ISBN (Broš.) Napomene Na unutrašnjim str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Zorica Stojanović BRANISLAV PRELEVIĆ: „IGRAČ U VAZDUHU“, Prosveta, Beograd, 1973. Pesništvo Branislava Prelevića ne signalizuje svojom pojavnošću ni tematska niti formalna strujanja upravljena ka izvesnim novim prostorima poetskog uobličavanja. Po svome jeziku, obliku stihova i duhovnim sadržajima koje sobom nose, ovi tekstovi su, nedvosmisleno, direktno eksponirani ka strujanjima proverenog standardizovanog govorenja, lišeni tragalačke intencije u osnovi poetskog čina, sračunati takvim postupkom na, eventualnu, smanjenu mogućnost udesa u sferi smislenosti. Gledana u izvesnoj ravni celovitosti, ova knjiga razvija veoma neujednačeno poetsko tkanje; pesnički zapis dinamično oscilira između procepa prosečnosti i uzleta do vrhunske gradnje teksta, koja se ukaže u trenutku, kao blesak. Ta stanovita disharmonija kvalitativnih obeležja evidentna je kako u međusobnim odnosima ciklusa, tako i među pojedinim pesmama unutar samih ciklusa. U pozitivnom smislu, posebno je distanciran ciklus „Igrač u vazduhu“, kojim se i čitava zbirka naslovljava, u kome je ostvaren projekt tematsko-motivske celovitosti, kontinuiranosti u sazdavanju osnovne misli. Od teksta do teksta otvaraju se sfere „individualno egzistentnog“ koje se spojnicama konstruktivnog i osmišljenog tvoračkog čina preobraćaju u koherentnu sferu „univerzalno egzistentnog“. Naime, bez obzira da li je u pitanju Igrač u vazduhu, Kopač na snegu, Crtač na peščanoj duni itd., svaka ova pojedinačna struktura viđena je u jednom, zajedničkom za sve, času svoje egzistencije, ili neegzistencije, u času kada se njihov bitak sunovraćuje, nestaje, transformiše u nebitak. Nit koja drži u sponi ove, ipak, u osnovi raznorodne egzistencije, to su spoljašnji elementi pojavnosti koji kod svake ponovo uskrsavaju kao signifikatori udesa: „vatra“, „nebo“, zatim „konopac“ koji dubljom semantičkom intervencijom biva ostvaren kao „crta“ (crta-udes): „Izlaza nema iz crte Ni skok u njenu dubinu Ne donosi ništa A kopač skače“ Ovakva poetska iskustva autor osmišljava, na momente, a u ciklusu Lutajuća pisma, mada manje eksplicitno, dok u ostala dva ciklusa takva tematsko-duhovna struktura biva potisnuta opštijom ontološkom problematikom i samo fragmentarno da se naslutiti u problemu „praznine“ koji je u osnovi nekolikih poetskih tvorevina. Primetna je dosta neravna sadržinska faktura ovih pesama koja je proizišla iz odsutnosti jedinstvenog misaono-poetskog zakona, koji bi usmeravao pravolinijsko idejno ustrojstvo pesme i doveo do sintetizovanog, duhovno potpuno uobličenog teksta. Ovako, reči idu ispred smisla, na izvestan način ostvaruju teror nad idejnim strukturama jer ih ne iskazuju direktno, po nekoj unutrašnjoj logici, nego se upuštaju u igru, traženje i lutanje koje odvodi u pravcu suprotnom od osnovne intencije. Jedinstvena filosofska struktura je, samim tim, ugrožena i razrušena jer je misao projektovana u drugom planu, ne polazi se od ideje u fundiranju pesme nego od verbalnog sloja (ali je u ovom slučaju to, ipak, van oznake verbalnog egzibicionizma). Otuda dolazi do pomaka u kontinuiranom sledu filosofskih stavova koji se razgrađuju upravo u trenutku kada se uspostavi neki opipljiviji lanac celovitijeg sistema. Ilustrativan u tom pogledu je ciklus Mirisni sat zasnovan na pluralitetu asocijacija i misaone arhitektonike i koji je, na momente, ozvučen snažnim lirskim strujanjima, premda Prelević ne može biti označen kao izraziti lirik. Naprotiv. Bitno je da je ovde dovedeno u pitanje autorovo opredeljenje za princip ciklusnog svrstavanja tekstova u posebne celine, koje bi trebalo da inaugurišu poetsko-sadržinske komplekse sa određenom idejnom usmerenošću. Mirisni sat ne sintetizuje takve celine. Tekstovi ovde apstrahuju jedinstvenu potku uzajamne povezanosti i rasipaju se u individuinim pravcima sopstvenog zračenja. Dublja združenost nije prisutna ni u međuciklusnim odnosima (mada se delimično i trenutačno ukazuje da bi se opet utopila u opštosti poetskog kazivanja), te otuda u ishodu odsustvo celovitosti zbirke i nemogućnost gradnje jedinstvene pesničke koncepcije sveta. Prelevićeva određenost, pozicija prema svetu pojavnosti, svedena je, prvenstveno na ravan komuniciranja čoveka (pesnika) sa stvarima, predmetima, kao elementima te pojavnosti. Uronivši u „suštinu običnih stvari“ autor ih animira polazeći uvek od sebi osnovnog ishodišnog iskustvenog principa u oblikovanju – od straha, strepnje i nesigurnosti u sučeljavanju sa egzistencijom stvari. U takvom kontekstu čovek i njegova situacija nisu neposredna inspiracija i povod Prelevićevog govorenja, oni su znatnije osmišljeni, poetski preferirani, tek u ciklusu Igrač u vazduhu. Dakle, ova knjiga nastavlja bitnije Prelevićeve poetske presignifikatore naznačene u prvoj zbirci (Niotkud sna, 1971), a takođe ukazuje i na negativne odrednice, još uvek prisutne, kojih autor nije uspeo da se oslobodi, a koje su rezultat složenog procesa sazrevanja, koji, iako je dobio primetnu dimenziju dubine i složenosti, još uvek nije transponovan u oblast potpune i definitivne zrelosti. (Polja, br. 183, maj 1974) Branislav Prelević (Zelenik, Kučevo, 1941 – Beograd, 17. februar 2018) bio je istaknuti srpski pesnik, prozni pisac, aforističar i prevodilac. Takođe je i slikar. Osnovnu i Srednju bibliotekarsku školu završio je u Beogradu, 1962. Diplomirao 1968. na Odseku za jugoslovensku i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i Prvoj ekonomskoj školi u Beogradu, a potom slobodan umetnik (1978-1989). Pisao je prozu, poeziju, esejistiku i bavio se prevođenjem sa španskog i portugalskog jezika. Jedno vreme boravio je u Meksiku (1976–1977) izučavajući hispano-američku književnost, a potom u Madridu (1980) gde je izučavao špansku književnost. Poezija Branislava Prelevića prevođena je na više stranih jezika. Priredio je brojne knjige sa španskog jezika od kojih je mnoge i sam preveo, a i objavljivao je svoje autorske knjige pisane na španskom jeziku. Dela: Poezija Niotkud sna, 1971, Igrač u vazduhu, 1973, Brava na svetlosti, 1983, Antiatlantida, 1985, Raspad obličja, 1986, Šesto čulo, 1986, Arijadnine niti, 1987, Čuvarkuća, 1991, El Canto Laberintico (na španskom), 1991, Vatroustom, 1998, Transparencia imborrable, 2000, Posvete, 2006 Tkanje istog, 2003, Dozivanja izazova : pesme : (1966-1968) , 2014, Udvarajući se modrini: pesme iz beležnice 1966-1968, 2015, Poezija za decu Na jezeru Titikaka, Palabras de honor : poesía para niños / Časne reči : poezija za decu, dvojezično izdanje španski-srpski, 2009, Proza Samurov kamen, roman, 2001, Autoportert (sa muvom) Sotira Dodijaševića, monodrama, 1983, La decisiva belleza del desafío : cuentos cortos y absurdos, kratka proza, 2010, Dramska dela (Autoportert (sa muvom) Sotira Dodijaševića, Usponi i padovi gospodina Saplitkovića, Zev nad zevovima, Ispovest Željke iz Jalovika, Seks u toaletu, Majmunska posla i Šekspirovske kobasice), 2017, Aforizmi Amorovi aforizmi, 2012, Svjetloriječje : putevima Antonija Porkije, aforizmi 2013, Mano a mano, pena a pena: aforismos contra torrente de palabras descaminadas, aforizmi (na španskom), 2014, Ruka ruci, muka muci: aforizmi protiv bujice besputnih reči, aforizmi, 2014, Homo ludens bi da se ludira, sentence, aforizmi 2015, Prevodi Ida Vitale Migel de Unamuno, Hulio Erera i Rajsih, Inka Garsilaso de la Vega, Sveti Huan od Krsta Luis de Gongora, Gabrijela Mistral, Oktavio Paz, Sor Huana Ines de la Krus, Tirso de Molina, Žoze Saramago, Visenta Uidobro i dr. Studija 100 godina Nikanora Pare, studija, 2014, Nagrade Brankova nagrada Matice srpske za najbolji studentski esej o Milanu Dedincu, 1966, Nagrada Miloš N. Đurić za najbolji prevod poezije Oktavija Paza, 1986, Odrekao se španske nagrade „Lorkina zvezda` u korist pesnika sa Kosova Miloja Dončića 1999. godine. MG46

Anđelko Zablaćanski - Mesečeve oči Svestrani književnik (pesnik, pripovedač, aforističar, prevodilac poezije sa ruskog, urednik poetskih sajtova i časopisa) Anđelko Zablaćanski, svojom novom, desetom zbirkom pesama, Mesečeve oči, prvonagrađenim rukopisom na Šestim drinskim književnim susretima, iznova raduje čitalačku publiku koja godinama prati njegov lični umetnički rad, i njegovo kulturno pregalaštvo, preko čuvenih sajtova Poezija vekova i Poezija suštine. Pod geslom U NJIHOVOJ DUŠI I ONI U MOJOJ ONDA I DANAS ponovo se u prvom delu zbirke vraća svojim poetskim uzorima — velikanima srpskog pesništva HH veka. Ciklus Srpskim pesnicima, otklon od lirskih tema, po kojima je prepoznatljiv, uvodi nas u svet (i duše!) omiljenih mu pesnika, vodeći sa njima (i sa samim sobom, u njihovo ime) poetske razgovore. NJegove lirika je „sva u tradiciji i tradicionalnosti, sa očiglednom činjenicom da su Zablaćanskom veliki pesnički uzori naši klasici“, primećuje i recenzent jedne od prethodnih zbirki, Todor Bjelkić. Šesnaest pesama posvećeno je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, NJegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić...), onima, koji su odredili njegove pesničke koordinate. Među njima je samo jedna pesnikinja — Desanka Maksimović. Izuzet-no poznavanje poezije, i svoju poetsku prefinjenost, bezrečjem skrivena (Stidljiv šapat tvoj — Vojislavu Iliću) mesta na kojima uvodi čitaoca u poznate pesme, pročitane na nov, njegov način, Anđelko Zablaćanski poklanja poetskim sladokuscima. Ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine (Tražim — Desanki Maksimović) poručuje nam lirski subjekat, kao svoj poetsko-životni kredo. Potroših godine bez ijednog dana (Odjeci — Vladislavu Petkoviću Disu) Svesno ću nositi vremen-ske okove. Kad s reči se skinu poslednje odore (Odjeci). Ističemo i nekoliko odličnih soneta: Branku Miljkoviću, Aleksi Šantiću, Stevanu Raičkoviću, Ivanu V. Laliću, kao i pesmu Između dva božanstva, (Jovanu Dučiću). U vezanom stihu, nejednakog metra (Niko me nema — posvećeno Milošu Crnjanskom), ili u slobodnom stihu (Reči — Vasku Popi, Smeh bola — Dušanu Vasiljevu), svejedno, sveže, raspevano, i u duhu njihove poetike, prelomljeno kroz lirsku prizmu Anđelka Zablaćanskog. Ponegde i satiričan, u ime Đure Jakšića, pesnik poručuje:Čim namignu kleknem pred Evropom, molim tu maćehu ko svako pas-torče (Nisam stena). SUŠTINA i POETIKA, dve su odrednice između kojih se kreće višedecenijski poetski put (nedovoljno) nagrađenog pes-nika Anđelka Zablaćanskog, okosnica su i ove najnovije zbirke, Mesečeve oči. Suština (poetike!) u samom Pesniku, ili Poezija suštine — sasvim svejedno, kao sreća, život i lepota — same po sebi. Drugi ciklus, Doticanje suštine, pod geslom AKO SE USUDIM NIKAD VIŠE NEĆU BITI ISTI, bavi se različitim temama, precima, ljubavlju prema Domovini, dilemama i unutrašnjim sveto(vi)m(a) pesnika. Široka lepeza, prevashodno rimovanog, i ponekad slobodnog stiha. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje poezije, je smisao, suština svega/sveta, kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće (Na razlivu života). Ističemo pesmu Srbijo majko, koja se bavi srpskim usudima i ranama, jer i njega, kao mnoge velike rodoljube i pesnike, kao i Aleksu Šantića, sve rane njegovog roda bole. Česti motivi Anđelka Zablaćanskog su sama poezija, odnos pesnika i sveta, odnos prema stvaralačkom činu, ali i bol, tišina, snoviđenja, nesan, noć, kada je jad težak ko klada (Gluvo doba). Pusti da slušam ti-šinu ovog u meni bezdna vapi poeta u pesmi U duši skrivene slike. Treći ciklus čine Susreti, pod geslom KORACI STAZAMA SNA I JAVE. Susreti sa ženom. Susreti sa samim sobom. Susreti/suočenja sa životom... Susreti, kada se sretnu jutro i suton , tvoj pogled sav od plaveti zore, i moj krvav od nesanice (Jutro i suton). Posebno bismo izdvojili pesme Ako, Životni put, Junski sonet (pleni svojim optimizmom, i nežnošću, koji nedovoljno često prosijavaju ovom zbirkom) kao i prvonagrađenu pesmu Nostalgija, na knji—ževnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, 2022. Četvrti i poslednji ciklus u ovoj zbirci je Poezija s likom žene, pod geslom DOK KLEČIM PRED TVOJIM ĆUTANJEM. To je poetika na koju nas je navikao Anđelko Zablaćanski — lirska, ljubavna, obojena erotskim zanosima sna i jave, čežnjama, sva putena, i sva napupela, nategnuta na doboš očekivanja i strasti. Ona žudi da se objavi, da jekne, da zazvoni, da se ovaploti — kao kod retko kog pesnika, otkriveno i viknuto, svetu u lice. Nikada preko granice dobrog ukusa, uvek do same crte, to je poezija koja provocira čitaoca, uvlači ga u svet čulnih dodira, i podstiče da se domaštaju stihovi pesnika... Ovim ciklusom Anđelko Zablaćanski ostaje dosledan sebi i svojoj poetici, putu koji je zacrtao i nacrtao na našoj savremenoj poetskoj mapi. Završili bismo lirskom vinjetom (po kojima je A. Z. Takođe postao prepoznatljiv u jednoj od prethodnih zbirki, Mali noćni stihovi), poželevši zbirci dug život i ljubav u srcima čitalaca, koji godinama prate i vole poeziju ovog pesnika. POČETAK LETA Najkraća noć troši svoje minute, sate i mesec tek nekog s divljenjem gleda zna, samo jedne oči mogu da mi vrate isti davni sjaj u život pun nereda ASoglas Zvornik 2022 102 str L.KUT 62

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: „UDRI GDE TREBA`, predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol`ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat` treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant`Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il` ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „,PREBLAGA` PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lûk tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA `Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „Udri gde treba“) „Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost.” An Bert „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega (njegov opus to potvrđuje: prvo je pesme objavljivao, i nikada nije okrenuo leđa poeziji, uprkos kolosalnom uspehu koji je postigao kao romansijer), pesnik, dakle, koji se sâm samcijat suočava s celim svetom, neshvaćen u svom staklenom dvorcu u kojem odjek njegovog Ja zamire u vrtoglavom sunovratu bezdanâ koje treba premostiti, i to tako što će preko njih hodati po žici, u bezazlenoj nadi da će jednom stići do civilizovanog sveta kojeg se, u suštini, užasava…” Fransoa Gzavije` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non Réconcilié Unreconciled: Poems

NAPOMENA: NEKE KNJIGE POVUČENE KAO DUPLO SLIKANE, A NEKE DRUGE TAKODJE NISU SLIKANE, BIBLIOTEKA RAD - KOMPLET OD 101 KNJIGA IZDAVAČ: RAD BEOGRAD MEKOG POVEZA 1. KRSTA POPOVSKI - DVOGLASJA 2. TATJANA DELIBAŠIĆ - DISCIPLINA STIDA, 3. IFIGENIJA SIMONOVIĆ - HODŠ HODAMO 4. DIMITRU JON - BERBA PURPURA 5. MILORAD DJAPIĆ - ČESTICE 6. ZORAN LEKIĆ - SETI SE ZEMLJINA SENKO 7. JELENA PROTIĆ PETRONIJEVIĆ - ISKUŠAVANJE 8. DRAGANA VUKOVIĆ - ONA GOVORI 9. SIMON SIMONOVIĆ - SNOVI NAOKUPU 10. SLOBODAN PEAROVIĆ - KLOATILDA PUTUJE NA ISTOK 11. VOJISLAV BRKOVIĆ - VETAR SVETACA 12. TANJAKRAGUJEVIĆ - DIVLJI BULEVAR 13. DEJAN ILIĆ - FIGURE 14. DUŠAN VIDAKOVIĆ - EKSTRASISTOLA 15. RAJKO LUKAČ - UHOLAŽE 16. VOJISLAV BRKOVĆ - LIMBOVI KARAGAČA 17. VESKO IVANOVIĆ - IBERALES 18. BALŠA RAJČEVIĆ - OAZA U KALJUZI 19. MARIJA KNEŽEVIĆ - ULIČARKE 20. SLADJAN JOVIĆ - ULAZAK U SARKOFAG 21. OLESJA FUTO HRIN - MOSMIČKA DEVOJKA 22. JELENA CVETKOVIĆ - NEODLOŽNA BERABA 23. ZORICA BAJIN DJUKANOVIĆ - TROMB 24. SLOBODAN VUKSANOVIĆ -RUKA OGNJENA 25. ANDRIJA KOPRIVICA - TITOVA PŠENICA 26. SINIŠA RISTIĆ - SRBIJA NA ROČIŠTU 27. SNEŽANA IVKOVIĆ - LIČNA KARTA 28. ZORAN MINDEROVIĆ - BLAGODETI NIŠATAVILA 29. TATJANA CVEJIN - MOLA MOLA 30. MILON ATRBOVIĆ - PRIVIDJENJA 31. DJORDJE OCIĆ -NEVESTA IZ VASELJENE 32. DRAGANA VUKOVIĆ - ČISTO BELA BAJKA 33. BOŽIDAR VASILJEVIĆ - KLOŠARKIN PLES 34. JEVROSIMA RISTIĆ - VODENA SVILA 35. JOVAN PETROVIĆ - HODOČASNO GNEZDO 36. ZLATIIJA RADOVANOVIĆ - SVESTLOST TIHOG TKANJA 37. ANDJELKO ANUŠIĆ - NEKRŠTENI DANI 38. VELJKO MIROVIĆ - TRG BEZ IMENA 39. STOJAN SRDIĆ - KUĆA I OKOLO NJE 40. IVAN GADJANSKI - BALKANSKOM ULICOM 41. REDE DJOKANOVIĆ - ZVONO 42. SRBA MITROVIĆ - MAGLINE SAZVEŽDJA 43. VOJSILAV VUKOTIĆ - BELA KOST 44. STEVAN NAUAMOVIĆ - SEDAM GLADNIH GODINA 45. ZORAN MILIĆ - L JUBAV U RIMSKOJ ULICI 46. SIMON SIMONOVIĆ - NESANICE 47. BORISLAV SMILJANIČ - SAMOTAN GLAS U ZAJEDNOČKOJ USPOMENI 48. TAIHOMIR LEVAJAC - KRUŽNO KRETANJE 49. JOVANKA NIKOLIĆ - IZVESNI PERIODI U STO FRAGMENATA 50. DJOKO MAJSTOROVIĆ - SMOKVA POD PROZOROM 51. MARA BURIĆ KARJUK - SPRITUS MAGICA 52. MILOŠ KOMADINA - SVEJEDNO 53. DEJAN ILIĆ - U BOJI BEZ TONA 54. ZORAN IRKOVIĆ - LUSILIJA ILI O BESKRAJU 55. PETAR PAJIĆ - SVETLE GORE UZ MORA 56. RAJKO KRNETAA - KUĆA OD TUVARA 57. UMBERTO FJORI - GOVORITI ZIDU 58. KRSTISVOJE ILIĆ - MIŠARKSE ELEGIJE 59. ZORAN DENIĆ - JA KOJEG NEMA 60. PETAR CVETKOVĆ - PESME IZ AUTOBUSA I, II 61. ČEDO VULEVIĆ - PRTLJAG SNOVA 62. IVAN ZLATKOVIĆ - ŠUMA 63. RADE DACIĆ - REČNIK 64, ZORAN MILIĆ - POSVETA STARE DAME 65.PREDRAG BJELOŠEVIĆ - GOVOR TIŠINA 66. STOJAN SRDIĆ - ULICA 67. SVETLANA LEKIĆ - ČOVEK IZ SNA 68. ALEKSANDAR LAKOVIĆ - ZASEDA 69. BRAANISLAV AČKOVIĆ . PRIM. AUATORA 70. VESNA FILIPOVIĆ - DŽUNGLA NA REPU JEDNOG SLONA 71. ZORAN ČALIĆ - ANONIMNA BESMRATNOST 72. KAJOKO JAMASAKI - SANOVNIK, REKA 73. BRANKO ČURAK - POMRČINA VIA ČAMOTINJA 74. DŽO BLEJDS - PESME IZ KAZAMATA 75. VESKO IVANOVIĆ - ZLOGRAD 76. SLOBODAN NOVAKOVIĆ - ALISA U VAVILONU NIJE SLIKANA 77. ZDRAVKO KECMAN - KUĆA SVIJET ZAVRŠAVA 78. DRAGAN VUČIĆ - SVETLOST SMRT 79. SLOBODAN VUKANOVIĆ - KUĆE MIRIŠU NA MAGLE 80. ZDRAVKO KECMAN - MRTVA VODA 81. BANE JAOVANOVIĆ - DINJA PUKLA 82. RADE DOKANOVIĆ - ORAHOVA LJUSKA 83. DRAGIŠA RADOSAVLJEVIĆ - OSLOVLJENA SLOVA 84. SVETLANA LEKIĆ - ZAPISI IZ PEĆINE 85. SLOBODAN PAVIĆEVIĆ - MAGNETNE OLUJE 86. VOISLAV VUKOVIĆ - POGODNE OČI 87. SAŠA JELENKOVIĆ - ONO ŠTO OSTAJE 88. IFIGENIJA ZAGORČNIK SIMONOVIĆ - ANATOMSKA ODBRANA 89. ZDRAVKO KRSTANOVIĆ - SOBA BEZ OGLEDALA NIJE SLIKANA 90. NEMANJA BOŽIĆ - VREME JE DA SE PREDAM, 91. SLOBODAN JANKOVIĆ - MISAONI RESTLOVI NIJE SLIKANA 92. MILOVAN VITEZOVIĆ - PESIMISTI I KOMUNISTI NIJE SLIKANA 93. MILAN ILIĆ MAJA - KRIK IZ KOLEVKE NIJE SLIKANA 94. NEDELJKO RADLOVIĆ - IZMISLICE NIJE SLIKANA 95. VESNA DENČIĆ - SVEAT NE MOŽE PROPASTI BEZ NAS NIJE SLIKANA 96. VASKO IVANOVIĆ - KRIV JE OKTOBAR NIJE SLIKANA 97. IVA MAŽURANIĆ - TESLINO TAJNO ORUŽJE NIJE SLIKANA 98. POP D. DJURDJEV - BOOK WAR NIJE SLIKANA 99. ŽIVKA KOMLENAC - PAGANSKI RITAM NIJE SLIKANA 100. MILOVAN MARČETIĆ - MOJ HOLIVUD NIJE SLIKANA 101. DARKO KALEZIĆ - GALERIJA PREDAKA NIJE SLIKANA STANJE: VEOMA OČUVANA I NOVE, KAO NA SLICI, OCENA: 4... 4+, PONEKE KAO NOVE, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, KUH RF 3/3

Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Preveo Oto Šolc, dizajn knjige Irislav Meštrović Autor - osoba Lasker-Šiler, Elza Naslov Poezija / Else Lasker-Schüler ; [s njemačkog preveo Oto Šolc] Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski, nemački Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1963 Fizički opis 85 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Šolc, Oto Zbirka ǂBiblioteka ǂOrion Napomene Str. 81-85: Else Lasker-Schüler / O. Š. [Oto Šolc] Uporedo nem. tekst i hrv. prevod. Elza Lasker-Šiler rođena je 1869. u Vupertalu-Elbersfeldu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Uz Anetu fon Droste-Hilshof najveća pesnikinja na nemačkom jeziku. Tematika njenog pesništva je, uprošćeno govoreći, dvojaka: na jednoj strani vrlo subjektivna ljubavna lirika (i to je bolji deo njene poezije), na drugoj pesme o hebrejskoj i istočnjačkoj tradiciji, o ličnostima iz Biblije. Ali i jednom i u drugom nizu pesama ona zapanjuje i pleni potpuno samosvojnim slikama i poređenjima. U Berlinu se s početka XX veka družila sa poznatim piscima-boemima (Demel, Ben, Trakl ...). Kad su nacisti došli na vlast emigrirala je u Švajcarsku, odakle je nekoliko puta odlazila u Jerusalim da bi konačno tamo otišla 1939. U Jerusalimu je i umrla početkom 1945. siromašna i usamljena. Gotfrid Ben je o njoj pisao: „Ona je najveća pesnikinja koju je Nemačka ikada imala... Uvek nepokolebljivo obrečena samoj sebi, neprijateljski nastrojena prema svemu što je sito, pouzdano, ljubazno, ona je bila kadra da izražava svoja strasna osećanja, a da pri tom, ne skida veo i ne otkriva onu tajnu koja je bila njena suština.“ Ako život je san, Ljubav i Pesma možda jedine, u senkama tog sna, opstaju nepokošene jednim rastankom, i jednom smrću. Prežive, u emotivnoj drami i lirskom spoju, i više puta, svoja poniranja, svoj smak u tami. Van predumišljaja, bez otpornih sasuda – predodređene bar jednom krahu – poput dvojnosti protomaterije, i one se traže, ohrabruju, razdiru i rastaju, ali u burama i zatišjima uzajamnosti upijaju više, dopiru dalje, na stranputicama bića, bacajući, poput zrnaca prašine, oštra, duga svetla, koja nas razbude, ma u kom da smo vremenu usnuli. To je ono čudo književnosti, o kome piše Aleksandar Genis – preživi upravo neizrecivi, „neraščlanljivi deo čoveka, supstancijalan poput srca, bez koga se jedan autor ne bi razlikovao od drugog“ – iako pesma nije drugo do radosni ili bolni obgrljaj zraka, a sama reč uzdah koji ne ljubi zadugo zadati oblik reci. Senoviti eros Izražavajući, u jeku ekspresionizma, snažne energetske suprotstavljenosti, Elza Lasker-Šiler (1869–1945), u središtu burnog modernističkog jata koje u rasponu od 1910. do 1932. okuplja Der Šturm (Bura) i njen drugi muž Hervart Valden (Georg Levin), svoje boje označila je slikovnim nabojem epohe (Šagal, Kandinski, Kle, Kokoška, Munk, Pikaso) kao „crne i zvezdaste“, smelo profilišući, u znaku raspada klasične pesničke slike, dragulje lirskih elipsi, tenziju, nadahnuća imanentno kompleksna, koja je cine čas srećnim navigatorom, čas brodolomnikom čuvstvenih bura. Krhko- svetlosni i senoviti eros najznačajnije nemačke poetese, ne zazirući od isplovljenja u svet i vaseljenu nepoznatu busolama i telemetriji, u spletove motiva čije su parenteze upravo ljubav i smrt, nalaže odvažnost pisma, sintaksičku uzdrmanost (upitnici, eksklamacije, nedovršen stih), koja emanira lirske potrese i samospoznaju individue koja je u isti mah svet i njegov izgnanik, čulnost i transcendencija, opojna senzualnost i porazna jeza neovladivog: Gde god da sam sedela pod svadbenim jutrom,//smrzavao se zasanjani lotos/na mojoj krvi. Nestalna i samoponiruća raspoloženja (Uvek moram kako bura hoće...), umilnost ljubavnih predaja i nova prodornost, krotko obraćanje izabranicima po peru i srcu (G. Benu, medu ostalima), lucidnost i intuicija, ali i težina udesa, tvore senzualni sinkretizam ove poezije, iz koga spontano izrastaju vidovite i minuciozne nadlične apoteoze. Volim te kao posle smrti /a duša mi je raširena nad tobom -//duša mi je uhvatila sve patnje – ovi stihovi su po meri duhovnog oka, ispunjenja iznova osporena rivalstvom izmičuće drugosti, dok „sveta mahovina“ erotske pustolovine vrhunskom suptilnošću (samo nam se pleća još igraju kao leptiri) odaje slatkost i tamu svojih bezobalnih obrisa. Rapsodija ili ništa Dok proza ove autorke evocira boemsku klimu nestabilnih emotivnih i prijateljskih veza (sa Demelom, Traklom, Verfelom, Krausom), njena poezija lomi lirske konvencije i, u rasponu od egzotičnog tkanja do glasa molitvi, uvek ostaje potresno obraćanje, „na jezicima urezanim kao harfe“. Od zbirke „Stiks“ (1902) do knjige „Moj plavi klavir“ (1943) pesnikinja na svoj način ostvaruje harizmatični zavet Volasa Stivensa („Covek sa plavom gitarom“, 1937): Pesma mora biti rapsodija ili ništa. Rapsodija toga kako jesu stvari. Izbor Branimira Živojinovica, iako ne obuhvata pesme sa hebrejskom tematikom ove jevrejske poetese (pred nacističkim pogromima utočiste nalazi u Jerusalimu, gde i umire), ukazuje na biće ove lirike, koja, poetskim interponiranjima, doseže premošćena fantastičkog i erotskog, a simboliku hebrejske tradicije izvodi do sakralnog venčanja drevnosti i transcendencije: Ja sam hijeroglif/koji stoji pod stvorenim svetom//i moje oko je/vrhunac doba,//njegovo blistanje ljubi Božji rub. Najčešće, do spoja radosti imenovanja, u pesmama ljubavi, i patosa neizgovorivog – u napuklinama snažno izvajanog poetskog ploda. MG112