Branimir Džoni ŠTULIĆ komplet 1-13 Izabrana dela Branimira Štulća - pesme i prepevi- Izdavači: Plato Books i Balkanska partija rada (g.k.) Povez: tvrd sa omotnicom Ilustrovano Komplet sadrži: 1. AZRA pjevane pjesme (1972-2007); via Branimir Štulić; br. str. 279. 2. HERODOTOVA istraživanja via Branimir Štulić; br. str. 645. 3. SMIJURIJADA via Branimir Štulić, potpuno izdanje ljetopisa, br. str. 508. 4. PELOPONESKI rat via Tukid; Branimir Štulić; br. str. 785. 5. KALI Juga, Branimir Štulić; br. str. 647. 6. BOŽANSKA Ilijada via Homer; Branimir Štulić; br. str. 662. 7. BOŽANSKA Odiseja via Homer; Branimir Štulić; br. str. 430. 8. UMJEĆE Ratovanja Sun Cu; via Branimir Štulić; br. str. 295. 9. ZBORNIK Plutarh - Ksenofont - Svetonije -Crnjanski - Mihailović; br. str. 470. 10. USPINJANJE - Helenština, Ksenofont; via Branimir Štulić; br. str. 460. 11. ARGONAUTIKA Apolonije Rođanin; via Branimir Štulić; br. str. 253. 12. TRIJADA Lao Ce - Empedokle - Džen Luan; via Branimir Štulić; br. str. 306. 13. ALEKSANDRIJA priča o Makedoncu Aleksandru Velikom via Branimir Štulić; br. str. 591.

Na prodaju dosta dobro očuvan strip Snežana i 7 patuljaka na 52 strane, koji je izašao kao specijalno izdanje Mikijevog zabavnika 1988. Korica malo zacepana u donjem delu 1-2cm, na zadnjoj korici sa unutrašnje strane malo bojeno, unutrašnjost je dosta dobro očuvana bez šaranja, izuzev par stranica gde su malo krajevi savijeni, i jedne stranice koja se malo jednim delom odvojila, sve je kompaktno, i fale 2 lista tj 4 strane koje su pocepane 41-44. Stanje kao na slikama.

Tvrd povez u 6 knjiga, sve su odlično očuvane tvrd kvalitetan kožni povez samo na predlistu prve knjige je posveta U2 1.Historija marksizma I 2.Historija marksizma II 3.Historija marksizma III 4.Filozofske rasprave 5.Filozofski portreti 6.Marksizam i socijalizam

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Izdavač: Otokar Keršovani - Opatija, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20 cm. 641 str. „Čudesan roman sa čijih stranica isijavaju životna energija, umetnost i duhovitost.“ Washington Post Ovo je životopis T. S. Garpa - vanbračnog sina Dženi Filds - feministkinje koja je bila napredna za svoje vreme. Ovo je prikaz života i smrti čuvene majke i njenog zamalo čuvenog sina. Oni žive u svetu seksualnih ekstremnosti, pa čak i seksualnih ubistava. Ovo je roman pun „ludila i tuge“, a opet, mračni i nasilni događaji ove priče ne umanjuju osećaj katkad pomalo vulgarnog, a ponekad i robusnog humora. Na više od trideset jezika, u više od četrdeset zemalja, više od deset miliona čitalaca dosad je posvedočilo da je ovaj roman urnebesno svedočenje sopstvene zaključne rečenice: „U svetu po Garpu, svi smo mi nasmrt bolesni.“ „Džon Irving nam ovim delom stavlja do znanja da je istinski veliki umetnik.“ Los Angeles Times „Briljantna zbirka savremenih stavova o seksu, braku, roditeljstvu, feminističkom pokretu, i pre svega, dragocen portret životnih uloga koje su nam dodeljene polom. Irvingovi likovi će nas sve nadaleko nadživeti.“ Chicago Tribune „Kao i sva velika dela, čini nam se da je Svet po Garpu oduvek postojao i samo čekao da ga, poput nekog dragulja, otkrijemo u mraku.“ Cosmopolitan „Čitanjem ovog romana iskusićete zanos, uznesenje, emocionalni rolerkoster i blažen umor posle ekstaze.“ Kirkus Reviews

1. PSIHOLOGIJA NJEGOSEVE MISLI 2. SMJEH IGUMANA STEFANA - NJEGOSEV MANIFEST - 3. SAMOUBISTVO I APSURD 4. SLOBODA U KAVEZUU 5. NA KAMENU PISMO - 6. ODA ZLU 7. DOBA RAVNODUSNIH 8. RIJEC I DUSA - IZDAVAC ; UNIPRES- PODGORICA - BEOGRAD - 1998 GOD. TVRDI POVEZ , ZASTITNI OMOT , U ZASTITNOJ KUTIJI

Sve 3 knjige su potpuno nove. Bez posvete. Težina 2,9 кг Godina izdanja 2019 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 450, 474, 410 Dimenzije 165X240 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj GULaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem ’socijalističeskog realizma’. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ Josif Brodski

Tvrd povez, ima potpis, odlicna 5 Hudozestvennaja literatura Moskva - Izbrannie v treh tomah 1976 Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.[1][2] Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[3] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.[4][5] Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište. Čehov je u početku pisao priče samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče.[6][7] Njegova shvatanja umetnosti, naročito dramske i scenske, vrlo su razložno saopštena u njegovoj prepisci.[2] Biografija Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu `Bez oca`, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez... i t.d. Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923, skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom. Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892—1893, A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej. Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah. Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze. Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnjoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti. Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik. Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi. Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova.[8][9] Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja. Stvaralaštvo Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i uprkos tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.[10] Ivanova U septembru 1887. pozorišni preduzetnik F.A. Korš naručuje od Čehova pozorišni komad za upravo započetu pozorišnu sezonu u svom pozorištu. Čehov se na deset dana povlači u izolaciju i u stvaralačkoj groznici piše dramu u četiri čina – Ivanova. Glavni lik je 35-godišnji Nikolaj Ivanov, vlasnik poseda, koji je u depresiji zbog raznih životnih problema. Njegova žena, Ana Petrovna, rođena kao Sara Abramson je Židovka koja se zbog udaje preobratila na pravoslavnu vjeru i izgubila miraz. Ana Petrovna umire od tuberkuloze. Jedino što joj može pomoći je odmor na Krimskome poluostrvu, ali Ivanov joj to ne može omogućiti jer duguje novac Zinaidi Savišnoj. Ivanov zapravo ne voli svoju umiruću ženu i jedini motiv za udaju bio mu je Anin veliki miraz koji je izgubila preobrativši se, a sad kad mu je supruga na samrti zaljubio se u kći Lebdjeva i Zinaide – Sašu. U prvoj verziji teksta Ivanov umire prirodnom smrću, tiho i neprimetno, što je kasnije Čehov promenio te se na kraju četvrtoga čina Ivanov ubija revolverom. Predstava je praizvedena 19. novembra 1887. godine u Ruskom dramskom pozorištu F.A. Korša u Moskvi. Probe za predstavu su trajale desetak dana, Čehov je gledao svaku probu te je bio vrlo nezadovoljan glumačkim izvođenjem. Deo publike primio je predstavu s oduševljenjem i velikim pljeskom dok je drugi deo publike glasno zviždao, a nakon premijere odigrane su još samo dve reprize. Čehov je na Ivanovu još radio, promenio je kraj i dve godine kasnije, 1889, predstava je 31. januara odigrana u Aleksandrinskom pozorištu u Sankt-Peterburgu, u režiji Fjodorova Jurkovskog. Ova predstava bila je vrlo uspešna, čak je i sam Čehov izašao na poklon s glumcima, a nakon ostalih izvođenja dobivao je još mnoge čestitke. Sljedeće godine Čehovu izlazi prva ozbiljna duža priča Stepa, a jednočinke Medved i Prosidba izvode se s uspehom, dok kratka priča U suton dobija Puškinovu nagradu Akademije nauka. Program večeri posvećene Čehovu, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1949. godine. Ujka Vanja U oktobru 1889. Čehov završava dramu Šumski goblin, predstava igra u decembru, ali dobija jako loše kritike, te je početkom nove godine Čehov pretvara u dramu Ujak Vanja, koja će biti objavljena tek 1897. Ujak Vanja događa se na ruskom selu, gde se na posedu nalaze četiri lika bez ikakvog smisla u životu, i bez nade u promenu. Osnovni odnos je ljubavni četvorougao. Jelena Andrejevna, mlada je i zgodna žena starog profesora Serebrjakova, koji je pre bio oženjen Vanjinom sestrom, iz toga prošlog braka Serebrjakov ima kćerku Sonju. Sonjin ujak Vanja, kao i seoski lekar i osobenjak Astrov zaljubljeni su u Jelenu Andrejevnu, dok se Sonji sviđa Astrov. Na kraju niti jedna veza ne biva ostvarena, a Serebrjakovi odlaze. Sve ostaje kako je i bilo bez ikakve nade da će biti bolje. Različita pozorišta u Kijevu, Krakovu i Nižem Novgorodu izvode Ujaka Vanju 1899, a Čehov razmišlja da dramu pretvori u kratki roman, ali ipak to ne čini. Iste godine, s obzirom da Čehov zbog bolesti nije mogao da dođe u Moskvu na predstave Moskovskog hudožestvenog pozorišta, pozorište je s celom trupom, kostimima, scenografijom i rekvizitom krenulo na dugi put prema Krimskom poluostrvu i Jalti. Tamo su hudožestvenici za A. P. Čehova i Maksima Gorkog izveli Galeba, Ujaka Vanju, Usamljene od Hauptmanna i Heddu Gabler Ibsena. Galeb Dramu Galeb Čehov piše 1895. godine, a ta drama govori o pozorištu, nepremostivim razlikama između stare i mlade generacije, ljubavi prema umetnosti. Glavni lik Galeba je poznata glumica Irina Nikolajevna Arkadina koja s ljubavnikom književnikom Borisom Aleksejevičem Trigorinom dolazi na imanje svoga bolesnog brata Sorina. Na imanju sin Irine Nikolajevne, Konstantin Gavrilovič Trepljov želi da postavi predstavu, pokušavajući da pronađe novi pozorišni oblik, ali majka nema sluha niti razumevanja za sinovljeve pokušaje. Glavna glumica te predstave je Nina Mihajlovna Zarečna, mlada devojka kojoj se Trepljov želi svideti pa joj daruje mrtvog galeba kojega je sam ubio. Nina je zgrožena tim postupkom, a istovremeno je opčinjena Trigorinom koji je zavodi povlačeći paralele između njenoga života i mrtvoga galeba kojega je dobila na poklon. Depresivni Trepljov, kojeg je Nina odbila, pokušava samoubistvo, ali metak mu je samo okrznuo glavu. Irina Nikolajevna Arkadina želi da ide nazad u Moskvu, dok Trigorin želi ostati na imanju. On ipak popušta željama ljubavnice. Nina i Trigorin se poslednji put vide pre njegovog odlaska, ona mu obećava da će postati glumica i da će se videti u Moskvi. Poslednji čin se događa dve godine kasnije, saznaje se da su Nina i Trigorin imali dete koje je umrlo i da se Trigorin vratio Irini Nikolajevnoj Arkadini. Nina je te dve godine provela putujući uokolo s drugorazrednom glumačkom družinom i sada sve to priča Trepljovu, koji se na kraju drame ustreli. Galeba je obeležio neuspeh na premijeri u Aleksandrovom pozorištu u Sankt-Peterburgu, ali već drugo izvođenje je pokazalo da mu je publika ipak sklona. Dana 17. decembra u Moskovskom hudožestvenom pozorištu premijerno je i s vrlo velikim uspjehom izvedena drama Galeb u režiji K.S. Stanislavskog, ali sam Čehov nije prisustvovao premijeri. U telegramu koji mu je nakon predstave poslao na u Jaltu V. Nemirovič-Dančenko napisao je: Tek što smo odigrali Galeba. Uspeh kolosalan. Publika je molila da ti u njeno ime pošaljemo telegram. Mi smo poludeli od sreće. Svi te ljubimo. Galeb je posle tog uspjeha postao simbolom MHAT-a. Tri sestre U januaru 1900. Čehov je izabran je za počasnog člana Književnog odela Akademije nauka. Objavljuje dela U Raveni i Na Božić. Od avgusta do decembra piše svoju najpoznatiju dramu Tri sestre koju završava u Nici. Glavni likovi drame su Olga, Maša i Irina, sestre Prozorov i njihov brat Andrej. Radnja drame zbiva se u ruskom provincijskome gradu gde su se preselile pre jedanaest godina zbog prekomande njihovog oca. Kroz dramu se provlači želja i čežnja za povratkom u Moskvu. Prvi čin započinje slavljem Irininog imendana, no to je ujedno i godišnjica smrti njihovoga oca. U goste im dolaze oficiri Tusenbah, Soljoni i Čebutkin koji su na službi u gradu te u društvo uvode novog zapovednika Veršinjina. Olga predaje u gimnaziji, a Maša, jedina od sestara koja je u braku, udana je za profesora Kuligina. Andrej prosi Nataliju Ivanovnu. Između prvog i drugog čina protiče godinu dana. U drugome Andrej i Natalija Ivanovna dobili su sina, no Andrej je nezadovoljan brakom i kocka. Maša je takođe nezadovoljna svojim brakom i prihvaća udvaranje Veršinjina. U Irinu su zaljubljeni Tusenbach i Soljoni, kojeg ona odbija. Soljoni potom preti da će ubiti svakog suparnika. U trećem činu celi grad je zahvaćen velikim požarom. Olga odlazi da pomogne nastradalima, Kuligin traži Mašu, a Irina nije sigurna želi li pristati na brak s Tusenbahom. Andrej saopštava da je prokockao kuću, te na njegove reči Olga sa sluškinjom odlazi da žiti u školskom stanu. U poslednjem činu vojska napušta grad, Veršinjin se oprašta s Mašom, dok su Soljoni i Tusenbach ugovorili dvoboj, u kojem Tusenbah smrtno strada. Drama završava monolozima sestara u kojima kao i kod ostalih Čehovljevih junaka dolaze do spoznaje da se njihovi životi ne mogu promeniti. To se vidi u rečima Olge: Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, zaboraviće nas, zaboraviće nam lica, glasove i koliko nas je bilo, ali patnje naše pretvoriće se u radost za one koji će živeti posle nas, i nastupiće na zemlji sreća i mir, pa će ljudi spomenuti dobrom reči i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, život naš još nije dovršen. Živećemo! 1902. godine dobiva Gribojedovu nagradu Društva dramskih pisaca i operskih kompozitora za Tri sestre. Višnjik Godine 1902. počinje da piše svoju poslednju dramu, u kojoj se bavi propadanjem ruske aristokratije – Višnjik. Drama počinje povratkom Ljubove Andrejevne Ranjevske i njene kćeri Anje iz Pariza na staro imanje koje je pod hipotekom. Višnjik i kuća za nekoliko meseci će biti prodati na aukciji. Ranjevska želi da spasi imanje udajom svoje kćeri Varje za Lopahina, bogatog i uspešnog trgovca, koji želi da poseči višnjik i izgraditi odmaralište. Lopahin kupuje imanje na aukciji, odlučuje da poseče višnjik i ne oženi Varju. Drama završava odlaskom Ranjevske i njezinog brata Gajeva te sečom višnjika. Višnjik je simbol jedne porodice i klase koja polako propada. Dana 17. januara 1904. premijerno je izveden Višnjik, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Kniper. Međutim Čehov je bio nezadovoljan predstavom, jer je Višnjik nazvan komedijom, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju. Predstava doživljava veliki uspeh u Moskvi i Sankt-Peterburgu. Značajnija dela: Drame: Galeb (rus. Чайка) (1896) Ujka Vanja (rus. Дядя Ваня) (1897) Tri sestre (rus. Три сёстры) (1900) Višnjik (rus. Вишнёвый сад) (1903) Zbirke priča: Melpomenine bajke (1884) Šarene priče (1886) U pomračini (1887) itd.

(August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, 323+223+235+326+271+109 str.) 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast 6. Životinjska farma Stanje: dobro-vrlo dobro

1. `Srpska srednjevekovna književnost : (lektira za 1. razred srednje škole).` Srednjoškolac. (ur.) Batrić Ćalović. Novi Sad: Školska knjiga, 2009. 2. `Srpske narodne pripovetke `. Beograd: Narodna prosveta, 1923. 3. `Crnogorske anegdote : antologija.` Luča. 20, Podgorica: Grafički zavod, 1967. 4. Jovan Dučić. `Blago cara Radovana : knjiga o sudbini ; Jutra sa Leutara : misli o čoveku.` Sabrana dela : u sedam knjiga. 3, Beograd: Štampar Makarije : Blic, 2008. 5. Svetozar Marković. `Srpske Obmane / Srbija na Istoku `. Džepna knjiga. 65, Beograd: BIGZ, 1973. 6. Dositej Obradović. `Život i priključenija.` Lio. Gornji Milanovac: Kairos, 2003. 7. Danko Popović. `Vreme laži : [razgovori sa Dankom Popovićem].` Književne novine. Beograd: Književne novine, 1990. 8. Đorđe Trifunović. `Ogledi i prevodi : XIV-XVII vek.` Iskoni. 2, Beograd: Istočnik, 1995. 9. Božidar Ferjančić. `Vizantija i Južni Sloveni.` Saznanja. 20, Beograd: Zavod za udžbenike, 1966. Ukupno 2,7kg i 2.150 str.

Odlicno ocuvano ----------------------------- Litografija Petar II Petrovic Njegos dimenzije 13.2 x 17.8 poznatog Anastasa Jovanovica 1852 ------------------------------------- Анастас Јовановић (рођен 1817, Враца - умро 1. новембра (п. ст. кал.) 1899. у Београду) био је српски уметник, први српски литограф и један од првих српских и светских фотографа (први српски је Димитрије Новаковић).[1] Био је савременик Луја Дагера и Талбота, ликовно образован, изразити романтичар, уметнички свестрана личност, ентузијаст, ванредно продуктиван са великим бројем сачуваних дела. Био поседник треће по реду произведене Фојгтлендерове камере (мада је прецизније рећи да је био корисник Фојклендерове камере модел Но. 3). Одани пријатељ и сарадник владарске породице Обреновића а у једном раздобљу и двороуправитељ кнеза Михаила.[2] Оставио је за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму.

Zamak kulture 3, Grupa autora Vrnjačka Banja : Zamak kulture, 1975. 954 str. 1. Sergej Ejzenštejn, Viktor Šklovski 366 str. ilustracije, 24cm, 2. Reč u vremenu, Miroslav Egerić Književno i kritičko delo Đorđa Jovanovića 218. strana, ilustrovano 3. Misao i reč Svetozara Markovića, Vitomir Vuletić 236 str. 4. Lijevo i desno ili desno i lijevo, Stipe Šuvar 111str. trag korišćenja na zadnjoj korici-ostalo kao novo vr428

Tvrd povez u 5 knjiga, sve su odlično očuvane 1. PROZA I - proza 1929-1935, dani gnjeva 1936, proza 1936-1940 2. PROZA II -pisci, knjige, časopisi, razmatranja, reportaže 3. PROZA III -o filmu,razgovori,polemike,izjave,eseji i ocjene 4. PJESME I PREPJEVI 5. PISMA

Џозеф Хелер: КВАКА 22 (први и други део) Издавач: ОТОКАР КЕРШОВАНИ, Ријека, 1968.год. Тврди повез, 301+243 стране, латиница. Солидно очувано, као на фотографијама. КУЛТНА КЊИГА ! Џозеф Хелер (1.5.1923.-12.12.1999.) био је амерички књижевник и сценариста. Његово најпознатије дело је роман КВАКА 22, из 1961.год., сатира на тему рата и бирократије, чији је наслов, у енглеском и разним другим језицима, постао синоним за апсурдне ситуације или противречне одлуке. 1972. године био је номинован за Нобелову награду за књижевност. `У мојој књизи, свако оптужује све остале око себе да су луди. Искрено, мислим да је читаво друштво полудело, и питање је- Шта да нормалан човек ради у ненормалном друштву`? (Џ.Х.)

Додатне информације Proizvođač La-Ram Zemlja porekla Srbija Опис Set sadrži: 1. Pamučno platno classic dimenzija 60×50 cm——- 2 kom 2. Set akrilnih boja MAGI 12×12 ml ————- 1 kom 3. Set četkica 1/4————————————–1 kom 4. Špahtle ( po izboru iz naše ponude)———— 1 kom NAPOMENA: ZA NARUČIVANJE VEĆIH KOLIČINA DAJEMO POPUST . Tehnika slikanja akrilnim bojama odlikuje se slikanjem bojama bez mirisa, koje se brzo suše i koje nisu toksične. Akrilne boje se veoma lako čiste i omogućavaju da ukoliko niste zadovoljni svojim radom, potpuno prekrtijete i preslikate staru sliku. Slikarske kolonije okupljaju slikare, grafičare, vajare i druge umetnike, sličnih ili istih interesovanja radi razmene ideja i mišljenja, kao i stvaranje umetničkih dela u prirodnom ambijentu. Nastanak slikarskih kolonija u Srbiji vezuje se za početak 20og veka i za inicijativu naše uvažene slikarke Nadežde Petrović koja je okupila prvu grupu slikara u Sićevu. Izaberite svoj set ili nas kontaktirajte za pomoć.

Knjaževac Srpska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Dečje novine, 1991. Peti tom izabranih dela Ljubomira Simovića. `Ko­vač­ni­ca na Ča­ko­vi­ni` je zbir­ka raz­go­vo­ra, ese­ja i pi­sa­ma, na­sta­la u de­ve­toj de­ce­ni­ji pro­šlog ve­ka, od 1981. do 1990. go­di­ne. Ovo de­lo pret­hod­ni­ca je po­to­njih Si­mo­vi­će­vih knji­ga `Ga­lop na pu­že­vi­ma i No­vi ga­lop na pu­že­vi­ma`, `Gu­ske u ma­gli` i `Obe­ća­na ze­mlja`. Ši­re gle­da­no, to je dra­go­ce­na knji­ga za raz­u­me­va­nje stva­ra­la­štva Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, jer za raz­li­ku od po­to­njih, iz ko­jih pro­ve­ja­va pi­ščev stav o dru­štve­no-po­li­tič­kim pri­li­ka­ma, u `Ko­vač­ni­ci na Ča­ko­vi­ni` pre­te­žno su sa­bra­ni tek­sto­vi ko­ji go­vo­re o umet­nič­koj stvar­no­sti. Lju­bo­mir Si­mo­vić nam sop­stve­nim pri­me­rom, od­no­sno tek­sto­vi­ma ko­je nam nu­di u `Ko­vač­ni­ci na Ča­ko­vi­ni`, otva­ra svo­ju stva­ra­lač­ku ra­di­o­ni­cu u ko­joj mo­že­mo na­i­ći na ne­ke od naj­ve­ćih isti­na o zna­če­nju nje­go­ve po­e­zi­je. Sam pe­snik je re­kao da je `Ko­vač­ni­ca na Ča­ko­vi­ni` na­sta­la u de­ce­ni­ji u ko­joj su pri­pre­ma­ne ru­žne, mrač­ne stva­ri ko­je će se u sle­de­ćoj i do­go­di­ti; spi­sak te­ma, pak, da­le­ko pre­va­zi­la­zi okvi­re li­te­ra­tu­re, po­zo­ri­šta i umet­no­sti uop­šte, ali mo­že po­mo­ći da se uvi­di u ko­jim su se oni uslo­vi­ma, dru­štve­nim, po­li­tič­kim, pa i mo­ral­nim raz­vi­ja­li. Ka­da je, pak, o raz­go­vo­ri­ma ko­je je Si­mo­vić vo­dio sa no­vi­na­ri­ma reč, i ko­ji su ov­de ob­ja­vlje­ni, bi­lo je ne­iz­be­žno da se, iako bi po­vod bi­la no­va knji­ga ili po­zo­ri­šna pred­sta­va po pi­šče­voj dra­mi, u nji­ma do­tak­ne i po­li­ti­ka. Lju­bo­mir Si­mo­vić je, no­vi­na­ri i či­ta­o­ci zna­ju, uvek od­go­va­rao i na ta­kva pi­ta­nja. Ali, kao pi­sac i pe­snik, i sa­mo iz po­zi­ci­je pi­sca i pe­sni­ka, ka­ko je­di­no i tre­ba od­go­va­ra­ti. Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) srpski je književnik, prevodilac i akademik. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina 20. veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Recepcija Miodrag Pavlović je Simovića video kao lirskog pesnika, koji se „lako i precizno iskazuje, otvara uvek nove segmente na tematskom vidiku, elegični ton širi do tragičnog, humorno do paradoksalnog, ljubavno osećanje u pravcu erotskog”.[2] Svetislav Basara je Simovića smestio među nacionalne pesnike, ali ne one koji „mračne, nacionalne i opšteljudske ponore i gnusobe prekrivaju verbalnim pirotskim ćilimima, po kojima šaraju motive iz fiktivne prošlosti” već ga vidi uz one stvaraoce, kakvi su bili Nastasijević i Brana Petrović, koji „zalaze u periferne oblasti čulnog sveta, gde se u mnoštvu srpske braće krije i mnoštvo Kaina”.[3] Nagrade i priznanja Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. Književne nagrade Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Šlemovi, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Šlemovi, 1968. Zmajeva nagrada, za knjigu Uoči trećih petlova, 1973. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Hasanaginica, 1975. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Vidik na dve vode, 1980. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Um za morem, 1982. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramski tekst Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Disova nagrada, 1989. Oktobarska nagrada grada Beograda, za dramu Boj na Kosovu, 1989. Sedmojulska nagrada, 1990. BIGZ-ova nagrada, za knjigu pesama Gornji grad, 1990. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1992. Književna nagrada „Biblios”, za sabrana dela, 1992. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Čudo u Šarganu, 1993. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1994. Nagrada „Belovodska rozeta”, 1994. Nagrada „Žička hrisovulja”, 1995. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Užice sa vranama, 1996. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za knjigu Sabrane pesme, 1997.[1] Nagrada „Račanska povelja”, za knjigu Sabrane pesme, 1998. Nagrada „Isidorijana”, za knjigu Užice sa vranama, 1999.[1] Velika bazjaška povelja, 1999. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Ljuska jajeta, 1999. Nagrada „Ramonda serbika”, 1999. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Kozara”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Radoje Domanović” (Domanovićevi dani satire), za poeziju, Ovsište, 2000. Nagrada „Braća Karić”, 2001. Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2001. Nagrada „Zaplanjski Orfej”, za pesmu „Doček i krunisanje oslobodioca pred crkvom i ribarskom krčmom u Slankamenu”, 2001. Nagrada „Dušan Vasiljev”, 2003. Nagrada „Mića Popović”, 2006. Vukova nagrada, 2007. Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Gost iz oblaka, 2008. Nagrada „Bogorodica Trojeručica”, Čikago, 2009. Nagrada „Zlatni ključ Smedereva”, 2012. Nagrada Srpske književne zadruge, 2013.[4] Nagrada Podruma „Radovanović”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada „Dositej Obradović” za životno delo, 2016. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za 2015/2016. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Do Oba i Huangpua, 2016. Nagrada „Arka”, 2017. Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu”, 2018. Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2020.[5] Medalja SANU, iz oblasti umetnosti, 2022.[6][7] Dela Pesme Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Drugo Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Ljubomir Simović se bavi i likovnom kritikom i njegova knjiga „Čitanje slika” je vredan prilog istoriji srpske likovne umetnosti savremenog doba. Po knjizi je urađena i televizijska serija u realizaciji Redakcije za kulturu RTS-a 2013-2014. godine. Neki od slikara koji su predstavnjeni su Srbinović, Otašević, Samurović, M.Čelebonović, Veličković, Gvozdenović, M.Tucović,...

Udruženi izdavači Sarajevo 1981 Tvrda povez, ćirilica, zlatotisk Preko 5900 strana U odličnom stanju 17 Knjiga: 1.Na Drini ćuprija 2.Omer Paša Latas 3.Sveske 4.Umetnik i njegovo delo 5.Kuća na osami 6.Znakovi 7.Deca 8.Staze,lica,predeli 9.Istorija i legenda 10.Jelena,žena koje nema 11.Znakovi pored puta 12.Ex ponto,nemiri,lirika 13.Prokleta avlija 14.Nemirna godina 15.Travnička hronika 16.Gospođica 17.Žeđ Prvi vlasnik

odlično stanje, str.,tvrdi povez,20cm, š k13 1. USKRNUĆE FALI 2. ANA KARENJINA I FALI 3. ANA KARENJINA II 4. RAT I MIR I 5. RAT I MIR II 6. RAT I MIR III 7. RAT I MIR IV 8. KOZACI 9. OBITELJSKA SREĆA, POHABANIH IVICAI ČOŠKOVA, OCENA: 3+ 10. KREUTZEROVA SONATA 11. DJETINJSTVO, DEČAŠTVO MLADOST 12. KRIVOTVORENI KUPON

Knjiga je kao nova. Krstaši 1-2 - Henrik Sjenkjevič Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2021 Broj strana: 1004 Format: 21 cm Povez: Broširani Istorijski roman iz 1900. godine opisuje srednjovekovni sukob dvaju svetova – slovenskog i germanskog – kroz pustolovine dvojice vitezova. Mladi Zbiško putuje kroz Poljsku sa svojim stricem Maćkom nakon ratovanja oko Litvanije. Na putu ka rodnom Bogdanjecu Zbiško se zaljubljuje u mlađanu Danusju i zbog zaveta koji joj je dao, očaran njenom lepotom i glasom, zapašće u prvu nevolju na putu i biće osuđen na smrt zbog svoje nesmotrenosti. Pošto će ga njegova voljena spasti smrti, pratićemo mnoštvo dogodovština mladog viteza, a s njim i već ostarelog Maćka. Sudbina će im prirediti mnoge zamke i gubitke, kao i slavne dane, sve do konačne bitke između godinama ugnjetavanog naroda i osionih krstaša. Henrik Sjenkjevič (1846–1916) bio je poljski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1905. godine. Nakon studija književnosti Sjenkjevič je mnogo putovao – bio je u Americi, Africi, proputovao je Evropu – i sa tih putovanja slao je poljskim novinama putopise pod pseudonimom Litvos. Nakon povratka u Poljsku posvetio se proučavanju istorije, te je tako nastala velika trilogija o Poljskoj sedamnaestog veka: Ognjem i mačem, Potop i Pan Volodijovski, a u jednoj od zemalja koje je posetio, u Italiji, našao je i inspiraciju za svoj roman Quo vadis?, koji mu je doneo svetsku slavu i najprevođenije je delo s poljskog jezika. Bio je majstor istorijskog romana i jedan od omiljenih poljskih pisaca.

Lepo očuvano Midhat Šamić (Sarajevo 1907 — 1990), bio je jugoslovenski i bosanskohercegovački književnik (romanist, metodičar, metodolog i prevodilac), te član Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Dobitnik je više odlikovanja. Školovanje[uredi | uredi izvor] Midhat Šamić, rođen je 16. marta 1907. godine u Sarajevu. U svom rodnom gradu završio je osnovnu i srednju školu. Nakon toga odlazi za Beograd gde upisuje Filozofski fakultet. Završio je studije francuskog jezika i književnosti, uporedne književnosti sa jugoslovenskom književnošću i latinski jezik 1931. godine. Odmah nakon diplomiranja, pa sve do 1950. godine radio je kao profesor u srednjim školama u Prijedoru, Sarajevu i Beogradu. Kratko vreme je bio profesor i u višoj Pedagoškoj školi u Sarajevu u kojoj je predavao francuski jezik.[1] Rad na Univerzitetu[uredi | uredi izvor] Na mesto profesora Filozofskog fakulteta dolazi odmah pri njegovom osnivanju, tj. 1950. godine. Predavao je francusku književnost do XVIII veka. Na fakultetu je prešao sva nastavnička zvanja, od predavača do profesora. U periodu između 1954—1956. godine radio je u Parizu kao lektor srpsko-hrvatskog jezika na Sorboni. Dve godine kasnije, tačnije 1958. godine, odbranio je državni doktorat sa dve teze: Les Voyageurs français en Bosnie... (glavna teza) i Les Sources historiques de la Chronique de Travnik od Ive Andrića (dopunska teza), za šta mu je dodeljen najviši stepen u ocenjivanju: mention très honorable. Od 1969. bio je dopisni član ANUBiH, a redovni član postaje 1973. godine. U ANUBiH je obavljao i različite dužnosti: sektretar Odeljenja za književnost i umetnost, član Predsedništva, a jedno vreme je bio i potpredsednik Akademije. Osnovne dve oblasti kojima je Šamić posvetio svoju naučnu pažnju jesu uporedna književnost i francuska književnost.[1] Dela[uredi | uredi izvor] Značajna dela iz prve oblasti odnose se na proučavanje književno-kulturnih veza i dodira Francuske i Bosne u jednoj izuzetno uzburkanoj istorijskoj epohi (kraj XVIII i početak XIX veka). Neka dela objavljena su na francuskom jeziku u Francuskoj. Tu se, pre svega, misli na studiju Les voyageurs français en Bosnia à la fin du 18e siècle et au début du 19e et le pays tel qu’ils l’ont vu (1960). Pod naslovom Francuski putnici u Bosni na pragu XVIII veka i njihovi utisci o njoj, ista studija objavljena je i na srpskom jeziku (1966). U ovu grupi Šamićevih dela spadaju još i sledeće rasprave i studije: Fra Grgo Martić i Francuzi (1957); Istorijski izvori `Trgovačke hronike` Ive Andrić i njihova umetnička transpozicija (1962); Iz strane i uporedne književnosti (1968). Midhat Šamić je pisao i o velikom broju francuskih pisaca, a najznačajniji mu je rad iz francuske književnosti i monografija Život i djelo doba A. Žida(1976). Šamić je takođe bio istaknut prevodilac sa francuskog jezika. Posebno su mu zapaženi prevodi Zolinih romana. Bavio se i problemima metodologije i tehnike naučno-istraživačkog rada, što je rezultiralo knjigom `Kako nastaje naučno djelo` (1968, 1969, 1972).[2] Osim toga, Šamić se bavio i problemima medotike stranih jezika . Njegov priručnik `Metodika nastave i tehnika učenja živih jezika`, s posebnim osvrtom na engleski, francuski, ruski i nemački (1959) pomagao je, u vreme kada je nastao, da se napredi nastava stranih jezika kod nas. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Metodika nastave i tehnike učenja živih jezika, Svjetlost, 2. izd., Sarajevo 1959. Les Voyageurs français en Bosnie à la fin du 18e siècle et au début du 19e..., Didier, Paris 1960. Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića i njihova umjetnička transpozicija, Veselin Masleša, Sarajevo 1962. Iz strane i uporedne književnosti, Svjetlost, Sarajevo 1968. A. Gide i R. Martin du Gard: Književno prijateljstvo, ANUBiH, Sarajevo 1975. Ličnost, delo i doba A. Žida u svjetlu njegova dnevnika, ANUBiH, Sarajevo 1976. Kako nastaje naučno djelo, Svjetlost, Sarajevo 1977. (desetak izdanja) Prevedene knjige[uredi | uredi izvor] A. Tibode, Istorija francuske književnosti; izabrani odlomci iz đela Montaignea i Hugoa. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je 27-julske nagrade 1968. godine, nagrade ZAVNOBiH-a, Spomen-plakete Sarajeva, Plakete Univerziteta u Sarajevu, kao i odlikovanja (Orden rada sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima).[1] tags: Midhat Šamić Kako nastaje naučno djelo: Uvođenje u metodologiju i tehniku naučno-istraživačkog rada – opći pristup umberto eko metodologija karl poper logika naučnog dela nauka naučni rad metodika

LETOPIS MATICE SRPSKE 487 / 2011, sv. 1-2 Matica srpska, Novi Sad, 2 0 1 1 OGLEDI Episkop JOVAN PURIĆ: PravoSlavlje i egoizam: 1.PravoSlavni opit ličnosti i `kultura egoizma`, 2.O problemu duhovne neOsetljivosti u savremenom svetu i među današnjim hrišćanima. VLADETA JEROTIĆ: Sa Heraklitom u 21. veku - kako tumačiti danas neke njegove fragmente SVEDOČANSTVA/ Jelena GUSKOVA: PovoDom knjige Karle del Ponto `Lov, ja i ratni zločinci` NEĐO ŠIPOVAC: Jedan čovjek-jedna knjiga i mali svjetski rat protiv Srba (Ričard Holbruk, `Završiti rat`) DRAGOLJUB PETROVIĆ: Arbanasi došli - s Kavkaza? VASILIJE KRESTIĆ: O srpskoj enciklopediji ZORAN KOVAČEVIĆ: Srpska enciklopedija - poduhvat više generacija OBRAD STANOJEVIĆ: Srpska enciklopedija - sveopšti zbornik znanja IVAN NEGRIŠORAC: Srpska enciklopedija: od uPotrebe do simboličke vrednosti ŽELJKO MILANOVIĆ: Trezvenjaci u pijanoj balkanskoj istoriji (Razgovor sa MIRKOM DEMIĆEM) KRITIKA Radoš LJUŠIĆ: Basarine istoriografske bahanalije (S.Basara, Početak bune protiv dahija) Ćirilica, 273 str

`Slobodarskom gradu Beogradu- gradu heroju- poklicu i buktinji martovskih i aprilskih dana 1941, putokazu i svetioniku jugoslovenskih naroda u njihovoj borbi prptivu agresora, s dubokim pijetetom i odanoscu posvecujem ovo delo`- Autor

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Antropolog kao pisac - Kliford Gerc Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2010 Broj strana: 175 Format: 17 cm Povez: Broširani Američki antropolog Kliford Gerc (Clifford Geertz, 1926-2006) stekao je naučni ugled radovima posvećenim proučavanju antropoloških aspekata društvenih promena, posebno onih koje se javljaju u novim državama takozvanog „trećeg sveta”, nastalim posle dekolonizacije. Posebno je proučavao odnose između kulture, društva i politike u Indoneziji i Maroku. Njegova glavna dela su: The Religion of Java (1960), Old Societies and New States (ur.,1963), The Social History of an Indonesian Town (1965), Islam Obseved: Religious Develepment in Marocco and Indonesia (1968), Negara: The Theatre State in Nineteenth-Century Bali (1980), Local Knowledge: Further Essays in Interpretive Anthropology (1983), Works and Lives: The Anthropologist as Author (1988), After the Fact: Two Countries, Four Decades, One Anhropologist (1955) i Availabe Light: Anthropological Reflections on Philosophical Topics (2000). Prevod Gercovog kapitalnog dela The Interpretation of Cultures (1973) objavljen je u Biblioteci XX vek: Tumačenje kultura I/II, prevela Slobodanka Glišić (1998). Sadržaj: 1. Biti tamo: antropologija i pozornica pisanja, 2. Svet u tekstu: kako čitati Tužne trope, 3. Slajd-šou: Evans-Pričardove afričke očiglednosti, 4. Ja svedočim (ili) očevid: deca Malinovskog, 5. Mi / Ne-mi: putovanja Rit Benedikt, 6: Biti ovde: čiji je to život, uostalom?

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Ćelija otvorenih vrata 1 i 2 - Manfred Petrović Godina izdanja: 2020 Broj strana: 278 Povez: Mek Kada se pred čitaocima pojavi roman koji svojim neopipljivim granicama i razuđenim beskrajem zaokruži priču i smesti je u jednu knjigu, svako će morati da prizna da se na književnoj sceni pojavilo jedno nesvakidašnje delo. Ćelija otvorenih vrata Manfreda Petrovića su jedno od njih, moderno u svojoj psihološkoj niti, tendenciozno u kritičkom kursu, sveprožimajuće u filozofskom lahoru i nadasve realistično u životnoj slici perspektive tridesetogodišnjaka u jednoj srpskoj palanci… Međutim, ma koliko na prvi pogled delovao mistično i ezoterično, roman pruža jednu opipljivu egzistencijalističku poruku koja ga i vraća u stvaran i realan svet. Ona se skriva u svakom osećanju očaja, teskobe, ništavila i straha Matorog, pa čak i u najbliskijim dodirima sa smrću, a to je da je najjasniji put ka životu i njegovom smislu sloboda duše u kojoj čovek postaje svestan da sam sebi postavlja vrednosti, bira svoj put i shvata da je ništa drugo do osuđen da bude odgovoran za sve ono što zaista jeste.

1. PJESNIŠTVO I: Lelek sebra / Kolajna / Auto na korzu / Ojađeno zvono / Mamurluci i pobješnjela krava / Pjesni razlike (412 str) 2. PJESNIŠTVO II: žedan kamen na studencu / Pjesnička proza (404 str) 3. ZAPISI Ispit savjesti i drugi zapisi / Politički spisi / Feljtoni / Putopisi / Pisma (400 str) 4. ESEJI I Poetika / Naša književnost / Strana književnost (390 str) 5. ESEJI II Filozofijsko-kulturološki uvidi / Misao Istoka (384 str) 6. RUKOVET PREPJEVA KRITIČARI O TINU UJEVIĆU (536 str) Izdavač: August Cesarec, Zagreb / Slovo ljubve, Beograd Biblioteka: Odabrana dela Tina Ujevića Godina izdavanja: 1979 Stranica: 411+403+399+390+383+535 Tvrd povez u 6 knjiga, sve odlično očuvane,kao nove U2

Marcel Proust - U traganju za izgubljenim vremenom (komplet od 13 knjiga) Marsel Prust i njegovo kapitalno delo. Tvrde korice sa zaštitnim omotom. Listovi su ponegde požuteli od vremena, zaštitni omoti su iskrzani po obodu (pogledajte priložene fotografije), ali sve knjige i tvrde korice su u vrlo dobrom stanju, bez oštećenja. 1 Put k Swannu - Combray 2 Put k Swannu - Jedna Swannova ljubav, Zavičajna imena - ime 3 U sjeni procvalih djevojaka - Okolina gospođe Swann 4 U sjeni procvalih djevojaka - Zavičajna imena -Zavičaj 5 Vojvotkinja de Guermantes 1 6 Vojvotkinja de Guermantes 2 7 Sodoma i gomora 1 2 8 Sodoma i gomora 2 9 Zatočenica 1 10 Zatočenica 2 11 Bjegunica 12 Pronađeno vrijeme 1 13 Pronađeno vrijeme 2 Izdavač: Zora, 1965