Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

Autor - osoba Zoščenko, Mihail Mihaijlovič, 1894-1958 = Zoщenko, Mihail Mihaйlovič, 1894-1958 Naslov Aristokratkinja i druge priče / Mihail Zoščenko ; izbor i prevod Miloš Dobrić ; pogovor Brana Crnčević] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1986 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 210 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Dobrić, Miloš, prevodilac = Dobrić, Miloš, prevodilac Crnčević, Branislav, 1933-2011 = Crnčević, Branislav, 1933-2011 Zbirka Reč i misao / [Rad, Beograd]. Nova serija ; 391 (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Serapianov brat Mihail Zoščenko: str. 205-208. MIHAIL ZOŠČENKO (1895-1958) O SEBI Rodio sam se u Lenjingradu (Peterburgu) 1895. godine. Sad mi je 37 godina. Otac mi je Ukrajinac (poltavska gubernija), slikar. Plemić. Umro je rano – sa četrdeset i nešto godina. Bio je talentovan slikar – peredvižnik. Njegove slike se i sada nalaze u Tretjakovskoj galeriji, u Akademiji lepih umetnosti i u Muzeju revolucije. (Otac je bio u socijaldemokratskoj partiji.) Majka mi je Ruskinja. U mladosti je bila glumica. Završio sam gimnaziju u Lenjingradu. Vrlo slabo sam učio. Naročito ruski jezik – na maturskom ispitu dobio sam jedinicu iz pismenog sastava (tema sastava je bila o Turgenjevljevim junakinjama). Taj neuspeh iz ruskog jezika sada mi je time čudniji jer sam ja već tada želeo da budem pisac i pisao za sebe priče i stihove. Pre iz besa nego iz očajanja, pokušao sam da okončam sebi život. U jesen 1913. godine upisao sam se na univerzitet – na pravni fakultet. Imao sam tada osamnaest godina. Godinu dana sam proveo na univerzitetu, ali me studije gotovo nisu interesovale. Položio sam minimum – jedan ispit iz rimskog prava. I skoro sve dane provodio u kabinetu fizike, slušajući predavanja profesora Hvolsona. U proleće 1914. godine bez novca sam otputovao na Kavkaz i tamo se zaposlio na železnici kao kontrolor vozova (na liniji Kislovodsk – Mineralne vode). Tamo sam davao i časove. U jesen, početkom rata, vratio sam se u Lenjingrad i umesto na univerzitet, odslušavši ubrzane vojne kurseve, otišao kao zastavnik na front. Koliko se sećam, nisam bio patriotski nastrojen – nego prosto nisam mogao da sedim na jednom mestu zbog sklonosti ka hipohondriji i melanholiji. Osim toga, bio sam udaljen s univerziteta zbog neplaćanja školarine. Do pred samu revoluciju, bio sam na frontu u Kavkaskoj grenadinskoj diviziji. Na nemačkom frontu, komandujući bataljonom, bio sam ranjen i otrovan gasovima. U vreme februarske revolucije vratio sam se u Lenjingrad. Pod Privremenom vladom bio sam određen za načelnika pošta i telegrafa i za upravitelja Glavne pošte. U septembru 1917. godine otputovao sam na službeni put u Arhangelsk. Tamo sam bio ađutant arhangelskog odreda i sekretar pukovskog suda. Nekoliko nedelja pre dolaska Engleza ponovo sam otišao u Lenjingrad. U jednom trenutku sam hteo da iz Arhangelska otputujem u inostranstvo. Ponuđeno mi je mesto na ledolomcu. Jedna Francuskinja koja je u mene bila zaljubljena nabavila mi je u francuskoj ambasadi pasoš stranog državljanina. Međutim, u poslednjem trenutku sam se predomislio. Malo pre zauzimanja Arhangelska uspeo sam da odem za Lenjingrad. U julu 1918. godine stupio sam u pograničnu stražu. Najpre sam služio u Streljni a zatim u Kronštatu. Iz pogranične straže premešten sam kao dobrovoljac u Crvenu armiju i u novembru 1918. godine upućen na Narvski front. U Crvenoj armiji sam bio komandir mitraljeske čete a zatim pukovski ađutant. Ja nisam komunista. I u Crvenu armiju sam otišao da se borim protiv plemstva i spahija – protiv sredine koju sam prilično dobro poznavao. Proveo sam na frontu pola godine i zbog bolesti srca (mana koju sam zaradio posle trovanja gasovima u nemačkom ratu) demobilisan. Posle toga promenio sam deset ili dvanaest profesija pre nego što sam se dočepao svoje sadašnje profesije. Bio sam policajac u Lenjingradu. Bio sam instruktor za gajenje kunića i živine (u smolenskoj guberniji, grad Krasni, sovhoz Manjkovo). Bio sam stariji milicioner u Ligovu. Izučavao sam dva zanata – obućarski i stolarski. I čak sam radio u obućarskoj radionici na Vasiljevskom ostrvu (u 2. ulici preko puta Akademije lepih umetnosti). Tamo sam se, radeći u radionici, prvi put sreo sa piscem. To je bio N. Šebujev – u svoje vreme redaktor „Biča“. On je doneo čizme na popravku i sećam se, s radoznalošću razgovarao sa mnom, čudeći se znanju obućara. Poslednja moja profesija pre spisateljske bio je kancelarijski posao. Bio sam pisar a zatim pomoćnik knjigovođe u Lenjingradskoj vojnoj luci. Kasnije na poslu, napisao sam svoje prve priče i izdao prvu knjigu bez prezimena na koricama – „Priče Nazara Sinebrjuhova“. Baš tada sam postao član grupacije pisaca „Serapionova braća“. Prve moje priče došle su do Gorkog. Gorki me pozvao kod sebe, opravdano iskritikovao i pomogao mi materijalno, a takođe mi izdejstvovao akademsko sledovanje. Otada je počela moja literarna sudbina. I otada se gasi raznolikost mog života. Skoro petnaest godina se bavim književnošću. O čemu i za koga sam pisao? To su pitanja koja interesuju kritiku. Postoji mišljenje da pišem o malograđanima. Međutim, veoma često mi kažu: „Zar vi ne grešite u svom radu? Pa kod nas nema malograđanštine kao posebne klase, kao posebnog sloja. Za nas nije karakteristična ta čemerna kategorija ljudi. Zbog tega vi opisujete malograđanštinu i zaostajete za svremenim tipom i tempom života?“ Greške nema. Ja pišem o malograđanštini. Da, kod nas nema malograđanstva kao klase, ali ja ponajčešće pravim zbirni tip. U svakom od nas postoje ove ili one crte i malograđanina i posednika i gramzivca. Ja objedinjujem te karakteristične, često prikrivene crte u jednom junaku i tada nam taj junak postaje poznat i negde viđen. Ja pišem o malograđanštini i smatram da će tog materijala biti dovoljno sve dok živim. Za koga ja pišem? Ja pišem, ja, u svakom slučaju, težim da pišem za masovnog sovjetskog čitaoca. Sva teškoća mog rada svela se uglavnom na to da se naučim da pišem tako da sva moja dela budu svima razumljiva. Radi toga sam morao mnogo da radim na jeziku. Moj jezik, zbog kojeg su me mnogo (zaludu) kritikovali, bio je uslovan, tačnije zbiran (isto tako kao i tip). Malo sam izmenio i pojednostavio sintaksu i uprostio kompoziciju priče. To mi je omogućilo da budem razumljiv onim čitaocima koje nije zanimala književnost. Malo sam pojednostavio formu priče (infantilizam), koristeći se potcenjenom formom i tradicijama književnosti za decu. Usled toga, moj rad se malo cenio tokom mnogih godina. I tokom mnogih godina, ja nisam dospevao čak ni u spiskova osrednjih pisaca, ali me to nikad nije žalostilo i nikada nisam radio da bih udovoljio svom ponosu i taštini. (iz knjige Vraćanje mladosti, 1933) preveo s ruskog Miloš Dobrić izvornik Aristokratkinja, izabrane priče, Rad, 1986. MG97

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Maksim Gorki Pripovetke Meki povez Izdavač Novo Pokolenje Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.

MAKSIM GORKI PRIČE O HEROJIMA Meki povez 6/25 Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

MAKSIM GORKI DELA Knjiga IV Pripovetke / Trojica Meki povez 6/22 Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

MAKSIM GORKI PRIPOVETKE Tvrdi povez Nedostaje deo korice na rikni Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Prikaza iz Rovenske / Drago Jančar ; sa slovenačkog prevela Mirjana Hećimović Autor: Jančar, Drago Izdavač: Zagreb : Durieux, 2002 Materijalni opis: 173 str. ; 20 cm Prevod dela: Prikazen iz Rovenske. Str. 173: Beleška o piscu. Slovenačka književnost, pripovetke Drago Jančar je, nema sumnje, nakon Danila Kiša tekstualno najkomunikativniji i najzanimljiviji južnoslavenski suvremeni prozaist. Kroz svoj opus on varira nekoliko opsesivnih tema, od odnosa pojedinca i države, pitanja individualne slobode i revolucije, do sudbinske određenosti poviješću. Odlomak: „…Kad je mladi austrijski nadvojvoda Ferdinand Maks u Rovenskoj na otoku Lošinju uz veliku svečanost u proljeće godine 1856. polagao temeljni kamen za lukobran velike luke, tijekom govora malo se predugo i malo zaneseno zagledao u blještavu morsku površinu. Smisaono uređeno Božje djelo mirovalo je, a onda je odjednom u daljini ugledao velike ribe, što su se propele ponad vode, jedan tren plovile zrakom, a potom opet nestale pod površinom. Zbog toga je prizora na tren izgubio nit svečanog govora. Odvojio je pogled od mora i obratio se mnoštvu koje je sabrano pratilo njegov govor, kako bi nastavio ondje gdje su ga prekinule leteće ribe, naime pri riječima o velebnosti. Međutim, umjesto ađutanta koji bi morao biti tu i umjesto krčkog biskupa, koji bi morao isto tako stajati negdje posve blizu, pred sobom je ugledao nešto naprosto nemoguće, nekakvu neobičnu prikazu. Na tren nije znao gdje je, je li tu ili negdje drugdje, sanja li ili je pak stvarno na pozornici u nekome mjestu, čijega se imena odjednom ne može sjetiti. Pred njim je stajao muškarac goleme glave, uistinu veličanstvene glave, što se na tankom vratu uzdizala iz tijesno zakopčana ovratnika, pasje odano gledao ga bezizražajnim upalim očima i nešto držao pred sobom. Ferdinand Maks se trgnuo. Usmjerio je pogled prema dupinima što su opet bili ponad vode. I članovi vladarske obitelji gdjekad ne pomisle najprije na pasju odanost nego radije na atemntat, posebice ako pred njim stoji takva prikaza, koja, na kraju krajeva, drži u rukama nekakvo oruđe…“ Drago Jančar (Maribor, 1948), romansijer, pripovedač, dramski pisac, esejist. Najprevođeniji savremeni slovenački pisac. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Studirao je pravo, radio kao novinar i filmski dramaturg. Najvažnije knjige: Galiot (roman, 1978), O bledom zločincu (priče, 1978), Severna svetlost (roman, 1980), Veliki briljantni valcer (drama, 1985), Smrt Marije Snežne (priče, 1985), Posle Godoa (drama, 1988), Klementov pad (drama, 1988), Dedal (drama, 1988), Terra incognita (eseji, 1989), Sećanje na Jugoslaviju (esej, 1991), Pogled anđela (priče, 1992), Disput (zajedno sa Adamom Mihnjikom, esej, 1992), Razbijeni krčag (esej, 1993), Podsmešljiva požuda (roman, 1994), Halštat (drama, 1994), Šala, ironija i dublje značenje (eseji, 1994), Katarina, paun i jezuita (roman, 2000), Brioni (eseji, 2002), Duša Evrope (eseji, 2006), Graditelj (roman, 2006), Drvo bez imena (roman, 2008). Između ostalog, dobio je Evropsku nagradu za kratku prozu (1994), Prešernovu nagradu (1993), Rožančevu nagradu za esej (1993), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (1982, 1985), Herderovu nagradu (2003), Nagradu „Žan Emeri“ za esej (2007), Nagradu „Hemingvej“ (2009), Nagradu „Mediteran“ (2009). U izdanju Arhipelaga, u okviru edicije Sto slovenskih romana, objavljen je Jančarov roman Podsmešljiva požuda (2010). Živi u Ljubljani. MG94 (N)

Naziv: Resto i Tumač, izabrana djela balinta vujkova Autor: Balint Vujkov Godina izdanja: 2023 Izdavač: Hrvatska čitaonica, zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Narodna proza koju je skupio Balint Vujkov iznimno je bogatstvo hrvatskog naroda, napose onoga dijela koji obitava u državama u kojima je Vujkov gotovo šest desetljeća skupljao usmeno narodno blago, od Janjeva na Kosovu, preko Rumunjske, Mađarske, Austrije, Slovačke pa do Hrvatske i Vojvodine. Ovo je blago sada u sedam knjiga objavljeno i time se zaokružuje izbor iz velikoga sakupljačkog djela Balinta Vujkova. Povodom 22. Dana hrvatske knjige i riječi – dana Balinta Vujkova Hrvatska čitaonica Subotica i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata tiskali su sedmu knjigu u ediciji Izabrana djela Balinta Vujkova, pod nazivom Resto i Tumač. Izbor je uradio novinar Zlatko Romić iz Subotice, recenzentica je dr. sc. Sanja Vulić iz Zagreba, a urednica Katarina Čeliković, korekturu je radio Mirko Kopunović, dizajn knjige je uradio Darko Vuković, a tehničku pripremu mr. sc. Ervin Čeliković. Ova knjiga ima 687 stranica, a podijeljena je na dva dijela; prvi dio sadrži naslove koji su (preo)ostali, što i sama riječ resto kaže, dok se u drugom dijelu nalazi Tumač manje poznatih riječi i izraza. Izbornik Romić u predgovoru naslovljenom I iza resta je ostalo... o ovoj knjizi piše: „Stigli mi, eto, i do posljednje knjige iz edicije Izabrana djela Balinta Vujkova, a da je riječ o njegovom sakupljačkom radu. Iza ovoga pogovora naći ćete nešto manje od dvije stotine četrdeset naslova usmenoga narodnog blaga na koje ste navikli i tijekom šest prethodno objavljenih knjiga. I ovo je, kao i u ranijim izdanjima, također znakovito po nekim obilježjima. /…/ Resto, pak, vidi se to i po sedmoj knjizi, znači sve bogatstvo što je iza šest prethodnih ostalo i iza kojega slijedi upravo mršavina opisana u prethodnoj rečenici. Pozorniji čitatelj u ovoj će knjizi primijetiti nekoliko značajki. Prva se svakako tiče podjele u izboru redoslijeda pripovijedaka, bajki i basni, a što je bitno utjecalo i na samu njegovu narav. Prvih stotinu i sedamdeset naslova predstavljaju upravo „resto“ svega onoga što u izboru od petnaest mu objavljenih knjiga do sada nije objavljeno u ovoj ediciji, a preostalih šezdeset i devet su zapravo pravi raritet: bajke, pripovijetke i basne objavljene u periodici, za njegova života i posthumno, od 1933. do 2007.; od Bunjevačkog kola i Književnog severa do Žiga i Klasja naših ravni; od trenut(a)ka kada možda još nije ni slutio koliko će mu sakupljanje usmene narodne književnosti utjecati na život, pa do onih na koje će njegovo djelo imati sličan učinak. Za razliku od šest ranije objavljenih, u ovoj knjizi donosimo zbirni Tumač sa svim rečenicama, frazama, izrazima i pojmovima za koje smo smatrali da je potrebno objašnjenje i prijevod. /…/ S ponosom možemo istaknuti da, i bez prebrojavanja, Tumač Vujkovljeva djela u sedam do sada objavljenih knjiga sadrži više od 450 rečenica, izraza i fraza, te više od 3800 pojmova…“. Recenzentica Sanja Vulić u svom tekstu naslovljenom Neiscrpno vrelo riječi napominje kako „svaka nova knjiga Izabranih djela Balinta Vujkova donosi obilje novih zanimljivosti za ljubitelje književnosti i književne znalce, također za etnologe i jezikoslovce, ponajprije dijalektologe“. Naposljetku, recenzentica ističe da „i ovi primjeri pokazuju kako Vujkova uvijek vrijedi iznova čitati jer su njegovi zapisi neiscrpno vrelo novih zanimljivosti, ali i prilika za potvrdu ili preispitivanje već poznatoga“.

Jovan Popović : ISTINITE LEGENDE , Džepna knjiga Sarajevo 1957, str. 336. Pripovetke. Sadržaj na slici. Biblioteka Džepna knjiga 78. Očuvanost 3; ima potpis. JOVAN POPOVIĆ (Kikinda, 18.11.1905 — Beograd, 13.02.1952) Kao pisac ponikao u našoj međuratnoj književnosti, Jovan Popović je pripadao onoj grupi naprednih pesnika mlađe generacije koja je svoje borbeno pesništvo potvrdila aktivnim učešćem u narodnoj revoluciji i socijalističkoj izgradnji oslobođene zemlje. I kao pesnik i kao borac, on se uvek isticao u prvim redovima revolucije i bio jedan od onih njenih boraca koji su herojskim samopregorom utirali puteve do slobode. Njegova i pesnička i boračka misao vodilja kao da je iskazana u onom stihu pesme Mladići na zvonicima: `Hteo bih da je radosno za sve biti živ`. Rođen je u građanskoj porodici u Velikoj Kikindi. Osnovno i gimnazijsko školovanje završio je u rodnom mestu. Po završetku gimnazije upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, ali je studije morao da prekida zbog nežnog zdravlja i bolesti. Složene društvene protivurečnosti doratne Jugoslavije unosile su nemir u dušu mladog pesnkka, i on je pokušao da im sagleda smisao i uzroke. Ali u tom traženju on je sve češće dolazio do saznanja da je taj život rđavo ustrojen i da ga zato treba menjati. Napredna književnost i marksistička literatura su ga sve više približivale naprednom radničkom pokretu, i on će ubrzo postati tumač borbe i težnja proletarijata. Jovan Popović je odlučio zastupao uverenje da napredni pesnik treba `da bude u neprestanom kontaktu sa progresivnim kulturnim i političkim kretanjima u zemlji`. Za njega se može reći da svoju ličnost zaista nikad nije dvojio: sav svoj život i svoj pesnički dar on je domovini i revoluciji predano poklonio. Prvi Popovićev otvoren sukob sa društvom u kome je živeo predstavlja almanah pesama Knjiga drugova, u kojoj je, sa Novakom Simićem, izdao izabrane socijalne pesme naprednih mladih pesnika svoga vremena. Knjiga se pojavila upravo u trenutku kad je objavljena šestojanuarska diktatura, pa je policija almanah zaplenila, a njegove sastavljače pohapsila. Jovan Popović je tada osuđen na devet meseci zatvora. Po izlasku iz zatvora Popović dolazi u Beograd i tu nastavlja plodnu borbenu aktivnost kao urednik i saradnik naprednih listova i časopisa. Jedno vreme uređivao je časopis Stožer i radio u izdavačkom preduzeću Nolit. Kao pesnik i urednik bio je veoma komunikativan i uvek je znao da uspostavi prisan kontakt sa svim saradnicima koji su ispoljavali vidniju pesničku darovitost. Pokretao je diskusije o značajnim problemima našeg književnog i kulturnog života i na mnoge negativne pojave u oblasti kulture i književnosti reagovao sa stanovišta marksističke estetike. Umeo je znalački i objektivno da utvrđuje stvarne umetničke vrednosti, ali isto tako bespoštedno da napadne one koji su štetili razvoju i ugledu naše književnosti. Kad je otpočela narodna revolucija, Jovan Popović se među prvima našao na poslu organizovanja narodnog ustanka i sa borcima narodnog pokreta požrtvovano podneo sva njegova iskušenja i napore. Po oslobođenju je bio veoma aktivan u organizovanju književnog i kulturnog života u Beogradu. Bio je odličan organizator, vredan saradnik i dobar predavač. Jedno vreme uređivao je beogradske Književne novine. Popovićevo književno delo čine tri zbirke stihova i tri zbirke pripovedaka. Pesme su mu: Hadžija večnosti (1925), Ples nad prazninom (1926) i Lasta u mitraljeskom gnezdu (1942); pripovetke: Reda mora da bude (1932, Lica u prolazu (1941) i Istinite legende (1944). Poslednja Popovićeva knjiga pesama, koja predstavlja njegov lični izbor iz celokupnog dotadašnjeg pesničkog stvaranja, izašla je 1951, kada je pesnik već bio u bolesničkoj postelji. Popović je, sem toga, pisao i eseje i kritike. Umro je 1952. u Beogradu.

Izdavač: Laguna, Beograd Povez: broširan Broj strana: 212 Kratka posveta, odlično očuvana. Što ja volim emancipaciju, prosto je obožavam. Moje pretkinje za emancipaciju čule nisu, zato su rmbale kao robovi vascelog života, a onda je jedna od mojih baka načula da tako nešto postoji i odlučila da to u svoje dobro iskoristi. Završila je učiteljsku školu i od tada je em radila kao učiteljica, em rmbala kao i sapatnice iz druge rečenice. „Jelica Greganović uspeva da bude Efraim Kišon i Ogden Neš i Fransoa Rable! A sve to – u suknji! Kroz jednu naizgled laganu, sasvim šaljivu i dovoljno uvrnutu priču, Jelica Greganović dokazuje istovetnost ljudskih emocija, i osnovnih i nijansiranih, koje ne zaobilaze ni staru ni novu eru, ni Sibir ni Obalu slonovače, ni Kolumba ni Hasu ni Sosu – nikoga i nikad. Dokazuje da svi plačemo iste suze, živimo isti život. I samo nas nijanse čine Kolumbom ili – Jelicom Greganović.“ Gordana Vlajić, književnica „Zašto svoj život otkrivamo u tuđim pričama? U Osmehu za svaki dan Jelica Greganović ispisuje sopstvene, one sasvim lične i porodične priče, otkriva nam male porodične tajne, i sve bi bilo gotovo idlično da ih spisateljka ne iskazuje i u prenosnom značenju. Dozom samoironije, pomalo burleskno, ona svojstvenim stilom otkriva da biti u svojoj priči u ulozi žene, majke i spisateljice i ne može biti drugo do ’slatka’ patnja... pa se sve češće pitam jesmo li si kazna ili nagrada?“ Mirjana Marinšek Nikolić, književnica Ova knjiga nudi više od neobuzdanog smeha – umeće da se živi život, svaka njegova sekunda. Živeti i smejati se neobuzdano i glasno zadaci su koji ne mogu da se odlože za kasnije. (K-103)

SANJA SAVIĆ NEOŠTRINE Ilustracije - Jana Vuković Izdavač - Arete, Beograd Godina - 2016 162 strana 21 cm Edicija - Zbirka Priča ISBN - 978-86-80426-02-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: U Sarajevo za vikend Benzinska pumpa Preko 150 do Zagreba Zagreb je ostao sa strane Sela usput Evo stiže Picerija Hotel Nidžara Kisele paprike Razgovor je prošao Nedjeljno jutro Gužva na ulici Ručak Nidžara ode na posao Stric je čekao Na putu do stana Nidžara nije umorna kad dođe posla, ili kad smo ljute na svoje majke Ipak hoće Koncert Devedest prva godina Koncert je bio pri kraju Taksiju nije trebalo mnogo Jutro Povratak Nidžara `Neoštrine. Roman o prihvatanju sebe i svoje prošlosti. O suočavanjima. O odlukama koje menjaju život. Neoštrine zadržavaju čitaoca u sadašnjosti protkanoj sećanjima na odrastanje u nemilo vreme. Može li astra da izvuče toliko koliko je ona sposobna da zatraži?, rečenica je kojom počinje roman prepleten autobiografijom i fikcijom. Glavna junakinja Ines koja živi u Holandiji, odlazi u svoj rodni grad na vikend kako bi donela važne odluke. U Sarajevu ostaje tri dana. Pred njom je dug put, iako joj je ostalo još samo stotinak kilometara, ili koliko već. Odjednom, cifre prestadoše da budu važne, ne zbog toga što je sada u drugačijem svetu, već zbog toga što ih guta ogromna masa stvarnog života koji ih je sam izmislio, pokušavajući da ukroti samog sebe... Hoće li uspeti u svojim nastojanjima? Sanja Savić rođena je u Sarajevu. Masterirala je na Katedri za Dramaturgiju na FDU u Beogradu. Radila je nekoliko kratkih igranih filmova i napisala dve knjige priča. Živi i radi u Beogradu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Knjaževac Bratstvo jedinstvo, 1968. Prevod Ljerka Radović Odlično očuvana Muževi na iznajmljivanje i druge komedije seksualnog života je zbirka kratkih priča britanskog pisca Grejema Grina, prvi put objavljena 1967. godine.[1] Kao što naslov sugeriše, ova zbirka od dvanaest priča pripada onome što je sam Grin često opisivao kao zabavu.[2] Priče su prilično raznolike, u rasponu od pola, lokacije i epohe i žanra, od farse preko melodrame do tragedije i povremeno svih tih žanrova odjednom.[3] Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).

Omot minimalno iskrzan, potpis na vrhu predlista, inače odlično očuvano. Autor - osoba Shaw, Irwin, 1913-1984 = Šo, Irvin, 1913-1984 Naslov Mešovito društvo : izbor pripovedaka / Irvin Šo ; [preveo Aleksandar V. Stefanović] Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 298 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stefanović, Aleksandar V. Zbirka Savremena svetska književnost ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Mixed Company / Irewin Shaw Str. 297-[299]: Pogovor / Vidosava Janković MEŠOVITO DRUŠTVO Tiskanje sveta, i gomila ličnosti – ličnosti najrazličitijih karaktera i želja, koje tek uzgred i ovlaš povezuje tanka i lomna nit: njihova različitost, dok se sve stavlja pod lupu i probu opstanka u svetu savremenih problema i težnji, obeleženih ratom i složenostima koje on stvara u dušama ljudi i samom vazduhu koji ih okružava... Mekmahon, barman koji je spreman da napusti svoj šank i službu, radije nego da služi drugorazredni viski u svojim koktelima, probija se laktovima u jednom svetu gde načela, makar i ona najsitnija, dolaze svakog časa u pitanje. Houkinz, engleski kaplar, koga smrt nalazi u zasedi postavljenoj od ljudi koje on voli, i Dačer, pisac i književnik koji prezire samog sebe što ga je dirnula ispovest jedne žene lake i vulgarne. Njih trojica su duhovna braća britanskog kapetana Pitera, koji se potuca sa oficirskim naložnicama po Kairu ratnih dana, sanjajući o hladnim zimama Škotske i osmehu žene u dalekoj otadžbini... Ljudi koji pokušavaju da utope svoju duševnu prazninu u piću, rušeći sve na svom putu, zbog toga što im se uzgred nasmešila nekakva plavuša prljave kose i izgažene sudbine... A onda žene... žene poželjne, u svojim lakim letnjim haljinama, žene ljubomorne, koje su mučene ovim osećanjem, vrlo često opravdano. Najzad, stara gospa, Madam Reševski, čiji vapaj nad grobom davno pogrebenog muža stiže do neba, ali ne i do ušiju njene bogate kćeri... Koliko ljudi, koliko nada! Koliko sudbina prosutih u šarenilo sveta! To je MEŠOVITO DRUŠTVO Irvina Šoa. Pomislilo bi se da je u ovom košmaru ljudskih sudbina pisac „Mešovitog društva“ izlio svoju žuč i mržnju ispunjenu prezirom za sav ljudski rod – dok u stvari kroz svaki njegov red izbija duboko skrivena nežnost prema svemu ljudskom. Njegove ličnosti, pa čak i one najopterećenije slabostima, imaju svoje velike trenutke. Irvin Šo (engl. Irwin Shaw; Bronks, 27. februar 1913 – Davos, 16. maj 1984) je bio američki romanopisac, scenarista i pisac kratkih priča čija su se dela prodala u preko 14 miliona primeraka. Studirao je u Bruklinu. Još u toku studija počeo je da piše najpre za radio, a potom i za pozorište. U svojim delima čuva tradiciju realizma u koju unosi neke psihološke akcente. Vidljiv je i uticaj Hemingveja. Velikog uspeha imao je njegov roman Mladi lavovi (The Young Lions, 1948), koji se smatra jednim od najboljih američkih proznih dela o Drugom svetskom ratu, a po kom je snimljen istoimeni film sa Marlonom Brandom, Montgomerijem Kliftom i Dinom Martinom. Manjeg značaja su njegove drame, među kojima se ističu: Otmen svet (The Gentile People, 1939), u kojoj optužuje način života otmenog sveta, i antiratna drama Pokopajte mrtve (Bury the Dead, 1936). Slede još dva komada pisana za scenu: Sinovi i vojnici (Sons and Soldiers, 1944) i Iz magle (Out of the Fog, 1949). U SNP je 1955. prikazan njegov komad Otmen svet pod naslovom Filip i Jona, u prevodu Ivanke Marković. Ostali poznati romani (prevedeni na srpski ili hrvatski, po katalogu Biblioteke grada Beograda) su: Glasovi letnjeg dana (1965) Bogataš i siromah (1970) Veče u Vizantu (1973) Prosjak i lopov (1977) Na vrhu brega (1979) Hleb povrh vode (1981) Prihvatljivi gubici (1982) Šo je bio veoma cenjen kao pisac pripovedaka. Među zbirkama prevedenim na srpski ili hrvatski su: Opklada na mrtvog džokeja (1957) Indijanac u dubini noći (1957) MG33 (N)

Knjaževac! Prvo i jedino izdanje druge Abaharijeve knjige priča. Vrlo retko u ponudi. Odlično očuvano, ali sama štampa je bila vrlo lošeg kvaliteta, tako da sa knjigom treba pažljivo rukovati. Sve se vidi na slikama. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac, prevodilac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodi sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9] Bibliografija Zbirke priča Romani Knjige eseja „Porodično vreme“ (1973) „Obične priče“ (1978) „Opis smrti“ (1982) „Fras u šupi“ (1984) „Jednostavnost“ (1988) „Pelerina“ (1993) „Izabrane priče“ (1994) „Neobične priče“ (1999) „Drugi jezik“ (2003) „Senke“ (2006) „Svake noći u drugom gradu“ (2008) „21 priča o sreći“ (2017) „Sudija Dimitrijević“ (1978) „Cink“ (1988) „Kratka knjiga“ (1993) „Snežni čovek“ (1995) „Mamac“ (1996) „Mrak“ (1997, 2008) „Gec i Majer“ (1998) „Svetski putnik“ (2001) „Pijavice“ (2006) „Ludvig“ (2007) „Brat“ (2008) „Ćerka“ (2010) „Kontrolni punkt“ (2011) „Prepisivanje sveta“ (1997) „Teret“ (2004) „Dijaspora i druge stvari“ (2008)

ERNEST HEMINGWAY THE COLLECTED STORIES Priredio - James Fenton Izdavač - Everyman`s Library, London Godina - 1995 21 strana 792 cm Edicija - Everyman`s Modern Classics ISBN - 978-1-85715-187-9 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Introduction Select Bibliography Chronology PART ONE: STORIES COLLECTED IN HEMINGWAYS LIFETIME FROM THREE STORIES AND TEN POEMS (1923) Up in Michigan (1923, revised 1938) In our time (1924) IN OUR TIME (1925 AND 1930) On the Quai at Smyrna (1930) Everybody was drunk (1924) Indian Camp (1924) Minarets stuck up (1924) The Doctor and the Doctors Wife (1924) We were in a garden at Mons (1924) The End of Something (1925) It was a frightfully hot day (1925) The Three-Day Blow (1925) They Shot the six (1924) The Battler (1925) Nick sat against the wall (1924) A Very Short Story (1924) While the bombardment (1924) Soldiers Home (1925) The Revolutionist (1924) At two oclock (1924) The first matador (1924) Mr and Mrs Elliot (1924-5) They whack-whacked the white horse (1924) Cat in the Rain (1925) The crowd shouted (1924) Out of Season (1923) If it happened right down (1924) Cross-Country Snow (1924) I heard the drums (1924) My Old Man (1923) Maera lay still (1924) Big Two-Hearted River, Part I (1925) They hanged Sam Cardinella (1924) Big Two-Hearted River, Part II (1925) L`Envoi MEN WITHOUT WOMEN (1927) The Undefeated (1925-6) In Another Country (1927) Hills Like White Elephants (1927) The Killers (1927) Che Ti Dice La Patria? (1927) Fifty Grand (1927) A Simple Enquiry (1927) Ten Indians (1927) A Canary for One (1927) An Alpine Idyll (1927) A Pursuit Race (1927) Today is Friday (1926) Banal Story (1926) Now I Lay Me (1927) WINNER TAKE NOTHING (1933) After the Storm (1932) A Clean Well-Lighted Place (1933) The Light of the World (1933) God Rest You Merry, Gentlemen (1933) The Sea Change (1931) A Way Youll Never Be (1933) The Mother of a Queen (1933) One Reader Writes (1933) Homage to Switzerland (1933) A Days Wait (1933) A Natural History of the Dead (1932) Wine of Wyoming (1930) The Gambler, the Nun and the Radio (1933) Fathers and Sons (1933) STORIES FROM THE FIFTH COLUMN AND THE FIRST FORTY-NINE STORIES (1938) The Capital of the World (1936) The Snows of Kilimanjaro (1936) The Short Happy Life of Francis Macomber (1936) Old Man at the Bridge (1938) PART TWO: STORIES AND FRAGMENTS FROM POSTHUMOUS COLLECTIONS UNCOLLECTED STORIES PUBLISHED IN HEMINGWAYS LIFETIME The Denunciation (1938) The Butterfly and the Tank (1938) Night Before Battle (1939) Under the Ridge (1939) Nobody Ever Dies (1939) The Good Lion (1951) The Faithful Bull (1951) A Man of the World (1957) Get a Seeing-Eyed Dog (1957) DRAFTS AND FRAGMENTS FIRST PUBLISHED IN THE NICK ADAMS Three Shots Stories (1972) The Indians Moved Away The Last Good Country Crossing the Mississippi Night Before Landing Summer People Wedding Day On Writing FIRST PUBLISHED IN THE COMPLETE SHORT STORIES (1987) A Train Trip The Porter Black Ass at the Crossroads Landscape with Figures I Guess Everything Reminds You of Something Great News from the Mainland The Strange Country JUVENILIA AND PRE-PARIS STORIES Judgment of Manitou (1916) A Matter of Colour (1916) Sepi Jingan (1916) The Mercenaries (1985) Crossroads - an Anthology (1985) Portrait of the Idealist in Love (1985) The Ash Heels Tendon (1985) The Current (1985) `Ernest Hemingway (1899-1961) is celebrated as a novelist and man of action. He is perhaps most famous for WHOM THE BELL TOLLS and A FAREWELL TO ARMS. But he was equally prolific as a writer of short stories which touch on the same themes as the novels: war, love, the nature of heroism, reunciation, and the writer`s life. The present collection includes all Hemingway`s shorter fiction arranged chronologically from `Up in Michigan` (1923) to `Old Man at the Bridge (1938) and contains stories not currently available in any other UK edition of Hemingway`s work`s.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ernst Hemingvej Sabrane Izabrane Odabrane Priče

Autor - osoba Haushofer, Marlen, 1920-1970 = Haushofer, Marlen, 1920-1970 Naslov Kako smo ubili Stelu / Marlen Haushofer ; izbor, prevod i pogovor Spomenka Krajčević Jedinstveni naslov Wir töten Stella. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : AED studio, 2005 (Beograd : Studio MS) Fizički opis 112 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Krajčević, Spomenka, 1949- = Krajčević, Spomenka, 1949- ISBN 86-83907-29-5 (broš.) Napomene Antologijski izbor Tiraž 500 `Ovde nisam kod kuće...` : (nova čitanja pripovedaka Marlen Haushofer): str. 103-112. Predmetne odrednice Haushofer, Marlen, 1920-1970 – Proza „Marlen Haushofer se, po plastičnosti prikazivanja likova i kritičkom osvetljenju njihovih duševnih stanja, može ubrojiti u velike pripovedače svoje zemlje. Gotovo je neverovatno sa koliko uverljivosti kao odrasla osoba uspeva da analizira psihu jednog četvorogodišnjaka i sa kolikom upečatljivošću predočava moru, koja je devojku Stelu dovela do neizbežne duhovne i fizičke propasti.“ (Wiener Zeitung) „Njeno minuciozno prikazivanje sveta u malom i onih ličnih, prikrivenih teškoća zajedničkog života, njen način na koji – skromno ali izrazito umetnički – predstavlja svest pripovedača i njen stil negativne ironije ubrajaju se u najpreciznija i najznačajnija ostvarenja moderne književnosti.“ (Tagesspiegel) Marlen Haushofer rođena je 1920. godine kao Marija Helena Frauendorfer, kći nadšumara u podnožju Senzenskog gorja (Krečne Alpe). Sa deset godina roditelji je šalju u žensku realnu gimnaziju, što je podrazumevalo i internat, u ovom slučaju internat ursulanki sa svim lepotama internatskog režima. Po završetku škole, pošto je posle Anšlusa Austrija postala deo Rajha, odslužila je svoju radnu obavezu u Istočnoj Pruskoj. Od 1940. s prekidima je studirala germanistiku u Beču, od 1943. u Gracu. Zaljubila se, neželjeno zatrudnela (u ultrakatoličkoj Austriji bilo je nezamislivo prekidanje trudnoće), još tokom trudnoće se razišla s ocem deteta i 1941. se udala za studenta medicine i kasnijeg stomatologa Manfreda Haushofera. Par se seli u Štajer gde se odmah posle prvog sina Kristijana rodio i drugi, nazvan po, ovog puta biološkom ocu, Manfred (1943). Dakle s 23. godine Marlena je već bila majka dvoje dece, te je dakle morala da okači o klin studije i sve nade u budući poziv za račun domaćičkih i materinskih dužnosti. Ali ova, književnošću oduševljena, probuđena mlada žena nije tako zamišljala svoj život. Izgubila je velegradski instinkt Beča i verovatno se samo površinski uklopila u ograničenja. U suštini živela je podeljen život o čemu svedoče njene dnevničke beleške iz tog perioda (Trajno živeti u više svetova koji su razdvojeni ponorima). Takav život proizvodio je teskobno nezadovoljstvo okolinom koju je doživljavala kao sudbinsku, što se do kraja i pokazalo kao tačno. To duševno stanje je verovatno mesto nastanka kasnijih ženskih likova u romanima M. H. Stranice koje je u tim godinama ispunjavala u rano jutro i kasno noću za kuhinjskim stolom, opisivale su sudbine sapatnica koje su se osećale podjednako utamničeno, na izvestan način morale da vode dvostruki život, pocepane između realnih društvenih, odnosno porodičnih zahteva i svojih maštarija o bekstvu. 1946. piše svoje prve kratke priče i štampa ih u novinama i časopisima. 1952. objavila je novelu Peta godina za koju je sledeće godine dobila Državnu nagradu za podsticanje književnosti. Potom je, kako su joj rasla deca, pisala dečju i omladinsku književnost koja je naišla na dobar odziv i bar dva od tih naslova danas se smatraju svetskim klasicima dečje književnosti. U istom peridu javljala se i u području radio drame. 1956, Manfred i Marlena su se razveli, ostali u istoj kući i 1958. se iznova venčali. Sve u svemu, uspelo joj je da u svakodnevici supruge stomatologa, domaćice i majke, pronađe vreme za pisanje, tako da njeno delo pored četiri dečje knjige obuhvata i šest romana i nekoliko knjiga pripovedaka. 1963. napisala je Die Wand (Zid) njen najznačajniji roman, a 1969, godinu i po pre smrti, Mansardu. Bez obzira na to što je za svoje pisanje bila nagrađena svim najvažnijim književnim nagradama Austrije, za života nije bila dobro primana od kritike, nije bilo razumevanja za njen precizni stil koji je često bio omalovažavan kao dosadno naklapanje domaćice. Satisfakcija je stigla sa zakašnjenjem, kako to već biva u Austriji koja ne mazi svoje veličine dok su živi, i danas se M. H. smatra jednim od najznačajnijih imena austrijske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Sredinom šezdesetih Marlena je obolela od raka kostiju. Umrla je 21. marta 1971 posle operacije u Beču i sahranjena je u Štajeru. Jedna ulica na periferiji Štajera, u zoni jeftinijeg zemljišta, dobila je njeno ime. Mesec dana pre smrti, M. je sledeće reči zapisala u svoj dnevnik: „I da imaš besmrtnu dušu, ona ne bi želela ništa do duboki san bez snova. Nevoljeno telo više neće boleti, krv, meso, kosti, koža, sve će biti hrpica pepela i mozak će najzad prestati da misli. Za to hvala bogu kojega nema. Ne brini – sve je bilo uzalud – kao kod svih ljudi pre tebe. Sasvim obična priča.“ MG75

Autor - osoba Barnes, Julian, 1946- = Barns, Džulijan, 1946- Naslov Puls / Džulijan Barns ; prevela s engleskog Nina Ivanović Muždeka Jedinstveni naslov Pulse. srpski jezik Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2011 (Novi Sad : Art print media) Fizički opis 237 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ivanović Muždeka, Nina Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika izdavaštvo] (karton) Napomene Prevod dela: Pulse / Julian Barnes Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 237. Puls je treća zbirka priča Džulijana Barnsa, koja se u brojnim elementima nastavlja na njegova ranija dela, pre svega na Sto od limunovog drveta, gde je starost dominantna tema, a možda još više na Nije to ništa strašno, knjigu koja u najvećoj meri odgovara autobiografskoj prozi. Od četrnaest priča, podeljenih u dva dela, šest je ranije objavljeno na engleskom jeziku u časopisima od Njujorkera do Gardijana. U pripovetkama naizgled disperzivnog sadržaja – od ljubavi i seksa, preko bolesti i smrti, do (ne)uspešnosti komunikacije – Barns se zapravo bavi jednom temom: odnosom među ljudima. Pri tome, pronicljivo i prepoznatljivo mudro ispituje prirodu, uzroke i uslove za dugotrajne veze, prijateljske i ljubavne. Svaki lik je oblikovan na osnovu uspeha ili poraza koji proživljava, smešten između očaravajuće čežnje ili uznemirujućeg gubitka, sa okončanjima koja se trudi da prevaziđe, ili uzbuđujućim iskušenjima novog početka. Lični gubitak i suočavanje sa smrću drage osobe odredili su Barnsovu novu prozu, a njegovo razmišljanje o prolaznosti života i suočavanje sa starenjem i smrću tako je životno, jer je proživljeno pa samim tim i mnogo ubedljivije, da se čitanje ove knjige neumitno završava uznemirenošću i nerešivim egzistencijalnim pitanjima. Ipak, sasvim neočekivano, rešenje za taj osećaj nemoći Barns nameće humorom kojim je obojio gotovo svaku priču. Ovaj iskričav i oštar humor valjda je najbolji odgovor za sve misli o neizbežnoj prolaznosti i blizini smrti, kojima smo gotovo svakodnevno izloženi. Opasnost od klišeiziranja i opštih mesta ovaj vrsni pripovedač izbegava izuzetnim stilom, ali pre svega originalnim pristupom večitim temama, te se u drugom delu postojana ljubav ispituje kroz pripovesti o čulima. Iako i prostorno i vremenski potpuno razuđena – od vinograda Italije do morske obale Engleske zimi, od XVIII veka do danas, ova zbirka je uspela da prevaziđe svoj zadati, žanrom određen fragmentarni okvir i da pruži romaneskne kvalitete, među njima jedinstvo i koherentnost. Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver. Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine. Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. MG97

JOVAN STERIJA POPOVIĆ ZA MLADE PREPRIČANE KOMEDIJE Tvrdi povez Izdavač Bookland Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник цинцарског порекла и један од водећих интелектуалаца свога времена. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе.[1] У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Биографија Стеријина родна кућа у Вршцу. Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. године у трговачкој породици. Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин; а мајка Јулијана ћерка сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.[2] Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је иначе била `сува` - парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка Јулијана[3] напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац Стерија[4] трговац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Али сматра се да је његов предак по оцу - Стерија, забележен је од стране `латинске администрације Мађарске` 1753. године, као трговац у Мишколцу.[5] Написао је само биографију свога деде по мајци Николе Нешковића. Кад се оженио, трговац Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста Нешковића. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена, писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и „Штерија Молеров”. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. Јован Стерија Поповић Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.[6] Јован Стерија Поповић је умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. године.[7] Начелник Министарства просвете Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[8] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.[9] Књижевни рад Споменик Јовану Стерији Поповићу у родном граду - Вршцу. Тврдица (Кир Јања). Друго издање из 1838. године. Детаљ споменика Јовану Стерији Поповићу испред Српског народног позоришта у Новом Саду Позоришни плакат за `Смрт Стефана Дечанског` 1841. Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа”) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. То дело је иначе било посвећено његовом пријатељу епископу вршачком Стефану Поповићу, који настрадао у мађарској буни.[10] Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији. Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте. Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада. Фигурина Јована Стерије Поповића, рад Милице Рибникар. Музејска грађа Позоришног музеја Војводине Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав. Критички осврт Народно позориште „Јован Стерија Поповић - Вршац”. Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског”. Насловна страна збирке песама Даворје (1854) Проглас поводом 100годишњице рођења и 50годишњице смрти (1906). У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале”). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје”. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје” штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправљивој беди људској. Роман без романа Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838. године, други део остао у рукопису), пародијски је роман Јована Стерије Поповића. Стерија је своје дело назвао шаљивим романом, а у предговору је истакао да је ово дело прво овог рода на српском језику. Примарна фабула пародира псеудоисторијске романе, посебно оне које је писао Милован Видаковић, те представља покушај да се напише српски Дон Кихот[11]. Међутим, Стерија проширује пародијски дијапазон дела на „читаву нашу тадашњу књижевну културу чију је основу представљало класично образовање“[11], обухвативши различите књижевне појаве, од инвокације половачету мајданског вина до травестије Аријадниног писма из Овидијевих Хероида“ или делова Енеиде.[12] Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија у потпуности разара романескну форму и Јован Деретић истиче да је Роман без романа „први доследно изведен антироман у српској књижевности“.[11] Споменик Споменик му је откривен у Вршцу 7. октобра 1934. Дародавац бисте је био Драгиша Брашован, међу говорницима су били Вељко Петровић, Бранислав Нушић и Раша Плаовић. Војислав Илић Млађи је прочитао песму а биле су присутне и друге високе личности.[13] Стеријино позорје Главни чланак: Стеријино позорје У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Borisav Stanković Pripovetke Tvrdi povez Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.[1] Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac.[2] Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, Nečista krv, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. godine u Vranju,[3] iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju. Njegov otac Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[4] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881. godine, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka Vaska 1. marta 1883.[4] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[3] Brigu o njemu preuzela je njegova baba Zlata. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.[5] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[6] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (`Uvela ruža`, `Na onaj svet`, `Tetka Zlata`). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[4] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/1889. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije. Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i druge, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Borisav zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[6] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. godine postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[7][5] Somborski Golub objavljuje pesme `Želja` i `Majka na grobu svoga jedinca`, sa potpisom Borko.[4] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896. godine, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Borisav Stanković, Na onaj svet, 1896[8] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[3] U Brankovom kolu (1896) izlazi pesma `Počuj pesmu`. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. godine da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću lokalnom svešteniku.[3][5] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (`Đurđev dan`, `Prva suza`, `U noći`, `Stanoje`, i `Uvela ruža`). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. godine. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[7] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902. godine, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[9] Devetog maja 1901. godine postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali `suvišnim u Srbiji`. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku `Rista bojadžija`, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[10] Sve do 1913. godine, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[11] Tokom rata Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[12] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake kako `bi se mogla proveriti vrednost dela`. Pomoć nije dobio i daje `Književni oglas` za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[13] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[14] Pošteđen `vojništva i učešća u ratnim naporima` nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je bila prešla vlada sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.[14] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[15] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i `kao poluinternirani` zadržan u Derventi. Ovde je napisao skicu `Ludi Rista` iz ciklusa Božji ljudi.[12] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske novine `Beogradske novine`, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[12][15] Sarađivao je od 1916. godine do završetka rata.[14] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917. godine, dok je zbirka `novela` pod naslovom `Vrela krv` objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje `Biblioteke jugoslovenske književnosti`. U kalendaru CMK, Vojne glavne gubernije u Srbiji, objavljuje pripovetku `Crveni krst`. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[12] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene `Pod okupacijom` u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[16] Godine 1921. objavljuje pripovetku `Njegova Belka`, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene `Pod okupacijom` i `Zabušanti`.[17] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[15] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku `Moji zemljaci`.[17] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[12] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[18] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[12] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. Njegova unuka Zora o njemu je pričala u jednom intervjuu:[19] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine. U skoro svim opisima Vranja – istoriografskim, književnim ili putopisnim – ističe se da je njegova prošlost ispunjena burnim događajima, jer se grad nalazi na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira. Vranje je sve do 1878. godine bilo pod vlašću Osmanske imperije. Povoljan geografski položaj grada privlačio je otmenije predstavnike imperije da se u njemu nastane i da izgrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Vranjski trgovci govorili su turski i arapski jezik, putovali preko granice i nalazili načina da sa predstavnicima osmanske vlasti blisko sarađuju. Posle 1878. godine, iseljavanje muslimana bilo je masovno, a džamije i drugi objekti – svedoci turskog perioda bili su izloženi razaranju. Ugledne gradske trgovačke porodice propadale su u sudaru starih i novih vrednosti. Upravo taj period, od 1878. do 1910. godine, na razmeđu vekova, kada su stare forme života rušene i zamenjivane novim, i kada su se u oštrim kontrastima sudarali staro i novo, prikazao je u svojim delima književnik Bora Stanković.[20] Iako je gotovo celokupno književno delo Bore Stankovića vezano za Vranje, on je u Vranje retko odlazio. On je za Vranje ostao snažno emotivno vezan i sa očiglednom nostalgijom opisivao je minula vremena i „stare dane“ (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900. godine, nosi naziv „Stari dani“). Neke konkretne činjenice nije najbolje poznavao, kao, na primer, geografski položaj okolnih mesta, materijalnih objekata u samom gradu, ili pak elemente običajne prakse. I sâm Bora Stanković je u jednom predavanju objašnjavao da je svoje književne likove oblikovao na osnovu priča koje je slušao, integrišući elemente više ljudskih sudbina u jednu, da bi se postigla njihova punoća i umetnička zaokruženost dela. Bez obzira na sve to, u mnogim etnografskim i folklorističkim radovima, sadržina njegovog književnog dela identifikuje se kao neosporna vranjska tradicija. tj. realan opis života i običaja u Vranju na prelomu dva veka.[20][21] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, `više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas`. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.[22] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924. godine: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, u oči ne znam kog ispita.“ Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava“, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[23] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[25] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[26] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića. On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci. Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[27] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici. Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim.[27] Nečista krv Detaljnije: Nečista krv Književni oglas Borisava Stankovića, nakon što je Letopis odbio da mu ustupi pomoć za štampanje romana.[13] Roman Nečista krv (1910) ocenjuje se kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Sâm Bora Stanković je slabo poznavao književne teorije i pravce, i imao je izrazito negativan stav prema intelektualnim konstrukcijama bilo koje vrste. On je vranjski govor (dijalekat) uveo u književnost, pisao je teško i sporo, duboko proživljavajući životne drame svojih junaka. Govorio je da svaku svoju pripovetku odboluje. Književni savremenici Bore Stankovića kritikovali su njegov jezik i stil pisanja, naglašavajući da on nije do kraja usvojio standardni srpski jezik, te da ima problema sa konstrukcijom rečenice i sintaksom. Školovani na Zapadu ili na produktima zapadne kulture, oni su se distancirali ili čak oštro napadali Stankovićevu književnost, označavajući je kao nepismenu i orijentalnu, ističući pri tom svoju ‘evropsku’ superiornost nad njegovom orijentalnom `zaostalošću`. S obzirom na originalnost i visoke umetničke domete književnog dela Bore Stankovića, on je okarakterisan kao divlji i sirovi talenat, a njegov stil – kao „mucavost genija“. U orijentalističkom maniru (orijentalizam – teorijski koncept Edvarda Saida) obojenu sliku spoljašnjeg izgleda Bore Stankovića ostavio je Velibor Gligorić, koji je kao mlad urednik jednog beogradskog časopisa došao po intervju kod već poznatog pisca:[20] „ Preda mnom je bila glava tipična za Jug, pečalbarska, s duboko utisnutim orijentalskim pečatom sirovosti, tvrdoće i prividno opore divljine. Njegovo odelo, iako ‘evropsko’, činilo mi se da je od vranjskog sukna, toliko je njegova vezanost za zemlju i toliko su njegovo ponašanje, kretanje i stav prema rodbini i gostima bili patrijarhalni […] Gradskog intelektualca nisam imao pred sobom, već sirotog čoveka iz naroda, ali jednog od onih izvornih, autentičnih. ” — Velibor Gligorić[8] Kako piše Skerlić, svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u savremenoj srpskoj književnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaže, da ne može da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Nečista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće književno iskustvo, šire shvatanje književnosti, sigurnija ruka. To nije niz poređanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snažno izveden moderan roman, jedan od najboljih i najpotpunijih romana u srpskoj književnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, poslužio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem života, bogatstvom tipova, naročito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.[22] Prema njegovoj ćerki, Stani, Stankovićeva žena Angelina pomagala mu je prilikom izrade romana. Najmanje dva ili tri puta, prepisivala je ovo veliko delo, kako bi lakše u štampariji mogli da pročitaju. Nije poznato da li je i ona sama tokom pisanja dodala i svoje reči i misli.[28] Roman Nečista krv adaptiran je u istoimenu TV seriju. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.[29] Koštana Detaljnije: Koštana (drama) Draga Spasić kao Koštana, 1914. godine. Danica Vasiljević u kostimu Kate, iz komada Koštana, 1902. godina. „Koštana“ je prvi put objavljena 1900. godine. Iste godine izvedena je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bora je tekst više puta prerađivao, menjajući izbor i raspored pesama, tako da postoji veći broj verzija. „Koštana“ je jedna od najčešće igranih i najradije gledanih komada u pozorištima u Srbiji. Kompozitor Petar Konjović transponovao je tekst „Koštane“ u istoimenu operu, čije je prvo izvođenje bilo 1931. u Zagrebu.[20] Drama „Koštana“ bila je naročito popularna na pozorišnim scenama u Srbiji (snimljeno je i nekoliko filmova), a broj pesama u predstavama obično je znatno povećavan u odnosu na Borin tekst. U filmovima i pozorišnim predstavama često se šematizovano, simplifikovano i oblikovano u orijentalističke kalupe prikazuju likovi i radnja. U prvi plan se stavljaju spoljašnji efekti (raskošna odeća, pesma, igra…), a ne dramski tekst. I sâm Bora Stanković bio je razočaran postavkom „Koštane“ u beogradskom Narodnom pozorištu, jer je drama sa tragičnim sudbinama postavljena kao vesela pozorišna igra. On je bio nezadovoljan i zbog toga što su akteri na sceni bili neadekvatno odeveni. O njihovim kostimima je prokomentarisao da tako nešto nikada nije video u Vranju.[20] Pojedine pesme iz „Koštane“ doživljavaju u periodu socijalizma, naročito 60-ih i 70-ih godina 20. veka, veliku popularnost, ali i umetničku obradu i svojevrsnu cenzuru. One bivaju skraćivane, iz njih se izbacuju, prema tadašnjim kriterijumima, nepoželjni elementi, formulacije, manje poznati turcizmi, stihovi koji opevaju ljubav mladih različite vere… One se modeluju tako da postanu razumljivije široj publici, a opet da ostanu prepoznatljivo „vranjanske“. Folklorna društva, koja su u vremenu socijalizma imala funkciju simbolizacije i slavljenja proklamovanog „bratstva i jedinstva“, prikazuju vranjski kraj kroz koreografiju i kostime orijentalnog tipa. Ovakva konstruisana slika o Vranju dalje se potvrđuje do stvaranja potpunog stereotipa. U časopisima i sličnim publikacijama, o Vranju se govori isključivo kroz sintagmu „Borino Vranje“. Uz sve to, adaptacije Borinih ostvarenja u poslednjih petnaest godina, reklamirajući se kao „novo čitanje Bore Stankovića“, uvode elemente kojih uopšte i nema u njegovom delu, dodatno egzotizujući Vranje i dodatno pojačavajući stereotipe kroz koje se ono posmatra.[20] Njegova Koštana je doživela veliki uspeh i kod književno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »žala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je živopisno i hučno u njoj. To je velika ljubavna pesma čežnje, strasti i tuge, puna nostalgične poezije bosanskih sevdalinki, sa nečim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim književnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim rečima i snažnim akcentom, ona je jedna od najpoetičnijih stvari u srpskoj književnosti, piše Jovan Skerlić.[22] „ Zameralo mi se što sam one tipove nazvao balkanskim a ne srpskim. Ja priznajem da sam od uvek, a ne tada, osećao da su u mojim radovima najviše usredsređene opšte karakterne crte ljudi i prilika Balkana. Jer da nema u njima nečega opštega, balkanskoga a ne sasvim provincialnog, vranjskog, kao što jednako kritičari naglašavaju, otkuda da se Koštani sa istim oduševljenjem i razumevanjem, osećajući u njoj nešto svoje, rođeno, pljeska kako u Beogradu, tako i u Sofiji, Skoplju, Mostaru, Sarajevu, pa čak i u Splitu? ” — Borisav Stanković[30] Prikaz likova Borisav Stanković, jugoslovenska poštanska marka. Borisav Stanković je u svom književnom radu opsesivno opisivao i produbljivao tek nekolike motive, onih o osujećenoj ljubavi (žene ili muškarca), nemogućnosti uspinjanja po vertikali kastinski uređene zajednice, likovima sa socijalne margine, a sve ovo uz dosledno prikazivanje egzistencije ne kao izvora radosti življenja, nego kao mučno trajanje ispunjeno stalnim udesima i zlom kobi. Svestan svoje imaginativne anomalije, Stanković je često modifikovao i transformisao jedne književne tekstove u druge, bilo između bliskih književnih vrsta u okviru istog književnog roda (pripovetka, roman) bilo između različitih književnih rodova (pripovetka, drama). Na ovom mestu treba pomenuti atipičnu zbirku kratkih priča Božji ljudi (1902), inovativnu na formalnom planu ne samo unutar stvaralaštva Borisava Stankovića i srpskog realizma, nego i u polju čitave srpske književnosti. Niz proznih minijatura u Božjim ljudima trebalo je da bude „rezervoar“ tema i motiva odakle bi pisac zahvatao i proširivao postojeće zamisli, što je on delom i činio, dobar primer za ovakvo piščevo postupanje je prerastanje priče Paraputa u dramu Tašana.[23] Ovde treba pomenuti još jednu karakterističnu pojavu u poetici Borisava Stankovića, on je Uvelu ružu, jednu od svojih prvih pripovedaka, iskoristio kao prototekst na osnovu kojeg je kasnije tematski zasnovao romane. Oba, sa ženskog i muškog stanovišta, svedoče neostvarenu i/ili osujećenu ljubav. Borisav Stanković je, poput mnogih naših i svetskih pisaca, pisao „jednu knjigu“. To je knjiga o osujećenju, o neispunjenosti potencijala rane mladosti, o nemogućnosti da se živi u skladu sa sopstvenim prohtevima, nagonima i nadama. Drugim rečima, književni junaci Borisava Stankovića književna su ilustracija onoga što je filozofija Hajdegera, Jaspersa i Šelera nazvala neautentičnom egzistencijom (čoveka). Književni likovi u delima Borisava Stankovića su uskraćeni, nezadovoljni, poraženi, čak ubijeni od života. Do dubokog uvida u prirodu i smisao ljudskog postojanja u pretežno neprijateljski nastrojenom svetu, Stanković nije došao racionalnim raščlanjavanjem etapa na životnom putu svojih literanih junaka, već jednom prenaglašenom senzibilnošću, na granici s vidovitošću, koja mu je pomogla da sagleda istinu iza laži pojavnog sveta.[23] Gazda Mladen i Sofka Fenomen tragičnog i fenomen žrtve u Nečistoj krvi i Gazda Mladenu je ono što spaja ova dva romana. Ova dva romana Borisava Stankovića smatraju se komplementarnim, u njima se paralelno odigrava ubijanje duhovnog života jedne žene i jednog muškarca, dakle čoveka. Ali, iako sudbine junakinje Nečiste krvi i junaka Gazda Mladena svedoče tragiku i žrtvovanje, u njihovnim sudbinama i udesima postoji razlika koja ih individualizuje i ne dozvoljava da se njihove egzistencije posmatraju kao lik i njegov odraz u ogledalu.[23] Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezimena koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno.[23] Prikaz Vranja Najava predstave Koštana. Dopisnica Bore Stankovića iz 1899. Deo kolekcije Adligata. Spomenik Bori Stankoviću u gradskom parku u Vranju. Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne i zapadne krajeve Srbije. Stanković prvi uvodi u pripovetku jugoistočne krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novog, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je proveo detinjstvo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se pomeri. On piše o tadašnjem Vranju, koje se modernizuje, nego Vranju »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdačan život. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo »očarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju već delom da za pravog pesnika nema banalnosti u životu.[31] U njegovim opisima vranjskog života ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, počev od zanimljivog arhaičnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istočnjačka čulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tom realističnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sačuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo ličnog, impresionističkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje ličnosti unosi lično sebe, jedno jako nostalgično osećanje života, plahovitu strast i bolnu čežnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba između Istoka i Zapada, između ličnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze života, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veličine i poezije, Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. Među svima srpskim pripovedačima niko nije bio subjektivniji i poetičniji, niko nije takav potpun impresionista.[32] Proces konstruisanja identiteta Vranja i Vranjanaca pomoću slika i simbola povezanih sa književnim delom Bore Stankovića krenuo je „spolja“, od strane tadašnje kulturne elite u zemlji, da bi onda bio prihvaćen i podržan produkcijom novih-starih slika „iznutra“, u samom Vranju. Borino delo zainteresovalo je i inspirisalo mnoge istraživače, umetnike i avanturiste da posete Vranje, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost prema onome što su oni doživeli kao Orijent, Drugost, samim tim i – egzotičnost, i tako obogatili svoje stvaralaštvo.[20] Javljajući se u vreme kada se mlađa generacija sve intenzivnije orijentiše prema zapadnjačkim uzorima, ostaje privržen realističkim tradicijama; dela su mu prožeta osećanjem naklonosti prema patrijarhalnom svetu stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao „poetične žrtve ljubavi“, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću. Proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.[33] Nijedan njegov rukopis nije sačuvan.[3] Prestanak bavljenja književnošću Borisav Stanković prestao je da piše nakon rata. U toku Prvog svetskog rata, bio je u logoru u Derventi, a zatim je prebačen u Beograd, gde je radio kao novinar. Traume iz rata su veoma uticale na njega i o svom prestanku, pričao je u intervjuu sa Branimirom Ćosićem: „ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu? ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[24] Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora“, mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja. Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (Gimnazija, osnovana 1881. godine, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. godine dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana“, poslastičara „Koštana“ u centru grada i tako dalje). Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja“ (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani“ i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića. Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću. Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja“. Bibliografija Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanđelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Božji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske književne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini činovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Nečista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i časopisima.

LEONID IVANOVIČ DOBIČIN PRIČE Pogovor - Zorislav Paunković Prevod - Duško Paunković Izdavač - Književna radionica Rašić, Beograd Godina - 2019 234 strana 21 cm ISBN - 978-86-6351-061-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SUSRETI S LIZ Kozlova Susreti s Liz Jerigin Savkina Lidija Sorokina Bolničarka Ljoška Konopatčikova PORTRET Rastanak Lekarski pomoćnik Otac Hiromantija Izvolite Bašta Portret Šurkina rodbina Ninon Materijal Čaj Starice u malom mestu Divlji Kukujeva Timofejev Evdokija ZORISLAV PAUNKOVIĆ - Priče Leonida Dobičina `Leonid Dobičin (1894−1936), gledano iz perspektive aktuelne recepcije, jedan je od najznačajnijih ruskih pripovedača iz druge i treće decenije dvadesetog veka. U ovom periodu su, pored njega, delovali i postigli svoje najznačajnije književne rezultate mnogi izuzetni pisci. Leonid Dobičin se, među njima, ističe originalnim viđenjem stvarnosti i načinom pisanja, zahvaljujući kojima je ostvario znatan uticaj na savremenu rusku književnost. Dobičin nije napisao mnogo. Objavio je dve zbirke priča − „Susreti s Liz“ (1927) i „Portret“ (1931), te kratki roman „Grad En“ (1935). Pripremio je još jednu zbirku priča „Materijal“ (1933), koja nije nikad objavljena. Povest „Šurkina rodbina“ i još nekoliko preostalih priča objavljeni su tek krajem osamdesetih – početkom devedesetih godina prošlog veka. Njegove priče odlikuju minimalizam izraza, objektivacija kazivanja (autor prikazuje ono što se neposredno vidi i dešava) i „antipsihologizam“. Milivoje Jovanović konstatuje kako „Dobičinov samostalni postupak u pričama nema književne prethodnike i podseća na manir koji je u isto vreme u svetsku prozu uvodio Hemingvej“. Na osnovu objavljenih priča i romana, o Dobičinu se govorilo kao o piscu „provincijskog kompleksa“. Međutim, naknadno objavljena dela umnogome opovrgavaju tu teoriju. U povesti „Šurkina rodbina“ i priči „Divlji“ njegov književni postupak primenjen je na seosku problematiku. (Postavlja se i pitanje kako bi se stvaralaštvo Leonida Dobičina tematski razvijalo da je živeo duže). Konstante piščevog postupka su sučeljavanje uobičajenog životnog toka i prelomnih istorijskih događaja (ratovi, revolucija, njihove posledice), odsustvo idealizacije, ironija, farsičnost, makabrični humor. Neuobičajenost i nemilosrdnost njegovih zapažanja na neki način anticipiraju svet književnih junaka Jurija Mamlejeva. Svakodnevica u Dobičinovom viđenju („sklop njegovog uma je takav da vidi same besmislice“, Georgij Adamovič) zapravo je, kao što primećuje Viktor Jerofejev, „samo polazna tačka filozofskog osmišljavanja života“, i dodaje, parafrazirajući Adamoviča, „u kojem, po njegovim predstavama, ima mnogo čistog apsurda“. Dobičin je poklanjao veliku pažnju svim formalnim aspektima dela, i zbog toga je pisao sporo. Da bi napisao 600-700 reči bilo mu je potrebno najmanje mesec dana. Zato svaki element njegovih priča, čak i grafički, ima veliku težinu. Nastavljao je da radi čak i na objavljenim tekstovima i time, unoseći neznatne stilske promene, stvarao varijacije, koje se slobodno mogu smatrati posebnim delima. Iako je praktikovao „neutralno pismo“, u njegovom pisanju primetna je snažna struja lirizma zasnovanog na metrizovanoj prozi (najveća upotreba dvosložnog metra u ruskoj prozi u XIX i XX veku). Autobiografizam se takođe često pominje u vezi s Dobičinom, i zato je potrebno da kažemo nešto o njegovoj netipičnoj biografiji. O Dobičinu, čudaku i tragičnoj figuri, ostalo je vrlo malo svedočanstava. Iako je bio osobito cenjen u lenjingradskim kolegijalnim krugovima (pored porodice Korneja Čukovskog, koji ga je prvi objavio, družio se s M. Slonjimskim, V. Kaverinom, J. Tinjanovom, J. Švarcem, M. Škapskom i drugima), za svoga kratkog života dobio je samo dve pozitivne recenzije u štampi (sve ostale su bile negativne). Bio je najstarije od petoro dece u porodici sreskog lekara i babice. Rođen je u gradu Ljucin u Vitebskoj guberniji (danas Ludz u Letoniji), da bi se porodica uskoro preselila u Dvinsk (današnji Daugavpils u Letoniji, gde se, nota bene, od 1991. godine održavaju naučne konferencije posvećene Dobičinu), opisan u romanu „Grad En“. Školovao se na Sanktpetrburškom politehničkom institutu. Petnaest godina živeo je i radio kao statističar u Brjansku, gde se njegova porodica preselila pre Prvog svetskog rata. Nakon prve publikacije u lenjingradskoj periodici deset godina je pokušavao da se preseli u Lenjingrad, što mu je uspelo tek 1934. godine, da bi samo dve godine kasnije postao žrtva kampanje protiv formalizma u umetnosti. Na sastanku lenjingradske organizacije pisaca 25. marta 1936. njegov roman „Grad En“ kritikovan je zbog „dekadentnog“ viđenja sovjetskog postrevolucionarnog društva i – da apsurd bude veći – zbog društvenih pogleda njegovog doslovno kratkovidog mladog junaka, koje su kritizeri interpretirali kao odraz piščeve političke kratkovidosti, nakon čega je Dobičin ustao, izrazio neslaganje sa izrečenim i tajanstveno nestao. Pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo, mada telo nikada nije pronađeno. U poslednjem pismu Nikolaju Čukovskom Dobičin je napisao: „Nemojte me tražiti − odlazim u daleke krajeve“. Njegova sudbina postala je metafora – tako joj, recimo, pristupa Bora Ćosić u „Projektu − Kaspar“ (1998). Ruski pesnik Oleg Jurjev (1959−2018) objavio je apokrifno „Nepoznato pismo pisca L. Dobičina Korneju Ivanoviču Čukovskom“ (2012). Taj postmodernistički tekst nudi alternativnu verziju događaja, po kojoj je Dobičin inscenirao samoubistvo, zaposlio se u obližnjem kolhozu „Šušari“, proveo rat pod okupacijom, odslužio kaznu u logoru i ponovo se zaposlio u istom kolhozu. Dobičin tobože piše pismo Čukovskom 1954. godine, posle penzionisanja, a postskriptumi uz pismo sežu do 1994. godine i predstavljaju, kao i tekst pisma, parodijski komentar na opštepoznate i manje poznate činjenice iz istorije književnosti (poput pretpostavke da je pesnik Nikolaj Olejnikov mogući autor romana „Tihi Don“). Iako je do devedesetih godina prošlog veka Leonid Dobičin bio gotovo nepoznat, njegovo delo nesumnjivo pripada krugu ruske klasike, a on sam, po rečima Viktora Jerofejeva, postao je „heroj ruske književnosti dvadesetog veka koji se posthumno popeo na književni Olimp brže čak i od autora „Majstora i Margarite“. Zorislav Paunković` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dobychin

Autor - osoba Sijarić, Ćamil Naslov Sablja : izbor pripovjedaka / Ćamil Sijarić ; [izbor, predgovor i pogovor Sreten Asanović] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Titograd : Grafički zavod, 1969 (Titograd : Grafički zavod) Fizički opis 319 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Asanović, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Luča` / Grafički zavod, Titograd ; 29 (Broš.) Napomene Sudbinska vezanost za zavičaj: str. 7-13 Činjenice o pripovjedačevu životu i djelu: str. 315-318 O samom izboru: str. 319-[320]. Predmetne odrednice Sijarić, Ćamil, 1913-1989 U mnoštvu književnih djela, koje je Sijarić ponudio čitaocima u svom plodonosnom stvaralačkom radu, putopisi zauzimaju značajno mjesto. Iako putopisima Ćamil Sijarić nije privukao toliku pažnju, koliko je to postigao romanima i pripovijetkama, neosporna je činjenica da se i putopisni tekstovi ovog autora mogu svrstati u djela od iznimne umjetničke vrijednosti koja plijene jednostavnošću izraza i visokopoetskim jezikom kojim su napisana. Prvi putopis Ćamila Sijarića, Zapisi o gradovima, nastaje 1970. godine,i sadrži tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije i dr. Nakon ovog putopisa Sijarić će napisati Oslobođeni Jasenovac (1983) i Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986). Putopis Oslobođeni Jasenovac, za razliku od druga dva putopisa koja se temelje na zapisima o ljepotama mnogih gradova koje je pisac obišao, ne priča o ljepoti. Ovaj putopis svjedok je stradanja u logoru Jasenovac. Sam ton kojim je pisan ovaj putopis počiva na osjećaju nemoći pred zlom i tužnim ljudskim sudbinama. Posljednji putopis Ćamila Sijarića, Herceg-Bosno i tvoji gradovi, sastoji se od ponovljenih tekstova iz prvog putopisa. Ovim putopisom obuhvaćeni su svi tekstovi koje je Sijarić napisao o bosanskohercegovačkim gradovima. Opisivanje svojih putovanja Sijarić boji istom strašću i istim temperamentom kojim je obojeno njegovo cjelokupno stvaralaštvo i književni rad. I u putopisima pronalazimo njegov jednostavni, a ujedno toliko poetički jezik koji Ćamilove putopisne tekstove ne udaljava mnogo od savršene pripovijetke s izrazitom umjetničkom vrijednošću. Iako se putopisi mogu smatrati prelaznim žanrom od publicističkog ka književno-umjetničkom stilu, Sijarićevi putopisi brišu sve veze s publicističkim, s onim što je u vezi s navođenjem činjenica, s izvještavanjem i analiziranjem. Putopisi Ćamila Sijarića odišu čarolijom i maštom u kojoj je autorova kreativnost i dosjetljivost dosegla vrhunac. Prateći stvarne događaje i stvarne ljude koji su nekada živjeli na nekom prostoru i one koji još uvijek tu obitavaju, Sijarić piše intimnu historiju čineći da svaki grad koji opisuje postane tako blizak i tako „svoj“ svakom onom ko čita ili sluša tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije i dr. Zapisi o našim i susjednim gradovima U Zapisima o gradovima, prvoj zbirci putopisnih tekstova, Sijarić je pisao o gradovima Srbije: Leskovcu, Zemunu, Šabcu i drugim. Najzanimljivije tekstove Sijarić je ponudio o gradu Beogradu, o njegovim dijelovima – naseljima, o smjeni starog novim. Ćamil Sijarić je bio čovjek koji je poštovao sva ono što je naslijeđeno od predaka, divio se starim čaršijama i atmosferi koja je vladala u njima. Pišući o beogradskoj Skadarliji, kao stjecištu pisaca, pjesnika, glumaca i svih drugih boema iz beogradskog društva, Sijarić jasno stoji na strani starog, naslijeđnog nauštrb novom. Za Skadrliju Sijarić kaže da je to dio grada u kojem je, koliko – toliko, očuvan stari duh. Iako više nama onih istih ljudi koji su punili skadarlijske kafane i koji su započinjali razgovore o mnogo čemu, u Skadarliji su ostali svirači koji i sada, kao ljudi u poznim godinama, održavaju duh jednog prošlog doba. Ponekad, dok priča o nekom gradu koji posjećuje, Sijarić se vraća u svoju prošlost, u dane mladosti povezujući svoje lične uspomene i subjektivni dojam s onim što zatiče u gradu u koji dolazi. Leskovac, grad na Južnoj Moravi, Sijarić opisuje uspoređujući moderni Leskovac s Leskovcem kakvog ga on pamti iz ranih đačkih dana. Sve se mijenja, i ljudi, i građevine, i duh grada, samo stari kipovi mogu posvjedočiti o vremenima koja su prošli i o događajima koji su već odavno zaboravljeni i prepušteni prošlosti. Zanimljive tekstove Ćamil Sijarić donosi i o hrvatskim primorskim gradovima. Dopadljivost putopisa iz južnijih predjela ugleda se upravo u tom duhu koji odiše bjelinom, mirisom mora, pijeska i kamena. Svaki dolazak u novi grad kod pisca budi znatiželju. Koliko god puta se vraćao istom gradu, svaki taj povratak obojen je dozom neizvijesnosti pred onim sto predstoji. Svaki novi dolazak jednak je prvom susretu, a prvi susreti ostaju pohranjeni duboko u pamćenje i, u Ćamilovom slučaju, prenesini na papir. Vrijeme je jedna od glavnih Sijarićevih preokupacija. Prolazeći, ono ostavlja traga na čovjeku, kamenu, zemlji. Putopis Zapisi o gradovima sadrži tekstove čija je tematika različita. U svakom od tekstova Sijarić piše o nekom od gradova, ali je piščev fokus varira od teksta do teksta. U nekim tekstovima Sijarićeva preokupacija su građevine, pa donosi niz legendi i priča koje su u vezi s nastankom tih velelepnih zdanja. Često, piščevu pažnju okupiraju ljudi, vrli pojedinci koje bilježi historija ili slučajni prolaznik koji se po nečemu učinio zanimljivim piscu. Neki od gradova o kojim Sijarić piše imali su slavnu prošlost, pa je u tom slučaju piščev akcenat na pohodima i osvajanjima. Bez obzira o kojim elemnetima grada pisao, Sijarić nastoji sažeti sve ono što jedan grad pruža i to pretvoriti u priču. Kontrast stradanja i ljepote Nakon putopisa Zapisi o gradovima, Ćamil Sijarić piše putopis Oslobođeni Jasnovac. Ovaj putopis Sijarić piše na fonu stradanja koje je kao životni pratilac prisiljavalo ljude u svim vremenima da se njime bave; ne samo pisci nego i filozofi, teolozi, likovni umjetnici. U svom književnom djelu Ćamil Sijarić umješno obrađuje veliku temu stradanja i patnji u njihovoj punoj formi. Suština literature koju je ispisivao, rasvjetljavanje je čovjeka. U putopisu Oslobođeni Jasenovac, Sijarić evocira epizodu Drugog svjetskog rata. Posljednih dana aprila 1945 godine, neposredno po oslobođenu logora Jasenovac, Sijarić je pošao tamo, kako sam kaže, da opiše to što će vidjeti. Iako je sa sviješću o stradanju i ljudskom zlu otišao u Jasenovac, ono što je tamo doživio ostavilo je jak dojam na pisca. Za razliku od druga dva putopisa koje Ćamil Sijarić piše u duhu lirkog, ovaj putopis odiše teškim realističnim manirom. Upravo je tema o kojoj piše nametnula autorov stil. U putopisima Zapisi i gradovima i Herceg Bosno i tvoji gradovi, Sijarić pribjegava fikciji, unoseći duh imaginarije i mašta. Suprotno navedenim putopisima, Oslobođeni Jasenovac počiva na fakciji, pisac navodi činjenice doslovno onakve kakve su, ne uljepšava. U Jasenovcu je bilo nemoguće uljepšati. Jezovita slika smrti predstavljna je tako živo, tako opipljivo. Iako se pišući suprotstavlja zlu, Sijarić ne moralizira, samo prenosi sliku onog što je vidio, a na čitaocima je da sami donesu vlastiti sud. Čitajući zapise iz Jasenovca, imamo dojam da pisac na momnete nije mogao naći način, niti sredstvo kojim bi izrazio strahote ljudskog stradanja. Pred ljudskim zlom, jezik je ostao nemoćan. Sve dojmove gradovima koje posjećuje u Bosni, Sijarić je sakupio i zbirku Herceg-Bosno i tvoji gradovi, koja izlazi 1986. godine i sadrži mnogo ponovljenih tekstova iz prethodnog Sijarićevog putopisa. Posjećujući Sarajevo, vezirski Travnik, utvrdu Bobaovac, gradove na Drini, hercegovačke vrleti, Sijarić kompletira priču o Bosni i Hercegovini, o njenom postanku i historiji. Pažnju Ćamila Sijarića zaokupljaju gradovi, gradske tvrđave i utvrde. Sijarić piše o gradu obuhvatajući vremenski period od njegovog nastanka do modernog doba. Pišući o gradovima kroz koje prolazi i koje s namjerom posjećuje, Sijarićeva indirektna preokupacija je historija mjesta, odnosno grada koji pohodi. Bosanski putopisi Ćamilovi ne izdvajaju se ničim posebno od ostalih; tu su gradovi; tu je njihova prošlost, historija, samo što su to gradovi prepuni historije; a ta historija je prepuna lica i naličja, ili jednostavno likova koji i današnji lik određuju. Moglo bi se slobodno reći da su putopisi Ćamila Sijarića jedna mala enciklopedija bosanskih gradova. Pišući o postanku gradova, Sijarić nerijetko spominje njiihove utemeljitelje i legende koje se prenosi s koljena na koljeno, a nastale su istovremeno s nastankom grada. Vremenska dimenzija je od neprocjenljivog značaja za putopisne tekstove Ćamila Sijarića jer on ne putuje samo kroz prostor, od grada do grada, nego je njegovo putovanje dublje – njegova osnovica je vrijeme: i ono što je prošlo, ono što traje i ono što dolazi. Za Sijarića prostor nije dimenzija koja je neophodna za umjerničko stvaranje. Odrednica i temelj svakog njegovog putopisnog teksta je vrijeme jer je vremenski okir taj koji nameće o čemu će autor pisati, na koliko će činjenica fokusirati svoju pažnju. Svaki od Sijarićevih gradova karekteriziraju određeni momenti koji su smješteni u vrijeme i od značaja tih momenata zavisi i to na kojem će se vremenskom periodu u postojanju jednog grada autor najduže i najposvećenije zadržati. Tekstovi o gradovima Ćamila Sijarića ne zasnivaju se samo na onom što je pisac vidio ili doživio prilikom posjete nekom od gradaova. Njegovi putopisi potkrijepljeni su historijskim podacima do kojih je pisac došao istržujući i čitajući o gradu u koji putuje, neposredno prije dolaska u isti. O gradu o kojem piše, Sijarić zna mnogo. Do nekih saznanja pisac dolazi neposredno, putem čula. Ono što ga je dojmilo, bilo da je vidio, omirisao ili pak osjetio, predstavlja autorovu unutarnju, subjektivnu spoznaju. Subjektivna spoznaja nadograđena historijskim činjenicama, koje se temelje na objetivnom prezentiranju minulog vremena, predstavlja idealnu podlogu autorovoj mašti koja će iznjedriti tekst o gradu koji je mnogo više od zapisa. To je priča, gotovo pjesma o gradovima, o ljepoti i životu. U zavisnosti od toga o kojem gradu i o kojoj regiji piše, Sijarić poseže za narodnim folklorom, pa njegovi tekstovi obiluju srpski narodnim pjesmama, svedalinkama, različitim izrekama i legenda. Svjesatn činjenice da jedan grad sačinjavaju njegovi žitelji, Sijarić ne preza pred navođenjem mnogobrojnih narodnih umotvorina. Intertekstualnost i intermedijalnost upravo su ti maniri koji jačaju tekst Ćamila Sijarića čineći ga ubjedljivijim i stvarnijim. Jer, šta je bosanska čaršija bez sevdalinke, šta su stare utvrde poput Bobovca i Jajca bez priča o viteštvu i junaštvu podanika kralja Tvrtka, Tomaša, Herceg Stjepana? Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988, MG64 (N)

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.