Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Kako miriše platično cveće? 148 strana ima posvetu, lepo očuvana Da bi se saznalo i spoznalo kako miriše plastično cveće, potrebno je mnogo mašte, a da bi se to saznanje podelilo sa drugima, neophodno je posedovati dar kazivanja. Srećna okolnost je kada neko poseduje oba dara, naročito ako se uzme u obzir činjenica da je svet mašte osnovni pokretač svakojakog delanja. Otud i ne čude pokušaji da se sumorni detalji svakodnevice preoblikuju, pripitome. Jedan od takvih pokušaja učinio je i dr Đorđe Otašević u svojoj novoj knjizi Kako miriše plastično cveće. U usko stručnim krugovima Đorđe Otašević je poznat po radovima koji su vezani za lingvistiku, objavio je desetak stručnih knjiga, dok je široj javnosti poznat po aforizmima i satiričnim pričama, koje je objavljivao u mnogim časopisima i na talasima radio programa, pa se sa ponosom može reći da je ova zbirka kratkih priča njegov literarni prvenac. Možda bi ovaj prvenac bio rođen mnogo ranije da su okolnosti pod kojima je nastajao bile drugačije, ali s obzirom na tematiku koju obrađuje, može se postaviti pitanje da li bi uopšte nastao da nije bilo takvih okolnosti. Bez namere da se pokreće pitanje da li je starije kokoš ili jaje, na koje bi Đorđe verovatno dao, njemu svojstveno, duhovit odgovor, uputnije je osvrnuti se na ono što nije podložno raspravi. Devedeset, uglavnom, kratkih naslova deo su sadržaja ove maestralno satkane zbirke satiričnih priča. Sekvence otrgnute iz života jedne nacije, ređaju se, naizgled nepovezano, jedna za drugom, obrazujući lavirint u kojem i svetlost gasne. Probijajući se kroz debele slojeve mraka, od kojeg su žene tkale čupave tepihe, autor je stilskim poigravanjem pokušavao da ublaži, kroz smeh da oplemeni strahotnu sliku moralne pustoši, koju je za sobom ostavila vladavina diktatorskog režima. Stoga i nije slučajnost što crni humor dominira, ukoliko bi se o humoru uopšte i moglo govoriti da nije neočekivanih obrta koji prosto teraju da se čovek od muke nasmeje. No, terapeutsko dejstvo smeha, nažalost, ne traje dugo, jer nas ne može zaštiti od posledica koje su bile predmet priča, niti od osećaja besa, tuge, bespomoćnosti koji probija sve odbrambene mehanizme takozvanog malog čoveka.

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Description Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

Autor - osoba Papo, Eliezer, 1969- = Papo, Eliezer, 1969- Naslov Časovničar i sačasnici : zbirka postistorijskih priča (s domaćim zadacima) podijeljena u pet časova i najmanje četiri odmora / Eliezer Papo Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora ; Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 95 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Todorić, Gordana, 1965- = Todorić, Gordana, 1965- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Agora` ; ǂknj. ǂ160 (Agora; karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 87-92: Napomene o metodici nastave ili beleške sa dopunskih časova / Gordana Todorić Beleška o autoru: str. 93 Na koricama beleške o delu. Predmetne odrednice Papo, Eliezer, 1969- I tako smo, čitajući Časovničara, i sami prošli kroz proces učenja. Formalna rešenja koja pisac preispituje, jezik koji dekonstruiše, sve su to simptomi potrage za oblikom koji neprekinutom učenju, baš kao što je i zapoveđeno, treba dati u naše vreme. Poetičke tendencije Papinog rukopisa, poigravanje graničnim okolnostima usmeno-pisano, kombinovanje proznog izraza i stiha, ispitivanje jezika i granica njegovog značenja, to se moglo videti u ranije objavljenim Nesabranim pričama. Eliezer Papo (Sarajevo, 25. april 1969) je jevrejski, bosanski i srpski književnik, pravnik, profesor hebrejske književnosti na Univerzitetu Ben-Gurion, nerezidentni rabin za Bosnu i Hercegovinu i saradnik Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Član je Izraelske nacionalne akademije za ladino i dopisni član Španske kraljevske akademije. Njegov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. Obrazovanje Rođen je 25. aprila 1969. godine u Sarajevu. Završio je studije 1991. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a naredne 1992. godine se odselio u Izrael. U Starom gradu Jerusalima upisuje ješivu i stiče klasično rabinsko obrazovanje. Od 1997. godine je nerezidentni rabin Bosne i Hercegovine. Potom upisuje magistarske studije hebrejskog jezika na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, koje uspešno završava 2004. godine odbranom magistarskog rada na temu Književna, jezička i sociološka analiza teatarskih dela Laure Papo Bohorete, a tokom studija je nagrađen od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu kao istaknuti student magistarskih studija. Dobio je i Nagradu za istaknutu magistarsku tezu 2005. godine od strane Ministarstva prosvete Države Izrael. Doktorirao je 2008. godine na Fakultetu humanističkih i društvenih nauka Univerziteta Ben-Gurion u Negevu sa doktorskom disertacijom na temu I ti ćeš se šaliti sa svojim sinom: Judeo-španske parodije na pashalnu hagadu. Za vreme školovanja je bio nosilac fakultetske stipendije za studente doktorskih studija. Od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu je nekoliko puta dobio i nagradu za istaknutog studenta doktorskih studija. Akademska karijera Između 1997. i 2002. godine, Papo je radio kao istraživač i asistent na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu. Od 2002. do 2004. godine radio je kao spoljni saradnik Odeljenja za sefardsko i orijentalno nasleđe Univerziteta Ben-Gurion. U zvanje asistenta na Departmanu za hebrejsku književnost Univerziteta Ben-Gurion izabran je 2004. godine. Od 2008. godine je zaposlen kao predavač na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu, gde je prošao izbor u sva naučna zvanja do ranga profesora na postdoktorskim studijama. Iste godine je postao i gostujući predavač na Univerzitetu Stenford. Od 2003. godine obavlja dužnost zamenika direktora Centra za ladino kulturu Moše David Gaon pri Univerzitetu Ben-Gurion. Od 2014. godine je naučni savetnik Centra za jevrejske studije Univerziteta u Vašingtonu. Saradnik je Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bio je angažovan i kao gostujući predavač Centra za jevrejske studije na Univerzitetu Stenford. Književni rad Papov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, a on je među 10 kandidata bio najmlađi autor. Druge aktivnosti Papo je organizator i učesnik brojnih naučnih konferencija. Autor je stalne postavke o rabinu Šabataju Cviju u Gradskom muzeju u Ulcinju. Od 2009. do 2019. godine je održao niz predavanja na različite jevrejske teme u okviru Bnei Brit lože Srbija 676. Nagrade i priznanja Nagrada za istaknutu magistarsku tezu, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2005); Nagrada Dov Sadan, Fondacija Dov Sadan Univerziteta u Tel Avivu (2005); Nagrada za istaknutu doktorsku disertaciju, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2009); Nagrada Ben-Cvi za studije jevrejskog društva na Istoku (2014). Bibliografija Naučni radovi Agada - kazivanje o Prolasku: transliteracija hebrejskog i ladino teksta, 1996. Borba, duh i opstanak: Partizanska agada: jedinstvena pashalna parodija iz vremena Holokausta, Novi Sad (2020) ISBN 978-86-7188-196-8. Književna dela La Megila de Saray, Jerusalim 1999; Sarajevska megila: skica za portret jednog svijeta u trinaest poreza, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2001; Sefardske priče, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2000; Časovničar i sačasovnici: zbirka postistorijskih priča, Bosanska riječ, Tuzla 2007; Nesabrane priče i još nesabranije misli i crtice, a o desetercu da se i ne govori, Izdavačka kuća Agora, (2022) ISBN 978-86-6053-345-8. MG105

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

LAVIRINTSKI REČNIK PARIS NEW YORK DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE Autor : Dejan Nebrigić Izdavač : RENDE 2001 Dva prozna teksta jednog od prvih i najistaknutijih gej aktivista kod nas, tragično preminulog Dejana Nebrigića. Sve mi to ide, manje-više, na živce. Čitav taj grad. Tamo gde bih najradije otišao, to je suviše opasan kvart. A tamo gde mi se uopšte ne ide, mogu sasvim slobodno da se krećem. Prijatelj kod kog sam odseo upozorava me da bi najpametnije bilo da kupim još jedan novčanik. Kaže: „To svi mi radimo. Tako je bezbednije.“ Svi, naime, nose sa sobom dva novčanika – jedan pravi sa „plastičnim novcem“ i jedan u kojem je 20$, što ga bez reči ustupaju svakome ko im ga na ulici zatraži, a u ruci drži revolver ili, češce, nož…“ „New York, New York! Sećam se jednog (ne)svakidašnjeg događaja. Uljuljkan u udobnu fotelju otmenog stana u centru Dorćola, ispijajuci Earl Gray sa eteričnim uljima daleke thank-you-India, vodio sam jedan sasvim učeni dijalog sa svojom dragom prijateljicom V. V. o budućnosti istorije književnosti u Srbiji… „ – Dušan Maljković S.S.S.

Витомир Пушоњић: ЗАТУРЕНА ИСКУСТВА Издавач: Виогор, Београд, 2023 Број страна: 160 Мек повез, ћирилица ``Приче и сведочанства у овој књизи сабрао сам према критеријуму непосредног и аутентичног искуства које је мотивисало њихов настанак. Осим личних искустава ту су и искуства људи из мог ближег и даљег окружења, пошто и окружење као такво, са својим знаним и незнаним садржајима, чини део наше личности. Живео сам у сеоској, варошкој, приградској и градској средини, променио више различитих послова и радних организација, услед егзистенцијалних неприлика често сам се селио са породицом. У исто то време држава у којој живим је више пута мењала свој облик и назив, еволуирајући од Титове социјалистичко-самоуправне, преко Милошевићеве национал-комунистичке, до актуелне транзиционо-глобалистичке творевине. То је оно што чини мој комад историје, такав какав је, а сама историја није друго до збир аутентичних искустава које су људи доживљавали на сопственој кожи, дакле оно што им се СТВАРНО дешавало, а не оно у шта их је неко путем медијских и школских програма и других облика принуде убедио да им се дешавало како би их укалупио у своје измаштане идеолошке пројекције. Зато се у вези са овим поставља питање да ли је права историја она писана, која се учи из школских уџбеника, или она неписана, која се најчешће гура у страну, препушта забораву или се у најбољем случају преноси шапатом и у строго поверљивом кругу? Да ли историју чини збир датума, догађаја и неколицине истакнутих појединаца или оно што се ломи преко леђа, душе и срца милиона обичних људи?`` О аутору: Витомир Пушоњић је рођен 27.6.1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у ``Јежу`` 1968. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу ``Полимље`` пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман ``Болесник нашег времена`` који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у ``Јежу``, ``Осмици``, ``Репортеру``, ``Политици``. Био је члан уредништва електронског часописа ``Српски лист``, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима ``Српска политика``, ``Нови стандард`` и другим. Објавио је следеће књиге: ВРЕМЕ СПЛАЧИНА / ШТА ЧЕКАЈУ МАЈМУНИ, сатирична поезија и проза, 2001 ИЗ-РАЂАЊЕ СРБИЈЕ, сатирична поезија и проза, 2007 ЂЕ ТИ ЈЕ ТО ВРБОВО, завичајне поеме, 2009 БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА, роман, 2020

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

ČUDNO, ČUDESNO, ČUDOVIŠNO: Priče iz Montevidea - Mario Benedeti Izdanje: RED BOX Beograd, 2021. F: 13x20 cm O: 223 str Mek povez, latinica Knjiga je potpuno N O V A. Antologijski izbor najlepših priča najvećeg Urugvajskog pisca. Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea. Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode. S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu. Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog. Benedeti (14.09.1920. Paso de los Toros – 17.05.2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1951 g. Mihailo Lalić (Trepča, 7. oktobar 1914 — Beograd, 30. decembar 1992) bio je crnogorski i srpski[1][2] književnik, akademik SANU i CANU i junak socijalističkog rada. Rođen je 1914. godine u Trepči kod Andrijevice u seoskoj porodici od oca Todora i majke Stane rođene Bajić. Rano je ostao bez roditelja. Majka je umrla tokom epidemije španske groznice 1918. godine, a otac je oboleo u zarobljeničkom logoru Nađmeđer u Austrougarskoj (današnjoj južnoj Slovačkoj) i umro od tuberkuloze 1921. godine. Brat Dušan iz očevog drugog braka umro je kao zarobljenik u Pjačenci u Italiji. Maćeha Jaglika i stric Milutin pomogli su mu da se školuje.[3] Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Trepči (1921—1925), a zatim gimnaziju u Beranama (1925—1933). U jesen 1933. upisao je Pravni fakultet u Beogradu gde je ostao do Aprilskog rata 1941. godine. Politički se angažovao i postao član SKOJ-a 1935. godine, potom član KPJ 1936. U proleće 1938. godine kao sekretar ilegalne studentske narodne omladine uhapšen je u Beogradu i ostao u istražnom zatvoru (Glavnjača) i sudskom zatvoru (Ada Ciganlija) blizu 6 meseci, a jula i avgusta 1940. bio je u zatvoru u Andrijevici. Oba puta ga je Sud za zaštitu države pustio na slobodu zbog nedostatka dokaza.[3] Pre rata je svoje prve radove, pesme i kraće pripovetke, objavljivao u novinama „Student“, „Politika“, „Pravda“, „Zeta“, „Mlada kultura” i „Naša stvarnost”.[4] Posle bombardovanja Beograda 1941. godine otišao je u Crnu Goru gde ga je zatekla okupacija zemlje. Učestvovao je u pripremama ustanka, kao i u samom ustanku. Tokom leta 1942. zarobili su ga četnici i odveli u kolašinski zatvor. U zatvoru je ostao od 2. septembra 1942. do 15. maja 1943. godine, kada je došla nemačka vojska i odvela u zarobljeništvo i zatvorenike i četnike. Posle toga je deportovan u logor Pavlos Melas, pored vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu u Grčkoj. Avgusta 1944. godine, je pobegao iz logora i stupio u grčke partizane na Halkidikiju, gde postaje zamenik komesara srpskog partizanskog bataljona. Tu ostaje do novembra 1944. kada je ova jedinica vraćena brodom u Jugoslaviju.[5] Početkom decembra 1944. upućen je na Cetinje gde je radio u listu „Pobjeda“, a potom rukovodio Tanjugom u Crnoj Gori.[4] Od 1946. je došao u Beograd gde je radio kao urednik u „Borbi“, sa prekidima do 1955. godine. Tokom 1952. i 1953. boravio je u Parizu, a od 1955. prešao je u „Nolit“ gde je bio urednik do penzionisanja 1965. godine.[3] Od 1965. do smrti živeo je kao profesionalni književnik, naizmenično u Beogradu i u Herceg Novom.[6] Jedan je od pokretača časopisa Stvaranje (1946) i Savremenik (1955).[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 5. decembra 1963, a za redovnog člana 7. marta 1968.[8] Bio je član i potpredsednik Crnogorske akademija nauka i umjetnosti od 1973. godine. Bio je član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije od 1986. do 1990, na tu poziciju izabran je na Trinaestom kongresu SKJ. Umro je u Beogradu 30. decembra 1992. godine. Književni rad poštanska marka iz 1999. godine Mihailo Lalić Kao pisac Mihailo Lalić se na početku književnog rada opredelio za tematiku — Drugi svetski rat i geografsko podneblje — Crnu Goru, dok se u kasnijim delima u velikoj meri bavi i Prvim svetskim ratom. Književno stvaralaštvo počeo je knjigom pesama „Stazama slobode“ 1948. godine, ali se ubrzo zatim okrenuo prozi koja je postala jedina forma njegovog umetničkog izražavanja. Vraćao se svojim završenim pripovetkama i romanima i prerađivao ih. Tako je roman „Raskid“ posle četrnaest godina doživeo preradu uz znatne izmene u naraciji, izboru likova i njihovoj strukturi. Drugu verziju je doživeo i roman „Lelejska gora“, a razvijanjem pripovetke „Pramen tame“ nastao je istoimeni roman. Ključne kategorije Lalićevih romana su ljudi, prostor i vreme, što se primećuje već kroz naslove njegovih dela. Među njegovim književnim delima posebno se izdvaja roman „Lelejska gora“ koji je bio deo đačke lektire. U dnevničkoj prozi „Prelazni period“ (1988) objašnjavao je prirodu i poreklo „lelejstva“. Pošto je citirao Šatobrijanovu misao da je „u svim zemljama prirodna pjesma čovjekova tužna“, Lalić nastavlja: Ne znam je li veselije kod drugih, ali kod Crnogoraca i ostalih Dinaraca baš je tako, zato sam ih i nazvao lelejcima, priznajući da sam i ja jedan od njih. Tu vazda sretnem dinarsku tugu i pitam se: je li ona samo zla slutnja, ili je dugo iskustvo naučilo naše ljude da su nam sva radovanja varke. Za roman „Lelejska gora“ dobio je „Njegoševu nagradu“ 1963. godine kao njen prvi dobitnik, kao i Nolitovu nagradu. Za roman „Ratna sreća“ dobio je NIN-ovu nagradu 1973. godine, kao i prvu nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u Srbiji. Nagradu „21. jul“, najviše priznanje opštine Berane, dobio je 1962. godine kada je i ustanovljena. Za roman „Hajka“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Za roman „Zlo proljeće“ dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije, a za prvu verziju romana „Lelejska gora“ dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije.[3] Nagradu AVNOJ-a dobio je 1967. godine, a Trinaestojulsku nagradu dobio je 1970. i 1974. godine. Nosilac je i nekoliko odlikovanja, među kojima su Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem (1962), Orden zasluga za narod, Orden jugoslovenske zastave sa lentom (1974)[8] i Orden junaka socijalističkog rada, kao i Partizanske spomenice 1941. Po istoimenoj knjizi urađen je scenario za film „Svadba“ 1973. godine u režiji Radomira Šaranovića. Osim toga ekranizovani su mu romani „Lelejska gora“ 1968. i „Hajka“ 1977. godine. Televizijski film Pusta zemlja snimljen je 1981. po Lalićevoj pripoveci istog naziva. Dela su mu prevođena na više stranih jezika, uključujući bugarski, češki, slovački, poljski, ruski, rumunski, litvanski, danski, nemački, engleski.[6] Ovaj pisac čija su dela dugo godina bila u udžbenicima i školskoj lektiri poslednjih godina deli nepravednu sudbinu mnogih pisaca levičara čiji se umetnički doprinos sada često meri kroz ideološku perspektivu.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Hrabal, Bohumil, 1914-1997 = Hrabal, Bohumil, 1914-1997 Naslov Svaki dan čudo / Bohumil Hrabal ; preveo sa češkog Nikola Kršić Jedinstveni naslov Každý den zázrak. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 342 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Savremena strana književnost ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Každý den zázrak / Bohumil Hrabal. Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG71 (N)

Tijana Tropin: Austrijski pisаc Leo Peruc (1882-1957) rođen je u Prаgu kаo i Kаfkа, аli je kаsnije prešаo u Beč, i tаj grаd je presudno obeležio njegovo stvаrаnje; po mаtemаtičаrskom obrаzovаnju i interesovаnjimа blizаk je Robertu Muzilu i Hermаnu Brohu, аli kаo pisаc pre spаdа u istu kаtegoriju sа Čestertonom i Borhesom zbog nаčinа nа koji u svojim delimа ispituje odnos stvаrnosti i prividа. Poreklom iz imućne trgovаčke porodice, Peruc je dobаr deo životа rаdio u rаzličitim zаvodimа zа osigurаnje, dok, početkom dvаdesetih, nije postаo populаrаn i uvаžen pisаc; cenili su gа, između ostаlih, Vаlter Benjаmin, Teodor V. Adorno i Horhe Luis Borhes (ovаj potonji je uvrstio Mаjstorа Sudnjeg dаnа u svoju ediciju nаjboljih detektivskih romаnа). 1938. godine, posle Anšlusа, Peruc je – u opаsnosti zbog svog jevrejskog poreklа – pobegаo sа porodicom iz Austrije, nаjpre u Itаliju а potom u Izrаel. Period od emigrаcije do smrti 1957. godine protekаo je u znаku tihog zаborаvа njega kao pisca. Mаdа je i u Izrаelu živeo u pristojnim mаterijаlnim uslovimа, uglаvnom zаhvаljujući potpori svoje trgovаčke porodice, nikаdа nije povrаtio stаru slаvu. Posle Drugog svetskog rаtа trаžene su drugаčije teme, i tаko je jedno od njegovih nаjboljih delа, Noću pod kаmenim mostom, prilikom prvog objаvljivаnjа prošаo skoro nezаpаženo. Tek sredinom osаmdesetih godinа prošlog vekа polаko počinje novo vrednovаnje Perucovog opusа. Pojаvljuju se novа izdаnjа i kritičke studije posvećene njegovom delu, kаo i nove ekrаnizаcije. Noću pod kаmenim mostom nаjtаčnije bi se mogаo opisаti kаo romаn o stаrom Prаgu sаstаvljen od ulаnčаnih pripovedаkа koje se mogu čitаti zаsebno, аli prаvi smisаo stiču tek kаdа se posmаtrаju kаo celinа: prvа pričа postаvljа pred čitаocа zаgonetku kojа će biti rаzrešenа tek u poslednjoj. Pritom se аutor oslаnjа nа klаsičnu formu novele kаo jezgrovite pripovesti o jednom neobičnom dogаđаju, tаko dа se, pаrаdoksаlno, ovаj vrlo moderni romаn nа prvi pogled sаstoji od vrlo stаromodnih pripovesti. Istorijske ličnosti poput cаrа Rudolfа II, rаbijа Levа ili Vаlenštаjnа ovde su smeštene u fаntаstični okvir – Peruc grаđu crpi ne sаmo iz istorije, već i iz predаnjа vezаnih zа prаški geto i kаbаlističke trаdicije. Pojedine priče, poput Otetog tаlirа ili Kuge u jevrejskoj četvrti, nа nov nаčin obrаđuju motive poznаte iz bаjki i legendi. Druge, poput Cаreve trpeze ili Vаlenštаjnove zvezde, pružаju neobičаn i često pritаjeno humorističаn pogled nа ključne trenutke češke istorije s krаjа šesnаestog i početkа sedаmnаestog vekа. Trebа, međutim, nаglаsiti dа je Noću pod kаmenim mostom stvаrаn od 1924. do 1951. godine i dа nаd ovim delom lebdi senkа Holokаustа; Peruc gа nigde ne pominje eksplicitno, аli iz ovih pripovedаkа – i ljupkih i jezivih, i romаntičnih i uzbudljivih – provejаvаju gorčinа i tugа zа nepovrаtno izgubljenim jevrej-skim Prаgom. Noću pod kаmenim mostom odistа predstаvljа literаrno zаveštаnje i oproštаj od svetа koji više ne postoji.

Jako lepo očuvane knjige. Autor: Veljko Petrović Naslov: Sabrane pripovetke 1–6 Izdavač: Matica srpska, Novi Sad / Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1964 Povez: tvrdi, platneni - Varljivo proleće - Izdanci iz opaljena grma I - Izdanci iz opaljena grma II - Zemlja - Razgovoru nikad kraja I - Razgovoru nikad kraja II žVeljko Petrović Pesnik, književnik (1884–1967) Veljko Petrović bio je srpski pesnik, književnik, likovni i književni kritičar i teoretičar. Rođen je u Somboru, 04. februara 1884. godine, a umro u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Lični život Otac mu je bio somborski katiheta koji se zamonašio i dobio monaško ime Gerasim Petrović, nakon što je njegova supruga umrla. Gerasim je predavao na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka zvala se Mileva i bila je kćer somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko sedmica poslije njegovog rođenja. Imao je i dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Kada se otac zakaluđerio o Veljku, sestrama i bratu brinula se rodbina. Nakon što je završio srednju školu, gimnaziju na mađarskom jeziku, u svom rodnom gradu, Veljko je otišao u Budimpeštu na studije prava. Bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Sprijateljio se sa Vasom Stajićem i Petrom Konjovićem. Od 1906. do 1907. godine bio je urednik „Kroacije“, hrvatsko-srpskog časopisa za društvene, političke i ekonomske studije, osnovan u Budimpešti. Radio je i na raznim časopisima u Zagrebu i Sarajevu. Bio je glavni urednik zagrebačkog „Srbobrana“. Godine 1908. Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Onda 1911. godine, austrijske vlasti, zbog nacionalnog stava, ga prisiljavaju da se preseli u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U Beogradu je sudelovao kao ratni dopisnik u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, a tada je pisao i poeziju. Između ratova bio je aktivan u kulturnim i obrazovnim poslovima i nastavio je biti sve do svoje smrti u Beogradu 1967. godine. Između 1914. i 1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. Godine 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sljedeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Mara Petrović bila je njegova supruga. Upoznao je sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je kćer pančevačkog trgovca sa kojom se venčao u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Družio se sa mnogim srpskim književnicima i likovnim umetnicima toga doba. Takođe se 1920. godine, kada je boravio u njemačkom glavnom gradu, upoznao sa mnogim istaknutim ličnostima kulturnog života Njemačke, a sve zahvaljujući poznanstvu sa Milošem Crnjanskim, koji je bio član presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, a onda je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Godine 1930. radio je za list „Politika“. Pisao je o Srbima u Mađarskoj. Iste godine, u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu ,,Šumadija i vojvodina“. Veljko Petrović je 1933. godine na glavnoj skupštini ,,Čitaonice“ izabran radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu za njenog počasnog člana. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane njemačkih okupatora i bio neko vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Njegove mnogobrojne funkcije i članstva u raznim odborima uključivali su predsedavanje u Matici Srpskoj novosadske vlade, od 1953. do 1956. godine, te je usledio njegov izbor kao predsednika institucije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpske književne zadruge u Beogradu. Dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Od 1944. do penzionisanja 1962. bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Umro je u Beogradu 1967. godine kada je sahranjen u Aleji velikana. Poštujući želju Veljka Petrovića, supruga Mara zavještala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti iz njihove kuće. Rukopise, prepiske sa raznim osobama, kao i njegovu ličnu biblioteku, te razne umetničke slike i predmete, kao i stilski nameštaj. Porodična kuća je poklonjena gradu za muzejsku namenu. Od 2007. godine Veljku Petroviću u čast, dodeljuje se nagrada za pripovedačko delo pisaca na srpskom jeziku. Svake godine se sredinom oktobra dodeljuje ova nagrada u Somboru na manifestaciji ,,Veljkovi dani“. Karijera pisca Svoju karijeru pisca počeo je 1903. godine pišući političke članke, dopise, kozerije i prevodeći priče stranih autora. Objavljivanje stihova, beleški i književnih članaka počeo je 1905. godine u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Prvo je skrenuo pažnju književnih kritičara na svoju rodoljubnu poeziju. ,,Rodoljubive pesme“ (1912. godine) i ,,Na pragu“ (1914.godine). Nakon toga, okrenuo se pripoveci i ostao u tom žanru. Spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja ,,Matice srpske“ i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Za stogodišnjicu Matice srpske Petrović je uredio ,,Album vojvođanske umetnosti“. U njemu je napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. vjeka. Njegova poezija imala je široku tematiku: ljubavna, rodoljubiva, didaktička, socijalna i refleksivna poezija. Ljubavna poezija mu je preplavljena nemirima, čežnjom i boli zbog neuzvraćene ljubavi. Ljudi, grad i dječiji svet suočen sa tajnama prirode i svakodnevicom u društvu tematike su pripovedačkog dela Veljka Petrovića Veljko Petrović odrastao je u građanskoj porodici, ali je u njemu stalno prisutna velika privrženost selu i ljubav prema seljacima kao najzdravijem delu vojvođanskog društva. On je dobro poznavao dušu seljaka; godila mu je ljubav prema rodnom tlu koja daje snagu i sigurnost. Dobro je poznavao njihov jezik, mentalitet i običaje. Petrovića kao pisca vređao je malograđanski stalež, koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi. Zato je njegov seljak duhovno zdrav, moralno čist i materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u kojima Veljko Petrović opisuje selo i seljake jeste „Salašar“, koja svojim umetničkim kvalitetom ide u sam vrh srpske pripovetke. Godine 1920. počinje da štampa izbor svojih novela u knjigama; „Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka; „Pomerena savest“, deset pripovedaka; „Tri pripovetke“; „Iskušenje“, petnaest pripovedaka. Godine 1925. Srpska književna zadruga izdaje izbor iz Petrovićevih novela „Pripovetke“. Njegova rodoljubna poezija lišena je bombastičnih fraza; to je prilično sumorna, realistična procena svoje zemlje i njene prošlosti i izjava iskrene, neupadljive ljubavi prema njoj. ,,Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još prije prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete“, napisao je Milovan Danojlić o književnom radu Veljka Petrovića. U rodoljubivoj poeziji se izražava ljutnja što je kod ljudi oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobođenih krajeva, sto su u savremenom životu pojedinci bili podredili opšte interese svome ličnom zadovoljstvu. U svojim brojnim pričama opisuje uglavnom život Srba u Vojvodini, najpre pod Austrougarskom vlašću, a kasnije, deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, a nakon Drugog svetskog rata postala komunistička zemlja. Petrovićev šarolik opis seljaka iz Vojvodine i običnih gradskih ljudi nudi bogatu tematsku sintezu živopisnog života, prepuna nacionalnih, društvenih i moralnih problema. Također je napisao ljubavne priče i mnoge priče za decu. Bio je autor mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovne umetnosti, naročito vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Prema kritičaru Jovanu Skerliću, smatra se jednim od vodećih pesnika postmodernizma u srpskoj književnosti ( nakon što je bio pod uticajem modernizma u mladosti). Veljko je uglavnom pisao o Vojvodini, ambijentu i ljudima. Rođen u Vojvodini, školovan u Pešti, živio je i kao novinar nekoliko godina u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu, pa stoga je on imao širi vidik nego ostali pesnici. U jednom pogledu on je reprezentativna ličnost dela tadašnjeg naraštaja koji je imao zapadnjački duh i nacionalnu dušu. U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se dualizam između moderne jedinke i vernog člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina. Njegove zbirke pripovedaka su : ,,Varljivo proleće“ (1921. godine); ,,Bunja i drugi u Ravangradu“ (1921 godine); ,,Pomerena savest“ (1922. godine); ,,Iskušenja“ (1924. godine); ,,Izdanci iz opojnog grma“ ( 1932. godine); i Prepelica u ruci (1950. godine) Sve zbirke pripovedaka mogu se grupisati u nekoliko tematskih ciklusa i to: pripovetke o Vojvodini, pripovetke o drugim sredinama, ratne pripovetke i pripovetke o deci i životinjama. Najznačajnije pesničke zbirke su: „Rodoljubive pesme“ (1912. godine), „Na Pragu“ (1913. godine), „Stihovi“ (1951. godine), „Nevidljivi izvor“ (1956. godine), „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine), „Dah života“ (1964. godine). Bibliografija „Rodoljubive pesme“ (1902. godine) „Bunja“ (1909. godine) „Na pragu“ (1912. godine) „Bunja i drugi iz Ravangrada“ (1921. godine) „Varljivo proljeće“ (1921. godine) „Pomerena savjest“ (1922. godine) „Tri pripovetke“ (1922. godine) „Iskušenja“ (1924. godine) „Pripovetke“ (1925. godine) „Izdanci iz opaljena grma“ (1932. godine) „Prepelica u ruci i druge slične priče“ (1948. godine) „Stihovi“ (1951. godine) „Nevidljivi izvor“ (1956. godine) „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine) „Dah života“ (1964. godine). MG122

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

Autor - osoba Šnabl, Ana, 1985- = Šnabl, Ana, 1985- Naslov Odvezani / Ana Šnabl ; sa slovenačkog prevela Jelena Dedeić Jedinstveni naslov Razvezani. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga, 2018 (Kikinda : Mira-graf) Fizički opis 166 str. : autorkina slika ; 18 cm Drugi autori - osoba Dedeić, Jelena Srdić, Srđan, 1977- = Srdić, Srđan, 1977- Zbirka ǂEdicija ǂSaveznici ; ǂknj. ǂ4 (broš.) Napomene Prevod dela: Razvezani / Ana Schnabl Na koricama beleška o autorki s njenom slikom Str. 163-166: Odvezani, ili O ženskom pismu, ovde, danas / Srđan Srdić. U svojoj debitantskoj knjizi priča, knjizi debitantskoj uopšte, Ana Šnabl se ne bavi ratovima, Jugoslavijom, ne tematizuje tranziciju i posttranziciju, već se bavi posledicama, I ženama. Ona piše novim ženskim pismom. Ana Šnabl (1985, Slovenija) na početku je književne karijere. U novembru 2017. godine njena prva knjiga je dobila nagradu za najbolju debitanstsku knjigu. Trenutno radi na romanu koji se dešava kasnih 80-ih u Sloveniji. Na doktorskim je studijama filozofije, njena će se teza baviti mogućnostima feminističke autobiografije – kako se nada. Radila je kao novinar, u čemu nikad nije bila dobra, ali je mnogo naučila i sada radi kao urednik Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad vodi književne događaje i piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu na severu Slovenije. U izdanju Partizanske knjige: Odvezani, Majstorija. MG52

Autor - osoba Zoščenko, Mihail Mihaijlovič, 1894-1958 = Zoщenko, Mihail Mihaйlovič, 1894-1958 Naslov Aristokratkinja i druge priče / Mihail Zoščenko ; izbor i prevod Miloš Dobrić ; pogovor Brana Crnčević] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1986 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 210 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Dobrić, Miloš, prevodilac = Dobrić, Miloš, prevodilac Crnčević, Branislav, 1933-2011 = Crnčević, Branislav, 1933-2011 Zbirka Reč i misao / [Rad, Beograd]. Nova serija ; 391 (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Serapianov brat Mihail Zoščenko: str. 205-208. MIHAIL ZOŠČENKO (1895-1958) O SEBI Rodio sam se u Lenjingradu (Peterburgu) 1895. godine. Sad mi je 37 godina. Otac mi je Ukrajinac (poltavska gubernija), slikar. Plemić. Umro je rano – sa četrdeset i nešto godina. Bio je talentovan slikar – peredvižnik. Njegove slike se i sada nalaze u Tretjakovskoj galeriji, u Akademiji lepih umetnosti i u Muzeju revolucije. (Otac je bio u socijaldemokratskoj partiji.) Majka mi je Ruskinja. U mladosti je bila glumica. Završio sam gimnaziju u Lenjingradu. Vrlo slabo sam učio. Naročito ruski jezik – na maturskom ispitu dobio sam jedinicu iz pismenog sastava (tema sastava je bila o Turgenjevljevim junakinjama). Taj neuspeh iz ruskog jezika sada mi je time čudniji jer sam ja već tada želeo da budem pisac i pisao za sebe priče i stihove. Pre iz besa nego iz očajanja, pokušao sam da okončam sebi život. U jesen 1913. godine upisao sam se na univerzitet – na pravni fakultet. Imao sam tada osamnaest godina. Godinu dana sam proveo na univerzitetu, ali me studije gotovo nisu interesovale. Položio sam minimum – jedan ispit iz rimskog prava. I skoro sve dane provodio u kabinetu fizike, slušajući predavanja profesora Hvolsona. U proleće 1914. godine bez novca sam otputovao na Kavkaz i tamo se zaposlio na železnici kao kontrolor vozova (na liniji Kislovodsk – Mineralne vode). Tamo sam davao i časove. U jesen, početkom rata, vratio sam se u Lenjingrad i umesto na univerzitet, odslušavši ubrzane vojne kurseve, otišao kao zastavnik na front. Koliko se sećam, nisam bio patriotski nastrojen – nego prosto nisam mogao da sedim na jednom mestu zbog sklonosti ka hipohondriji i melanholiji. Osim toga, bio sam udaljen s univerziteta zbog neplaćanja školarine. Do pred samu revoluciju, bio sam na frontu u Kavkaskoj grenadinskoj diviziji. Na nemačkom frontu, komandujući bataljonom, bio sam ranjen i otrovan gasovima. U vreme februarske revolucije vratio sam se u Lenjingrad. Pod Privremenom vladom bio sam određen za načelnika pošta i telegrafa i za upravitelja Glavne pošte. U septembru 1917. godine otputovao sam na službeni put u Arhangelsk. Tamo sam bio ađutant arhangelskog odreda i sekretar pukovskog suda. Nekoliko nedelja pre dolaska Engleza ponovo sam otišao u Lenjingrad. U jednom trenutku sam hteo da iz Arhangelska otputujem u inostranstvo. Ponuđeno mi je mesto na ledolomcu. Jedna Francuskinja koja je u mene bila zaljubljena nabavila mi je u francuskoj ambasadi pasoš stranog državljanina. Međutim, u poslednjem trenutku sam se predomislio. Malo pre zauzimanja Arhangelska uspeo sam da odem za Lenjingrad. U julu 1918. godine stupio sam u pograničnu stražu. Najpre sam služio u Streljni a zatim u Kronštatu. Iz pogranične straže premešten sam kao dobrovoljac u Crvenu armiju i u novembru 1918. godine upućen na Narvski front. U Crvenoj armiji sam bio komandir mitraljeske čete a zatim pukovski ađutant. Ja nisam komunista. I u Crvenu armiju sam otišao da se borim protiv plemstva i spahija – protiv sredine koju sam prilično dobro poznavao. Proveo sam na frontu pola godine i zbog bolesti srca (mana koju sam zaradio posle trovanja gasovima u nemačkom ratu) demobilisan. Posle toga promenio sam deset ili dvanaest profesija pre nego što sam se dočepao svoje sadašnje profesije. Bio sam policajac u Lenjingradu. Bio sam instruktor za gajenje kunića i živine (u smolenskoj guberniji, grad Krasni, sovhoz Manjkovo). Bio sam stariji milicioner u Ligovu. Izučavao sam dva zanata – obućarski i stolarski. I čak sam radio u obućarskoj radionici na Vasiljevskom ostrvu (u 2. ulici preko puta Akademije lepih umetnosti). Tamo sam se, radeći u radionici, prvi put sreo sa piscem. To je bio N. Šebujev – u svoje vreme redaktor „Biča“. On je doneo čizme na popravku i sećam se, s radoznalošću razgovarao sa mnom, čudeći se znanju obućara. Poslednja moja profesija pre spisateljske bio je kancelarijski posao. Bio sam pisar a zatim pomoćnik knjigovođe u Lenjingradskoj vojnoj luci. Kasnije na poslu, napisao sam svoje prve priče i izdao prvu knjigu bez prezimena na koricama – „Priče Nazara Sinebrjuhova“. Baš tada sam postao član grupacije pisaca „Serapionova braća“. Prve moje priče došle su do Gorkog. Gorki me pozvao kod sebe, opravdano iskritikovao i pomogao mi materijalno, a takođe mi izdejstvovao akademsko sledovanje. Otada je počela moja literarna sudbina. I otada se gasi raznolikost mog života. Skoro petnaest godina se bavim književnošću. O čemu i za koga sam pisao? To su pitanja koja interesuju kritiku. Postoji mišljenje da pišem o malograđanima. Međutim, veoma često mi kažu: „Zar vi ne grešite u svom radu? Pa kod nas nema malograđanštine kao posebne klase, kao posebnog sloja. Za nas nije karakteristična ta čemerna kategorija ljudi. Zbog tega vi opisujete malograđanštinu i zaostajete za svremenim tipom i tempom života?“ Greške nema. Ja pišem o malograđanštini. Da, kod nas nema malograđanstva kao klase, ali ja ponajčešće pravim zbirni tip. U svakom od nas postoje ove ili one crte i malograđanina i posednika i gramzivca. Ja objedinjujem te karakteristične, često prikrivene crte u jednom junaku i tada nam taj junak postaje poznat i negde viđen. Ja pišem o malograđanštini i smatram da će tog materijala biti dovoljno sve dok živim. Za koga ja pišem? Ja pišem, ja, u svakom slučaju, težim da pišem za masovnog sovjetskog čitaoca. Sva teškoća mog rada svela se uglavnom na to da se naučim da pišem tako da sva moja dela budu svima razumljiva. Radi toga sam morao mnogo da radim na jeziku. Moj jezik, zbog kojeg su me mnogo (zaludu) kritikovali, bio je uslovan, tačnije zbiran (isto tako kao i tip). Malo sam izmenio i pojednostavio sintaksu i uprostio kompoziciju priče. To mi je omogućilo da budem razumljiv onim čitaocima koje nije zanimala književnost. Malo sam pojednostavio formu priče (infantilizam), koristeći se potcenjenom formom i tradicijama književnosti za decu. Usled toga, moj rad se malo cenio tokom mnogih godina. I tokom mnogih godina, ja nisam dospevao čak ni u spiskova osrednjih pisaca, ali me to nikad nije žalostilo i nikada nisam radio da bih udovoljio svom ponosu i taštini. (iz knjige Vraćanje mladosti, 1933) preveo s ruskog Miloš Dobrić izvornik Aristokratkinja, izabrane priče, Rad, 1986. MG97

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Maksim Gorki Pripovetke Meki povez Izdavač Novo Pokolenje Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.

MAKSIM GORKI PRIČE O HEROJIMA Meki povez 6/25 Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

MAKSIM GORKI DELA Knjiga IV Pripovetke / Trojica Meki povez 6/22 Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

MAKSIM GORKI PRIPOVETKE Tvrdi povez Nedostaje deo korice na rikni Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Prikaza iz Rovenske / Drago Jančar ; sa slovenačkog prevela Mirjana Hećimović Autor: Jančar, Drago Izdavač: Zagreb : Durieux, 2002 Materijalni opis: 173 str. ; 20 cm Prevod dela: Prikazen iz Rovenske. Str. 173: Beleška o piscu. Slovenačka književnost, pripovetke Drago Jančar je, nema sumnje, nakon Danila Kiša tekstualno najkomunikativniji i najzanimljiviji južnoslavenski suvremeni prozaist. Kroz svoj opus on varira nekoliko opsesivnih tema, od odnosa pojedinca i države, pitanja individualne slobode i revolucije, do sudbinske određenosti poviješću. Odlomak: „…Kad je mladi austrijski nadvojvoda Ferdinand Maks u Rovenskoj na otoku Lošinju uz veliku svečanost u proljeće godine 1856. polagao temeljni kamen za lukobran velike luke, tijekom govora malo se predugo i malo zaneseno zagledao u blještavu morsku površinu. Smisaono uređeno Božje djelo mirovalo je, a onda je odjednom u daljini ugledao velike ribe, što su se propele ponad vode, jedan tren plovile zrakom, a potom opet nestale pod površinom. Zbog toga je prizora na tren izgubio nit svečanog govora. Odvojio je pogled od mora i obratio se mnoštvu koje je sabrano pratilo njegov govor, kako bi nastavio ondje gdje su ga prekinule leteće ribe, naime pri riječima o velebnosti. Međutim, umjesto ađutanta koji bi morao biti tu i umjesto krčkog biskupa, koji bi morao isto tako stajati negdje posve blizu, pred sobom je ugledao nešto naprosto nemoguće, nekakvu neobičnu prikazu. Na tren nije znao gdje je, je li tu ili negdje drugdje, sanja li ili je pak stvarno na pozornici u nekome mjestu, čijega se imena odjednom ne može sjetiti. Pred njim je stajao muškarac goleme glave, uistinu veličanstvene glave, što se na tankom vratu uzdizala iz tijesno zakopčana ovratnika, pasje odano gledao ga bezizražajnim upalim očima i nešto držao pred sobom. Ferdinand Maks se trgnuo. Usmjerio je pogled prema dupinima što su opet bili ponad vode. I članovi vladarske obitelji gdjekad ne pomisle najprije na pasju odanost nego radije na atemntat, posebice ako pred njim stoji takva prikaza, koja, na kraju krajeva, drži u rukama nekakvo oruđe…“ Drago Jančar (Maribor, 1948), romansijer, pripovedač, dramski pisac, esejist. Najprevođeniji savremeni slovenački pisac. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Studirao je pravo, radio kao novinar i filmski dramaturg. Najvažnije knjige: Galiot (roman, 1978), O bledom zločincu (priče, 1978), Severna svetlost (roman, 1980), Veliki briljantni valcer (drama, 1985), Smrt Marije Snežne (priče, 1985), Posle Godoa (drama, 1988), Klementov pad (drama, 1988), Dedal (drama, 1988), Terra incognita (eseji, 1989), Sećanje na Jugoslaviju (esej, 1991), Pogled anđela (priče, 1992), Disput (zajedno sa Adamom Mihnjikom, esej, 1992), Razbijeni krčag (esej, 1993), Podsmešljiva požuda (roman, 1994), Halštat (drama, 1994), Šala, ironija i dublje značenje (eseji, 1994), Katarina, paun i jezuita (roman, 2000), Brioni (eseji, 2002), Duša Evrope (eseji, 2006), Graditelj (roman, 2006), Drvo bez imena (roman, 2008). Između ostalog, dobio je Evropsku nagradu za kratku prozu (1994), Prešernovu nagradu (1993), Rožančevu nagradu za esej (1993), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (1982, 1985), Herderovu nagradu (2003), Nagradu „Žan Emeri“ za esej (2007), Nagradu „Hemingvej“ (2009), Nagradu „Mediteran“ (2009). U izdanju Arhipelaga, u okviru edicije Sto slovenskih romana, objavljen je Jančarov roman Podsmešljiva požuda (2010). Živi u Ljubljani. MG94 (N)

Naziv: Resto i Tumač, izabrana djela balinta vujkova Autor: Balint Vujkov Godina izdanja: 2023 Izdavač: Hrvatska čitaonica, zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Narodna proza koju je skupio Balint Vujkov iznimno je bogatstvo hrvatskog naroda, napose onoga dijela koji obitava u državama u kojima je Vujkov gotovo šest desetljeća skupljao usmeno narodno blago, od Janjeva na Kosovu, preko Rumunjske, Mađarske, Austrije, Slovačke pa do Hrvatske i Vojvodine. Ovo je blago sada u sedam knjiga objavljeno i time se zaokružuje izbor iz velikoga sakupljačkog djela Balinta Vujkova. Povodom 22. Dana hrvatske knjige i riječi – dana Balinta Vujkova Hrvatska čitaonica Subotica i Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata tiskali su sedmu knjigu u ediciji Izabrana djela Balinta Vujkova, pod nazivom Resto i Tumač. Izbor je uradio novinar Zlatko Romić iz Subotice, recenzentica je dr. sc. Sanja Vulić iz Zagreba, a urednica Katarina Čeliković, korekturu je radio Mirko Kopunović, dizajn knjige je uradio Darko Vuković, a tehničku pripremu mr. sc. Ervin Čeliković. Ova knjiga ima 687 stranica, a podijeljena je na dva dijela; prvi dio sadrži naslove koji su (preo)ostali, što i sama riječ resto kaže, dok se u drugom dijelu nalazi Tumač manje poznatih riječi i izraza. Izbornik Romić u predgovoru naslovljenom I iza resta je ostalo... o ovoj knjizi piše: „Stigli mi, eto, i do posljednje knjige iz edicije Izabrana djela Balinta Vujkova, a da je riječ o njegovom sakupljačkom radu. Iza ovoga pogovora naći ćete nešto manje od dvije stotine četrdeset naslova usmenoga narodnog blaga na koje ste navikli i tijekom šest prethodno objavljenih knjiga. I ovo je, kao i u ranijim izdanjima, također znakovito po nekim obilježjima. /…/ Resto, pak, vidi se to i po sedmoj knjizi, znači sve bogatstvo što je iza šest prethodnih ostalo i iza kojega slijedi upravo mršavina opisana u prethodnoj rečenici. Pozorniji čitatelj u ovoj će knjizi primijetiti nekoliko značajki. Prva se svakako tiče podjele u izboru redoslijeda pripovijedaka, bajki i basni, a što je bitno utjecalo i na samu njegovu narav. Prvih stotinu i sedamdeset naslova predstavljaju upravo „resto“ svega onoga što u izboru od petnaest mu objavljenih knjiga do sada nije objavljeno u ovoj ediciji, a preostalih šezdeset i devet su zapravo pravi raritet: bajke, pripovijetke i basne objavljene u periodici, za njegova života i posthumno, od 1933. do 2007.; od Bunjevačkog kola i Književnog severa do Žiga i Klasja naših ravni; od trenut(a)ka kada možda još nije ni slutio koliko će mu sakupljanje usmene narodne književnosti utjecati na život, pa do onih na koje će njegovo djelo imati sličan učinak. Za razliku od šest ranije objavljenih, u ovoj knjizi donosimo zbirni Tumač sa svim rečenicama, frazama, izrazima i pojmovima za koje smo smatrali da je potrebno objašnjenje i prijevod. /…/ S ponosom možemo istaknuti da, i bez prebrojavanja, Tumač Vujkovljeva djela u sedam do sada objavljenih knjiga sadrži više od 450 rečenica, izraza i fraza, te više od 3800 pojmova…“. Recenzentica Sanja Vulić u svom tekstu naslovljenom Neiscrpno vrelo riječi napominje kako „svaka nova knjiga Izabranih djela Balinta Vujkova donosi obilje novih zanimljivosti za ljubitelje književnosti i književne znalce, također za etnologe i jezikoslovce, ponajprije dijalektologe“. Naposljetku, recenzentica ističe da „i ovi primjeri pokazuju kako Vujkova uvijek vrijedi iznova čitati jer su njegovi zapisi neiscrpno vrelo novih zanimljivosti, ali i prilika za potvrdu ili preispitivanje već poznatoga“.