Beograd 2023. Mek povez, 20 strana. Knjiga je nova (nekorišćena). Pitirim Aleksandrovič Sorokin rođen je 1889, u Rusiji, u zanatlijskoj porodici. Godine 1914. diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu gde je stekao diplomu iz kriminologije. Bio je član Socijalističke revolucionarne partije i više puta je hapšen. Posle Februarske revolucije bio je poslanik prvog Sveruskog kongresa seljačkih poslanika, sekretar A. F. Kerenskog, član Predparlamenta i Ustavotvorne skupštine. Predavao je na Petrogradskom univerzitetu, 1919. bio je suosnivač Katedre za sociologiju, dok mu je 1920. ponuđeno mesto profesora. Godine 1922. odbranio je tezu „Sistem sociologije”. U jesen 1922. godine, zajedno sa velikom grupom naučnika i kulturnih radnika, prisiljen je da napusti zemlju zbog suprotstavljanja marksističkoj teoriji i boljševičkoj politici. Godine 1924. preselio se u Sjedinjene Države, gde je držao predavanja na univerzitetima u Ilinoisu i Viskonsinu. Godine 1924. postavljen je za Profesora sociologije na Univerzitetu u Minesoti, a 1930. postao je profesor na Univerzitetu Harvard, gde je osnovao Katedru za sociologiju iste godine. Na njemu je radio do 1959. Pitirim Sorokin preminuo je 1968. u Vinčesteru (Masačusets, SAD). Objavio je više od 30 knjiga. Bio je osnivač integralne sociologije, dao je i značajan doprinos razvoju teorije socijalne mobilnosti. Takođe bio je zainteresovan i za društvenu stratifikaciju, istoriju sociološke teorije i altruizam. Njegovo najznačajnije djelo - četverotomna „Socijalna kulturna dinamika” (1937-1941) nastala je tokom boravka na Harvardu i obuhvata 2500 godina ljudskog postojanja. Sorokin je bio posebno zaintereza ispitivanje načela društvenih promena, kao i sukoba.

ETNIČKI KONFLIKTI: Filip Tesar **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Etnički konflikti : na Balkanu i ne samo tu / Filip Tesar ; preveo s češkog Adin Ljuca Jedinstveni naslov Etnické konflikty. srpski jezik Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂBiblioteka ǂXX vek, 2019 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 410 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Ljuca, Adin, 1966- = Ljuca, Adin, 1966- Zbirka Biblioteka XX vek ; 240 ISBN 978-86-7562-147-8 (broš.) Napomene Prevod dela: Etnické konflikty / Filip Tesař Tiraž 750 Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Str. 359-365: Maternji jezik moje otadžbine / Adin Ljuca Bibliografija: str. 367-407. Predmetne odrednice Etnički sukobi Nacionalni identitet -- Društveni aspekt Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. ts

JUGOLABORATORIJA: Vladimir Arsenijević **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Jugolaboratorija / Vladimir Arsenijević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2009 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 236 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 180 ISBN 978-86-7562-078-5 (broš.) Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela - drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 - septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksik - ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu. Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo izlizana u donjem delu, sve ostalo uredno! Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija.[1] Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija u Iranu XVII i XVIII stoljecu - Henry Corbin Henri Corbin (francuski: Henri Corbin) je francuski filozof i islamski naučnik, jedan od najistaknutijih evropskih orijentalista dvadesetog veka. Njegov rad povezan je sa Zapadom na islam i islamsko duhovno nasljeđe. Autor je pripovijesti Avicena i vidovnjaka, U iranskom islamu: duhovni i filozofski aspekti, istorija islamske filozofije i drugi. Učenik je Etienne Gilson, Jean Baruzzi i Louis Massignon. Biografija Rođen je 14. aprila 1903. u Parizu u Francuskoj. U dobi od 25 godina dobio je litografsko izdanje „Istočna teozofija“ Suhravardija (perzijskog filozofa), sa kojim je ostao u vezi do kraja života. Knjigu je Corbenu dao sam Louis Massignon, jedna od najvećih ličnosti modernih katoličkih islamskih studija. Nakon ovog sastanka, student Jean Barroso i Etienne Gilson postao je sledbenik Massignona. Corben je započeo naučnu karijeru kao saradnik u odeljenju za rukopise Nacionalne biblioteke u Parizu. 1937. objavljen je prvi prevod Martina Heideggera (`Šta je metafizika?`). Od 1939. do 1945. godine radio je u Francuskom institutu u Istanbulu i osnovao odeljenje iranskih studija pri Francuskom institutu u Teheranu. 1954. godine rukovodio je istraživačkim centrom `Islam i religije arapskog sveta` na Ecole pratikue des hautes etudes (EPHE). Nakon odlaska u penziju 1974. godine, osnovao je Međunarodni centar za uporedne religiozne studije na Univerzitetu Sent Džon u Jerusalimu, gde se svake godine održavaju naučne sesije uz učešće predstavnika judaizma, hrišćanstva i islama. Umro je 7. oktobra 1978. u Parizu u 75. godini.

Branislav Milošević: PRVIH DESET GODINA 1987 - 1997, Beogradski krug 1997, str. 272. Publicistika. Očuvanost 4-. Branislav Milošević (1946 - 2005) rođen je u Beogradu. Po obrazovanju je bio filolog, a po zanimanju novinar poznat po tekstovima izuzetnog intelektualnog, političkog i kritičkog naboja, koje je često pisao i kao direktan učesnik burnih političkih promena. U bogatoj karijeri bio je dramaturg JDP, saradnik Marksističkog centra Srbije i lista `Komunist`, časopisa `Vidici` i `Student`, pozorišni kritičar `Borbe` i kritičar časopisa `Scena`. Kao direktor i glavni urednik vodio je Izdavačku kuću `Rad`, a u Vladi Srbije 1986/87 bio je ministar za kulturu. Posle teksta `Tačka na jotu` koji je objavio u NIN-u maja 1987. godine kao ministar se suprotstavljajući politici Slobodana Miloševića, bio je žrtva političkih čistki, a dve godine kasnije ostao je i bez posla. Dugo godina je pisao kolumne u zagrebačkom magazinu `Danas`, NIN-u, `Slobodnoj Dalmaciji`, ljubljanskom `Dnevniku`, `Politici`, `Blicu`, `Reporteru`, `Novoj političkoj misli` i `Borbi`, u kojoj je početkom 90-ih bio i direktor. Jedan je od osnivača, direktora i kolumnista `Naše borbe`. Vodio je emisiju o kulturi `Petkom u 22` na Radio-televiziji Srbije, bio dopisnik agencije SENSE iz Strazbura i Berlina, objavljivao kolumne u belgijskom časopisu `Knack` i britanskom `Independentu`, francuskom `Figarou`... Objavio je i knjigu polemičkih i kritičkih tekstova `Prvih deset godina` o događajima od 1989. do 1999. godine, a smrt ga je preduhitrila da dovrši i rukopise knjige nazvane `Drugih deset godina`

GORNJI,DESNI ĆOŠAK JE MALO PRESAVIJEN.SVE OSTALO JE U VRLO DOBROM STANJU Apostrof Beograd 1992 biblioteka mala kutija meki povez,str.149 Kada se pojavila knjiga ,,Tehnika državnog udara`, čitali su je vodeći političari i državnici. Knjiga je bila brevijar političkih terorista, zaverenika, pučista, i zbog toga je bila zabranjena u nizu evropskih zemalja. Malaparteova teorija prevrata koji sprovodi broj ,,tehničara` potvrdila se na primerima ruskih revolucija, uspona nemačkog nacionalsocijalizma i Musolinijevog fašizma. Nju i dalje čitaju svi zabrinuti nad krhkošću državnih tvorevina. Kurcio Malaparte (čije je pravo ime Kurt Erih Sukert) rođen je 1989. u Pratu, a umro u Rimu 1957. U mladosti fašista, prvi pamflet protiv Musolinija napisao je 1929. godine, zbog koga je bio proteran iz Rima. Knjige, koje zbog cenzure nije mogao da štampa u Italiji, izlaze mu u Francuskoj, i to Tehnika državnog udara (1931), prvo delo protiv Hitlera koje se pojavilo u Evropi, i Dobričina Lenjin. Do drugog svetskog rata više puta je hapšen zbog antifašističke propagande, da bi od 1940. radio kao ratni dopisnik za Korijere dela sera i izveštavao iz Finske, Poljske, Rumunije, Rusije, Nemačke i iz NDH. Ali vlasti su ga zbog njegovih članaka ponovo uhapsile. Oslobodio ga je slom Italije 1943. Tada je dodeljen Komandi savezničkih snaga kao oficir za vezu. Roman koji će mu kasnije doneti svetsku slavu Kaputt (1944) nastao je na osnovu ratnog dnevnika i izveštaja koje je pisao za Korijere dela sera. Posle rata objavio je i svoj drugi veliki roman – Kožu (1949).

CIA PROTIV JUGOSLAVIJE - Marko Lopušina Izdavač: Narodna knjiga 2000 272 STR Pokušaj da se razreše neke od najvećih misterija naše novije političke istorije i da se odgovori na pitanja da li su i kako Srbi radili za CIA, da li je hrvatski ban Ivan Subašic americki agent, ko je bio tajni agent Grizli, kad i gde je FBI hapsila i saslušavala Srbe, ko su Cimermanovi ljudi u Beogradu, ko je ubio Jugoslaviju… K.M.S.

Mek povez, 86 strana, izdanje Cicero 1994, malo udaren jedan ćošak, generalno dobro očuvana. Možda niko pre Ludviga Vitgenštajna nije s toliko siline, tako duhovito i toliko ubedljivo pokušavao da odbrani ideju koju zdrav razum smešta u domen sumanutosti: naš svet je, u stvari, naš jezik. Nije, razume se, Vitgenštajn bio ludak koji će da se zaleti u zid tvrdeći kako će proći kroz njega, budući da je ovaj sačinjen od jezika. Tvrdi Vitgenštajn nešto mnogo ozbiljnije, pa time i luđe: jezik dolazi pre sveta. Budući da mu prethodi on ga uslovljava. Utoliko ni boje nisu nešto što postoji pre jezika, ili bez jezika, već nešto što postoji samo jeziku zahvaljujući. Nije ovde, dakle, reč o tome da su boje proizvod naših čula, naših subjektivnih sposobnosti, specifične igre svetlosti – to se ne dovodi u pitanje – već da smo u stanju da bojama baratamo samo zahvaljujući tome što imamo jezik. Boje su učinak jezičkih igara. A ako se stvar postavi na takav način, onda se u pitanje dovode ne samo svet koji poznajemo na jedan način, kao objektivnu strukturu, kao ono što postoji šta god mi da radimo ili ne radimo, već se izvan ravnoteže dovodi i logika na kojoj taj svet počiva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, i ponegde ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Najviše pažnje Knežević posvećuje kritici društva i pojedinca. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne… Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) bio je srpski filozof, istoričar filozofije, profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Biografija Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimnaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napustio je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja. Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Duhovna bastina drevnog coveceanstva 1 Najznačajnije i najcelovitije delo jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Hamvaš nam na izuzetno jednostavan način rasvetljava najveća znanja, istine, ali i posrnuća čovečanstva, upoznajući nas i podsećajući na svetove Zaratustre, Lao Cea, upanišada, drevnih knjiga istoka i zapada i još mnogo toga, sve do vremena hriščanstva u svim njegovim fazama. U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima izgrađeno. Scientia sacra - `Sveto znanje` ili `Tajne nauke` (baština, objavljene, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) je delo rođeno kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nad vremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako do ba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnosti poseduje. Nema nikakve sumnje, ovo je toliko značajno delo da će obeležiti naše doba. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko - Madjarsko izdanje! Retko Drveće - Fák Bela Hamvaš Srpski, 2007 978-86-86285-01-0 14.5x17.5 cm, meki povez, 94 str. Knjiga Drveće - Fák, na srpskom i mađarskom jeziku, objavljena je povodom sadnje Hamvašove lipe na Paliću, 2007, 110 godina od njegovog rođenja. Knjiga sadrži Hamvaševe eseje posvećene lipi (`Pobeda`), jeli (`Melanholija`), brezi (`Devica`) i smokvi (`Blagoslov`), kao i tekst `Čontvarijev veliki kedar` te kratki tekst Hamvaševe udovice Katalin Kemenj `Pozdrav sadiocima drveta`. Prevod, Sava Babić. Svi ovi tekstovi i u mađarskom originalu pod naslovom `Fak`. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991)

A Global Survey of Media Independence All over the world, governments are developing sophisticated methods to muzzle honest reporters and intimidate their editors. Through this invaluable survey, Freedom House shines the spotlight on the adversaries of press freedom, explains their techniques, and alerts the public to acts of repression. -- Mara Liasson, national political correspondent, National Public Radio When it comes to understanding the state of freedom in the world, the world turns to Freedom House. As in past years, Freedom of the Press represents the definitive, state-of-the-art assessment of press freedom and the legal, political, and economic forces that support or undermine it. This report will put the glare of public attention on governments that deny press freedom, and will thereby help to open to light the dark corners of the world where information is controlled and journalists work in mortal peril. -- Jeffrey D. Sachs, Columbia University, and special advisor to UN Secretary General Kofi Annan The Freedom House annual survey of the status of press freedom around the world is the most accurate and consistent analysis of that most fundamental human right, without which democracy, the rule of law, and free markets cannot exist. It is the most useful reference guide for international government officials, business executives, and press freedom advocates. -- James Ottaway, chair, World Press Freedom Committee Freedom House is a nonprofit, nonpartisan organization that supports democratic change, monitors freedom, and advocates for democracy and human rights. 2005., broširani povez, XXI + 226 strana, nepodvlačena, nema posvetu, odlično očuvana, težina 420 grama. *

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mark Abeles (Marc Abél?s) je francuski etnolog i politički antropolog. Doktorirao je knjževnost i društvene nauke. Zaposlen je u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS) u zvanju rukovodioca istraživanja. Pored toga, Abeles je i direktor Laboratorije za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) u Parizu. Njegova glavna dela su: Jours tranquilles en 89. Ethnologie politique d’un département français (Mirni dani godine 89. Politička etnologija jednog francuskog departmana), 1989, Anthropologie de l’Etat (Antropologija države), 1990, La vie quotidienne au Parlement européen (Svakodnevni život u Evropskom parlamentu), 1992, i En attente d’Europe (U iščekivanju Evrope), 1996.U Antropologiji države Abeles odgovara na pitanja da li je antropološko proučavanje politike savremenih društava moguće, šta nam takav poduhvat može doneti i kako postati etnolog svojih savremenika u oblasti gde je tumačenje svuda i uvek prisutno, a ponekad čak prethodi sâmom delanju? Knjiga je podeljena na tri dela: 1. OPSEDNUTOST DRŽAVOM, 2. PREISPITIVANJE DRŽAVE i 3. DRŽAVA KAO PREDSTAVA. Mark Abeles (Marc Abéles) je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek 2001. godine objavljena je i Abelesova Antropologija države/, takođe u prevodu Ane A. Jovanović.

Knjiga ambasadora Prvoslava Davinića „Život u rukavicama – u centru svetske politike” je sigurno više nego sećanje jednog diplomate. Naša javnost malo zna da je Davinić bio veoma kotiran u međunarodnoj diplomatiji kao stručnjak za međunarodnu bezbednosti i razoružanje. Bio je šef Centra za razoružanje UN punih 7 godina. Ova izuzetno intigrantna knjiga počinje sa početkom njegove diplomatske karijere u Švedskoj. Večera sa švedskim kraljem je sigurno jedna od veoma zanimljivih slika. Autentnično je njegovo svedočanstvo o ubistvu ambasadora Rolovića u Švedskoj. Iz knjige saznajemo kao je stradao Dag Hamarseld, generalni sekretar UN. Kako je CIA regrutovala najviše rangiranog predstavnika SSSR-a u UN je za naše čitaoce i javnost potpuno nepoznata priča. Davinić daje odgovore i na da li je Irak radio na izgradnji nuklearne bombe? Njegov razgovor sa predsednikom Iraka Sadamom Huseinom predstavlja ne samo opis Sadama nego i okolnosti u kojima su se sreli. Davinić biva i emisar u razgovorima sa Radovanom Karadžićem o njegovoj političkoj budućnosti. Tako i saznajemo da li je zaključen sporazum Karadžić-Holbruk-Milošević? Njegovo učešće u međunarodnim suočavanjima oko Bosne i Kosova dovelo je do njegovog svedočenja pred haškim tribunalom o napadu na pijacu Markale u Sarajevu. Davinić navodi i sve elemente poverljive poruke Slobodanu Miloševiću o planiranoj vojnoj intervenciji NATO-a protiv SRJ, kao i istinu o Račku i njegovoj ulozi u NATO agresiji. Radi se o knjizi koja nam donosi jednu izuzetnu i bogatu diplomatsku karijeru na rešavanju i posmatranju najvećih kriza u svetu tih decenija. B5, 470 str.

PIPER Ljudi su oduvek mislili o sebi. Profesor filozofije Vilhelm Vosenkul je ovde sastavio najvažnija i najzanimljivija pitanja: Imamo li svoju volju? Da li smo slobodni da radimo šta hoćemo? Da li svako od nas ima svoj identitet i kako ga stičemo? Kako možemo razumeti druge ljude iako ne vidimo njihove misli? Vossenkuhl daje uputstva i orijentaciju za vaše razmišljanje u kratkim poglavljima. Svaki čitalac može pronaći svoje odgovore. Na ovaj način možete naučiti da filozofirate gotovo sa strane. nova

OKSFORDSKI FILOZOFSKI REČNIK Sajmon Blekburn Svetovi Novi Sad, 1999. godine, 479 strana. Knjiga je nova. Ovaj izvanredni rečnik sadrži objašnjenja za više od 2.500 pojmova i termina i oko 500 biografija filozofa, od početaka filozofije do današnjih dana, i to je već dovoljan razlog da stručnjaci, ali i oni koje zanima celovitiji uvid u filozofsko mišljenje poklone pažnju ovom priručniku. Na prevodu rečnika sa engleskog radilo je više autora: Ljiljana Petrović, Ljubica Stanković, Vladimir Gvozden, Olivera Pajin i Danilo Egelja, dok je stručnu redakciju uradio Milan Brdar. filozofija, leksikoni, rečnik, rečnici # 66

Lao Ce nas uči da sreća može biti nesreća, i obrnuto, a da je nemoguće tačno predvideti kako će se događaji transformisati. Obeležje prave osobe je iskrenost – ona nema šta da krije, niti šta da brani. Mičelova verzija Tao Te Činga postala je svetski bestseler zahvaljujući svojoj univerzalnoj mudrosti koja je prihvaćena kao dar savremenoj kulturi. Kroz ovo delo, Mičel nas podstiče da se uskladimo sa Taom – osnovnim principom univerzuma, koji nam omogućava da radimo za dobro bez preteranog napora, već kroz veštinu koju stičemo kada smo usklađeni sa prirodom života.

Milan D. Stevanović - KAKO DA POBEDITE NA IZBORIMA INSAJDER STORY Autor: Milan D. Stevanović Format: 17 x 23 cm Povez: tvrdi + omotnica Strana: 160 Pismo: latinica Pixel `...Većina kandidata misli da smo mi privilegovani činjenicom da smo u prilici da čujemo njihov govor. Sad bi oni da raspredaju svoju, pomalo, ličnu priču i svima objasne svoju uvekupravost i dalekovidost. Pod parolom: sad će vi kažem sve! E to sve je velika greška. Nikad nije vremen za sve. Strpljivost, disciplinovanost i bez ličnih obračuna - to je finta u politici...` Rođen 1958. u Beogradu. Diplomirao na PMF-u, smer matematika. Radio u Institutu Mihajlo Pupin kao istraživač na projektima UNDP-a. 1990. osniva firmu PIXEL koja je bila pionir na polju 3D kompjuterske animacije i afirmacije revolucionarnih tehnoloških postupaka. Početkom devedesetih godina aktivno se uključuje u politički rad opozicionih stranaka. U periodu 1996-2000. nalazi se na funkciji šefa marketinga DS-a. Od 2000. bavi se organizacijom i sprovođenjem političkih kampanja. Kao član centralnog izbornog štaba, na različitim funkcijama učestvovao u petnaestak političkih kampanja na ovim prostorima, od kojih izdvajamo: 1996 - Savezni i lokalni izbori - Koalicije Zajedno, Koordinator vizuelne produkcije 1997 Parlamentarni izbori - DS (Bojkot kampanja), Šef službe marketinga 1997 Predsednički izbori u Crnoj Gori - Milo Đukanović, Regionalni koordinator za Nikšić, Šavnik i Plužine 1998 Parlamentarni izbori u Republici Srpskoj - SNS, Medijski koordinator 2000 Predsednički izbori i lokalni izbori - Vojislav Koštunica, DOS, Član medijskog tima za kontrolu izbora 2000 Parlamentarni izbori - DOS, Član medijskog tima, tima za kontrolu i šef tima za edukaciju 2004 Predsednički i lokalni izbori - Bogoljub Karić, PSS, Šef centralnog izbornog štaba k-2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od početaka do Averoesove smrti 1. Izvori filozofske meditacije u islamu 2. Šiizam i proročka filozofija 3. Sunnitski kalam 4. Filozofija 5. Filozofi helenističkog nadahnuća 6. Sufizam 7 Suhrawardi i filozofija svjetlosti 8. U Andaluziji Henri Corbin (francuski: Henri Corbin) je francuski filozof i islamski naučnik, jedan od najistaknutijih evropskih orijentalista dvadesetog veka. Njegov rad povezan je sa Zapadom na islam i islamsko duhovno nasljeđe. Autor je pripovijesti Avicena i vidovnjaka, U iranskom islamu: duhovni i filozofski aspekti, istorija islamske filozofije i drugi. Učenik je Etienne Gilson, Jean Baruzzi i Louis Massignon. Biografija Rođen je 14. aprila 1903. u Parizu u Francuskoj. U dobi od 25 godina dobio je litografsko izdanje „Istočna teozofija“ Suhravardija (perzijskog filozofa), sa kojim je ostao u vezi do kraja života. Knjigu je Corbenu dao sam Louis Massignon, jedna od najvećih ličnosti modernih katoličkih islamskih studija. Nakon ovog sastanka, student Jean Barroso i Etienne Gilson postao je sledbenik Massignona. Corben je započeo naučnu karijeru kao saradnik u odeljenju za rukopise Nacionalne biblioteke u Parizu. 1937. objavljen je prvi prevod Martina Heideggera (`Šta je metafizika?`). Od 1939. do 1945. godine radio je u Francuskom institutu u Istanbulu i osnovao odeljenje iranskih studija pri Francuskom institutu u Teheranu. 1954. godine rukovodio je istraživačkim centrom `Islam i religije arapskog sveta` na Ecole pratikue des hautes etudes (EPHE). Nakon odlaska u penziju 1974. godine, osnovao je Međunarodni centar za uporedne religiozne studije na Univerzitetu Sent Džon u Jerusalimu, gde se svake godine održavaju naučne sesije uz učešće predstavnika judaizma, hrišćanstva i islama. Umro je 7. oktobra 1978. u Parizu u 75. godini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Kožev (francuski: Alekandre Kojeve, ruski: Aleksandr Vladimirovič Koževnikov) - ruski filozof, pre svega usredsređen na dela Hegela i Karla Marksa. Prema nekim od njegovih tumača, Kozhev je najveći Hegelov tumač u dvadesetom veku. Njegov rad snažno je uticao na francusku filozofiju dvadesetog veka i na njegovog učenika, američkog filozofa Alaina Blooma, i indirektno uticao na neoliberalizam i savremenu američku filozofsku misao. Kao birokrata u francuskoj vladi učestvovao je u stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Kozev je rođen u Rusiji u bogatoj i uticajnoj porodici. Školovao se u Berlinu i Hajdelbergu u Nemačkoj. Tamo je završio doktorsku disertaciju o pogledima ruskih filozofa na religiju, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Tokom ovog perioda, Martin Heidegger i Vladimir Solovjov imali su snažan uticaj na mladog Kozheva. Kozhev je veći deo svog života proveo u Francuskoj. U periodu između 1933-1939, Kozhev je održao seriju predavanja o Hegelovoj fenomenologiji duha. Posle Drugog svetskog rata radio je u francuskom Ministarstvu ekonomije i postao jedan od glavnih kreatora zajedničkog evropskog tržišta koje će se vremenom transformisati u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) .U kasnijim godinama Kozhev je više puta ponovio stav da ono što je u vreme Mark, poznat kao evropski proletarijat, više ne postoji, pa tako bogati Zapad mora velikim zemljama u razvoju da pomogne zemljama u razvoju da prevaziđu rašireno siromaštvo. Kozhev je bio izuzetno obrazovan čovek. Kaže se da je savladao jezike kao što su sanskrit, kineski, tibetanski, kao i francuski, nemački, ruski, engleski, hebrejski, latinski i klasični grčki. Takođe ga je zanimala umetnost, a dopisivao se sa svojim ujakom, poznatim apstraktnim umetnikom Vasilijem Kandinskim, za čiji je rad 1936. napisao uticajan esej.

Opis Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima- Vladeta Jerotić Tumačeći Davidove psalme u svojoj knjizi Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, Vladeta Jerotić je u tradiciji ovakvog načina komuniciranja sa Svetim pismom u evropskoj literaturi ali je i u skladu sa najboljim sopstvenim nastojanjima da današnjem čitaocu približi večnu važnost i savremenost i ove hrišćanske riznice mudrosti. Bolje je da se i sunce ugasi, nego da reči Davidove budu predane zaboravu. -Sveti Jovan Zlatousti Psalmi predstavljaju stari književni rod razvijan kod Jevreja i uobličen kao zbirka od 150 pesama zapisanih u razna vremena, čija je konačna redakcija izvršena sredinom II veka (po nekim istraživanjima, najverovatnike između 400. i 200. godine, možda 170. godine) pre Hrista. Od 150 Psalama, 72 su sa natpisom Davidov, devet sa natpisom Davidu, 12 sa natpisom Asafov, 12 su sinova Korejevih, jedan je Idituna, jedan Etanov, jedan Solomonov, dva Ageja i Zaharije, jedan Mojsijev, nenatpisanih je 39… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu.

Opis Tumačeći Davidove psalme u svojoj knjizi Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, Vladeta Jerotić je u tradiciji ovakvog načina komuniciranja sa Svetim pismom u evropskoj literaturi ali je i u skladu sa najboljim sopstvenim nastojanjima da današnjem čitaocu približi večnu važnost i savremenost i ove hrišćanske riznice mudrosti. Bolje je da se i sunce ugasi, nego da reči Davidove budu predane zaboravu. -Sveti Jovan Zlatousti Psalmi predstavljaju stari književni rod razvijan kod Jevreja i uobličen kao zbirka od 150 pesama zapisanih u razna vremena, čija je konačna redakcija izvršena sredinom II veka (po nekim istraživanjima, najverovatnike između 400. i 200. godine, možda 170. godine) pre Hrista. Od 150 Psalama, 72 su sa natpisom Davidov, devet sa natpisom Davidu, 12 sa natpisom Asafov, 12 su sinova Korejevih, jedan je Idituna, jedan Etanov, jedan Solomonov, dva Ageja i Zaharije, jedan Mojsijev, nenatpisanih je 39… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu. Kožni luksuzni povez sa zlatotiskom

Marko Milunović : NOVA SVEDOČANSTVA O JUGOSLAVIJI 1912 - 1993 . Izbor članaka, Izdanje autora Beograd 1994, tvrdi povez, 383 стр., [1] пресавијен листс таблом (геогр. карта) ; 25 cm Srpska emigracija Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Marko Milunović-Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti. Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama „Iz života i rada dr Živka Topalovića“, „Sa kapetanom Nešom u Beogradu“, „U spomen Živana Kneževića“, „Od nemila do nedraga“, „Naša Mina“, „Nova svedočanstva o Jugoslaviji“... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

Autor: Fridrih Niče Izdavač: Grafos Broj strana: 82 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18cm Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom. Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba. Što se tiče Vagnera , Niče primećuje da je publiku Vagner osvojio ne muzikom već `idejom`: `Vagnerova je genijalnost u pravljenju oblaka, njegovo dohvatanje, lutanje, tumaranje kroz vazduh, njegovo svuda i nigde.“ Nemačka muzika o kojoj on govori a koje kako kaže; „lažljivci i licemeri treba da se čuvaju“, ima za zadatak da izrazi više puta isticani nemački duh i izvršioc tog zadatka, po mišljenju Ničea, trebao je da bude Vagner, iz čije muzike izrasta ono demonsko što svoje poreklo ima u neiscrpnim dubinama. Smatrao je da jedino nemačka muzika poseduje čisti i katarzički vatreni duh dok sve ostale „kulture“, sve ono što se naziva kultura, obrazovanje i civilizacija, moraće jednog dana da izađe pred nepogrešivog sudiju Dionisa. Ta nemačka muzika, po mišljenju Ničea, ima analogijuu nemačkoj filozofiji koja je, delima Kanta i Šopenhauera, uspela da utvrdi granice Sokratovske dijalektike i njoj suprotstavi stvar po sebi, odnosno samu volju. Korice pristojno očuvane, unutrašnjost bez nedostataka.