Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

MANJA POSVETA NA PREDLISTU VRLO OČUVANA Džin Mening, Nikolas Begič Žanrovi:: Popularna nauka Izdavač:: Mašinski fakultet - Univerzitet u Beogradu Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 316 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Ovu harfu ne sviraju anđeli: napredak u Teslinoj tehnologiji je knjiga američkih autora dr Nikolasa Begiča i Džina Meninga o Teslinom patentu koji je, suprotno njegovim humanističkim vizijama nauke, doveo do razvoja tehnologija nove generacije oružja za geofizičko, klimatsko i psihološko ratovanje. U tom smislu delo predstavlja apel svetskoj javnosti da se stane na put daljoj zloupotrebi naučnih dostignuća za vojne tehnologije. Knjiga je, inspirisana postavljanjem velikog radarsko-antenskog postrojenja na Aljasci 80-tih godina prošlog veka, radi izučavanja polarne svetlosti i radio komunikacija. Naravno, reč je o kontroverznom projektu HARP, što je skraćenica za Visokofrekventivni Auroralni Aktivni Istraživački Program. Autori faktografski iznose podatke o višegodišnjim eksperimentima čiji je cilj realizacija projekta i upotreba radiofrekventnih tehnologija za veštačku stimulaciju jonosfere, atmosfere i geosfere. Odnosno, za stvaranje novih vrsta naoružanja kojima se može uticati na tektonske procese, klimu, ali i ljudsku psihu. Na principima koji se pominju u projektu HAARP, pre više decenija radio je jedan od najvećih svetskih umova iz oblasti elektriciteta – Nikola Tesla. Zato, pominjanje Nikole Tesle u drugom delu naslova nije slučajno. Tehnologija koja omogućava da se energija putem radiofrekventnih talasa šalje u jonosferu oko Zemlje razvijena je upravo na osnovu njegovih otkrića. Problem je, kako se navodi, što taj razvoj ne prati i Tesline moralne ne poglede na zloupotrebe naučnih otkrića u vojne svrhe. Tesla je istraživanja napustio kad je tokom eksperimenata napravio poremećaj u jonosferi, koji je doveo do katastrofalnog spaljivanja 40 hiljda kvadratnih kilometara prostora Tunguske. To je zvanični podatak koji možete pronaći u ruskim izvorima, naglasio je prof. dr Momčilo Milinović, ekspert za sisteme naoružanja i jedan od recenzenata izdanja na srpskom jeziku. Antensko postrojenje „Harp“ na Aljasci je u međuvremenu isključeno, jer je sistem prevaziđen još krajem 20. veka. Međutim, dvadeset prvi vek se nije odrekao nijednog od postavljenih tehnoloških ciljeva zbog kojih je HARP sagrađen. Šta više, razvijene su nove tehnologije slične namene, usavršene i znatno manjih dimenzija. Novi HARP već je u potrebi u SAD, Rusiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Kini, istaknuto je na promociji. Knjiga je izuzetno aktuelna i u svetlu poslednjih ratnih sukoba, posebno u Siriji, koje već po pravilu prate i neke naizgled prirodne katastrofe, istakao je urednik izdanja Vladimir Davidović. On pored geofizičkog i klimatskog delovanja novog oružja, posebno ističe njegov kortikalni aspekt, citirajući jednog vojnog stručnjaka: „Šta ćete da radite s vašim raketama i avionima, ako ja mogu da im uspavam posadu“. Upotreba radiofrekvetnih talasa na ljudsku psihu ujedno je i najspornije pitanje u ovoj knjizi. Iako pokušaj razvoja takve tehnologije deluje kao načuna fantastika postavlja se pitanje morala celog čovečanstva, pa i morala ratovanja.

Odlično Kao novo Priručnik za određivanje životinjskih vrsta Ta bogato opremljena knjiga predstavlja Vam faunu evrope podeljenu na sistematske kategorije. Iscrpan uvod, pregledne tablicei sazeti opisi omogucuju citatelju da lakse pronadje ono sto trazi! stručni saradnici Otto v. Frisch i Friedrich Schaller ; ilustracije u boji Wilhelm Eigener Izdavač: Mladinska knjiga Prevod dela: Fauna Europas Prevod: Ivo Matoničkin, Ivan Habdija i Nikola Tvrtković Godina: 1981 Broj strana: XXXII, 550, ilustrovano Format: 27.5x16.5 Povez: tvrd Geografska zoologija. Zoogeografija. Fauna. Geografska rasprostranjenost životinja. Sistematska zoologija Harri Garms (rođen 20. oktobra 1903. u Hamburg-Cranz, † 1987) bio je njemački biolog i didaktika biologije. Poznat je po udžbenicima iz biologije. Garms je bio sin ribara i pohađao je koledž za obuku nastavnika u Stadeu sa prvim ispitom nastavnika 1925. Zatim je pohađao Abitur u Schlesvig-u i studirao biologiju na Univerzitetu u Hamburgu sa doktoratom 1930. godine (studije o zarastanju rana u plodovima). Zatim je predavao na Vichernschule, gdje je 1936. godine dobio pun posao. Godine 1933. pridružio se NSDAP-u i bio aktivan u Nacionalnoj socijalističkoj asocijaciji nastavnika, kao šef biologije u Gaufachschaft II (srednjim školama). Godine 1937. postao je predavač biologije na Visokoj školi za obrazovanje učitelja u Hamburgu (završno zaposlenje 1939). Objavio je o nasleđu i rasnoj nauci u nacionalsocijalističkom smislu i održao predavanja o tome. Godine 1945. Britanci su otpušteni iz javne službe, a 1948. je uspio da se vrati na posao kao državni službenik. Postali su poznati po udžbenicima iz biologije i 1957. godine višim savjetnikom. Godine 1965. ranije je penzionisan iz zdravstvenih razloga. Bio je oženjen od 1930. godine i imao je troje djece. Kao odgovoran za obuku nastavnika iz biologije (bio je predavač na Institutu za obuku nastavnika), ispitao je, između ostalog, i Loki Schmidt u Hamburgu Otto von Frisch, sin zoologa i naučnika o ponašanju Karl von Frisch, studirao je zoologiju zbog svog interesa za životinje. Tako je napisao doktorsku tezu o pticama za šljuke i pljačkašima i, između ostalog, pregledao divljinu u bavarskim močvarama iu Camargueu na jugu Francuske. Godine 1957. Von Frisch je svirao u bajkovitoj adaptaciji Vuk i sedam dječaka u ulozi Geissenova učitelja. To je bila jednokratna filmska uloga koju je prihvatio za svoju ljubav prema životinjama. Godine 1959. Otto von Frisch postao je naučni asistent za kralježnjake u Prirodnjačkom muzeju u Braunschveigu, 1970. godine imenovan je za kustosa, od 1978. do penzionisanja 1995. godine bio je direktor muzeja. Godine 1965. bio je habilitovan na TU Braunschveig, koji ga je 1970. godine imenovao za profesora. Fon Frish je objavio brojne knjige, od kojih je njegov rad Hiljadu trikova kamuflaže nagrađen Nemačkom omladinskom nagradom iz 1974. godine. Od 1971. do 1973. moderirao je dokumentarnu seriju ZDF Paradise of Animals Friedrich Schaller (rođen 30. avgusta 1920. u Gleismuthhauzenu, Gornja Frankonija, † 5. maj 2018. u Beču) bio je nemački ili austrijski zoolog. Friedrich Schaller je bio sin nastavnika osnovne škole Nikolausa Schallera i njegova supruga Dorothea. Odrastao je uglavnom u Rothmanstalu. [2] Nakon diplomiranja na Novoj gimnaziji u Bambergu, Schaller je studirao od 1939. do 1944. zoologiju na Univerzitetu u Beču sa fokusom na biologiju, antropologiju, paleontologiju i nauku o tlu. Nakon što je radio kao asistent istraživač na Univerzitetu Philipps u Marburgu i Johannes Gutenberg Univerzitetu Mainz, bio je od 1947. do 1957. u Mainzu. Profesor. Godine 1950. habilitirao je s pisanjem o ekologiji pijeska u Mainzu. Godine 1958. prihvatio je profesuru na Tehničkom univerzitetu u Braunschveigu i institutu i ​​direktoru muzeja u Braunschveigu. Godine 1968. prelazi u redovnog profesora i člana upravnog odbora 1. Zoološkog instituta Univerziteta u Beču. Godine 1987. postao je emeritus. Schaller je živeo u Beču. Vilhelm Eigener (rođen 13. marta 1904. u Holzmindenu, 9. oktobra 1982. u Hamburgu) bio je ilustrator nemačkih životinja i grafičar. Vilhelm Eigener dolazi iz porodice umetnika. Preci su bili ikonopisci iz Ulma, koji su kasnije emigrirali u Moskvu, gde su postavili fabriku boja. Nakon požara grada, vratili su se u Njemačku i nastanili se u Holzmindenu na Veseru. Po završetku srednjeg obrazovanja u humanističkoj gimnaziji, Eigener je završio slikarsko naukovanje. Od 1920. do 1924. studirao je umjetnost kod Alberta Aereboea u Kunstgeverbeschule Kassel, sa Arthur Illies u Školi primijenjenih umjetnosti u Hamburgu i sa Ludvigom Bartningom i Oskar Hermann Verner Hadank u United State Schools of Free and Applied Arts u Berlinu. Vilhelm Eigener je radio od 1930. do 1938. godine kao glavni dizajner u štamparijama Friedlander, štamparskoj firmi sa sedištem u Hamburgu koja se specijalizovala za cirkus i plakate umetnika. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao vojnik u Poljskoj i Rusiji. Nakon ilustracije nekih knjiga iz bajke nakon rata, postao je jedan od najtraženijih nemačkih ilustratora knjiga životinja i prirode iz 1950-ih. Njegovi živopisni crteži u akvarelima mogu se naći u mnogim životinjskim, prirodnim, biološkim knjigama, ali i na naslovnicama zooloških vodiča berlinskog zoološkog vrta. Da bi mogao da posmatra životinje izbliza, Eigener se upustio u studijska putovanja kroz Afriku u godinama 1956, 1959 i 1965, među njima u Kairo, Kejptaun, Zanzibar, džunglu Kongo, pustinju Namib i Obalu kostura u jugozapadnoj Africi. Godine 1977. otputovao je u Iran i 1979. u Indiju. Od 1978. do 1980. Eigener je bio naučni savjetnik za ARD večernju seriju Velt der Tiere, moderator Dietmar Schonherr. Eigener je radio više od 30 godina nezavisno, uključujući i crtača za životinjski park Hagenbeck. Njegova najpoznatija knjiga je Enciklopedija životinja (1971), u kojoj je u boji prikazano 4000 vrsta životinja, od kojih je nekoliko prvi put. Pored toga, radio je kao ilustrator u enciklopediji Grzimeks Animal Life. Većina njegovih radova se arhivira u Biohistoricum u Zoološkom istraživačkom muzeju Alekander Koenig u Bonu. Biologija zivotinjske vrste evrope carls darvin flora i fauna leptiri ptice

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. MG45 (L)

U dorbom stanju! Zadnja korica pocela malo da se odvaja od tabaka, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984.god. Tvrd povez, 363.strane Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge)...

Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Предраг Крстић: Психокосмографија песме : једна примерна зб(и)рка метапоетике. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

36170) MAČVANSKA POEZIJA ANTOLOGIJA , grupa autora, Narodna biblioteka Janko Veselinović Bogatić 2016 , Narodna biblioteka “Janko Veselinović” iz Bogatića, izdavač je još jedne vredne knjige za potpuniju sliku kulture Mačve. To je “Mačvanska poezija” u izboru Petra Lj. Berića, profesora književnosti iz Bogatića i saradnju Dragana M. Josipovića, diplomiranog prostornog planera iz Mačvanskog Belotića. Knjiga je, kako pisac recenzije Dragana Bošković Kovačević, urednik i voditelj Drugog programa Radio Beograda, kaže, bogat izbor najboljih mačvanskih pesnika i njihovih najlepših pesama. Počinje “Krfskim epitafom”, Vladimira Stanimirovića, čiji su potresni stihovi upisani na Spomeniku Drinskoj diviziji u San Matijasu, na grčkom ostrvu Krf. “ Najveći broj pesama, koje se nalaze na stranicama ove knjige, pesnici su posvetili svom zavičaju. Ima pesama koje se odnose na narodne legende i predanja, potom antičke mitove. Posebno mesto pripada stvaraocima modernog pesničkog izraza i ritma. Naravno priređivač nije zaboravio ni na autore stihova posvećenih ljubavi i patriotizmu, piše u recenziji, Dragana Bošković Kovačević. U “Mačvanskoj poeziji”, pored Vladimira Stanimirovića, zastupljeni su: Milorad Panić Surep, Janko Tufegdžić, Borisav Simić, Milić od Mačve, Dragoljub Rajić, Ivan Lolić, Ivan Glišić, Tomislav Marinković, Mileta Aćimović Ivkov, Slađana Milenković, Svetlana Ercegovčević, Slavica Jovanović i Milan Savkić. tvrd povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, ilustrovano, 208 strana

„Ogledalo” - stihovi Bulata Okudžave dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković Predgovor: Milovan Vitezović Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2014. Povez: Tvrd Broj strana: 287 ilustrovana Format: 22 x 14 cm NOVA knjiga! Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Sergej Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovemeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine” Mihaila B. Đakovića)

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Živorad Đorđević: PROLEĆNI POČINAK, Matica srpska 1976, str. 86. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj Poklon izdavača. Биографија песника Живорада Живе Ђорђевића Живорад Ђорђевић је рођен 5. марта 1952. године у Старој Деоници код Јагодине. Студирао је југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету у Београду. Дипломирао на Факултету драмских уметности. Бавио се завичајном историографијом и радиофонијом.Песничке књиге: Сан светозналца Радослава Моравског (поема, 1970), Пролећни починак (Матица српска, Нови сад 1976)Тумачење снова (Рад, Београд 1983) Ипак (коаутор, Народнабиблиотека, Светозарево 1986), Растанак (библиофилско издање са сликаром-графичарем Слободаном Штетићем, 1993),Незван гост и друге приче (Просвета, Београд 1996), Подземнашума (Српска књижевна задруга, Београд 2005), Љуљашка у сну (Међународни фестивал поезије Смедеревска песничка јесен, Смедерево 2008), Поглед из сна (Спомен парк Крагујевачки октобар, Крагујевац 2008).Награде за књижевно стваралаштво: 1970–1975. више југословенских награда на фестивалима и конкурсима за младе писце, Октобарска награда града Светозарева 1974, Награда Светозар Марковић за књижевност 1975, Златна струна Смедеревске песничке јесени 1977, Награда Душан Срезојевић 1993,Награда Поморавски Орфеј, 2006.Награде за радиофонска остварења: 1979–1989. девет награда на конкурсима и Фестивалу Заједнице радио дифузних организација Србије, Бронзана повеља Лаза Костић(1996), Златнаповеља Лаза Костић (2000) на Интернационалном фестивалурепортаже ИНТЕРФЕР. Живи у Старој Деоници и Јагодини.

ALMANAH LJUBAVI - Sombor 2020 136 str Srpska čitaonica „Laza Kostić“ organizovala je ove godine prvi put Konkurs za „Najlepšu ljubavnu pesmu“. Na konkurs jedne od najstarijih kulturnih institucija srpskog naroda pristiglo je po rečima člana žirija prof dr Tihomora Petrovića preko 100 radova iz cele Srbije i regiona. „Svi stihovi su bili dobre umetničke težine i vrednosti, bilo je teško izabrati najbolje. Ipak žiri koji je radio u sastavu dr Aleksandar Jerkov kao predsednik i članovi dr Sunčica Denić i moja malenkost izabrao je najbolju pesmu, a to je „Uzmi kamen“ Aleksandra Milosavljevića. U isto vreme žiri je odlučio da pohvali 3 rada, a to su pesme: „Dragom pogledu“ Ilije Pavlovića, „Ruža mog srca“ Aleksandre Mijić i pesmu „Mitrovdan i ti“ Slavice Jovanović. S obzirom da su kao što sam već rekao sva dela imala umetničku vrednost, odlučili smo da kao organizatori i izdavači, pripremili, publikovali i izdali „Almanah ljubavi“ sa preko 60 pesama pristiglih na konkurs jer mnoge od njih zaslužuju da se nađu u Antologije ljubavne poezije. Nadamo se da će ovo postati tradicionalno i da će Srpska čitaonica postati prepoznatljiva, pored ostalog i po ovom konkursu za „Najbolju ljubavnu pesmu““, ističe prof dr Tihomor Petrović, član žirija K.D.S. 2

Autor - osoba Vasović, Nebojša, 1953- = Vasović, Nebojša, 1953- Naslov Izabrane pesme / Nebojša Vasović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2011 (Kraljevo : Anagraf) Fizički opis 95 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂPoezija, danas ; ǂknj. ǂ78 ISBN 978-86-81355-27-5 (broš.) Napomene Tiraž 500 O pesniku: str. 95. Nebojša Vasović (Kraljevo, 1953) je pesnik, esejist i književni kritičar iz Srbije. Rođen je u Kraljevu (Srbija), a živi i deluje u Torontu (Kanada). Godine 1978. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi za jugoslovensku književnost i opštu književnost. Nakon toga, od 1984. do 1988. bio je jedan od urednika Književne reči i književni kritičar Trećeg programa Radio Beograda (1980 – 1988). U Kanadu emigrira 1988. godine, a zatim odlazi u San Francisko, gdje je magistrirao na New College of California 1992. godine sa temom o epigramskoj poeziji D. H. Lawrenca. pored zbirki poezije pisao je eseje i kritike, dnevnici • Poezija kao izvanumište, Rad, Beograd, 1983. (Eseji o srpskom pjesniku Đorđu Markoviću Koderu) • Protiv Kundere, Braničevo, Požarevac, 2003. (Kritička analiza Kunderinog tumačenja romana u kontekstu evropske kulture) • Lažni car Šćepan Kiš, Narodna Knjiga, Beograd, 2004/2005. (Politički osvrt na djelo i ideje Danila Kiša) MG42

Marija Stojiljković MARSTOJ-PTICA IZA ŽICE PTICA IZA ŽICE je prva zbirka poezije Marije Stojiljković Marstoj. Izdavač ove zbirke je Udruženje pisaca Poeta iz Beograda. Recenzije su radili Zorica Tijanić, novinarka i književnica, kao i Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik. Osvrte su dale Vladanka Cvetković, književnica i Zorica Krstović, pesnikinja. Ilustracije je radila Sonja Jovanović, a lekturu Jelena Dimitrijević. PREDGOVOR IZDAVAČA U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. Tvrd povez,Beograd,2017.god,186.str,ilustr. D2

Lepo očuvano kao na slikama Volt Vitmen prenosiva sabrana dela Volta Vitmena Volt Vitman (engl. Walt Whitman; Vest Hils, 31. maj 1819. — Nju Džerzi, 26. mart 1892) bio je američki pesnik.[1] Vitmanova poezija predstavljala je ideje pokreta transcendentalizma i njegovo delo raskida veze američke književnosti sa engleskom i konvencionalnim metrom i rimom, stvarajući nezavisnu i samosvojnu američku poeziju.[2] Spada u najuticajnije američke pesnike.[3] Vitmen je među najuticajnijim pesnicima američkog kanona, i često nazivan ocem slobodnog stiha.[4] Njegov rad je u to vreme bio kontroverzan, posebno njegova zbirka poezije Vlati trave iz 1855. godine, koja je opisana kao bestidna zbog svoje otvorene senzualnosti. Rođen u Hantingtonu na Long Ajlendu, Vitmen je živeo u Bruklinu kao dete i tokom većeg dela svoje karijere. Sa 11 godina napustio je formalno školovanje da bi se zaposlio. Kasnije je Vitmen radio kao novinar, nastavnik i državni službenik.[1] Vitmanova glavna zbirka poezije, Vlati trave, prvi put je objavljena 1855. za njegov sopstveni novac i postala je široko poznata. Delo je bilo pokušaj da se dopre do običnog čoveka sa američkim epom. On je nastavio da ga širi i revidira to delo sve do svoje smrti 1892. Tokom Američkog građanskog rata, otišao je u Vašington, i radio u bolnicama negujući ranjenike. Njegova poezija se često fokusirala na gubitak i na isceljenje. Nakon smrti Abrahama Linkolna, kome se Vitman veoma divio, napisao je svoje dobro poznate pesme, „O kapetane! Moj kapetane!” i „Kad su jorgovani poslednji u dvorištu procvetali“[1], i održao je seriju predavanja. Posle moždanog udara pred kraj života, Vitman se preselio u Kamden, u Nju Džerziju, gde mu je zdravlje dodatno narušeno. Kada je umro u 72. godini, njegova sahrana je bila javni događaj.[5][6] Vitmanov uticaj na poeziju ostaje snažan. Meri Vital Smit Kostelo je tvrdila: „Ne možete zaista razumeti Ameriku bez Volta Vitmana, bez Vlati trave... On je izrazio tu civilizaciju, `ažurno`, kako bi rekao, i nijedan student filozofije istorije ne može bez njega.“[7] Modernistički pesnik Ezra Paund nazvao je Vitmena „američkim pesnikom... On je Amerika“.[8] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao drugo dete u mnogbrojnoj porodici Voletra Vitmana starije i Lujze van Velzor. Njegova porodica je spadala u rane doseljenike u SAD.[9] Nekoliko godina po Vitmanovom rođenju porodica se seli u Bruklin, gde je on do 1830. pohađao državnu školu namenjenu siromašnijim delovima društva.[9] Od 1833. porodica prelazi da živi i radi na selu, dok Vitman ostaje u gradu i radi kao štamparski pomoćnik i slovoslogač. U tom poslu bio je do uništenja štamparije u požaru 1836.[9] Potom je kratko radio kao putujući učitelj u longajlendskim gradićima. Nakon učiteljskog posla pokrenuo je novine sa bratom Džordžom koje je objavljivao godinu dana.[9] Bio je politički aktivan i učestvovao je u kampanji za predsedničkog kandidata Demokratske stranke.[9] U periodu 1841-1845 radi kao novinar u Njujorku i pored novinskih članaka objavljuje svoje kratke priče i jedan roman, koji nisu imali značajniju umetniku vrednost.[9] Od 1845. do 1848. radi u Bruklinu kao glavni urednik mesnih novina, u koje uvodi književnu kritiku koju povremeno sam piše. Nakon Bruklina sa bratom se seli u Nju Orleans da uređuje novopokrenute novine.[10] Tromesečni život u Nju Orleansu ostavlja veliki utisak na njega i kasnije uticaj na njegov rad. Prisustvuje raznim događajima poput susreta sa ratnim veteranima i prodaji robova.[10] Ponovo se vraća u Bruklin gde uređuje novine i bavi se politikom.[10] Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima.[11] Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života (posebno homoerotskih tonova), pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti. Najveći deo tiraža prvog izdanja zbirke koji je iznosio oko 800 primeraka Vitman je izddelio prijateljima i poznanicima.[11] Godine 1864. odlazi u Vašington gde neguje ranjene borce iz Američkog građanskog rata.[12] Godinu dana kasnije dobija posao u Odeljenju za indijanska pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi samo godinu dana kasniej dobio otkaz nakon što njegova šefica saznaje da je autor zbirke pesama Vlati trave za koju se govorilo da je skaredna knjiga.[12] Narednih osama godina u kancelariji vrhovnog državnog tužioca.[12] Kap ga udara 1873. nakon čega postaje delimično paralizovan.[12] Seli se u Kamden u Nju Džerziju gde živi do kraja života.[12] U posetu su mu dolazili brojni evropski i američki književnici.[12] Privatni život[uredi | uredi izvor] Nekoliko Vitmanove braće poginulo je u Američkom građanskom ratu. [10] Iako se rasprava o Vitmanovoj seksualnosti i dalje vodi, obično se smatra homoseksualcem ili biseksualcem. Pretpostavke i zaključci o njegovoj seksualnosti izvedeni su iz njegove poezije, premda se isti osporavaju. Njegova poezija predstavlja ljubav i seksualnost na ovozemaljski način, lišen moralne prepredenosti religije, tipičan za Američku kulturu tog vremena, koja smatra individualnost kao jednu od najvrednijih vrlina. Takođe, njegova dela su nastala u prvom razdoblju 19. veka, pre medicinske klasifikacije seksualnosti.[13] Vitman je tokom svog života imao veliki broj intenzivnih prijateljstava sa muškarcima i mladićima. Određeni biografi su naveli kako smatraju da bez obzira na intenzitet tih odnosa i prisnost, oni zapravo nikada nisu bili karnalni.[14] Smatra se da je Piter Dojl bio Vitmanova velika ljubav. Dojl je radio kao kondukter kada su se on i Volt upoznali oko 1866. godine. Sledećih par godina su bili nerazdvojni.[15][16][17][18] Oskar Vajld je upoznao Vitmana tokom svog boravka u Americi 1882. godine, te je kasnije izjavio Džordžu Sesilu Ivsu, jednom od prvih aktivista za prava homoseksualaca, da je Vitmanova seksualna orijentacija izvan sumnje: „Imam poljubac Volta Vitmana još uvek na mojim usnama.“[19] Dela[uredi | uredi izvor] Franklin Evans (1842) The Half-Breed; A Tale of the Western Frontier (1846) Life and Adventures of Jack Engle (1852)[20] Leaves of Grass (1855), prvo od sedam izdanja objavljenih do 1891. Manly Health and Training (1858) Drum-Taps (1865) Democratic Vistas (1871) Memoranda During the War (1876) Specimen Days (1882) vitman vlati trave

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malo pohabni, i stranice tabaka pozutele od starosti, ostalo u dobrom i urednom stanju! Engleski jezik! Veoma retke i vazne knjige iz oblasti ekologije, biologije, ornitologije svetski priznatog autora Charles Villiam Beebe [`bi: bi] (rođen 29. jula 1877. u Njujorku, † 4. juna 1962. U Arimi, Trinidad) bio je američki ornitolog, ihtiolog, istraživač dubokih mora i ekolog. Za svoj rad, između ostalih, odlikovan je medaljom John Burroughs i Daniel Giraud Elliot. Godinama je radio za njujorški zoološki park, danas poznat kao zoološki vrt Bronk; nedavno kao kustos odeljenja za ptice. Beebe je rođen 1877. godine kao sin trgovca papirom. Kroz interesovanje za biologiju i brojne posete Prirodnjačkom muzeju u Njujorku stekao je prijateljstvo tamošnjeg direktora Henrija Fairfielda Osborna. Posle naučnog obrazovanja na Univerzitetu Kolumbija (bez akademske diplome) radio je od 1899. godine na ornitološkom odeljenju njujorškog zoološkog parka. Tamo se ubrzo proslavio kao talentovani čuvar ptica. 1902. oženio se farmerovom ćerkom Mari Blair Rice iz Virginije. To ga je pratilo na ornitološkim istraživačkim putovanjima. 1913. godine ponovo se razvela od Beebe, da bi se dan kasnije udala za arhitektu Roberta L. Nilesa. U javnosti je, međutim, Vilijam označen kao uzrok bračne krize. Iste godine Beebe je preuzeo upravljanje novoosnovanim odeljenjem za tropska istraživanja. Zbog toga je 1916. osnovao prvu stanicu za istraživanje tropskih područja u Britanskoj Gvajani. Još jedan usledio je kasnije na Bermudima. Tokom svoje prve ekspedicije na ostrva Galapagos 1923. godine popeo se na aktivni vulkan i pretrpeo trovanje odlazećim gasovima. Otprilike u to vreme započeo je i ronjenje sa kacigama kako bi mogao da istraži životinjski svet okeana u njihovom prirodnom staništu. 1927. oženio se vermontskom spisateljicom Elsvith Thane Ricker, koja je bila 25 godina mlađa od njega. Tada su on i Otis Barton razvili batisferu, ronilačku sferu kojom su 15. avgusta 1934. dostigli rekordnu dubinu od 923 m. Saradnja Beebe-a i Bartona nije potrajala; njih dvojica su ubrzo ponovo krenuli svojim putem. Rekord dubine potukao je 1948. godine (bez učešća Beebe-a) Barton u svojoj novoizgrađenoj ronilačkoj sferi Bentoskop sa 1.370 m. (1960. godine Jackues Piccard je dostigao najveću moguću morsku dubinu, skoro 11.000 m, takođe u čeličnoj kugli, ali sa sopstvenim plutajućim telom, podvodnim „Trstom“.) 1944. Beebe je prvi put upoznao Rachel Carson, koja je napisala pogovor za jednu od svojih knjiga. Podstakao ih je da sami istražuju i rone i da objave svoje rezultate. Pošto je istraživačka stanica na Bermudima tokom Drugog svetskog rata pretvorena u bazu vazduhoplovstva, Beebe je osnovao novu bazu u Trinidadu koristeći svoje naknade za knjige. Ova stanica, nazvana Simla, povezana je sa Prirodnjačkim centrom Asa Vright 1974. godine i još uvek je popularno mesto okupljanja ornitologa i ljubitelja ptica. 1952. godine Beebe se povukao u dobi od 75 godina. Naravno da je nastavio da radi na „svojoj“ istraživačkoj stanici Simla, uz podršku svog dugogodišnjeg zoološkog asistenta Jocelin Crane (1909-1998), umro je ovde 4. juna 1962, a takođe je sahranjen u Trinidadu. Fazani, ptice...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Estetksa oprema: Ivan Horovic Zlatko Benka je rođen 22. jula 1951. godine u Laliti. Gimnaziju je pohađao u Odžaku. Fakultetske studije završio je u Novom Sadu na Fakultetu umetnosti, smer Slovački jezik i književnost. Pripada mlađoj generaciji romanopisaca koji prate trend modernizacije u književnosti Slovačkog vojvodstva. Korišćenje modernističkih narativnih modela i njihovo inoviranje postmodernih postulata i strategija ispoljilo se i u magijskoj realističkoj prozi Zlatka Benke u zbirci Rižove platno (1988). Zlatko Benka je autor radova objavljenih na slovačkom, ali i na srpskom jeziku. Objavio je sledećih šest zbirki pesama na slovačkom: Vodena prašina (1977), Nož sa dve oštrice (1981), Okean (1984), Il (2001), San na stolu (2006) i Kad posle junaštva (2008). Autor je i tri romana: Srebrna peščana šuma (Turčianski Svaty Mikulaš 1996), Anđelov pad (1996) i Devet prstenova (2004). Objavio je dve drame na slovačkom, 24. Orionov život (1993) i Srebrna šuma (2003). Objavio je i zbirke pesama na srpskom jeziku kao što su Demon ali gde (1973), Oklopnik (1986), roman Boginja na prestolu (1996) i bibliofilija Priče (1992) Plavi sprud (2002). Autor brojnih radova dobitnik je mnogih nagrada. Godine 1974. dobio je nagradu Zlatni pečat Srijemskih Karlovaca. Takođe 1989. godine dobio je nagradu časopisa Novy život za svoju pripovetku Trojanski konj, dok je prvu radio-difuzijsku nagradu dobio za reportažu pod nazivom Vavilonski prokolos.

Blazo Scepanovic - Ivicom zemlje zmija Nolit, Beograd, 1958. Mek povez, 96 strana. EKSTREMNO RETKO! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Ono što ostaje : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1993 (Beograd : Žig) Fizički opis 43 str. ; 20 cm Zbirka Zbirka Ključevi Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 43. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista starsno! Sve ostalo u dobrom stanju! Engleski Jezik! Retko u ponudi! Prvo izdanje! 1959. godina Detalji fizičkih karakteristika, staništa, ishrane, uzgoja, nege i ličnosti svake vrste golubova i golubica. Golubarstvo, Ptice,... Jean Theodore Delacour (rođen 26. septembra 1890. u Parizu, † 5. novembra 1985. U Los Anđelesu) bio je američki ornitolog francuskog porekla. Postao je poznat kao otkrivač i uzgajivač retkih ptica. Jean Theodore Delacour bio je na brojnim ekspedicijama u Indokini (posebno u Vijetnam), ali i na Madagaskaru. 1939. godine Chateau Cleres je izgoreo, a 1940. Francuska je bila okupirana. Delacour je zbog toga otišao u Njujork i radio u zoološkom vrtu u Bronku, ali i naučno u američkom Prirodnjačkom muzeju. Posle rata ponovo je uspostavio zoološku baštu Cleres, koju je 1967. poklonio Museum national d’histoire naturelle. 1924. godine, Delacour i Pierre Charles Edmond Jabouille opisali su tamnoplavi fazan otkriven u Annamu kao carskog fazana (Hierophasis imperialis). Potomci prvog otkrivenog para postojali su u zatočeništvu do 1970-ih, ali u divljini dugo nisu otkriveni dalji primerci. Kada je 1990. uhvaćen primerak, vrsta je detaljno ispitana i utvrđeno je da ovo nije zasebna svojta, već povremena ukrštanja srebrnog fazana i edvardijanskog fazana ili vijetnamskog fazana. Delacour je bio jedan od osnivača organizacije za zaštitu ptica koja je danas poznata kao BirdLife International.

Naslov: Zezopis od zverinjaka Autor: Miljenko Žuborski Izdavač: - nije navedeno Pismo: ćirilica Br. strana: 46 Format: 16 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Zverinjak ili nastojanje da se prevaziđe vekovni jaz između zverske lepote i tuge dvonožaca O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Miljenko_%C5%BDuborski Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Autor: Josif Samuilovič Šklovski Izdavač: Prosveta Broj strana: 400 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20cm Osamnaestog juna 1916. godine po julijanskom kalendaru, odnosno 1. jula po gregorijanskom, rođen je Josif Samuilovič Šklovski, astrofizičar koji je odgonetnuo poreklo mnogih kosmičkih izvora elektromagnetnih talasa i jedan od pionira naučne potrage za životom u vasioni. Predmet ove knjiga je star isto toliko, koliko i ljudska kultura. Ali tek u naše vreme prvi put su pružene mogućnosti istinske naučne analize problema mnoštva naseljenih svetova. Sada je već očigledno da je taj problem kompleksan i da zahteva veoma ozbiljnu pažnju najšireg spektra naučnih profesija - kibernetičara, astronoma, radio. fizičara, biologa, sociologa, čak i ekonomista. Na žalost, taj problem nam se ranije činio mnogo jednostavniji nego što se, u stvari, ispostavilo da jeste. Od vremena `pubertetskog optimizma` koji je donedavno imao totalno obeležje, istraživači danas pristupaju zrelijoj analizi toga veoma složenog problema. I što se više mi udubljujemo u njegovo poimanje, postaje sve jasnije da je razumni život u vasioni fenomen neobično redak, a možda čak i unikatan. Utoliko se veća odgovornost postavlja pred čovečanstvo da se, zbog njegovih nerazumnih postupaka, ta iskra spoznaje ne ugasi, već raspali u silnu vatru koja bi se videla čak i iz dalekih krajeva naše Galaksije. I ASTRONOMSKI ASPEKT PROBLEMA II ŽIVOT U VASIONI III RAZUMNI ŽIVOT U VASIONI Korice slabo očuvane. Unutrašnjost OK.