Marketing
Postavite oglas
Kontakt
Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
151-175 od 26070 rezultata
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
kao na slikama retko New Theories of Revolution: A commentary on the views of Frantz Fanon, Regis Debray and herbert Marcuse Woddis, Jack Published by Lawrence and Wishart, 1972 1. edition nove teorije revolucije marksizam filozofija xx veka markuze herbert Revolucija (lat. revolutio, „preokret”), u opštem slučaju, radikalna je promena drušvenih odnosa. U političkom označava korenitu promenu društvenog uređenja. Reč revolucija znači preobrat. U nekim revolucijama učestvuje veliki broj ljudi, ili čak većina neke socijalne grupacije ili naroda, dok u neke revolucije vodi samo mala grupa revolucionara. Aristotel je opisao dve vrste političkih revolucija: (i) Potpuna promena iz jednog sistema u drugi i (ii) izmena trenutnog sistema[1] Revolucije su se pojavljivale kroz istoriju i bile su različitih načina, trajanja i ideologija. Rezultati uključuju velike promene u kulturi, privredi i društveno-političkim ustanovama. Akademske rasprave o tome šta čini, a šta ne čini revoluciju se vrte oko nekoliko pitanja. Rana proučavanja revolucija ponajprije su analizirala događaje u evropskoj istoriji s gledišta psihologije, ali novija proučavanja uključuju svetske događaje kojima se bavi i nekoliko društvenih nauka uključujući sociologiju i politikologiju. Nekoliko generacija akademske misli o revolucijama je stvorilo puno suprotstavljenih teorija i u mnogočemu doprinelo u trenutnom razumevanju ove složene pojave. Većinu istorijskih revolucija prati revolucionarni teror. Vrste[uredi | uredi izvor] Vatova parna mašina u Madridu. Razvoj parne mašine pokrenuo je industrijsku revoluciju u Ujedinjenom Kraljevstvu te u celom svetu. Parna mašina je bila napravljena za pumpanje vode iz rudnika uglja omogućujući spuštanje rudara ispod nivoa vode. Postoji puno različitih tipologija revolucija u društvenim naukama i literaturi. Na primer, klasični naučnik Aleksis de Tokvil razlučivao je[2] : 1) političke revolucije 2) iznenadne i nasilne revolucije koji ne traže samo utemeljenje novog političkog sistema već transformaciju celog društva i 3) polagane ali brišuće transformacije celog društva koja se događa nekoliko generacija (pri. religija). Jedna od nekoliko različitih marksističkih tipologija deli revolucije u predkapitalističke, ranoburžoaske, buržoaske, buržoasko-demokratske, rane proleterske i socijalističke revolucije.[3] Čarls Tili, moderni istraživač revolucija, radi razliku[4] između puča, smanjenja moći, građanskog rata, pobune i „veličanstvene revolucije“ (revolucije koje su preobrazile ekonomske i društvene strukture kao takođe i političke institucije, kao što je Francuska revolucija iz 1789. godine, Ruska revolucija iz 1917. godine ili Iranska revolucija u Iranu).[5] Ostale vrste revolucija, stvorene za ostale tipologije, uključuju društvene revolucije; proletersku ili komunističku revoluciju (nadahnute Marksističkim idejama kojima je cilj zamena kapitalizam komunizmom); neuspele revolucije (revolucije koje nisu uspele da osiguraju moć nakon privremenih pobeda ili prevelikih uključivanja); te nasilne kontra nenasilnih revolucija(Baršunasta revolucija). Izraz revolucija se takođe koristio kako bi se obiležile velike promene nevezane uz politiku. Takve revolucije su obično prepoznate kao one koje su preobrazile društvo, kulturu, filozofiju i tehnoglogiju puno više nego političke sisteme; često su poznate kao društvene revolucije[6]. Neke mogu biti globalne, dok se neke mogu ograničiti samo na pojedinu zemlju. Jedan od klasičnih primera upotrebe izraza svetska revolucija u tom kontekstu je industrijska revolucija (uoči da takve revolucije takođe pristaju Tokvilovoj definiciji „polaganih revolucija“.[7] Socijalne i političke revolucije[uredi | uredi izvor] Sloboda predvodi narod, slika Ežena Delakroa u čast Julske revolucije 1830, koja je postala opšte prihvaćena kao simbolika francuskih narodnih ustanaka protiv monarhije Političke revolucije često prati nasilje, i velike promene u strukturama moći koje često rezultuju novim institucionalizovanim nasiljem, kao što je bio slučaj sa ruskim i francuskim revolucijama (koje su pratile „čistke“ i „Teror`). Politička revolucija je nasilna zamena jednog skupa vladalaca drugim (kao što se dogodilo u Francuskoj i Rusiji), dok je socijalna revolucija fundamentalna promena u socijalnoj strukturi društva, kao što su bile Protestantska reformacija ili Renesansa. Međutim, ovo razgraničenje je retko jasno, jer većina političkih revolucija teži da iznese i socijalne revolucije, i imaju osnovne filozofske ili socijalne motive koji ih predvode. Najpoznatije revolucije sa ovakvim motivima u modernom svetu su bile liberalne revolucije i komunističke revolucije, kao i povremene nacionalističke revolucije. Za razliku od revolucija, pučevi često ne teže promenama izuzev promene trenutnog vođe. Neki politički filozofi smatraju revolucije sredstvima za postizanje svojih ciljeva. Većina anarhista se zalaže za socijalnu revoluciju kao sredstvo slamanja struktura vlasti, i zamenjivanja ih ne-hijerarhijskim institucijama. Socijalne i socijalno-političke revolucije često spadaju u najradikalnije socijalne pokrete. One utiču na sve društvene komponente, uvode novi socijalni poredak i(li) teže da unište sve ili skoro sve starije strukture. Među marksističkim komunistima postoji podela na one koji su podržavali Sovjetski Savez i ostale takozvane komunističke države, i na one koji su kritički nastrojeni prema ovim državama (neki ih čak odbacujući kao ne-komunističke), na primer trockisti i ortodoksni marksisti. Lenjin, vođa oktobarske revolucije, drži govor. Socijalne i političke revolucije često bivaju „institucionalizovane“ kada ideje, slogani, i ličnosti koje učestvuju u revolucijama nastave da igraju važnu ulogu u društvu, dugo nakon što je revolucija okončana. Komunističke države su često institucionalizovale svoje revolucije kako bi dale legitimitet svojim vladama. Neke ne-komunističke države, kao što su SAD, Francuska ili Meksiko su takođe institucionalizovale revolucije, i nastavljaju da slave sećanje na svoje revolucionarne prošlosti kroz praznike, pesme, i na druge načine. Revolucijama se pristupalo i iz antropološke perspektive. Oslanjajući se na zapise Viktora Tarnera o ritualima i performansima, Bjern Tomasen je tvrdio da se revolucije mogu shvatiti kao „liminalni“ trenuci: moderne političke revolucije veoma podsećaju na rituale i stoga se mogu proučavati u okviru procesnog pristupa.[8] To bi podrazumevalo ne samo fokusiranje na političko ponašanje „odozdo“, već i prepoznavanje trenutaka u kojima se „visoko i nisko“ relativizuju, čine irelevantnim ili podmetnutim, i pri tome se mikro i makro nivoi spajaju u kritičnim vezama. Kulturne, intelektualne i filozofske revolucije[uredi | uredi izvor] Renesansa Protestantska revolucija Naučna revolucija Seksualna revolucija Tiha revolucija Nenasilna revolucija Kulturna revolucija Stounvolska revolucija Tehnološke revolucije[uredi | uredi izvor] Tehnološke revolucije obično dovode do transformacija u društvu, kulturi i filozofiji. Poljoprivredna revolucija Digitalna revolucija Neolitska revolucija Revolucija cena Industrijska revolucija Druga industrijska revolucija
Izdavač: IK Zorana Stojanovića Broj strana: 471 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Godina izdanja: 2018. Mladost i inteligencija, sreća i materinska ljubav. Nadalje moda i tehnika, sigurnost i moć, pa onda tržište, ekonomski rast, nove tehnologije...sve su ovo mitovi našeg vremena, ideje koje, više nego neke druge, skamenjuju nas same i društvo u kome živimo. To su one ideje koje reklame i masovna sredstva komunikacije predlažu kao vrednosti i nameću kao društvenu praksu, stvarajući jezik koji ih čini privlačnim i poželjnim. Za razliku od ideja koje mislimo, mitovi su ideje koje nas zaposednu i vladaju nama uz pomoć mehanizama koji nisu logički, već psihološki, i otuda duboko ukorenjeni u našoj duši. Oni su proste ideje koje smo mi mitologizovali ,jer su lagodne i ne prave probleme, olakšavaju donošenje suda, rečju ulivaju nam osećaj sigurnosti. Moramo se, međutim, prenuti iz spokoja koji nam naše mitologizovane ideje obezbedjuju, jer se mnoge patnje i poremećaji rađaju upravo iz ideja koje nam, udobno šćućurene u lenjosti naše misli, ne dopuštaju da razumemo svet u kome živimo, a naročito brze promene u njemu. Bivati, međutim, u svetu bez njegovog razumevanja jeste siguran put ka otuđenju od njega. Da bismo povratili svoju prisutnost u njemu, najpre moramo ponovo preispitati svoje mitove. Upravo se time bavi ova knjiga.
Ecce homo Autor: Fridrih Niče ISBN: 978-86-7157-458-7 Godina izdanja: 2016 Format: 21 cm Broj strana: 135 Povez: Broš Pismo: Ćirilica opis, Poslednja knjiga koju će Niče, u dramatičnim okolnostima, napisati (1888) samo nekoliko nedelja pre svog konačnog sloma, a koja će prvi put biti objavljena tek 1908. U njemu autor dočarava sopstveno viđenje svoga dela, razvoja i, uopšte, života. Kataklizmički ispituje likove s kojima se poistovećuje i kataklizmički najavljuje svoje daljnje razotkrivanje svih vrednosti. To je konačan izraz Ničeovog glavnog uverenja. Njegova duhovna oporuka.Filozofsko delo pisano pred smrt, ima izvesno vidovito predosećanje, svojstveno ljudima intenzivne duše i velike usamljenosti. Testament velikog filozofa, namenjen samo odabranima i retkima, nasuprot volji samog Ničea štampan i priređen za sve nas. Filozofsko delo pisano pred smrt, ima izvesno vidovito predosećanje, svojstveno ljudima intenzivne duše i velike usamljenosti. Testament velikog filozofa, namenjen samo odabranima i retkima, nasuprot volji samog Ničea štampan i priređen za sve nas. 07
Istorija cene
Naziv oglasa
Početna cena
Najveća cena
Najniža cena
Nema podataka o istoriji cene
Pretraga: " "
Uspešno ste zapratili pretragu.
Sve zapraćene pretrage možete videti u
korisničkom panelu.