Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih“ godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!“ Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo. Ova priča o „čoporu“, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu“ i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora“. U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora“. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave. FORMAT:A5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA:931 P5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Počinje, prilično dramatično, suđenjem za ubistvo. Ugledni advokat Venetija Oldridž brani Garija Eša po optužbama da je brutalno ubio svoju tetku. Za Oldridž je suđenje uglavnom test njenih veština u sudnici, još jedna prilika da uspe - i ona to čini. Ali sada je ubistvo u vazduhu. Sledeća žrtva biće sama Oldridž, izbodena na smrt za svojim stolom u svojim odajama u srednjem hramu, sa krvavom perikom na glavi. Uđite komandant Adam Dalgliesh i njegov tim, čija borba da istraži i razume šokantne događaje ne može zaustaviti spiralu u još užasa, više ubistava... Određena pravda je P.D. Džejms najjači. U svom prvom upadu u čudan zatvoreni svet sudova i londonske pravne zajednice, stvorila je fascinantnu priču o isprepletenoj strasti i teroru. Dok svaki lik skače u nezaboravan život, dok nas svaka scena uvlači u novu složenost radnje, ona još jednom dokazuje da nijedan drugi pisac ne može da se meri sa njenom veštinom u kombinovanju uzbuđenja klasične detektivske priče sa bogatstvom finog romana. U svom suptilnom prikazu morala i ljudskog ponašanja, Određena pravda će stajati uz bok Devices and Desires i A Taste for Death kao jedan od P.D. Džejmsova najvažnija, ostvarena i zabavna dela. Filis Doroti Džejms (Phyllis Dorothy James, Baroness James of Holland Park, Oksford, 3. avgust 1920 – Oksford, 27. novembar 2014) bila je engleska spisateljica detektivskih romana. Stvorila je lik višeg inspektora Adama Dalgliša, detektiva, kavaljera, pesnika, ljubitelja džeza i automobila marke „Jaguar” Filis Doroti Džejms rođena je 3. avgusta 1920. u Oksfordu. Završila je Visoku devojačku školu u Kembridžu. Od 1949. do 1968. radila je u Zdravstvenoj socijalnoj službi. Iz ove službe prelazi u Ministarstvo unutrašnjih poslova, najpre u policiju a zatim u Odeljenje za kreiranje politike u borbi protiv kriminala. Radeći na ovim mestima stekla je bogato iskustvo, koje je kasnije iskoristila pišući svoje romane. Takođe je bila u službi i kao mirovni sudija u Midlseksu i Londonu.[2] Punih 50 godina bila udovica, a decenijama pre toga muž joj je bio u psihijatrijskoj bolnici, pa je bila prinuđena da sama izdržava porodicu (imali su dve kćerke).[3] Bila je članica Kraljevskog književnog društva, kao i Kraljevskog društva za književnost i umetnost. Takođe je bila član Umetničkog veća, gde je bila predsednica Književnog savetodavnog panela. Bila je u Upravnom odboru Bi-Bi-Si-ja, i u Upravnom odboru Britanskog saveta. Kao autorka detektivskih romana, dobitnica je brojnih nagrada u Britaniji, Americi, Italiji i Skandinaviji. Bila je počasna članica mnogih britanskih univerziteta. Godine 1997. izabrana je za predsednicu Udruženja književnika.[2] Godine 1983. odlikovana je Orden Britanskog kraljevstva (Order of the British Empire),[4] a zahvaljujući svom spisateljskom radu 1991. godine stekla je titulu Baronesa Džejms od Holand Parka.[5] Filis Doroti Džejms umrla je 27. novembra 2014. i iza sebe, osim omanje police knjiga koje je napisala, ostavila dve ćerke, unuke i praunuke.[3] Knjige P. D. Džejms Filis Doroti Džejms počela je da piše i objavljuje relativno kasno.[3] Svoj prvi roman o slučajevima detektiva Dalgliša, „Pekrijte joj lice” (Cover Her Face) objavila je 1962. godine. Osim 14 romana u kojima je glavni junak policijski inspektor Adam Dalgliš, Pi Di Džejms napisala je i dva romana u kojima je glavna junakinja Kordilija Grej, kao i tri izdvojene knjige, nevezane za svoje prepoznatljive likove.[3] Pisala je u najboljem maniru pisaca misterija u periodu između dva svetska rata. Kroz svoje dobro izgrađene likove bavila se savremenim problemima kakvi su droga, zlostavljanje dece, nuklearno zagađenje i td. Zauzela je važno mesto među piscima tzv. „engleskog krimića”, onog čija je rodonačelnica Agata Kristi.[3] Njene knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, a mnoge su doživele filmsku i televizijsku adaptaciju....

L. S. Hilton MAESTRA + L. S. Hilton DOMINA + L. S. Hilton ULTIMA Laguna, 2016/17/18. 333 + 340 + 340 strana. Odlično očuvane. Najverovatnije nekorišćene. Najuzbudljiviji triler koji ćete pročitati ove godine. Ovaj psihološki triler sličan Talentovanom gospodinu Ripliju predstavlja femme fatale koja je prepredena kao Ejmi Dan iz Iščezle, opasna kao Lizbet Salander iz Muškarci koji mrze žene, seksi, pametna i smrtonosna. Džudit Rašli je danju asistentkinja u prestižnoj londonskoj aukcijskoj kući, a noću hostesa u jednom od najozloglašenijih barova u gradu. DA BI DOBILA ONO ŠTO ŽELI Kako bi uspela u životu, Džudit zna da mora poštovati pravila igre. Promenila je naglasak, uvežbala manire otmenih ljudi i svoju diskretnost je dovela do nivoa umetnosti. Ali kad je otpuste zato što je otkrila mračnu tajnu umetničkog sveta, njeni iskreni napori i snovi za boljim životom biće uništeni. Zbog toga dopušta svom omiljenom, a već skoro zaboravljenom osećanju, gnevu, da je obuzme znajući da će se tako osećati bolje. ONA ĆE PREKORAČITI SVE GRANICE Dok prati jednog od svojih najvećih klijenata do Francuske rivijere, dogodiće se strahovita nesreća koja će sve promeniti. Ne bi li zaštitila sebe, Džudit shvata da mora da se pretvori u nekog drugog. Menja identitet i postavlja pravila nove opasne igre. „Glamurozna, uzbudljiva, dekadentna, erotična i neodoljiva. Maestra je dar za čitaoce koji vole osvetoljubive ženske likove.“ Booklist „Smešten u svet oligarha, mafijaša i mutnih trgovaca umetničkim delima, ovaj roman predstavlja junakinju koju ćete ili voleti ili mrzeti, zbog koje ćete bar dva puta doslovno zinuti, ženu zbog čijih bi seksualnih avantura čak i Kristijan Grej pocrveneo.“ Red Magazine Nastavak Maestre – planetarnog fenomena koji je munjevito osvojio svet. Brutalno ubistvo na venecijanskim ulicama. Neverovatna pljačka neprocenjivog umetničkog dela. Mračna prošlost koje ne može da se otrese. Nemilosrdni protivnik kome ne može pobeći. ONA SE VRATILA. I ŽELI OSVETU. MISLILA JE DA JE NJENIM PROBLEMIMA DOŠAO KRAJ Džudit Rašli je uspela. Vlasnica je ugledne galerije, živi u raskoši u veličanstvenom venecijanskom okruženju i konačno uživa u životu zarad kojeg je ubijala. Jer niko još ne zna šta je uradila. Neko će ipak uskoro saznati. ALI PRAVE NEVOLJE TEK POČINJU Džudit može da se spase samo ako pronađe jednu neprocenjivu sliku ‒ ali, nažalost, ne veruje da ona zaista postoji. A nije jedina koja traga za njom. Ovog puta, Džudit ne drži uzde u rukama. Opkoljena i nadmudrena, suočava se s neprijateljem koji je uvek korak ispred nje i ima mnogo više sredstava na raspolaganju, a pritom je nemilosrdniji i moćniji nego što može i da zamisli. Ali ako ga ne pobedi ‒ umreće. „Izvrsno i dekadentno.“ Sunday Mirror „Fantastično.“ Sunday Times „Smrtonosna kao Tom Ripli i zavodljiva kao Loren Bekol.“ Vogue Prvo je bila Maestra. Potom je postala Domina. Sada je Ultima. Glamurozna kustoskinja Elizabet Tirlink zna ponešto o falsifikatima. Na kraju krajeva, ona sama je falsifikat. Njen pravi identitet, Džudit Rašli, zakopan je ispod slojeva laži. Da ne pominjemo leševe ljudi koji su bili toliko glupi da joj stanu na put. Ali sad, zarobljena usred ubilačke razmene vatre između ruskog mafijaškog bosa i korumpiranog italijanskog policajca, Džudit mora da napravi još zahtevnije umetničko delo ‒ falsifikat slike koji će odneti u svetski poznatu aukcijsku kuću gde je radila kao bedna asistentkinja i prodati ga za sto pedeset miliona dolara. Mogućnost da prevari bivšeg šefa koga prezire i međunarodni umetnički svet uzbuđuje je gotovo koliko i ekstreman seks od kojeg je zavisna ‒ pogotovo kad je cena neuspeha metak u potiljak. Izlaganje novog identiteta svetlima reflektora dovodi je u još veću opasnost. Kao kad se s prelepe slike skinu slojevi boje, može se otkriti nešto sasvim neočekivano – detalji istine o njenoj prošlosti zapanjiće i nju samu. „Spoj raskošnih Pedeset nijansi i Da Vinčijevog koda...“ Independent „Duhovito i pametno, zabavno i dobro napisano.“ Times „Pršti od skandala, intriga i misterije.“ Heat „Pametno, brzo i veoma nepristojno.“ Glamour

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Knjiga je u upotrebljivom stanju.Otpis biblioteke.Poslednjih dvadesetak strana do pola odvojeno. ,,Напукло огледало (издат 1962) је криминалистички роман роман Агате Кристи објављен у Великој Британији 1962.[1][2] и годину дана касније у САД-у.[3] У се појављује детективка-почетница госпођица Марпл која решава загонетку у Сент Мери Миду. Џејн Марпл је пала док је шетала Сент Мери Мидом. Помогла јој је Хедер Бедкок која ју је одвела у свој дом да се одмори. Уз шољу чаја, госпођа Бедкок је испричала госпођици Марпл како је једном упознала америчку глумицу Марину Грег која се недавно преселила у ту област и купила вилу `Госингтон` од пријатељице госпођице Марпл Доли Бантри. Марина и њен најновији супруг, филмски продуцент Џејсон Рад, организовали сју прославу у част Хитне помоћи Светог Јована. Гости су били госпођа Бантри, глумица Лола Брустер, Маринин пријатељ Ардвик Фен и госпођа Бедкок са супругом Артуром. Хедер Бедкок је салетела Марину и почела дугу причу о томе како су се упознали пре много година док је Марина била у посети Бермудима где је Хедер Бедкок у то време радила. Хедер је била болесна, али као Маринина велика обожаватељка напустила је болесничку постељу како би упознала своју омиљену звезду и добила аутограм. Госпођа Бантри која је стајала у близини приметила је чудан поглед на Маринином лицу током монолога госпође Бедкок. Недуго касније, госпођа Бедлок се срушила и умрла. Када је госпођа Бантри препричала догађаје госпођици Марпл, она је искористила стихове из песме „Дама од Шалота“ (у којој клетва пада на јунакињу песме) да опише израз који је приметила на лицу Марине Грег. Детектив-инспектор Дермот Кредок истражује смрт и открива да је госпођа Бедкок умрла пошто је прогутала шест пута већу од препоручене количине средства за смирење Калмо. Лек је била у даикирију, првобитно Маринином, који је Марина дала госпођи Бедкок пошто је просула своје пиће. Кредок улази у сложену прошлост претпостављене мете Марине Грег. Како је очејнички хтела дете, она је усвојила троје деце пре него што је родила сина са психичким потешкоћама и због тога је доживела живчани слом. Једно од усвојене деце Марго Бенс била је у вили `Госингтон` на пријему. Упркос лошем осећању према својој усвојитељки, она пориче да је ставила лек Марини у пиће. Још две особе су побијене док се истрага настављала: ​​Радова социјална тајница Ела Зајлински умрла је од отрованог атомизера који је користила за поленску грозницу, а Маринин батлер Ђузепе је убијен те ноћи пошто је провео дан у Лондону и положио 500 фунти на свој банковни рачун. Ардвик Фен каже Кредоку да је примио телефонски позив неколико дана раније у ком га неко оптужује да је убио госпођу Бедкок и да је анонимног позиваоца препознао као Зајлинску када је кинула. Чистачица госпођице Марпл Шери Бејкер каже да њена пријатељица Гледис, која је била послужитељка у вили `Госингтон` на пријему, верује да је Марина Грег намерно просула пиће госпође Бедкок и да је требало да се састане са Ђузепеом пре него што је он умро. Госпођица Марпл шаље Гледис на одмор у Борнмут пре него што је отпутовала у вилу `Госингтон` и открила да је Марина умрла у сну од прекомерне количине лека за спавање. Госпођица Марпл разговара са Џејсоном Радом и објашњава њему и инспектору Кредоку како је закључила да је Марина морала да буде убица. Госпођа Бедкок је била болесна од немачких морбила када је на Бермудима потражила Маринин аутограм. Марина је, у то време у раној трудноћи, оболела од те болести што је довело до тога да се њена беба родила са инвалидитетом, а потом и до њеног живчаног слома. Израз на Маринином лицу који је госпођа Бантри приметила на свечаности изазван је због тога што је Марина док је гледала слику Мадоне са дететом на зиду иза Хедер Бадкок коначно схватила шта се догодило. Обузета осећањима, Марина је ставила Калмо у свој даикири, трзнула руком госпођу Бедкок да је натера да пролије пиће, а затим дала Хедер сопствени дрогирани коктел као замену. Да би прикрила свој злочин, Марина је покушала да убеди све да је била мета покушаја убиства. Убила је Зајлинску и Ђузепеа пошто су погодили њену умешаност, а Ђузепе ју је уцењивао. Госпођица Марпл имплицира да верује да је Џејсон Руд дао Марину прекомерну количину лекова за спавање да би је спречио да одузме још један живот. Рад је једноставно изнео опаску о лепоти своје жене и патњи коју је претрпела док се прича завршава.``

Jedna zlata vredna REC & DVA harizmaticna imena Nadezdino pismo - dopisnica iz 1907. godine - bratu Rastku Petrovicu (nadrealisti, nadrealizam) za sta je moguce dobiti i fotosertifikat. Nadežda Petrović Izvor: Wikipedia Nadežda Petrović Autoportret Rođenje 1873 Čačak, Kneževina Srbija Smrt 1915 Valjevo, Kraljevina Srbija Nacionalnost srpska Polje slikarica Nadežda Petrović (Čačak, 1873. – Valjevo, 1915.), najznačajnija srpska slikarica s kraja 19. i početka 20. vijeka. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Umjetnički rad 2.1 Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) 2.2 Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) 2.3 Pariško razdoblje (1910. - 1912.) 2.4 Ratno razdoblje (1912. - 1915.) 3 Bibliografija 4 Vanjske veze Biografija S obitelji se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sljedeće 1892. godine polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama te postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutlika. Od 1898. godine počinje školovanje u Münchenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Juliusa Extera u Münchenu. Od 1904. godine angažira se u domovini oko Prve jugoslavenske umjetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslavenske umjetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslavenske kolonije 1907; Izložba srpskog umjetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenskom salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; sljedeće 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenskom salonu u Parizu. U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i sudjeluje na četvrtoj jugoslavenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu sudjeluje kao dobrovoljna bolničarka na bojišnici. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je od tifusa u Valjevu gdje je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Umjetnički rad Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnije srpske umjetnice s početka 20. vijeka uvodi srpsku umjetnost u tokove suvremene europske umjetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svijetu, ali i sretnim okolnostima da se početkom 20. vijeka školovala u likovnim središtima Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim dijelom, u korak s evropskim ekspresionizmom, a ponekad se i približava tada još neafirmiranoj apstrakciji. Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gdje se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi kista i široki i gusti, pastozni namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Voljela je slikati portrete i pejzaže, a njeno domoljublje ogledalo se i u čestom izboru tema iz nacionalne povijesti i slikanju ljudi i predjela Srbije. Djelo Nadežde Petrović, u cjelini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene slikarice s Balkana. Školovanje u Münchenu, posjete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, te se njen opus može podijeliti na nekoliko razdoblja. Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) Prvi dio - učenje u školi Antona Ažbea, slovenskog slikara (Bavarac, kopije starih majstora). Drugi dio - rad u ateljeu Juliusa Extera, jednog od osnivača münchenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa) Bavarac sa šeširom, 1900. Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Vodenica, 1901, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) Prvi dio - poslije 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Djevojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Redovnik) Drugi dio - poslije Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje) Resnik, 1904, Narodni muzej Beograd Pariško razdoblje (1910. - 1912.) (Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu) Ratno razdoblje (1912. - 1915.) (Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica) Stari šadrvan u Prizrenu, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Gračanica, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Turski most Stari Prizren Bibliografija Stanislav Živković, Nadežda Petrović (1873-1915), ZLUMS, Novi Sad 1966. Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I, Nolit, Beograd 1970. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd 1973. Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978. K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, München 1985. Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke, Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, Čačak 1995. Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE, katalog, Beograd 1998. Vanjske veze Commons-logo.svg Nadežda Petrović na Wikimedijinoj ostavi Umetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Надежда Петровић Из Википедије, слободне енциклопедије Надежда Петровић Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Информације Датум рођења 12. октобар 1873. Место рођења Чачак (Кнежевина Србија) Датум смрти 3. април 1915. Место смрти Ваљево (Краљевина Србија) Дела Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века. Садржај 1 Живот 2 Уметнички рад 2.1 I Минхенски период (1898 — 1903) 2.2 II Српски период (1903 — 1910) 2.3 III Париски период (1910 — 1912) 2.4 IV Ратни период (1912 — 1915) 3 Види још 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Живот Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића.[1] Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић. Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Споменик Надежди Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.[2] Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком. До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби. Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.[3] У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима. У чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић. Уметнички рад Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији. На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије. Место сахране 1915. године, сликарке Надежде Петровић у Ваљеву умрле од тифуса. гроб на Новом гробљу у Београду Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

Autor - osoba Grisham, John, 1955- = Grišam, Džon, 1955- Naslov Propustiti Božić / Džon Grišam ; [preveli s engleskog Tea Jovanović, Srđan Petković] Jedinstveni naslov Skipping Christmas. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2002 (Beograd : Alfa) Fizički opis 165 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Tea Petković, Srđan, 1960- = Petković, Srđan, 1960- Zbirka Biblioteka Megahit ; knj. br. 290 (karton) Napomene Prevod dela: Skipping Christmas / John Grisham Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 166. Zamislite jednu godinu bez Božića. Bez prepunih tržnih centara, bez dosadnih kancelarijskih zabava, bez voćnih torti, bez neželjenih poklona. To je upravo ono što su Luter i Nora Krank imali na umu kada su odlučili da, samo ovaj put, preskoče praznik u potpunosti. Njihova kuća biće jedina u ulici Hemlok bez Sneška na krovu, neće prirediti godišnju zabavu na Badnje veče; neće čak imati ni božićnu jelku. Neće im biti potrebna zato što će se dvadeset petog decembra otisnuti na krstarenje po Karibima. Ali kao što će ovaj umorni par uskoro shvatiti, izbegavanje Božića imaće ogromne posledice – i to nije ni upola onako kao što su zamišljali. Jedna klasična priča savremenog doba, propustiti Božić nudi vedar pogled na metež i pomamu koji su postali deo naše praznične tradicije. Džon Rej Grišem Mlađi (rođen 8. februara 1955) je romanopisac, advokat, političar, i aktivista, poznat po svojim popularnim pravnim trilerima. Njegove knjige su prevedene na 42 jezika i objavljene širom sveta. Grisham je diplomirao na Državnom univerzitetu u Misisipiju i stekao zvanje JD 1981. na Pravnoj školi Univerziteta u Misisipiju. Otprilike jednu deceniju bavio se krivičnim pravom i služio je u Predstavničkom domu Misisipija od januara 1984. do septembra 1990. Njegov prvi roman, Vreme za ubistvo, objavljen je u junu 1989, četiri godine nakon što ga je počeo pisati. Od 2012. njegove knjige su prodate u preko 275 miliona primeraka širom sveta. Dobitnik britanske nagrade za najbolju knjigu, Grišem je jedan od samo tri autora koja su prodala dva miliona primeraka u prvom tiražu, a druga dva su Tom Klensi i Dž.K. Rouling. Grišemov prvi bestseler „Firma „ prodat je u više od sedam miliona primeraka. Knjiga je adaptirana u istoimeni dugometražni film iz 1993. godine, u kome glumi Tom Kruz, i TV seriju iz 2012. godine, koja nastavlja priču deset godina nakon događaja iz filma i romana. Osam njegovih drugih romana takođe je adaptirano u filmove: Komora, Klijent, Naslikana kuća, Pelikanski podnesak, Mašina kiše, Pobegli žiri, Preskočiti Božić i Vreme za ubistvo. Poslednja knjiga Grišema (koja je ujedno i njegov 40. objavljeni roman), Zaštitnici, istražuje priču o Kulenu Postu, braniocu i episkopskom svešteniku, koji radi na poništavanju nepravedne osude. Detinjstvo i mladost Grišem, drugi od pet braće i sestara, rođen je u Džounsborou u Arkanzasu, kao sin Vandi (rođ. Skidmor) i Džona Reja Grišama. Otac mu je radio kao građevinski radnik i na farmi pamuka, a majka je bila domaćica. Kada je Grišem imao četiri godine, njegova porodica se nastanila u Sauthevenu, u Misisipiju . Kao dete je želeo da bude bejzbol igrač. U romanu Naslikana kuća, romanu sa jakim autobiografskim elementima, glavni junak, sedmogodišnji farmer, izražava snažnu želju da postane igrač bejzbola. Kao što je napomenuto u predgovoru Kaliko Džoa, Grišem je odustao od igranja bejzbola u dobi od 18 godina, nakon utakmice u kojoj je neprijateljski bacač upecao lopticu i usko je promašio da bi mladom Grišemu nanese veliku štetu. Grišem je hrišćanin od svoje osme godine i opisao je svoje preobraćenje u hrišćanstvo kao „najvažniji događaj“ u životu. Po završetku pravnog fakulteta učestvovao je u nekom misionarskom radu u Brazilu, u okviru Prve baptističke crkve u Oksfordu. Iako je Grišemovim roditeljima nedostajalo formalno obrazovanje, majka ga je ohrabrila da čita i priprema se za koledž. Iskusio je iskustva iz detinjstva zbog svog romana „Naslikana kuća“. Grišem je počeo raditi za rasadnika biljaka kao tinejdžer, zalivajući grmlje po 1,00 dolar na sat. Uskoro je unapređen i zarađivao je 1,50 dolar na sat. O poslu je napisao: „U njemu nije bilo budućnosti“. Sa 16 godina Grišem se zaposlio kod vodoinstalatera, ali kaže da „nikada nije crpio inspiraciju za taj jadni posao“. Pomoću jednog od očevih kontakata, u 17. godini uspeo je da nađe posao na asfaltnoj posadi autoputa u Misisipiju. U to vreme nesrećni incident ga je „ozbiljno“ naterao na razmišljanje o fakultetu. Između posade izbila je tuča sa pucnjavom zbog čega je Grišem otrčao u obližnji toalet i pronašao sklonište. Izašao je tek nakon što je policija privela počinioce. Dovezao se autom i počeo razmišljati o fakultetu. Sledeći mu je posao bio u maloprodaji, kao prodavaču u delu za muško rublje u robnoj kući, što je opisao kao „ponižavajući“. U to vreme, Grišem je već bio na polovini studija. Planirajući da postane poreski advokat, ubrzo ga je savladala „složenost i ludost“. Odlučio je da se vrati u svoj rodni grad kao advokat. Pohađao je koledž severozapadne države Misisipi u Senatobiji u Misisipiju i kasnije pohađao univerzitet Delta Stejtu Klivlendu. Grišem se toliko napustio da je tri puta menjao fakultete pre nego što je završio diplomu. On je na kraju diplomirao na Državnom Univerzitetu Misisipija 1977. godine i prima diplomu osnovnik studija računovodsta. Kasnije se upisao na Pravni fakultet Univerziteta u Misisipiju da bi postao poreski pravnik, ali njegovo interesovanje se prebacilo na opšte građanske parnice. Diplomirao je 1981. Karijera Pravo i politika Grišem se bavio pravnom naukom otprilike deceniju i pobedio na izborima kao demokrata u Predstavničkom domu u Misisipiju od 1984. do 1990, sa godišnjom platom od 8.000 dolara. Grišem je predstavljao sedmi okrug, koji je obuhvatao okrug Desoto. Do svog drugog mandata u državnom zakonodavstvu Misisipija bio je potpredsednik Odbora za raspodele i izbore i član nekoliko drugih odbora. Grišemova pisačka karijera procvetala je uspehom njegove druge knjige „Firma“ i odrekao se pravne nauke, osim što se nakratko vratio 1996. godine da bi se borio za porodicu železničkog radnika koji je ubijen na poslu. Na njegovoj zvaničnoj veb stranici se navodi: „Ispoštovao je posvećenost pre nego što se povukao iz zakona da bi postao pisac za puno radno vreme. Grišem je uspešno argumentovao slučaj svojih klijenata, zaradivši im isplatu u iznosu od 683 500 dolara – najveću presudu u njegovoj karijeri.“ Karijera pisca Grišem je rekao da se veliki slučaj dogodio 1984. godine, ali to nije bio njegov slučaj. Dok je visio po sudu, slušao je 12-godišnju devojčicu kako govori poroti šta joj se dogodilo. Njena priča zaintrigirala je Grišema i on je počeo gledati suđenje. Video je kako su članovi porote plakali dok im je rekla da je silovana i pretučena. Grišem je kasnije napisao u Njujork Tajmsu da se tad rodila priča. Pomišljajući „šta bi se dogodilo da je devojčicin otac ubio njene napadače“, bile su mu potrebne tri godine da završi svoju prvu knjigu „Vreme za ubistvo“ . Pronalaženje izdavača nije bilo lako. Knjigu je odbilo 28 izdavača pre nego što je Vinvud Pres, nepoznati izdavač, pristao da joj izda skroman tiraž od 5.000 primeraka. Objavljena je u junu 1989. Dan nakon što je Grišem završio „Vreme za ubistvo“, započeo je rad na svom drugom romanu, „Firma“. Firma je ostala na listi bestselera Njujork Tajmsa 47 nedelja, i postala je najprodavaniji roman 1991. godine. Počevši od Naslikane kuće 2001. godine, Grišem je svoj fokus proširio zakonom na opšti ruralni jug, ali nastavio je da piše pravne trilere brzinom od jedne godine. Napisao je i sportsku fikciju i komediju. Napisao je originalni scenario i producirao bejzbolski film Majki iz 2004. godine, u kojem je glumio Hari Konik. 2005. godine Grišem je dobio nagradu Pegi V. Helmerih autorsku nagradu, koju svake godine dodeljuje biblioteka grada Tulsa. Godine 2010, Grišem je započeo pisanje serije legalnih trilera za decu uzrasta od 9 do 12 godina. U njemu se nalazi Teodor Bun, trinaestogodišnjak koji svojim drugarima iz razreda daje pravne savete u rasponu od spašavanja zarobljenih pasa do pomaganja roditeljima da spreče da im neko preuzme kuću. Rekao je: „Nadam se pre svega zabavi i interesovanju dece, ali istovremeno se tiho nadam da će ih knjige na suptilan način obavestiti o zakonu.“ Takođe je izjavio da ga je njegova ćerka Šea inspirisala za lik Teodora Buna. „Moja ćerka Šea je učiteljica u Severnoj Karolini i kada je dobila peti razred i dala im da pročitaju moju knjigu, troje ili četvoro od njih su se nakon toga pojavili i rekli da bi volela da odu u pravnu profesiju.“ U intervjuu u oktobru 2006. godine u emisiji Čarli Rouz, Grišem je izjavio da mu je obično potrebno svega šest meseci da napiše knjigu, a njegov omiljeni autor je Džon le Kar. U 2017. Grišem je objavio dva trilera. Ostrvo Kamino objavljeno je 6. juna 2017. Ruster bar, objavljen 24. oktobra 2017, nazvan je njegovim najoriginalnijim dosadašnjim radom, u časopisu Njuz Herald. Značenje juga Nekoliko pravnih trilera Grišem postavljeno je u izmišljeni gradić Klenton, u Misisipiju, u jednako izmišljenom okrugu Ford, severozapadnom gradu Misisipiju, još uvek duboko podeljenom rasizmom. Prvi roman postavljen u Klentonu bio je Vreme za ubistvo . Ostale priče su: Poslednji porotnik, Poziv, Veće, Prebrojavanje i Sikamor Rou . Priče iz kolekcije Ford Kaunti takođe su postavljene u i oko Klentona. Ostali Grišemovi romani imaju nefiktivna južnjačka značenje, na primer Partner je postavljen u Biloksiju, a velike delove Pelikanovog podneska i Bežećeg žirija u Nju Orleansu. Privatni život Brak Grišem se oženio sa Reni Džouns 8. maja 1981. godine. Par ima dvoje dece zajedno: Šeu i Taj. Taj je igrao koledž bejzbol za Univerzitet u Virdžiniji. Vlasništvo nad nekretninama Porodica provodi svoje vreme između viktorijanskog doma na farmi izvan Oksforda u Misisipiju, kuće u Destinu, na Floridi i kondominijuma u MekKorkl Plejsu u Čapel Hilu, Severna Karolina, kupljene 2008. Religija Kao baptist, on se zalaže za odvajanje crkve i države. Jednom je rekao, „Imam nekoliko veoma dubokih verskih ubeđenja koja držim za sebe, a kada vidim ljude koji ih koriste u političke svrhe, to me jako iritira“. Kasnije u životu, Grišem se preobratio u Presbiterijansku crkvu. Ukazao je na sklonost visoko obrazovanijem sveštenstvu i želju za „dostojanstvenijim“ stilom bogosluženja. Bejzbol Grišem je čitavu strast za bejzbolom demonstrirao delimično i podrškom aktivnostima u Maloj Ligi, i u Oksfordu i u Šarlotsvilu . Grisham je 1996. godine sagradio omladinski bejzbol kompleks od 3,8 miliona dolara. Kao što napominje u predgovoru Kaliko Džoa, sam Grišem je prestao da igra bejzbol nakon što mu je lopta koju je bacio bacač umalo nanijela ozbiljnu povredu. Ovo iskustvo stvorilo je Grišemu stalnu odbojnost prema bacačima. I dalje je obožavatelj tima za bejzbol Državnog univerziteta u Misisipiju i pisao o svojim vezama sa univerzitetom i Left Field Lounge u uvodu za knjigu Dudi Nobl Fild: A Selebrejšn of MSU Bejzbol. Otkako se preselio u oblast Šarlotsvil, Grišem je postao pristalica kluba Virdžinija Kavaljera i redovno je viđen kako sedi na terenu na košarkaškim igrama. Grišem je takođe doprineo donaciji u iznosu od 1,2 miliona dolara timu Kavaljera za bejzbol u Šarlotsvilu, Virdžinija, koji je korišćen tokom obnove Devenport Filda 2002. godine. Politički aktivizam Grišem je član upravnog odbora Projekta nevinosti, koji vodi kampanje za oslobađanje nepravedno osuđenih na osnovu DNK dokaza. Projekat nevinosti tvrdi da pogrešne presude nisu izolovani ili retki događaji, već da potiču od sistemskih nedostataka. Grišem je svedočio pred Kongresom u ime Projekta nevinosti. Grišem se pojavio na Dejtlajn NBC, Bil Mojers časopisu o PBS-u, i drugim programima. Pisao je za Njujork Tajms 2013. godine o nepravedno zatvorenom zatvoreniku u Guantanamu. Grišem se protivi smrtnoj kazni i taj stav vrlo snažno izražava u Ispovedi. On smatra da su stope zatvora u Sjedinjenim Državama previsoke, a pravosudni sistem „zatvara previše ljudi“. Navodeći primere koji uključuju „crne tinejdžere zbog manjih optužbi za drogu“ onima koji su gledali dečiju pornografiju na internetu „, on je kontroverzno dodao da veruje da nisu svi gledaoci dečije pornografije nužno pedofili. Čuvši od mnogih ljudi protiv ove pozicije, kasnije je tu izjavu povukao u postu na Fejsbuku . Univerzitetske biblioteke u Misisipiju, Odeljenje za rukopise, čuvaju sobu Džona Grišema, arhivu koja sadrži materijale koji su nastali tokom mandata autora kao državnog predstavnika u Misisipiju i koji se odnose na njegove radove. 2012. godine u njegovu čast preimenovana je Pravna biblioteka na Pravnom fakultetu Univerziteta u Misisipiju. Više od decenija nosila je ime senatora Džejmsa Istlenda. U 2015. Grišem je, zajedno sa još oko 60 drugih ljudi, potpisao pismo objavljeno u Klerion Ledžeru, pozivajući da se ukloni umetak ispod zastave Misisipija koji sadrži zastavu Konfederacije . Koautor pisma je s autorom Gregom Ilesom ; par je kontaktirao razne javne ličnosti iz Misisipija radi podrške. Nagrade i priznanja 1993. Zlatna ploča Američke akademije dostignuća 2005. Nagrada za priznanje autora Pegi V. Helmerih Britanska nagrada za životno delo, 2007. Nagrada za stvaralaštvo za beletristiku u biblioteci Kongresa 2011. Uvodna nagrada Harper Li za pravnu fantastiku za Ispovest Nagrada Harper Li za pravnu fantastiku za Sikamor Rou za 2014. Romani A Time to Kill (1989) The Firm (1991) The Pelican Brief (1992) The Client (1993) The Chamber (1994) The Rainmaker (1995) The Runaway Jury (1996) The Partner (1997) The Street Lawyer (1998) The Testament (1999) The Brethren (2000) A Painted House (2001) Skipping Christmas (2001) The Summons (2002) The King of Torts (2003) Bleachers† (2003) The Last Juror (2004) The Broker (2005) The Innocent Man (2006) Playing for Pizza† (2007) The Appeal (2008) The Associate (2009) The Confession (2010) The Litigators (2011) Calico Joe† (2012) The Racketeer (2012) Sycamore Row (2013) Gray Mountain (2014) Rogue Lawyer (2015) The Whistler (2016) Camino Island (2017) The Rooster Bar (2017) The Reckoning (2018) The Guardians (2019) Camino Winds† (2020) Dečiji pravni trileri Teodor Bun: Dete pravnik (2010) Teodor Bun: Abdukcija (2011) Teodor Bun: Optuženi (2012) Teodor Bun: Aktivista (2013) Teodor Bun: Begunac (2015) Teodor Bun: Skandal (2016) Teodor Bun: Saučesnik (2019) Kratke priče „ Okrug Ford“ (2009) „ Tumor“ (2016) „Partneri“ (2016) „Svedok suđenja“ (2016) MG62 (N)

AGATA KRISTI ZAVJESA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI GOSPOĐA McGINTY JE MRTVA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI NESREĆA NEVINIH Meki povez Džepni format Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

vrlo dobro stanje retko izdanje mladost zagreb 1964 Agatha Christie Beli konj Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Detinjstvo i obrazovanje[uredi] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život[uredi] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine[uredi] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija[uredi] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. prikaži Dela Agate Kristi Zanimljivosti[uredi] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”[31] 1 1920 The Mysterious Affair At Styles Misterija u Stajlsu Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 2 1922 The Secret Adversary Tajni neprijatelji Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 3 1923 Murder On The Links Ubistvo na terenu za golf Hercule Poirot & Hastings krimi roman 4 1924 Poirot Investigates – The Adventure of the Western Star – The Tragedy at Marsdon Manor – The Adventure of the Cheap Flat – The Mystery of Hunter’s Lodge – The Million Dollar Bond Robbery – The Adventure of the Egyptian Tomb – The Jewel Robbery at the Grand Metropolitan – The Kidnapped Prime Minister – The Disappearance of Mr Davenheim – The Adventure of the Italian Nobleman – The Case of the Missing Will Poaro istražuje – Slučaj Zapadne zvezde – Tragedija u Marsdon Menoru – Slučaj jeftinog stana – Misterija Hanters Lodža – Pljačka milion dolara u obveznicama – Slučaj egipatske grobnice – Pljačka nakita u Grand Metropolitenu – Otmica ministra – Nestanak gospodina Davenhajma – Avantura italijanskog plemića – Slučaj nestalog testamenta Hercule Poirot kratke priče originalno izdanje sadrži i priče: The Veiled Lady – Dama pod velom The Lost Mine – Propali rudnik The Chocolate Box – Kutija sa čokoladama 5 1924 The Man In The Brown Suit Čovek u smeđem odelu Pukovnik Johnny Race krimi roman 6 1924 The Road Of Dreams Put snova poezija 7 1925 The Secret Of Chimneys Tajna dimnjaka Battle & Bundle krimi roman 8 1926 The Murder Of Roger Ackroyd Ubistvo Rodžera Akrojda Hercule Poirot krimi roman 9 1927 The Big Four Velika cetvorka Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 10 1928 The Mystery Of The Blue Train Misterija plavog voza Hercule Poirot krimi roman 11 1929 The Seven Dials Mystery Misterija sedam brojcanika Battle & Bundle krimi roman 12 1929 Partners In Crime – A Fairy In The Flat – A Pot Of Tea – The Affair Of The Pink Pearl – The Adventure Of The Sinister Stranger – Finessing the King – The Gentleman Dressed In Newspaper – The Case Of The Missing Lady – Blindman’s Buff – The Man In The Mist – The Crackler – The Sunningdale Mystery – The House Of Lurking Death – The Unbreakable Alibi – The Clergman’s Daughter – The Red House – The Ambassador’s Boots – The Man Who Was Number 16 Zajedno protiv zlocina Tommy & Tuppence Beresford kratke price 13 1930 The Murder At The Vicarage Ubistvo u vikarijatu Miss Jane Marple krimi roman 14 1930 The Mysterious Mr. Quin – The Coming of Mr. Quin – The Shadow on the Glass – At the Bells and Motley – The Sign in the Sky – The Soul of the Croupier – The World’s End – The Voice in the Dark – The Face of Helen – The Dead Harlequin – The Bird With The Broken Wing – The Man From The Sea – Harlequin’s Lane Tajanstveni gospodin Kvin – Dolazak Gospodina Kvina – Senka na staklu – Kod „Bilsa i Motlija“ – Znak na nebu – Krupijeova dusa – Kraj sveta – Glas u noci – Lice Helene – Mrtvi pajac – Ptica slomljenih krila – Covek iz mora – Pajacova staza Quin & Satterthwaite kratke price 15 1930 Giant’s Bread Divov hleb Mary Westamacott ljubavni roman 16 1930 Behind The Screen Iza pregrade Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. poglavlje 17 1931 The Sittaford Mystery Sitafordska misterija krimi roman Murder At Hazelmoor 18 1931 The Scoop Lopatica Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 2. i 4. poglavlje 19 1931 The Floating Admiral Plutajuci admiral Stories – Books By The Detection Club Agatha Christie napisala 4. poglavlje 20 1932 Peril At End House Opasnost kod End Hausa Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman 21 1932 Thirteen Problems – The Tuesday Night Club – The Idol House of Astarte – Ingots of Gold – The Bloodstained Pavement – Motive versus Opportunity – The Thumb Mark of St.Peter – The Blue Geranium – The Companion – The Four Suspects – The Christmas Tragedy – The Herb of Death – The Affair at the Bungalow – Death by Drowning 13 problema – Klub utorkom uvece – Svetiliste Astarte – Zlatne poluge – Plocnik umrljan krvlju – Motiv protiv prilike – Otisak palca svetog Petra – Plavi zdravac – Druzbenica – Cetvoro osumnjicenih – Bozicna tragedija – Travka smrti – Slucaj bungalova – Smrt u reci Miss Jane Marple The Tuesday Club Murders kratke price 22 1933 Lord Edgware Dies Lord Edzver umire Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman Thirteen At Dinner 23 1933 The Hound Of Death And Other Stories – The Hound of Death – The Red Signal – The Fourth Man – The Gypsy – The Lamp – Wireless – The Witness for the Prosecution – The Mystery of the Blue Jar – The Starange Case of Sir Arthur Carmichael – The Call of Wings – The Last Seance – S.O.S. Pas smrti – Pas smrti – Crveni signal – Cetvrti covek – Ciganka – Svetiljka – Radio – Svedok optuzbe – Tajna plavog cupa – Neobicni slucaj Ser Artura Karmajkla – Zov Krila – Poslednja seansa – S.O.S. kratke price 24 1934 Why Didn’t They Ask Evans? Zasto nisu pitali Evansa? Bobby Jones & Frances Derwent krimi roman The Boomerang Clue 25 1934 Murder On The Orient Express Ubistvo u Orijent Ekspresu Hercule Poirot krimi roman Murder in the Calais Coach 26 1934 The Listerdale Mystery – The Listerdale Mystery – Philomel Cottage – The Girl in the Train – Sing a Song of Sixpence – The Manhood of Edward Robinson – Accident – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – Mr. Eastwood’s Adventure – The Golden Ball – The Rajah’s Emerald – Swan Song Misterija Listerdejl – Misterija Listerdejl – Kuca Filomel – Devojka u vozu – Pevaj pesmu od penija sest – Zrelo doba Edvarda Robinsona – Nesreca – Dzejn u potrazi za poslom – Plodna nedelja – Pustolovina g. Istvuda – Zlatna lopta – Radzin smaragd – Labudova pesma kratke price 27 1934 Parker Pyne Investigates – The Case of the Middle-Aged Wife – The Case of the Discontented Soldier – The Case of the Distressed Lady – The Case of the Discontented Husband – The Case of the City Clerk – The Case of the Rich Woman – Have You Got Everything You Want? – The Gate of Baghdad – The House at Shiraz – The Pearl of Price – Death on the Nile – The Oracle at Delphi Parker Pajn istrazuje Parker Pyne & Ariadne Oliver kratke price Mr. Parker Pyne, Detective 28 1934 Unfinished Portrait Nedovrseni portret Mary Westmacott ljubavni roman 29 1934 Black Coffee Crna kafa Hercule Poirot originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1988 30 1935 The A.B.C. Murders ABC ubistva Hercule Poirot, Hastings & Japp krimi roman The Alphabet Murders 31 1935 Death In The Clouds Smrt u oblacima Hercule Poirot & Japp krimi roman Death in the Air 32 1935 Three-Act Tragedy Tragedija u tri cina Hercule Poirot & Satterthwaite krimi roman Murder In Three Acts 33 1936 Cards On The Table Karte na stolu Hercule Poirot, Battle, Ariadne Oliver krimi roman 34 1936 Murder In Mesopotamia Ubistvo u Mesopotamiji Hercule Poirot krimi roman 35 1936 Love From A Stranger Ljubav stranca pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Kuca Filomel“ iz 1934. god. 36 1937 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka originalni pozorisni komad, kasnije napisan u formi romana 37 1937 Akhnaton Ehnaton originalni pozorisni komad izveden prvi put tek 1973. godine 38 1937 Death On The Nile Smrt na Nilu Hercule Poirot & Johnny Race krimi roman 39 1937 Dumb Witness Cutljivi svedok Hercule Poirot & Hastings krimi roman Poirot Loses A Client 40 1937 Murder In The Mews – Murder in the Mews – The Incredible Theft – Dead Man’s Mirror – Triangle at Rhodes Ubistvo u maloj ulici – Ubistvo u maloj ulici – Jedan neverovatan lopov – Ogledalo mrtvaca – Trougao na Rodosu Hercule Poirot kratke price Dead Man’s Mirror 41 1938 Appointment With Death Sastanak sa smrcu Hercule Poirot krimi roman 42 1938 Hercule Poirot’s Christmas Bozic Herkula Poaroa Hercule Poirot krimi roman Murder For Christmas, A Holiday for Murder 43 1939 Murder Is Easy Ubistvo je lako Battle krimi roman Easy To Kill 44 1939 And Then There Were None Deset malih crnaca krimi roman Ten Little Niggers Ten Little Indians 45 1939 The Regatta Mystery – The Regatta Mystery – The Mystery of the Baghdad Chest – How Does Your Garden Grow? – Problem at Pollensa Bay – Yellow Iris – Miss Marple Tells a Story – The Dream – In a Glass Darkly – Problem At Sea Misterija na regati Hercule Poirot Miss Jane Marple kratke price 46 1940 Sad Cypress Tuzni cempres Hercule Poirot krimi roman 47 1940 One, Two Buckle My Shoe 1,2 cipela se raspala Hercule Poirot krimi roman An Overdose Of Death The Patriotic Murders 48 1941 N Or M? N ili M? Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 49 1941 Evil Under The Sun Zlo pod suncem Hercule Poirot krimi roman 50 1942 The Body In The Library Les u biblioteci Miss Jane Marple krimi roman 51 1943 Five Little Pigs Pet prasica Hercule Poirot krimi roman – Murder In Retrospect; – Go Back For Murder 52 1943 Ten Little Niggers Deset malih crnaca pozorisni komad – adaptacija romana „Deset malih crnaca“ iz 1939. god. 53 1943 The Moving Finger Kobni prsti Miss Jane Marple krimi roman 54 1943 Problem at Polensa Bay – Problem at Polensa Bay – The Second Gong – Yellow Iris – The Harlequin Tea Set – The Regatta Mystery – The Love Detectives – Next To A Dog – Magnolia Blossam Problem u Polensi – Problem u Polensi – Drugi udarac gonga – Zuti irisi – Harlekinski servis za caj – Misterija na regati – Detektivi u sluzbi ljubavi – Pas na prvom mestu – Cvet magnolije kratke price neke price su ranije vec objavljivane 55 1944 Towards Zero Nulta tacka Battle krimi roman Come And Be Hanged 56 1944 Absent In The Spring Odsutan u prolece Mary Westmacott ljubavni roman 57 1945 Sparkling Cyanide IIskricavi cijanid Johnny Race krimi roman Remembered Death 58 1945 Death Comes As The End Smrt dolazi na kraju krimi roman 59 1945 Appointment With Death Sastanak sa smrcu pozorisni komad – adaptacija romana: „Sastanak sa smrcu“ iz 1938. god. 60 1946 The Hollow Rupa Hercule Poirot krimi roman Murder After Hours 61 1946 Murder On The Nile Smrt na Nilu pozorisni komad – adaptacija romana: „Smrt na Nilu“ iz 1937. god; 1947. godine naziv predstave promenjen u „Hidden Horizon“ 62 1946 Come, Tell Me How You Live Hajde, reci kako zivis price o zivotu na Srednjem Istoku – autobiografski tekstovi 63 1947 The Labours Of Hercules – The Nemean Lion – The Lernean Hydra – The Arcadian Deer – The Eurymanthian Boar – The Augean Stables – The Stymphalean Birds – The Cretan Bull – The Horses Of Diomedes – The Girdle Of Hippolyta – The Flock Of Geryon – The Apples Of The Hesperides – The Capture Of Cerberus Herkulovi zadaci – Nemejski lav – Lernejska hidra – Kerinejska kosuta – Erimantski vepar – Augijeve stale – Stimfalidske ptice – Bik sa Krita – Diomedove kobile – Hipolitin pojas – Copor Geriona – Hesperidske jabuke – Kerberovo zatocenistvo Hercule Poirot kratke price 64 1947 The Rose And The Yew Tree Ruza i tisa Mary Westmacott ljubavni roman 65 1948 Taken at the Flood Ko talas uhvati Hercule Poirot krimi roman There Is A Tide 66 1948 Witness For The Prosecution – The Witness for the Prosecution – The Red Signal – The Fourth Man – S.O.S. – Where there’s a Will – The Mystery of the Blue Jar – Philomel Cottage – Accident – The Second Gong Svedok optuzbe kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 67 1949 Crooked House Zla kuca krimi roman 68 1950 A Murder Is Announced Najavljuje se ubistvo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 69 1950 Three Blind Mice And Other Stories – Three Blind Mice – Strange Jest – Tape-measure Murder – The Case Of The Perfect Maid – The Case Of The Caretaker – The Third Floor Flat – The Adventure Of Johnny Waverly – Four-and-Twenty Blackbirds – The Love Detectives Tri slepa misa i druge price kolekcija kratkih prica od kojih je jedna vec ranije objavljena 70 1951 They Came To Baghdad Operacija Bagdad krimi roman 71 1951 The Underdog And Other Stories – The Under Dog – The Plymouth Express – The Affair at the Victory Ball – The Market Basing Mystery – The King of Clubs – The Submarine Plans – The Adventure of the Clapham Clock – The Cornish Mystery – The LeMesurier Inheritance Potcinjeni i druge price Hercule Poirot kratke price 72 1951 The Hollow Rupa Hercule Poirot pozorisni komad – adaptacija romana: „Rupa“ iz 1946. god. uloga Poaroa izbacena iz predstave 73 1952 They Do It With Mirrors Ruka brza od oka Miss Jane Marple krimi roman Murder With Mirrors 74 1952 Mrs. McGinty’s Dead Gospodja Mek Ginti je mrtva Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman Blood Will Tell 75 1952 A Daughter’s A Daughter Cerkina cerka Mary Westmacott ljubavni roman 76 1952 The Mousetrap Misolovka pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Tri slepa misa“ iz 1946. god. od 1952.god. neprestano na repertoaru londonskih pozorista 77 1953 After The Funeral Posle sahrane Hercule Poirot krimi roman Funerals Are Fatal 78 1953 Witness For The Prosecution Svedok optuzbe pozorisni komad – adaptacija kratke price: „Svedok optuzbe“ iz 1948. god. 79 1953 A Pocket Full Of Rye Dzep pun zita Miss Jane Marple krimi roman 80 1954 Destination Unknown Nepoznato odrediste krimi roman So Many Steps To Death 81 1954 Spider’s Web Paukova mreza originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 2000 82 1955 Hickory, Dickory, Dock Tika, taka, tak Hercule Poirot & Felicity Lemon krimi roman Hickory, Dickory, Death 83 1956 Dead Man’s Folly Vasar zlocina Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 84 1956 The Burden Breme Mary Westmacott ljubavni roman 85 1956 Towards Zero Nulta tacka pozorisni komad – adaptacija romana: „Nulta tacka“ iz 1944. god. 86 1957 4:50 From Paddington U 4.50 sa stanice Pedinton Miss Jane Marple & Craddock krimi roman What Mrs. Mcgillicuddy Saw; Murder She Said 87 1958 Ordeal By Innocence Nesreca nevinih Arthur Calgary krimi roman 88 1958 Unexpected Guest Neocekivani gost originalni pozorisni komad – u roman adaptirao Charles Osborne 1999 89 1958 Verdict Presuda originalni pozorisni komad; prvobitno je trebao da se zove „No Fields of Amaranth „ 90 1959 Cat Among The Pigeons Macka medju golubovima Hercule Poirot krimi roman 91 1960 The Adventure Of The Christmas Pudding – The Adventure of the Christmas Pudding – The Mystery of the Spanish Chest – The Under Dog – Four and Twenty Blackbirds – The Dream – Greenshaw’s Folly Tajna Bozicnog pudinga – Tajna Bozicnog pudinga – Tajna spanske skrinje – Potcinjeni – Dvadeset i cetiri kosa – San – Grinsoova ludost Hercule Poirot kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 92 1960 Go Back For Murder Pet prasica pozorisni komad – adaptacija romana: „Pet prasica“ iz 1943. god. 93 1961 Double Sin And Other Stories – Double Sin – Wasp’s Nest – Theft of the Royal Ruby – The Dressmaker’s Doll – Greenshaw’s Folly – The Double Clue – The Last Seance – Sanctuary Dvostruki greh – Dvostruki greh – Osinje gnezdo – Kradja kraljevskog rubina – Krojacicina lutka – Grinsoova ludorija – Dvostruki trag – Poslednja seansa – Svetiliste Hercule Poirot Miss Jane Marple kolekcija kratkih prica od kojih su neke vec ranije objavljivane 94 1961 The Pale Horse Kod belog konja Ariadne Oliver krimi roman 95 1962 The Mirror Crack’d From Side To Side Napuklo ogledalo Miss Jane Marple & Craddock krimi roman 96 1962 Rule Of Three Trojno pravilo originalni pozorisni komad – 3 price Afternoon At The Seaside, Patient, Rats 97 1963 The Clocks Tajanstveni satovi Hercule Poirot krimi roman 98 1964 A Caribbean Mystery Karipska misterija Miss Jane Marple krimi roman 99 1965 At Bertram’s Hotel Hotel Bertram Miss Jane Marple krimi roman 100 1965 Surprise! Surprise! – Double Sin – The Arcadian Deer – The Adventure of Johnnie Waverly – Where There’s a Will – Greenshaw’s Folly – The Case of the Perfect Maid – At the Bells and Motley – The Case of the Distressed Lady – The Third Floor Flat – The Plymouth Express – The Mystery of the Spanish Shawl – The Cornish Mystery – The Witness for the Prosecution Iznenadjenje! Iznenadjenje! kolekcija kratkih prica – sve osim jedne su ranije objavljivane 101 1965 Star Over Bethlehem – A Greeting – Star over Bethlehem – A Wreath for Christmas – The naughty donkey – Gold, Frankincense and Myth – The water bus – In the cool of the evening – Jenny by the Sky – Promotion in the higest – The Saints of God – The Island Zvezda nad Vitlejemom pesme i price za decu 102 1966 Third Girl Treca devojka Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 103 1967 Endless Night Vecita noc krimi roman 104 1968 By The Pricking Of My Thumbs Zla sudba Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 105 1969 Halloween Party Zabava u Noci vestica Hercule Poirot & Ariadne Oliver krimi roman 106 1970 Passenger To Frankfurt Putnik za Frankfurt krimi roman 107 1971 Nemesis Nemezis Miss Jane Marple krimi roman 108 1971 The Golden Ball And Other Stories – The Golden Ball – The Listerdale Mystery – The Girl in the Train – The Manhood of Edward Robinson – Jane in Search of a Job – A Fruitful Sunday – The Rajah’s Emerald – Swan Song – The Hound of Death – The Gypsy – The Lamp – The Strange Case of Sir Andrew Carmichael – The Call of Wings – Magnolia Blossom – Next to a Dog Zlatna lopta i druge price kolekcija kratkih prica – sve su vec ranije objavljivane 109 1972 Elephants Can Remember Slonovi Pamte Hercule Poirot, Felicity Lemon & Ariadne Oliver krimi roman 110 1972 Fiddlers three Violinski trio originalni pozorisni komad; u prvoj godini se prikazivao pod nazivom „Fiddlers five“ 111 1973 Postern Of Fate Zaledje sudbine Tommy & Tuppence Beresford krimi roman 112 1973 Poems A Masque from Italy Ballads Dreams and Fantasies Other Poems Things Places Love Poems and Others Verses of Nowadays Pesme zbirka od 63 pesme podeljene u 8 celina 113 1974 Hercule Poirot’s Early Cases – The Lost Mine – The Chocolate Box – The Veiled Lady – Problem at Sea – How Does Your Garden Grow? – The Adventure of Johnny Waverly – The Third Floor Flat – The Affair at the Victory Ball – The Adventure of the Clapham Cook – The Cornish Mystery – King of Clubs – The Lemesurier Inheritance – Plymouth Express – The Submarine Plans – The Market Basing Mystery – Double Clue – Double Sin – Wasp’s Nest Rani slucajevi Herkula Poaroa Hercule Poirot kratke price – vecina njih je predhodno vec objavljivana 114 1974 Murder on board – The Mystery of the Blue Train – What Mrs. McGillicuddy Saw – Death in the Air Javno ubistvo sastoji se od tri price pisane po romanima 115 1975 Curtain: Poirot’s Last Case Zavesa – Poaroov poslednji slucaj Hercule Poirot & Hastings krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 116 1977 Sleeping Murder: Marple’s Last Case Usnulo ubistvo – Poslednji slicaj gospodjice Marpl Miss Jane Marple krimi roman napisan za vreme Drugog svetskog rata 117 1977 An Autobiography Autobiografija Agatha Christie 118 1977 A Murder is Announced Najavljuje se ubistvo adaptirani pozorisni komad po romanu A Murder is Announced iz 1950. god. 119 1979 Miss Marple’s Final Cases and two other stories – Sanctuary – Strange Jest – Tape measure murder – The case of the caretaker – The case of the perfect maid – Miss Marple tells a story – The dressmaker’s doll – In a glass, darkly Miss Jane Marple kratke price predhodno vec objavljivane 120 1982 The Agatha Christie hour – The Fourth Man – The Case of the Discontented Soldier – The Red Signal – The Girl in the Train – Magnolia Blossom – Jane in Search of a Job – In a Glass Darkly – The Case of the Middle-aged Wife – The Mystery of the Blue Jar – The Manhood of Edward Robinson Sati Agate Kristi kratke price predhodno vec objavljivane 121 1997 The Harlequin tea set and other stories – Manx gold (1930) – The edge (1926) – While the light lasts (1924) – The actress (1923) – The lonely god (1926) – The house of dreams (1926) – Within a wall (1925) – Christmas adventure (1923) – The mystery of the Baghdad chest – The Mystery of The Spanish Chest – The Harlequin Tea Set Servis za caj „Arlekin“ – Mansko zlato – Na rubu – Dok svetlo gori – Glumica – Usamljeni bog – Kuca snova – Unutar zida – Bozicna avantura – Misterija bagdadske skrinje – Misterija spanske skrinje – Servis za caj „Arlekin“ Hercule Poirot, Harley Quin, Satterthwaite i ostali kratke price poznato i pod naslovom: While the Light Lasts uz neke poznate tu je i 8 prica iz ranog perioda do tada neobjavljenih

Odlično stanje Mladinska knjiga 2009 `Mađioničarski trik je sam po sebi fascinantan. To je magija koja nas prati od detinjstva, kada smo prvi put otvorenih očiju i zaprepašćeni videli zeca kako izlazi iz šešira. Osnovni princip mađioničarske umetnosti, naravno, jeste da se prikuje pažnja publike za neki detalj, te da se tako ona odvrati od onog što je bitno, da se stvori iluzija kako se radi jedna stvar dok se, u stvari, izvodi nešto sasvim drugo. U svom romanu IGRA OGLEDALIMA Agata Kristi uspešno pokazuje kako oštrouman kriminalac može da primeni takvu taktiku da bi prošao nekažnjeno zbog ubistva.Gospođa Marpl, ta naoko krotka i blaga usedelica, nalazi se u poseti kod svoje stare školske drugarice Kari Luiz Serokold, u Stonigejtsu, seoskoj kući koja je prtvorena u koledž za maloletne delikvente. Koledžom upravlja njen suprug Luis Serokold, energični idealista, čija je pasija da preobraćuje mlade kriminalce. Kad Kristijan Galbrabdsen, pastorak Keri Luiz, dođe u posetu Luisu Serokoldu i biva ubijen ubrzo nakon dolaska, izgleda nemoguće da je bilo ko iz domaćinstva mogao da ima priliku da izvrši zločin. Ipak, samo jedna osoba među njima mogla je imati verovatan motiv. Kroz niz dramatičnih situacija bistra, dalekovida gospođica Marpl probija veoma vešto smišljenu dimnu zavesu i otkriva potpuno neočekivanog ubicu.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Agata Kristi Agata Kristi Lični podaci Datum rođenja 15. septembar 1890. Mesto rođenja Torki, Ujedinjeno Kraljevstvo Datum smrti 12. januar 1976. (85 god.) Mesto smrti Volingford, Ujedinjeno Kraljevstvo Književni rad Najvažnija dela Mišolovka Potpis Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija uredi Detinjstvo i obrazovanje uredi Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život uredi Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine uredi U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo uredi Formula i naravni instrumenti uredi Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam uredi Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi uredi Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva uredi Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti uredi Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti uredi Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga uredi U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe uredi Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja uredi Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija uredi Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography) Reference Poetika kriminalistickog detektivskog romana

Odlično kao na slikama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)

Agata Kristi THE MAN IN BROWN SUIT / THE SECRET OF CHIMNEYS odlično stanje Retko u ponudi Čovek u braon odelu Tajna dimnjaka / odžaka U originalu na engleskom jeziku Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)

Vladimir Dvornikovic Hvar, crkva sv. Marka akvarel na razglednici `koja je putovala` 15 x 10 cm signatura i zapis autora napred i nazad Transkript teksta: Hvar 27 VI 54 Obicno u zivotu ostvarenja nisu tako lepa kao ocekivanja, ali ovoga puta bio je izuzetak: ovde je lepse no sto sam i mislio, i priroda i istorija. Slikam uveliko i mislim: kako li je sad tamo u onim vrucim sobama gde smo donedavno zajedno radili. Srd. pozdrav V Dvornikovic. Vladimir Dvorniković (28 July 1888 – 1956) was a Croatian and Yugoslav philosopher, ethno-psychologist, and a strong proponent of a Yugoslav ethnicity. He was a professor at the University of Zagreb during the 1920s. Dvorniković was also an advocate of psychologism and animal philosophy. He is best known for authoring the book `Characterology of the Yugoslavs.` Biography Vladimir Dvorniković was born in Severin na Kupi, at the time in the Kingdom of Croatia and Slavonia, Austria-Hungary. His father Ljudevit-Lujo was a pedagogue, and his mother Marjana was also an educator and a part-time publicist. Vladimir was the eldest of eleven children. Because of constant relocating due primarily to his parents` career, he finished elementary school in Drežnik, and high school in Zemun and Sarajevo. In the 3rd year of high school he became interested in literature and was an enthusiastic reader of the works of Herbert Spencer and Ernst Haeckel. In 1906 Dvorniković travels abroad to study philosophy in Vienna. Professors who had tremendous influence on young Vladimir were Friedrich Jodl and Wilhelm Jerusalem. He received his doctorate from Vienna in 1911 with his thesis titled `About the necessity of the psychological establishment of the cognitive theory.` His plans on habilitation in Vienna were hindered due to the outbreak of the first World War. From 1910 and on he relocates to Sarajevo, Bihać, and Zagreb to commit to teaching. Apart from dissertation, he profiles himself as a psychologist with the book `Both essential types of philosophizing - Attempt of psychological orientation in current philosophical currents`, published in German in Berlin of 1917. During the first World War he was deported to Bihać for labor because of his pro-Yugoslav orientation. In 1918 Dvorniković arrives in Zagreb where he works in a Musical school. During 1919 he begins lecturing at the University of Zagreb with the theme `Philosophy and Science.` In 1925 he becomes a regular professor on the board of directors for the `theoretic and practical philosophy and for the history of philosophy.` He is the fourth professor of philosophy in Croatia in half a century; his predecessors being Franjo Marković, Đuro Arnold and Albert Bazala. Rejecting, like Bazala, the old education-system scheme of Johann Friedrich Herbart, Dvorniković indulges himself in the search for proper philosophy, respectively referring to it as `our autochthonous philosophy.` Not scrupling to participation in his public life and pronouncement tribunals about current societal and political themes. A strong proponent of `integrated Yugoslavism` (the concept of the Yugoslav Democratic Party), he is an opponent to political demagogy and to the regime of his time. As a result, in 1926 - only a year prior to becoming a regular professor, at age 38 becomes retired. After his departure from the university, he becomes intensely active in public affairs. He recites over 400 lectures in public across all parts of united Yugoslavia, but also in Vienna, Prague, and Zurich. He annunciates discussions, various studies, essays, articles, displays, and criticisms. He moves to Belgrade and, after the establishment of the Sixth-of-January dictatorship, fully cooperates with the new regime. In 1933, he became the assistant of the ministry of education, but is soon retired (in 1934). He authors the book `Battle Idea` in 1937, and then writes his most famous book in 1939, titled `Characterology of the Yugoslavs.` During the second World War he lives withdrawn in Belgrade. After the establishment of Communist Yugoslavia, he is enrolled as a member of the `Commission for the constructing appellation in architecture.` He is a member from 1945 - 1950. He authors smaller articles regarding the history of culture, archeology, ethnology, and psychology. He was briefly involved in photography. Dvorniković died in Belgrade, in what was at the time the People`s Republic of Serbia, FPR Yugoslavia. Yugoslav Characterology Written in Serbo-Croatian (Karakterologija Jugoslavena), the book addresses the need to establish a national character within the entire country. Dvorniković writes that it is important to `mix` up all elements of Yugoslavia and to create one people (the Yugoslavs). He claims that Serbs and Croats can only survive as a strong nation by integrating into one people (like the unification of Germans and Germany or that of Italians and Italy). The book did not dismiss the differences among people that inhabited Yugoslavia, but stressed that these differences were `contingent and temporary and that they mask a deeper and more profound racial unity`. He also advocated the idea of a Dinaric race, and his book overall gives a comprehensive description of unitarist Yugoslav mythology.[1] Works Along with other texts, he has published the following works: Die beiden Grundtypen des Philosophierens, Berlin, 1918. (Oba osnovna tipa filozofiranja) Savremena filozofija (2 sveska), Zagreb, 1919. i 1920. Studije za psihologiju pesimizma (2 sveska), Zagreb, 1923. i 1924. Psiha jugoslavenske melankolije, Zagreb, 1925. (2. prerađeno izdanje) Tipovi negativizma, Zagreb, 1926. T. G. Masaryk kao filozof i sociolog, Prag, 1927. (objavljeno na češkom i na `jugoslavenskom`) Borba ideja, Beograd, 1937. Karakterologija Jugoslavena, Beograd, 1939. Владимир Дворниковић (Северин на Купи, 28. јул 1888 — Београд, 30. септембар 1956) је био југословенски филозоф и етнопсихолог.[1] Биографија Гимназију је похађао у Земуну и Сарајеву. Филозофију је студирао у Бечу од 1906. код В. Јерузалема и Фридриха Јодла, гдје је и докторирао 1911. године. Због пројугословенске оријентације аустроугарске власти су га прогнале да ради у Бихаћу где се тако окупила значајна интелектуална елита. У Загреб долази 1918. године где ради у Музичкој школи. Хабилитирао за звање доцента с тезом „Наука и филозофија“ на Филозофском факултету у Загребу где је предавао теоретску и практичну филозофију као суплент што је и за историју филозофије, док је редовни професор историје филозофије био од 1925. до 1926. кад је принудно пензионисан. Иако пензионисан са 38 година наставља неуморно да држи предавања у Бечу, Цириху и Прагу, укупно више од 400. Поново налази запослење 1933. као помоћник министра просвете Србије, али поново бива пензионисан у јесен 1934. године. После рата ради као научни радник у неким комисијама при Савету за грађевинарство, а 1953/54 као професор у средњој школи. Пошто је проглашен за реакционарног мислиоца дела му више нису штампана. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је у Београду 30. септембра 1956. године. О раду Године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена у намери да истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са сличном студијом Јована Цвијића Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски антрополошки тип репрезентативан за „југословенског човека“.[2] Основне карактеристике његовог учења су одбацивање етнопсихологије и карактерологије као научних дисциплина описујући их као популарну или полунаучну психологију раса, толико омиљену у време пред Други светски рат у научним круговима наклоњеним нацистичким идејама. Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на ово дело су уследили после II светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим тумачењима југословенским народима. Постоје мишљења да је овај став резултат марксистичког приступа у анализи научног стваралаштва Дворниковића, а да ће научна верификација дати другу слику вредности његовог рада. За свог живота је објавио преко 400 радова, књига, расправа, есеја и студија. Признања Орден Светог Саве IV степена.[1] Дела (библиографија) Борба идеја, Београд (1936) Карактерологија Југословена, Космос, Београд 1939; Просвета 1990; Просвета 2000. Види још Живко Микић Референце Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Владан Јовановић, Матица српска, Нови Сад (2004) (српски) Палавестра, Александар; Милосављевић, Моника (2015). „Дело Јована Цвијића и Владимира Дворниковића кроз призму српске археологије”. Етноантрополошки проблеми. 10 (3): 619. Приступљено 12. 4. 2017. Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ) Спољашње везе P vip.svgПортал Биографија Карактерологија Југословена - Глава 13, посвећена раду Биографија Владимира Дворниковића чланци Карактерологија Југословена, трећи пут („Време“ бр. 488, 13. мај 2000.)

Danica Antic (1910 - 1989) Francstal, iza Zemuna, 1933 akvarel 22 x 31,2 signatura dole desno, D Antic 1933 na poledjini: `Francstal` Iza Zemuna, Danica Antic ArtMedia fotosertifikat. Geneza vlasnistva je par excellence. Anticeva je slikarstvo u ateljeu Jovana Bijelića (1931-1934), a nastavila je na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Boravila je u Parizu od 1938. godine do 1940. godine. Nakon rata završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Izlagala je često u zemlji i inostranstvu. Ogromna imovina Nemaca u Zemunu, posle Drugog svetskog rata, podeljena je kolonistima i `pobednicima` Kuće u Francstalu vrede 100 miliona evra Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga Prema zvaničnim podacima Kraljevine Jugoslavije, po popisu iz 1931. godine, u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Po podacima tadašnje nemačke zajednice u Jugoslaviji, u ovom gradu živelo je 8.686 pripadnika ovog naroda. Od formiranja građanske uprave pre 250 godina, pa do sada, većinsko stanovništvo bilo je srpsko. Po broju stanovnika, posle Srba bili su Nemci, pa Hrvati, dok su ostale nacionalnosti bile zastupljene sa po nekoliko stotina stanovnika. Prema nezvaničnim podacima, jer popis nije sproveden 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata u Zemunu je živelo oko 35.000 stanovnika. Kao i ostali gradovi u Austrougarskoj, i Zemun je bio podeljen na četvrti. Tako su u samoj `varoši`, današnjem Starom jezgru, živeli mahom obrazovaniji i bogatiji Zemunci svih nacionalnosti. U Gornjoj varoši, kao većinsko stanovništvo bili su Srbi, a u Francstalu Nemci i međusobno su se graničili današnjom Ugrinovačkom ulicom. Oni su takođe živeli i u drugim delovima današnje teritorije Zemuna, ali ne kao većinsko stanovništvo. Pored toga što ih je bilo katolika i protestanata, tokom i posle Drugog svetskog rata pojavile su se cele porodice kao pohrvaćeni Nemci. Takođe postoje i one nemačke porodice čiji su neki članovi bili u KPJ i tako su spašeni njihovi životi i imovina. Doduše, to je bio zanemarljivo mali procenat ovog naroda da bi bitnije uticao na ishod kakav je bio. Nemci poljoprivrednici, zanatlije, trgovci i ugostitelji, živeli su u naselju Francstal ili Francestal, dok su intelektualci, bankari, činovnici, bogati trgovci, lekari i apotekari živeli u centru grada. Tadašnji Francstal ili Franjin dol, kako su ovo nemačko naselje nazivali Hrvati, prostirao se na velikom prostoru današnjeg Gornjeg grada. Naseljavanje Nemaca Prema arhivskim podacima, Nemci su masovnije u Zemun počeli da se doseljavaju početkom 18. veka, dolazili su kao zanatlije sa vojskom. Francstal su osnovale 72 nemačke porodice koje su se tu doselile 1816. godine. Pošto je prostor u koji su se doselili, bio dolina, kasnije su naselju dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo Franjina dolina. Broj stanovnika se vremenom povećavao, a naselje se širilo i bogatilo. Poznati po vrednoći i disciplini, Nemci su razvijali razne zanate, gajenje domaćih životinja i povrtarskih i ratarskih kultura. NJihovi odnosi sa ostalim stanovništvom Zemuna bili su tradicionalno dobri, pošto su živeli u slobodnom gradu sa građanskom upravom. Sudbina pobeđenih i osveta pobednika Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista. Posle propasti nemačke komande i njihovog povlačenja iz grada, ostalo je svega 900 Nemaca i doživeli su sudbinu poraženih u vrtlogu pira pobednika. Prema podacima Nemačkog narodnog saveza iz Subotice, od tog broja odmah je ubijeno: 201 muškarac, 80 žena i četvoro dece. - Posle toga, ostali su strpani u logore. Tamo je u Titovim logorima smrti likvidirano još 136 muškaraca, 117 žena i 12 dece, ukupno njih 265. Od njih 900, sa početka priče, koji su pali komunistima u ruke, ubijeno je ukupno 550 ili 61 odsto - rekao je za `Glas` Rudolf Vajs. Prema njegovim rečima, ostalim preživelim, punoletnim Nemcima, posle logora, određen je prinudni rad u trajanju od tri godine. Nakon `odsluženja`, morali su da plate novoj državi veću sumu novca, kako bi mogli da otkupe ispis iz državljanstva kao uslov iseljenja odavde i useljenja u Nemačku ili neke druge zemlje. - Nemci su snabdevali grad poljoprivrednim proizvodima, mlekom, sirom, puterom, povrćem i voćem, jer je to bila osnovna delatnost većine stanovnika ovog naselja. Pored poljoprivrede, bavili su se i raznim zanatima. Imali su tekstilne i druge radionice, veće i manje restorane i trgovine. U ovom naselju bila je poznata nemačka porodica Mozer, koja je imala svoju vinariju i veleprodaju vina, to je današnji `Navip` - počeo je razgovor prof. dr Miodrag Dabižić, dugogodišnji kustos Zavičajnog muzeja, sada penzioner. Prema njegovim rečima, na početku Drugog svetskog rata na svim važnijim mestima u Zemunu bili su Nemci. Grad je pripojen NDH-ziji, jer je Hrvatska bila obavezna da daje vojnike za istočni front. Kako Miodrag Dabižić naglašava, nemačke vlasti su bile korektne prema Srbima i u mnogim situacija zaštitile su ih od ustaša. Većina lokalnog nemačkog stanovništva, koje je na ovim prostorima bilo duže od dva veka, nije bilo nacistički orijentisano, ali su bili prinuđeni da se prilagode. Prema njegovim rečima, velika i moćna familija Mozer imala je dosta obrazovanih i bogatih predstavnika. Tako je advokat Johanes-Hans Mozer bio 2,5 godine za vreme Drugog svetskog rata gradonačelnik Zemuna. Bruno Mozer i njegov sin, vlasnici `Vinarije Mozer`, sredinom rata pobegli su iz zemlje u Tursku, ali je vino i dalje pravljeno za Nemce. Posle rata su ipak optuženi i oduzeta im je sva nepokretna imovina, vinarija i vila u dvorištu, kao okupatorima. To se odnosilo i na većinu drugih i na sve što je pripadalo `kažnjenom` nemačkom narodu. Od vandalizma nisu pošteđene ni njihove crkve i groblje u Francstalu. Prema rečima Dabižića, Nemačka i Slovačka, Evangelička crkva, mlađima poznatija kao `Crkvica`, na uglu ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, podignuta je desetak godina pre početka Drugog svetskog rata. Po dolasku na vlast komunisti su kao simbol svoje moći stavili petokraku na krov i pretvorili lepu i novu protestantsku crkvu u svoje vlasništvo. Služila je godinama u razne svrhe, od mesne kancelarije do sedišta Mesne zajednice. Poslednjih 10 godina poslužila je i kao noćni klub, a kladionica i petokraka su još tamo. Nemci u Francstalu su, pored visokoparternih i parternih kuća, pomoćnih objekata, gostionica, restorana, radionica, radnji, mesara, trgovina, apoteka, ordinacija, posedovali i ogromne površine obradive zemlje. - U centru Zemuna živeli su ugledniji i bogatiji Nemci, intelektualci, činovnici, bankari, advokati, lekari, apotekari i trgovci. Tako su tri velike apoteke držali oni. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde je i sada bioskop `Sloboda` - objašnjava Miodrag Dabižić. Umesto na groblju mermer na stepeništu Kako Miodrag Dabižić objašnjava, na mestu sadašnje bolnice `Bežanijska kosa` bio je kompleks nemačkog groblja u Francstalu koje je posle Drugog svetskog rata uništeno.Ostao je sačuvan samo jedan spomenik koji nije srušen i koji svedoči o tome. Dabižić nije mogao da potvrdi glasine koje su kružile Zemunom, da su komunisti mermerom sa ovog francstalskog groblja popločali stepenište od Tošinog bunara do parka Kalvarija. Raznobojno stepenište pokazuje da u tome ima neke istine. Arhitektonska vrednost - Velika i velelepna katolička crkva Svetog Vendelina u Francstalu podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. Crkva je bila u dvorištu škole koja je podignuta 1901. godine, koja je sačuvana i nastavila da postoji kao OŠ `Petar Kočić` u Prvomajskoj ulici. Na zahtev novopridošlih stanovnika Francstala, crkva je srušena 1955. godine, a sam posao uklanjanja izvršili su radnici Gradske čistoće - priča istoričar Miodrag Dabižić. On još ističe da se ovde radilo o objektu izuzetne arhitektonske vrednosti od značaja za istoriju Zemuna kao grada. Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga. Pošto su se Nemci najviše bavili poljoprivredom, pripadalo im je više hiljada hektara kvalitetne zemlje. Pitanje vraćanja ove imovine nije javno pokretano do sada, ali ne znači da ne teku pripreme za tako nešto. - Ogroman deo nemačke imovine posle rata oduzet je od vlasnika samo zbog toga što su bili nemačke nacionalnosti. Manji deo Nemaca, tu mislim na one koji su sa dokazima, stvarno i neosporno, osuđeni kao ratni zločinci i čija je imovina oduzeta, neće biti predmet razgovora o nadoknadi. Ne postoji nijedan pojedinac, niti organizacija u našem narodu koji bi pokrenuo pitanje vraćanja imovine takvima - objašnjava Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca u Jugoslaviji sa sedištem u Subotici. Na pitanje koliko je tačno da su Nemci iz Vojvodine, dolaskom u matičnu zemlju, dobili konkretnu pomoć i neku vrstu obeštećenja, predsednik Vajs je odgovorio: - Nemci iz Vojvodine koji su se preselili u SR Nemačku dobili su pomoć države da počnu novi život. Oni koji su imali papire o oduzetoj imovini, ili bilo koji drugi dokaz, dobili su procentualno manji deo svoje imovine kao obeštećenje. Oni koji nisu imali nikakve dokaze, dobili su sredstva kao pomoć za novi početak - objašnjava Vajs. Prema njegovim rečima, to se odnosilo samo na Nemce koji su se preselili u Nemačku, ali ne i na one koji su otišli u druge zemlje Evrope i Ameriku. Po odluci Narodne vlasti, novi vlasnici oduzetih kuća i zemlje, postali su kolonisti. U Francstalu još ima starih nemačkih kuća, ali većina je porušena zbog izgradnje stambenih naselja `Sava Kovačević`,`Marija Bursać` i drugih. Na oduzetoj nemačkoj zemlji izgrađene su fabrike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je četrvrta knjiga priča o ocu Braunu, koja sadrži 8 priča, kao i jednu uvodni i jednu zaključnu. Delo je prvi put objavljeno 1926. godine. Poput Šerloka Holmsa, otac Braun primećuje detalje koje niko ne vidi. I jedan i drugi lik je racionalan, sa razlikom što se Šerlok vodi dedukcijom, a otac Braun Intuicijom. Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. - London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik. Njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, biografiju, religiozna djela, fantaziju i detektivsku fikciju. Chestertona su nazivali `princom paradoksa`. Njegova proza je lepršava, isprepletena začuđujućim formulafcijama. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi ne-kršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Ne smije ga se zamijeniti za njegovog rođaka, A. K. Chestertona. Rođen u Campden Hillu, Kensington, London, Chesterton se obrazovao u Školi St. Paul. Pohađao je Slade School of Art kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti u University College, no nije završio nijedan fakultet. Godine 1896. počeo je raditi za Londonskog izdavača Redway, i T. Fisher Unwin, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. Godine 1901. oženio se za Frances Blogg, i sa njom ostao do kraja svog života. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobija tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za Okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Sazrijevanjem je međutim, postajao sve više ortodoksan u svojim krišćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem u katolicizam 1922. Chesterton je bio velik čovjek, visok 1.93m, težak 134kg. Iz njegovog obima izrodila se poznata anegdota. Tijekom prvog svjetskog rata, neka Londonska dama ga je upitala zasto nije na fronti (en. `out at the front` na fronti ili vani sa prednje strane); odgovorio joj je `Ako prođete sa strane, vidjet ćete da jesam`. Drugom je prilikom prigovorio svom prijatelju, Georgeu Bernardu Shawu, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da Engleskom vlada glad`. Shaw mu je odgovorio, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da si ju ti prouzrokovao`. Obično je nosio ogrtač i zgužvan šešir, sa štapom u ruci i cigarom u ustima. Često bi zaboravljao kuda je krenuo, i propuštao bi vlakove koji su ga trebali tamo odvesti. U nekoliko je navrata slao telegrame supruzi sa neke daleke (i pogrešne) lokacije, primjerice `Ja sam u Market Harboroughu. Gdje sam ono trebao biti?`, na što bi mu ona odgovorila `Kod kuće`. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1935., predložen je za Nobelovu nagradu za književnost, što mu je bila jedina nominacija.[1] Preminuo je 14. lipnja, 1936. kod kuće u Beaconsfieldu, Buckinghamshire. Govor na posmrtnoj misi u Westminsterskoj katedrali održao je Ronald Knox. Chesterton je pokopan na katoličkom groblju u Beaconsfieldu. Vrijednost njegove ostavštine utvrđena je na 28,389 funti. Pogledi i suvremenjaci Korijeni Chestertonovog pristupa smatraju se već postojećim u dvije linije engleske književnosti, jedna od njih Dickensova. Zbog korištenja paradoksa namjesto spokojnog prihvaćanja postojećeg stanja, često ga svrstavaju sa Oscarom Wiledom i Gerogeom Bernardom Shawom, koje je dobro poznavao, u grupu viktorijanskih satiričara i društvenih komentatora Butlerove tradicije. Chestertonov stil i razmišljanja su međutim sasvim individualni, a njegovi zaključci dijametrano oprečni njegovim prethodnicima i suvremenicima. U svojoj knjizi Heretici (en. Heretics), Cesterton je o Wildeu pisao ovako: Wikiquote „Istu lekciju [pesimističnog hedonizma] prenosila je i vrlo moćna i pusta filozofija Oscara Wildea. To je carpe diem religija; no carpe diem nije religija sretnih, već vrlo nesretnih ljudi. Velika sreća ne ubira ružine pupoljke gjde god stigne; njene su oči uprte na besmrtnu ružu koju je vidio Dante. “ (―) Poznato je prijateljstvo Chestertona i George Bernard Shawa. Uživali su u zajedničkim argumentima i diskusijama. Iako su se rijetko slagali, održavali su dobru volju i međusobno poštovanje. No u svom je pisanju Chesterton jasno obrazložio u čemu su se razlikovali i zašto. U djelu Heretici o Shawu piše: Wikiquote „Nakon što je godinama konstantno kritizirao ljude zbog nenaprednosti, gospodin Shaw je otkrio, sa njemu karakterističnim razumom, da je vrlo upitno može li ijedan čovjek na dvije noge uopće biti napredan. Sumnjajući može li se čovječanstvo uopće kombinirati sa naprednošću, većina bi se ljudi lako zadovoljila izborom odbacivanja napretka, i predala se čovječanstvu. No gospodin Shaw, kojeg nije lako zadovoljiti, odluči da odbaci čovječanstvo sa svim svojim ograničenjima, i da se umjesto toga preda napretku kao svrsi. Ako čovjek kakav je nama poznat, nije sposoban za filozofiju napretka, gospodin Shaw ne traži novu filozofiju, već novog čovjeka. To je upravo kao dadilja koja dugo pokušava hraniti dijete grokom hranom, i kada otkrije da je hrana neadekvatna, ne baci hranu u potrazi za novom, već izbaci dijete kroz prozor, i traži novo.“ (―) Shaw je predstavljao novi princip humanizma, koji se uzdizao u to vrijeme. S druge strane, Chestertonovi su stavovi postajali sve više polarizirani u odnosu na crkvu. U ortodoksiji piše: Wikiquote „Obožavanje volje je negacija volje. . . Ukoliko bi mi gospodin Bernard Shaw rekao, `Htjedni nešto` to je isto kao da mi kaže `Nije mi važno što hoćeš`, a to je isto kao da je rekao `Moja volja nema ništa s tim`. Nije moguće diviti se volji uopće, zato sto je srž volje određenost.“ (―) Ovaj stil argumentacije Chesterton zove korištenje Nezdravog ili Neobičnog razuma (en. `Uncommon Sense`) - tj. mislioci i popularni filozofi tog vremena, smatrani izuzetno pametnim, govorili su stvari koje su se njemu činile besmislenim. To je ponovo ilustrirano u Ortodoksiji: Wikiquote „Tako kada gospodin Herbert George Wells kaže (kao što jest negdje rekao), `Sve su stolice različite,` ne samo da je izgovorio pogrešnu izjavu, nego i kontradikciju. Ako su sve stolice zaista različite, ne bismo ih mogli zvati `sve stolice`.“ (―) Ili, opet iz Ortodoksije: Wikiquote „Divlje obožavanje bezakonja i materijalističko obožavanje zakona skončaju u istom bespuću. Nietzsche savladava zapanjujuće planine, no na koncu ipak stiže u Tibet. Sjeda pored Tolstoja u zemlji ništavnosti i Nirvane. Obojica su bespomoćni-jedan jer ne smije ništa dokučiti, a drugi jer ne smije ništa odriješiti. Tolstojevska je volja smrznuta u budističkom instinktu da su sva posebna djela zla. Ali Nietzschevska je volja podjednako smrznuta njegovim stanom da su sva posebna djela dobra; no ako su sva posebna djela dobra, onda nijedno djelo nije posebno. Nalaze se na raskršću, jedan mrzi sve putece, drugi voli sve puteve. Rezultat je-neke stvari nije teško izračunati. Stoje na raskršću.“ (―) Oštri kometari i primjedbe u Chestertonovom se pisanju pojavljuju gotovo impulzivno. Poznata je izreka iz sredine njegovog epa Balada o Bijelom Konju (en. `The Ballad of the White Horse`): Jer sve Galce Irske Bog napravi lude Svi ratovi im sretni A sve pjesme pune tuge Djela Chesterton je napisao oko 80 knjiga, nekoliko stotina pjesama, 200-tinjak kratkih priča, 4000 eseja, i nekoliko scenarija. Bio je književni i društveni kritičar, povjesničar, scenarist, teolog i branilac katoličke crkve, debatirao je i pisao misterije. Bio je kolumnist za Daily News, za Illustrated London News, i za vlastitu tiskovinu, G. K.`s Weekly; pisao je i članke za Enciklopediju Britannicu. Njegov najpoznatiji lik je detektiv-svećenik Otac Brown (en. Father Brown), koji se pojavljivao samo u kratkim pričama, dok je njegov neosporivo najpoznatiji roman Čovjek koji je bio četvrtak (en. `The Man Who Was Thursday`). Uvjereni kršćanin bio je puno ranije nego je primljen u katoličanstvo, a kršćanske se teme i simboli pojavljuju kroz mnoga njegova djela. U Sjedinjenim se Američkim Državama njegovo pisanje distribuiralo i populariziralo kroz `The American Review`, izdavača Seward Collins iz New Yorka. Većina njegove poezije malo je poznata, iako se u njoj dobro odražavaju njegova uvjerenja i mišljenja. Vjerovatno najbolje napisan je `Lepanto`, dok je `The Rolling English Road` najpoznatija, a `Tajni ljudi` (en. `The Secret People`) se najviše citira (`mi smo engleski narod; i zborili još nismo` en. `we are the English people; and we have not spoken yet`). Još jedna odlična pjesma je `Balada samoubojstva` (en. `A Ballad of Suicide`). Njegov `Charles Dickens` (1903.) primio je neke od najširih pohvala. Ian Ker piše (`The Catholic Revival in English Literature, 1845.-1961.`, 2003.) `U Chestertonovim očima Dickens pripada `Veseloj` a ne puritanskoj Engleskoj` (v. Merry England). U četvrtom poglavlju svoje knjige, Ker piše kako Chestertonova misao proizlazi prvenstveno iz njegovog iskrenog poštivanja Dickensa, ponešto komercijaliziran stav u očima drugih književnih mislilaca tog vremena. Chestertonova djela konstantno izlažu njegovu dosjetljivost i smisao za humor. Ozbiljno komentirajući svijet, vladu, politiku, ekonomiju, filozofiju, teologiju i mnoge druge teme, koristio se paradoksom. Kada je `The Times` pozvao nekoliko eminentnih autora da napišu esej na temu `Što je naopako u svijetu?` (en. `What is Wrong with the World?`), Chesterton je odgovorio pismom: Draga Gospodo, Ja sam. S poštovanjem, G. K. Chesterton Chesterton je ovdje tipično kombinirao dosjetljivost sa ozbiljnom porukom (ljudska griješnost) i samoomalovažavanje. Mnogo Chestertonovih djela se i dalje tiska, uključujući zbirke detektivskih priča o ocu Brownu. Ignatius Press je trenutno u tijeku objavljivanja cjelokupnog djela.

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.