Славко Воркапић: ВИЗУЕЛНА ПРИРОДА ФИЛМА Издавач: КЛИО. Београд, 1994.год. Меки повез, 264 стране, илустровано, латиница. Одлично очувано. РЕТКО У ПОНУДИ. `Славољуб „Славко“ Воркапић (енгл. Slavko Vorkapich; Добринци, 17. март 1894 — Михас, 20. октобар 1976) је био амерички филмски теоретичар, монтажер и редитељ српског порекла, дугогодишњи професор филма на Универзитету Јужне Калифорније; предавао је и на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Заступник схватања филма као специфичног и аутохтоног медијума који се може тумачити са становишта психологије гешталта, он у филму види динамично-пластични визуелни потенцијал независан од позоришта, литературе или било које друге уметничке дисциплине. Као стваралац познат по секвенцама такозване „стваралачке монтаже“ у холивудским филмовима других редитеља из тридесетих и четрдесетих година. Самостално режирао, поред низа документарних филмова, и експериментална остварења „Живот и смрт холивудског статисте број 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Фингалова пећина” (Fingal`s Cave, 1940), „Шума шумори” (Forest Murmurs, 1941) и југословенски дугометражни играни филм „Ханка” (1955)... Славко Воркапић је умро 20. октобра 1976. године, од срчаног удара за време посете свом сину Едварду у Шпанији, где је и сахрањен. Детињство и младост Славољуб Воркапић се родио 17. марта 1894. године у Добринцима, а одрастао је и школу учио у Сремској Митровици и Земуну. После шестог разреда гимназије прешао је у Београд и уписао се у тадашњу Уметничку занатску школу, а 1912. добио је стипендију Матице српске и наставио студије на Сликарској академији у Будимпешти. Рат 1912. године затекао га је код сестре у Крушевцу. За време рата био је наставник цртања у гимназији у Кратову. После повлачења, преко Црне Горе и Албаније, доспео је са осталим избеглицама у Француску. У Паризу је одмах примљен у Академију лепих уметности (`Academie des Beaux Arts`), али је ту био свега годину дана и сликарске студије наставио у слободној академији Рансон на Монпарнасу. Међутим, љубав према филму све се више манифестује, и изврсни амерички филмови са Чаплином, Даглас Фербанксом, Виљем Хартом и другима, Грифитови филмови и филмови Енса, све га више учвршћују у уверењу да ће он своје намере, идеје и снове најбоље моћи да оствари путем филма. У то доба француски филм „тапкао је у месту“ и једино што је било значајно били су теоретски чланци Кануда или одушевљени написи Луј Делика. Воркапић је осетио „да то није то“ и да ако жели – а он је то желео – да створи нешто уметничко, он то може да постигне само у САД. Али да се жеља оствари да путује у Америку требало је много покушаја. Најзад, умешала се мало и срећа. Одлазак у Америку Крајем 1920. пружила му се прилика да путује у Америку и то луксузним бродом „Ил де Франс“, као чистач палубе. Свеједно, главно је било стићи у Њујорк, а одатле у Сан Франциско и најзад 1921. у Холивуд, и све до 1927. године његови планови ће се остварити само делимично и ретко. У прво време бавио се сликарством и имао извесног успеха, па је чак једно време изгледало да ће напустити филм, јер мале улоге у неким филмовима Рекс Инграма (млади Наполеон у „Скарамушу“), нису га могле задовољити. Тек је 1927. године, у сарадњи са Флорејом, успео да оствари први филм `Живот и смрт холивудског статисте број 9413“. И та филмска сатира, донела је прво признање и помало славе и успех. Одмах сутрадан „Парамаунт“ га је ангажовао као „специјалисту“ за уметничку монтажу и уметничке ефекте. Везан неколико година уговором за то предузеће прелази доцније код РКО па МГМ да би најзад, уочи рата постао слободни уметник филма. Године 1948, остварио је давнашњу жељу, а то да као педагог своје знање пренесе на друге. Постао је професор филмске катедре на универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу. За све време Воркапић је писао студије о естетици филма, о филмском језику, о визуелној поезији итд. Од филмова које је сам режирао и снимио у првом реду истичу се краткометражни уметнички филмови, визуелне илустрације Вагнерове и Менделсонове музике: „Шуме шуморе“ (1940) и „Фингалова пећина“ (1941). За време рата режирао је „Редова Смита“ (1942) историју једног од милиона америчких регрута. Од великог броја филмова на којима је сарађивао као уметник монтаже било као стручњак за разне уметничке, светлосне, визуелне ефекте, као мајстор у осветљавању извесних тема путем симбола психолошким или ритмичким наглашавањем асоцијација, поменућемо само неколико најзначајнијих: поетичне сцене из „Давида Коперфилда“, полетне моменте из филма „Добра земља“, затим ванредне секвенце „Мистер Смита у Сенату“ и „Јованке Орлеанке“ и најзад, пролог филма „Злочин без страсти“... Филмографија и најважнији теоријски огледи Епизодне улоге: Prisoner of Zenda (1922, Reks Ingram), Black Orchids (1922, Reks Ingram), Scaramouche (1923, Reks Ingram). Режија играног филма: Hanka (1955) Коредитељ играног филма: I take this woman (1931, Marion Goering), The Past of Mary Holmes (1933, Harlan Thompson) Помоћник редитеља играног филма: Joan of Arc (1948, Victor Fleming) Самостална или корежија кратких и експерименталних филмова: The Life and Death of 9413, A Hollywood Extra (1927/28, Robert Flory), Millions of us (1937), Fingal`s Cave (Moods of the Sea) – (1940), Forest Murmurs (1941), Private Smith (of the U.S.A.) (1942), Conquer by the Clock (1942), Medicine on Guard (1943), Lieutenant Smith (of the U.S.A.) (1943), Sailors All (1943), Mail Call (1944), New Americans (1944), номинација за ”Оскара”, Experiment in Kodachrome (1963). Аутор монтажних секвенци у играним филмовима: NANCY CAROL (1928), VAGABOND KING (1930), NATIVE (1930, Leo Mc Carey), GIRLS ABOUT TOWN (1931, George Cukor), HOLLYWOOD ON PARADE (LOVE ME TONIGHT) – (1932, Ruben Mamoulian), THE CONQUERERS (1932, William A. Wellman), WHAT PRICE HOLLYWOOD (1932, George Cukor), A BIL OF DEVORCEMENT (1932, George Cukor), GIRLS ABOUT TOWN (1932, George Cukor), NO TOHER WOMAN (1933, J. Walter Rubin), CHRISTOPHER STRONG (1933, Dorothy Arzner), TOPAZE (1933. Heri D`Arrast), DANCING LADY (1933, Robert Z. Leonard), TURN BACK THE CLOCK (1933, Edgar Selwyn), MANHATTAN MELORDAMA (1934, W.S. Van Dajk), VIVA VILLA! (1934, Jack Conway), CRIME WITHOUT PASSION (1934, Ben Hecht-Charles Mc Arthur), PRESIDENT VANISHES (1934, Wiliam A. Wellman), DAVID COPPERFIELD (1935, George Cukor), A TALE OF TWO CITIES (1935, Jack Conwey), BRODADWAY MELLODY OF 1936. (1935, Roy Del Ruth), ROMEO AND JULIET (1936, George Cukor), THE FIREFLY (1937, Robert Z. Leonard), MAYTIME (1937, Robert Z. Leonard), THEY GAVE HIM A GUN (1937, W.S. Van Dajk), THE LAST GANGSTER (1937, Edward Ludwig), THE GOOD EARTH (1937, Sidney Franklin), MARIE ANTOINETTE (1938, W.S. Van Dajk), CITY GIRL (1938, Fox Alfred Werker), BOY`S TOWN (1938, Norman Taurog), SHOP-WORN ANGEL (1938, H.C. Potter), THE OF THE GOLDEN WESTE (1938, Robert Z. Leonard), SWEETHEARTS (1938, W.S. Van Dajk), THREE COMRADES (1938, Frenk Borzage), YELLOW JACK (1938, George, B. Saitz), TEST PILOT (1938, Victor Fleming), PORT OF SEVEN SEAS (1938, James Whale), OF HUMAN HEARTES (1938, Clarence Brown), THE GREAT WALTZ (1938, Jullien Duvivier), IDIOTS DELIGHT (1939, Clarence Brown), MR. SMITH GOES TO WASHINGTON (1939, Frank Capra), MEET JOHN DOE (1941, Frank Capra), THE HOWARDS OF VIRGINIA (1949, Frank Lloyd), A SONG TO REMEMBER (1945, Charles Vidor), JOAN OF ARC (1948, Victor Fleming). Сарадник на монтажним секвенцама: San Francisco (1936, W.S. Van Dajk) Монтажне секвенце у кратким филмовима: Моша Пијаде (1959, Жика Чукулић) Сценариста: The Mask (1961, Julian Roffman) Сценариста за недовршене пројекте: A MOONLIGHT FANTASY (1928), BIRTH OF VENUS (1939), THE SHOW OF TOUNELA (1940), THE GLIMPSES OF THE MOON (1945), SLAVKO VORKAPICH ON FILM AS A VISUAL MEDIUM (1965) Филмски инсерти за предавања: Колекција филмских одломака и оригиналних експеримената за предавања о ”Визуелној природи филмског медијума” (1965) Монтажер нових верзија филмова: Moscow Strikes Back (1942), Leonid Varlaamov), номинација за ”Оскара”, John Gunther`s High Road (1959-60, John Gunther) Воркапићеви материјали у другим филмовима: Song of Love (1947, Clarence Brown; умонтиран материјал из филма ”Шума шумори”) Најважнији теоретски огледи: „Ка правом филму“, код нас познат и под насловом „Филм као стваралачко средство“ (1952), објављен први пут у Сједињеним државама седам година касније под насловом `Toward True Cinema`, Film Culture, бр. 19, 1959; „Страх од људске говорљивости“ (1952); „Белешке о филмском занату“ (1958—1959); „Критика теорије интелектуалног филма“ (1959); „Плес и филм“ (1968). Цитати Хвала ти Vorky! Дивим ти се и поштујем твој неизмеран допринос филму... Унео си нешто ново, нешто маштовито у филм и магију која је спасавала лоше филмове, а уздизала добре. Из личног искуства знам колико си стваралаштва унео у моје филмове... Волим те као великог уметника — Френк Капра, редитељ Увек сам веровао да је стварање филма у основи уметност, а не индустрија. — Славко Воркапић, филмски уметник

REVIJA ZA ISTORIJU I TEORIJU STRIPA BR. 7 MART 1978. Tematski broj: AMERIČKI AVANTURISTIČKI STRIP TRIDESETIH GODINA SADRŽAJ: Žika Bogdanović: SLIKOVNA SIMFONIJA ILI POVRATAK STRIPU 4–13 Delmer Lindzl: DEJVID LEVIN ILI „UNUTRAŠNJE BIĆE” 15–22 Eduar Fransoa: TIM TAJLOR ILI DOK JE SVET BIO MLAD 23–24 Lajmen Jang: „TIM TAJLOR” 25–47 Gilbert Seldes: LJUBAVNI SNOVI ILI JEDNA MAČKICA NE KAO DRUGE 48–54 Pjer Kupri: PRINC VALIJANT ILI NA RUBU ARTUROVOG MITA 55–58 Herold Foster: „PRINC VALIJANT“ 59–77 Bogdan Tirnanić: JEDAN STRIP U SVESKAMA ILI SUPERMENOVI DVOJNICI 78–87 Tibor Varadi: STRIPOVNA NARACIJA ILI PONOVNO ČITANJE „VIRUSA” 88–92 Karlo dela Korte: MANDRAK ILI VITEZ PRAVDE SA CILINDROM 93–95 Li Fok – Fil Dejvis: „MANDRAK MAĐIONIČAR“ 96–121 Milton Kanif: Mali Teri ili zaljubljen u pustolovinu 122–130 Moris Horn: DIVLJA DŽUNGLA ILI NE MOŽETE OBMANUTI SVOJE SNOVE 132–149 Bern Hogart: ČOVEK KAO TAKAV ILI KAKO SAM ZAMISLIO „TARZANA” 136–137 Pjer Karpl: DIVLJE ZVERI, DIVLJI LJUDI, ILI DŽENTLMEN IZ DŽUNGLE 150–153 Pjer Karpl: DUH KOJI HODA ILI MASKIRANI PRAVEDNIK 154–156 Li Fok – Fil Dejvis: „FANTOM“ 157–201 Pjero Zanoto: DEČAK OD DRVETA ILI STO PEDESETOGODIŠNJAK PINOKIO 202–206 Sedmi broj PEGAZA, koji se pred čitaocima i ljubiteljima stripa pojavljuje, posle dužeg zastoja, u novom obliku i sa obogaćenom sadržinom, tematski je broj i u celini je posvećen najznačajnijim autorima i ostvarenjima u američkom stripu tokom tridesetih godina. U ovaj izbor, međutim, usled izuzetnog obilja materijala, nije moglo ući ostvarenja Vilijema Rita i Klarensa Greja, „Brik Bradford”. Redakcija PEGAZA, iz tog razloga, namerava da u najskorije vreme izda i osmi broj časopisa, koji će činiti sastavni deo prethodnog broja, i u kome će, prvi put u nas, biti objavljena jedna celovita epizoda „Brika Bradforda” (sto šezdeset nedeljnih tabli), koja je izlazila u periodu od 1938. do 1941. godine. Deo ove epizode bio je objavljen u predratnom „Politikinom zabavniku” pod naslovom „Kapetan Grin.” Redakcija PEGAZA, u skladu s naporom da oplemeni i produbi analitičku vrednost materijala koji časopis objavljuje, planira i niz drugih tematskih brojeva. Jedan od sledećih, tako, biće posvećen savremenom evropskom stripu – čime se duboko uvažava činjenica da, tokom poslednje dve i po decenija, stari kontinent postaje jedno od središta zbivanja u savremenom stripu. TIM TAJLOR „Tim Tajlor” (Tim Tyler`s Luck) jedno je od ostvarenja sa najdužim kontinuitetom u istoriji stripa. Nastao je, gotovo istovremeno, u dve verzije: dnevnoj i nedeljnoj, u najranijim tridesetim godinama, 1930, odnosno 1931. godine. Čitavo vreme crtao ga je Lajmen Jang, obe verzije paralelno, kada je, 1948, rad na nedeljnim tablama ustupio drugim crtačima, a za sebe, do 1952, zadržao dnevnu verziju. Od 1952. u dnevnoj verziji sa Lajmenom je počeo sarađivati Bob Jang, dok su nedeljne table prešle u nadležnost Toma Mejsija. Kod nas se „Tim Tajler` počeo pojavljivati već u ranim danima nastanka „Mike Miša”, pri čemu su dnevna i nedeljna verzija izlazile bez nekog naročitog reda. Između „Mike Miša” i suparničkog lista „Truba” u jednom je trenutku izbio spor, vezan za pravo za objavljivanje „Tima Tajlora`; spor je razrešen u korist „Mike Miša”, koji je otad, u predratnim godinama, imao apsolutno pravo na objavljivanje ovog tada vrlo popularnog stripa. U posleratnom periodu, zahvaljujući možda i tome što je ovaj strip dosta izgubio na svojoj privlačnosti, „Tim Tajlor” se pojavljivao rede, sa samo ponekom epizodom. Bez obzira na činjenicu da se, sa izmenjenim svetom, i sam izmenio (ili, možda, upravo usled toga), „Tim Tajlor` ostao je zabeležen u istoriji stripa kao simbol, i izraz, tridesetih godina, i, istovremeno, kao jedan od prototipova avanturističkog žanra koji je cvetao upravo u ovoj epohi. Epizoda koju objavljuje „Pegaz” u ovom svom broju predstavlja dnevnu verziju, koja je prvi put izlazila od 6. aprila do 20. juna 1936. godine. PRINC VALIJANT Jedno od najveličanstvenijih ostvarenja uopšte u istoriji stripa, „Princ Valijant” (Prince Valiant) Herolda Postera ima veoma dugu tradiciju izlaženja i u našem podneblju. Obrađena znalački i nadahnuta, saga o apokrifnom vitezu Okruglog stola vezivala je za sebe naklonost nekoliko naraštaja jugoslovenskih čitalaca. Kao i većina ostvarenja koja su nastala pod okriljem King Fičersovog sindikata, i „Princ Valijant” je izlazio u predratnom „Mika Mišu”. Tu je stekao i slavu i popularnost, koju više nikad nije izgubio, te je i u posleratnim izdanjima, kroz brojne specijalizovane listove, u potpunosti zadržao. Poslednjih godina ovaj strip najčešće objavljuje novosadska „Stripoteka”, koja je, takođe, prvi put publikovala pojedine, potpuno nepoznate epizode „Princa Valijanta”. Imajući u vidu značaj ovog ostvarenja u istoriji stripa, kao i reprezentativnost „Princa Valijanta” za novi stvaralački medij, novosadska izdavačka kuća „Forum”, u saradnji sa Izdavačkim zavodom „Jugoslavija” iz Beograda, priprema objavljivanje integralne verzije ovog stripa, remek-dela Herolda Fostera, u petnaest tomova. U ovih petnaest tomova, sukcesivno bi bio objavljen celokupni opus Herolda Fostera, uključujući i stotinak nedeljnih tabli „Srednjevekovnog zamka”, koji predstavlja nadopunu „Princa Valijanta`. Prvi tomovi ove serije trebalo bi da se pojave već tokom sledeće jeseni. Epizoda koju „Pegaz` pruža na uvid čitaocima u ovom broju prvi put je u originalu bila objavljivana od 9. maja do 5. septembra 1954. MAN DRA K MAĐIONIČAR Predratnim čitaocima „Mike Miša` Mandrak (Mandrake the Magicien) je bio jedan od najomiljenijih likova – baš kao i čitaocima širom sveta u to doba. Li Fok ga je kreirao gotovo dve godine pre Fantoma – „Mandrak` se, kao dnevni strip, pojavio 11. juna 1934., a kao nedeljni 3.-februara 1935. godine – i, kao i prethodni, uspeo da ga kroz sva iskušenja provede sve do ovih godina. Zamišljen najpre kao lik koji će posedovati čudotvorna svojstva, Mandrak je bio vrlo brzo sveden na proporcije veštog i šarmantnog iluzioniste – čoveka koji svoje hipnotičke sposobnosti koristi kao snažno i efikasno oružje. Kao i Fantom, i Mandrak je posvećeni borac protiv kriminalaca i otpadnika od durštva, mada, za razliku od Fantoma, u toj misiji nije vezan nikakvom polumističkom zakletvom. „Mandrak` je u predratnom periodu bio jedan od glavnih stripova na kojima se zasnivao prestiž „Mike Miša”, dok se, poslednjih godina, pojavljuje gotovo isključivo u „Politikinom zabavniku” i „Stripoteci`. Njegov tvorac, Li Fok, ostao je sve do danas pisac scenarija, dok su se crtači smenjivali – prvi je bio Fil Dejvis, sa kojim je od 1942. godine sarađivala Marta Dejvis, a poslednji u nizu je Fred Frederiksen. Epizodu koju „Pegaz` objavljuje u ovom broju – epizoda je poznata pod naslovom „Gospodar Dementora` – crtao je Fil Dejvis, a prvi put je, kao nedeljna verzija, objavljivana od 14. marta do 29. avgusta 1937. godine. FANTOM „Fantom` (Phantom) predstavlja prvog velikog maskiranog junaka u istoriji stripa, i, bar kad je jugoslovenska čitalačka publika u pitanju, dosad neprevaziđenog. Nastao je iz mašte Lija Foka, koji je pisac njegovih brojnih avantura ostao sve do naših dana – uprkos relativno čestim izmenama crtača koji su uobličavali Fokova scenarija. Crtač koji ga je prvi, 17. februara 1936. godine, uobličio, i koji mu je dao nezaboravni vizuelni izraz, bio je Rej Mur. Docnije ga je, sa mnogo manje uspeha, zamenio Tomas Mek Koj, koga je, opet, znatno uspešnije, nasledio Saj Beri. Rej Mur se u međuvremenu još nekoliko puta vraćao svom omiljenom liku, kako u dnevnim verzijama tako i u nedeljnim (nedeljna verzija startovala je 28. maja 1939. godine). Ponovo je „Mika Miš” bio list koji je, u godinama pred rat, držao sva prava na objavljivanje „Fantoma”, publikujući nekoliko među najboljim tadašnjim dnevnim i nedeljnim epizodama. U posleratnom razdoblju „Fantoma` je objavljivalo više listova, dok konačno, tokom poslednjih godina, nije počeo da gostuje isključivo na stranicama „Stripoteke” i „Politikinog zabavnika`. Crtač epizoda koje se danas u nas objavljuju uglavnom je Saj Beri, koji, po pravilu, verno sledi koncepcijski izmenjen lik čije pustolovine i dalje potpisuje Li Fok. Kao i većina drugih avanturističkih stripova rođenih tokom tridesetih godina, koji su uspeli da prežive sve mene vremena i ukusa, i „Fantom” se morao prilagoditi. Zadržavajući osnovnu pretpostavku na kojoj je kao lik sazdan – posvećeni borac protiv kriminala i nepravde uopšte – Fantom je danas lišen nekadašnje mističnosti koja ga je u potpunosti okruživala. Prihvatajući nova obeležja, i novi duh vremena, Fantom je danas lik mnogo bliži stvarnosti. Epizoda koju „Pegaz” objavljuje u ovom broju nastala je 1938. godine, i, kao i većina predratnih epizoda „Fantoma`, bila je prvi put objavljena u „Mika Mišu`. Žika Bogdanović je rođen 1932. u Beogradu. Publicista je, istoričar umetnosti, filolog i novinar. Tokom svoje višedecenijske karijere bavio se filmom (kao kritičar Borbe, dobitnik je nagrade za filmsku kritiku Beograd film 1962., takođe je bio direktor Jugoslovenske kinoteke), televizijom (kritičar NIN-a), politikom (reporter TANJUG-a), džezom (urednik i voditelj serijala „Svet džeza“ na Radio Beogradu), uredništvom (urednik kulture NIN-a, direktor izdavačkog zavoda Jugoslavija, glavni urednik mesečnika Liberal, osnivač i glavni urednik zadužbine „Ateneum“, osnivač i urednik mnogih književnih edicija kao što su „Kentaur“, „Plava ptica“, „Zenit“, „Polaris“…) i naravno stripom. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz iz 1974. godine. Za svoj rad na polju strip teorije je nagrađen 1983. Nagradom „Andrija Maurović“, ali i 1992. nagradom „Maksim“ za životno delo na području teorije i istorije stripa. Autor je velikog broja stručnih knjiga, kao i romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija i studija iz pomenutih oblasti. Od gotovo dvadeset naslova iz različitih oblasti treba naglasiti one iz oblasti teorije stripa kao što su: Čudesni svet Đorđa Lobačeva iz 1975. godine, Aleks Rejmond ili poslednji put kada smo bili mladi iz 1975. godine, Umetnost i jezik stripa iz 1993. godine, Čardak ni na nebu ni na zemlji: nastanak i život beogradskog stripa 1934–1941. iz 2007. godine. Bio je član međunarodnog žirija Prix de la Presse za nagradu za najbolje publicističko delo godine u Evropi. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima: Dž. R. R. Tolkina, Isaka Asimova, Karla Gustava Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. MG84 (L)

ZIGOMAR Maskirani pravednik Navojev-Vidiž-Bogdanović *000*STRIP „Zigomar`„Zigomar protiv Fantoma“,-Bič pravde” -„Leteći Zigomar” -„Misterije Egipta”-Zigomarov drugi otac priredio: Zdravko Zupan ,predgovor: Aleksandar Zograf 2011.g Izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g ISBN 978-86-87103-36-8 crtež Nikola Navojev izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g Povez mekši karton, 179.strana, latinica, crno-bele ilustracije,veliki format: 29,5 x 21 cm, težina 670.grama stanje: vrlo očuvan strip kao nov-prednja korica ojačana ispod mekšim kartonom -sada nema opasnosti od lomljenja korica U pitanju je kolekcija stripova prvobitno objavljenih u beogradskoj štampi tridesetih godina prošlog veka. Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Zigomar je bio jedan od najomiljenijih likova masovne kulture u Kraljevini Jugoslaviji. Reklamiran je kao „vrhunac uzbudljivosti, vrhunac senzacija, vrhunac svega što je do sada stvoreno!“. Strip teoretičar Žika Bogdanović je primetio jednu interesantnu slučajnost – prva epizoda Zigomara se pojavila u štampi iste godine i meseca (maj 1939) kad i prva storija Betmena (u strip izdanju `Detective Comics`, br. 27). Iako tu uglavnom prestaju sličnosti između ova dva lika, Bogdanović zapaža da je Zigomar pre Betmena u strip uveo maloletnog pratioca (dečak Robin se pojavljuje kao nerazdvojni Betmenov sadrug tek nekih godinu dana nakon što je serijal započet) Knjiga je posvećena jednom od najznačajnijih junaka koji su se pojavili na sceni beogradskog stripa u predratno vreme, i sadrži po prvi put na jednom mestu reprintovan i kritički obrađen kompletan opus stripa o Zigomaru. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. ROĐENJE ZIGOMARA: Možda kao odjek uznemirujućih priča o supernegativcu koje su se pokazale iznenađujuće popularnim među publikom, u Francuskoj se 1909. godine na stranama časopisa `La Matin` pojavio Zigomar, palp roman u nastavcima, čiji je autor bio Léon Sazie. Zigomar je predstavljen kao maskirani odmetnik, čiji je zaštitni znak bilo slovo Z koje je urezivao na mestu zločina, a uzvik po kojem se njegova banda raspoznavala bilo je: `Z je život ! Z je smrt!`, nakon čega su postavljali ruke u obliku ovog slova. Jedan od zanimljivih psiholoških fenomena bila je prikrivena ili otvorena očaranost publike negativnim junakom i njegovom moći da pobeđuje društvene norme. Zigomar je predstavljen kao vođa romske bande (čak i njegovo ime dolazi od unatraške pročitane reči `Ramogiz`, „Knjiga je opremljena obimnim tekstom istoričara stripa, Zdravka Zupana, o ljudima koji su radili na stvaranju Zigomara. U izdanju se nalaze sve epizode sabrane u veoma interesantno i uzbudljivo delo, koje je potpuno u skladu s onim što se dešavalo po pitanju stripa u celom svetu. Glavni junak je maskirani pravednik koji nastoji da izbavi ugrožene od strane sveprisutnog i opasnog zla koje vlada svetom. On želi da ostane anoniman, iza maske, što je i prepoznatljiv stil tadašnjeg američkog stripa. U nekim od stripova prikazan je susret Zigomara i američkog junaka Fantoma, nekada protivnika, a nekada saradnika, koji sebe vide kao borce protiv zla. Priča kaže da su počeli da se bore, zato što su ih zavadili indijski fakiri. Ono što je posebno interesantno u vezi Zigomara je to da je on decenijama bio zaboravljen i da je Zdravko Zupan godinama sakupljao originalna izdanja i crteže, koji su posetioci imali priliku da vide izložene večeras. Kroz sav taj detektivski rad on ustvari nastoji da rekonstruiše jedan veoma bitan period za naš strip. Silom prilika Zigomar je prestao da se izdaje u štampu pre početka Drugog svetskog rata i zato je u velikoj meri bio zaboravljen.” Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Sabrane epizode Zigomara – maskiranog pravednika, superjunaka srpskog stripa iz tridesetih godina prošlog veka, koje je upravo objavio Kulturni centar Pančeva, pojavljuju se pred čitalačkom publikom u pravom trenutku. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. Treba pomenuti da se Zigomar pojavljuje istovremeno sa klasičnim junacima ovog žanra, samo tri godine nakon Fantoma, a istovremeno sa Betmenom (maja 1939) i da je prvi superheroj koji dobija maloletnog pomoćnika, kineskog dečaka Či-Janga. Ovo `izdanje na koje se dugo čekalo` priredio je Zdravko Zupan, koji je i pisac propratnih tektova o autorima, a predgovor je napisao Aleksandar Zograf (Saša Rakezić). Zigomar, maskirani junak, nastao je po scenariju Branka Vidića, poznatijeg kao Brandon Vid po čijoj je ideji Nikola Navojev 1939. nacrtao prvu epizodu stripa. Zigomar je reklamiran kao tajanstveni pustolov i branioc slabih i predstavljao je odgovor redakcije “Mikijevog carstva“ na lik popularnog Fantoma koji je u to vreme objavljivala konkurentska kuća “Mika miš”. Priređivač knjige “Zigomar - maskirani pravednik”, Zdravko Zupan, najznačajniji je istoričar stripa iz ex-Yu regiona, smatra Saša Rakezić. - Zdravko Zupan je prisutan na našoj sceni već više decenija, pre svega kao istoričar, koji detektivskim radom sakuplja informacije u vezi sa istorijom stripa na teritoriji čitave negdašnje Jugoslavije, kazao je Zograf. Rakezić je učestvovao u izradi ove knjige i autor je predgovora. Interesantno je da je reč o stripu koji je kvalitetom bio u skladu sa stripovima objavljivanim u to vreme na Zapadu, kaže on. - Iste godine i iste nedelje pojavili su se maskirani junak Zigomar u Srbiji, i maskirani junak Betmen u Americi, dodao je Zograf. - Zigomar nosi masku preko lica, na ruci prsten sa ugraviranim slovom “Z”, poput Fantoma koji na ruci nosi prsten sa ugraviranom mrtvačkom lobanjom. Prsten kao nekakav pečat ostavlja žig na licu negativca koga on potkači. Kao i u slučaju Fantoma, mi u stvari ne znamo ko je Zigomar. Nesumnjivo je da je on najpopularniji junak, nastao na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata, objasnio je Zdravko Zupan. Građu za ovu knjigu Zdravko Zupan prikupljao je decenijama. - Kada sam se ozbiljnije zainteresovao za strip, krajem šesdesetih, bilo je nemoguće doći do primeraka lista “Mika miš” i “Mikijevog carstva” jer Narodna biblioteka je izgorela do temelja 1941. u nacističkom bombardovanju. U toku rata je počela njena obnova ali strip je bio u zapećku, tako da Narodna biblioteka ni danas nema komplet “Mikijevog carstva”, dodao je Zdravko Zupan. Uprkos značaju stripa o Zigomaru, zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata, decenijama je bio zaboravljen a tek sedamdesetih godina ponovo je reprintovan u našoj zemlji. - U ovoj knjizi, koja se pojavila u našem gradu, prvi put su sakupljene sve epizode Zigomara i objavljeno je nekoliko tekstova koji se bave istorijom ovog stripa, dodao je Zograf. Publika je bila u prilici da vidi izložbu originalnih tabli autora Nikole Navojeva i Dušana Bogdanovića, s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina. A slikar Uroš Đurić koji se popularnom kulturom bavi dugi niz godina, za ovu priliku prikazao je jedno svoje delo inspirisano Zigomarom. - Bilo je zanimljivo da vidimo kako ovaj strip utiče, ne samo na one koji se bave istorijom stripa, već i na ljude koji se na jedan veoma živ način bave popularnom umetnošću u ovoj sredini, rekao je Zograf. U razgovoru o fenomenu Zigomar, Zdravko Zupan i Saša Rakezić pokušali su da objasne značaj koji ovo ostvarenje ima u sferi popularne kulture ovih prostora, kao i njegovu percepciju u svetu. Već tridesetih godina, jedna od bitnijih knjiga kuvarskih recepata u Francuskoj, zabeležila je recept za Zigomar – tortu. Organizatori GRRR! Programa pronašli su ovaj recept, napravili tortu i podelili je sa posetiocima. (Sa portala RTV Pancevo, autor priloga: Aleksa Vukelic, postavljeno 24.12.2011.)