Dobitnica priznanja Novel Prize Literarno otkriće godine Majka i ćerka dolaze iz inostranstva i sreću se u Tokiju: u jesenjim večerima šetaju se duž kanala, beže od tajfunske kiše, obeduju u kafićima i restoranima, u galerijama razgledaju revolucionarna dela moderne umetnosti. Za sve to vreme razgovaraju: o vremenu, horoskopu, odeći i predmetima, o porodici, udaljenosti i sećanju. Ipak, štošta tu nije jasno. Čiji se glas zapravo ovde čuje – samo ćerkin? I koji je stvarni razlog nedokučivog, možda čak sablasnog putovanja? Dovoljno hladno za sneg suptilno preispituje naše zagonetne odnose s drugim ljudima. To je ujedno precizan izveštaj i elegija koja postavlja pitanja mogu li ljudi uopšte naći zajednički jezik, koje dimenzije sadrže ljubav i koliko imamo prava da istinski upoznamo unutrašnji svet druge osobe. Ovo delo odabrano je među hiljadu i petsto rukopisa i osvojilo je priznanje Novel Prize, koje jednom u dve godine dodeljuju izdavačke kuće New Directions, Fitzcarraldo Editions (iz Velike Britanije) i Giramondo (iz Australije), a namenjeno je romanu koji ispituje i pomera granice ove književne forme. „Roman Džesike Au majstorski prikazuje udaljenost od strasti – naše ili strasti drugih ljudi – koja se oseća u blagoj, strpljivoj toplini autorkine proze, ponekad savršeno usklađenoj sa istinom koja je naratorki naizgled nadomak ruke, ali ipak ostaje nedostižna.“ – New Yorker „Možda baš zato što nije moguće žanrovski definisati ovo pronicljivo, neuhvatljivo delo, ono vam se uvlači pod kožu i obuzima vaše misli.“ – Guardian „Predivna poetska proza.“ – Australian

Ponekad nije lako da se odlučiš između dve stvari. Naročito kad me moja mrzovoljna sestra Dilija nadzire. Odluči se već jednom! Mama je odlučila da sredi celu kuću. Kaže da će, ako ja ne mogu da izaberem šta da se baci, ona to da uradi. A to će biti katastrofa! Srećom, fosili će mi priteći u pomoć (i to više puta).

Dobitnik nagrada Martoglio, Subiaco Città del libro, Alassio Centolibri 2019 Najuži izbor za nagradu Strega 2019 Ustajem, tačno znam šta tražim: svoju crvenu gvozdenu kutiju. Dvadeset tri godine je zatvorena u fioci, čak ni moja majka ne zna da postoji. Krila sam je misleći da ću jednoga dana biti spremna da je ponovo otvorim i prešla sam Italiju i moreuz, podnela septembarsku sparinu i otpadanje maltera samo zato da bih je spasla; kad mi je majka rekla preko telefona kako treba da proberem stvari koje ću zadržati, a koje baciti, uplašila sam se da će mi je odneti, kad je rekla da je preturala po predmetima, prepala sam se da ju je pronašla, da ju je nehajno bacila kao nešto nebitno, ili je to pak uradila odlučno da joj prošlost ne bi ponovo inficirala ruke. Ne, ne prestajemo da volimo nekoga kad se njegovo ime i telo uklone: u sebi nosimo glas i miris – dva najnestalnija traga – onih koji su odsutni… Ida je upravo sletela u Mesinu, svoj rodni grad. Njena majka želi da proda porodičnu kuću. Pre dvadeset tri godine nestao joj je otac. Nije mrtav: jednostavno je otišao jednog jutra i više se nije vratio. Njegovo ime više nisu izgovarale. Njihov bol pretvorio se u tišinu. Njihov bes u osećaj da je otac sve vreme tu negde, samo neprimetan. Dok prebira po stvarima tražeći ono što želi da zadrži kao uspomenu, shvata da je došlo vreme da se suoči sa prazninom koja je progoni celog života. „Roman o kojem ćete još dugo razmišljati.“ Corriere della Sera „Duboko potresna porodična drama o potiskivanju osećanja koja gajimo prema onima koje najviše volimo.“ Arijana Betini

Ninova nagrada za roman godine. Priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrednosti i utoliko je ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je usledila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno delo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“. „Ovaj roman ulazi u dragoceni niz kratkih romana u srpskoj književnosti.“ Jovan Delić „Odgovor koji Hleb i strah pruža čitaocu više je od iluzije, svet je u stvari čežnja i priča.“ Vasa Pavković „Savićev Hleb i strah satkan je od životnih fragmenata, sočnih, mirišljavih, nabijenih emocijama i strastima.“ Žarko Trebješanin „Priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa.“ Mihajlo Pantić „Milisav Savić je romanom Hleb i strah ostvario prozno delo u isti mah komunikativno i mnogoznačno, jednostavno i autentično, i iznad svega prozno delo koje neposredno govori i o ljudskoj sudbini u vremenu i o vremenu samom.“ Marko Nedić

„Ako želiš da otvoriš nove mogućnosti, otključaj neka nova vrata“, rekla je starica. „Moraš da uzmeš mali dar.“ Pogledala je u Borisa i nasmejala se tako da je pokazala ceo red tamnih i nepravilnih zuba. Nakon slučajnog susreta sa čudnom staricom Boris dobija ključić i veoma staru kućicu za lutke. Poziva svoje drugare i ekipa otvara kućicu. Pred njima je neverovatan prizor: unutra su figurice koje liče na njih šestoro. Mračna sila rešila je da zameni naše junake poslušnim dvojnicima! Boris i drugari započinju borbu sa zlim stvorenjima. Ali kakvo je to senovito biće koje im pritom pomaže? Uzbudljiva i jeziva avantura o trinaestogodišnjacima koji upadaju u vrtlog čudesnih događaja negde između ovog sveta i neke druge dimenzije. Priča o snazi drugarstva, o važnosti zajedništva i o nezamenljivosti iskrenog prijateljstva.

Najuži izbor za Ninovu nagradu 2017. Njegoševa nagrada. Samo najhrabriji su spremni da do kraja prouče svoje poreklo i prihvate sve njegove posledice. Jedan od takvih retkih smelih pojedinaca jeste glavni junak ovog romana, autorov prezimenjak. Saznavši da priča o njegovom poreklu vodi sve do dalekih Pirineja, on zajedno sa sinovima odlazi na put do Španije. Porodično stablo, mape i usmena predanja putokazi su u traganju za nestalim precima. Iako sve više putokaza navodi na zaključak da će familija rekonstruisati svoje poreklo, pojavljuju se nepoznanice koje potragu za porodičnim stablom pretvaraju u traganje za fantomima, među kojima je najistaknutiji Belano ili Bolanjo, slavni čileanski pisac. Sam čitalac će postati tragač u ovom romanu dvostruke potrage u kojem se prepliću postupci detektivske, ali i fantastične književnosti.

Roman koji je osvojio Pulicerovu nagradu i National Book Awards. Boja purpura je priča o dve sestre – jedna je misionarka u Africi, a druga dete-nevesta sa američkog Juga – koje ostaju odane jedna drugoj uprkos vremenu, udaljenosti i tišini. Sili je mlada crnkinja rođena u siromaštvu. U više navrata ju je silovao čovek kog zove ocem, uzeo joj je dvoje dece, razdvojio je od voljene sestre Neti i zarobio u gadnom braku. Međutim, ona upoznaje glamuroznu pevačicu Šug Ejveri – ženu koja je sudbinu uzela u svoje ruke. Sili postepeno otkriva moć i vedrinu sopstvenog duha, što je oslobađa prošlosti i ponovo ujedinjuje sa onima koje voli. Ovaj divno zamišljen i duboko saosećajan klasik američke književnosti o borbi zlostavljane i neobrazovane crnkinje da stekne snagu i samopouzdanje ispunjen je strašću, bolom, nadahnućem i nesavladivom ljubavlju prema životu. Roman po kojem je Stiven Spilberg snimio istoimeni film nominovan za jedanaest Oskara. „Dirljiva i uzbudljiva knjiga, jedna od najupečatljivijih koje ćete ikad pročitati.“ Leni Henri „Ovaj roman svrstava Vokerovu u društvo sa Foknerom.“ Nation „Književno delo za sva vremena i prostore.“ San Francisco Chronicle

Priče o Beogradu i umećima njegovih stanovnika. Od grnčara do putopisaca, od svirača do filmadžija, od biciklista do alasa, od šegrta do naučnika – pred nama je istorijski mozaik o životu poznatih i neznanih Beograđana, sagledan kroz njihove zanate i umeća. Bilo da je reč o odrastanju, o pravim ljubavima, o prvim životnim otkrićima ili o istorijskim crticama, u svakoj od priča vidimo preplet nečije veštine i znanja, i upoznajemo ljude koji sazrevaju u okrilju grada i svojim sudbinama obogaćuju Beograd kojim plovimo kroz vreme. Katarke tih vremeplova prolaze Savom i Dunavom, opčinjavaju nas svojom snagom i prolaznošću, a njihovi vrhovi upućuju nas i ka onom čemu često stremimo – ka nebu. Jedinstvena zbirka pripovedaka izvanredne spisateljice čiji precizan, suptilan i nadahnut stil, koji se prilagođava jeziku epohe, dočarava moć gradskog života i duha koji ispunjava naše podneblje. Ilustrovao Kosta Milovanović

Kad su svi mislili da za nju više nema povratka, desilo se čudo. Čudo ljubavi. Dvadeset nedelja sam sama, a tek šest nedelja sam svesna toga. Čini mi se, međutim, da to traje čitavu večnost. Možda bi brže prolazilo kada bih više spavala, kada bi mi se misli dekonektovale. Ali ja ne volim da spavam. Nakon nesreće prilikom alpinističkog penjanja Elza je u komi. Već pet nedelja. Pošto su sve nade da će se probuditi nestale, njena porodica i lekari moraju da se suoče sa poražavajućom činjenicom da je možda vreme da je skinu s aparata za održavanje života… Ne shvataju da je u proteklih nekoliko nedelja Elza delimičmno povratila svest; zna gde se nalazi i može da čuje sve koji je okružuju, ali ne zna kako da im to pokaže. Tibo je u istoj bolnici u poseti bratu, pijanom vozaču koji je odgovoran za smrt dve devojčice. Dok razmišlja o njegovoj sudbini, traži mesto da se izoluje i ulazi u Elzinu sobu. Gledajući je kako tu mirno leži, teško mu je da poveruje da ona samo spava. Tibo počinje redovno da posećuje Elzu. Njena porodica i prijatelji pričaju mu o Elzi i u njemu raste osećaj povezanosti sa njom. I kada joj govori, ne može se oteti utisku da ona čuje svaku reč… Za Elzu, njegove posete su kao dašak svežeg vazduha. Tu je konačno neko ko razgovara s njom kao da je prisutna. Ko je zasmejava. Ko joj daje razlog da se bori... Jer Tibo vidi nešto što ostali više ne vide: Elza je još uvek tu. „Poput čudesnog spoja romana Krive su zvezde i bajke Uspavana Lepotica. Neverovatna ljubavna priča.“ Elle

Nagrada Roald Dal za 2011. Nagrada Voterstouns za najbolju dečju knjigu u 2012. godini. Nagrada Red haus za najbolju knjigu za mlade u 2012. godini. NEMOJ da čitaš ako si... 1. Moja džangrizava sestra Dilija. 2. Markus Meldru (jer je idiot). 3. Gospođa Vordington, koja ima brkove (zeznuto je da ne BULJIŠ u njih). Ja sam Tom Gejts. Kad me razredni ne prati svojim PODOZRIVIM POGLEDOM, volim da crtam i smišljam kako da iznerviram DILIJU. Moji nastavnici misle da lako gubim pažnju i da „nisam usredsređen“. Što je malkice preterano pošto sam trenutno VEOMA usredsređen na to koji keks prvo da pojedem... mmm.

Dobitnik nagrade Karnegi. Ovo je pacoubilački svet, glodar udara na glodara... Svaki gradić na Disksvetu zna za priče o pacovima i frulašima. Moris – ulični mačor vičan umetnosti preživljavanja – predvodi bandu sastavljenu od svojih školovanih, pacovskih drugara (i jednog tupavog klinca); uglavnom zarađuju finu lovu. Kad spojite jednog frulaša i mnoštvo pacova, dobijete zaista mnogo para. Sve dok ne naiđu na nekoga ko ne igra kako oni sviraju. Sada on i njegovi prijatelji moraju da nauče šta znači jedan novi pojam: zlo... „Neverovatan roman... Da Teri nije već dokazao da je majstor svog zanata, Neverovatni Moris mogao bi se smatrati njegovim majstorskim delom.“ Financial Times „Divno sročena moralna dilemma.“ Guardian

Najuži izbor za Ninovu nagradu 2017. Njegoševa nagrada. Samo najhrabriji su spremni da do kraja prouče svoje poreklo i prihvate sve njegove posledice. Jedan od takvih retkih smelih pojedinaca jeste glavni junak ovog romana, autorov prezimenjak. Saznavši da priča o njegovom poreklu vodi sve do dalekih Pirineja, on zajedno sa sinovima odlazi na put do Španije. Porodično stablo, mape i usmena predanja putokazi su u traganju za nestalim precima. Iako sve više putokaza navodi na zaključak da će familija rekonstruisati svoje poreklo, pojavljuju se nepoznanice koje potragu za porodičnim stablom pretvaraju u traganje za fantomima, među kojima je najistaknutiji Belano ili Bolanjo, slavni čileanski pisac. Sam čitalac će postati tragač u ovom romanu dvostruke potrage u kojem se prepliću postupci detektivske, ali i fantastične književnosti.

Vitalova nagrada Zlatni suncokret za najbolje ostvarenje na srpskom jeziku u 2018. godini. Novi roman dobitnika Andrićeve nagrade. Irig, 1795. Godina strašnog pomora od kuge u Sremu, koja je odnela samo u toj varoši preko 2500 života za manje od godinu dana. Svešteniku Stevanu Veziliću i lekaru Andriji Budaiju, skrbnicima duše i tela svojih sugrađana, palo je u deo da žiteljima pruže svaku vrstu pomoći, da uteše bolesne i bližnje, da ublaže strah i bolove, i da uz pomoć austrijskih vlasti otvore karantin i zaustave epidemiju. U narodu se šire glasine da kugu širi prelepa devojka pepeljastih očiju sa belim plaštom, koja se povremeno pojavljuje po sremskim selima. A samo Vezilić i Budai znaju pravu istinu… U svom novom romanu Žurić pripoveda o mukama Irižana i naporima da savladaju strašnu moriju koja ih je zadesila krajem XVIII veka. Vešto uplićući istorijske događaje i likove u radnju i služeći se autentičnom leksikom i govorom ondašnjeg srpskog življa na granici Austrije i Turske, pisac uspeva da na privlačan način, uprkos teškoj temi, dočara vreme i običaje jedne prohujale epohe, u kojoj su se na ovim prostorima pomešali narodi, verovanja, kulture i običaji. Intrigantan roman koji, poput srodnih književnih alegorija (kao što su Kamijeva Kuga, Pekićevo Besnilo ili Saramagovo Slepilo), ispituje granice ljudskosti u nevoljnim vremenima. Takovi pomor bio i strah što u svetu ne može biti strašnije, da na dan po 20, po 30, po 35 duša umiraju i toj bolesti tj. kugi drugoga lekarstva nema, kromje ako se koji razbole, to taki njega u špitalj, a drugi iz kuće neka beže.

Priča za putnike u potrazi za skrivenim odgovorima. Snažna, suptilna i nadahnjujuća priča o potrazi za odgovorima koje svako želi da sazna – i o retkima koji se usude da se otisnu na put ka njima. Za NN se nije moglo reći da živi – samo je preživljavao istovetne dane na ovoj planeti. Jednog drugačijeg dana na svom pragu je zatekao poruku: „Čekaj me u parku crvenog cveća, ne znam kada...“ Od tog časa NN-ov život se pretvorio u iščekivanje: duge šetnje su prolazile, odmori na klupi se produžavali, ali susreta nije bilo. Sve dok mu se pred očima nije našao neko ko će ga pozvati na putovanje na koje se pozivaju samo odabrani. Oni kojima su obećana otkrića tajni, čak i onih najvećih, duboko skrivenih od ovog sveta. Ko ga to poziva? Da li je odlazak iz sopstvenog sveta vredan obećane spoznaje? Šta mu je zaista obećano? NN je morao da donese odluku svog života. Tako je nastala jedna priča. I priča o njoj, da nadahne putnika.

Svaki odraz je jedna priča. Knjiga koja je pred čitaocima pravi je mozaik ratnih i poratnih epizoda, dirljivih, tragikomičnih i potresnih situacija koje su se s bosanskog ratišta rasule po ovdašnjim prostorima. Ispričana prepoznatljivim eliptičnim piščevim stilom i osobenom književnom formom, ona je svojevrsni presek pripovedačkog opusa Vladimira Kecmanovića jer sadrži sve ono po čemu su poznati njegovi romani. Na stranicima knjige Kao u sobi sa ogledalima prepliću se istina i laž, pripovedanje i zamišljenost, prošlost i sadašnjost. Pisac nas upoznaje s malim velikim ljudima, uglavnom marginalcima, i svedoči o njihovim usponima i padovima, o sudbinama koje su ponekad veće i od života i od literature. U svoju sobu sa ogledalima Kecmanović uvodi i svoje likove i svoje čitaoce, odraz čoveka na ovim stranicama odraz je sveta u kome živimo. Nisu svi ti odrazi lepi i ugodni za oko, ali će svaki od njih priuštiti čitaocu izuzetno čitalačko iskustvo.

Nagrađivana i ekranizovana tragikomedija. Slomljena ploča ne može da svira, ali je krug – krug. Deo savršenstva. Deo izgubljenog raja. Deo raja koji nikad nije postojao. Stojanka u svojim šezdesetim godinama odgaja unuke u južnom Banatu, negde između grada i sela, ali i dalje crpi snagu iz jednog juna provedenog u Beogradu. Sa ćerkom koja je davno otišla u Ameriku nema kontakt već godinama i mnogo pati zbog toga. Iako rođena u selu, Stojanka se ne uklapa u seoski milje, jer neprestano vodi borbu protiv palanačke uskogrudosti, samozavaravanja, malograđanštine i licemerja. U ovom duhovitom i dirljivom romanu svoje mesto naći će i Stojankina neprežaljena ljubav iz mladosti, seoski sveštenik, lovac, odbegla deca, dve koze, ali i Bitlsi, jer od čoveka s kojim je zatrudnela Stojanka ima samo jednu polomljenu singl ploču. Inspirativna i majstorski ispripovedana, knjiga Kozje uši osvojila je nagrade Miroslav Dereta i Stevan Sremac, i nastavila svoj život na velikim i malim ekranima.

Dobitnik Evropske nagrade za književnost 2014. Duhovita i istovremeno dirljiva priča o protivrečnostima savremenog grčkog društva, viđena očima antijunaka ovog romana Hrisovaladisa, pedesetogodišnjaka razapetog između provincije i prestonice, Grčke i Evrope, sebe i okruženja, profanog i sakralnog. Suočen sa nezaposlenošću i nemaštinom, bolešću i izdajom, kako žena i poslodavaca, tako i svojih najbližih, on ipak korača podignute glave u nameri da savlada talase nadolazeće krize: ekonomske, zdravstvene i moralne. Njegov neprekinuti monolog priziva u sećanje ceo život, od detinjstva do zrelih godina, naizmenično jezikom provincijalca i građanina. Pred naznakama talasa izbeglica i emigranata u Grčkoj, Hrisovaladis se humorom i snovima brani od stvarnosti u kojoj mu je sve tešnje, on je Don Kihot koji traga za svojom Dulčinejom, Prometej naših dana koji žudi da postane Svetogorac… „Pisac u ovoj knjizi uspostavlja zadivljujuću ravnotežu između tragičnog i komičnog.“ literature.gr „Izuzetno pogođen psihološki portret savremene Grčke.“ Efimerida ton Syntakton „Nezaboravna, književno savršena priča sa besprekornim zapletom.“ Frear Magazine Prevela Gaga Rosić.

Glavno mesto radnje ovog kafkijanskog romana je Centralni registar matične službe, sa svojom strogom hijerarhijom i armijom bezimenih činovnika koji u lavirintu kartoteka, kad traže neki dokument, moraju da vuku za sobom „Arijadnin konac“ kako bi uspeli da se vrate. Među njima se izdvaja samo „Gospodin Žoze“, jedini lik koji ima ime. Ni on ni drugi ljudi u romanu nemaju psihološke karakteristike, ne znamo koliko su stari, ne znamo čak ni kako izgledaju. Kad ne obavlja svoj dosadan pisarski posao, Gospodin Žoze upražnjava neobičan hobi: kradom od nadređenih uzima iz Registra fascikle i iz njih vadi isečke iz novina o poznatim ličnostima. Jednom prilikom slučajno će uzeti fasciklu nepoznate žene, čija će sudbina početi da ga opseda. Iako zna kako može da je pronađe, on to ne želi jer mu veće uživanje predstavlja traganje za pojedinostima iz njenog života, što će ga odvesti u mnoge, čak i opasne avanture... „Snažna parabola o apsurdnosti čovekovih pregnuća.“ Robert Irvin, The New York Times „Sva imena su još jedan Saramagov književni podvig. Raskošan stil, gust tekst sa brojnim metaforama, uz osobenu sintaksu i pravopis – i u ovom romanu su prepoznatljive odlike portugalskog pisca, koji nas uvek iznova primorava da tragamo za objektom u rečenici ispunjenoj brojnim digresijama, ali uvek melodičnoj i ritmičnoj, začinjenoj mudrim i duhovitim Saramagovim komentarima koji deluju kao izreke.“ Marija Žoze Rodriges de Oliveira

Cejlon, tridesete godine XX veka. Sem Obejsekere je izdanak nekada bogate i uticajne porodice, koju rasipni otac dovodi na ivicu propasti. Advokat, uz to savršen proizvod svog vremena, Sem je veći Britanac od samih Britanaca. A u srcu njegove životne priče, i priče drugih izuzetnih likova – prelepe, neuravnotežene sestre i neponovljive majke – nalazi se slučaj Hamilton, ubistvo koje je izazvalo veliki skandal u najvišim slojevima ostrvskog društva. Ova pripovest obojena je halucinantnim opisima džungle i melanholijom, uokvirena plantažama čaja i složenim porodičnim odnosima, protkana korupcijom i mračnim tajnama i obasjana izbledelim sjajem Britanskog carstva. U njoj na svakom koraku vrebaju iznenađenja. Ispripovedana je bogatim i nesvakidašnjim jezikom, sa izuzetnim sluhom za komediju i tragediju jednog sveta čije vreme neumitno prolazi. DOBITNIK NAGRADE KOMONVELTA ZA NAJBOLJI ROMAN.

Dobitnik Ninove nagrade. Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.

Ilustrovao: Dragan Paunović Priča o dečaku koji je postao ratnik, ratniku koji je postao državnik i državniku koji je postao svetac. Srednjovekovna malena Raška država pritešnjena je između interesa velikih carstava. Njen vladar Zavida ima četiri sina, a najmlađeg od njih, Nemanju, opseda vizija slobode. Da bi tu viziju ostvario, Nemanja će morati da prođe kroz oganj, blato i krv, ratujući čak i protiv sopstvene braće. Zadužbinar, suprug i vladar s jedne strane, a nemilosrdni ratnik s druge, on će kroz bitku i s molitvom, vođen nepokolebljivom verom i viteškom čašću, uspeti da uzdrma i samu Vizantiju. U toj neravnopravnoj borbi, u ratu koji mu je bio nametnut, Nemanja neće sagoreti, već će u padu i poniženju pronaći novu snagu, očvrsnuti veru i – dosanjati svoj san: slobodnu i nezavisnu srpsku državu. Prva knjiga trilogije o Stefanu Nemanji i prva u seriji knjiga o najpoznatijoj srpskoj vladarskoj dinastiji koja dolazi iz pera autora bestselera Kainov ožiljak.

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Za roman Osama Vladimir Kecmanović dobio je nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo

Dobitnica Nobelove nagrade. „Vindiš svаkog jutrа, dok se sаsvim sаm vozi putem u vodenicu, ubraja i tаj dаn. Ispred spomenikа rаtnicimа broji godine. Kod prve topole izа njegа, gde se bicikl uvek spusti u isto udubljenje, on broji dаne. A uveče, kаd Vindiš zаključаvа vodenicu, on još jednom broji godine i dаne. Izdаlekа vidi sitne bele ruže, spomenik rаtnicimа i topolu. A kаd je mаglа, belinа ružа i belinа kаmenа su tokom vožnje tik ispred njegа. Vindiš vozi kroz nju. Vindišu se lice vlаži i on vozi dok ne stigne tаmo. Dvаput je na čestаru ružа ostalo samo trnje, а korov pod njim bio boje rđe. Dvаput je topolа bilа tаko ogoljenа dа joj se stablo skoro polomilo. Dvаput je sneg bio nа putevimа. Vindiš zbraja dve godine ispred spomenikа rаtnicimа i dvestа dvаdeset jedаn dаn u udubljenju ispred topole. Svаkog dаnа, kаd udubljenje prodrmа Vindišа, on pomisli: ’Tu je krаj.’ Otkаko želi dа emigrirа, posvudа u selu vidi krаj. I vreme koje stoji, zа one koji žele dа ostаnu.“ „Istinska balada o iseljavanju. Bliskost se mrvi, prijatelji postaju podozrivi neprijatelji. Ništa se ne radi pošteno, sve se završava ’ispod žita’. Priča koja se ovde pripoveda, prodire kroz trenutak u sadašnjosti do mitskih dubina, i u svojoj pesničkoj sažetosti predstavlja veliki doprinos problemu emigracije kao temi veka.“ Zidojče Cajtung „Onaj ko poseduje takvo umeće izražavanja, nije samo književnik već je, kako se nekada govorilo: pesnik.“ Frankfurter Algemajne Cajtung

Gonkurova nagrada. Moje bore su lepe i brojne. One na čelu su tragovi i dokazi istine. Dvadeset sedme noći meseca ramazana Ahmedov život se okreće naopačke. Otac ga na samrti oslobađa teškog bremena: odgajan je kao sin, ali se sada vraća svojoj ženskoj prirodi. Sada već u odmaklim godinama, Ahmed, koji je postao Zahra, iznosi pravu istinu i otkriva svoju tajnu. Zahra priča o svojoj prošlosti, o onom lepom danu kada je, pošto ju je oteo tajanstveni konjanik, dospela u selo van vremena, između sna i stvarnosti… Tahar Ben Želun, svetski poznati pisac marokanskog porekla, rođen je u Fesu 1944. Član je Akademije Gonkur i dobitnik mnogih književnih nagrada. „Lep hvalospev u čast žene koja u društvu u kome dominiraju muškarci nalazi u sebi snage da vodi nezavisan život.“ Le Monde

Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. „Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.