`Vonnegut looked the world straight in the eye and never flinched` J. G. Ballard This bitterly funny Cold War satire on the end of the world expresses our deepest fears of Armageddon, and has become a counter-culture classic. `A satirist with a heart, a moralist with a whoopee cushion` Jay McInerney `The closest thing we had to a Voltaire` Tom Wolfe `The time to read Vonnegut is just when you begin to suspect that the world is not what it appears to be. He is not only entertaining, he is electrocuting` The New York Times Мачја колевка је сатирични постмодерни роман, са елементима научне фантастике, PENGUIN BOOKS 1976. 178 str. odlično očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izvana je to bio jednostavno londonski pub običnog izgleda, mjesto do kojeg bi vas morali voditi više puta prije nego što zapamtite njegovu lokaciju, negdje između Fleet Streeta i Embankmenta. Ali da vas slučajno insajder odvede u White Hart u srijedu navečer, našli biste se usred odabranog okupljanja pisaca, urednika, znanstvenika i zainteresiranih laika - pili bi, razmjenjivali čudne informacije i , kao i ne, slušajući nezaboravne priče Harryja Purvisa. Znanstvenik po struci, Harry Purvis doživio je ili je čuo za neka od najnevjerojatnijih iskustava - poput priče o orhideji mesožderki koja je korištena u zavjeri za ubojstvo ili one o vojnom računalu koje je pretvoreno u pacifizam. Tu je SILENCE PLEASE, koji uključuje odbačenog ljubavnika i uređaj koji je trebao uništiti zvuk; i BIG GAME HUNT, u kojem ambiciozni istraživač postaje toliko zaokupljen svojim najnovijim projektom—kontroliranjem ponašanja životinja pomoću električnih impulsa—da previdi jedan mali važan detalj. Takve priče mogu dovesti u pitanje vašu moć logike i napregnuti vašu maštu. Ipak, čak i ako sumnjate u njihovu istinitost, oni će vam zajamčeno pružiti sate SF čitanja. Barun Munchausen, odstupite. Contains: Silence Please; Big Game Hunt; Patent Pending; Armaments Race; Critical Mass; The Ultimate Melody; The Pacifist; The Next Tenants; Moving Spirit; The Man Who Ploughed the Sea; The Reluctant Orchid; Cold War; What Goes Up; Sleeping Beauty & The Defenestration of Ermintrude Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom

Autor : Danijel Piret Naslov : Sinovi Atlantide Izdavač : Dečje Novine Godina izdanja : 1985. Broj str. : 132

Хорхе Луис Борхес: МАШТАРИЈЕ Издавач: НОЛИТ, Београд, 1978.год. Тврди платнени повез, 236 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо (шп. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) био је аргентински писац, есејиста, приповедач, један од најутицајнијих књижевника XX века. Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове. Иако најпознатији по својим приповеткама, Борхес је такође био и песник и књижевни критичар. Био је саоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих аутора часописа Sur („Југ“). Чланови његове породице су шпанског, енглеског и португалског порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао од родитеља. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску. У овој земљи боравио је све до 1921. године, када се вратио у Аргентину. Каријеру писца је започео 1923. године. Његових неколико првих књига нису откриле будућег песника. До тема које су му заиста „лежале“ дошао је кроз неколико књига есеја и прича, као што су „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“. Прва Борхесова књига се код нас појавила 1963. године. То је била књига „Маштарије“. У нашим крајевима су људи тек седамдесетих година почели више да обраћају пажњу на Борхесова дела. У том периоду су се појавили први борхесовци, а истовремено су постали популарни латиноамерички писци као што су Маркес, Кортасар, Љоса, Фуентес и други. Остао је запамћен по својим кратким причама које имају метафизичке и фантастичне особине. Поред тога се бавио и књижевном критиком. Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године. Хорхе Луис Борхес рођен је 24. августа 1899. године у Буенос Ајресу, у Аргентини. Чланови његове породице су различитог порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао управо од родитеља. Његово формирање као интелектуалца и уметника почиње већ у детињству у великој породичној библиотеци састављеној од дела на енглеском, који је знао захваљујући баки Енглескињи. Већ са девет година Борхес је започео свој списатељски рад преводећи „Срећног принца“ Оскара Вајлда. Године 1914. се његова породица сели у Париз. Борхес у Француској учи језик и припрема матуру, са посебним интересовањем за филозофију и велике писце 19. века. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску, а 1919. године одлазе у Шпанију и ту Хорхе почиње свој активнији списатељски рад. Каријеру писца је започео 1923. године писањем поезије, а прве стихове „Црвени ритмови”, посвећене Октобарској револуцији које никада није објавио, написао је 1919. године током свог боравка на Мајорки. Када се вратио у Аргентину, са неколико младих писаца који су се окупљали око М. Фернандеза, покренуо је часописе „Призма” и „Проа”, а већ 1923. године поново одлази у Европу. Године 1927. му је ослабио вид, да би потпуно ослепео крајем педесетих година. Борхес је најпознатији по својим кратким причама, али је такође писао и поезију, есеје, сценарије, књижевне критике и објавио многе антологије. Борхес је писао поезију целог свог живота. На Борхеса доста утиче модернистички стил писања, а посебно симболизам. А у његовим каснијим делима може се видети утицај натурализма. На његова каснија дела велики утицај је имала и чињеница да је био слеп. Борхес се доста интересовао за митологију, математику и теологију и ове науке су често биле присутне у његовим делима. Његово прво објављено дело је био превод дела „Срећни принц“ Оскара Вајлда на шпански када је имао само девет година. Његова прва колекција песама „Врућина Буенос Ајреса“ (шп. Fervor de Buenos Aires) објављена је 1923. године. Исте године Борхес постаје уредник литералног додатка новинама „Критика“ где се појављују његови делови прича касније објављени у „Општој историји гадости“ (шп. Historia universal de la infamia). Борхесова најбоља дела су са почетка његове каријере, када је углавном радио као преводилац и књижевни критичар за аргентински магазин „Ел Хогар“ који се издавао од 1936. до 1939. године. После тешке несреће коју је доживео 1939. године појављује се његова прва колекција кратких прича „Врт разгранатих стаза“ ( шп. El jardín de senderos que se bifurcan). Ова колекција је изашла из штампе 1941. године. Његово најпознатије дело је кратка прича „Чекање“ (шп. La espera) објављена 1950. године. Изражавао је велико интересовање и за идеализам што се може видети у есеју „Ново побијање времена“ (шп. Nueva refutación del tiempo), краткој причи „Прецизност науке“ (шп. Del rigor en la ciencia), песмама „Ствари“ (шп. Cosas) и „Голем“ (шп. El Golem), као и у причи „Кружне рушевине“ (шп. Las Ruinas Circulares). Борхес 1967. године започиње петогодишњу сарадњу са америчким преводиоцем Норманом Томасом ди Ђованијем. Такође наставља да издаје књиге као што су „Књига измишљених створења“ (шп. El libro de los seres imaginarios) 1967. године, затим „Бродијев извештај“ (шп. El informe de Brodie) 1970. године, као и „Пешчана књига“ (шп. El libro de arena) 1975. године. Његово најдуже књижевно прозно дело је прича „Конгрес“ (шп. El Congreso) објављена 1971. године. Борхес је био значајан и као преводилац. Преводио је литературу са енглеског, француског и немачког језика на шпански језик. Такође је превео дела Вилијама Фокнера, Хермана Хесеа , Франца Кафке, Волта Витмана, Вирџиније Вулф и других. Борхес није добио Нобелову награду за књижевност и то је доживео као лични пораз. Касније се говорило да му је ова награда ускраћена због конзервативног погледа на политику. С обзиром да је Борхес био слеп његова мајка старала се о њему, била је његов лични секретар, одговарала је на писма, пратила га је на путовањима. Неочекивано, 1967. године, Борхес се оженио својом старом пријатељицом из младости, Елсом Миљан. Његови пријатељи су сматрали да је управо његова мајка инсистирала на томе како би имао ко да се брине о њеном слепом сину када она умре. Међутим, брак је трајао свега три године. Након развода, Борхес се вратио мајци, са којом је живео у малом стану, све до њене смрти Наредних година, путовао је широм света. Након мајчине смрти улогу асистенткиње преузима Марија Кодама, Аргентинка немачког и јапанског порекла. У априлу1986. године оженио се њоме преко парагвајског адвоката, што је тада била уобичајена појава за Аргентинце који су желели да избегну оштре законе у вези са разводом. Уз неколико изузетака, жене су скоро потпуно одсутне из већине Борхесових дела. Међутим, постоје нека дела као што је прича „Улрике“ из Књиге о песку, у којој је писао о романтичној љубави. Такође и у својим кратким причама „Захир“ и „Алеф “, Борхес пише о неузвраћеним љубавима. Хорхе Борхес умро је од рака јетре 1986. године у Женеви. Марија Кодама, његова удовица и наследница, стекла је потпуну контролу над његовим делима. Хорхе Луис Борхес се одувек занимао за политику, што је наследио од својих предака, као и страст за књижевност. Двадесете године XX века су за њега биле веома важне у политичком смислу. У почетку је био присталица бившег аргентинског председника који се звао Иполито Иригојен (шп. Hipólito Yrigoyen). Године 1928. Борхес је, подржавајући Иполита, био члан Комитета младих интелектуалаца када су се одржавали поновни избори за председника у Аргентини. Иполито је победио на изборима, али касније је уследило Борхесово запрепашћење када је војна хунта збацила Иполита са власти, након чега Борхес бива згрожен политиком. Након тога, неко време се није занимао за политику, али касније је опет почео да пише чланке у аргентинском магазину „Ел Огар“ у коме не подржава ниједан политички режим, већ их критикује, а нарочито нацизам, антисемитизам и све већи пад у фашизам. Овим чланцима Борхес добија већа признања него за своје фикције које су готово прошле неопажено. Међутим, ово ће му проузроковати проблеме када фашисти буду дошли на власт почетком четрдесетих година. Године 1946. Хуан Доминго Перон долази на власт у Аргентини, а Борхес је, због својих добро познатих политичких уверења, добио нову позицију санитарног инспектора за контролу живинског меса у Буенос Ајресу. Одмах је одлучио да поднесе оставку, при чему исказује још већу одвратност према тоталитарним режимима истичући да је једна од најважнијих дужности писаца да се боре против ауторитарности и свега што она доноси. Перонов режим је отежавао живот Борхесовој породици и његовим пријатељима. Године 1948. његова мајка и сестра Нора су ухапшене пошто су учествовале у једном протесту. Његова мајка је од тада била у кућном притвору, док је сестра била у затвору који је првобитно био намењен проституткама. Нори су дали могућство да је ослободе уколико напише писмо извињења Еви Перон, што је она одбила и тако остала у затвору. Сматра се да од тада Борхес није могао да држи ниједно предавање без полицијског надзора. Године 1950. Борхес је изабран за председника Друштва аргентинских писаца (шп. Sociedad Argentina de Escritores), и тако предводи интелектуалце у борби против перонистичког режима. На типичном састанку Друштва се у почетку расправљало о књижевним и филозофским уверењима. Након дужег времена, полицијским доушницима, који су надгледали ове састанке, би постало досадно да би на крају отишли. Тек тада би почињале праве политичке дискусије. Такође је учествовао у књижевном покрету званом ултраизам (шп. Ultraísmo). Педесетих година, након смрти Еве Перон, два полицајца су затражила од Борхеса да у просторијама Друштва аргентинских писаца окачи портрет Еве и Хуана Перона, што је он одбио. Касније, упркос свој предострожности, Друштво је укинуто. Борхес постаје директор Националне библиотеке (1955) када је Друштво поново почело са радом. Међутим, Хуан Перон је 1973. поново изабран за председника, а Борхес исте године подноси оставку на позицију директора Националне библиотеке. Када је Исабел Перон смењена са власти још једним државним ударом, Борхес опет почиње да се занима за политику. Прихватио је нову владу што је изазвало разочарање аргентинске левице. Међутим, када је доказано да је нова влада злоупотребљавала своју моћ, као и војна хунта, Брохес почиње да критикује њену политику све док није дошло до рата на Фолкландским острвима што је код њега изазвало поновно запрепашћење после чега се повлачи из света политике. Борхес се током свог живота отворено супротстављао перонизму, марксизму и комунизму. У једном интервјуу је чак за себе рекао да је анархиста, иако га је већина људи сматрала либералом. Одувек је сматрао да је највећи проблем тада био то што је држава имала огроман утицај у деловању појединца што су највише проузроковали комунизам и нацизам. Тоталитарни режими су по његовом мишљењу били једна врста тираније која уз велику моћ има и могућност да одлучује о свему и свакоме. Веровао је у етичку хуманост и интелектуалност индивидуе, док је за политичаре сматрао да је њихов суштински посао да лажу. Своја уверења о политици је говорио у више наврата, при чему је за политичаре рекао да су то неетички људи који су временом стекли навику и да подмићују. Међутим, своја опажања о политици је изражавао у есејима. Написао их је много, а најпознатији је „Ја, Јеврејин“ (шп. Yo, Judío), који се односио на његов претходни чланак „Ја, Аргентинац“ (шп. Yo, Argentino) и кога је написао као одговор на оптужбу од стране симпатизера Хитлера и нацистичке партије да је Јеврејин и да није прави Аргентинац. У својој књизи „Пешчана књига“ (шп. „El Libro de Arena“) Борхес каже да не треба да се вреднују политички системи већ људи као индивидуе и њихове особине. Смрт Борхесов надгробни споменик на гробљу у Женеви Хорхе Луис Борхес умро је 14. јуна 1986. у 86. години живота од рака јетре. По верским схватањима, Борхес се декларисао као агностик. Једна од његових последњих жеља била је да буде сахрањен на гробљу у Женеви. Његов надгробни споменик је дело аргентинског вајара Едуарда Лонгата. У фебруару 2009. године представљен је пројекат премештања Борхесових посмртних остатака на гробље у Буенос Ајресу. Борхесова удовица Марија Кодама жустро се успротивила па је пројекат пропао. Дела Приче Historia universal de la infamia (1935)- Универзална историја бешчашћа Ficciones (1944) - Маштарије El Aleph (1949)- Алеф El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Пешчана књига La memoria de Shakespeare (1983) Поезија Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Шифра Los conjurados (1985) Антологије Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Сањарење Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).`

STANISLAV LEM, FIJASKO tvrd povez izdavač- otokar krešovani opatija

GRIGORIJ ADAMOV - TAJNA DVA OKEANA IZDAVAČ: NOLIT BEOGRAD STRANA: 448 TVRDOG POVEZA OCUVANO POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 k3

Philip K. Dick: ČUDOVIŠTE 8 (The Infinites; preveo Božidar Stančić) Damir Mikuličić: MORSKA ZVIJEZDA 27 A. Balabuha: OPERACIJA »BISERJE PRED SVINJE« 51 (Proekt «Žemčužina»; preveo Ivan Paprika) Eric Frank Russell: ŠIFRA: NEMO 64 (Study in Still Life; preveo Aleksandar Gvoić) Zoran Ogrizović: VELIKI NUMIZMATIČAR JE ZADOVOLJAN 92 Fred Saberhagen: IGRA DAME S BJESOMUČNIM 98 (Without a Thought; preveo Božidar Stančić) Frederic Brown: KONAC DJELO KRASI 108 (The End; preveo Krsto A. Mažuranić) Philipe José Farmer: SJENKA SVEMIRA 109 (The Shadow of Space; prevela Mirjana Živković) ..... Zoran Živković: PHILIP JOSẾ FARMER

TEHNIČKA KNJIGA Beograd 1955 tvrdi povez 212str očuvana

Izdavac - Jugoslavija, Beograd Godina - 1977. Iz edicije Kentaur Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 21 cm,154 str. (25)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mek povez, Polaris Beograd 1993 U sredini koja je opterećena istorijom – i to ne dobrom već jeftinom i ideološki obojenom istorijom – odbaciti vladajući diskurs i okrenuti se ka nečem drugom prvorazredna je jeres. Ali ni to bežanje u neki drugi svet ne prolazi dobro. Sa druge strane čeka vas grupacija – ne brojna, ali zato glasna – koja svaki pokušaj inovacije i nadograđivanja postojećeg žanra dočekuje sa podsmehom i otvorenim prezirom. Najgore ćete svakako proći kod etabliranih tumača i kritičara književnosti koji ne znajući gde da vas smeste u potpunosti negiraju i prećutkuju vaš rad. Baš takva je sudbina Zorana Živkovića i njegovih dela. Tradicionalisti mu zameraju anacionalnost njegovih junaka i smeštanje radnje negde daleko van Srbije, zaljubljenicima u naučnu fantastiku problem predstavlja intertekstualnost i negiranje svih pravila žanrovske književnosti, dok je „kanonskim“ tumačima književnosti odbojno sve ono što podseća na žanr. Stoga nije ni čudno što su dela Zorana Živkovića u Srbiji gotovo prećutana, za razliku od inostranstva gde doživljavaju vrtoglave tiraže na brojnim jezicima. Možda je u tome i odgonetka omraze prema Živkoviću, pogotovo što je naša sredina – naročito ona književna – spremna da oprosti sve osim uspeha. Književna karijera Zorana Živkovića krenula je 1993. godine objavljivanjem „Četvrtog kruga“. Upravo ovim delom Živković ne samo da je pokazao svoj potencijal, no i dokazao da se u srpskoj književnosti može stvoriti nešto sasvim novo, originalno, i najbitnije izuzetno napisano. Kompozicija „Četvrtog kruga“ je mozaičko povezivanje nekoliko celina, likova i pripovedača. Središnji lik romana je Rama, ženski kompjuterski program. Opisujući njen odnos sa tvorcem, kompjuterskim genijem, Živković ne samo da zalazi u fantastiku, već i ispisuje najduhovitije stranice ovog romana. Izuzetna Ramina inteligencija začinjena je ženskom samosvojnošću i otvorenim feminizmom. Sa druge strane kao potpuni antipod Rami je drugi junak ove knjige pomoćnik srednjovekovnog ikonopisca. Stilski savršeno izveden prelaz sa jezika kompjuterskih programa na govor srednjovekovnih ljudi (najpribližniji hagiografijama), još je zanimljiviji kada čitate pomoćnikove nevolje sa gazdom kojega opsedaju zle sile. Kao da sve ovo već nije dovoljno na scenu stupaju četiri velika naučnika Arhimed, Ludolf van Cojlen, Nikola Tesla i Stiven Hoking, sa mukama u odgonetanju misterije kruga. Vrhunac je pojava Šerloka Holmsa i njegova poslednja avantura u kojoj će morati da udruži snage sa smrtnim neprijateljem Morijartijem. Sudbina svih ovih likova će se u krajnjem zbiru sjediniti u zatvaranju kruga, svojevrsnog teleporta kroz dimenzije i vreme. „Četvrti krug“ je nemoguće smestiti u određeni žanr (uostalom, kao ni veći deo Živkovićevih kasnijih dela). Iako je srž romana postmoderno poigravanje palimpsestom i fragmentizacijom teksta, on nije parodijska tvorevina. Živković ni ne želi da ostane na tom nivou postmodernog poigravanja, ali isto tako nema ni nameru da stvori tipično žanrovsko delo. Šta više, „Četvrti krug“ je pokušaj razbijanja svih žanrovskih okova i pravila. Pažljivom čitaocu neće promaći pozivanje na klasična književna dela, ali i na teološka, ezoterijska i filozofska štiva. Upravo zbog toga, „Četvrtom krugu“ nikako ne treba pristupiti kao zabavnom romanu za plažu, najpre zato što on i nije tipična SF avanturistička knjiga. Zbog svoje složenosti „Četvrti krug“ zahteva pre svega pažljivo iščitavanje, ali i promišljanje o svakom sloju koji predstavlja celinu za sebe. Zoran Živković je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih živih srpskih pisaca na svetskom nivou. Posle „Četvrtog kruga“ objavio je još osamnaest književnih dela, od kojih treba izdvojiti zbirku novela „Nemoguće priče“, kao i romane „Biblioteka“, „Čitateljka“, „Poslednja knjiga“… Dobitnik je prestižne Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine. Pored velikih tiraža na desetinama jezika, njegova dela se izučavaju na nekoliko inostranih univerziteta. Romani su mu adaptirani u igrane filmove, televizijske serije i radio drame. Redovni je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored književnog rada uređivao je nekoliko značajnih edicija, bavi se književnom teorijom, kao i prevođenjem. Delimično u ovom delu, a mnogo više u onim kasnijim, Živković se opsesivno bavi knjigama i njihovom sudbinom. Kao vrsni intelektualac i dobar poznavalac književnosti, Živković svakog čitaoca ne samo da nagrađuje dobrom i zanimljivom pričom, već i poziva na dublje promišljanje o onim „velikim pitanjima“. Čitanje „Četvrtog kruga“, kao i ostalih Živkovićevih dela, duhovna je i intelektualna avantura za svakog ljubitelja lepe književnosti, koja će biti bogato nagrađena. Upravo zbog toga je i za žaljenje činjenica da njegova dela nisu dovoljno priznata u našoj sredini. Vreme da se ta greška ispravi sasvim sigurno će pre ili kasnije doći. Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) je pisac, književni teoretičar i prevodilac. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen je u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008).

BIGZ džepna knjiga odlično očuvana

KENTAUR JUGOSLAVIJA, BEOGRAD 1978.GOD MEKI POVEZ 174 STR OCUVANA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 PI

DANDA - Nkem Nwankwo Izdavač: HEB Godina izdanja: 1982. Broj strna: 205 Format: 18x11 Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Nedostaje prvi beli list, ima pečat.

U ne tako dalekoj budućnosti, Evropa je rasparčana na kantone kojima upravlja centralizovana svetska vlast a stanovništvo većeg dela sveta živi život sličan logoraškom, tu i tamo pokušavajući da se odupre sveprisutnoj represiji. Beograd je Vavilonska kula podeljena na strogo kontrolisane kvartove po kojima gamižu milioni emigranata svih rasa i vera nastanjeni tu iz nužde ili po kazni. Na raskrsnici Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske, jedna žena će na misteriozan način izgubiti život. Šestoro ljudi, komšija i poznanika, biće svedoci njene smrti i svako će tvrditi da je video nešto sasvim drugo. Među njima će se naći i Lasica, bivši fizičar, stručnjak za svetlost i veteran pobunjeničke organizacije Oslobodilački front . On će započeti svoju privatnu istragu o tom incidentu i ne sanjajući u kakve će ga političke, geostrateške i kriminalne vode odvesti potraga za istinom. Black Light Miomira Petrovića je roman o mogućoj budućnosti Evrope i regiona, distopijska vizija jednog novog i drugačijeg Beograda, nove i drugačije viđene istorije ali i svojevrsni priručnik za otpor, akciju i nepokoravanje. „Budućnost iz romana Miomira Petrovića desiće se prekosutra, što znači da je verovatno kasno da se spreči, ali čitanjem makar možemo na nju da se pripremimo. I usput da uživamo u briljantno osmišljenoj i vođenoj priči, koja počinje kao košmarna futuristička rašomonijada, a s vremenom se pretvara u nešto još uzbudljivije, oštro i svoje. Jedva čekam da se po Black Lightu jednog dana snimi TV serija.“ Oto Oltvanji Format: 13x20 cm Broj strana: 272 Pismo: Latinica Povez: Mek

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 1533

Prelude to Dune - House Atreides Brian Herbert i KJA Str 604 Povey mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Kuća Atendor prelodi za Dinu

Izdavac - Bard Books Godina - 1982. Stanislav Lem Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 18 cm,239 str. (26)

Autor: Gustav Majrink Format: 13x21 Br. strana: 203 Povez: tvrd Radnja Valpurgijske noći je smeštena u Meyrinkov voljeni Prag, Zlatni grad prožet tajnama i magijom, i započinje sablasnim događajem koji se jedne večeri odigrao u palati Elzenvanger. Pojava mesečara Zrcadla, koji prekida partiju vista grupe dokonih plemića, označava početak košmara koji će uskoro progutati Prag i njegovu okolinu.Naime, uskoro se ispostavlja da je Zrcadlo samo marioneta kojom upravlja neka misteriozna i zloslutna sila. Od groteske, jeze i onostranog satkana je mreža u koju se, poput leptirova što će nahraniti pauka, upliću junaci Valpurgijske noći. Vremešni carski lekar Tadeus „Pingvin“ Flugbajl i njegova bivša ljubavnica „češka Lizl“ suočavaju se s greškama prošlosti, dok ih iza svakog ugla vrebaju zamke i smrtonosne opsene. Siromašni violinista Otokar i plemkinja Poliksena se u kovitlacu nemira i vlastite sputanosti bore za zajedničku budućnost. Uskoro postaje jasno da izlaz iz začaranog lavirinta nije lako pronaći...

Autor: Ijan Mekdonald Sempl fudbala, kvantne fizike, realiti programa, DJ-kulture, kapuera, Indiosa i favela. Istorijska hronika, sociološka studija, filozofsko-naučna kontemplacija i kiberpankerski akcioni superspektakl. - Oto Oltvanji Brilijantan, kaleidoskopski roman koji je istovremeno i portret zemlje i potraga po širokim horizontima teorijske fizike. `Brazil` je dosad najbolja Mekdonaldova knjiga- THE TIMES

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Inkyard Press - Toronto, 2022. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21,5 cm. 392 str. Sezona otrova - Mara Ruterford na engleskom jeziku `Mara Rutherford’s The Poison Season took me on journey through a bloodthirsty forest, where two star-crossed lovers discover the true meaning of poison. It brims with evocative storytelling that left me enchanted!` — Emily J. Taylor, New York Times bestselling author of Hotel Magnifique Outsiders are always given a choice: the Forest or the lake. Either way, they’re never heard from again. Leelo has spent her entire life on Endla, coexisting with the bloodthirsty Forest and respecting the poisonous lake that protects her island from outsiders who seek to destroy it. But as much as Leelo cares for her community, she struggles to accept that her younger brother will be exiled by his next birthday, unless he gains the magic of enchanted song so vital to Endla. When Leelo sees a young outsider on the verge of drowning in the lake, she knows exactly what she’s supposed to do. But in a moment that will change everything, Leelo betrays her family, her best friend, and Endla by making an unthinkable choice. Discovery could lead to devastating consequences for both Leelo and the outsider, Jaren, but as they grow closer, Leelo realizes that not all danger comes from beyond the lake—and they can only survive if Leelo is willing to question the very fabric of her society, her people, and herself.

DVE ZEMLJE - Robert Sojer Druga polovina listova talasasta i ima manju fleku sa spoljašnje strane listova 366 strana , Roman Dve zemlje predstavlja prvi deo trilogije Svet Neandertalaca u kojoj nam Robert Sojer na slikovit i upečatljiv način predstavlja dve vrste ljudskih bića koje žive u dva paralelna univerzuma. U jednom živimo mi, a u drugom Neandertalci koji su stvorili svoju civilizaciju, kulturu i nauku. Te dve vrste, po mnogo čemu različite, ali istovremeno i neverovatno slične, susreću se u trenutku kada Ponter Bodit, fizičar iz paralelnog sveta, nepredviđenim spletom okolnosti, do kojih dolazi tokom jednog od njegovih eksperimenata sa kvantnim kompjuterom, dospeva na našu Zemlju

Izdavač: Everest media, Beograd, 2012 Broj strana: 275 Pismo: ćirilica Povez: Broširani povez Format: 20 cm Roman Gamiž u sebi spaja mladost i starost, tradiciju s modernim, bajkovito s realitetom, osećanja s logikom, brzinu dešavanja sa prelepim opisima, ozbiljne misli i mnogo, mnogo humora, ogromnu ljubav i bezmernu mržnju, plemenitost i zlo, lepotu razlika i čuvanje sopstvenog identiteta, savršen pravopis i nepravilan jezik... Ako sumnjate da je moguće sve to prirodno sastaviti, treba da pročitate knjigu. (Lidija Dobrašinović) Neosporno inspirisana nasleđem velikog Tolkina, a pre svega Hobitom, autorka se ne zadovoljava pukim podražavanjem, već postojeće nasleđe fantastike za mlade koristi samo kao početnu inspiraciju za svoju nadahnutu pripovest.

Pismo Latinica Povez Broš Strana 252 Teološke dileme, autobiografski elementi i podvojena ličnost protagoniste čine Valis atipičnim romanom ne samo kada je Dikovo stvaralaštvo u pitanju, nego naučnofantastična književnost uopšte. Ovo je njegovo najiskrenije i najsmelije delo, čija neočekivano lična priča pruža priliku istinskim ljubiteljima ovog pisca da se bliže upoznaju sa idejnim i filozofskim izvorima njegovih nepouzdanih stvarnosti. Dok razotkriva načine za transformisanje ludila u mehanizam uočavanja, tumačenja i rešavanja problema i dilema s kojima se suočava pojedinac, društvo, pa i ceo univerzum, Dik pokazuje kako ono, kao sveopšta dijagnoza, postaje merilo stvarnosti. Valis je dokumentovani pokušaj svođenja opšteg, kosmičkog i nepojmljivo apstraktnog na konkretno, pojedinačno i pojmljivo, gde u mnoštvu brojnih varijabli postoji samo jedna konstanta ∙ Bog.

Autor: Roger Zelazny Izdavač: `Znak Sagite`, Beograd Broj strana: 174 Pismo: Latinica Povez: mek Format: 20 cm Psihoanalitičari 21.veka specijalnim terapijama kontrolisanih i dirigovanih snova pomažu ljudima, a najbolji među njima, Čarls Render, ide i korak dalje, pokušava da slepu devojku obuči da i ona postane oblikovatelj snova. Renderova moć je gotovo božanska, on stvara i oblikuje svetove, njegove kreacije su stvarnije od stvarnosti, njegova volja je granitna, a imaginacija neiscrpna. Ipak, razlika između ogromne i neograničene moći postoji i Render se mora suočiti s tim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....