Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa / Milovan Đilas Vrsta građe elaborat, studija Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1990 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 205 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂStudije i monografije ISBN 86-331-0224-2 (broš.) Napomene Tiraž 10.000 Str. 199-204: Nova klasa, danas / Nikola Milošević. Posveta autora na nasl. str.: ``Sveti Stojanoviću, drugarski i prijateljski, Milovan Đilas, 9.2.90``: UBKG: ML L 6083 Predmetne odrednice Komunizam Politički sistem -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. MG60 (N)

Naslov: Neću da ćutim Urednik: Biljana Stepanović Izdavač: Beograd : Business Info Group Pismo: latinica Br. strana: 205 ; fotogr. Format: 26 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Veoma lepo opremljena knjiga, štampana na kvalitetnom papiru. Knjiga Neću da ćutim sadrži razgovore sa 50 ličnosti iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života Srbije, različitih političkih uverenja, o njihovom viđenju puta kojim Srbija ide u proteklih pet godina i predlozima šta bi trebalo raditi u interesu nacionalnog opstanka i napretka. Razgovore su vodili poznati novinari a imena intervjuisanih ličnosti možete da pročitate na slici. a) Srbija - Društvene prilike - Intervjui b) Srbija - Političke prilike - Intervjui c) Srbija - Ekonomske prilike - Intervjui

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

Uroš Dujšin: TEORIJA NOVOG SOCIJALIZMA J. K. GALBRAITHA, Globus Zagreb / Pravni fakultet Zagreb 1989, tvrdi povez, omot, str.292. Studija o delu Džona Keneta Galbarjta. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Dujšin, Uroš, hrvatski ekonomist (Beograd, 13. II. 1935 – Zagreb, 19. I. 2019). Diplomirao (1959) i doktorirao (1985) na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Specijalizirao je komparativnu ekonomiju u Luxembourgu te u SAD-u (na Harvardu i u Williamstownu). Od 1960. radio na Pravnom fakultetu u Zagrebu; od 1987. profesor ekonomske politike; dekan (1997–99). Autor mnogobrojnih radova s područja međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa. Glavna djela: Novi socijalizam Johna Kennetha Galbraitha (1989), Osnove ekonomike (koautor, 1990). Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 — 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[2][3]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[4]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijevog administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života[5][6]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za Commandeur de la Legion d honneur.

NOVO Str 447 Burne godine raspada Sovjetskog Saveza, „epoha Gorbačova” i „era Jeljcina”, nestanak Varšavskog ugovora, jačanje i prodor Severnoatlantske vojne alijanse na Istok – to je okvirna priča memoarske knjige ruskog akademika i političara Jevgenija Primakova (s ruskog prevela Ivana Sekicki). Taj okvir ispunilo je traganje za odgovorom na suštinska pitanja koja su nametali međunarodni odnosi u drugoj polovini prošlog stoleća. Ova pitanja odredila su ne samo sudbinu pojedinaca, već i istorijsku sudbinu mnogih naroda, i ne samo u nedavnoj prošlosti, već, po svemu sudeći, i u doglednoj budućnosti. Dramatični događaji u bivšoj Jugoslaviji, s posebnim težištem na zbivanjima sa srpskim narodom, našli su svoje mesto u ovom Primakovljevom svedočanstvu. Ali, za razliku od mnogih zapadnih momoarista i krunskih aktera savremene svetske politike, zapenušanih od pristrasnosti, Primakov ni jednog časa nije smetnuo s uma vrednost i značaj nacionalne kulture i tradicije iz koje potiče, pa je i ovo delo veoma redak primer kako je, umesto sa spektakularnim obračunima i optužbama, istinska senzacija vezana sa strasnim traganjem za univerzalnim obrascem međuljudskog i međunarodnog razumevanja i sporazumevanja. Primakov je rođen 1929. u Kijevu odakle se njegova porodica preselila u Tbilisi (Gruzija) gde je Primakov proveo detinjstvo. Diplomirao je na moskovskom državnom univerzitetu. Karijeru je započeo kao novinar, prošavši put od izveštača Državnog radija i televizije do komentatora u listu „Pravda”. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u vreme arapsko-izraelskog sukoba na Bliskom istoku, radio je kao dopisnik iz ratom zahvaćenog područja. U to doba svoju sudbinu tesno je povezao sa naukom. Pošto je doktorirao iz oblasti ekonomskih nauka, s dobrim znanjem engleskog i arapskog jezika, postao je dopisni, a potom i redovni član Akademije nauka, zatim stupio na čelo Instituta za orijentalistiku i Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Krajem 80-tih aktivno se uključio u politiku. U vreme vladavine Mihaila Gorbačova član je najviših državnih institucija. U vreme vladavine Borisa Jeljcina bio je na čelu ruske spoljne obaveštajne službe, zatim na čelu ministarstva inostranih poslova. Od septembra 1998. do maja 1999. vršio je funkciju premijera Ruske Federacije. Početkom novembra 2004. svedočio je pred haškim tribunalom u korist odbrane Slobodana Miloševića.

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

Autor: Džozef Stiglic Povez: tvrd Format: 16,5x24 Br. strana: 464 U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Izdavači: Informatika ad, Beograd / Prevodilačka radionica Rosić, Beograd Prevod: Sava Rosić Predgovor: Slobodan Antonić Povez: broširan Broj strana: 569 Sadržaj priložen na slici Pečatirana, veoma dobro očuvana. Nastavljajući kretanje po putu zadatom reformama Gorbačova i Jeljcina, Rusija se tako duboko zaglibila u krizu da se sada može raditi samo o revolucionarnom kidanju nastalih vrzinih kola. Pod revolucionarnim dejstvima ovde se podrazumevaju ciljani programi usmereni na brzu i duboku promenu društvenih institucija koje su tokom reforme bile nastrojene (ili su se „samonastrojile“) na demontažu rusijskog naroda i institucionalnih matrica životnog ustrojstva Rusije. Vrsta i tehnologija takvih revolucija predstavljaju temu posebnog razgovora. Ako se taj revolucionarni projekat bude ostvarivao u režimu sadejstva a ne protivdejstva sa vlašću i državnim aparatom, onda će kriza biti prevaziđena bez teških potresa. U suprotnom će doći do sukoba raznih delova društva sa vlašću i međusobno – i proći ćemo novi krug spirale haosa. (K-134)

Jevrem M. Cokić : SRBIJO, PROBUDI SE ! - Decenija stradanja i patnje , Autorsko izdanje Beograd 2011, tvrdi povez, str. 272. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Цокић Јеврем Рођен је 28. маја 1934. године у селу Газдаре, општина Медвеђа, Република Србија. После завршене мале матуре 1948. године у Лебану, радио је годину дана у управи рудника “Леце”, а затим је завршио средњу пољопривредну школу у Лесковцу 1953. године. После средње школе уписује се на Војну академију ЈНА коју завршава 1956. године. Током службе завршио је и Вишу војну академију (1966) и Школу народне одбране (1975). Као официр полагао је пријемни испит за Вишу војну академију, као и испите за чинове капетана, мајора и генерал-мајора, у који је унапређен 1986. године. Највећи део војне каријере провео је у трупи на разним командним и штабским дужностима, почев од командира вода и чете, оперативца у штабу пука и дивизије и начелника штаба бригаде, а затим команданта пука, бригаде, корпуса и армије. Као млад официр пуних шест година (1958-64) вршио је и дужност физичког обезбеђења Председника СФРЈ, односно Врховног команданта ОС СФРЈ. У васпитно-образовним установама Оружаних снага СФРЈ, обављао је дужности заменика и уједно помоћника команданта Војне академије ЈНА за наставу и научно-истраживачки рад у Београду (1981-84) и команданта Центра војних школа Копнене војске у Сарајеву (1984-87). У Генералштабу ЈНА био је на дужности у Управи пешадије у одељењу за израду борбених правила, и на дужности начелника Инспекције и главног инспектора борбене готовости ОС СФРЈ. У Генералштабу Војске Југославије обављао је истовремено дужности помоћника начелника ГШ за сектор „Односи са међународним организацијама“ и за сектор „Организацијско-мобилизацијски, персонални и правне послови“, а уједно је био и заменик начелника ГШ. Био је учесник у грађанском рату 1991-1992. године на дужности команданта Оперативне групе ЈНА. Тада је тешко рањен приликом извршавања борбеног задатка, када је хеликоптер у којем је обилазио борбене положаје оборен од стране непријатеља. На лечењу у ВМА провео је годину дана. Постао је ратни војни инвалид са 80% инвалидитета. Службовао је у девет гарнизона, и сем Македоније, у свим остали републикама бивше СФРЈ. Имао је дванаест прекоманди и више породичних селидби. Пензионисан је по сили закона почетком 1995. године у чину генерал-пуковника, са дужности команданта Прве армије. До сада је написао и објавио књиге: „Почетак краја“ (2008), “У служби народа и отаџбине” (2009), “Србијо пробуди се” (1911) И „Од Београда до Брисела“ (1913).

Oblast: Političke nauke Autor: Strani Autor:: Džozef Stiglic Žanrovi:: Politika Izdavač:: Miba Books Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Autor - osoba Pavlović, Dragiša, 1935- = Pavlović, Dragiša, 1935- Naslov Olako obećana brzina / Dragiša Pavlović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 414 str. ; 25 cm Zbirka Plava biblioteka (pl.) Napomene Tiraž 5.000 Registar. Predmetne odrednice Pavlović, Dragiša, 1943?-1996 Savez komunista Srbije. Centralni komitet Jugoslavija -- Političke prilike Svrgnu ga prejaka metafora – tako bismo, parafrazirajući jedan glasoviti stih, najkraće mogli opisati političku sudbinu Dragiše Pavlovića, do nedavna (krajem 1987. g.) predsjednika Gradskog Komiteta OSK Beograda. Naime, predstavljajući nam ovdje kronologiju vlastite detronizacije, on se potrudio da „politički mirno i lingvistički razložno“ opiše „slučaj klasične političke metafore“. On, barem, tvrdi, da su tri ključne riječi – „olako obećana brzina“ – koje je izustio u jednom izlaganju, zaslužne za njegovu katabazu, kojom je s političkog vrha SR Srbije došao do svoga „političkoga groba“. Autor se ipak ne zadovoljava samo političkom lingvistikom, već nam iz svog subjektivnog aspekta-u neposrednom reagiranju na protekle događaje koji se još nisu stišali - pruža kompletnu dokumentaciju о dramatičnom obračunu, koji je našu užu partijsku scenu učinio događajem od najšireg jugoslavenskog interesa. Kompletirajući vlastiti dosje i prikazujući ga kao politički autodafé, D. Pavlović, kojega se „politika više ne tiče“, podosta pomaže da se u široj javnosti bolje shvati mehanizam i misterij vlasti. Jer, uz svu dostupnu dokumentaciju iz masovnih medija, on ovdje obrazlaže i ono što se govorilo i radilo iza „spuštenijeh“ zavjesa zatvorenih sjednica naših partijskih foruma, a to je napokon poželjna indiskrecija. Kao protagonist i kao »žrtva« jedne te iste metode, D. Pavlović sortira slijed događaja koji su doveli do njegova svrgavanja, ali koji još nipošto nisu doveli do nekakvog „hepienda“, dapače i naprotiv... Ovako, barem, u neposrednom svjedočenju, bez ikakve distance, redaju se pred nama „afera Student“, „Memorandum sanu“, slučaj humoreske „Vojko i Savle“ i naravno, Kosovo kao ključni motiv i problem. Da li je u sukobu i obračunu na partijskom vrhu SR Srbije bilo do sada riječi о različitim idejnim koncepcijama i praktičkim rješenjima ili se radi samo (?) о koliziji dvije ličnosti, koji „ne liče jedan na drugoga ni po čemu“? Time će ova knjiga zainteresirati protagoniste, sudionike, partnere i suputnike SK, ali i one koji stoje po strani, ne nužno ravnodušni, ali nedovoljno obaviješteni. Dragiša Buca Pavlović (Kragujevac, 5. oktobar 1943 – Beograd, 9. septembar 1996) bio je društveno-politički radnik Socijalističke Republike Srbije i od 1986. do 1987. godine predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. U Kragujevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na kragujevačkom odeljenju, najpre Mašinskog fakulteta, a potom i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Kao mladić je stupio u članstvo Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). U rodnom Kragujevcu nalazio se na poziciji direktora Novinsko-izdavačkog preduzeća „Svetlost”, a u vremenu do imenovanja na mesto šefa beogradskih komunista, radio je u Remontnom preduzeću „Kompresor”, zatim u Institutu za sisteme planiranja i upravljanja u Beogradu. U Izvršnom veću Skupštine SR Srbije nalazio se na mestu šefa kabineta predsednika Izvršnog veća, a potom i na poziciji zamenika predsednika Komiteta za ekonomske odnose sa inostranstvom. Takođe je obavljao funkciju predsednika Privredne komore Beograda. Pavlović je u proleće 1986. godine izabran za predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i postao je član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Bio je blizak saradnik i istomišljenik tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije, Ivana Stambolića. Nakon što su usledile tenzije na Kosovu, između Albanaca i Srba, tadašnji predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, posetio je u aprilu 1987. godine Kosovo Polje gde je dao podršku Srbima. Ti događaji izazvali su razdor u srpskom državnom i partijskom vrhu. Tenzije su se posebno pojačale nakon ubistva četiri vojnika JNA u Paraćinu 3. septembra te godine. Pavlović je 11. septembra, na konferenciji za štampu, izgovorio reči koje su obeležile kraj njegove karijere: „Situacija na Kosovu, koja se ne poboljšava željenom i obećanom brzinom, stvara opasnu atmosferu gde svaka reč izgovorena protiv srpskog nacionalizma je shvaćena kao nacionalizam. Strastvene reči mogu doneti samo vatru.“ Ove reči bile su upućene na račun politike Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) koja je svojim „Memorandumom” tražila prekid dotadašnje politike pregovaranja sa kosovskim Albancima i tražila energičnije i konkretnije akcije kada je albanski nacionalizam u pitanju. Kritika koja je definisana sa tri reči „olako obećana brzina” bila je upućena na račun srpskih nacionalista, što je Dragiša Pavlović i naveo u svojoj knjizi „Olako obećana brzina” i bile su jedan od povoda za njegovu smenu na čuvenoj Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je održana 23. i 24. septembra 1987. Optužba koja mu se stavljala na teret je da ne postupa u skladu sa Statutom SK i politikom koja je definisana na nivou SKJ. Kasnija dešavanja, podmetanja humoreske „Vojko i Savle”, članci u Politici i Ekspresu bili su uvod u njegovu smenu, razrešenje sa mesta člana Predsedništva CK SK Srbije i isključenje iz članstva Saveza komunista. Ovoj sednici prethodila je par sednica zatvorenih za javnost na kojima je pripremljeno sve što je na Osmoj sednici i nastupilo. Nakon smene, radio je u Beogradu kao predstavnik jedne slovenačke firme, a potom se bavio privatnim biznisom. Pavlović je autor više knjiga. Poslednja mu je „Olako obećana brzina”. Dragiša Pavlović je preminuo u Beogradu, 9. septembra 1996. godine, od posledica srčanih tegoba. MG155 (N)

Istorijski razvoj institucije konzula Istorijski posmatrano, konzularni odnosi predhodili su diplomatskim odnosima jer su se bavili materijom i problematikom trgovine, plovidbe i ekonomskim poslovima koji su bili privatnopravnog karaktera. Trgovina, plovidba i ekonomski poslovi nastali su još u starom veku između tadašnjih država Egipta, Grčke i drugih država na Bliskom istoku i Mediteranu. Pojedini autori smatraju da je institucija konzula nastala i postojala još u starom veku. Prema tim autorima, institucija konzula vodi poreklo od magistrata (koji su bili trgovačke sudije) koje su antički Grci imenovali u Egiptu u VII veku p.n.e. i koji su sudili međusobne sporove svojih državljana na osnovu sopstvenih zakona. Zatim, u antičkoj Grčkoj od VI veka p.n.e. postojali su protestati i prokseni, koji su u stvari bili posrednici u pravnim i političkim odnosima stranaca koji su živeli i radili u Grčkoj i lokalnih državnih organa. Naime, stranci u Grčkoj, kao i u ostalim državama Starog veka, nisu imali praktično nikakva prava i bili su bez ikakve pravne zaštite... nova ERISS 2022. tiraž 300 SKAJ.2

Globalna zavera... i kako je razotkriti Dejvid Ajk Admiral books, 2011. 615 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Tek kad se sve tačke spoje, dobijamo izuzetno značajnu sliku koja će nas zapanjiti. Zaista ih je mnogo, na svakoj stranici knjige, dok Ajk polako podiže veo sa svih događaja od početka sveta do onih koji su se dogodili 11. septembra i „hologramskog Interneta” koji diktiraju našom stvarnošću. Globalna zavera sa ciljem da se nametne orvelovska država ne spada više u domen „teorije”. Bezbrojni su dokazi koji to potvrđuju i danas se mogu iskusiti na svakom koraku. Mreža ukrštenih porodica, koje datiraju od početka sveta, manipulišu svetskim događajima preko svojih marioneta – političara i ljudi na vodećim pozicijama da bi uspostavili tiraniju koju su dugo i neumorno planirali i radili na njenom uspostavljanju. Ali dani njihove anonimnosti su odbrojani, a Dejvid Ajk baca svetlo i na one u senci, što rezultira njihovim izlaskom iz tajnosti koja je toliko bitna za uspeh njihovog plana. Ko smo mi? Gde smo mi? Zašto je svet ovakav, kakav je?

Monografija o porodici Karić, autor Mirko Stamenković, odlično očuvana, izdanje Interprint Beograd 2017, kvalitetna štampa i fotografije u boji. `Mirko Stamenković više decenija prati naš rad, a za one koji ne znaju, mi smo još u onoj Jugoslaviji prvi osnovali privatnu i porodičnu kompaniju,i od tada je prošlo, skoro pet decenija. Imali smo sreću da je tadašnji predsednik Tito posetio naš grad Peć i da mu se svidelo to što mi radimo kao porodica. Smatrao je da ti porodični biznisi mogu samo da doprinesu razvoju države i rekao da nam se omogući šta god da nam treba. U to vreme smo Sreten, Dragomir, Zoran, Olivera i ja smo za četiri godine, otvorili pet kompanija. Počeli smo sa petoro ljudi, a onda smo rasli. Maršal je, kao primer porodičnog biznisa, na sastancima sa predstavnicima Sovjetskog Saveta uzimao našu porodicu i u to vreme je to bila velika čast. Ubrzo nakon toga posetili smo Rusiju i tako krenuli u te vode u toj zemlji. Mi smo prvi Srbi koji su osnovali privatne kompanije u Rusiji i danas smo jedna od najvećih kompanija` Bogoljub Karić

ARGUMENTI ZA EVROPSKU UNIJU! Kritičari rado opisuju Evropsku uniju kao nedemokratsku i nepopularnu, ali njihovi argumenti su prečesto zasnovani na mitovima i nesporazumima. To nam svima čini protivuslugu, a u ovom periodu nesigurnosti o budućnosti Evrope je još važnije da svi imamo jasnu sliku o najvažnijim problemima koji su u pitanju. Ova snažna knjiga razotkriva zablude vezane uz Evropsku uniju, zagovara na uverljiv i pregledan način evropsku integraciju. Pokazuje kako je Evropska unija poboljšala život Evropljana na velliki broj načina, kao i kako je Evropi dala snažnu prisutnost na međunarodnoj pozornici. Ova knjiga će sa sigurnošću prosvetliti, ali i podstaknuti debatu, a namenjena je svakome ko želi da bolje razume Evropu i shvati zašto je ona važna. „McCormickovo jasno i konkretno izlaganje o važnosti EU za sve njene države članice i građane informisaće i prosvetliti, kako euroentuzijaste tako i euroskeptike – nije moglo biti bolje vreme za novu debatu o ulozi Britanije u Uniji, koja se menja.` — John Palmer, bivši evropski urednik časopisa Guardian, osnivač i politički direktor Centra za evropske politike „Obavezno štivo za građane, stručnjake, studente i kreatore politika, koje je napisao jedan od najcenjenijih autoriteta za evropska pitanja.` — Alexander Stubb, Ministar evropskih poslova i vanjske trgovine, Finska „Glasovi skepticizma bili su sveprisutni pratilac pri izgradnji Evrope ’ujedinjene u različitosti‘ i, kako nas John McCormick podseća, tokom godina bilo je mnogo predviđanja o njenoj krizi ili smrti. Zbog svog širokog poznavanja istorije i iskustva, kao povremeni politički analitičar, itekako je svestan i prednosti i nedostataka ovog procesa i neizbežnosti perioda stagnacije i krize, ali i perioda dinamičnosti. Međutim, u pravom izazovu pokazuje skepticima i kritičarima da je priča o Evropskoj uniji pre svega priča o napretku u zajedničkom razumevanju među narodima. Pokazuje koje su prednosti saradnje i udruživanja suverenosti među narodima, kao i rasta solidarnosti i kohezije u praksi, koji bi mogli da posluže kao model za one koji traže oblik organizacije mira utemeljenog na saradnji na globalnom nivou.” — Jacques Delors, bivši predsednik Evropske komisije Kratak sadržaj Uvod Što je Europa? Europa kao mirotvorac Europa kao tržište Europa kao demokracija Europa kao zajednica Europa kao politički model Europa kao globalni igrač Kamo krenuti odavde? Dvadeset razloga zašto je Europa važna JOHN McCORMICK je profesor Politike Evropske unije na Univerzitetu u Indiani, SAD. Najpre je studirao novinarstvo, osam godina je radio u odseku za informisanje u dve ekološki interesnim grupama u Londonu, nakon čega je postao naučnik. Objavio je velik broj knjiga o Evropskoj uniji i drugim temama, uključujući knjige Razumeti Europsku uniju (sada u 5. izdanju), Evropska unija, Evropska velesila i Savremena Britanija.

Драган Крстић: ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ 1968-73 Из штампе је изашла пета књига `Психолошких белешки ( 1978-1981 ) покојног професора Драгана Крстића, у низу књига које обухватају временски распон од 1960-1988. Реч је о тајном дневнику који је Драган Крстић, факултетски професор психологије и научни радник, водио готово тридесет година ( 1960 - 1988 ), не откривајући га чак ни сопственим укућанима. На неколико хиљада страна Крстић је тајно бележио што нико у комунистичкој Југославији ( `па и шире` ) није смео да помисли, камоли изрази. Са свим аспектима тоталитарне свести у доба титокомунизма, друштвене патологије која се из ње родила и њене погубности по српско биће, народ и државу, Крстић нас суочава кроз обиље феноменалних психолошких анализа, али је његов рукопис много више и од тога. Он је права ризница невероватно дубоких и оштроумних студија о духу времена, психологији модерног човека, о лицу и наличју савремених друштава Истока и Запада, о књижевности, филму, свакодневном животу, судбини појединца у вртлогу сваковрсних идеолошких стремљења унутар којих битише и као њихов носилац и као жртва. И својим животом и својим делом Драган Крстић се потврдио као човек невероватно блиставог ума, јаког карактера и истински племените душе. О аутору: Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Члан Саветовалишта за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истодобно предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању хонорарно предавао на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног Психолошког речника, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник Учење и развој, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот, до средине шездесетих година активни члан аеро клуба Наша крила. Пензионисао се 1994. Издавач: Балканија, Нови Сад, 2015 Број страна: 489 Ћирилица, тврд повез са златотиском

Mirko Marjanović : U RALJAMA DOSOVSKE DEMOKRATJE , Progres Beograd 2004, tvrdi povez, omot, veliki format, str. 1156. Očuvanost 4. Марјановић, Мирко, 1937- Прогрес (Београд) -- Политички утицај -- 2000-2004 Кривично дело против службене дужности -- Србија -- 2000-2004 Србија -- Политичке прилике -- 2000-2004 Mirko Marjanović (Knin 27. jul 1937 — Beograd, 21. februar 2006) bio je srpski i jugoslovenski političar i ekonomista. Marjanović je bio predsednik Vlade Republike Srbije i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije. Biografija Marjanović je rođen 27. jula 1937. godine u Kninu (Kraljevina Jugoslavija), gde je završio gimnaziju.[1] Imao je 4 brata, uključujući blizanca Veljka, i dve sestre.[2] U sezoni 1955/56. godine nastupao je na poziciji krila za NK Dinara iz Knina [3]. Počeo je da studira Muzičku akademiju u Zagrebu, ali je promenio preokupaciju i studirao ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1960. Radio je u preduzeću Tvik u Kninu, Rudarsko-metalurškom kombinatu Zenica, a zatim u Progresu, gde je od 1979. bio generalni direktor spoljnotrgovinskog preduzeća. Sa ruskim Gaspromom osnovao je mešovitu firmu Progresgas-trejding. Funkciju direktora, odnosno predsednika Upravnog odbora Progresa zadržao je i dok je bio predsednik vlade. Bio je jedno vreme predsednik FK Partizana. Preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 21. februara 2006. godine. Politička karijera Za predsednika Vlade Srbije biran je dva puta - prvi put 18. marta 1994, a drugi put 24. marta 1998. Obe vlade su bile koalicione. U jednoj je participirala Nova demokratija Dušana Mihajlovića, a u drugoj Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja i JUL Mirjane Marković u okviru Leve koalicije. Nekoliko zakona donesenih u vreme njegovog mandata omogućili su represiju nad profesorima, studentima[4] i novinarima[5] koji nisu podržavali režim Slobodana Miloševića. Posebno treba izdvojiti Zakon o univerzitetu iz 1998. godine i Zakon o informisanju iz 1998. godine.[6] Podneo je ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije 21. oktobra 2000, nakon što su SPS-DOS-SPO postigli dogovor o formiranju prelazne republičke vlade do prevremenih republičkih izbora krajem te godine. Sve ukupno, to je jedan od najdužih premijerskih mandata u Srbiji. Njegov mandat padao je u vreme dva rata (bosanskog i kosovskog) tokom raspada Jugoslavije, kao i u vreme operacije Oluja kada se u Srbiju i Srpsku iselilo celokupno stanovništvo Srpske Krajine i njegovog rodnog grada Knina. Slobodan Milošević je Marjanovića 23. decembra 2001. iz zatvorske ćelije u Hagu ovlastio da ga u odsustvu zastupa na funkciju predsednika Socijalističke partije, što je Marjanović činio do avgusta 2002, kada je razrešen te dužnosti. Nova vlast podnosila je krivične prijave protiv njega, ali one nisu imale sudski epilog. Autor je knjige „U raljama dosovske demokratije“.

Timoti Garton Eš : DOSJE - Lična istorija , Radio B92 Beograd 1998, str. 232. Očuvanost 4-. Naslov originala: The file / Timothy Garton Ash Timoti Garton Es je jedan od najistaknutijih engleskih intelektualaca, predavac na St.Antony`s College, Oxford. Autor je nekoliko knjiga o drustvenoj i politickoj stvarnosti i promenama u Istocnoj Evropi (Poljska revolucija - Solidarnost, 1983), Eseji o sudbini Srednje Evrope (1989), Mi ljudi: revolucija 89. - svedocenje u Varsavi, Budimpesti, Berlinu i Pragu (1989) i Evropsko ime - Nemacka i podeljeni kontinent (1993). Timoti Garton Es je dobitnik niza znacajnih nagrada i priznanja a Dosje je prva njegova knjiga koja se pojavljuje na srpskom jeziku. `Dosje - licna istorija` je istovremeno ispovedna proza, esejistika i dokument o olovnom vremenu u Istocnoj Nemackoj. Pocetkom osamdesetih godina Timoti Garton Es je kao student ziveo u Istocnom Berlinu. Deset godina kasnije dolazi u novu, jedinstvenu Nemacku, gde u arhivu istocnonemacke politicke policije (Stazi) cita svoj sopstveni dosje. Tada se ponovo srece sa bivsim ljubavima, prijateljima i poznanicima. Otkriva ko je bio zaduzen za njega, ko je bio zrtva, ko dousnik a ko slucajni posmatrac. Dosje je prica o zapadnoevropskim i americkim intelektualcima, njihovim zabludama i predrasudama ne samo o prirodi komunistickih rezima nego i o ljudskoj prilagodljivosti. `GUTEN TAG`, kaze revnosna Frau Sulc, `Imate veoma zanimljiv dosje`. I evo ga, sa pecatima na prednjoj korici: OPK-Akte, MfS,XV 2889/81. Ispod toga napisano je citkim, cinovnickim rukopisom: `Romeo`. Romeo? `Da, to je bilo vase tajno ime`, kaze Frau Sulc i zakikoce se. SEDAM ZA PLASTICNI STOCIC u prenatrpanoj kancelariji Frau Sulc u zgradi Saveznog ministarstva za pisanu zaostavstinu Drzavne sluzbe bezbednosti u bivsoj Nemackoj Demokratskoj Republici: Ministarstvo dosjea. Dok otvaram fasciklu, hvatam sebe kako se prisecam cudnog trenutka iz vremena dok sam ziveo u Istocnoj Nemackoj. Jedne noci 1980. godine, dok sam kao student ziveo u Istocnom Berlinu, vratio sam se sa devojkom u svoju sobu u trosnoj stambenoj zgradi Vilhelmine u opstini Penclauer Berg. Ovo je bila soba sa pogledom na sebe. Veliki zidni prozori otvarali su se direktno na balkon, i da nije bilo mrezastih zavesa, stanari zgrade preko puta mogli su da gledaju pravo u moju sobu. Dok smo se grlili na uzanom krevetu, Andrea se najednom odmakla, ustala, skinula svu odecu sa sebe, otisla do prozora i razmakla mrezaste zavese. Upalila je blestavo svetlo i vratila se k meni. Da je to bio, recimo, Oksford, bio bih mozda malo iznenadjen blestavim svetlom i razmaknutim zavesama. Ali ovo je bio Berlin, i prosto nisam nista mislio o tome. To jest, nisam mislio sve dok nisam saznao za ovaj dosje. Onda sam se setio tog trenutka i poceo sam da se pitam da li je Andrea radila za Stazi, i da li je tada razmakla zavese da bi neko iz stana preko puta mogao da nas fotografise. Mozda te fotografije vrebaju u ovoj fascikli koju je Frau Sulc vec pregledala. Sta je ono rekla? `Imate veoma zanimljiv dosje`. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Političke prilike , Istočna Evropa Ostali naslovi iz oblasti: Politika

Odlično očuvana 348 strana 325 grama Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. H1

KORPORATIZAM: Džefri Grup Naslov Korporatizam : tajna vlada Novog svetskog poretka / Džefri Grup Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Admiral books, 2012 (Beograd : Admiral books) Fizički opis 330 str. : ilustr. ; 24 cm ISBN 978-86-88617-28-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Corporatism / Jeffrey Grupp Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 321-330. Predmetne odrednice Multinacionalne kompanije Ekonomija -- Politika Korporatizam je bio ekonomska strana fašizma. Temeljila se na spoju jake, nedemokratske i centralizovane vlade i velikih korporacija. Ta praksa je prisutna i danas. Korporatizam kako ga vidi profesor Džefri Grup zadire u svaku poru života i predstavlja psihološku kategoriju jer ljudima kroz medije nameće stav da korporativni sistem predstavlja najnaprednije društvo, npr. da je normalno raditi deset sati na dan u korporaciji, potom kupovati neprirodnu hranu punu aditiva, koju su proizvele korporacije, u trgovačkim centrima koji pripadaju istim tim korporacijama. Uveče taj homo sapiens iscrpljen od rada za korporacije gleda korporativnu televiziju. “Korporatizam je stanje kada se velike vlade, vojska i biznis udruže. Ta politička struja preovladava u svetu od pamtiveka. Obično nam govore da postoji demokratija, komunizam, ali oduvek je postojao samo jedan sistem – KORPORATIZAM, kaže Džefri Grup. Odlično očuvana knjiga.

Nova, nekorišćena Historia tragicomica / Stipe Šuvar ; [urednica Mira Šuvar] Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Razlog, 2013 (Zagreb : Dudovec) Fizički opis 573 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Šuvar, Mira Vušković, Boris Zbirka Biblioteka Tako je bilo / Razlog, Zagreb ISBN 978-953-6985-18-0 (tvrdi povez) Napomene Str. 9-10: Uvodne napomene / Mira Šuvar Str. 11-16: Predgovor / Boris Vušković O autoru knjige: str. 561-563 Registar. Predmetne odrednice Šuvar, Stipe, 1936-2004 -- Eseji Jugoslavija -- Politične situacija Hrvatska -- Politične situacija UVODNE NAPOMENE Naslov ove knjige (`Historia tragicomica`) dao je autor i skicirao njezin sadržaj nekoliko mjeseci prije iznenadne smrti. Knjiga je trebala obuhvatiti izbor njegovih intervjua iz razdoblja od 1990. do 2004. godine. Nije u to vrijeme planirao u tu knjigu uvrstiti i izbor iz velikog broja autorskih tekstova, socioloških analiza, komentara, te izlaganja na međunarodnim skupovima iz tog vremena. Računao je da če neke od tih tekstova uvrstiti u naredne knjige, koje je također planirao, a na nekima i intenzivno radio, ali ih nije uspio i završiti. Ispisao je, na primjer, više od tisuću stranica teksta za knjigu `priloga kronici tobožnjeg kraja historije 1989-1994. godine`, pod tada radnim naslovom `Historia tragicomica`. Kasnije je odustao od tog naslova za tu knjigu i tako naslovio ovu u koju je namjeravao uvrstiti intervjue objavljene u deset godina dužem vremenskom razdoblju (do 2004. godine). Ja sarn pak sada u knjigu, osim intervjua, uvrstila i različite tekstove koje je autor ispisivao, a većinu njih i objavljivao u tom vremenu. Nije bilo lako napraviti ni izbor intervjua, a ni ostalih priloga za knjigu, jer je tekstova koji to `zaslužuju` mnogo više nego su mogli stati u njezine korice. Krenula sam tako što sam najprije izostavila sve intervjue i istupe u elektroničkim medijima (a bilo ih je zaista mnogo, među njima i onih koji su, na primjer za `Slobodnu Evropu`, trajali i po više sati), a koji i nisu autorizirani za objavljivanje u pisanim medijima. Izostavila sarn i neke opsežne sociološke analize od kojih su neke objavljivane u nastavcirna u novinama (na primjer u `Slobodnoj Dalmaciji`, `Oslobođenju`, `Makarskoj kronici`...), članke objavljene u `Borbi` (radilo se o fragmentima iz rukopisa knjige `priloga kronici tobožnjeg kraja historije`), seriju razgovora u `Feralu` o `pet godina raspleta`, a i razne druge intervjue objavljene u Hrvatskoj i inozemstvu. U knjigu sam uvrstila i četiri nekrologa posvećena poznatim ličnostima, a koje je, uz niz drugih, autor napisao i objavio u `Hrvatskoj ljevici`. Neke sam tekstove djelomično kratila, a učinila sam to tako što sam u intervjuima ispustila ponavljanja u odgovorima na isto ili slično pitanje. No, ukoliko su odgovori sadržavali i neke dodatne informacije (`detalje`) nisam ih kratila. A u nekoliko sam slučajeva ostavila i autorizirane dijelove odgovora koji su prilikom objavljivanja u novinama zbog ograničenog prostora kraćeni. Osim nekoliko iznimki, nisam mijenjala naslove pod kojima su intervjui ranije objavljeni, uključujući i one karakteristične u `Feralu`. Nisam mijenjala autorove naslove analiza, komentara i izlaganja na raznim skupovima. U sva tri dijela knjige tekstove sam poredala kronološki i na početku označila vrijeme kada je neki tekst izgovoren, napisan i objavljen. Smatrala sam da je za čitaoce važan kontekst, vrijeme nastajanja intervjua ili nekog drugog teksta. Mira Šuvar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovnoj strani fali gornji desni cosak, sve ostalo uredno! Harold Džozef Laski (eng. Harold Joseph Laski, 30. jun 1893, Mančester — 24. mart 1950, London) — britanski politikolog i politički teoretičar, ekonomista, učitelj, naučni pisac. Rođen od Nathana Laskija, jevrejskog trgovca pamukom i lidera Liberalne partije. Školovao se u Mančesterskoj gimnaziji, a zatim je šest meseci studirao eugeniku pod vođstvom Karla Pirsona. Oženivši se osam godina starijom hrišćankom, raskinuo je sa svojom osuđujućom porodicom i odrekao se judaizma, proglasivši se ateistom. Doktorirao je istoriju na Oksfordu 1914. godine. Iz zdravstvenih razloga nije pozvan na front Prvog svetskog rata i nakon diplomiranja neko vreme je radio u listu Dejli Herald. Godine 1916. postavljen je za predavača moderne istorije na kanadskom univerzitetu Mekgil, gde je prethodno studirao dve godine, a takođe je predavao od 1916. na Harvardu i od 1919. na Jejlu, sklapajući mnoga poznanstva u Americi sa predstavnicima lokalne elite. U Englesku se vratio 1920. godine, gde je počeo da predaje na Londonskoj školi ekonomije i 1926. dobio zvanje profesora, zadržavši ga do 1950. godine; skoro odmah po povratku postao je aktivna ličnost Laburističke partije, dvadesetih godina 20. veka napisao je mnoge političke eseje[6]. Od 1930. Laski je prešao na socijalističke i marksističke pozicije, postajući jedan od najistaknutijih britanskih socijalističkih političara u međuratnom periodu; u svojim člancima je dao aktivne aluzije na potrebu oružanog ustanka radnika za promenu društvenog sistema i uveo koncept „krize demokratije“. Ovom poslednjem bila su posvećena tri predavanja, koja je održao 1934. godine u Moskvi na poziv Instituta za sovjetsko građevinarstvo i pravo. Tokom Drugog svetskog rata aktivno je držao predavanja širom zemlje i bio je pomoćnik potpredsednika vlade Klementa Atlija. 1945-1946 bio je predsednik Izvršnog komiteta Laburističke partije, čemu su u velikoj meri doprineli uspešni izbori za laburiste 1945. godine, ali je već 1946. bio prinuđen da podnese ostavku na mesto predsednika partije zbog sukoba sa Atlijem, iako je do 1949. ostao član partijskog izvršnog odbora. Umro od gripa. Porodica Brat - Nevil Džonas Laski (1890-1969), sudija, jedan od vođa britanske jevrejske zajednice, zet Mozesa Gastera. Njegova ćerka (nećakinja Harolda Laskija) je novinarka Marganita Laski (1915-1968). Izvođenje radova Laski je napisao svoja prva velika dela u Americi: Osnove suvereniteta (1921), Moć u modernoj državi (1919), Istraživanje problema suvereniteta (1917), u kojima je kritikovao ideju tzv. „prožimajuće stanje“ . Dela „Gramatika politike” (1925) i „Sloboda u savremenoj državi” (1930) odražavaju njegove stavove kao pristalica demokratskog socijalizma, dok je tridesetih godina 19. veka u delima „Demokratija u krizi” (1933), „Dr. u Teoriji i praksi” (1935), „Uspon evropskog liberalizma: esej u tumačenju” (1936) i „Parlamentarna vlada u Engleskoj: komentar” (1938) već iznosi mišljenje da je prelazak na socijalizam putem nasilja neophodno. Tokom rata, Refleksije o revoluciji našeg vremena (1943) i Faith, Reason, and Civilization: An Essai in Historical Analisis (1944) pozivale su na sveobuhvatne ekonomske reforme. Poslednjih godina svog života proučavao je rastuću konfrontaciju između SSSR-a i SAD. Godine 1948. objavio je svoje temeljno delo „Američka demokratija”....

edicija XX VEK NOVO van Lovrenović (1943, Zagreb), prozaist, esejist, novinar. Odrastao u Mrkonjić-Gradu, gimnaziju i filozofski fakultet završio u Zagrebu (južnoslavenske književnosti, jezik, etnologija). Radio u Mrkonjić-Gradu, potom u Sarajevu (urednik u reviji za kulturu Odjek, urednik u izdavačkim kućama Veselin Masleša i Svjetlost). Posle bega u maju 1992. s obitelji iz okupirane Grbavice, živeo do 1996. godine u egzilu u Zagrebu i u Berlinu. Nakon reintegracije Grbavice vratio se u Sarajevo. Objavio romane Putovanje Ivana Frane Jukića (1977) i Liber memorabilium (1994), kulturološke eseje Unutarnja zemlja, kratki pregled kulturne povijesti Bosne i Hercegovine (1998) i Bosanski Hrvati, esej o agoniji jedne evropsko-orijentalne kulture (2003), putopisnu prozu Sedam dana po Bosni u kolovozu godine 2008 (2009), te niz knjiga književno-kulturološke i političko-kroničarske esejistike. Za esej Ivo Andrić, paradoks o šutnji dobio je 2009. godine nagradu „Midhat Begić” PEN-a BiH. Knjiga Unutarnja zemlja prevedena je na nemački, češki, mađarski i engleski jezik. PREDGOVOR Prvi decenij Dvadesetprvoga vijeka vrijeme je u kojemu su pisani tekstovi uvršteni u ovu knjigu.[1] U njima je pečat svakodnevnice i uplitanja u nju vidljiv i namjeran. Horizont te svakodnevnice – bosanske i postjugoslavenske svakodnevnice početka Stoljeća – nizak je, tijesan i zamračen. Bosna, strašna žrtva raspada Jugoslavije, glavnih aktera toga raspada, te svojih unutarnjih bjesova, kao da se vratila u predemancipacijsko stanje, u nekakav zagubljeni, mrtvi rukavac Historije, iz kojega nikako da izbije na glavni put, u Svijet. Postala je ne-mjesto; u takvoj mjeri, da za ljubav i za suosjećanje s njezinom tragedijom treba premnogo snage i empatije, jer su i tragedija i suosjećanje uniženi, instrumentalizirani i politički unovčeni do rugla i do besmisla. Priznajući taj svijet, tu „zemlju mrke lepote” (Andrić) u potpunosti i bez ostatka svojim, autor se nada da će čitalac u ovim tekstovima primijetiti težnju da segnu iznad njegova niskog i mračnog horizonta, da istraže ili barem naslute bolje mogućnosti. U toj vrsti traganja, koje jest zakletost i strast, makar po tipu mišljenja i osjećanja bila skeptična i melankolijska, ni od kakve pomoći ne mogu biti ublažavajući mehanizmi. Lice stvarnosti neće prestati biti gorgonsko tako što od njega okrenemo vlastito. Istinska privrženost svojemu svijetu ima samo jedan oblik dostojan da mu se pokloni vjera: kritičnost, osviješteno odbacivanje iluzija i samoobmana, odbijanje jeftine utjehe i prazne nade. Krleža je bio dovoljno slobodan da ode do kraja: „Negacija je moj familijarni oblik prihvaćanja svijeta.” Pažnja: prihvaćanja! Duhovni mekušci, iluzionisti raznih vrsta, optimisti po zadatku, a nadasve dogmati patriotizma, ljubitelji Države i trubaduri Nacije – nalaze u tako svjedočenom pripadanju i prihvaćanju stotinu razloga da sumnjiče, anatemiziraju, izgone. Odatle sudari i konfrontacije, tekstovi i kontratekstovi. Bilo ih je u naznačenom Deceniju mnogo; ovdje su uvršteni samo oni najindikativniji. Nimalo nježni, rijetko koncilijantni – i oni su znak vremena i oblik pripadanja. Također, i znak čežnje za mogućnošću drukčijega komuniciranja: takvoga, u kojemu oštrina neslaganja neće proizvoditi uzajamno satiranje, nego će rađati intelektualnu radost ogledanja suprotstavljenih ili samo različitih ideja i argumenata jednoga u drugome. Jedva da se tomu možemo nadati, ništa nije važnije nego uvijek iznova pokušavati.

Autor: Milovan Drecun Povez: broširan Br. strana: 355 Format: 14,5x20,5 Nadasve je zanimljiva evolucija stavova pojedinih petooktobarskih revolucionarnih stranaka i njihovih vođa. Od tragikomičnog obožavanja Amerike i njenih evropskih svaeznika i vulgarnog sprdanja sa Rusijom, Kinom i još nekim zemljama, Srbija je na jedvite jade, u poslednjem trenutku, spoznala da se svet ne okreće oko nje i da se dešavaju tektonske geopolitičke promene u međunarodnoj zajednici. Sa ključnom zabludom i teškom greškom postrevolucionarne srpske spoljne politike suočio se među prvima Zoran Đinđić. Shvativši da sunce ne izlazi na Zapadu poručio je da se politika Srbije neće voditi iz Vašingtona, te da je realan politički potez Beograda da u slučaju otimanja Kosmeta postavi pitanje Republike Srpske. Vojislav Koštunica je jedini imao snage da građanima saopšti da Srbija nema većeg protivnika od američke politike. Konačno, Boris Tadić, shvata da Srbija ne ide dobrim putem. Sa mesta predsednika malene Srbije poručio je da zvanični Beograd, iako ophrvan višegodišnjom kataraktom, vidi da se rađa novi međunarodni multipolarni poredak koji nezadrživo potiskuje američki jednopolarni globalni hegemonizam. Tadić je prihvatio izazov, spoljni i unutrašnji, i suočio se sa realnošću. Definisao je spoljnopolitičke prioritete Srbije: Evropska unija, Rusija, SAD, Kina. Ispravno, samo trebalo je to ranije da učini i da prione realizaciji takvog koncepta hrabro i beskompromisno. Narod bi rekao bolje ikad nego nikad. Tom diversifikacijom spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je potvrdio sumnje, zapravo iskustvo realpolitičke Srbije, sa Amerikom. Beograd je bez razmišljanja radio ono što mu je Vašington sugerisao, govorio, predlagao, a bogme i naređivao. I šta smo dobili? U tome i jeste caka, ništa nismo dobili, već nam još traže - uzimaju Kosmet. Stavljanjem Rusije ispred Amerike na listi spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je nastavio putem kojim su krenuli Đinđić i Koštunica. Izgubio je, međutim, dragoceno vreme da još bolje pozicionira zemlju i ojača njen kapacitet za odbranu najvažnijih nacionalnih i državnih interesa. Tim svojevrsnim rangiranjem najjačih polova moći, Tadić je nedvosmisleno pokazao s kojim zemljama imamo slične ili identične interese, a s kojom smo zemljom mislili da imamo, pa nas je ona svojim ponašanjem gorko otreznila. Naravno, postavlja se pitanje ima li Srbija adut za takvu novu geopolitičku igru ili je to samo moralni odušak pojedinca koji je shvatio da nije baš sve tako kao što pišu novine i govore američki slatkorečivi zvaničnici. I mi konja za trku imamo, samo su nas neki petooktobarci lagali da je u pitanju raga. Niko drugi do Džozef Bajden, američki potpredsednik, otkrio je naše svetlo u tunelu. „Srbija je od ključnog značaja za budućnost jugoistočne Evrope“, poručio je Bajden prilikom majske posete Beogradu. Bez Srbije se ne može voditi politika na Balkanu, takođe poručuju zvaničnici EU. To je naša šansa. Bez nas se ne može kapacitetno i efikasno delovati na Balkanu. Ali, ne treba se zanositi da će Srbija biti most koji će povezati Istok i Zapad. Tu ulogu ima moćna Nemačka. Srbija, može i treba da bude stožer zajedničke balkanske politike EU i Rusije, sastavni deo njihovog strateškog partnerstva. Tako će na najbolji način iskoristiti svoj regionalni geopolitički značaj i ojačati kapacitet da se izbori sa strateškim problemima sa kojima se suočava. Budućnost Srbije se ne može graditi na dilemi Zapad ili Istok, već na multipolarnosti novog međunarodnog poretka: i Istok i Zapad, i nesvrstani.

Yossef Bodansky - Offensive in the Balkans The Potential for a Wider War as a Result of Foreign Intervention in Bosnia - Herzegovina International Strategic Studies Association, 1995. Mek povez, 115 strana. RETKO! Jozef Bodanski Josef Bodanski (Izrael[1], 1. maj 1954 – Merilend, 5. decembar 2021) bio je izraelsko-američki politikolog koji je bio direktor Kongresne radne grupe za terorizam i nekonvencionalno ratovanje Predstavničkog doma američkog Kongresa od 1988. do 2004. Takođe je bio direktor istraživanja Međunarodne asocijacije za strateške studije kao i gostujući naučnik na Paul H. Nitze školi za napredne međunarodne studije (SAIS) Univerziteta Džons Hopkins. Osamdesetih godina 20. veka radio je kao viši konsultant za Ministarstvo odbrane i Stejt department.[2] Izveštaj Kongresne radne grupe za vreme rata u Bosni i Hercegovini Izveštaj koji je septembra 1992. godine objavila Kongresna radna grupa za terorizam i nekonvencionalno ratovanje, deo Republičkog istraživačkog komiteta Predstavničkog doma, sadržao je optužne zaključke da su: - bosanski predsednik Alija Izetbegović i njegova vlada nameravaju da stvore islamsku republiku na Balkanu kao deo međunarodne islamističke zavere; -Snage bosanskih Muslimana ubijaju svoj narod i strance u pokušaju da izazovu međunarodnu intervenciju ili da daju izgovor za muslimanske zločine nad Srbima; -Iran infiltrira islamističke teroriste u Bosnu kako bi se pripremio za opšti muslimanski ustanak u zapadnoj Evropi. Izveštaj, koji su napisali šef osoblja Operativne grupe Vaughn S. Forrest i direktor Josef Bodanski, nosio je naslov `Iranska evropska odskočna daska? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2022)`. Nakon ovog izvešaja, četiri člana kongresa radne grupe su dala ostavke, odnosno kopredsedavajući radne grupe Dana Rorabaher, predstavnici Džejms Sensenbrener mlađi, Olimpija Snou i Kristofer Koks sa Rorabaherovim zakonodavnim pomoćnikom za spoljne poslove.[3] Publikacije Knjige Ciljana Amerika: Terorizam u SAD (1993, Shapolsky Publishers Inc.). Kriza u Koreji (1994, Shapolsky Publishers Inc.). Teror: Unutrašnja priča o terorističkoj zaveri u Americi (1994, Shapolsky Publishers Inc.). Ofanziva na Balkanu: Potencijal za širi rat kao rezultat strane intervencije u Bosni i Hercegovini (1995, International Media Corp./ISSA). (Onlajn verzija) Neki to zovu mir: Čekanje na rat na Balkanu (1996, International Media Corp./ISSA). (Onlajn verzija) Bin Laden: Čovek koji je objavio rat Americi (1999, 2001, Random House). Islamski antisemitizam kao politički instrument (1999, 2000, ACPR Publications and Tammuz Publishers). Visoka cena mira: Kako je politika Vašingtona na Bliskom istoku ostavila Ameriku ranjivom na terorizam (2002, Random House). Tajna istorija rata u Iraku (2004, HarperCollins). Čečenski džihad: Al Kaidin poligon i sledeći talas terora (2007, HarperCollins). Članci i komentari `Iranska evropska odskočna daska? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2022)`, Serbian Unity Congress, 01.09.1992. `Istina o Goraždu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2022)`,Serbian Unity Congress, 04.05.1994. `Jerusalim u kontekstu`, Freeman Center for Strategic Studies Broadcast, 7. jun 1995; štampani primerak 12. jun 1995. (pronađen arhiviran na internetu). `Konflikt na Balkanu: Prekretnica u Brčkom`, Centre for Peace in the Balkans, November 1997. `Uspon transazijske osovine: Da li je to osnova nove konfrontacije?`, kimsoft.com, 1997. `Ubrzanje povratka Salaha Al-Dina`, JINSA Online, June 1, 1998. `Terorizam i Balkan: Italija postaje nova iranska baza za terorističke operacije`, Centre for Peace in the Balkans, February 1998.