Teorija funkcije realne promenljive - Brudno /Ruski/ izabrana poglavlja 118 strana mek povez 1971god Moskva 20cm format veoma dobro očuvana google prevod од издавача Књига се одликује штедљивости и презентације природног дефиниције, која се постиже доказ да заврши и специјалне конструкције теорије. Презентација је направљена на основу конкретног материјала и даје способности само-лечења објекта се проучава. У поглављу `Теорија скупова` и `реалних бројева` може да претходи озбиљна току математичке анализе. Накнадни поглавља изнели материјал обично укључен у току теорије функција, или `додатне поглавља анализе.`

Polovne knjige, izuzetno očuvane, kao nove. Izdavač: Dosije - Beograd, 1995-1996. god. Broširan povez, 20 cm. 323 + 369 str. Superpriroda - naučni pogled na natprirodno Najpoznatija knjiga čuvenog engleskog antropologa i biologa. Votson se proslavio svojim laboratorijskim eksperimentima u kojima je ispitivao tehnike afričkih vračeva, astrološka predviđanja i druge ljudske delatnosti na granici nauke. Rezultati su bili neverovatni. Iza superprirode - novi naučni pogled na natprirodno Novi naučni pogled na natprirodno Lajl Votson, čuveni engleski antropolog i biolog, je jedan od najuspešnijih autora iz oblasti popularne nauke i posebno – graničnih područja nauke. Koliko paranormalnih događaja možemo da objasnimo na osnovu znanja koja posedujemo o prirodi? „Tokom poslednjih nekoliko godina postojalo je snažno opiranje istraživanju neobičnog. Kritičari svega paranormalnog su osnovali uticajne komisije sa izričitim ciljem da se takva istraživanja potpuno prekinu... Ja nisam obuzet idejom da natprirodno mora da postoji. Ako se natprirodno iskustvo definiše kao isku stvo o nečem neo bičnom, ne što što prevazilazi granice ono ga što se smatra mogućim – onda je jasno da postoji neograničeno polje is kustva, koje samo čeka da bude istraženo. Činjenica da su takvi izveštaji, po svojoj prirodi, uglavnom anegdotski, dovela je do toga da se odbace kao neprihvatljivi za nauku. To je šteta, jer pretpostav ljam da bi odgovori na neke zagonetke u oblasti paranormalnog, mogli da se na laze u obrascu i sadržaju takvih izveštaja.“

Autor: Josif Samuilovič Šklovski Izdavač: Prosveta Broj strana: 400 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20cm Osamnaestog juna 1916. godine po julijanskom kalendaru, odnosno 1. jula po gregorijanskom, rođen je Josif Samuilovič Šklovski, astrofizičar koji je odgonetnuo poreklo mnogih kosmičkih izvora elektromagnetnih talasa i jedan od pionira naučne potrage za životom u vasioni. Predmet ove knjiga je star isto toliko, koliko i ljudska kultura. Ali tek u naše vreme prvi put su pružene mogućnosti istinske naučne analize problema mnoštva naseljenih svetova. Sada je već očigledno da je taj problem kompleksan i da zahteva veoma ozbiljnu pažnju najšireg spektra naučnih profesija - kibernetičara, astronoma, radio. fizičara, biologa, sociologa, čak i ekonomista. Na žalost, taj problem nam se ranije činio mnogo jednostavniji nego što se, u stvari, ispostavilo da jeste. Od vremena `pubertetskog optimizma` koji je donedavno imao totalno obeležje, istraživači danas pristupaju zrelijoj analizi toga veoma složenog problema. I što se više mi udubljujemo u njegovo poimanje, postaje sve jasnije da je razumni život u vasioni fenomen neobično redak, a možda čak i unikatan. Utoliko se veća odgovornost postavlja pred čovečanstvo da se, zbog njegovih nerazumnih postupaka, ta iskra spoznaje ne ugasi, već raspali u silnu vatru koja bi se videla čak i iz dalekih krajeva naše Galaksije. I ASTRONOMSKI ASPEKT PROBLEMA II ŽIVOT U VASIONI III RAZUMNI ŽIVOT U VASIONI Korice slabo očuvane. Unutrašnjost OK.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Engleski jezik! Bogato ilustrovano! 1948 god. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča...

Lepo očuvano Redje u ponudi! Landau Rumer ŠTA JE TEORIJA RELATIVNOSTI Školska knjiga, Zagreb, 1985. SADRŽAJ: Predgovor RELATIVNOST NA KOJU SMO NAVIKLI Ima li svaka tvrdnja smisao? Desno i lijevo Je li sada dan ili noć? Tko je veći? Relativno izgleda kao apsolutno Apsolutno se pokazalo relativnim “Zdrav razum” pokušava protestirati PROSTOR JE RELATIVAN Na istom mjestu ili ne? Kako se zapravo giba tijelo? Da li su sve točke promatranja ravnopravne? Mirovanje je nađeno! Laboratorij koji miruje Giba li se vlak? Mirovanje je nepovratno izgubljeno. Zakon inercije I brzina je relativna! TRAGEDIJA SVJETLOSTI Svietlost se ne širi trenutno Da li je moguće promijeniti brzinu svetlosti? Svjetlost i zvuk Princip relativnosti gibanja kao da je pokoleban »Svemirski eter« Stvara se teška situacija Odluku će donijeti eksperiment Princip relativnosti slavi pobjedu Od zla nagore I VRIJEME SE POKAZALO RELATIVNIM Postoji li uopće proturječje? Sjednimo u vlak Zdrav razum je izvrgnut poruzi Vrijeme je doživjelo sudbinu prostora Znanost slavi pobjedu Brzina ima granica Ranije i kasnije SATOVI I RAVNALA SU JOGUNASTI Sjednimo opet u vlak. Satovi sistematski kasne Vremeplov Putovanje na zvijezdu Predmeti se skraćuju Brzine su jogunaste RAD MIJENJA MASU Masa Masa raste. Koliko stoji gram svjetlosti? Lav Davidovič Landau (rus. Лев Давидович Ландау; Baku, 22. januar 1908 — Moskva, 2. april 1968) bio je sovjetski fizičar i nobelovac. Po završetku studija na Lenjingradskom univerzitetu 1929. specijalizuje teorijsku fiziku kod Nilsa Bora u Kopenhagenu. Od 1932. obavlja funkciju šefa grupe za teoriju u Ukrajinskom fizičko-tehničkom institutu, Kijev. Od 1957. postaje šef teorijskog odjeljenja Akademije nauka SSSR (ANSSSR), Moskva. Predaje fiziku na univerzitetima u Moskvi i Harkovu. Landau se bavio mnogim problemima teorijske fizike, a najviše radi na teoriji kondenzovanog stanja materije. Godine 1936. postavlja teorije kvantnih fluida na niskim temperaturama i termodinamičku teoriju faznih promjena drugog reda. S tim teorijama je uspio da objasni posebno ponašanje tekućeg helijuma. Za ove radove je primio Nobelovu nagradu za fiziku 1962. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu je napisao dr Džozef P. Makivoj, doktor fizike, u saradnji sa samim Stivenom Hokingom. Knjiga prati život i rad Stivena Hokinga, ali i razvoj fizike i astrofizike od Isaka Njutna, preko Ajnštajna, do Hokinga. Ilustracije koje prate tekst uradio je Oskar Zarate. Stiven Hoking je svetski poznat fizičar, ali samo nekoliko ljudi izvan njegove oblasti istraživanja zaista zna čime se on bavi. Za širu javnost on je tragičan lik - briljantan naučnik i autor bestselera Kratka povest vremena, koji je decenijama vezan za invalidska kolica, nesposoban da govori i piše. Svojim fascinantrnim otkrićima u kojima se fizika dodiruje sa metafizikom, Hoking je pokazao gde se dve velike teorije 20. veka - Ajnštajnova teroija relativnosti i kvantna mehanika - sukobljavaju, a gde se prepliću, tvoreći stvarnost koja prevazilazi maštu.

Lepo očuvano Retko Stratigrafija ATLAS Vladimir K. Petkovic Profesor geologije na universitetu. Drzavna stamparija kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Beograd, 1925. godine. Istorijska geologija je nauka koja se bavi proučavanjem procesa, događaja i svih promena na Zemlji i u Zemljinoj kori u toku njenog razvoja, koji traje oko 4,5 milijardi godina. Savremenim geološkim proučavanjima, utvrđeni su osnovni procesi: unutrašnji i spoljašnji, kao što su magmatizam i sedimentacija, zatim razni događaji u okviru jednog procesa kao što su izlivanja magme, stvaranje sedimentnih slojeva, rasedanje i promene tj. rezultati procesa i događaja. Na primer, nove naslage lave ili naslage sedimenata, promene reljefa usled nabiranja i rasedanja. Stalnim proučavanjem geoloških odnosa stenskih masa i oblik reljefa u savremenoj Zemljinoj kori, zaključujeno je da je sličnih procesa, događanja i promena bilo u prošlosti. Na primer, oštri grebeni Alpskih predela ukazuju na relativno mlado orogeno izdizanje, koje još uvek traje. A procesi erozije nisu imali dovoljno vremena da ih razore i zaoble. Stare venačne planine su zaobljene i niže zbog dugotrajnog dejstva spoljašnjih sila, odnosno fizičko i hemijsko razaranje - erozija. Idući dalje u geološku prošlost sreće se još zaobljenije i skoro zaravnjene planine nekih još ranijih orogeneza. Jedan orogeni ciklus traje više desetina miliona godina. Alpska orogeneza počela je pre oko 65 miliona godina. Međutim spoljašnji izgled reljefa nije dovoljan za utvrđivanje starosti nekog dela Zemljine kore. Položaj slojeva sedimentnih stena takođe ukazuje na njihovu relativnu starost. U jednoj normalnoj sedimentnoj seriji, niži slojevi su ranije nataloženi, tj. stariji su od slojeva iznad. Geološka disciplina koja se bavi proučavanjem sedimenata i njihovih slojeva u Zemljinoj kori zove se stratigrafija. Metoda određivanja starosti sedimentnih stena na osnovu položaja (taloženja slojeva u prostoru) zove se stratigrafska metoda. Postoji i palentološka metoda (pale znači star), ukoliko sedimentne stene sadrže neke biljne ili životinjske ostatke. Istorijska geologija deli se na geohronologija - geološko vreme (proučavanje kako je otkriveno) i svrstavanje delova Zemljine kore. Prikazana je i vremenskom podelom svih 4,5 milijardi godina. Rekronstrukcija geoloških pojava i promena (procesa)[uredi | uredi izvor] Proučavanjem savremenih geoloških pojava kao što su vulkanizam, tektonski potresi (izdizanja ili spuštanja morske obale), erozije i sedimentacije, mogu se u nekim delovima Zemljine kore prepoznati slične pojave i promene koje su se događale u geološkoj prošlosti. Na primer, tragovi morskih biljaka i životinja u nekim sada kopnenim slojevima ukazuju da su oni bili u prošlosti morsko dno. Tragovi erozije u stenama koje su kasnije prekrivene sedimentnim slojevima ukazuju na kopnenu fazu koja je prethodila morskoj fazi, iz kojih su proistekli mlađi sedimenti. Prisustvo vulkanskih stena ili postvulkanskih pojava (andeziti), sumporni izvori, gejziri i dr. ukazuju na raniju vulkansku aktivnost. Ove pojave ukazuju na orogena kretanja. Svaka geološka promena predstavlja promenu uslova za stvaranje novih stena, posebno sedimentnih, koji mogu biti kopneni ili slatkovodni. Za razliku od morskih sedimenata, koji sadrže tragove morske sredine, predstavlja promenu uslova - razvoja biljnog i životinjskog sveta. Sve geološko-paleontološke promene predstavljaju prirodne vremenske granice za razvijanje istorijsko-geoloških vremenskih perioda. Određivanje starosti stena[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Određivanje starosti stena Razvoj geologije kao nauke omogućava i raznovrsne metode utvrđivanja starosti stena. Klasične metode obuhvataju proučavanje položaja, pojedinih stena u Zemljinoj kori, njenog litološkog sastava, izgleda i sadržaj ili odsustvo fosilnih ostataka. U savremenije metode, koje se još uvek razvijaju, spadaju geofizičke metode kao i metode utvrđivanje sopstvene starosti stene. Metode relativne starosti stena se dele na nepaleontološke i paleontološke. Kod nepaleontoloških najznačajnija je stratigrafska metoda, zatim litološka i druge. Kod paleontoloških najznačajnija i najkorišćenija je metoda karakterističnih fosila. Svaka biološka vrsta je imala svoje trajanje, tj. geološki period od njene pojave na površini Zemlje do njenog gašenja. Vrste koje su se razvijale u relativno stabilnim opštim uslovima, imale su dug vremenski period, pogotovo ako su imale sposobnost prilagođavanja u slučaju promene životnih uslova. Fosili takvih vrsta, nalaze se u svim stenama, taloženim u tom vremenskom razdoblju. Zbog toga takvi fosili nisu pogodni za neko bliže utvrđivanje starosti stena u kojoj se nalazi. Neke biljne i životinjske vrste bile su osetljive na promene uslova života, tako da su posle kratkog trajanja izumrle. To znači da njihovi ostaci (fosili) mogu da se nađu samo u onim sedimentima koji su stvarani u vreme trajanja njihove vrste. Zato se takvi fosili nazivaju karakterističnim. Na primer, biljke i životinje koje se lako prilagođavaju promeni dubine mora, biće manje značajni za istorijsku geologiju od svih vrsta koje se ne prilagođavaju promeni dubine i predstavljaju karakterističan fosil, tj. za vremenski kraći period. Zajednica stene sa njenim litološkim osobinama i fosila koji sadrže predstavljaju geološku faciju. Svaka facija je rezultat mesta stvaranja stena, uslova i vremena kada je stena nastala. Reference[uredi | uredi izvor] Kratak kurs istorijske geologije, Kosta V. Petković Istorijska geologija (stratigrafija), Vladimir K. Petković

Delo Milutina Milankovića Kroz vasionu i vekove pripada naučno-popularnoj ili književno-naučnoj prozi u kojoj se teži ka povezivanju naučnih činjenica i raznih naučnih podataka sa osećanjima i raspoloženjima pisca. U ovakvoj literaturi iznose se stavovi pisca, odnosno naučnika, iznosi se njegovo viđenje teme o kojoj piše i sve se to povezuje sa činjenicama koje su iznete o nauci. Pisac se opredelio da delo napiše u epistolarnoj formi, to jest u formi pisma, a delo se sastoji iz 37 pisama koja pisac piše imaginarnoj, izmišljenoj prijateljici. Kroz pisma nas vodi na razna putovanja kroz predele, ne samo zemaljske već i kosmičke. Pišući pisma koja su za njega bila zamena za razgovore o astronomiji pisac je čitaoce uveo u svet nauke s željom da im približi taj daleki svet i objasni njegovu istoriju, naučna otkrića o nebeskim telima, kao i ogromnu želju ljudi za otkrivanjem novih, neotkrivenih predela. Sa čitaocima je podelio svoja znanja o suncu, planetama i njihovim orbitama i upoznao ih sa svojim naučnim mišljenjem o cikličnosti ledenih doba kroz istoriju i budućnost planete Zemlje. Pisac je pronašao veoma zanimljiv način na koji će nam saopštiti razne zanimljive činjenice o nauci. Forma dela je vrlo primamljiva i interesantna. Kao što smo već rekli, kroz pisma koja piše prijateljici mi saznajemo pregršt informacija o nauci, a ujedno i njegove lične stavove i osećanja, što su karakteristike upravo svojstvene jednom pismu. Delo na neki način predstavlja i romansiranu autobiografiju, u kojoj su autobiografski podaci skriveni u fiktivne slojeve što ima za cilj dinamičnost radnje. U delu se slike o beskonačnosti vasione približavaju čitaocu kako bi na taj način dobio što više informacija o nepoznatom predelu, a u sve to je utkana širina potencijala Milutina Milankovića kao naučnika i pisca. Delo se može podeliti na dva toka, odnosno na dva dela koja su prožeta jedna drugim. U jednom delu pisac govori o naučnim činjenicama uz koje se kroz čitavo delo provlači drugi tok, a to je piščev život i njegove ekspresije. U prvom delu nam se, kako je naznačeno i u naslovu prve glave, iznosi glavna tema prepiske, a to je astronomija i kosmos. Takođe, navodi se kome će u budućnosti biti dostupna i razumljiva ova pisma, a to je čitava javnost, svi ljudi ovog univerzuma. Iznosi nam se svesnost pisca, da on vidi koliko je ovaj posao u koji se upušta sveobuhvatan i zahtevan. Nauka se toliko razvila da neće biti dovoljna jedna knjiga da sve to obuhvati. Tako pisac ne želi od ovog dela da stvori dosadnu literaturu koja se uči. Razni su načini na koje pisac to postiže pišući ovo delo, počevši od same forme dela i samog načina prenošenja informacija. Zatim tome možemo dodati to što pisac, kako bi istražio beskrajnu vasionu, putuje po svetu, upoznaje se sa raznim kulturama i iznosi nam sam razvoj nauke u čitavom svetu. Prvi na tom putu je bio Višegrad i pisac nam donosi svoje utiske o tom gradu. Da bi nas nakon toga zajedno sa svojim prijateljem poveo kroz vasionu vekovima unazad, ali za sada kroz život na zemlji. Ovaj segment pisac završava detaljima iz svog života, govori nam o nauci i svojim ekspresijama. Usput nam navodi značajne matematičare, naučnike, građevine, značajne gradove i države za razvoj nauke. Navode nam se brojne ličnosti koje su dale svoj doprinos razvoju nauke. Tako se pominju Aristotel, Eratosten, Kleopatra, Cezar, Galileo, Njutn, kao i njegovi savremenici Vladimir Kepen, Vagner koji je tvorac teorije o pomeranju kontinenata, i mnogi drugi. Zanimljiv je onaj deo o naučniku Flamarionu, čije stavove i teze Milanković ruši i na naučnikov smeh pisac odgovara činjenicama. Ovde vidimo kakve je prirode bila Milankovićeva ličnost i Milutin kao naučnik. U jednom delu se navodi Aminofis IV koji je bio egipatski faraon i koji je ispevao himnu Suncu. Tako i u školskom program imamo pesmu Hvala suncu, zemlji, travi koja se može uporediti sa ovom pesmom. Ove pesme su ode, ditirambi i u analizi te pesme pominjana je ova Aminofisova himna. Navešćemo i citat kako je Aminofis doživeo Sunce: „Tvoj sjaj je lep na nebeskom obzorju, ti živo sunce koje si prvo živelo, kada se ti uzdignes…“, čitava ova pesma jeste himna Suncu. U segmentima u kojima se donose i opisuju naučne činjenice pisac ih iznosi kao kakvo putovanje ka cilju, a taj cilj jeste bliže sagledavanje i upoznavanje sa vasionom. Tako pisac putuje u davna vremena i donosi nam drevni Vavilon koji je kolevka astronomije. Donosi nam i opisuje i razna druga mesta koja su bila značajna za razvoj nauke, starogrčku Atinu, Prag, Englesku, Nemačku i ostale zemlje. Pisac nam predstavlja taj svet koji je živeo i stvarao u davno vreme, sve u cilju da nam što bolje približi razvitak nauke. Znamo da je vasiona sve ono što okružuje Zemlju, da predstavlja neistraženo područje i veoma zanimljivo za dalja istraživanja. U kosmosu se nalaze Sunce i ostale zvezde, sateliti, planete i ostala nebeska tela. Između ovih nebeskih tela postoji međuprostor o kojem ćemo sazanati ponešto upravo iz ovog dela. Naučnik Milutin Milanković je proućavao Sunce i uticaj njegovog zračenja, u samom delu možemo videti koliko je on oduševljen tom energijom, govorio je da sve to ima veze sa klimatskim promenama. U samom delu pronalazimo piščeva osećanja, pa tako i vidimo njegovu impresiju dok posmatra sunce: „Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno…pa ni samu boju snega.“ Znamo da je Sunce izvor života i koliko je važno za našu planetu. Pored toga što znamo da je pisac proučavao planete i kosmos sa naučne strane, u knjizi imamo iznet njegov lični doživljaj vasione. Prenosi nam značaj Sunca na taj način što za sve što posmatra i vidi, za sve boje i svetlost koja nas okružuje, zaslugu pripisuje upravo Suncu. Govori da su sva tela koja se nalaze i prirodi pa i u vasioni, tamna tela, a da je Sunce to koje im daje boju i život. Koliko je Sunce značajno vidi se iz piščeve rečenice: „I sve što se kreće, pokreće ga Sunce,“ ovo ujedno može biti jedna od ideja dela. Znamo da se nebeska tela pišu velikim slovom, te ćemo ih mi ovde tako i pisati jer ih pisac posmatra sa te naučne strane. U delu nam se donose razni eksperimenti, razmišljanja, postupci kojima se dolazi do raznih otkrića. Ideje koje se iznose nalaze oslonac u osnovnim pišćevim znanjima o planetama, o kosmosu i vasioni uopšte. Sve je to put kojim nas pisac vodi do glavne teme i izlaže nam svoje postavke o klimatskim promenama, odnosno činjenice o cikličnosti ledenih doba koje nam iznosi kroz istoriju i budućnost Zemlje. Osim svojih ekspresija i činjenica o nauci, pisac nam iznosi podatke o sebi. Kroz analizu svog života on nam saopštava sećanja na svoju rodnu kuću u Dalju, blizu Osijeka. Posetu svom domu nam opisuje kao avanturu. Iz svake fioke koju otvori izađe neka nova porodična priča. Ukratko nam iznosi i svoj rodoslov, te u knjizi vidimo veoma dosta elemenata autobiografije. U delovima knjige pronalazimo i formu putopisa. Pisac nam ne uskraćuje to zadovoljstvo i prenosi nam svoj doživljaj i izgled gradova i država kroz koje je prolazio na svom putovanju. Veoma nadahnuto nam opisuje Nemačku, Carigrad, Mađarsku i povratak u svoj rodni dom koji je zatekao u veoma lošem stanju, oronuo i napušten. Dalje nas kroz svoje školovanje, svoje uspehe i neuspehe, pisac hronološki vodi kroz svoju profesiju i život, govori nam o svojim naučnim radovima. Kako bi delo učinio još zanimljivijim pisac se na momente u pojedinim segmentima, vrlo diskretno udvara dami koja je po svoj prilici mlađa od njega. Ne propušta pisac da pomene značajne građevine u Beogradu. Jedna od takvih jeste zadužbina Miše Nastasijevića, zgrada Univerziteta, Kapetan-Mišino zdanje koje se i danas nalazi na Studentskom trgu u Beogradu. Iznosi nam i priču kako je zdanje nastalo i ko je bio Miša Nastasijević. U toj zgradi pisac provodi veći deo svoga vremena i odatle odgovara na pisma svojoj prijateljici. Odatle on posmatra zvezdano nebo i putuje daleko, te nam na taj način donosi imena Zvezda, kao što su Alciona, koja se u našem narodu zove Vlašićima, i druge. U sve ove iskaze pisac maestralno upliće i ratove, razne nedaće naroda koje ga snalaze na Zemlji, i govori kako se on na Zvezdama ne plaši svega toga, jer je tu daleko od svih dešavanja. Govori nam i to da je svestan koliko su prostor i vreme povezani, da je to osnovna zamisao Teorije relativiteta, i tu nas pisac jođ dublje uvodi u svet nauke. U jednom segmentu pisac nas uvodi u svet astrologije i predstavlja je kao veštinu čitanja budućih događaja na osnovu položaja Zvezda. Vodi nas u davna vremena i govori kako su još tada istraživači učili da je položaj Zvezda uglavnom nepromenljiv i navodi nam sazvežđa. Govori nam o nazivima za horoskopske znake, o simbolici broja sedam i danima i nedeljama u mesecu. Dalje kroz knjigu saznajemo da je i sam naučnik učestvovao na sastanku koji je organizovan u Carigradu, na kom je glavna tačka bila reforma Julijanskog kalendara, gde se govori o razmimoilaženju u odnosu na Gregorijanski i svim drugim problemima koji prate ovu problematiku. Pisac u jednom delu poredi pisca sa lovačkim psom, u XIII glavi, kaže da on mora da ima sposobnost da namiriše nove probleme. Na vrlo slikovit i originalan način pisac nam ovde poredi i opisuje razne tipove naučnika. Govori koje sve osobine treba da poseduje jedan naučnik i koje su predispozicije da bi čovek postao dobar naučnik. Na vrlo originalan način nam objašnjava na koji način su došli do rešenja u vezi sa razmimoilaženjem kalendara. Pregršt informacija dobijamo u knjizi. Na momente imamo utisak da čitamo malu Enciklopediju. U delu pronalazimo čak i elemente rasprave, kao što je rasprava pisca i njegovog prijatelja o brzini i mogućnostima obilaska cele zemljine lopte za nekoliko dana. Pred kraj dela, u poslednjih nekoliko pisama, pisac se osvrće na Zemlju, donosi nam razvoj i nastanak Zemlje, opisuje način na koji je nastalo sve ono što vidimo danas. U ovom segmentu pisac ne propušta da ubaci i religiju i da uporedi naučnu i religioznu stranu, dok nam u nastavku ukazuje na ono šta bi se moglo dogoditi sa Zemljom u budućnosti. U zavrsnom delu kreće u obilazak planeta sa svojom prijateljicom. U ovom delu mozemo videti i elemente naučne fantastike, što je još jedan od pokazatelja koliko je Milanković bio napredan, koliko je želeo da napreduje na svim poljima. Ono što čini ovu knjigu još zanimljivijm jeste to što je pisac u nju ugradio i one intimne trenutke, svoju ljudsku stranu. Na kraju saznajemo da je čitavo dopisivanje trajalo dosta dugo, proteklo je šest punih godina. Pisac nam saopštava da prihvata predlog prijateljice da se astronomski deo njihovog dopisivanja preda izdavaču, ali priznaje da je glavni predmet njegovih misli bila ona. Sastanak dvoje prijatelja zakazuju za Božić kada će pisac posetiti svoju prijateljicu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iza superprirode - Lajl Votson Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2011 Broj strana: 368 Format: 20 cm Povez: Broširani Novi naučni pogled na natprirodno Lajl Votson, čuveni engleski antropolog i biolog, je jedan od najuspešnijih autora iz oblasti popularne nauke i posebno – graničnih područja nauke. Koliko paranormalnih događaja možemo da objasnimo na osnovu znanja koja posedujemo o prirodi? „Tokom poslednjih nekoliko godina postojalo je snažno opiranje istraživanju neobičnog. Kritičari svega paranormalnog su osnovali uticajne komisije sa izričitim ciljem da se takva istraživanja potpuno prekinu… Ja nisam obuzet idejom da natprirodno mora da postoji. Ako se natprirodno iskustvo definiše kao isku stvo o nečem neo bičnom, ne što što prevazilazi granice ono ga što se smatra mogućim – onda je jasno da postoji neograničeno polje is kustva, koje samo čeka da bude istraženo. Činjenica da su takvi izveštaji, po svojoj prirodi, uglavnom anegdotski, dovela je do toga da se odbace kao neprihvatljivi za nauku. To je šteta, jer pretpostav ljam da bi odgovori na neke zagonetke u oblasti paranormalnog, mogli da se na laze u obrascu i sadržaju takvih izveštaja.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O knjizi: Dodir i posmatranje: Zemlja i nebo II Šta se dešava i šta se zapaža III Brzina svetlosti IV Satovi i metri V Prostor-vreme VI Posebna teorija relativnosti VII Intervali u prostoru-vremenu VIII Ajnštajnov zakon gravitacije IX Dokazi Ajnštajnovog zakona gravitacije X Masa, moment, energija i dejstvo XI Širenje svemira XII Konvencionalnosti i prirodni zakoni XIII Ukidanje »sile« XIV Šta je materija? XV Filozofske posledice Dr Branislav Lalović: Najnovija dostignuća u teoriji relativnosti Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970), bio je britanski filozof i matematičar, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova. Privatni život Bertrand Artur Vilijam Rasel, 3. erl Rasel (engl. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i baba, dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof Džon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. Njihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina Džona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu `Beacon Hill` (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.[1] Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Gradskom koledžu u Njujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu. Godine 1952, u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. Njegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka. Titulu grofa od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin Džon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

Autor - osoba Šoljan, Dubravka Muratović, Edina Abadžić, Sabaheta Naslov Biljke planina Bosne i Hercegovine = Plants of the mountains of Bosnia and Herzegovina / Dubravka Šoljan, Edina Muratović, Sabaheta Abadžić ; [autorice fotografija Dubravka Šoljan, Edina Muratović ; prevodilac Sanja Kujačić] Uporedni naslov Plants of the mountains of Bosnia and Herzegovina Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lijepa knjiž.) Jezik bosanski, engleski Godina 2009 Izdanje 1. izd. = 1st ed. Izdavanje i proizvodnja [Sarajevo] : `Šahinpašić` : FONDEKO, 2009 (Varaždin : Varteks) Fizički opis 453 str. : ilustr. u bojama ; 22 cm Drugi autori - osoba Kujačić, Sanja Zbirka ǂBiblioteka ǂUdžbenici i priručnici Izdanje na bosanskom i engleskom jeziku. Knjiga opisuje čak četiri stotine vrsta biljaka iz skupine skrivenosemenica, kao i manji broj drvenastih biljaka koje su botanički svrstane u šezdeset i jednu porodicu. Knjiga obiluje fotografijama. Koncept knjige je prilagođen širem krugu korisnika, prvenstveno ljubiteljima planina, koji moraju imati potrebno botaničko obrazovanje, ali imaju i želju da znaju kako se koja biljka zove, koju ima upotrebnu vrijednost, gdje raste, koliko je široko rasprostranjena itd. Ova vrsta interesa može se zadovoljiti ukoliko se iskoriste fotografije biljaka napravljene u vrijeme njihovog cvjetanja, zatim, da se rasporede u skupine jednake boje cvjetova i da se svakoj fotografiji pridruži kratak tekst i neophodni numerički podaci koji će doprinijeti sigurnosti u određivanju nepoznate vrste. Na ovaj način odabrano je 400 vrsta iz skupine skrivenosjemenjača, uglavnom zeljastih, te manji broj drvenastih biljaka, a koje su botanički svrstane u 61 porodicu (familiju). U završnom dijelu knjige nalaze se poglavlja: Literatura i Registar naziva biljaka, domaći, latinski, engleski. Engleski nazivi biljaka kao i poglavlja: Predgovor i Uvod, napisani na engleskom jeziku, omogućit će strancima koji žive i rade u BiH, ili dolaze kao turisti, te posjećuju naše planine i zanimaju se za biljni svijet, da ovu knjigu uspješno koriste. Knjiga će biti od velike koristi studentima biologije, farmacije, šumarstva i agronomije. MG87 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1 Knjiga 2/1 Knjiga 3/2 Knjiga 7 Knjiga 8/1 Knjiga 8/2 Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

Zbornik radova smotre naucno-istrazivackog rada studena (X SNIRS). Izdato aprila 1995. godine,izdavanje omogucilo Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije. Slikao sam predgovor za manje upucene da vide o cemu se radi i sadrzaj da se moze videti koji radovi su odabrani,to jest,na koje teme.

KVANT biblioteka CENA JE PO KNJIZI pre kupovine info o dostupnosti naslova za kupovinu više naslova popust po dogovoru u daljem tekstu ukratko o knjizi svaka originalni naslov na ruskom redni broj, sa prevodom naslova... Serija je osnovana da kreira naučnopopularne knjige koje su dostupne srednjoškolcima . Iako su prve tri knjige u serijalu bile reprint ili prevodi već postojeće popularne naučne literature, većina knjiga u seriji napisana je posebno za Kvantnu biblioteku. Za objavljivanje serije stvoren je uređivački odbor koji je uključivao velike naučnike[1], uključujući nobelovca Petra Leonidoviča Kapicu i budućeg nobelovca Alekseja Aleksejeviča Abrikosova. U prvobitnom sastavu uređivačkog odbora, predsednik je bio Isak Konstantinovič Kikoin, a zamenik predsednika Andrej Nikolajevič Kolmogorov. Naučni sekretar uređivačkog odbora bio je Josif Šajevič Slobodecki, nakon njegove smrti - Lev Grigorijevič Aslamazov. u ponudi 18 knjiga u kompletu: -16-Природа магнетизма МИ.Каганов/В.М.Цукерин Iako su magneti otkriveni u zoru civilizacije, razumevanje prirode magnetizma došlo je tek nakon stvaranja kvantne mehanike... -19.Физика и геометрия беспорядка А.Л.Эфрос Fizika i geometrija nereda O teoriji perkolacije, koja je nastala 1957. godine, i njenim različitim primenama. -24.Шахматы и математика Е.Я Гик Šah i matematika -26.Вблизи абсолютного нуля В.С.Эдельман Blizu apsolutne nule Knjiga govori o onim fizičkim pojavama koje se posmatraju na temperaturama blizu apsolutne nule. -27.Самая большая скорость С.Р.Филонович Najveća brzina Brzina svetlosti je jedna od osnovnih fizičkih konstanti: uključena je u formulaciju zakona koji se odnose na mnoge oblasti fizike. -28.Атомы блуждают по кристаллу Б.С.Бокшейн Atomi lutaju oko kristala Ovo je knjiga o difuziji, o tome kako se atomi kreću u čvrstim telima, koji događaji se dešavaju tokom atoma u metalnim legurama, čineći ih jačim i održivijim ili, obrnuto, dovodeći do uništenja i smrti. -30.Коды и математика М.Н.Аршинов Л.Е.Садовский Kodovi i matematika U popularnoj formi, knjiga upoznaje čitaoca sa osnovnim konceptima i idejama teorije efikasnog i otpornog na buku – važnog područja matematike čiji je primarni izvor kriptografija -32.Необычные свойства обычных металов В.А.Займвский Т.Л.Колупаева Neobična svojstva običnih metala Knjiga govori o najčešćim mehaničkim svojstvima i najneobičnijim „supersvojstvima“ metala i legura: superelastičnost, superplastičnost, superčvrstoća. -33.Знакомсво с полупроводниками М.Е.Левинштейн ГС.Симин Uvod u poluprovodnike Knjiga govori o fizici poluprovodnika, istoriji otkrića i proučavanja poluprovodnika i prvim eksperimentima Gilberta i Cavendisha do današnjih dana, mnogim zanimljivim efektima u poluprovodnicima i poluprovodničkim uređajima. -36.Как преващаются вещества А.П.Пурмаль Е.М.Слободецкая С.О.Травин Kako se supstance pretvaraju Popularna je priča o hemijskoj fizici, nauci koja je jedna od prvih nastala na raskrsnici fundamentalnih oblasti znanja — fizike i hemije. -37.Штурм термоядерной крепсти Г.С.Воронов Napad na termonuklearnu tvrđavu Energija koju dobijamo od Sunca rađa se u njegovim dubinama, gde se odvijaju reakcije termonuklearne fuzije – vodonik se pretvara u helijum. Kada bi bilo moguće koristiti ove reakcije na Zemlji, čovečanstvo bi sebi obezbedilo energiju u izobilju. Već trideset godina termonuklearni problem ostaje centralni problem fizike, a tek sada je postalo jasno da se još može rešiti. -38.Звезды и физика А.Д.Чернин Zvezde i fizika Pulsari, usijane rendgenske zvezde, neverovatna zvezda SS 433, galaktičke korone, kvazari i kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje su glavne teme knjige. Govori o fizičkim procesima koji određuju posmatrane astronomske pojave, o najnovijim hipotezama i modelima, o misterijama astrofizike koje tek treba da budu rešene. -39.Удивительная гравитация В.Б.Брагинский А.Г.Полнарев Neverovatna gravitacija Knjiga govori o gravitacionim eksperimentima. Posebno su detaljno opisani eksperimenti za ispitivanje opšte teorije relativnosti, sprovedeni u poslednjih 15 godina kako na Zemlji tako i u svemiru. -40.Физика вокруг нас С.С.Хилькевич Fizika oko nas Čovek se toliko navikne na mnoge pojave da ne obraća pažnju na njih. Međutim, pažljiviji pogled otkriva zanimljive fizičke procese u njima. -42.Лазеры: действительность и надежды Л.В.Тарасов Laseri: stvarnost i nade Popularno se opisuje uloga lasera ​​u savremenom svetu, dostignuća laserske tehnologije i nade vezane za njen razvoj. Razmatraju se različite primene lasera: za obradu materijala, u medicini, lokaciji, mernoj tehnici, komunikacionim sistemima, za obradu i skladištenje informacija, u kontrolnim sistemima, za razdvajanje izotopa, rešavanje problema kontrolisane termonuklearne fuzije. -44.Математика и спорт Л.Е.Садовский А.Л.Садовский Matematika i sport Preporučljivo je razmotriti, analizirati i proceniti mnoge sportske situacije iz matematičke perspektive. Neke od ovih situacija, koje se mogu proučavati primenom metoda primenjene matematike, razmatrane su u ovoj knjizi. Prezentacija se odvija na dva nivoa. Na jednoj su problemi navedeni u opisnoj formi i naznačeni načini za njihovo rešavanje. Na drugom nivou se konstruišu matematički modeli postavljenih zadataka, razmatra neophodan matematički aparat, sa različitim stepenom detalja i rigoroznosti, sa poznavanjem koje se može nastaviti u specijalizovanoj literaturi. -47.Свидание с кометой Л.С.Марочник Sastanak sa kometom Džinovski oblak kometa rotira na periferiji Sunčevog sistema. Ponekad jedan od njih napusti oblak i juri ka Suncu. Fizika mnogih fenomena uočenih u kometama je još uvek nejasna, ali je važno razumeti je, jer upravo komete nose informacije o vremenima kada je Sunčev sistem tek počeo da se formira. Postoji hipoteza da su komete odgovorne za nastanak života i da stoga mogu biti relevantne za problem vanzemaljskih civilizacija. Da bi odgovorili na ova i mnoga druga pitanja, ekspedicije - svemirske sonde - poslate su na komete u različitim zemljama sveta. Sve ovo je opisano u knjizi. 52.В мире двойных везд В.М.Липунов U svetu dvojnika Popularno je govoriti o novim otkrićima, idejama i hipotezama u oblasti proučavanja dvostrukih zvezda. Redosled predstavljanja odgovara uzastopnim fazama života (evolucije) dvostrukih zvezda. Ali priča o svakoj fazi zasniva se na primeru posebno posmatranog binarnog sistema sa opisom žive istorije njegovog otkrivanja i istraživanja. Istovremeno se otkriva suština glavnih astrofizičkih metoda za proučavanje binarnih sistema. dobro očuvane CiGa.1

Biblioteka Znanost naših dana Izdavač: MLADOST, Zagreb,1975. Tvrdi povez , 325 str,.ilustrovano Fizika (grč. φύσις, phisis: priroda je osnovna fundamentalna prirodna nauka koja proučava osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela. Fizičari proučavaju osnovna svojstva, strukturu i kretanje materije u prostoru i vremenu. Fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke relacije. Najutemeljenije pojave se nazivaju fizičkim zakonima ili zakonima fizike, međutim, i oni su kao i sve druge naučne teorije, podložni promenama. Pri tome, novi fizički zakoni obično ne isključuju stare, nego samo ograničavaju domen njihovog važenja. Fizika je usko povezana sa drugim prirodnim naukama, kao i matematikom (zbog matematičkog opisivanja prirode), posebno hemijom, naukom koja se bavi atomima-hemijskim elementima i molekulima-hemijskim jedinjenjima. Hemija se u mnogome bazira na fizici, pogotovo na kvantnoj mehanici, termodinamici i elektromagnetizmu. Ipak, hemijske pojave su dovoljno različite i kompleksne tako da je hemija zasebna disciplina.

Matematika - Opšta enciklopedija Larousse Ovo izdanje je svojevrstan. U njemu se ne daju uobičajene definicije i objašnjenja pojedinih pojmova iz matematike i nekih iz mehanike, već se prirodno izlaže čitavo gradivo, a registar pojmova je vodič za nalaženje pojedinih pojmova... Izdavačko preduzeće Vuk Karadžić, Beograd 1973 396 strana 1,91 kg

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Religija i nauka i izabrani eseji Bertrand Rasel Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970), bio je britanski filozof i matematičar, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova. Privatni život Bertrand Artur Vilijam Rasel, 3. erl Rasel (engl. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i baba, dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof Džon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. Njihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina Džona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu `Beacon Hill` (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.[1] Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Gradskom koledžu u Njujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu. Godine 1952, u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. Njegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka. Titulu grofa od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin Džon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Beograd 2021. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 383 strane. Napomena: sitnija ogrebotina na ivici prednjih korica (vidljivo na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R8 Knjiga sadrži i kju-ar kodove pomoću kojih mogu da se čuju i zvukovi ptica. Tokom poslednjih 15 godina, koliko se bavim beleženjem prisustva vrsta ptica širom Srbije, imao sam priliku da, pored neprocenjivog vremena provedenog u prirodi, upoznam fantastično biološko bogatstvo, kako Pirota, tako i naše države. Znao sam da postoje mesta velikog specijskog diverziteta u Srbiji i potajno sam se nadao da takvo mesto postoji i bliže Pirotu, u najboljem slučaju u Pirot. Godinama sam obilazio razna mesta oko grada, tražeći ga, kako na planinama, tako i u kotlini Pirota. Nisam mogao da naslutim da ću to mesto naći na kilometar od centra grada. Skoro sve vrste zabeležene na kompenzacionom bazenu redovno se sreću u Srbiji. Neke su stanarice, poput gugutke, sive vrane, vrapca pokućara, ćubaste ševe ili gluvare, i mogu se videti gotovo svakog dana. Neke od zabeleženih vrsta su malobrojne gnezdarice i selice Srbije (ražanj i kratkoprsti kobac), a među njima je i novootkrivena gnezdarica i vrsta u Srbiji, žutoglava pliska, koja je do sada u Srbiji zabeležena samo nekoliko puta. Većina vrsta koje se ovde mogu videti tokom cele godine su selice, pri čemu se neke gnezde (sivi voljić, žuta pliska, vuga ili grlica), dok su druge samo prolaznice (gotovo sve vrste plovuša, šljukarica i nesita). Takođe, zabeležene su i veoma retke i malobrojne selice i lutalice (veliki labud guska crvenovoljka, ušati gnjurac kudravi nesit, čaplja govedarka i stepska eja). Kuriozitet kompenzacionog bazena u Pirotu je otkriće nove vrste za faunu ptica Srbije, pustinjske grmuše. Kompenzacioni bazen HE Pirot jedno je od mesta najbogatijih vrstama ptica u Srbiji. Do današnjeg dana, opažene su 222 vrste i sve je zabeleženo u 369 jednodnevnih terenskih izveštaja. Od tog broja, 362 spiska pripadaju autoru publikacije. Od ukupnog broja, 221 vrstuje zabeležio autor, dok su jednu vrstu, pljosnokljunu sprutku zabeležili Snežana i Slobodan Panjković. U ovoj publikaciji biće predstavljeno 217 vrsta ptica koje su bile zabeležene na 321 spisku u periodu od 2005. do 2017. Novih pet vrsta, zabeleženih u 2018. godini, biće napomenuto u dodatku ove knjige, i njihovi opisi će biti samo tekstualno predstavljeni.

Božanske sitnice Vasa Pavković Milan Đurić veliki format kao nova ilustrovana 86 strana Format: 25 cm Izdavač: Službeni glasnik OPIS Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica.

Cena 1.320 dinara Mičio Kaku - BOŽJA JEDNAČINA U potrazi za teorijom svega Heliks Smederevo, 2022. Mek povez 240 strana 24 cm Autor čije su se knjige Budućnost uma i Budućnost čovečanstva našle na listi bestselera „Njujork tajmsa“, upoznaje nas s najvećom potragom u svekolikoj nauci. Kad je Njutn otkrio zakon gravitacije, objedinio je načela po kojima se vladaju nebo i Zemlja. Od tada su naučnici smeštali nove sile u sve grandioznije teorije. Ali verovatno je izazov nad izazovima uspeti u monumentalnoj sintezi dve preostale teorije – teorije relativnosti i kvantne teorije. To bi bilo vrhunsko postignuće nauke, temeljno stapanje svih sila prirode u jednu divnu, veličanstvenu jednačinu kojom bi se razrešile najdublje misterije u nauci: Šta se dogodilo pre Velikog praska? Šta se nalazi s one strane crne rupe? Postoje li drugi kosmosi i druge dimenzije? Je li moguće putovanje kroz vreme? Zašto smo ovde? Kaku nudi objašnjenje za snažnu protivrečnost koja pogađa ovu teoriju i zbog koje slavni dobitnici Nobelove nagrade zauzimaju suprotna stajališta. Priča o toj teoriji je uzbudljiva, a zalog je ništa manje do naše poimanje kosmosa. Napisana prepoznatljivim Kakuovim stilom koji odlikuju entuzijazam vrsnog naučnika i jasnoća umešnog pripovedača, pred čitaocima je priča o epskom putovanju u potrazi za božjom jednačinom.

Приручник садржи сав материјал средњошколског програма из математике (аритметика, алгебра, геометрија, тригонометрија). Поред тога, истиче низ питања која нису обухваћена програмом, али су значајна за практичне активности радника у индустрији и пољопривреди. Посебна пажња посвећена је операцијама са приближним бројевима. Ова књига садржи две врсте информација. Прво, овде можете добити стварну помоћ: који је највећи заједнички делилац, шта је тангента, итд.; како израчунати проценат, како изградити правилан петоугао, итд.; која формула се може користити за решавање квадратне једначине, проналажење запремине скраћеног конуса, итд. Такве информације се добијају „тренутно“ коришћењем абецедног индекса (на крају књиге). Све дефиниције, правила, формуле и теореме су пропраћене примерима; назначено је у којим случајевима и како треба применити правило, које грешке треба избегавати итд. Друго, објашњава основне појмове и најважније методе елементарне математике. Зашто се у математику уводе негативни или имагинарни бројеви? Зашто множење негативног броја негативним резултира позитивним бројем? Како се рачунају табеле логаритама?... odlično očuvana SANU.5

3 toma: 2,3,4 Knjige su odlično očuvane, listovi su malo požuteli; Ruski jezik Tom 2 1974g 655 strana Tom 3 1974g 323 strane Tom 4 1974g 334 strane Tom 2: Основни уџбеник из више математике, преведен на многе светске језике, одликује се, с једне стране, систематским и ригорозним излагањем, ас друге стране једноставним језиком, детаљним објашњењима и бројним примерима. Други том се бави обичним диференцијалним једначинама, линеарним диференцијалним једначинама и додатним информацијама о теорији диференцијалних једначина; вишеструки и криволинијски интеграли, неправилни интеграли и интеграли у зависности од параметра; векторска анализа и теорија поља; основе диференцијалне геометрије; Фуријеов низ; парцијалне диференцијалне једначине математичке физике. Tom 3: Основни уџбеник из више математике, преведен на многе светске језике, одликује се, с једне стране, систематским и ригорозним излагањем, ас друге стране једноставним језиком, детаљним објашњењима и бројним примерима. Први део трећег тома бави се детерминантама и решењима система једначина, линеарним трансформацијама и квадратним облицима, основама теорије група, линеарним приказима група и континуираним групама.

Pecat biblioteke,malo ostecenje na rikni,vidi se na slici. Naši su preci strastveno želeli da spoznaju svet, ali nije im se posrećilo da pronađu pravi način. Zato su sebi stvorili sliku malog, ljupkog, čudesnog sveta kojim vladaju bogovi... Danas posedujemo prvoklasno i moćno sredstvo za spoznavanje svemira − nauku. Otkrili smo da je svemir toliko star i toliko veliki da na prvi pogled sve ljudsko deluje beznačajno. Odvojili smo se od svemira. Izgledao je dalek i bez uticaja na našu svakodnevicu. Međutim, pomoću nauke dokučili smo ne samo to da je svemir veličanstven i čaroban već i da je dostupan ljudskoj spoznaji. Pitanja o postanku sveta i o sudbini svemira pobuđuju zanimanje i znatiželju ogromnog broja ljudi. Razdoblje u kojem živimo veliko je raskršće naše civilizacije, a možda i naše vrste. Kojim god putem krenuli, naša je sudbina neraskidivo povezana sa naukom. Ova je knjiga pokušaj da se opišu zamisli, metode i radosti nauke