Laguna 2017, mek povez, odlično stanje, brojevi 2 - 10, težina oko 1960 gr

Овај роман из едиције „Мој свет“ намењен је старијим основцима. То је прича о Моли и Бет, које су и у најлепшим и у најболнијим тренуцима увек биле ту једна за другу. Зато су се веома растужиле када су сазнале да њихов вољени рођак Грејам пати због једног давно прекинутог пријатељства. Одлучиле су да му помогну и повеле га у Рикову продавницу, где су се проласком кроз тајанствена врата сви вратили у 1960. годину. Није било лако снаћи се, али су девојчице убрзо откриле да је ипак могуће пронаћи изгубљену пријатељицу, чак и у времену у којем нема инстаграма, а бројеви телефона се налазе у некој дебелој књизи под називом „телефонски именик“.

Description Floberov papagaj – Džulijan Barns Najčuveniji roman, Džulijana Barnasa “Floberov papagaj”. Barns već godinama unazad živi dvostruki život pisca tzv. mejnstrim književnosti proslavio se kao tvrda struja britanske postmoderne u romanom “Floberov papagaj”

Специјално пролећно издање француског часописа Л`ИЛЛУСТРАТИОН, 12. мај 1928. - Часопис Л`Иллустратион излазио је недељно од 1843. до 1944. године, а такође је објављивао посебна издања часописа за Божић, уметничке изложбе, итд. Међу 52 странице реклама налази се додатак од 46 страница на квалитетном папиру који садржи чланке о уметности са много лепих слика...

biblioteka GAZELA BIGZ 1974 meke korice, ilustrovana 152 str. dobro očuvana posveta za odličan uspeh u školi

Description Povratak Harija Hulea. U jednoj bolnici leži teško povređen čovek u komi. Njegova soba je pod stalnim policijskim nadzorom i niko ne zna kako se zove taj tajanstveni pacijent. Istovremeno se na mestima starih, nerasvetljenih zločina pojavljuju tela ubijenih policajaca. Nadležni nemaju nikakav trag, a povrh svega nedostaje im najbolji istražitelj ubistava kog su imali. Godinama je Hari Hule bio srce svake veće istrage u Oslu. Njegova posvećenost i lucidnost spasli su život mnogima. Ali sada Hari ne može da sačuva nikog od tog zla. A ponajmanje samog sebe. Pacijent u bolnici počinje da se budi… „Policija će osujeti svaki čitaočev pokušaj da spava ili radi bilo šta drugo dok ne stigne do zadnje korice.“ Daily Telegraph „Deseti Nesbeov roman o čoveku kog smo poslednji put ostavili izrešetanog na podu, remek-delo je umeća manipulacije i nateraće vas da listate stranice kao nikad dosad. Da, zaista tako mislim.“ Ane Merete K. Prinos, Aftenposten „Ovom knjigom Nesbe dokazuje da ne postoji dovoljno visoka ocena kritike, kao i da se žanr kriminalističkog romana uvek može podići na viši nivo, kako u književnom smislu, tako i u pogledu inovativnog, uzvišenog, uzbudljivog i neočekivanog zapleta.“ VG „U mračnom svetu skandinavskog kriminalističkog žanra malo šta je mračnije i napetije od serijala o Hariju Huleu, a ovaj nastup norveškog detektiva ujedno je i najbolji dosad.“ Sunday Mirror

Prvo izdanje. Izuzetno retko u prodaji! Zagreb 1900 god. Naklada Kr. Sveučilišne knjižare Franje Suppana (Rob. Ferd. Auer), 108 str. Tisak C. Albrechta (Jos. Wittasek). Stanje: Dobro Na naslovnoj strani diskretni inicijali. Neznatna oštećenja ivica korica knjige. Neznatne transparentne sitne žute fleke od starosti na stranicama u knjizi. Tvrd povez. Prvo izdanje jedne od najznačajnijih zbirki poezije u hrvatskoj književnosti. Begović Milan je delo objavio pod pseudonimom Xeres de la Maraja 1900. godine. Pesničku zbirku Knjiga Boccadoro (1900) istoričari književnosti drže najintrigantnijim ostvarenjem hrvatskog esteticizma u razdoblju Moderne. 1. Stanje “Odlično” - podrazumeva da su knjige nekorišćene, nove ili kao nove sa neznatnim tragovima korišćenja. 2. Stanje “Dobro” - znači da su knjige korišćene - da mogu imati tragove korišćenja u vidu neznatno pohabanih ivica korica i rikne knjige, potpisa, posveta, pečata, tragova pisanja, beležaka, podvlačenja, ili neznatnih fleka po stranicama, koricama ili bočnim delovima knjige, mogu nedostajati predstrane ili naslovne strane, ili se neke stranice mogu izdvajati od ostatka sadržaja u knjizi. Knjige u stanju “Dobro” niti su loše očuvane, a nisu ni kao nove, i to je stanje u kom se nalazi najveći deo korišćenih knjiga koje možete kupiti bilo gde. 3. Stanje “Solidno” - predstavlja knjige koje imaju navedene tragove korišćenja iz opisa pod rednim brojem 2., i predstavlja knjige “koje nisu za paradu”, ali su sasvim dobre za čitanje. NAPOMENA: Ne prodajemo knjige koje ne bi ni sami kupili ili posudili nekome na čitanje, svaka knjiga u bilo kom stanju je savršeno funkcionalna.

Description Profesorka engleskog Ana Emerson žudi za promenom, umorna od ljubavne veze koja nema budućnost. Zato jedva čeka da stigne na Maldive i čitavo leto daje privatne časove mladom Ti Džeju Kalahanu. S druge strane, Ti Džeju uopšte nije drago što ide iz grada da bi proveo leto nad knjigom, pa makar i na tropskom ostrvu, umesto da uživa sa prijateljima. Ali to sada nije ni važno, jer za njih prošlost kao da ne postoji… Ana se ne seća šta se dogodilo, samo joj se na tren vraćaju slike plave površine mora koja se previše brzo približava i straha u Ti Džejevim očima. Kristalno čista voda zapljuskuje joj stopala kada otvara oči i pred sobom vidi beskrajno prostranstvo u hiljadu nijansi tirkizne. Svuda oko nje je blistavobeli pesak oivičen senkama raskošnih palmi, dok i dalje čvrsto steže Ti Džejevu ruku. Dani prolaze, potom i nedelje, a onda i meseci. Nakon još jednog Ti Džejevog rođendana, Ana počinje da se pita da li će najveći izazov na pustom ostrvu zapravo biti život sa mladićem koji polako postaje muškarac…

Description Sestre Lindzi i Keri En su osetile surovost života još kao male. Njihova nemarna majka ne brine o njima i jedinu pomoć dobijaju iz neverovatnog izvora, od bivše striptizete po imenu gospođa Hani Lav. Kad im majka ode u zatvor, gospođa Hani bezuspešno pokušava da ih spase od razdvajanja i slanja u hraniteljske porodice. Trideset godina kasnije, Lindzi i dalje pokušava da pronađe svoju sestru. Kao vlasnik knjižare u uspavanom kalifornijskom gradiću na obali mora Blu Mun Bej, imala je dovoljno sreće da je usvoji divan par koji joj nakon smrti ostavlja kuću uz Pacifik. Vlasnica je knjižare i iako se bori s finansijama da održi posao, ima relativno stabilan život.Ona ne zna da je Keri En imala potpuno drugačiji život. Lutala je od jednog doma do drugog, pobegla je kao tinejdžer i postala samohrana majka i lečeni zavisnik od droge. Bori se da povrati bilo kakvu sličnost s uobičajenim životom sebi i svom detetu, ali njeni izgledi da to uspe zavise možda samo od uspostavljanja ponovne veze sa svojom starijom sestrom koju nije videla od detinjstva. Kad su se najzad ponovo srele očekivanja sestara se nisu ispunila. Ali kao dve prave sestre upuštene u najokrutnije životne borbe, one će se na kraju ujediniti uprkos svojim razlikama i tako sačuvati veru u nepovredivu porodičnu vezu. Takođe, obe sestre će pronaći ljubav svog života na neverovatnim mestima. Na kraju, ova knjiga je priča o onome šta bi jedna porodica trebalo da bude i kako da pomogne svakom svom članu da pronađe ono za čim traga. Ovo je knjiga s velikim srcem koje imaju sve prave porodice.

Description Bangkok 8 – Džon Berdet Bankok je grad hramova i javnih kuća, gde budistički sveštenici u odorama boje šafrana šetaju istim ulicama kao i gangsteri svetskog glasa. Narednik američkih marinaca je ubijen u zaključanom mercedesu. U kojem se nalazio piton i gomila kobri. Dvojica policajaca jedini u gradu koji ne uzimaju mito stižu na mesto zločina suviše kasno. Posle nekoliko trenutaka samo jedan od njih dvojice ostaje živ. Policajac koji je preživeo, Sončaj Džitpličip je pobožni budista i zaklinje se da će osvetiti smrt svog partnera, srodne duše i brata. Da bi to postigao mora koristiti savremene policijske i forenzičke tehnike. I mistične metode spiritualnog sveta. I jedno i drugo će biti jako važno kada zaroni u dubine bogatstva Bangkoka. Gde vlada pohlepa i gde će konačno naći ubicu, predatora najgore vrste… U ovom izvanrednom trileru Istok se susreće sa Zapadom, upoznavajući nas s policajcem, koji je i polu-Tajlanđanin i polu-Amerikanac, s njegovim budističkim uverenjima, a isto tako i forenzičkim veštinama

Description Napokon evo jedne mudre i gorko lekovite knjige za našu gorku ranu. Kao zreo stvaralac i čovek visoke književne i diplomatske kulture, Dragan Dragojlović je napravio knjigu primerenu našem istorijskom trenutku. “Svaki pripadnik jednog naroda”, kaže Tomas Man, “odgovoran je za sudbinu celog tog naroda”. Da je duboko svestan te odgovornosti Dragojlović je, pored ostalog, pokazao to i ovom izuzetnom knjigom. Labud Dragić, književnik Pisan realističkom uverljivošću, zanimljiv i životan, roman “Pod Južnim krstom” iznova aktualizuje neka od najvažnijih pitanja nacionalne sudbine i opstanka. Mileta Aćimović Ivkov, kritičar Knjiga se čita u jednom dahu, jer svako u njoj može da pronađe deo sebe i svog života. Puna je humanosti i dobrote. Ona silama razdora i samorazaranja suprostavlja sile dobra i Božje ljubavi. “Novosti”, Sidnej, Australija Knjiga “Pod Južnim krstom” jedna je od pravih knjiga napisana o ljudima u dijaspori… Knjiga može da otvori oči… “Vesti”, Sidnej, Australija Sa takvim sam oduševljenjem čitala ovo delo da bih poželela svima da prenesem svoja osećanja i divljenje za talenat ovog pisca… Koliko mudrosti ima u tim nezaboravnim rečima! “Svetski srpski glas”, Melburn, Australija

Description Očaravajuća priča o ljubavi i umetnosti, koja oživotvoruje strast koja nadahnjuje oboje. Smešten u Pariz i Italiju, ovaj lirski roman prepliće dve paralelne ljubavne priče, pružajući čitaocima jedinstven uvid u istraživanje i inspiraciju koji učestvuju u stvaranju istorijskih romana kao što su Devojka sa bisernom minđušom i Rađanje Venere

Herbert Džordž Vels: Čovečanstvo: rad, blagostanje i sreća lјudskoga roda. Knj. 1 i 2 Originalni naslov: The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind Izdavač: Narodno delo, Beograd, 1936. 562 + 567-1017 str. Tvrd povez, dobro očuvano; jedna rihtna malo oštećena.

Solidno očuvana. DOBRA KNJIGA SA PUNO SLIKA PRILIKOM POSETE TITA KRUŠEVCU I KADA JE KRUŠEVAC DOBIO SADAŠNJI IZGLED. Samo bez suvišnih pitanja sve se vidi na slikama. Šaljem isključivo POSTEXPRESS-om ili kao PAKET posle uplate na moj žiro račun ili članovima sa vise od deset pozitivnih (bez negativnih) ocena pouzecem, moze i lično preuzimanje na mojoj adresi. Licima koji nisu registrovani na KUPINDO, šaljem samo posle uplate. Pogledaj sve moje oglase. **MOLIM KUPCE DA ME OCENE NAKON ZAVRŠENE KUPO-PRODAJE** Pošaljite poruku (preko KUPINDA) sa Vašim podacima: Ime i prezime. Ulica i broj. Mesto i poštanski broj. Broj telefona za kontakt. Slanje POSTEXPRESS-om. ili kao PAKET

JAKO RETKO. Snimci u ovom broju VLADIMIR DOBRICIC-KICA. Ilustrovano umetnickim fotografijama, stampano na debljem `craft` papiru.

Ocuvano

Jugoslavija turistička enciklopedija 1. i 2. knjiga, izdanje novinsko-izdavačkog preduzeća `Turistička štampa` Beograd, izdata 1958. godine. Tvrd povez, knjige u odličnom stanju.

Description Eliksir besmrtnosti je uzbudljiva priča o porodici Spinoza, koju pripovedač prati od njenih početaka daleke 1140. godine u Portugalu, do samog kraja 20. veka u Norveškoj. Ova porodična saga isprepletena je najvažnijim istorijskim, društvenim i kulturnim dogadjajima na dva kontinenta u viševekovnom razdoblju, obeleženom periodima tiranije i prevrata. Susrećemo se sa srednjovekovnim Portugalom, španskom inkvizicijom, Rembrantovim Amsterdamom, Francuskom revolucijom, Frojdovim Bečom, kao i strahotama oba svetska rata. Članovi porodice Spinoza nisu samo posmatrači, već često i važni učesnici u samom središtu zbivanja. “Moje ime je Ari i ja sam poslednji iz dugog rodoslova porodice Spinoza. Porodično stablo nema više muških grana, i kada ja prema prognozama lekara sklopim oči za nekoliko meseci, ova porodična saga će dobiti zasluženi kraj. Ležim u bolnici, moja sudbina je zapečaćena, a sećanja naviru. Sva ona sećanja za koja sam mislio da su izbledela, izmakla i iščeznula u vremenu, pokrenula su se, žive sopstvenim životom, a iz njih izrasta prošlost, naša zbunjujuća, višesmislena prošlost.” Rešen da priču o porodici sačuva od zaborava, pripovedač Ari Spinoza priseća se svega što je, zajedno sa bratom blizancem slušao od tajanstvenog Fernanda koga je ljubav prema Arijevoj babi vezala za porodicu Spinoza. Fernando je bio kabaretski umetnik, vodeći antifašista u Beču tridesetih godina 20. veka, zatvorenik logora Dahau, rob u rudniku bakra u rukama SS-snaga u Jugoslaviji, a zatim i višegodišnji zatočenik u sibirskom logoru. Nakon svega toga bio je skrhan čovek, koga je zanimala samo prošlost. Fernando je svoja saznanja sticao komunicirajući s duhom Šošane Spinoze, koja je živela u Parizu u 18. veku, i bila ljubavnica Voltera, život okončavši samoubistvom. Iako bi osnova Fernandovih priča mogla odmah izazvati sumnju u njihovu istinitost, Ari nikada nije sumnjao u verodostojnost onoga što je čuo od Fernanda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica obicnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Dr Aleksandar V. Solovjev - Postanak i značaj Dušanova zakonika, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1931 godine Mek povez. 31 strana Aleksandar Vasiljevič Solovjev (rus. Александр Васильевич Соловьёв; Kališ, 18. septembar 1890 — Ženeva, 15. januar 1971) je bio slavista, istraživač Dušanovog zakonodavstva, bogumila, heraldike, numizmatike, arheologije, prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i u Sarajevu.[1] Biografija Otac Vasilij Fjodorovič Solovjev bio je sudija apelacionog suda u Varšavi, gde je Aleksandar proveo detinjstvo i stekao osnovno i srednje obrazovanje. 1912. diplomirao je pravne nauke na Univerzitetu u Varšavi, 1914. je postao docent. Potom odlazi u Moskvu za asistenta. 1915. završio je Istorijsko-filološki fakultet. Pripremao je i doktorsku disertaciju o ekstradiciji kriminalaca između Poljske i Rusije, koju nije stigao da odbrani i koja je izgubljena. Posle Oktobarske revolucije prihvatio je poziv Teodora Taranovskog da dođe u Beograd. Tu je predavao na Pravnom fakultetu. Počeo je da sprema novu doktorsku disertaciju o zakonodavstvu cara Stefana Dušana i odbranio je 1928. Na fakultetu je predavao Istoriju srednjovekovnog srpskog prava. 1930. izabran je za vanrednog, a 1935. za redovnog profesora univerziteta, ali je čekao do 1937. da izbor bude potvrđen. Godine 1925. oženio se Natalijom Rajevskom, koja je takođe bila ruska emigrantkinja. Dobili su najpre jednu ćerku koja je umrla kao beba i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, a 1933. su dobili i sina Aleksandra. Bili su sprijateljeni sa profesorom Georgijem Ostrogorskim, sa kojim su živeli u istoj ulici. Posle Drugog svetskog rata kao nepodoban nije smeo više da predaje na Beogradskom univerzitetu. Pozvali su ga na Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, gde je izabran za dekana. Uhapšen je 1949. posle rezolucije Informbiroa, pod sumnjom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst ove rezolucije. Uhapšena je i njegova supruga Natalija. Istraga je u Sarajevu trajala šest meseci. Potom je oteran u zatvor u Sremsku Mitrovicu gde je proveo skoro godinu dana bez suđenja. Njegova supruga je posle šest meseci istrage puštena na slobodu usled nedostatka dokaza, a za to vreme njihov maloletni sin Aleksandar bio je sam. Solovjev je 1951. godine osuđen na 18 meseci zatvora, koliko je već bio izdržao. Prilikom suđenja pozvao se na oficirsku reč oficira koji ga je saslušavao i kome je priznao da je primio tekst rezolucije, ali da ga je odmah i uništio zbog mogućih problema. Posle tog suđenja dobio je rok od šest meseci da napusti zemlju. Otišao je sa porodicom u Ženevu. Nakon mnogo komplikacija 1955. godine biva izabran za profesora slovenskih jezika i ruske literature na Univerzitetu u Ženevi. 1961. godine nasleđuje prof. Karcevskog na katedri za slovensku književnost i postaje profesor honoris causa. 1960—1962. u Lozani objavljuje francuske prevode sabranih dela Dostojevskog i Tolstoja. Bavio se heraldikom i 1967. bio je primljen u međunarodnu akademiju za heraldiku (Académie internationale d`héraldique). Bio je jedan od najznačajnijih poznavalaca heraldike Južnih Slovena. Objavljivao je radove o vizantijskoj i slovenskoj heraldici, ilirskim grbovnicima i poreklu srpskog grba. Umro je 15. januara 1971. u Ženevi, gde je i sahranjen. Sin Aleksandar Aleksandrovič Solovjev radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Velimir Mihajlović Građa za rečnik stranih reči u predvukovskom periodu I tom ( A-Lj ) Velimir Mihajlović (Staro Lanište, 1928 – Beograd, 1994), leksikolog, filolog, diplomirao na Katedri za ruski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu, doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, upravnik Instituta za lingvistiku – Odseka za srpski jezik i lingvistiku u Novom Sadu. U periodu od 1958. do 1964. bio je v. d. upravnika Istorijskog arhiva AP Vojvodine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BALENOVIĆ, Vid, pedagog (Kruščica kod Kosinja, 19. XII 1883 — Zagreb, 23. III 1970). Osnovnu školu polazio je u Klancu (1894–1898), gimnaziju do šestog razreda u Gospiću, sedmi razred u Zagrebu, a osmi s ispitom zrelosti završio je 1906. u Sušaku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je zemljopis i povijest (1907–1912); ljetni semestar 1907/1908. bio je slušač Karlova sveučilišta u Pragu. Zaposlio se 1912. u Nautičkoj školi u Bakru, ali je već iduće godine premješten u Karlovačku gimnaziju. Od 1916. do 1918. radio je u Sveučilišnoj knjižnici, a potom je do 1933. bio profesor na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu. Kraće je vrijeme predavao na gimnaziji u Sisku te ponovno u Zagrebu na II realnoj gimnaziji (1933–1935), na ženskoj gimnaziji (1935–1941) i na Klasičnoj gimnaziji od 1941. do umirovljenja 1947. Bavio se problemima pedagogije, povijesti školstva, narodne povijesti, zemljopisa, narodoznanstva (etnologije) i planinarstva, s osobitim osvrtom na Vojnu krajinu i Liku. Objavljivao je u periodicima: Hrvatska njiva (1917, 1918), Nastavni vjesnik (1922/1923–1924/1925, 1927/1928, 1939/1940), Omladina (1923/1924), Večer (1925), Katolički list (1935), Hrvatski radiša (1937), Hrvatski planinar (1941). Više priloga iz povijesti školstva Like objavio je u Ličkom kalendaru (1934, 1935), Ličkoj slogi (1937) i Ličkom zborniku. Surađivao je u izdanjima Jugoslavenskog leksikografskog zavoda Enciklopediji Jugoslavije i Pomorskoj enciklopediji. Pisao je udžbenike iz zemljopisa i narodoznanstva. DJELA: Opća geografija. Zagreb 1923, 1939², 19424. — Kroz Srbiju, Bosnu i Dalmaciju sa abiturijentima I drž. gimnazije zagrebačke. Zagreb 1926. — Petar Karlić prigodom 30-godišnjice naučnoga rada. Zagreb 1934. — Život i rad Šimuna Balenovića prigodom 100-godišnjice njegova rođenja. Zagreb (s. a.) (p. o. iz: Katolički list, 1935). — Etnologija za više razrede srednjih i sličnih škola. Zagreb 1940, 1941², 1944.³ — Kada ćeš pisati č ili ć. Rječnik riječi sa suglasnicima č i ć. Zagreb 1954. LIT.: Milan Šenoa: Vid Balenović Opća geografija (Zagreb 1923). Nastavni vjesnik, 32(1923–24) str. 136–137. — (Mato Hanžeković): Dr Petar Karlić. Tridesetgodišnjica naučnog rada. Lička sloga, 1(1934) 13/14, str. 2–3. — Branko Krmpotić: Prigodom 30-godišnjice naučnoga rada dra Petra Karlića. Hrvatska smotra, 2(1934) 8/9, str. 349. — M.: Balenovićeva »Opća geografija«. Hrvatska straža, 11(1939) 242, str. 4, 11. — Josip Demarin: Građa za povijest pedagogije Hrvata, Srba i Slovenaca. Zagreb 1940, 9–10. — Nikolaj Fedorov (N. F.): Preporod etnologije i etnografije u Hrvatskoj. Uz prvo hrvatsko djelo »Etnologija« od prof. Vida Balenovića. Obzor, 81(1940) 298, str. 10. — Augustin Kristić: Etnologija, školska knjiga za sve škole Banovine Hrvatske, napisao prof. Vid Balenović. Jugoslavenski list, 24(1941) 4, str. 14. — Vilko Novak: Vid Balenović Etnologija za više razrede srednjih i sličnih škola, Zagreb 1940. Etnolog, 14(1941) str. 117. — Vilim Peroš: Nove značajne knjige s područja etnologije i etnografije. Napredak, 82(1941) 1, str. 42–45. Geografija ili zemljopis[1] je složena nauka koja proučava prirodne i društvene pojave i procese u geoprostoru, te veze i odnose između njih.[2] Naziv geografija je grčkog porekla i dolazi od gea-Zemlja i grafein-pisati, opisivati.[3] Prva osoba koja je koristila reč „γεωγραφία” bio je Eratosten (276—194. p. n. e.).[4] Uz filozofiju i istoriju, geografija pripada među najstarije nauke ljudske civilizacije. Ona se za objašnjavanje geografskog prostora koristi metodama prirodnih i društvenih nauka. S obzirom na raznoznačnost geoprostora, geografija je kao nauka vrlo kompleksna. To je jedina dualna nauka, koja povezuje prirodne i društvene nauke.[5] Naziva se i svetskom disciplinom.[6] Geografija je, dakle, sintetička nauka, koja spaja mnoga dostignuća brojnih nauka radi objašnjavanja geografskog prostora.[7][8] Ona pripada u grupi prirodnih nauka, jer joj je osnovno polazište u prirodnim obeležjima geoprostora. Geografija kao nauka o geografskom prostoru (Zemljinoj površini) objašnjava raširenost, uticaje i međuzavisnost svih najvažnijih prirodnih i društvenih činioca, koji sudeluju u oblikovanju geoprostora kao celine ili njegovih prostornih delova (regija). Zadatak geografije kao nauke je da u svakom trenutku pruži kompleksnu i sveobuhvatnu informaciju o stanju geografskih pojava i procesa, te o uzročno-posledičnim vezama i odnosima kao i zakonima i zakonomernostima što proizilaze iz njih. Jednostavnije rečeno, geografsko znanje nam je potrebno da bismo razumeli savremenu situaciju na planeti, te da bismo na osnovu toga usmerili razvoj u budućnosti, što se ostvaruje kroz prostorno planiranje u skladu sa principima održivog razvoja.[9] Etimologija i terminologija Termin geografija potiče iz klasične starine, a upućuje na prvotno značenje geografije. Etimološki elementi (morfemi) prema kojima je nastala reč geografija jesu prefiksni morfem geo- koji dolazi od grč. γεο- zemljo-, koji se odnosi na zemlju; γῆ Zemlja, te sufiksalni morfem -grafija koji dolazi od grč. -γραφια -pis(anje), a srodan je morfemima -graf, -grafika, -grafički, -grafizam, grč. -γραφος -pisac, koji piše; γράφω pišem, γραφικός pismeni.[10][11] Geografija tada nije bila nauka s određenim objektom i ciljem proučavanja, već neka vrsta opšte enciklopedije o Zemlji. Reč geografija prvi je skovao Eratosten oko 200. p. n. e. kako bi označio opisno učenje o Zemlji. Na temelju prvobitnog značenja geografije u zapadnim i južnim slovenskim jezicima tokom 19. veka nastaje i reč zemljopis[1] (češ. zeměpis, slč. zemepis; sl. zemljepís) koja je zaživela kao ime geografskog osnovnoškolskog predmeta u Jugoslaviji 1950-ih. Kratak prikaz razvoja geografske nauke Geografija je bez sumnje jedna od najstarijih nauka. Još u praistoriji ljudi su pokušavali racionalno objasniti pojave i procese u prostoru i spoznati njihov hronološki raspored. Iako je nauka kao vid ljudske aktivnosti bila prisutna u većini starih civilizacija, najviše pisanih tragova o prirodi kao celini nalazimo kod antičkih filozofa. Za geografiju važne naučne rezultate iz tog vremena dali su Aristotel-o mozaičnosti Zemljine površine i toplotnim pojasevima i Eratosten-o zaobljenosti Zemlje i njenom obimu te zakonomjernom pojavljivanju prirodnih stihija. Eratosten je u 3. veku p. n. e. prvi upotrebio naziv geografija. U srednjem veku dolazi do stagnacije nauke pa time i geografije. Tadašnja nauka se razvijala jedino u sklopu islamskog civilizacijskog kruga. Istaknuti geografi tog doba su el Biruni i el Idrisi. Značajniji razvoj geografije na zapadu potakla su velika geografska otkrića. Zahvaljujući moreplovcima kao što su: Kristifor Kolumbo, Vasko de Gama, Magelan i dr. Brzi razvoj astronomije i nebeske mehanike u 16. i 17. veku predstavljao je osnovu za teorijsko osmišljavanje kretanja nebeskih tela i posledica njihovog kretanja po Zemlju. Početak razvoja naučne geografije pripisuje se holandskom geografu Bernardu Varenijusu, koji je napisao značajno delo pod naslovom Opšta geografija. Uprkos značajnim tehničkim otkrićima koja su uticala na razvoj geografije u 17. i 18. veku, ona ostaje uglavnom deskriptivna nauka sve do pojave velikog geografskog istraživača njemačkog porekla Aleksandra Humbolta koji početkom 19. veka udara temelj savremenoj geografiji. Uz njega je veoma značajan i Karl Riter koji je bio pod jakim uticajem filozofije Imanuela Kanta. Značajan doprinos iz tog doba dali su V. M. Devis u SAD-teorija razvitka reljefa kao geografski ciklus i Vladimir Dokučajev u Rusiji-geografska zonalnost tla i njegova klasifikacija po genetskoj osnovi. Tokom 19. veka osnivaju se katedre za geografiju na univerzitetima širom Evrope a njena tadašnja karakteristika je veštačka odvojenost na prirodnu i društvenu. Krajem istog veka pojavljuje se pod uticajem učenja Fridriha Racela geografski determinizam kao jedan pogrešan pravac unutar geografije. Kao reakcija na ta zastranjivanja javljaju se početkom 20. veka nove generacije geografa koje ističu jedinstvo geografske nauke. Pojavljuju se posibilizam u geografiji, čiji je zastupnik Pol Vidal de la Blanš i horologiza koju je uveo Alfred Hetner što je uticalo na nastanak i razvoj regionalne geografije. Poznati geografski teoretičar iz tog doba je i A. A. Grigorijev sa svojom razradom učenja o geografskom omotaču. Danas postoji velika potreba za sintetičkim geografskim radovima posebno u vezi sa materijalnom proizvodnjom i aktuelnim problemima kvaliteta i preobražaja prirodne sredine, kao i razumnog korištenja prirodnih resursa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gospa od Anđela , Ivan Meštrović , Nova Evropa Zagreb 1937 , zadužbina porodice Račić Cavtat ; odlično očuvano, tvrd povez, format 22 x 27 cm , ilustrovano, višejezično, srpski , engleski i nemački ; 44 strane Ivan Meštrović (Vrpolje, 15. avgust 1883 — Saut Bend, 16. januar 1962) bio je jugoslovenski i hrvatski vajar i arhitekta. Diplomirao je Likovnu akademiju u Beču, a zatim je bio profesor na likovnim akademijama u Zagrebu, Sirakuzi (1947) i Saut Bendu (1955). Biografija Fotografija Meštrovića Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem narodne religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Svoje detinjstvo proveo je u selu Otavice, kod Drniša u Dalmaciji, odakle su mu bili roditelji. Dok je kao dete čuvao ovce, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pesme i istorijske balade. Prema pojedinim izvorima, Meštrović je u zrelom dobu govorio svojim prijateljima, da je srpskog porekla, jer potiče starinom iz Novopazarskog sandžaka, od plemena Gavrilovića.[1] Pesnik i diplomata Jovan Dučić je utvrdio da u trouglu Pljevlja - Foča - Goražde postoje dva sela, sa zanimljivim imenima: Meštrovci i Maštrovac. Bio je to po njemu „klasični starosrbijanski kraj pun Nemanjićkih tradicija, carskih crkava i tvrđava, gnezdo guslara i heroja nacionalnih”. Gavrilovići su utvrđeno je, bili izdeljeni na tri grane, a jedna od njih bila vlastelinska porodica, u srodstvu sa srpskim kraljem Urošem II. Meštrović je u nacionalnom smislu tokom života imao velike promene. U doba Kraljevine Srbije, do 1914. je govorio (list Štampa, 1911.): Srbin i Hrvat to su dva imena za jedan narod, samo što je taj narod pod imenom Srbin bolje sačuvao svoju individualnost — slobodu i čežnju za slobodom. Stoga mi je to ime milije. U dobra Kraljevine Jugoslavije je bio veliki Jugosloven i unitarista, da je nakon 6. januara 1929. predvodio poklonstvenu deputaciju Hrvatske kod kralja ujedinitelja. Samo Hrvat postaje u doba NDH.[2] Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov dar i uzeo ga je za šegrta sa svega šesnaest godina. Njegov umetnički talenat razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita i uz pomoć Bilinićeve supruge koja je bila profesorka u srednjoj školi. Uskoro su pronašli jednog bečkog vlasnika rudnika koji je finansirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u najkraćem roku da nauči nemački i da se prilagodi novoj sredini. Uprkos brojnim problemima završio je studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primetan uticaj stila Art Nuvo. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za učešće na međunarodnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Klajn. Njegov kum je bio dr Laza Popović, sa kojim je vajar redovno u međuratnom periodu provodio Božić u Otavicama. Tu se nalazio kamenolom od čijeg kamena je Meštrović za života isklesao svoj „Mauzolej”. Taj mauzolej je bio nekoliko kilometara udaljen od „rodne kuće”. Podignut je na otkupljenom zemljištu, sa kamenim ukrasima i bareljefima. Okrenut je bio ka istoku, a u njemu su katolički oltar od žućkastog kamena i u podu grobna kripta.[3] Godine 1908. seli se u Pariz. Skulpture stvorene u tom periodu mu donose i međunarodnu reputaciju. U Beograd se seli 1911, a ubrzo potom u Rim, gde je na svetskoj izložbi primio nagradu za delo Vidovdanski hram koje je bilo u okviru paviljona Srbije.[4] Tamo je proveo naredne četiri godine proučavajući skulpture antičke Grčke. Na početku Prvog svetskog rata i nakon atentata u Sarajevu, Meštrović je pokušao da se vrati u Split preko Venecije, ali ga je od tog puta odvratio njegov negativni stav prema austrougarskim vlastima. Tokom rata je učestvovao na izložbama u Parizu, Kanu, Londonu i Švajcarskoj. Bio je član Jugoslovenskog odbora. Po završetku Prvog svetskog rata vraća se u novoosnovanu Kraljevinu Jugoslaviju i upoznaje drugu ljubav svog života, Olgu Kesterčanek kojom se i oženio. Imali su četvoro dece: Martu, koja je rođena u Beču i Tvrtka, Mariju i Matu, koji su rođeni u Zagrebu, gde su se preselili 1922. Kasnije bi zimske mesece provodili u svojoj palati u Zagrebu, a letnje u letnjoj kući napravljenoj tridesetih godina u Splitu. Postao je profesor, a kasnije direktor Kulturnog instituta u Zagrebu. Ivan Meštrović je izvajao brojne skulpture po narudžbini kraljevske dinastije Karađorđević, posebno kralja Aleksandra I Karađorđevića. Među porudžbine kralja Aleksandra ubrajaju se skulptura sfinge, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, junaka kosovskog mita Srđa Zlopogleđa, ženske pandane kosovskim junacima, kao i autoportret samog Meštrovića. Većina poručenih skulptura kao ideološku pozadinu imala je ideju integralnoj jugoslovenstva. Dela se danas uglavnom nalaze u okviru dvorskog kompleksa na Dedinju.[5] Putovanja po svetu su se nastavila. Izlagao je svoja dela: u Bruklinskom muzeju (1924), Čikagu (1925), kao i u Egiptu i Palestini 1927. godine. Kada Meštrović dolazi u Ameriku, svojim vezama i poznanstvima mu pomaže naučnik Mihailo Pupin, koji u svom pismu navodi da je Meštrović u praktičnim radovima oko izložbi „kao malo dete”.[6] Zbog njegovog stava prema Italiji, kada je osudio italijanski iredentizam prema Dalmaciji, i Nemačkoj, kada je odbio Hitlerov poziv da poseti Berlin, ustaše su ga na kratko zatvorile tokom Drugog svetskog rata. Uz pomoć Vatikana se prebacio u Veneciju i Rim, a kasnije u Švajcarsku. Cela njegova porodica nije uspela da se izvuče pred naletima rata — njegova prva žena Ruža Klajn umrla je 1942. zajedno sa svojom jevrejskom porodicom u Holokaustu. Kasnije, brata Petra su zatvorile komunističke vlasti. Mauzolej Ivana Meštrovića u Otavicama Titova Jugoslavija je pozvala Meštrovića da se vrati, ali je on odbio da živi u komunističkoj zemlji. Godine 1946, Univerzitet u Sirakuzi mu je ponudio mesto profesora i on se preselio u Sjedinjene Američke Države. Još 1945. dobio je američko državljanstvo, a deset godina kasnije postaje profesor na Univerzitetu Notr Dam. Pre nego što je umro, Meštrović se na kratko vratio u Jugoslaviju poslednji put da bi posetio Alojzija Stepinca, katoličkog kardinala koji je sarađivao sa ustašama, i Josipa Broza Tita. Na zahtev jugoslovenskih kulturnih poslenika, poslao je 59 statua iz Sjedinjenih Država u Jugoslaviju (uključujući i spomenik Petra Petrovića Njegoša), a 1952. dodatnih 400 skulptura i različitih crteža. Smrt Meštrovićeve dece kao da je uticala i na njegovu. Njegova kćerka Marta, koja se doselila u Kanadu, umrla je u 24. godini 1949; njegov sin Tvrtko, koji je ostao u Zagrebu, umro je 1961. godine. Meštrović je napravio četiri glinene skulpture, da bi obeležio smrt svoje dece, Marte i Tvrtka. Nekoliko meseci docnije, Ivan Meštrović je umro u svojoj 79. godini u gradu Saut Bend, u državi Indijani (SAD). Njegovi posmrtni ostaci su prebačeni u Otavice. U njegovu čast, ulica u Beogradu nazvana je po njemu. Ivan Meštrović je izvajao preko pedeset spomenika tokom svog dvogodišnjeg boravka u Parizu (1908—1910). Na temu boja na Kosovu u Parizu se rodila ideja za projekat izgradnje Vidovdanskog hrama čija je maketa nagrađena u Rimu. Mnogo njegovih ranih dela nose panslovensku notu sa ciljem da se svi južni Sloveni ujedine. Sa stvaranjem prve Jugoslavije, njegov rad se preorijentiše na muzičke instrumente i kapele. Sebe je praktično orijentisao na religiozne motive, pravljene naročito od drveta, pod uticajima vizantijske i gotske arhitekture. Najpoznatija dela iz tog perioda su Raspeće i Madona; kasnije je bio više impresioniran Mikelanđelom Buonarotijem, kada je pravio veliki broj kamenih reljefa i portreta.

Description Priča o dečaku koji je postao ratnik, ratniku koji je postao državnik i državniku koji je postao svetac. Srednjovekovna malena Raška država pritešnjena je između interesa velikih carstava. Njen vladar Zavida ima četiri sina, a najmlađeg od njih, Nemanju, opseda vizija slobode. Da bi tu viziju ostvario, Nemanja će morati da prođe kroz oganj, blato i krv, ratujući čak i protiv sopstvene braće. Zadužbinar, suprug i vladar s jedne strane, a nemilosrdni ratnik s druge, on će kroz bitku i s molitvom, vođen nepokolebljivom verom i viteškom čašću, uspeti da uzdrma i samu Vizantiju. U toj neravnopravnoj borbi, u ratu koji mu je bio nametnut, Nemanja neće sagoreti, već će u padu i poniženju pronaći novu snagu, očvrsnuti veru i – dosanjati svoj san: slobodnu i nezavisnu srpsku državu. Prva knjiga trilogije o Stefanu Nemanji i prva u seriji knjiga o najpoznatijoj srpskoj vladarskoj dinastiji koja dolazi iz pera autora bestselera “Kainov ožiljak”.

Naslov: Ja sam Akiko Autor: Stefan Tićmi Izdavač: Laguna, Beograd Obim strana: 95 Format: 13 x 20 cm Povez: Meki Tiraž: 1000 Knjiga je jako lepo očuvana. Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi.

Beograd,1933.god. meki povez, 229 strana u dobrom stanju