PSIHOKOSMOGRAFIJA PESME - Predrag Krstić Jedna primerna zb(i)rka metapoetike Izdanje: SLOBODAN MAŠIĆ Beograd, 1992. F 13x18 cm O: 79 str Mek povez, ćirilica. S4 Knjiga je N O V A. Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.

Milijan Popović : U PROLAZU , Zapis Beograd 1980, str. 93. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Милијан Поповић (Субјел, 1928) је завршио Државну трговачку академију у Ужицу (1949) а Економски факултет у Београду (1954). Радио је као књиговођа у Смедереву и Београду. Једно време је васпитач у Индустријској школи у Кнежевцу, потом начелник за привреду општине и шеф бироа за унапређење пословања у Ваљаоници бакра „Слободан Пенезић Крцун“ у Севојну. Највећи део радног века провео је у Београду (од 1960), на пословима помоћника секретара и подсекретара у Савезном секретаријату за рад и радне односе (1972 – 1975), затим на дужности републичког секретара, министра, за рад и радне односе (1975 – 1981), и директора, министра, Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања (до пензионисања 1988). Поред стручних текстова писао је и поезију. Објавио је једанаест песничких збирки. Био је члан Удружења књижевника Србије. Умро је 2011. и почива на сеоском гробљу у Субјелу.

Blagoje Savić: IZMORNIK, Nolit 1994, str. 68. Poezija. Očuvanost 4. BLAGOJE SAVIĆ (Donja Budriga, 29.03.1951) Blagoje Savić, pesnik i potpresednik Udruženja književnika Vranja, rođen je 29. marta 1951. godine u Donjoj Budrigi (opština Gnjilane). U rodnom selu je završio osnovnu školu, gimnaziju u Gnjilanu, a studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini. Radio je kao prosvetni radnik u školama u Gnjilanu, potom bio direktor Narodne biblioteke u Gnjilanu. Od 1999. godine radi kao profesor srpskog jezika u osnovnoj školi u Gornjem Kuscu. Živi u Vranju. Poeziju objavljiuje u književnim listovima i časopisima, a zastupljen je u antologijama i izborima savremene srpske poezije. Dobitnik je više nagrada i priznanja: `Lazar Vučković`, `Srpska duhovna riznica`, nagrada za najbolju knjigu, 1994. godine, Izmornik, koju dodeljuje Književno društvo Kosova i Metohije, Zlatna značka KPZ Srbije, kao i nagrada Povelja `Svetog Kneza Lazara` za životno delo 2015. godine.

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Autor - osoba Despotov, Vojislav Naslov Neočekivan čovek : izveštaj, esejistički spev / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Irig ; Novi Sad : Srpska čitaonica i knjižnica, 1992 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 93 str. ; 18 cm Zbirka Edicija Stražilovo ; knj. 177 Biblioteka Saputnici Sadržaj S a d r ž a j: Kalendarska histerija (5-11); Proizvodnja nove prirode (13-18); Centralni park i zamenjeni svet (19-26); Neočekivan čovek (27-32); Slučajna prokreacija (33-36); Dostupni svet (37-43); Državna nostalgija (45-48); Tabele budućnosti (49-54); Bauk istospolaca (55-58); Preduzeća za zadovoljavanje nagona (59-61); Strast i anarhija kontrasvetova (63-66); Pacifički supermen i evropski mašinist (67-71); Pank i proizvodnja istorije (73-77); Sreća u kavezu (79-83); Nuklearistička kultura (85-88); Mit novog umiranja (89-92). Beleška o autoru (93). (Broš.) Napomene Tiraž 750. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Beleška o autoru: str. 93. NEOČEKIVAN ČOVEK (još uvek čovek?) ispisuje biće poreklom od ljudi i taj magistralni tekst s konca milenijuma objavljuje inicijaciju, uvođenje i još uvek nepoznatu, kosmičku istoriku. To je sinteza, rekapitulacija svih pitanja i odgovora koji su potresali kreativnu misao XX stoleća. Pokazuje se da čovečanstvo predvode i njime manipulišu kriminalne individue čija legitimacija nosi suvi žig smrti svim snovima, svakoj nadi, svakom postojanju. Sva je prilika da u poeziji modernog sveta, koja je samu sebe skoro uništila, značaj NEOČEKIVANOG ČOVEKA prevazilazi dosad poznata ostvarenja. Pokazalo se da poezija nije osuđena da skonča u pojedinostima, da je mit o bićima poreklom od ljudi mit o vremenima koja će doći i natkriliti sva druga vremena. (Vujica Rešin Tucić) Šarm posthumorističke poetike evidentan je i ovog puta: rimujući, sasvim ozbiljne, eseje o XX stoleću, zamišljen nad njegovim (nus)produktima, Despotov ne piše ode civilizacijskim „tekovinama“, niti lament niti kakvu drugu tužaljku; razmešta činjenice i fikcije u stihove pune ironijskog naboja, ukidajući patetiku, ali i žurnalistiku i logiku koju nam, neminovno, nameću tekstovi koji polaze (ili koji su zasnovani) od sličnog sadržaja... Despotov je pravi majstor sofisticiranog humora, tipičan postmoderni „zavodnik“: poznaje i koristi sva sredstva da nas oraspoloži, da pomeri naš horizont očekivanja. Njegovi eseji su u stihu, teže ritmu i rimi, sasvim su kinetički = žele da nas integrišu, prenesu na svoj trip, da postanu i naša duhovna i duhovita stimulacija. (Zoran Đerić) Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic kopicl konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic MG31 (L)

KSČ19) SVJETSKI PJESNICI/ Prevod, predgovor, komentari Slobodan BLAGOJEVIĆ, Grafička oprema Bogdan KRŠIĆ, 269 str, 1988. Konstantin Kavafi (grč. Κωνσταντίνος Π. Καβάφης; 29. april 1863 — 29. april 1933) je bio grčki pesnik koji je živeo u Aleksandriji i radio kao novinar i državni službenik. Objavio je 154 pesme; još desetine su ostale nedovršene ili u obliku skice. Svoje najvažnije pesme napisao je posle četrdesetog rođendana. Konstantin Kavafi Constantine Cavafy, ca 1900.jpg Fotografija iz 1900. Datum rođenja 29. april 1863. Mesto rođenja Aleksandrija, Egipat Datum smrti 29. april 1933. (70 god.) Mesto smrti Aleksandrija, Egipat Biografija Uredi Kavafi je rođen 1863. u grčkoj porodici u Aleksandriji, i kršten je u pravoslavnoj crkvi. Otac mu je bio uspešni trgovac koji se bavio uvozom i izvozom robe, a kao mladić je živeo u Engleskoj, zahvaljujući čemu je imao britansko državljanstvo. Nakon očeve smrti 1870, Kavafi je sa porodicom jedno vreme živeo u Liverpulu u Engleskoj. Zbog finansijskih problema koji su bili uzrokovani ekonomskim statusom države, 1877. su se vratili u Aleksandriju. Kada je 1882. Aleksandriju zahvatio talas previranja, porodica Kavafi je bila primorana da se iznova, mada privremeno, preseli, ovoga puta u Carigrad. Upravo te godine u Aleksandriji je, kao najava anglo-egipatskog rata, izbila pobuna protiv anglo-francuske uprave u Egiptu. U bombardovanju Aleksandrije koje je ubrzo usledilo, porodični stan Kavafijevih je izgoreo. Tri godine kasnije, 1885, Kavafi se vratio u Aleksandriju, gde će ostati do kraja svog života. Najpre je radio kao novinar da bi zatim dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova koje je bilo pod britanskim patronatom (Egipat je bio pod britanskim protektoratom sve do 1926. godine). Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina. Svoje pesme je objavljivao u periodu od 1891. do 1904, i to samo za bliske prijatelje. Većina pohvala koje je dobijao stizala je od strane pripadnika grčke zajednice koji su živeli u Aleksandriji. Tek 1903. književni krugovi Grčke čuli su za Kavafija zahvaljujući pozitivnoj kritici koji je napisao Gregorios Ksenopulos. Međutim, nije privukao veliku pažnju pošto mu se stil pisanja značajno razlikovao od stila važnih grčkih pesnika tog vremena. Tek pune dve decenije kasnije, nakon grčkog poraza u grčko-turskom ratu, nova generacija skoro nihilističkih pesnika poput Kariotakisa naći će inspiraciju u Kavafijevoj poeziji.

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Dedović je ne samo preveo već je i priredio poeziju Milera (1929–1995) i napisao pogovor „Anđeo istorije, anđeo očajanja` jer je želeo da sa sunarodnicima podeli lepotu Milerove poezije i da otkrije kako ona zvuči na našem jeziku. Hajner Miler je u svetu poznatiji kao dramski pisac a niz godina je bio dramaturg proslavljenog Brehtovog „Bedrlinskog ansambla`, ali Dedović tvrdi da je poezija kojoj se potpuno posvetio poslednjih godina života i najbolji odraz pesnikovog kreda da „dosledno istražuje raspon između malo i ništa`. Hajner Miler (nem. Heiner Müller) rođen u Ependorfu, 9. januara 1929, a umro u Berlinu, 30. decembra 1995) jedan je od najvećih nemačkih dramaturga i pozorišnih reditelja u dvadesetom veku. Godine 1950. preselio se u Istočni Berlin gde je u početku radio kao novinar, a potom kao dramski pisac. Njegove rane drame koje je nazvao „priče iz produkcije“ nastale su po ugledu na Bertolta Brehta. U njima se bavio problemima izgradnje socijalističkog društva. 1961. isključen je iz Udruženja pisaca NDR-a. Nakon toga se pretežno posvetio antičkim i klasičnim temama, kao i adaptacijama Sofoklovih i Šekspirovih drama. Od 1970. do 1976. radio je kao dramaturg Berliner ansambla. Nagrade: nagrada „Hajnrih Man“ (1959, zajedno sa Inge Miler), Lesingova nagrada NDR-a (1975), nagrada „Georg Bihner“(1985), Nacionalna nagrada prvog reda za umetnost i kulturu (1986), Klajstova nagrada (1990), Evropska pozorišna nagrada (1991), Pozorišna nagrada grada Berlina (1996, posthumno). Umro je 1995. godine u Berlinu. MG41

314 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leto samo što nije stiglo a dvojica dečaka žude da se prvi okupaju u jezeru na čijoj obali stoji zlokobni znak upozorenja. Uprkos mračnoj istoriji ledene vode, oni skaču... Jedan da bi dokazao svoju neustrašivost, drugi da bi osetio kako pripada nekome. Čini se da će, uz malo straha i smeha, sve ispasti kako treba... Ali, vremena su mračna, ratna, a put jezera krenuli su vojnici bez oznaka i hladnjača koju, sa teškim teretom, treba potopiti u tamne dubine. Ovu tajnu operaciju niko nepozvan ne sme da vidi. Slučajni svedoci moraju biti eliminisani... Godinama kasnije, učesnici akcije žive bez previše briga. Ipak, demoni prošlosti nisu nestali, oni izranjaju iz mirne vode jezera i zovu... Predrag Đurić (Novi Sad, 2. septembar 1974) strip je scenarista, publicista, urednik i pisac. Najpoznatiji je po strip albumima koje je radio sa više domaćih i stranih crtača, uključujući Franciska Maldonada, Frančeska Kontea, Majka Galagera, Karlu Andreu Lopez Mata, Diega Lopez Matu, Marcela Salazaa, Dena Gudfeloua, Uju Šibuju, Miodraga Ivanovića, Marinka Lebovića, Milana Anđelkovića, Jelenu Vučić, Sabahudina Muranovića i Nenada Cvitičanina. Strip „Razglednica iz Sarajeva“, koje je radio sa Franciskom Maldonadom i Zlatkom Milenkovićem nagrađena je na Međunarodnom strip festivalu u Velesu. Autor je i romana „Kohabitacija (2013)“, „Strapado` (2019) i „Patchwork` (2019), kao i knjiga „Zlatno doba vojvođanskog stripa` (2019) i „Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija` (2020). Biografija Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Prve strip scenario napisao je još sa devet godina. Sa nepunih 16 godina pristupa grupi Princ Valijant - B4 i intenzivno radi na strip scenariju. Urednik je magazina Vojvođanski strip i istoimenog veb portala. Autor je dve izložbe - `Tarzan u Novom Sadu` (Kulturni centar Novi Sad, 2012) i `Strip u vojvođanskoj štampi na nemačkom jeziku između dva svetska rata` (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015). Saradnik je lista za decu `Neven` za oblast stripa. U ovom časopisu objavljivao je tekstove iz istorije stripa i vodio školu stripa. Autor je više tekstova iz oblasti stripa, a uradio je i brojne intervjue sa vodećim strip autorima. Od 2012. do 2016. godine radi scenarija za izdavačku kuću „ROSENCRANTZ“.

Tv Asteriks, album 38 - Vercingetoriksova kći - Žan-Iv Feri, Didije Konrad, Rene Gosini, Alber Uderzo U Asteriksovo selo stiže neobična delegacija iz Arvernije: dvojica starešina dovode kćerku velikog vojskovođe Vercingetoriksa da je na neko vreme stave pod zaštitu nepokornih Gala, koji uspešno odolevaju rimskom osvajaču. Ali čuvati mladu Adrenalinu neće biti nimalo lako, jer ona je prava kći svog oca: kad nešto naumi, ne da nikom da joj stane na put – ni Rimljanima, koji uporno tragaju za njom, a ni Galima zaduženim da je štite! Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier). Asteriks (franc. Astérix) je izmišljeni junak, stvoren 1959. kao heroj serije francuskih stripova koji je pisao Rene Gošini i crtao Alber Uderzo. Uderzo je nastavio seriju i nakon Gošinijeve smrti 1977. godine. Stripovi su prevedeni na mnogo jezika, čak i latinski i starogrčki. To je najverovatnije najpopularniji francuski strip na svetu. Asteriks je manje popularan u SAD i Japanu koji imaju razvijenu tradiciju svoga stripa. Ključ za uspeh ovog stripa je to što sadrži komične elemente za sve uzraste: mlađa deca vole vizuelne gegove, dok odrasli cene bistre i iskričave aluzije u tekstu. Asteriksov najbolji prijatelj je Obeliks. Serija Asteriks je jedna od najpopularnijih franko-belgijskih stripova na svetu. Ona je prevedena na 111 jezika i dijalekata.[1] Uspeh ove serije je doveo do adaptacije njenih knjiga u 13 filmova: devet animiranih, i četiri sa živom akcijom (jedan od kojih, Asteriks & Obeliks: Misija Kleopatra, ostvario je veliki uspeh u Francuskoj). Znatan broj igara je isto tako baziran na likovima ove serije, a postoji i tematski park u blizini Pariza, park Asteriks. Prvi francuski satelit, Asteriks, koji je lansiran 1965. godine, imenovan je po liku iz ovog stripa. Do godine 2017, 370 miliona kopija Asteriks knjiga je bilo prodato širom sveta,[2] pri čemu su kokreatori Rene Gošini i Alber Uderzo bili među najbolje prodavanim francuskim autorima u inostranstvu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Mandić, Igor, hrvatski književni i glazbeni kritičar, esejist, feljtonist i polemičar (Šibenik, 20. XI. 1939). Studij komparativne književnosti završio na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1963. Od 1966. bio je zaposlen u Vjesniku, gdje je djelovao kao kritičar u dnevnim novinama i kao kolumnist Vjesnika u srijedu te interni recenzent, urednik i autor tekstova u pojedinim Vjesnikovim izdanjima. God. 1993–95. pisao je kulturološke komentare za Slobodnu Dalmaciju, a 1997. prešao u slobodne umjetnike. Bio je glavni urednik novina Vjesnik (2000). Mandić je već prvim tekstovima pobudio čitateljsku pozornost. Osebujan stil izgradio je u svim oblicima svojega pisanoga pojavljivanja: u feljtonima, kolumnama, kritikama, polemikama i sociološko-kulturološkim esejima. O njegovu zanimanju za fenomene masovnih medija i suvremenih, kako ih sam naziva, makromitova, svjedoče knjige Mysterium televisionis (1972), Gola masa (1973) i Književnost i medijska kultura (1984), te Mitologija svakidašnjeg života (1976). Mandić je jedan od rijetkih književnih kritičara koji se sustavno bavi ocjenom suvremene produkcije. Novinske i časopisne književne kritike, prepoznatljiva polemičkog erosa, redovito su objavljivane u književnokritičkim zbirkama: Uz dlaku (1970), 101 kratka kritika (1977), Romani krize (1996), Književno (st)ratište (1998). Pisao je i zanimljive eseje o gastronomiji (Bračna kuhinja, sa Slavicom Mandić, 1989), o glazbi (Od Bacha do Cagea, 1977; Arsen, 1983), o feminizmu (Što, zapravo, hoće te žene?, 1984) i o erotici (Prijapov problem, 1999). Objavio je i knjige polemika Policajci duha (1979), Zbogom, dragi Krleža (1988), Za našu stvar (1999), knjige dnevničkih zapisa Sebi pod kožu (2006), U zadnji čas: autobiografski reality show (2009) i Oklop od papira (2014) i dr. Igor Mandić (rođen 20. novembra 1939. u Šibeniku) je hrvatski književnik, esejista, feljtonista, polemičar, kao i književni i muzički kritičar.[1] Završio je studije komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1963.[1] Od 1996. radio je u Vjesniku kao kritičar, recenzent, urednik i autor tekstova u različitim izdanjima ove izdavačke kuće. Od 1993. do 1996. pisao je kulturološke komentare za Slobodnu Dalmaciju, a 1997. prešao u slobodne umetnike.[1] Dugogodišnji je saradnik mnogih radio-televizijskih centara. Godine 2005. dobio je nagradu Hrvatskog novinarskog društva za životno delo.

Stranac - Prema djelu Alberta Camusa / Jacques Ferrandez Sarajevo 2013. Tvrd povez, kolor, veliki format (29 cm), 134 strane. Grafička novela je nekorišćena (nova). Reč izdavača : `Albert Camus bi ovog novembra napunio 100 godina. Tim povodom, Centar André Malraux, zajedno s partnerima, predstavlja bosanskohercegovačkoj publici strip verziju Stranca, jednog od najpoznatijih romana francuske književnosti. Stranac je roman o apsurdnosti ljudske egzistencije i priča o čovjeku koji je ravnodušan po pitanju postojanja, djelovanja i života općenito. Adaptaciju je realizirao francuski ilustrator, scenarista i strip crtač, Jacques Ferrandez. Zadržavajući u potpunosti originalni Camusov tekst, Ferrandez nam maštovito i uspješno oslikava Alžir, Mersaulta i ostale likove iz Stranca.` Ferrandez (1955) je francuski strip umetnik kojem je ovo jedno od poznatijih dela, ali je radi i mnoge druge priče. Poznat je po svom jedinstvenom stilu naracije u koje i ovakvim, klasicima svetske književnosti daje novo pakovanje, izgled i formu. Radio je na delima The First Man – 2018, Nostalgia in times square – 1987, Istanbul – 2000.

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Drugi tom sadži: 1. Heroji Makalea 2. Avet 3. Put za Advu 4. Kiša krvi 5. Garnizon Kompletno izdanje mini-serijala u tri toma. Od autora čuvenog serijalaMagični Vetar. Izvanredno Bonelijevo stripsko ostvarenje Skriveno Licesmešteno je delom u Italiju (Rim), delom u Afriku s kraja devetnaestog veka, za vreme italijansko-abisinskog rata. Sudbine mladog računovođe Uga Pastorea, konjičkog oficira Vitorija de Čezarija, imućne ali emocionalno krhke Matilde Sereni i velikog broja drugih likova, od kojih su neki zaista postojali, prepliću se jedne s drugima, ali i s tajanstvenim i začudnim Skrivenim Licem, islamskim ratnikom i prorokom čiji lik prekriva srebrna maska... Tvorac serijala, multimedijalni talenat Đanfranko Manfredi, po obrazovanju je filozof, ali se uspešno bavio muzikom, književnošću, pisanjem scenarija za filmove i serije, glumom... Od devedesetih se intenzivno bavi stripom. Tvorac je Magičnog Vetra, Skrivenog Lica, njegovog nastavka Shanghai Devil, Adama Vajlda, a radio je i na scenarijima za Dilana Doga, Teksa i Nika Rajdera. Čitaj dalje

Odlično stanje Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар. Биографија[уреди | уреди извор] Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1] У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”. Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Поход понору (1972) Пси се већ радосно облизују (1973) Тата, звони телефон (1973) Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974) Из породичне свеске (1980) Солитер је дрво (1984) Не блените у мене (1989) Ливада на бетону (1989) Роман[уреди | уреди извор] Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979) Тата викенд и мама викендица (1983) Родитељи на навијање (1986)

Autor: Mladen Stajić Povez: meki Format: 12 x 20 cm Strana: 118 Pismo: latinica Izdavač: Narodna knjiga Godina: 2002. Stanje knjige: kao nova, osim što su poneke stranice počele da se odvajaju zbog lošeg poveza u štampariji. Mladen Stajić se rodio u Jugovićima kod Gacka 25. juna 1944. godine. Gimnaziju je učio u Gacku, a Jugoslovensku književnost studirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pre građanskog rata radio je kao novinar u `Novostima` i `Borbi`. Objavio je zbirke pesama Legenda o Savi (1971), Trave pune zvezda (1978), Zemljozarje (1983), poetsku slikovnicu Srpska - pesma o zemlji nalik heroskom sedam, pesničku knjigu REČ AVETinjOST I & REČI (1999), roman Dvovođe & Gedeonovi (2000) i roman Arni kao nastavak. Zastupljen je u pesničkim zbornicima `Obzorja` (1978), `Sretanja` (1979), `Mostovi` (1980), `Čegarske vatre` (1992/93.)... Pod pseudonimom Zeo Sten Malden objavio je i knjigu pesama unikatnog izdanja Hefestova žar kugla u noći satana, koje je od 1994. godine u vlasništvu engleske kraljice Elizabete II. Živi u Kopenhagenu. k-2

Dvojezično izdanje, i na ruskom i na srpskom uporedo. ,,Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik.Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave.``

odlično očuvana Izdavač: Književne novine - Beograd, 1990. god. Tvrd povez, 24 cm. 120 str. Ilustrovano Milan Komnenić (Pilatovci, kod Bileće, Crna Gora, 1940. - Beograd, 24. jul 2015.) bio je srpski pesnik, prevodilac i esejista. Diplomirao je na filološkom fakultetu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Vidici, Delo i Relation, a radio je i kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Prevodi sa italijanskog, francuskog, španskog i nemačkog jezika. Bio je ministar kulture u prelaznoj Vladi Milomira Minića od oktobra 2000. godine. Njegove prve pesme teže da obnove nepravedno zanemarenu prošlost, dok se kasnije Milan Komnenić okreće antipoeziji. Veliki broj pesama je ostvario po načelima kritičkog neorealizma. Njegove pesme su uvrštene u više antologija, a poezija i eseji prevedeni su na mnogo jezika (francuski, italijanski, engleski, ruski, slovački, mađarski, rumunski, poljski, slovenački i makedonski). Između ostalog, preveo je sa francuskog originala opsežnu studiju Deni de Ružmona Ljubav i Zapad. Dobitnik je književnih nagrada Mladost, Isidora Sekulić i Milan Rakić. MAJ.21/2

SEDAM REDOVA ŽIVOTA -Mladen Lompar LOMPAR, Mladen (rođen na Cetinju 22. marta 1944, umro 15. avgusta 2017. u Kotoru), pjesnik, likovni kritičar. Muzejski savjetnik. Završio je Filozofski fakultet (Odsijek za istoriju umjetnosti) u Beogradu. Po završenim studijama radio je kao kustos u Narodnom muzeju. Od 1984. do 1995. bio je direktor Umjetničkog muzeja Crne Gore na Cetinju. Smijenjen je s tog mjesta jer nije dopustio da se u Muzej unesu ukradene slike sa hrvatskog ratišta. Lompar je bio komesar II i III Cetinjskog bijenala. Potpredśednik Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Bio je član i jedan od utemeljivača Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Predśednik Crnogorskog P.E.N. Centra. Prvu knjigu pjesama – »Pustinožitelj« objavio 1970. Već od tada, a posebno od objavljivanja knjiga »Karabojno žitije« (1972), »Tajni osvit« (1975), »Noć poslije« (1981), »Uzalud riječ« (1986) i »Dnevnik iz boce« (1991) predstavlja neobičnu figuru savremenog crnogorskog pjesništva. Zagreb 2009 god, 195 str, tvrdi povez, zaštitni omot, u odličnom stanju. K. D. S. POL. 2 . 2

Povelja, 2014. Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1][2] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [3] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[3] Povelja SVITAK, nagrada književnih novina `Svitak`, Požega, 2015. Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika.

Odlično očuvano. Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Dok isparava jutro : pesme / Božidar Mandić Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 (Subotica : Birografika) Fizički opis 64 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na unutr. str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Božidar Mandić, pesnik koji je „osetio zov zemlje i divljine“, i stoga, napustivši grad, otišao da živi na selu, našao je u zbirci „Dok isparava jutro“ dobro pogođenu formulu i meru izražajne jednostavnosti, potrebnu da bi se postigla sugestivna poetska transpozicija ove vrste životnog iskustva. Za ovu poeziju su karakteristični sažetost i „filmski“, odnosno „fotografski“, „dokumentarni“ način trenutnog percipiranja stvarnosti. Videći u tim trenutnim snimcima „parčad istine“ koja se „sastoji iz mozaika“, pesnik veruje da pomoću tih fragmenata svakodnevnice (jer njegovo „bekstvo na selo“ je u stvari poetsko bekstvo u svakodnevicu) može da otkrije jedan dublji smisao koji se u tom mozaiku nazire kao integralna istina. On stoga gradi viziju sakralizovane i apsolutizovane sadašnjosti u kojoj je vreme takoreći ukinuto: njegov svet je svet u kome „već dve hiljade godina nema ništa novo“. Ova nas poezija vraća nekim izvorima, nekim skoro zaboravljenim elementarnim vrednostima, jednostavnoj mudrosti, a ipak, apsolutizujući sadašnjost, ne može i ne pokušava da prenebregne ono što pripada sadašnjem civilizacijskom stadijumu, te stoga ne pada u folklorno ili arhaično. Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG106

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

300 Čuda broj 366: Čudno a istinito Prodor u morske dubine Iz prošlosti Beograda - Četrdeset puta spaljivan Kako obuzdati polni instikt Kinetoza, bolest koja vreba na putovanju Pomozite mi,doktore Radio pirati jurišaju Tajanstvena pustinja Kalahari Plavi Dodatak Artur E.Keli - Tri šerifa u istom gradu (vestern roman) Frenk Robertson - Borba za vodu (western roman) Ocena: 4. Vidi slike 300 Čuda Magazin Za svakog je časopis koji je donosio razne zanimljivosti i feljtone.Izašlo je od 1-216. broja. Posebno je izlazio njihov dodatak sa pisanim romanima,koji se zvao Plavi Dodatak.Izašlo je 1-122.broja. Nakon toga se spajaju 300 Čuda Magazin i Plavi Dodatak,tako da je sledeći broj nosio oznaku 217,a sadržavao je nastavak 300 Čuda Magazin Za Svakoga sa jedne strane,a sa druge Plavi Dodatak. Izlazilo je do 464.broja. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

300 Čuda broj 366: Čudno a istinito Prodor u morske dubine Iz prošlosti Beograda - Četrdeset puta spaljivan Kako obuzdati polni instikt Kinetoza, bolest koja vreba na putovanju Pomozite mi,doktore Radio pirati jurišaju Tajanstvena pustinja Kalahari Plavi Dodatak Artur E.Keli - Tri šerifa u istom gradu (vestern roman) Frenk Robertson - Borba za vodu (western roman) Ocena: 4. Vidi slike 300 Čuda Magazin Za svakog je časopis koji je donosio razne zanimljivosti i feljtone.Izašlo je od 1-216. broja. Posebno je izlazio njihov dodatak sa pisanim romanima,koji se zvao Plavi Dodatak.Izašlo je 1-122.broja. Nakon toga se spajaju 300 Čuda Magazin i Plavi Dodatak,tako da je sledeći broj nosio oznaku 217,a sadržavao je nastavak 300 Čuda Magazin Za Svakoga sa jedne strane,a sa druge Plavi Dodatak. Izlazilo je do 464.broja. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Autor - osoba Blaga, Lucian Naslov Božja senka / Lučijan Blaga ; [izbor, prevod i pogovor Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1995 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 76 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Cioran, Emil, 1911-1995 = Sioran, Emil, 1911-1995 Zbirka Reč i misao ; knj. 462 Napomene Vedrina svetlo-tamnog i Lučijan Blaga zaštićen njome / Petru Krdu: str. 63-68 Unutrašnji stil Lučijana Blage / Emil Sioran: str. 69-73. Predmetne odrednice Blaga, Lučijan, 1895-1961 Lučijan Blaga (1895–1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850–1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis „Misao“ i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... MG95 (L)