SIMFONIJE, šest duljih, vrstovno specifičnih pjesničkih tekstova (Pan, Podnevna simfonija, Suton, Nokturno, Sodomski bakanal i Ulica u jesenje jutro) kojih su glavna zajednička obilježja oveći opseg, upotreba stiha i elementi dramske strukture (likovi, glasovi, replike, didaskalije). Izvorno su objavljivani svaki za sebe (Podnevna simfonija, 1916; Pan, 1917; Sodomski bakanal, 1918; Ulica u jesenje jutro, 1919) s iznimkom Sutona i Nokturna, koji su se, zajedno s Podnevnom simfonijom, prvi put pojavili u knjizi Tri simfonije (1917), gdje Podnevna simfonija nosi naslov Podne, a Nokturno - Noć. O ukupnom izdanju šest tekstova - pod naslovom Knjiga simfonija - počeo je Krleža razmišljati 1923, kad je prvi put pokušao izdati svoja dotada napisana djela (MKSDK). Zamisao je ostvario istom 1933. u sklopu »Minervina« izdanja svojih Sabranih djela, a u knjizi Simfonije. Ta je knjiga ostala mjerodavna i za daljnja izdanja simfonija (u SDMKZ, 1958. i SDMKO, 1982). Kao većina drugih Krležinih djela, i simfonije su od izdanja do izdanja podlijegale manjim ili većim preradama. Od pojave u zajedničkoj knjizi 1933. svih se šest tekstova ravnopravno nazivlje simfonijama. Izvorno su, međutim, taj naziv nosila samo tri teksta o razdobljima dana (Podnevna simfonija odn. Podne, Suton, Noć odn. Nokturno), pri čemu valja pretpostaviti da su ga Suton i Noć po analogiji preuzeli od Podnevne simfonije prigodom zajedničkoga izdanja u Trima simfonijama. Pan u prvom izdanju nema glazbenoga podnaslova, a u drugome se (1929) nazivlje »simfonijskom pjesmom«. Ni Sodomski bakanal nije pri prvoj pojavi nosio glazbenu oznaku, a simfonijskom je ciklusu pridružen u planovima za Knjigu simfonija (MKSDK). Ulica u jesenje jutro u svom prvom izdanju (1919) nosi oznaku »Simfonična pjesma«. Premda je relativno kasno primijenjen na cijeli ciklus, termin »simfonija« prihvaćen je u književnopovijesnoj literaturi kao glavna vrstovna oznaka za sve tekstove od Podnevne simfonije do Ulice u jesenje jutro. To je iz više razloga razumljivo. Prvo, svi tekstovi dijele nekoliko obilježja (od opsega do retoričke strukture), pa se čine izdancima jednoga genotipa. Nadalje, simfonije je, usprkos njihovoj međusobnoj srodnosti, teško dovesti u vezu s poznatim književnim vrstama, pa njihov glazbeni naziv izražava, osim zajedništva, i njihov rubni položaj u odnosu na tradicionalne književne forme. Napokon, Krležine simfonije imaju i analogija sa simfonijom kao glazbenim oblikom ili barem s glazbom kao takvom. Za simfonije se obično tvrdi da se u njima miješaju obilježja lirske pjesme odnosno lirske poeme i drame. Lirici su simfonije bliske ponajprije na razini jezičnoga izraza, koji više teži izražavanju osjećajnih stanja i ugođaja nego prikazivanju činjenica ili mimetičkoj karakterizaciji govornika. Među lirske crte simfonija može se ubrojiti i njihov slobodni, ali rimovani stih, koji posjeduje naglašena muzikalna svojstva, pa je, za razliku od epskoga ili dramskoga stiha, sam za sebe estetički privlačan. Dramskom se rodu simfonije približavaju posjedovanjem govornih likova, replika i didaskalija. Osim toga, u većini se njih glasovi i replike polariziraju prema nekoj temeljnoj opreci, npr., suprotnosti između poganskoga i vjerskoga osjećaja stvarnosti (Pan i, u manjoj mjeri, Podnevna simfonija), između dana i noći (Suton), između ženskoga i muškoga (Sodomski bakanal), između slobodnoga života prirode i »nelagode u kulturi«. Ipak, dramski element simfonija nije izrazit. Njihovi govornici nisu čak ni zameci dramskih likova (često su i neantropomorfne naravi), nego ostaju medijem kroz koji se iznose ugođajni kontrasti i svjetonazorske opreke. Iz tih se opreka samo u jednom slučaju - u Panu - razvija pravi agon, premda ni tu u formi podobnoj za kazališno uprizorenje. Čini se stoga da podlogu teze o dramskom karakteru simfonija valja tražiti prije u Krležinim pokušajima da neke od njih ponudi zagrebačkom HNK na izvedbu (Davni dani, zapis od 13. XI. 1917) nego u njihovim vrstovnim i stilskim svojstvima. Razmišljanja o književnom identitetu simfonija, koja su se do danas uglavnom zadovoljavala pojmom lirike i drame, mogla bi se i proširiti. Neke od simfonija imaju doticaja s idilskim pjesništvom, što posebno vrijedi za Pana, gdje na antičku idilu podsjeća, osim naslovnoga lika i idilskoga smještaja radnje (zeleni krajolik s rijekom), i opširan prizor »nadbijanja« Pana i crkvenih orgulja, sličan motivu pastirskoga »natpjevavanja« iz Teokritovih i Vergilijevih idila. Nadalje, simfonije su gusto protkane elementima filozofskoga diskurza, napose misaonim motivima secesijske filozofije života i njihovim poetskim parafrazama (»Nadživot«, »eterska ekstaza«, »vječni Rasap«, »vječno Uskrsnuće«, »Veliko Podne«, »Kaos«), što prizivlje u sjećanje hibridne lirsko-filozofske vrste kakve su se njegovale u krugu srednjoeuropske modeme (F. Nietzsche, A. Mombert, A. Holz, L. Klages). Napokon, pri pokušaju njihova generičkoga određenja valjalo bi ozbiljno shvatiti i njihov glazbeni naziv. Simfonije se, naime, mnogim svojim crtama doimlju kao literarizacija glazbenih oblika, osobito onih temeljenih na sonatnom stavku. Antitetika njihovih glasova donekle je homologna dursko-molskim kontrastima sonatnih ili simfonijskih tema, a često javljanje sporednih, najčešće neantropomorfhih govornika (»Akordi nebeskih žica«, »Sunce pjeva«, »Samotni jablan kliče«, »Crvene pare pjevaju nad gradskim ulicama«, »Balade srebrnog paučjeg tkiva«), mogu se, prije nego u oslonu na lirski ili dramski genotip, tumačiti kao poetske prerade glazbenih dojmova, kao pokušaj da se u književnom mediju stvori adekvat rubnim ili prijelaznim motivima razvijenih glazbenih oblika ili kolorističkim vrijednostima simfonijske orkestracije. Ako u toj pretpostavci ima istine, podlogu Krležine glazbene inspiracije valjalo bi tražiti ponajprije među skladbama neoromantičnoga i impresionističkoga smjera (Mahler, Skrjabin, R. Strauss, Debussy), koje bliješte bogatstvom orkestralnih boja i množinom motiva. U stilskopovijesnom smislu simfonije su tekstovi pretežno impresionističko-secesijskih obilježja. Impresionistička primjesa očituje se u obilju senzualnih dojmova, u naglašavanju sunca, svjetla i osvjetljenja kao i u čestim pejzažističkim motivima. Secesijska se komponenta prepoznaje po precioznoj metaforici, po učestalom motivu (ili metafori) plesa, kao mediju monističke ekstaze, a na misaonoj je razini zastupaju vitalistički filozofemi (kult organskoga, tema ekstatičnoga poistovjećenja individualnih oblika sa »Životom«, negacija transcendencije, motiv »kozmološkoga erosa«). U Nokturnu i Ulici u jesenje jutro pojavljuju se, međutim, i sadržaji koji će se pokazati karakterističnima za Krležinu ekspresionističku liriku. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst GaŠa.5

sa plavom vinjetom na prednjoj korici NARODNA KNJIŽICA BEOGRAD odlično očuvana CiGa.3

Pun naziv knjige je: NAŠI MUSLIMANI STUDIJA ZA ORIENTACIJU PITANJA BOSANSKO-HERCEGOVAČKIH MUSLIMANA. BEOGRAD 1926. IZDANJE BIBLIOTEKE `DRUŠTVO` 172 str. ; 20 cm - Ćirilica / Mek povez / STRANICE SU NERASEČENE

izdavac savez knjizevnika Jugoslavije 1949 tvrdi povez 720 str odlicno ocuvana

Beograd LUČA biblioteka zadruge profesorskog društva 1933. tvrde korice 142str. odlično očuvana

brosirani povez 1926 256 strana jako lepo ocuvana

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Uputstvo za ispitivanje papira i njegovih osobina u praktičnoj upotrebi sa 55 slika Preveli i obradili: Oskar Haas i Marchele Rosenberger Lično izdanje prevodioca - Beograd 1932 tvrde korice odlično očuvana

Manuale Hoepli Shakespeare 1895 Dowden 1° EDIZIONE prirucnik o Sekspiru E.Dowden 1895 Lara.8

Dictionnaire étymologique de la langue française II Oscar Bloch 1932. etimološki Etimološki rečnik francuskog jezika Oslar Bloh 1932 godina odlično očuvana 406 str.

Adolphe Thalasso Antologie de I`Amour Asiatique Адолпхе Тхалассо антологија Азијска љубав меки повез, 380 стр. Табела: Авганистан (Каиил, Мухаммадји, Мира, Тилаи) - Алтај (анонимно) - Аннам (анонимно) - Арабија (Ел Антари, Ибн ел Фаред, анонимно) - Јерменија (Коутцхак, Тоуриан, Бецхиктацхилиан, цхобаниан) - Минор И, Беи, М. Дјелла Ледине Пасха, Цхевки Беи, анонимно) - Белуцхистан (анонимно) - Бурма (Асмапур, Мегдан) - Камбоџа (анонимно) - Кина (Цхи Кинг, Ли Таи Пе, Тцхоу Фоу, Тцханг Тси, Тцханг Ли , Тсе Лие, Тин Тун Линг) - Черкезија (анонимно) - Кореја, Дагестан, Грузија (анонимно) - Хиндустан (Иакуин, Соз, Такуи, Инсцха, Дилсоз, Исцх, Хацан, Селим, Јагну, Сакуин, Абру) - Јапан ( Мијори, Инно Бето, Каси, Те Ран Ге, Кава, Мори, анонимно.) - Кафиристан (анонимно) - Казаци (Бејг) - Киргиси (Чомак) - Курдистан (анонимно) - Манџурија (анонимно) - Монголија (анонимно, Чангарџи) ) – Непал (анонимно) – Персија (Шахид, Роудаги, Абу Исхаак, Умара, Абу Саид, Омар Хајам). odlično očuvana SANU.10

Beograd,1930. meki povez, 160+160 strana oštećenja na koricama ima podvlačenja grafitnom olovkom

ALMANACH HACHETTE 1927 700 str. Ukoriceno. Posveta na korici napisana flomasterom. Stranice labave.

Joža Horvat - Protestna skupština partizanskih konja, 1944. Izdaje uredništvo `Jež`,Naslovnu stranu i crteže izradio Vlado Kristl. Prvo izdanje. Originalni meki povez. Strana 16. Sa crtežima. JOŽA HORVAT ( 1915 - 2012) jugoslovenski i hrvatski književnik. Godina 1950-tih je došao u nemilost tadašnjih vlasti kao scenarista filma `Ciguli- miguli`, kasnije je rehabilitovan. Crtao VLADO KRISTL ( 1923 - 2004), jugoslovenski i hrvatski slikar, crtač animator, scenarista, reditelj, eksperimentator i likovni pedagog Najveći promoter apstraktnog slikarstva 1950-tih i jedan od velikana hrvatske avangarde i crtanog filma. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

Joža Horvat - Suha grana, 1945. Izdanje uredništva `Jež`. Prvo izdanje Naslovna strana i crteži Vlado Kristl. Originalni meki povez. Strana 21, sa crtežima. JOŽA HORVAT ( 1915 - 2012) jugoslovenski i hrvatski književnik. Godina 1950-tih je došao u nemilost tadašnjih vlasti kao scenarista filma `Ciguli- miguli`, kasnije je rehabilitovan. Crtao VLADO KRISTL ( 1923 - 2004), jugoslovenski i hrvatski slikar, crtač animator, scenarista, reditelj, eksperimentator i likovni pedagog Najveći promoter apstraktnog slikarstva 1950-tih i jedan od velikana hrvatske avangarde i crtanog filma. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

POLITICKE I PRAVNE RASPRAVE - SLOBODAN JOVANOVIC Geca Kon, 1910 350 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike Nolit, 1966. Tvrd povez sa plastičnim omotom, 205 strana. Začeta kao parodijski odgovor na Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića Pantologija je u sebi sažela i pesničku i kritičarsku viziju Stanislava Vinavera. Vinaverova parodijska delatnost predstavlja specifičnost ne samo u okvirima srpske književnosti ove vrste, već i među sličnim ostvarenjima u evropskim literaturama. Složenost njegovog poduhvata jedinstvenog po koncepciji i po realizaciji nadilazi sve pojedinačne parodije nekih pesnika i zbirke parodijskih tekstova objedinjenih bez nekih čvršćih principa i sistema organizovanja. Sistematičnost Vinaverovih parodijskih napisa uočava se i pre objavljivanja Pantologije novije srpske pelengirike kao zasebne parodične zbirke 1920. godine, u pesničkim parodijama objavljivanim u periodici (beogradski listovi Štampa i Pijemont u periodu od 1911. do 1913. godine), kao i u pretposlednjem ciklusu njegove prve pesničke zbirke Mjeća iz 1911. godine, gde se zapravo nailazi na začetke glavnog parodijskog projekta. Inicijalno nastala kao svojevrsni utuk na Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića (Zagreb, 1911), Vinaverova parodija antologije ili antologija parodija (sopstvenih) dosledno preslikava formu svoga prototeksta – od naslova i uvodnog teksta sastavljača, do podele uvrštenih pesama na tri doba. U izvrnutoj antologiji našli su se mahom isti autori i pesme kao i u originalnoj zbirci, ali već manje dosledno, uz izmene i dopune, te slobodniji odnos prema modelu, sve u nameri da se parodijom razobliči Popovićev estetički koncept i, na širem planu, književne i kulturne prilike u Srbiji toga vremena. Parodijama se Vinaver obračunavao i sa idejama energičnog i neumoljivog Jovana Skerlića, drugog velikog arbitra srpske književne kritike s početka prošloga veka, a to je i docnije ostalo Vinaverovo oružje protiv potonjih kritičara drukčijih polazišta i stavova s kojima se idejno sukobljavao

S originalnim mekim koricama, na predlistu pečat i u gornjem uglu na prvih nekoliko stranica fleka od kafe ili čaja koja se postepeno smanjuje i nestaje, ne smeta čitanju. Cena bitno smanjena. Retko u ponudi. Autor - osoba Ninčić, Velizar, 1892-1970 = Ninčić, Velizar, 1892-1970 Naslov Žorž Klemanso / Velizar Ninčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1933 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1933 (Beograd : Štamparski Zavod `Orao`) Fizički opis [8], 44 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene `Nas se smrt ne tiče` --> nasl. str. Bibliografija: str. 41-44. Predmetne odrednice Klemanso, Žorž, 1841-1929 Dr. Velizar Ninčić (Beograd, 26. jul 1892 – Beograd, 21. jun 1970) bio je književnik i publicista u konzularno diplomatskoj službi Srbije i Jugoslavije u periodu 1910-1953. godine, sa prekidima 1941–45, između ostalog, i kao „kraljevski stalni delegat pri Međunarodnoj dunavskoj komisiji“ a, nakon Drugog svetskog rata „opunomoćeni ministar, delegat FNRJ u Privrednom komitetu za đerdapske poslove“. Njegov brat je bio Momčilo Ninčić, dugogodišnji ministar u Kraljevini Jugoslaviji. Prema Okružnici masonske Obedijencije Velika loža Jugoslavija, Or. Beograd, br. 322, od 15. februara 1934, pod reg. brojem 1100, evidentirana je Ninčićeva prijava u slobodno-zidarskoj loži Sloga, Rad i Postojanstvo, sa razrešnicom masonske lože La Parfaite Union sa sedištem u Marselju, Francuska (Arhiv Jugoslavije /SiCG, fond br.100, fas.br.4, 17–19). MG36 (N)

BIBLIOTEKA POLITIKA I DRUŠTVO BEOGRAD VEROVATNO 1939 GODINA, STRANA 77 MEKI POVEZ korice popustile Zagorka Mićić (1903-1982), Huserlova i Finkova učenica, doktorirala je 1934. godine na Beogradskom Univerzitetu sa temom `Fenomenologija Edmunda Huserla`. Jedan je od osnivača Srpskog filozofskog društva (1938), a u svom stanu organizovala je (i pre i posle II svetskog rata) `Filozofske diskusione sastanke kod Zage`, na koje su dolazili mladi filozofi kojima je profesorka Mićić nesebično prenosila svoje znanje.

U dobrom stanju, zaštitna kutija lošija. Folio Society First Impression Publisher Folio Society, London; 1960 Quarter Green Cloth with Marbled Paper Boards Hardback, 265 pp Illustrations by ‘Phiz’ [Hablot K. Browne]. Size 225 x 145mm, 800g The New Newgate Calendar A volume of criminal trials of the 19th century including cases of murder, burglary, child stealing, High Treason, rape, bigamy, theft etc. The Newgate Calendar, subtitled The Malefactors` Bloody Register, was a popular collection of moralising stories about sin, crime, and criminals who commit them in England in the 18th and 19th centuries. Originally a monthly bulletin of executions, produced by the Keeper of Newgate Prison in London, the Calendar`s title was appropriated by other publishers, who put out biographical chapbooks about notorious criminals such as Sawney Bean, Dick Turpin, John Wilkes[ and Moll Cutpurse. Collected editions of these stories began to appear in the mid-18th century, and in 1774 a five-volume bound edition became the standard version. While many of its accounts are highly embellished and/or drawn uncritically from other sources, they are lively and full of incident, and often refer to contemporary events and social issues. Along with the Bible and John Bunyan`s The Pilgrim`s Progress, the Calendar was famously in the top three works most likely to be found in the average home. The entries editorialise strongly against their subjects, including Catholicism, The Protectorate and Commonwealth, any political enemies of Britain (such as the French), drunkenness, prostitution (`Women of abandoned character`), gambling, `dissipation` in general and other `vices`, while eulogising Protestantism, the Church of England, the English monarchy and legal system, the Common Law and Bloody Code, with some rare exceptions. One edition contained an introduction suggesting that swindling be made (another) capital offence. A new edition in four volumes was published in 1824-26 by Andrew Knapp and William Baldwin, two lawyers, and a further edition in 1826, under the title, The New Newgate Calendar. A penny dreadful edition of The New Newgate Calendar appeared between 1863 and 1866. The Newgate Calendar had a lasting legacy on early 19th-century crime fiction. Critics believed that the Calendars` publication would inspire copycat criminals and romanticize crime culture. There was a communal and social element to the stories. According to Henry Mayhew, orphans in common lodging-houses would read the stories out loud in groups. Spoofs were dubbed `Newgate novels` of the `Newgate school` of literature in a derogatory manner. Oliver Twist, which mentions the Calendar twice, was designated as such by Dickens` contemporary, William Makepeace Thackeray, much to Dickens` chagrin. Tom Cringle in Michael Scott`s novel Tom Cringle`s Log apologises for interrupting the pirate smuggler Obed`s confessional story, saying `It was not quite the thing to cut you short in the middle of your Newgate Calendar, Obed--beg pardon, your story I mean; no offence now, none in the world--eh?` Thomas Carlyle wrote, in his Life of Friedrich Schiller: `Look at the biography of authors! Except the Newgate Calendar, it is the most sickening chapter in the history of man.`

izdavac graficki institut `narodna misao`a.d.beograd SKZ 1925 tvrdi povez181 str jako lepo ocuvana pecat biblioteke

Beograd,1939.god. meki povez, 278 strana u dobrom stanju

Летопис Матице српске је књижевни часопис који у читавом свету најдуже, а без већих прекида излази још од 1824. године. Делује необично и чудесно податак да је такву тековину створила управо српска култура, тако често изложена прекидима развојних континуитета. Покренут у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан у Будиму, овај часопис је, по замисли његовог покретача Георгија Магарашевића, постао централно место на којем су излагани резултати српског књижевног и научног стваралаштва. Уз то, Летопис се систематски бавио сазнањима која у средиште пажње стављају језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само српског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”. Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада. У склопу тога рада одмах се кренуло са издавачком делатношћу, будући да су оснивачи сматрали да је њихов основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“. Тако су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и др. За све време свога трајања Летопис је, понешто мењајући име (Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, од 1873), био и остао централни српски часопис који, понешто конзервативан, настоји да окупи проверене вредности српске књижевности, науке и културе. Своју мисију Летопис Матице српске је остваривао са променљивим, али несумњивим успехом. Прекиди у раду су настајали само у времену великих историјских догађаја када није било елементарних услова за културни рад: у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу 1835–1836, у време револуционарне 1848. године, као и током Првог и Другог светског рата. Часопис су уређивали значајни културни посленици. Urednik: Радивоје Врховац (1930) knjiga 326 sveske 1-2 i 3 iz sadržaja: Za ćirilicu Iz engleske lirike Filozofski odlomci Biotička vrednost ljudskog materijala u plemenu,narodu i državi Jugoslovenska misao Slovenski pregled jedna neštampana monografija Episkopa D-ra Nikodima Milaša Iz istorije događaja pred Srpski ustanak Vojvoda Savatije Zemljoradničko zadrugarstvo i njegovo unapređenje Istpro+ija i dokumenti... odlično očuvano

odlično očuvana exlibris

tvrdi povez 1901 434 str jako lepo ocuvana