Stanje kao na slikama.. Tvrd povez sa omotom. Par podvlačenja grafitnom. Izdanje 1990 godine,157 strana

Od srednjeg veka do Svetozara Markovića Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga DXCV Odeljenje jezika i književnosti, knjiga 40 Autor: Dragan M. Jeremić Urednik: Erih Koš Povez: broširan Broj strana: 500 Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. Kosmopolitsko-klasicistička struja 2. Od kosmopolitskog klasicizma do narodnjačkog romantizma 3. Narodnjačko-romantičarska struja 4. Sistematski pregled estetike 5. Književna kritika i estetika 6. Prvi teorijski pogledi na druge umetnosti osim književnosti 7. Estetika na Liceju u Velikoj školi 8. Kraj metafizičke estetike i nagoveštaji estetičkog pozitivizma 9. Estetički pogledi Svetozara Markovića 10. Opšte karakteristike rada na estetici kod Srba od srednjeg veka do Svetozara Markovića (K-143)

dijalektičko -naturalistički humanizam ili dijalektičko-humanistički naturalizam odlično očuvana ZiM.20/16

Magia sutra - Bela Hamvaš Banja Luka 1997 str. 110, meki povez, Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime.

FILOZOFIJA VINA - Bela Hamvaš Ko pročita vina drugačije će piti i drugačije razgovarati, ne samo o vinu. Još dok bude čitao, misliće na svoje prijatelje s kojima je pio vino i s kojima će opet piti i razgovarati. Neće odoleti - probudiće ih u nevreme telefonom - i pročitati nekoliko Hamvaševih misli o vinu, ženi, životu. Hamvaš je mudrac koji sasvim drugačije promišlja svet koji, misli on, zaslužuje bolju sudbinu, kao i čovečanstvo, zato on otkriva i nudi drugačije vrednosti od onih koje su vladajuće. Treba otkriti ljudsku suštinu i vratiti se istinskim i dubokim vrednostima koje se nalaze zanemarene u svakom čoveku. Da bi to potkrepio i čulno približio svakom čoveku, poslužio se vinom, i na tom sakralnom piću prikazao vrednosti kojima treba težiti, kojima se treba vratiti. Zaboravili smo suštine života, srljamo obuzeti marginalnim vrednostima i ne primećujemo gde se već sada nalazimo. Kažemo: kriza! A i dalje hoćemo da živimo lagodno kao da se oko nas ništa nije ni dogodilo. Hamvaš preporučuje da se zaustavimo, osvrnemo oko sebe, popijemo čašu dobrog vina: možemo se još spasiti. Sve je poljuljano, ali život može da se vrati pravim vrednostima. Čak nam i ne treba mnogo: istovremeno ne možemo pojesti dva ili tri ručka; ali možemo zapaziti velike istine i pokušati im krenuti u susret, sami, s prijateljima, porodicom. Hamvaševa misao je okrepljujuća, svima dostupna. (Ako nekome nije, vreme je da se zabrine za sebe.) Filozofija vina je prijatna ulaznica u čudesno delo Bele Hamvaša. Ko pročita Filozofiju vina, potražiće još koji primerak knjige i prvom prilikom je poklanjati najprisnijim prijateljima. Svako dobija po kap blagoslova. Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Stanje odlično kao novo

Sistem i egzistencija, Danilo Pejović um i neum u savrmenoj filozofiji Tvrdi povez, 270 str, Zora Zagreb 1970, vrlo dobro očuvano, bez oštećenja.

Radoslav Djokić - Istorija estetike 1-3 Izdavač: Službeni glasnik Beograd Strana: 486+420+682 tvrdog poveza Novo, nekorišćeno.

KRITIJA - Platon PRIPOVEST O ATLANTIDI misao Novi Sad Preveo Miloš Đurić

POLITIKA Aristotel Misao Novi Sad K.S.N.

IP knjiga Beograd , Neven Zemun 2004. 235 str brosiran povez knjiga je nova , nekoriscena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred vama je knjiga za sva vremena i za sve koji su voleli, koji će voleti i koji vole ,,U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u sta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao sto sutra mogu da se očajno omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog povoda.` Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.

TABULA SMARAGDINA -Bela Hamvaš Sjećanje 1997 182 str Знамо да је кризни обрт живота човечанства започео отприлике шестсто година пре Христа, јер је човек до тада живео у заједници без проблема, и ако је имао судбинских тешкоћа, то су биле више природне силе, глад, болест, али никада проблематика заједнице. У то време је започео процес који је касније назван индивидуацијом, што значи да је највиша раван човеково биће. Личност је постала носилац духа. За њу нема немогућег, што год хоће, она и оствари, она је творац. Откако се личност појавила на земљи у овом облику, она доводи под знак питања заједницу, чак и самим својим присуством. Највиши степен бића и права његова вредност није заједница, чак ни ако је она лепа и сакрална, него индивидуализовани човек, чак и ако је негативан и ђаволски и пун мржње. — Данас је судбина сваког цивилизованог човека и судбина целокупног човечанства у кризи већ и само због компликованог морално-политичко-економско-друштвено-психолошког склопа цивилизације. Сваки човек и целокупно човечанство истовремено живе више међусобно неусклађених судбина. Човекову судбину одређују његови конфликти, а пресуђује то како ће, а поготово на ком нивоу, умети да их разреши. Тарот својим матриксима осмишљава кризу. Он не разрешава загушење карме, него тиме што даје човеку матриксе у руке, омогућује разрешење. Наравно, криза остаје, али се премешта на виши ниво, односно постаје тежа, што је само други израз за то да је лакша. Загушење остаје и грешке и грехови остају, што је још подношљиво, али остаје и јад, што је тешко подношљиво. (Бела Хамваш)

UNICORNS -Bela Hamvaš Summa philosophiae normalis 1948 Sjećanje 1997

Drugi pol 2– Simon de Bovoar -Životno iskustvo- Izdavač: BIGZ: 1983 625 str tvrd povez sa omotom vr208

Grupa autora Izdanje:Službeni glasnik Povez:mek Broj strana:304 Knjiga Teoretičari liberalizma predstavlja zbirku interpretacijskih tekstova o nekima od najznacajnijih liberalnih mislilaca. Ona je pokušaj da se srpskoj javnosti predstave njihove osnovne ideje i mesto u istoriji i teoriji liberalizma i evoluciji liberalne misli od 18.veka do danas. Ovde sakupljeni tekstovi nemaju pretenziju na celovito izlaganje ideja zastupljenih liberalnih mislilaca, niti na sveobuhvatno izlaganje intelektualne istorije liberalizma. Cilj je bio da se napravi reprezentativni izbor najznačajnijih stvaralaca. b5

tvrd povez odlično očuvana vellokap

tvrd povez odlično očuvana vellokap

Јулијус Евола је, уз Генона, био један од водећих европских мислилаца и тумача традиционалне и езотеријске мисли, велики љубитељ планина и висина, како оних физичких тако и духовних. Управо у Размишљањима о врховима, збирци есеја написаних у периоду од 1927. до 1959. године, Евола комбинује сећања на физичке и духовне аспекте сопственог искуства освајања планине. 150 стр.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo iskrzan, i 20 tak recenica blag podvuceno obicnom olovkom, sve ostalo uredno! Ova knjiga je posle Drugog svetskog rata potpuno bezrazložno dospela na indeks poluzabranjenih dela. „Leva inteligencija“ je decenijama organizovala montirane procese čiji je cilj bio da Evolu poveže sa fašizmom i koječim drugim, što i nije naročito iznenađenje ako imamo u vidu da je za umešanost u nacističke poslove optuživan i Niče. Evola je tipičan predstavnik evropske intelektualne desnice za koju su moderne ideologije, bez obzira na predznak, samo manifestacije opadanja evropske civilizacije i njen sve ubrzaniji sunovrat u varvarstvo. Priča zasnovana na evokaciji drevnih tradicija i negiranju ideologije progresa bila je podjednako nepodnošljiva i u Moskivi i u Vašingtonu. Ali uprkos tamnim tonovima kojima Evola slika procese degeneracije i disolucije, „Pobuna protiv modernog sveta“ nije pesimistički traktat. Saglasno Tradicijama (sa velikim početnim slovom) Mračno doba u kome se svet trenutno nalazi svoju „mračnost“ duguje blizini budućeg preporoda. Može se neko složiti ili ne složiti sa Evolinim stavovima, mnogi od njih i jesu kontroverzni, ali zbivanja u modernom svetu pokazuju da se protiv ovakvog sveta doista vredi pobuniti. Svetislav Basara Đulijo Čezare Andrea Evola (ital. Giulio Cesare Andrea Evola; Рим, 19. мај 1898 — Рим, 11. јун 1974) био је италијански филозоф, књижевник и сликар.

SA SLIKE P-2/P-3

U ovom radu ponuđena je moguća, zaokružena rekonstrukcija Milovih principa socijalne i političke filozofije i izloženo je ono što autor smatra celovitim i koherentnim prikazom osnova kapitalističke liberalne demokratije kao generalnog modela zapadnih društava. Ova dva posla su se spojila zato što je DŽon Stjuart Mil upravo onaj mislilac koji je doveo razvoj liberalizma do kraja i bolje od svih prikazao model zapadne liberalne demokratije kao fluidne, dinamične, ekvilibrirajuće, ali istovremeno i stabilne, čvrste i odgovorne ekonomske i političke zajednice. K209

izdavač zora zagreb 1952 broširani povez 146 str odlično očuvana

60916) FILOZOFIJA MEDIJA tematski broj časopisa Kultura Kultura časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku broj 133 Beograd 2011 Priredili dr Divna Vuksanović, dr Sead Alić i dr Dragan Ćalović. Sadržaj : Divna Vuksanović, Sead Alić i Dragan Ćalović UVODNA REČ PRIREĐIVAČA Divna Vuksanović - FILOZOFIJA MEDIJA VS. MISLITI MEDIJE Sead Alić - ČEMU FILOZOFIJA /AKO NIJE FILOZOFIJA/ MEDIJA Dragan Ćalović - U POTRAZI ZA ESTETIKOM MEDIJA Nenad Vertovšek - NOVA MEDIJSKA STVARNOST – KORAK DALJE IZVAN ETIKE I POVRATAK BIJEGU OD SLOBODE Zoran Jevtović, Tatjana Vulić i Dragana Pavlović - FILOSOFIJA STRAHA I (RE)KONSTRUISANJE MEDIJSKE STVARNOSTI Saša Radojčić - IDENTITET U VIRTUELNOM SVETU Marko M. Đorđević - VIRTUELNI IDENTITET I MEDIJSKE OPSENE – ISTINA PRIVIDA, PRIVID ISTINE Bojan Blagojević - INTERNET I AUTENTIČNOST: MOŽEMO LI SE ULOGOVATI U KJERKEGOROVSKU INDIVIDUALNOST Nediljko Matić - HERMENEUTIKA POTROŠAČKOG DRUŠTVA Nikola Dedić - MEDIJI I INTERDISCIPLINARNOST: CAGE & ALTHUSSER Jadranka Božić - TRANSFORMACIJE KONCEPATA USMENOSTI I PISMENOSTI U INFORMATIČKOJ KULTURI Vladislava Gordić Petković -NOVI MEDIJI I PISMENOST: POETIKA EKRANA I NOVE FORME ČITANJA Tatjana Milivojević, Dragana Jovanović i Aleksandra Bokan - UTICAJ NOVIH KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA NA PERCEPCIJU VREMENA Livia Pavletić - TKO I KAKO ISTRAŽUJE MEDIJE Biljana Jokić - MAS-MEDIJI I KRITIČKO PROMIŠLJANJE DRUŠTVENIH POJAVA Violeta Cvetkovska Ocokoljić i Tatjana Cvetkovski - METASLIKE KAO OBLIK KREIRANJA KULTURNIH VREDNOSTI Marko Stamenković - SLIKE NEMOGUĆEG DOGAĐAJA Saša Milić - KLASIČNI HOLIVUDSKI FILM I NJEGOVE MODIFIKACIJE POSLE 1960. GODINE Ljubomir Maširević - POSTMODERNA TEORIJA I FILM Dubravka Valić Nedeljković - RIALITI PROGRAMI: IZJEDNAČAVANJE JAVNOG I PRIVATNOG DISKURSA Dejan Pralica - ODNOS JAVNOSTI I NEZAVISNOG REGULATORNOG TELA PREMA RIJALITI PROGRAMIMA U SRBIJI: STUDIJA SLUČAJA DVOR Vesna Srnić - GLOCAL MULTIMEDIA ART Ninoslava Vićentić - OPŠTE ODLIKE UMETNOSTI I ULOGA MEDIJA Andrijana Ristić - OD FILOZOFIJE PRVOG PETOGODIŠNJEG PLANA DO POPULARNE KULTURE Dušan Č. Jovanović - MEDIJSKE OSOBENOSTI HRVATSKE RADIOTELEVIZIJE IZ UGLA 400 KILOMETARA ISTOČNO Tamara Borovica i Svetlana Kostović - SAVREMENI MEDIJI U FUNKCIJI OBRAZOVNE REVOLUCIJE Zorica Stanisavljević Petrović - MEDIJSKO VASPITANJE U VRTIĆU Stanislava Marić Jurišin i Bojana Marković - UTICAJ TELEVIZIJE NA RAZVOJ INTERESOVANJA KOD MLADIH Slađana Stamenković - URBANA TELEVIZIJA – POSREDOVANJE STVARNOSTI Ivana Đoković - DENIS TOMPSON O PATERNALIZMU Aleksandra Đuričić - BALKANSKI MAGIJSKI PROSTOR RADOVI ZA ČASOPIS KULTURA - UPUTSTVO mek povez, format 13 x 26 cm ,latinica, 454 strane

ČASOPIS ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU MPUS-1/P-1

Kultura Beograd 1966. 496 str tvrd povez nigde nije podvlačeno format 22 cm sadržaj Moto Predgovor Živojin Simić Prorok Isaija, Beseda prva Eklesijast, Hvalimo sad savne ljude Gotama Buda, Beseda Kandareko Temistokle, Beseda pred persijskim carem Volumnija, Beseda pred Koriolanom Prodik, Herakle na raskrsnici Perikle, Nadgrobna beseda Kraljica Artemisija, Prva beseda caru Kserksu Kraljica Artemisija, Druga beseda caru Kserksu Dionisije, fokejski vojvoda, Beseda Jonjanima Sokrat, Odbrana pred atinskim sudom Isokrat, Na zboru Likurg, Protiv Leokrata Demosten, O vencu Aleksandar Makedonski, Beseda u Opidu Hanibal, Beseda uoci bitke kod Ticina Gaj Marije, Beseda protiv optimata Adherbal, Beseda u Senatu Marko Tulije Kikeron, Prva beseda protiv Katiline Marko Tulije Kikeron, Druga beseda protiv Katiline Marko Tulije Kikeron, O vrednosti poezije Kremutije Kord, Beseda Isus Hristos, Beseda na gori Jovan Zlatousti, Beseda na Usekovanja a4a