Stanje kao na slikama Mek povez 240. strana

/ Mariana Pineda Španski Štampano u Argentini Odličan poklon ljubiteljima Lorke ... Federiko Garsija Lorka[1] (šp. Federico García Lorca, Fuente Vakeros, Granada, Španija, 5. jun 1898 — okolina Alfakara, Granada, Španija, 19. avgust 1936) bio je španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.[a] Federiko Garsija Lorka Federico García Lorca. Huerta de San Vicente, Granada.jpg Federiko Garsija Lorka 1932. Puno ime Federiko Garsija Lorka Datum rođenja 5. jun 1898. Mesto rođenja Fuente Vakeros, Španija Datum smrti 19. avgust 1936. (38 god.) Mesto smrti okolina Alfakara, Španija Škola Univerzitet Kolambija, Univerzitet u Granadi Uticaji od Luis Bunjuel Salvador Dali Volt Vitmen Potpis Studirao je književnost, slikarstvo i muziku, što je kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju scenskom umetnošću tj. dramom. Putovao je širom Španije, ali je posetio i Ameriku, SAD i Argentinu. U SAD je stigao u doba ekonomske krize pa je tu zemlju doživeo kao svet praznine i teskobe u kojem nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem. Muziku je učio od čuvenog Manuela de Falje, a sam je skupljao i harmonizovao narodne napeve. To je u njegovo pesničko i dramsko delo unelo snažnu muzikalnost i pomoglo mu da formira originalni pesnički izraz. Iako je Lorka započeo bavljenje poezijom u doba španskog ultraizma ikreacionizma, njegov cilj nije bio pesnički eksperiment i moda trenutka. Na originalni način, ovaj pesnik je spojio svoj umetnički talenat i iskustvo avangarde sa nacionalnom, odnosno lokalnom tradicijom Andaluzije. Lorka je među prvim pesnicima avangarde osetio razornu snagu i nehumanost mehanizacije i potrošačkog društva koje je ona proizvodila. Njegov boravak u Americi je rezultirao potresnom zbirkom Pesnik u Njujorku. Najznačajnije drame Garisje Lorke jesu Krvava svadba i Dom Bernarda Albe. Pesnik je pozorište smatrao `najjačim i najkorisnijim oružjem u podizanju zemlje i barometrom, što pokazuje njenu veličinu i pad.`[2] Garsija Lorka je stekao međunarodno priznanje kao emblematični član Generacije `27, grupe koju čine uglavnom pesnici koji su u špansku književnost uveli načela evropskih pokreta (poput simbolizma, futurizma i nadrealizma).[3][4] Smatra se da su ga nacionalističke snage ubile na početku Španskog građanskog rata.[5][6][7][8][9] Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je bio uhvaćen i streljan u avgustu 1936. Ne zna se tačno gde mu je grob.[10] Njegova zaostavština se u Španiji smatra nacionalnim kulturnim blagom.[11] Biografija Uredi Mladost Uredi Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu.[12][13][14] 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Muziku je studirao kod M. de Feil koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvatanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu `Andaluzijski pas`, koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu. Mladi pisac Uredi U Residencia de Estudiantes u Madridu, Garsija Lorka sprijateljio se sa Luisom Bunjuelom i Salvadorom Dalijem i mnogim drugim umetnicima koji su bili, ili će postati uticajni širom Španije.[15]Preuzet je pod okrilje pesnika Huana Ramona Himeneza, zbližio se sa dramaturgom Eduardom Markvinom i Gregorijem Martinezom Sijerom, direktorom madridskog Teatra Eslava.[16] Braća Garsija Lorka, Federiko i Francisko. 1919–20., Na Sijerin poziv, napisao je i postavio svoju prvu dramu The Butterfly`s Evil Spell ( Zla čarolija leptira). Bila je to igra u stihu koja je dramatizovala nemoguću ljubav između bubašvaba i leptira, uz prateću glumačku mrežu drugih insekata; sa scene ga je ismejala nezadovoljna publika nakon samo četiri predstave i uticala je na odnos Garsije Lorke prema pozorišnoj publici do kraja karijere. Kasnije će tvrditi da je Marijana Pineda, napisana 1927. godine, zapravo bila njegova prva drama. Tokom vremena u Residencia de Estudiantes, bavio se pravom i filozofijom, mada ga je više zanimalo pisanje nego studiranje.[17] Prva knjiga pesama Garsije Lorke, Libro de poemas, objavljena je 1921. godine, prikupljajući dela napisana iz 1918. godine i izabrana uz pomoć njegovog brata Franciska (Pakito). Ono se tiče tema vere, izolacije i prirode koje su ispunile njegova prozna razmišljanja.[18]Početkom 1922. godine u Granadi, Garsija Lorka pridružio se kompozitoru Manuelu de Falji kako bi promovisao Concurso de Cante Jondo, festival posvećen poboljšanju flamenko performansa. Godinu dana pre nego što je Lorka počeo da piše svoju Poema del cante jondo („Pesma duboke pesme“, objavljena tek 1931), pa je prirodno sastavio esej o umetnosti flamenka, [19]i počeo javno da govori u znak podrške Konkursa. Tokom sledećih nekoliko godina, Garsija Lorka se sve više uključio u špansku avangardu. Objavio je pesničku zbirku pod nazivom Canciones (Pesme), mada nije sadržala pesme u uobičajenom smislu. Ubrzo nakon toga, Lorka je pozvan da izloži seriju crteža u Galeries Dalmau u Barseloni, od 25. juna do 2. jula 1927.[20] Lorkine skice bile su spoj popularnog i avangardnog stila, dopunjavajući Cancion. I njegova poezija i crteži odražavali su uticaj tradicionalnih andaluzijskih motiva, kubističke sintakse i zaokupljenosti seksualnim identitetom. Nekoliko crteža sastojalo se od superponiranih lica poput snova (ili senki). Kasnije je dvostruka lica opisao kao autoportrete, pokazujući „sposobnost čoveka da plače, kao i da pobeđuje“, u skladu sa svojim uverenjem da su tuga i radost nerazdvojni, baš kao i život i smrt.[21] Manuel de Falja, Federiko Garsija Lorka i Antonio de Luna. Romancero Gitano (Ciganski romansero, 1928), deo njegove serije Cancion, postala je njegova najpoznatija knjiga poezije.[22] Bila je to visoko stilizovana imitacija balada i pesama koje su se još uvek pričale širom španskog sela. Garsija Lorka opisuje to delo kao „izrezbareni oltarski komad `Andaluzija sa „Romima, konjima, arhanđelima, planetama, jevrejskim i rimskim povetarcem, rekama, zločinima, svakodnevnim dodirom krijumčara i nebeskom notom gole dece Kordove.` Knjiga koja teško da uopšte izražava vidljivu Andaluziju, ali tamo gde skrivena Andaluzija podrhtava.`[23]1928. knjiga mu je donela slavu širom Španije i hispanskog sveta, a tek mnogo kasnije stekao je značaj kao dramski pisac. Do kraja života, pisac će tragati za elementima andalujske kulture, pokušavajući da pronađe njenu suštinu ne pribegavajući „živopisnoj“ ili klišejskoj upotrebi „lokalne boje.`[24] Ciganski romansero je sastavljen od 18 pesama. Snaga kojom je Garsija Lorka u svoje stihove uneo narodnu tradiciju Andaluzije, učinila je da Španija i Latinska Amerika prihvate poeziju ovog pesnika gotovo kao svoje narodne pesme. Njegova druga predstava, Mariana Pineda, sa scenskim postavkama Salvadora Dalija, otvorila je veliko priznanje u Barseloni 1927. godine.[25] 1926. godine Garsija Lorka napisao je dramu Čudesna supruga obućara, koja će biti prikazana tek početkom 1930-ih. Bila je to farsa o fantaziji, zasnovana na odnosu koketne, dražeste žene i kokošijeg postolara. Povratak u Španiju Uredi Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka. Tokom turneje sa La Barakom, Garsija Lorka napisao je svoje sada najpoznatije drame, „Ruralnu trilogiju“, Krvavo venčanje, Jermu i Kuću Bernarda Albe, koje su se sve pobunile protiv normi buržoaskog španskog društva.[26]Pozvao je na ponovno otkrivanje korena evropskog pozorišta i dovođenje u pitanje udobnih konvencija kao što su popularne salonske komedije tog doba. Njegov rad osporavao je prihvaćenu ulogu žena u društvu i istraživao tabu pitanja homoerotizma i klase. Garsija Lorka napisao je malo poezije u ovom poslednjem periodu svog života, izjavivši 1936. godine, „pozorište je poezija koja izranja iz knjige i postaje dovoljno čovečna da može da razgovara i viče, plače i očajava.`[27] Federiko Garsija Lorka sa njegovom sestrom Izabel, 1914. godine. Osim što se vratio klasičnim korenima pozorišta, Garsija Lorka okrenuo se i tradicionalnim oblicima u poeziji. Za njegovo poslednje pesničko delo, Sonetos de amor oscuro (Soneti mračne ljubavi, 1936), dugo se mislilo da je inspirisano njegovom strašću prema Rafaelu Rodrigez Rapunu, sekretaru La Barake. Dokumenti i uspomene otkriveni 2012. godine sugerišu da je stvarna inspiracija bio Huan Ramirez de Lukas, 19-godišnjak s kojim se Lorka nadao da će emigrirati u Meksiko.[28] Ljubavni soneti inspirisani su pesnikom iz 16. veka San Huan de la Kruzom.[29] Subvenciju La Barake prepolovila je desničarska vlada izabrana 1934. godine, a poslednji učinak dat je u aprilu 1936. godine. Lorka je leta proveo u Huerta de San Visente od 1926. do 1936. Ovde je napisao, u celini ili delimično, neka od svojih glavnih dela, među kojima „Kad prođe pet godina` (Aci que pasen cinqo anos) (1931), Krvavo venčanje (1932). ), Jerma (1934) i Divan del Tamarit (1931–1936). Pesnik je živeo u Huerta de San Visente neposredno pre hapšenja i atentata avgusta 1936.[30] Iako crteži Garsija Lorka ne dobijaju često pažnju, on je takođe bio talentovani umetnik.[31] Smrt Uredi Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorka se zatekao u Viznaru, u Granadi. 19. avgusta 1936. Fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije. Tvrdilo se da je Garsija Lorka bio apolitičan i da je imao mnogo prijatelja i u republikanskom i u nacionalističkom kampu. Gibson to osporava u svojoj knjizi o pesnikovoj smrti iz 1978. godine. Navodi, na primer, objavljeni manifest Munda Obrera, koji je Lorka kasnije potpisao, i navodi da je Lorka bio aktivna podrška Narodnom frontu. Lorka je pročitao ovaj manifest na banketu u čast kolegi pesniku Rafaelu Albertiju 9. februara 1936. Mnogi antikomunisti bili su naklonjeni Lorki ili su mu pomagali. U danima pre hapšenja pronašao je sklonište u kućiumetnika i vodećeg člana Falange Luisa Rosalesa. Zapravo, dokazi sugerišu da je civilni guverner Valdes umalo bio ustreljan od strane Rosalesa jer je pomogao Lorki. Pesnik Gabriel Selaja napisao je u svojim memoarima da je jednom pronašao Lorku u društvu falangiste Hosea Marije Ajzpure. Selaja je dalje pisao da je Lorka večerao svakog petka sa osnivačem i vođom falangista Hoseom Antonijom de Riverom.[32] 11. marta 1937. godine u štampi falangista pojavio se članak u kojem se osuđuje ubistvo i lionizira Garsija Lorka; članak je otvoren:„Ubijen je najfiniji pesnik carske Španije.“ [33] Žan-Luis Šonberg je takođe izneo teoriju „homoseksualne ljubomore“.[34] Dosije o ubistvu, sastavljen 1936. godine na Frankov zahtev i na koji su se Gibson i drugi pozivali, a da ga nisu videli, tek treba da ispliva na površinu. Prvi objavljeni izveštaj o pokušaju lociranja Lorkinog groba može se naći u knjizi britanskog putnika i hispaniste Džeralda Brenana „Lice Španije“. [35] Uprkos ranim pokušajima poput Brenanovog 1949. godine, nalazište je ostalo neotkriveno tokom čitave ere Franka. Traženje groba Uredi 2008. godine španski sudija otvorio je istragu o Lorkinoj smrti. Porodica Garsija Lorka povukla je prigovore na iskopavanje potencijalnog grobnog mesta u blizini Alfakara, ali na tom mestu nisu pronađeni ljudski ostaci.[36] [37] Istraga je prekinuta. Dalja istraga započeta je 2016. godine, bez uspeha.[38] `...I onda sam shvatio da sam ubijen. Tražili su me u kafićima, grobovima i crkvama... ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli.` Iz pesme `The Fable And Round of the Three Friends` Krajem oktobra 2009. godine, tim arheologa i istoričara sa Univerziteta u Granadi započeo je iskopavanja izvan Alfakara.[39] Mesto je identifikovao tri decenije ranije čovek koji je rekao da je pomogao iskopati Lorkin grob.[40] Smatralo se da je Lorka sahranjen sa najmanje još trojicom muškaraca pored krivudavog planinskog puta koji povezuje sela Vinar i Alfakar.[41] U oktobru 2009. godine Francisko Espinola, portparol Ministarstva pravde andaluzijske regionalne vlade, rekao je da će nakon višegodišnjeg pritiska telo Garsije Lorke „biti ekshumirano za nekoliko nedelja“[42] Lorkini rođaci, koji su se u početku protivili ekshumaciji, rekli su da bi mogli da obezbede uzorak DNK kako bi identifikovali njegove ostatke.[43] U januaru 2012. lokalni istoričar Migel Kabalero Perez, autor knjige „Poslednjih 13 sati Garsije Lorke“,[44] podneo je zahtev za dozvolu za iskopavanje drugog područja udaljenog manje od pola kilometra od nalazišta, gde veruje da se nalaze Lorkini posmrtni ostaci. [45] Homoseksualnost Uredi U periodu od 1925. do 1928. Lorka je sarađivao sa Dalijem. Prijateljstvo sa Dalijem bilo je uzajamno strastveno, ali je Dali odbio bilo kakav erotski aspekat njihovog odnosa.[46] Intenzitet odonosa sa Dalijem je Lorku naterao da prizna, ako ne i prihvati vlastitu homoseksualnost. Sa uspehom zbirke pesama Ciganski romansero, dolazi do otuđenja od Dalija i raskid afere sa skulptorom Emilijom Sorianom Aldrenom. To je dovelo do pojačane depresije. Lorka je osećao bol zbog svoje homoseksualnosti. Cenzura Uredi Falangistički režim Franciska Franka stavio je opštu zabranu dela Garsija Lorke, koja je ukinuta tek 1953. Te godine je objavljen (cenzurisani) Obras Completas (Kompletna dela). Nakon toga, Blood Wedding, Ierma, The House of Bernard Alba uspešno su odigrani na glavnim španskim scenama. Obras Completas nije obuhvatio njegove, u velikoj meri, homoerotične Sonete mračne ljubavi, napisane u novembru 1935. godine i podeljene samo sa bliskim prijateljima. Izgubljeni su do 1983/4, kada su konačno objavljeni u formi nacrta. (Nikada nisu pronađeni konačni rukopisi). Tek nakon Frankove smrti, o životu i smrti Garsije Lorke moglo se otvoreno razgovarati u Španiji. Do toga je došlo ne samo zbog političke cenzure, već i zbog oklevanja porodice Garsije Lorke da dozvoli objavljivanje nedovršenih pesama i drama pre objavljivanja kritičkog izdanja njegovih dela. Južnoafrički rimokatolički pesnik Roy Cambell, koji je oduševljeno podržavao nacionaliste tokom i nakon građanskog rata, kasnije je proizveo hvaljene prevode Lorkinog dela. U svojoj pesmi, Mučeništvo F. Garsije Lorke, Kembel je napisao, Ne samo da je izgubio život, s mecima ubijen: Ali čekićem i nožem Bio je posle toga - preveden.[47] Karakteristike Lorkine poezije Uredi Lorka je počeo da piše stihove kao petnaestogodišnji dečak. Njegovu poeziju karakterišu tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj. Pesnik je verovao, u praksi sprovodio, i izjavljivao, čak i kroz neke pesme koje se mogu smatrati njegovom poetikom, da u gradnji pesme vodi brigu i o najmanjem detalju koji obrađuje. Uticaj narodne književnosti u Lorkinoj poeziji je očigledan pri čemu nije akcenat na formi već na temama; pesnik nastoji da kroz pojmove zvuka, boje i pokreta da dušu Andaluzije koja je obeležena znakom tragičnosti i primitivnog duha. Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti pa na čitaoca deluje kao nestvaran. Misli se da je u pesmi Romansa osuđenog predvideo vreme i način svoje smrti. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. Sledeća zbirka pesama je Poema del kante hondo. Kante hondo je tipična andalusijska narodna pesma obogaćena uticajem Cigana lutalica i srednjovekovnih Saracena, ali Lorka ne podražava bukvalno njene metričke zakone i tipičnu strukturu teksta, već na sopstveni način gradi male kompozicije. Njegova najčuvenija zbirka, kojom je pesnik obezbedio svoju besmr-tnost, je Ciganski romansero. Ova zbirka sadrži sve one, široj publici poznate pesme, iz kojih potiču često navođeni stihovi i lajtmotivi kao što su: Povedoh je do reke Misleći da devojka je, Al` udata ona beše. Ili: Zeleno volim te zeleno. U zbirci Pesnik u Njujorku Lorka je opevao svoje, već pomenuto, negativno viđenje američkog društva. Neki kritičari smatraju da su po stilu ove pesme bliske nadrealizmu, dok drugi pak, misle da je Lorka tu blizak ekspresionizmu. Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja, čuvenog toreadora. Osim pesama Lorka je pisao i drame u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame su: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe. Spomenice Uredi U Granadi, gradu njegovog rođenja, Park Federiko Garsija Lorka posvećen je njegovom sećanju i Huerta de San Visente, letnju kuću porodice Lorka, otvorenu kao muzej 1995. godine. Park Federiko Garsija Lorka, u Alfakaru, nalazi se u blizini Fuente Grande; 2009. iskopavanja u njemu nisu uspela da pronađu telo Lorke. U blizini masline, koju neki označavaju kao lokaciju groba, nalazi se kameni spomenik Federiku Garsiji Lorki i svim ostalim žrtvama građanskog rata 1936–39. Na spomen obeležje se svake godine polaže cveće na godišnjicu njegove smrti, a svake godine u parku se u znak obeležavanja godišnjice održava komemorativni događaj koji uključuje muziku i čitanje pesnikovih dela. 17. avgusta 2011. godine, u znak sećanja na 75. godišnjicu Lorkinog ubistva i proslave njegovog života i nasleđa, ovaj događaj je uključivao ples, pesmu, poeziju i dramska čitanja i privukao stotine gledalaca. Na mestu Baranko de Viznar, između Viznara i Alfakara, nalazi se spomen-kamen sa natpisima „Lorca eran todos, 18-8-2002“ („Svi su bili Lorka“). Baranko de Viznar je mesto masovnih grobnica i predloženo je kao drugo moguće mesto pesnikovih ostataka. Garsija Lorka je počastvovan statuom koja se istaknuto nalazi na madridskom trgu Plaza de Santa Ana. Politički filozof David Kroker izvestio je 2014. godine da je „statua bar još uvek amblem osporene prošlosti: Levica svakog dana stavlja crvenu maramu na vrat statue, a neko iz desnice dolazi kasnije da je uzme.`[48] U Parizu u Francuskoj sećanje na Garsiju Lorku počašćuje u vrtu Federiko Garsija Lorka, u centru francuske prestonice, na Seni. 2014. godine Lorka je bio jedan od počastvovanih ljudi u Rainbow Honor Walk, šetnji slavnih, u četvrti Castro u San Francisku, za LGBT ljude koji su „dali značajan doprinos na svojim poljima“.[49] Lista radova Uredi Poezija Uredi Impresiones y paisajes (Impressions and Landscapes 1918.) Libro de poemas (Book of Poems 1921.) Poema del cante jondo (Poem of Deep Song; napisano 1921. ali nije objavljeno do 1931.) Suites (napisano between 1920 and 1923, objavljeno posthumno 1983.) Canciones (Songs. napisane 1921. and 1924, objavljene 1927.) Romancero gitano (Gypsy Ballads 1928.) Odes (napisano 1928.) Poeta en Nueva York (napisano 1930 – objavljeno posthumno 1940.) Llanto por Ignacio Sánchez Mejías (Lament for Ignacio Sánchez Mejías 1935.) Seis poemas galegos (Six Galician poems 1935.) Sonetos del amor oscuro (Sonnets of Dark Love 1936, nije objavljeno do 1983.) Lament for the Death of a Bullfighter and Other Poems (1937) Primeras canciones (First Songs 1936) The Tamarit Divan (pesme napisane 1931–34 i nisu objavljene; tek posle njegove smrti u specijalnoj ediciji Revista Hispánica Moderna 1940). Selected Poems (1941) Predstave Uredi Christ: A Religious Tragedy (nezavršeno, 1917) The Butterfly`s Evil Spell: (napisano 1919–20, prva predstava 1920) The Billy-Club Puppets: (napisano 1922–5, prva predstava 1937) The Puppet Play of Don Cristóbal: (napisano 1923, prva predstava 1935) Mariana Pineda (napisano 1923–25, prva predstava 1927) The Shoemaker`s Prodigious Wife: (napisano 1926–30, prva predstava 1930, revised 1933) The Love of Don Perlimplín and Belisa in the Garden: (napisano 1928, prva predstava 1933) The Public: (napisano 1929–30, prva predstava 1972) When Five Years Pass: (napisano 1931, prva predstava 1945) Blood Wedding: (napisano 1932, prva predstava 1933) Yerma (napisano 1934, prva predstava 1934) Doña Rosita the Spinster: (napisano 1935, prva predstava 1935) Play Without a Title: (only one act, napisano 1936, prva predstava 1986) The House of Bernarda Alba: (napisano 1936, prva predstava 1945) Dreams of my Cousin Aurelia: (nezavršeno) Kratke predstave Uredi El paseo de Buster Keaton (Buster Keaton goes for a stroll 1928) La doncella, el marinero y el estudiante (The Maiden, the Sailor and the Student 1928) Quimera (Dream 1928) Scenario za film Uredi Viaje a la luna (Trip to the Moon 1929) Opere Uredi Lola, la Comedianta (Lola, the Actress, nezavršena saradnja sa Manuelom de Faljom, 1923) Crteži i slike Uredi Salvador Dalí, 1925. 160 × 140 mm. Mastilo i olovka na papiru. Privatna kolekcija, Barselona, Španija. Bust of a Dead Man, 1932. Mastilo i olovka na papiru. Čikago, SAD. Napomene Avangarda Nadrealizam Španska knjizevnost Salvador Dali

DELO Novembar 1974 Godina XX broj 11 FENOMENOLOGIJA danas UMETNOST ............................................................. Uređivački odbor Časopisa: DRAGOŠ KALAJIĆ itd. !!!!!!! BROŠ LATINICA Od 1283-1453 STRANE Pažnja !!!!!!!!1 NERASEČENE STRANICE KOLEKCIONARSKI PRIMERAK !!!!!!!!!!!1

Moj Mikro (29) broj 5 iz 1987.godine - maj 1987 - 1987/5 (drugi primerak) Izdavač: ČGP Delo, OOUR Revije, Ljubljana - Moj mikro (mikroračunalo) je slovenački časopis za informatiku koji je prvi put objavila slovenačka kompanija ČGP Delo. Prvi broj na slovenačkom jeziku izašao je u junu 1984., dok je prvo izdanje na srpskohrvatskom (latinica) izašlo u januaru 1985. Ukupno je izašlo 82 broja (od toga je 6 dvobroja, znači fizički je izašlo 76 zasebnih časopisa) dimenzije: 22cm x 30cm broj strana: 84 težina 150 grama Očuvanost: 5-- požuteo Tekstovi: Schneider PC 1512 ; Euro PC ; Nova klasa IBM PS-2 ; Lola 8A ; Motorola 68000 ; LAN ; KOPA i lokalne računarske mreže ; IGRE: Golf , Super Soccer ; Super Cycle ; Asterix and the Magic Cauldron ; Shao Lin`s Road ; Agent X ; Kwah ; Flash Gordon ; XIV 2 ; Mailstrom ; Tarzan ; Sigma 7 ; Revolution

odlično kao na slikama hipnos hipnizam casopis zenit srpska avangarda nadrealizam avangardna poezija radeta drainca

5

5

Аутор - особа Радујевић, Тања, 1965- Наслов Лелек из Горе Светосавске : лирске молитве и песме тужбалице / Тања Суса Врста грађе поезија Језик српски Година 1999 Издавање и производња Београд : Драганић : Нолит, 1999 (Горњи Милановац : ПИК Таково) Физички опис 61 стр. ; 21 cm

SOLIDNO OCUVAN CASOPIS.

SRPSKI I ENGLESKI

Izbor i prevod Nikola Trajkovic Dobar dan tugo, Doba zivota, Poeme Izdavac - Kultura, Beograd Godina - 1967. Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,sa omotnicom u solidnom stanju,format 20 cm,148 str. (99)

Jani Rico - Grcka Tanesi, 2009. 133 strane. Najlepše, najgušće, najzavršenije pesme Ricove iz njegovog prebogatog pesničkog dnevnika, izražavajući njegovo akumulirano životno iskustvo, i nadu i gorčinu, bez patetike saopštavaju upravo tu njegovu osnovnu veru u čoveka. I, naravno, njegov redak pesnički dar i neverovatnu odanost poeziji. Živo tkivo ove poezije ostaje kao duhovna svojina grčkog naroda i svih ljubitelja poezije i prijatelja Grčke u svetu, one njene najbolje strane odvajkada do danas, i svih poklonika i boraca za slobodu, ne slobodu neku zamišljenu, buduču, apstraktnu, pristrasnu, već svakodnevnu, običnu, za svakog čoveka, u svakom pogledu. A to podrazumeva mir i socijalnu pravdu, da niko ne živi od tuđeg rada i nesreće, i da bez rata i bez čovek svaki, uživa u večitom povratku sunca i u svojoj radosti što ga gleda. Odlično ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 19082021

5

E L L E + E L L E BODY SRBIJA / CRNA GORA / BOSNA I HERCEGOVINA MAJ 2021 R e f e r e n c e 1. Prava JA KATARINA SHARON 2. SRPSKA MODA IZMEĐU MITA I STVARNOSTI 3. ŽENSKI GLAS SE SADA ČUJE ........................................................ Pažnja !!!!!!! POSVETA MINE ABRAMOVIĆ, jedne od najpoznatijih domaćih šminkerki koju je put odveo u Ameriku ... BROŠ LATINICA 194 STRANA

Zbornik lirski tekstova po recepturi Hitne pomoći Beograda Izdavač IP Obeležja Povez broš Strana 333 Godina 2002

5

Kao novo Izbor najvažnijih Manojlovićevih dela Todor `Todoš` Manojlović (Veliki Bečkerek, 17. februar 1883 — Zrenjanin, 27. maj 1968)[1] bio je srpski književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.[2] Todor Manojlović Datum rođenja 17. februar 1883. Mesto rođenja Veliki Bečkerek, Austrougarska Datum smrti 27. mart 1968. (85 god.) Mesto smrti Zrenjanin, SFR Jugoslavija Porodica Uredi Todor Manojlović kao dete Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovanje Uredi Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[3] Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespondencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[4] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Stvaralaštvo Uredi Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac[1], sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu.[1] Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Bio je sekretar Beogradske opere i sekretar Matice srpske i urednik njenog `Letopisa` u Novom Sadu. Bio je bibliotekar Senata od 1931. do 1941. godine. [1]Predavao je istoriju umetnosti na beogradskoj Umetničkoj akademiji.[5] Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. U zavičaju Uredi Spomen-ploča na kući u Zrenjaninu u kojoj je Todor Manojlović živeo po povratku iz Beograda Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31 (danas Ulica vojvode Petra Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča.[6] Pesme drame kritika eseji pozoriste avangarda Međuratna književnost Srpska avangarda Srpski modernizam Moderna poezija Toša Miloš Crnjanski

AMO,ERGO SUM Srđan Srki Ćuković Poezija 2016.god.,135.str.,21.cm autorova slika Knjiga je N O V A ---------------------------- _____________________________ 66

1962 Krusevac Retko Najveći deo života proveo je u Kruševcu (vreme okupacije, posleratne godine, sve do smrti). Bio je upravnik Narodne biblioteke u Kruševcu (1955–1967) i jedan od osnivača Književnog kluba `Bagdala`. Od 1967. godine odlučio da bude slobodni književnik. Branislav L. Lazarević (Beograd, 2. XII 1910 – Kruševac, 23. II 1989), bio je jedan od najznamenitijih literarnih imena kruševačke čaršije. Osnovnu školu pohađao je u Trsteniku, Stopanji i Nišu (1917–1920), nižu gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Kruševcu i Skoplju (1920–1925), a stručnu tehničku školu u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu (1930–1937). Od 1939. do 1952. radio u Skoplju, Kruševcu, Kraljevu, Ovčar Banji, Užicu. Jedan je od osnivača Književnog kluba Bagdale. Od 15. aprila 1959. do kraja 1968. bio glavni urednik časopisa i Bagdaline edicije `Mala biblioteka`. Član srpskog PEN kluba, Udruženja književnika Srbije. U centru grada 1957. godine Branislav L. Lazarević sa ćerkom Glavno umetničko opredeljenje Lazareviću je poezija, mada je napisao i nekoliko novela i roman `Katarina` (u nastavcima objavljen u časopisu Bagdala, 1960). Uspešno se ogledao u književnosti za decu pa su neke njegove pesme dugo godina bile na spisku lektire za niže razrede osnovne škole. Zastupljen u više pesničkih antologija, prevođen na mnoge jezike. Objavljivao u gotovo svim jugoslovenskim listovima, časopisima i drugim publikacijama (od 1927. sve do smrti). Objavio 36 naslova knjiga, u vremenu od 1927. do 1987. godine. Brojni su prilozi i na stranim jezicima, kao i knjige. Nadrealizam bagdala poezija xx veka posleratna srpska

Lepo očuvano Dva broja Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod Uredi Osnivanje u Češkoj Uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija Uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska Uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina Uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina Uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preminovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. LAza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija Uredi Na teritoriji Južne Srbije, odnosno makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija Uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13]Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beograskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje Uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza.[17] Organizacija Uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoski sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez Uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane Uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4—5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4—5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30—40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi Uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo Uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno nazivali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska Uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlade Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija Reference Literatura Vidi još

Časopis je dobro očuvan ,malo okrzan na dva mesta(neznatno,kao na slici) Sadržaj Puni tekst Neke profilacije svodnih rebara u srednjevjekovnoj arhitekturi kontinentalne Hrvatske (str.5-12) hrvatskipdf 20 MB Zorislav Horvat Ostalo Tri gotičke franjevačke Madone selice (str.13-22) hrvatskipdf 31 MB DREI GOTISCHE `WANDERNDE` MADONNEN DES FRANZISKANERORDENS (str.22-22) Anđela Horvat Ostalo Srebrni oltarni i ophodni križevi korčulanskih crkava (str.23-31) hrvatskipdf 28 MB SILBERNE ALTAR- UND VORTRAGSKREUZE DER KIRCHEN VON KORČULA (str.32-32) Alena Fazinić, Ivo Matijaca Ostalo Dva reljefa iz radionice Nikole Firentinca u Šibeniku (str.33-38) hrvatskipdf 16 MB DEUX HAUYS-RELIEFS PROVENANT DE L`AYELIER DE NICOLAS LE FLORENTIN EXISTANT A ŠIBENIK (str.38-38) Cvito Fisković Ostalo Politijev nacrt Duknovićevih vrata u Ankoni (str.39-42) hrvatskipdf 4 MB Cvito Fisković Ostalo Juraj Julije Klović Hrvat (1498 — 1578) Georgius Iulius Clovius Croata (str.43-57) hrvatskipdf 45 MB JURAJ JULIJE KLOVIĆ HRVAT — GEORGIUS IULIUS CLOVIUS CROATA (1498 — 1578) (str.57-58) Ivan Golub Ostalo Pabirci za maniriste (str.59-68) hrvatskipdf 31 MB SPIGOLATURE PER I MANIERISTI (str.69-70) Grgo Gamulin Ostalo Još jedna replika »Seoske svadbe« Pietera Brueghela mlađeg (str.71-75) hrvatskipdf 13 MB UNE AUTRE REPLIQUE DES»NOCES DE VILLAGE«DE PIERRE SRUEGHEL LE JEUNE (str.76-76) Ljerka Gašparović Ostalo Il Cavalier d`Arpino u Strossmayerovoj galeriji (str.77-84) hrvatskipdf 20 MB IL CAVALIER D`ARPINO NELLA GALLERIA STROSSMAYER (str.84-84) Vinko Zlamalik Ostalo Propovjedaonica u Remetincu djelo pavlinskog kipara (str.85-96) hrvatskipdf 38 MB DIE KANZEL IN REMETINEC (str.97-97) Doris Baričević Ostalo Djelovanje arhitekta B. Mazzolija u Dalmaciji (str.99-102) hrvatskipdf 10 MB Stanko Piplović Ostalo Nepoznati portret Ivana Skvarčine (str.103-104) hrvatskipdf 5 MB UN RITRATTO INEDITO Dl IVAN SKVARČINA (str.104-104) Kruno Prijatelj Ostalo Crteži Adolfa Waldingera (str.105-122) hrvatskipdf 49 MB (str.122-122) Oto Švajcer Ostalo O historicizmu u Zagrebu (str.123-144) hrvatskipdf 59 MB Ivo Maroević Ostalo Uz knjigu W. Woltersa »La scultura veneziana gotica 1300 — 1460« (str.145-162) hrvatskipdf 50 MB Igor Fisković

Časopis je dobro očuvan. Nakladnik: Društvo povjesničara umjetnosti SR Hrvatske Mjesto izdanja: Zagreb Godina izdanja: 1980 Format: 21,5×28 Uvez: meki Broj stranica: 156 Jezik: hrvatski

Odlicna Prepevao Milovan Danojlic K-1

Stevan Raickovic-Kamena uspavanka Udruzenje izdavaca i knjizara,Beograd,1998 78.strana,veći format,24.cm Tvrd LUX povez 1v

Časopis dobro očuvan. Sadržaj Puni tekst Kasnoantički spomenici na otoku Pagu (str.5-26) hrvatskipdf 3 MB Spätantike Denkmäler auf der Insel Pag (str.161-161) Ante Šonje Izvorni znanstveni članak Romanička klesarska radionica iz Knina (str.27-33) hrvatskipdf 25 MB Eine romanische Steinmetzwerkstatt von Knin (str.161-161) Nikola Jakšić Izvorni znanstveni članak Tobožnji Ladislavov `monasterium sancti Stephani regis` u Zagrebu (str.35-40) hrvatskipdf 27 MB Das Angeblich von König Ladislaus erbaute `Monasterium sancti Stephani regis` in Zagreb (str.161-161) Nada Klaić Izvorni znanstveni članak Prijedlog za Jeana Fouqueta (str.41-43) hrvatskipdf 13 MB Une plaidoirie en faveur d une attribution à Jean Fouquet (hésitations un face d un chef-d ouvre) (str.44-44) Ein Forschlag für Fouquet (str.161-161) Grgo Gamulin Izvorni znanstveni članak Sperandio Savelli: Agostiono Barbarigo (str.45-47) hrvatskipdf 11 MB Sperandio Savelli: Agostiono Barbarigo (str.48-48) Sperandio Savelli: Agostiono Barbarigo (str.161-161) Ivan Mirnik Izvorni znanstveni članak Slika Jacopa Tintoertta s oltara Petra Hektorovića (str.49-53) hrvatskipdf 13 MB Ein Bild des Malers Jacopo Tintoretto vom Altar des Petar Hektorović (str.161-161) Grgo Gamulin Izvorni znanstveni članak Jedna hipoteza i jedan prijedlog za Girolama da Carpija (str.55-61) hrvatskipdf 21 MB Eine Hypothese und ein Vorschlag für Girolamo da Carpi (str.161-161) Grgo Gamulin Izvorni znanstveni članak Tizianova kopija u Korčuli (str.63-72) hrvatskipdf 34 MB Eine Kopie nach Tizian in Korčula (str.161-161) Cvito Fisković Izvorni znanstveni članak Prilog odjeku Caravaggia u Dalmaciji (str.73-78) hrvatskipdf 21 MB Contributo di riflessi del Caravaggio in Dalmazia (str.162-162) Kruno Prijatelj Izvorni znanstveni članak Contributi e proposte (str.79-84) talijanskipdf 14 MB Contributi e proposte (str.94-94) Grgo Gamulin Izvorni znanstveni članak Altre proposte per il Seicento italiano (str.85-93) talijanskipdf 22 MB Altre proposte per il Seicento italiano (str.94-94) Grgo Gamulin Izvorni znanstveni članak Pietro Passalacqua u Dubrovniku (str.95-114) hrvatskipdf 2 MB Pietro Passalacqua in Dubrovnik (str.162-162) Vladimir Marković Izvorni znanstveni članak Dizianijeva pala `Svih svetih` u Zlopolju (str.115-118) hrvatskipdf 12 MB (str.162-162) Kruno Prijatelj Izvorni znanstveni članak Srebrni svijećnjaci i svjetiljke korčulanskih crkava (str.119-129) hrvatskipdf 33 MB Silberne Leuchter und Ampeln in den Kirchen von Korčula (str.162-162) Ivo Matijaca, Alena Fazinić Izvorni znanstveni članak Klasicistička obnova nadbiskupske palače u Zadru (str.131-136) hrvatskipdf 15 MB Die klassizistische Erneuerung des Erzbischöflichen Palastes in Zadar (str.162-162) Marija Štagličić Izvorni znanstveni članak Još nešto o radu Mazzolija u Dalmaciji (str.137-140) hrvatskipdf 11 MB Weitere Angaben zum Werk des Architekten Basilio Mazzoli in Dalmatien (str.163-163) Stanko Piplović Izvorni znanstveni članak Romantični elementi u slikarstvu Huga Hötzendorfa (str.141-148) hrvatskipdf 22 MB Romantische Elemente in der Malerei H. Hötzendorfs (str.163-163) Oto Švajcer Izvorni znanstveni članak Neka sjećanja na Ljubu Karamana (str.149-157) hrvatskipdf 24 MB Erinnerungen an Ljubo Karaman (str.163-163) Tihomir Stahuljak Stručni rad Klub studenata historije umjetnosti u Zagrebu (str.159-160) hrvatskipdf 5 MB Der Klub der Studenten der Kunstgeschichte (str.163-163) Željko Jiroušek