Dodatne informacije Pisac VILHELM DILTAJ Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1980 Povez TVRDI Strana 453 Stanje Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

Dodatne informacije Pisac FREDERIK KOPLSTON Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1992 Povez TVRDI Strana 476 Stanje Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

Fenomenologija duha predstavlja jedno od najvećih filozofskih dela, čiji se neposredni uticaj može pratiti do današnjih dana. Sa stanovišta fenomenologije duha opštom samosvešću je najzad dosegnut stepen uma, gde su «vlastite misli» shvaćene ujedno i kao određenja «suštine stvari», čime je omogućeno napuštanje čiste unutrašnjosti i prelaz na konkretni subjektivni duh, koji je predmet psihologije, a koja se bavi teorijskim duhom, praktičnim duhom i najzad onim što Hegel naziva slobodnim duhom a čime je označena moć subjektivnog duha da se objektivira i da dokuči ono što je apsolutno. U ovom kontekstu možemo shvatiti čuvenu Hegelovu rečenicu, da je ono što je stvarno-umno.

Informacije SKU 9788650520642 Kategorije FILOZOFIJA Težina 0.7 kg Proizvođač Evro giunti Povez knjige tvrd Pismo ćirilica Pisac Irina Deretić Izdavač Evro giunti Tagovi Knjiga Evro giunti Knjizara Irina Deretić Istorija srpske filozofije

Opis O autoru Dodatne informacije Hegelov pojam enciklopedije najjezgrovitije je formulisan u Enciklopediji filozofskih nauka u nacrtu i istovremeno egzemplarno predstavljen u tom delu koje je objavljeno u leto 1817. godine, nakon Hegelovog preuzimanja filozofske profesure na Univerzitetu Hajdelberg, kao vodič za njegove slušaoce, 1827. godine izdato je u temeljnom i gotovo dvostruko većem drugom izdanju, a koje je sam autor 1830. godine, godinu dana pre svoje smrti, potom u trećem izdanju znatno izmenio. U izvesnom smislu, Enciklopedija je postala „temeljna knjiga Hegelove filozofije“ i bila je važan sastavni deo akademske filozofske nastave na univerzitetima Hajdelberg i Berlin. Hegel je nije samo koristio kada je držao predavanja o enciklopediji filozofskih nauka, nego i kada se bavio oblastima filozofije koje je razlikovao u Enciklopediji, naime nauke logike, filozofije prirode i filozofije duha. Napredovanje od logički mišljene ideje do enciklopedijski shvaćene prirode i od nje do duha nije nikakav vremenski, već bezvremenski proces, tako da su po Hegelu ideja, priroda i duh oduvek morali skupa postojati, samo na različitim nivoima sopstva-znanja duha: u logici duh misli samog sebe, u prirodi (enciklopedijski) duh postavlja samog sebe kao drugobitak, kako bi uopšte ovladao zbiljom, u fenomenologiji duh oslobođen svake prirodne slučajnosti gradi kroz subjekt svoju vlastitu, duhovnu povesti. Hegelova filozofija značajna je u izgradnji svestranog sistema nauke koji se ističe misaonom doslednošću i dubinom. Nazivaju ga novovekovnim Aristotelom, i uopšte se smatra da je u njegovou sustav apsolutnog idealizma razvoj zapadne metafizičke filozofije dosegnuo vrhunac i završetak. Posle njegove smrti zajednički naziv za filozofske pravce koji polaze od osnovnih principa Hegelove filozofije i razvijaju se prema posve suprostavljenim stajalištima, zove se hegelijanstvo ili hegelizam. Hegelovo delo Enciklopedija filozofski nauka prvi put je objavljeno na srpskom jeziku posle 2004 godine od prvog objavljivanja na nemačkom jeziku, u prevodu prof. dr Miloša Todorovića, redovnog profesora (u penziji) Filozofskog fakulteta u Novom Sadu u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. ENCIKLOPEDIJA FILOZOFSKIH NAUKA u biblioteci Physis

Opis O autoru Dodatne informacije Knjiga Šest knjiga o kruženjima nebeskih sfera, čiji se prevod s latinskog jezika sada prvi put pojavljuje na srpskom jeziku, značajno je delo renesansnog poljskog astronoma Nikole Kopernika (1473–1543). Knjiga je prvi put objavljena 1543. godine u Nirnbergu i ponudila je alternativni model univerzuma Ptolomejevom geocentričnom modelu koji je do tada bio široko prihvaćen. Kopernikov ili heliocentrični sistem zasniva se na tvrdnjama da se Zemlja okreće oko svoje ose i da kruži oko Sunca. Ove tvrdnje su uskoro bile prihvaćene u naučnim krugovima, ali su ujedno uzrokovale uzbunu u krugovima rimokatoličke crkve, pa je papa 1616. godine ovo Kopernikovo delo zabranio, tj. stavio na Indeks zabranjenih knjiga, sve do 1822. godine. Objavljivanje ovog dela smatra se jednim od glavnih događaja u istoriji nauke sa kojim je započeta kopernikanska revolucija koja je značajno doprinela naučnoj revoluciji.

Dodatne informacije Pisac VERNER BAJERVALTES Izdavač AKADEMSKA KNJIGA – NOVI SAD Izdanje 2009 Povez TVRDI Strana 303 Stanje Vrlo Dobro

Dodatne informacije Pisac MILOŠ N. ĐURIĆ Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1976 Povez TVRDI Strana 526 Stanje Vrlo Dobro

Dodatne informacije Pisac ŽAN POL SARTR Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1981 Povez TVRDI Stanje Dobro

Dodatne informacije Pisac B. A. USPENSKI Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1979 Povez MEKI Strana 371 Stanje Dobro Edicija SAZVEŽĐA

Dodatne informacije Pisac ĐERĐ LUKAČ Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1980 Povez TVRDI Strana 809 Stanje Vrlo Dobro Edicija KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA

Dodatne informacije Pisac FREDERIK KOPLSTON Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1992 Povez TVRDI Strana 476 Stanje Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

Dodatne informacije Pisac VLADISLAV TATARKJEVIČ Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1976 Povez TVRDI Strana 406 Stanje Dobro Edicija KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA

Dodatne informacije Pisac MIKEL DIFREN Izdavač SVJETLOST – SARAJEVO Izdanje 1982 Povez MEKI Strana 280 Stanje Dobro Edicija ETOS

Dodatne informacije Pisac GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL Izdavač SVJETLOST – SARAJEVO, VESELIN MASLEŠA – SARAJEVO Izdanje 1987 Povez TVRDI Strana 529 Stanje Vrlo Dobro Edicija LOGOS

Dodatne informacije Pisac LISJEN GOLDMAN Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1980 Povez TVRDI Strana 559 Stanje Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

Dodatne informacije Pisac G. V. PLEHANOV Izdavač VESELIN MASLEŠA – SARAJEVO Izdanje 1974 Povez TVRDI Stanje Dobro Edicija LOGOS

U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Ima­nuel Kant ro­đen je 1724. go­di­ne i pri­pa­da za­čet­ni­ci­ma mo­der­ne fi­lo­zo­fi­je. U fi­lo­zo­fi­ji sa nji­me po­či­nje no­vi pe­riod – Ne­mač­ka kla­sič­na fi­lo­zo­fi­ja (ili Ne­mač­ki kla­sič­ni ide­a­li­zam). Kan­to­va naj­po­zna­ti­ja de­la su tri kri­ti­ke: Kri­ti­ka či­stoga uma, Kri­ti­ka prak­tič­nog uma i Kri­ti­ka mo­ći su­đe­nja. Ovim tri­ma kri­ti­ka­ma pri­pa­da­ju i tri osnov­na, jed­no­stav­na pi­ta­nja fi­lo­zo­fi­je: Šta mo­gu da znam? Šta tre­ba da či­nim? Če­mu mo­gu da se na­dam? Kant uvek na­gla­ša­va da pra­va na mi­šlje­nje ni­su do­volj­na, ne­go da se ona mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti, stva­ra­ju­ći no­ve te­o­ri­je i no­ve hi­po­te­ze ko­je će ši­ri­ti na­še ho­ri­zon­te. Po­sta­vlja­ju­ći uni­ver­zal­ne nor­me ko­je su pri­hva­tlji­ve pra­vi­mo mo­guć­nost da is­ka­že­mo svo­je raz­li­či­to­sti. Kri­ti­ka či­stoga uma ob­ja­vlje­na je 1781. go­di­ne i iza­z­va­la je ve­li­ku pa­žnju u fi­lo­zof­skim kru­go­vi­ma, nje­na vred­nost osta­la je neo­spor­na i do da­nas. Me­đu­tim, ako jed­na te­o­ri­ja ima u se­bi ži­vot­ne sna­ge, to će ipak dej­stvo i pro­tiv­dej­stvo ko­ji joj u po­čet­ku gro­ze ve­li­kom opa­sno­šću po­slu­ži­ti s vre­me­nom sa­mo to­me da se iz­gla­ča­ju nje­ne ne­rav­ni­ne, i da joj se u krat­kom vre­me­nu pri­ba­vi i po­treb­na ele­gan­ci­ja, ako se njo­me bu­du ba­vi­li lju­di ne­pri­stra­sni, lju­di od uvi­đav­no­sti i istin­ske po­pu­lar­no­sti.

Začuđujuća je blizina dijalektike i sofistike koja izbija gotovo sa svake strane Aristotelove analize dijalektičkog diskursa u Topici. Najzad, sam Aristotel govori o "neposrednom susedstvu" dijalektike i sofistike. Susedstvo jasno nije neposredno i prijateljstvo; naprotiv susedi su ponajpre oni koji se glože oko međa, a blizina im pre i češće predstavlja teret nego ničim zasluženu sreću. Najbolje je od svega nemati suseda, a ako ih imamo da budu daleko. Nevolja je imati bliskog suseda, i to još takvog kakva je sofistika. Šta je to što je dijalektiku dovelo u takvu blizinu sofistike kod Aristotela? Svakako može se ovoj analogiji odmah prigovoriti to da su i neprijatelji bliski i da štaviše moraju biti bliski da bi bili pavi neprijatelji, te da je bliskost dijalektike i sofistike kao nepomirljivih suseda ostvarena već kod Sokrata. Ne kaže li najzad Platon da u lovu na sofistu prethodno moramo filozofa uloviti, jer da su "mesta" na kojima su skriveni gotovo podjednako nedostupna, te da spor između njih oko međa nije ni manje ni više nego spor oko bivstva bića i istine, dakle spor oko međa kao takvih? Kod Aristotela se međutim ne radi više o toj blizini nepomirljivih neprijatelja već o blizini onih koji samo glume filozofa: ni dijalektika ni sofistika nemaju vlastiti "predmet već se kreću i postoje na tlu zajedničkih mnjenja. One su za Aristotela pravi susedi koji dele tlo i vazduh, a njihovo suprotstavljanje i sukob mogući su samo na osnovu toga, i na osnovu razlike koju dele u odnosu na filozofiju. To začuđuje ponajpre ako se ima u vidu Aristotelovo obrazovanje u Akademiji: neobično je da jedan od ključnih Platonovih pojmova, pojam dijalektike, doživljava takvu transformaciju kod Aristotela te da od pune i naglašene suprotnosti dijalektike i sofistike kod Platona dolazimo do njihove blizine kod Aristotela i to do blizine koja se mogla postići samo na račun dijalektike. Jer, Aristotelova konačna ocena sofistike kao lažne i "prividne mudrosti" uz obavezno prekorno naglašavanje sofističkog naplaćivanja intelektualnih usluga ne izlazi iz okvira Sokratove i Platonove kritike - štaviše, ta njegova ocena je pre manje-više uspeli citat iz Platona nego što je polazna osnova za njegovu kritiku sofistike, jer ni dijalektika za njega nije "mudrost", a optužba za uzimanje novca bila je deplasirana već u rnutku kad je izrečena, a kod Aristotela zvuči još dodatno neoprezno i prazno - ali put od dijalektike kao sinonima za filozofiju do dijalektike koja tek "oblači ruho" filozofije ostavlja utisak gotovo revolucionarnog zahvata. Istovremeno, time se Platonov dualni odnos - ili dualitet - dijalektike/filozofije i sofistike prevodi u trojni odnos filozofija + dijalektika - sofistika. I jasno, odmah se otvara pitanje o relacijama koje postoje u tom trojnom odnosu: filozofija vers. dijalektika/sofistika, dijalektika vers. sofistika... Iz pogovora koji je za ovo izdanje napisao Slobodan Blagojević

Najoriginalnije i najučenje misli o moralu, životu i iskrenosti jednog od najvećih učitelja morala svih vremena. Seneka daje obilje dokaza o svom produbljenom poznavanju filozofije i nauka onog doba, kao i o svojoj raskošnoj obdarenosti da stvara originalne etičke teorije i poglede.

Revidirano i prošireno izdanje! Gilbert-Kunova Istorija estetike još uvek predstavlja jedno od najbolje napisanih dela te vrste u velikoj filozofskoj biblioteci posvećenoj ovom večnom pitanju. Pogotovu što se danas estetika ne razvija u formi jedinstvenog sistema, kao što je bilo u prošlosti, već postoje različiti pravci i orijentacije. Ova knjiga predstavlja verovatno najbolji predložak za tumačenje velike estetičke delte novog veka

Temeljno Aristotelovo delo iz ontologije prirode koje daje pojmovni okvir za svaku potonju artikulaciju nauke o prirodi.

Jung razlikuje dva glavna stava ili orijentacije ličnosti, stav ekstravertnosti i stav introvertnosti. Ektravertovan stav orijentiše osobu ka spoljnjem, objektivnom svetu. Introvertovan stav orijentiše osobu ka unutrašnjem, subjektivnom svetu. Oba ova suprotna stava su prisutni u ličnosti, ali je obično jedan od njih nadmoćan i svestan. Ako je Ja pretežno ekstravertovano u svom odnosu prema svetu, lično nesvesno biće introvertovano ... U skorašnjoj naučnoj istoriji ima malo premca originalnosti i smelosti Jungove misli i nijedan drugi čovek, ne uzimajući u obzir Frojda, nije otvorio više pojmovnih pogleda u ono što će Jung nazvati „čovekovom dušom“. Izgleda verovatno da će sa uzlaznim trendom u zapadnom društvu, naročito među mladim ljudima, ka introvertnosti, fenomenologiji, egzistencijalizmu, meditaciji, spiritualnosti, misticizmu, okultizmu, proširenju svesti, individuaciji, transcendenciji, jedinstvu i samoispunjenju, Jung biti priznat za duhovnog i intelektualnog vođu ovog „revolucionarnog“ pokreta... Izgleda i da Jung čak postaje popularniji od Frojda. Kelvin S. Hol – Gardner Lindzi

Kada se sve uzme u obzir: Hajdegerova veličina i položaj u savremenoj filozofiji, rang i značaj njegovih partnera u prepisci, dužina njenog trajanja, najzad (ali ne i najmanje važno) krupna, prelomna, dalekosežna, jezovita i krvava zbivanja u povesnici dvadesetog veka, po radikalnom zlu, njegovim oblicima i razmerama ne uporediva s bilo kojim drugim razdobljem ljudske istorije, onda se Hajdegerova prepiska pokazuje kao važna, nezaobilazna i sasvim upečatljiva sastavnica duhovne fizionomije dvadesetog stoleća. Alfred Denker, koji je nedavno pokrenuo uniformno izdavanje celokupne Hajdegerove prepiske, s pravom je rekao, obrazlažući taj tek započeti poduhvat dugog trajanja, da bi duhovna istorija dvadesetog veka bez Hajdegera bila suštinski drukčija.

Debela knjiga je veliko zlo, rekao je Aleksandrijski pesnik Kalimah. Uopšte uzevši, ja sam sklon da delim to mišljenje. Prema tome, ako se usuđujem da pred čitaoca stavim ovu knjigu, to je zato što ona, kad je reč o zlima, predstavlja ono manje. Uprkos tome, ona traži posebno objašnjenje, jer sam pre nekog vremena na­pisao knjigu o istoj temi. Mudrost Zapada je potpuno novo delo; ipak, ono se, na­ravno, nikada ne hi pojavilo da mu nije prethodila moja Istorija zapadne filozofije. Ovde sam pokušao da dam pregled zapadne filozofijr od Talesa do Vitgen-štajna, pri čemu se osvrnuh i na neke istorijske prilike u kojima se ova filozofija raz­vijala. Pregled sam potkrepio nizom slika ljudi, mesta i dokumenata, koje sam cr-peo, koliko je god bilo moguće iz izvora vremena na koje se odnose, Naročito sam nastojao, gde god se to činilo korisnim, da filozofske ideje, koje se redovno iskazu­ju samo rečima, prevedem u dijagrame koji izražavaju istu misao geometrijskom me­taforom. U tom mi je nastojanju malo toga moglo biti uzor, pa stoga rezultati nisu uvek potpuno uspešni. Svejedno, čini se da je takav način prikazivanju vredno pri-menjivati. Ukoliko je ono moguće, grafičko prikazivanje ima i tu prednost što nije vezano ni za jedan jezik. Kao izgovor za još jednu istoriju filozofije mogu navesti dvoje.r Prvo, malo je takvih istorija koje su sažete, a ipak dovoljno opširne. Ima, doduše, mnogo istorija koje su opsežnije; i podrobnije se bave svakom pojedinošću. Ova se knjiga očigled­no ne želi nadmetati sa takvim delima. Oni koji se dublje zainteresuju za predmet bez sumnje će ih s vremenom pročitati, a možda će čak posegnuti i za izvornim teksto-vima. Drugo, savremena usmerenost prema sve užoj specijalizaciji prisiljava ljude da zaborave svoj intelektualni dug precima. Ova se knjiga ima cilj da se suprotstavi tom zaboravu. U jednom ozbiljnom smislu, cela zapadna filozofija je grčka filozofi­ja; i nema smisla baviti se filozofskom mišlju kidajući niti koje nas povezuju sa veli­kim misliocima prošlosti. Nekada je bilo uobičajeno misliti kalkako filozofima priliči da znaju o svemu ponešto. Filozofija je svojatala sve znanje. Bilo tako ili ne, vlada­juće mišljenje da filozofi ne treba da znaju ništa ni o čemu sigurno je sasvim pogre­šno. Oni koji misle da je filozofija „stvarno" počela 192i ili bar ne mnogo pre, ne shvataju da filzofski problemi nisu nastali odjednom i ni iz čega. Žato se, uopšte ne izvinjnvam šta prilično velikodušno postupam s grčkom filozofijom. Pregled istorije filozofije može se dati na dva načina. Jedan je samo prepri­čavanje onoga što je neko rekao i što je na njega uticalo. Kod drugog, izlaganje se povezati sa izvesnim kritičkim komentarom, da bi se pokzalo kako se filozofska misao razvijala. Ovde je primenjen ovaj drugi način. Može se dodati da to ne bi smelo zavesti čitaoca da veruje kako nekog mislioca možemo od prve odbaciti sa­mo zato što mu pogledi nisu savršeni. Kant je jednom rekao kako se manje boji to­ga da ga opovrgnu nego da ga pogrešno shvate. Mi treba da pokušamo da shvati­mo šta filozofi žele da kažu pre nego što ih otpišemo. Ipak, mora se priznati da na­por katkada ni priblžino ne odgovara dostignutom znanju. Konačno, to je pitanje ocene koju svako mora doneti sam. Sadržaj i pristup temi u ovom su delu drugačiji nego u mojoj ranijoj knjizi. U tom pogledu mnogo je zaslužan moj urednik dr Pol Folkes, koji mi je pomogao u pisanju teksta, izabrao mnoge slike i smislio većinu dijagrama. Namera je bila da se da pregled nekih osnovnih pitanja o kojima filozofi raspravljaju. Ako čitalac, pro­čitavši ove stranice, oseti potrebu da se bavi ovom remom više nego što bi to inače učinio, knjiga će postići svoj glavni cilj.