Dimitrije Nikolajević - Crvena poema Ovo delo našeg slavnog autora izašlo je godinu dana ranije!, pre nego što je izašla verzija Crvene poeme sa ilustracijom. JEDINI primerak dostupan u ponudi. Izuzetne vrednosti. Knjižica je većeg formata. Bez bilo kojih oštećenja, fleka, tačkica, tragova pisanja, kao i bez tragova požutelosti. Uzmite u obzir da je staro 52 godine! i još uvek u odličnom stanju. Dimitrije Nikolajevic (1935-2015) Pesnik izuzetnog pesničkog senzibiliteta živeo je, umetnički sazrevao i stvarao u Kragujevcu, inspirišući se kragujevačkom tragedijom ali i svakodnevicom i društvenim pojavama u gradu na Lepenici. Bio je rukovodilac izdavačke delatnosti Spomen-parka „21. oktobar“, autor je 29 zbirki poezije, priredio je zbornik „Put je krug“, a njegova „Crvena poema“ sa grafičkim ilustracijama Lazara Vujaklije (1971) predstavlja bibliofilsko izdanje. Zastupljen je u mnogim pesničkim antologijama i zbornicima savremene jugoslovenske i srpske poezije. Pesme su mu prevođene na više stranih jezika i dobitnik brojnih književnih nagrada i društvenih priznanja.

Jako lepo očuvano

Odlično očuvano! Retko u ponudi! Prvo izdanje iz 1979. Autor - osoba Despotov, Vojislav Naslov Perač sapuna / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1979 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 61 str. ; 22 cm Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 59. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic kopicl konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Retko Lepo očuvano ilustrovano poezija osuđenika iz Lepoglave Lepoglava : Kazneno popravni dom, 1978 prir. Буђановац, Анђела | Ердец, Јосип tags: poezija zatvorenika književnost margine pesme ilustracije žerar žene kriminalci kao pisci robijaši književnici

ABDULAH SIDRAN - SAHBAZA Kalibar 70, 1970 38 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Odlično očuvano! Najznačajnija knjiga poezije Jovana Hristića, u kojoj su prvi put objavljene neke od njegovih najpoznatijih pesama „Mezzogiorno“, „Fedru“, „Čitajući Horacija“. Odlično očuvano, kompaktno, bez pečata, pisanja, podvlačenja... Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Naslov Aleksandrijska škola / Jovan Hristić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 62 str. ; 19 cm Zbirka Albatros. ǂkolo ǂ3 ; 2 Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002) KC

Extra retko Kao na slikama Oto Tolnai (Ottó Tolnai) je rođen je u Kanjiži 1940. godine. Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista. Prevođen je na srpski, nemački, poljski, engleski, holandski, slovački, francuski, italijanski jezik. Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara. Okušao se u svim mogućim umetničkim formama živeći večno u metamorfozama, od pesme do eseja, od eksperimentalnog romana do drame. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Dobitnik svih najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji – dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) i u Mađarskoj – nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Zbirke pesama: Homorú versek (Konkavne pesme), 1963; Sirálymellcsont (Galebova grudnjača), 1967; Valóban mi lesz velünk? (Zaista šta će biti sa nama, sa Ištvanom Domonkošem), 1968; MAO-POE, sa Ištvanom Domonkošem, 1968; Szeplötelen kis gépek, csöpp fejedelmi jelvények (Bezgrešne male mašine, sićušne kneževske insignacije), 1968; Agyonvert csipke (Prebijena čipka), 1969; Legyek karfiol (Da budem karfiol), 1973; Versek (Pesme), 1973; Világpor (Prah sveta), 1980; Vidéki Orfeusz (Provincijski Orfej), izabrane pesme, 1983; Gyökerrágó (Zderač korenja), 1986; Versek könyve (Knjiga pesama), 1992; Wilhelm-dalok (Vilhelmove pesme), 1992; Árvacsáth (Sirotančat), 1992; Balkáni babér (Balkalnski lovor), 2001; Szög a nadirban (Ekser u nadiru), 2005; Ómama egy rotterdami gengszterfilmben (Baka u jednom roterdamskom gangsterskom filmu, roman od pesama), 2006. Zbirke pesama za decu: Elefántpuszi (Slonovska pusa), 1982; Rokoko (Rokoko), 1986. Romani: Rovarház (Kuća insekata), 1969; A tengeri kagyló (Morska školjka), 2011. Zbirke novela: Gogol halála (Gogoljeva smrt), 1972; Virág utca 3 (Cvećarska broj 3), 1983; Prózák konyve (Knjiga proza), 1987; Kékitögolyó (Plavilo), 1994; A pompeji szerelmesek (Ljubavnici iz Pompeja) 2007; Grenadírmas (Grenadirmarš), 2008; Világítótorony eladó (Svetionik na prodaju), 2010. Knjige eseja o likovnim umetnostima: Sáfrány Imre (Imre Šafranj), monografija, 1978; Meztelen bohóc (Goli klovn), 1992; Rothadt márvány (Truli mermer), 1997. Izvedene su mu drame: Végeladás (Rasprodaja), 1979; Вауеr-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991; na sceni budimpeštanskog Jurta Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; zbirka dramskih tekstova Végel(ö)adás (Rasprodaja – Poslednja predstava), 1997. Na srpskom jeziku: Gerilske pesme (pesme, 1967); ZOO (pesme, dvojezično, 1969); Kuća insekata (roman, 1976); Priče iz robne kuće (novele, 1986); Krik ruže (pesme, 1988); Rusma ili minijum možda (pesme, 1990); Krvoločna zečica (kratke proze, 2006); Pesnik od svinjske masti (roman-intervju, 2009) i Morska školjka (roman, 2011) Vizuelna poezija kolaži Mađarska avangarda

Miroslav Antić - IZABRANA DELA 1-6 1. Plavi čuperak 2. Šašava knjiga 3. Krov sveta 4. Koncert za 1001 bubanj 5. Mit o ptici 6. Savršenstvo vatre Izdavač: Dnevnik, Novi Sad Povez: Tvrd + zaštitni omot Godina izdanja: 1982 Broj strana: 213 + 302 + 334 + 285 + 325 + 333 Knjige su odlično očuvane, gotovo besprekorne unutrašnjosti i korica - većina kao da nije čitana; zaštitni omoti odlični, sa minimalnim znacima korišćenja (na jednom postoji trag savijanja) - stanje možete videti na fotografijama.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Ivšić, Radovan Naslov Crno / Radovan Ivšić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Liber, 1974 (Rijeka : Riječka tiskara) Fizički opis 153 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRazlog ; 80 Radovan Ivšić: Crno, Biblioteka Razlog, knjiga br. 80, Izdavačko poduzeće Liber, Zagreb, 1974. „Među izdanjima iz Razlogove biblioteke posebno treba izdvojiti zbirku pjesama Radovana Ivšića Crno (1974), upravo kao jedno od onih izdanja zbog kojih tvrdimo da je Arsovski još više pažnje posvećivao unutrašnjost knjige, knjižnom bloku, nego ovicima. Međutim, i u toj interpretaciji treba biti oprezan jer je sam Ivšić (u zbirci je predstavljen izbor njegovih većinom ranije objavljenih pjesama) poeziji pristupao na izrazito vizualan način, riječ je o tzv. konkretnoj odnosno vizualnoj poeziji. Arsovski je, u najmanju ruku, u Ivšiću našao savršenog sugovornika, nekog tko jednako dobro razumije grafičku dimenziju teksta – kojeg ponekad nalazimo u čvrstim blokovima, a drugdje npr. stepenasto ponire pod utjecajem neke njemu inherentne gravitacije – i još više važnost bjelina, kako međuprostora između teksta, tako i imaginarnih margina koje ga opkoljavaju. Samo dvije godine kasnije, u izdanjima BiblioTeke, specifično kod poema Stéphanea Mallarméa i Tončija Petrasova Marovića, susrest ćemo se s daleko radikalnijim pristupima.` - iz teksta M. Goluba i D. Kršića, Mihajlo Arsovski ● Knjige i periodika ● 3. dio: Prolog, CeKaDe, Teka, SN Liber, 1990-e i 2000-e, http://dizajn.hr/blog/mihajlo-arsovski-knjige-periodika-3-dio/ Radovan Ivšić (Zagreb, 22. lipnja 1921. – Pariz, 25. prosinca 2009.), hrvatski pjesnik, pisac, dramatik, esejist, prevoditelj i nadrealist svjetskoga glasa, koji je najveću slavu stekao dramom Kralj Gordogan te zbirkom pjesama Crno. Životopis Rodio se kao sin Stjepana Ivšića, hrvatskog jezikoslovca, slavista, akcentologa i rektora Sveučilišta u Zagrebu (1940– 1943). Nakon što je završio klasičnu srednju školu u Zagrebu, diplomirao je humanizam i socijalne znanosti na Sveučilištu u Zagrebu. Kroz svoj otpor ustaškom i komunističkom totalitarizmu pokazao se je kao duhovno i moralno nepotkupljiv umjetnik. Njegova su djela bila zabranjivanja kako tijekom, tako i nakon drugoga svjetskog rata. Za vrijeme Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić osobno je naredio zapljenu Ivšićeve prve knjige Narcis. Njegova drama Kralj Gordogan je bila zabranjena Hrvatskoj pod fašističkom i komunističkom diktaturom sve do 1979. godine. Kritizirao je jeftinu politiku, komunizam i lažni nadrealizam. Bio je najveći kritičar Miroslava Krleže, koji je često nazivan najvećim hrvatskim piscem 20. stoljeća, smatrajući neoprostivima kako njegovo priklanjanje režimu, tako i njegovu nesklonost i nerazumijevanje koje je pokazivao prema modernoj umjetnosti. Ivšić je proveo svoj život beskompromisno u duhu slobode. Te vrijednosti su ga približile nadrealističkom pokretu. 1954. godine seli u Pariz, gdje upoznaje Andréa Bretona, nakon čega ravnopravno sudjeluje u svim manifestacijama nadrealističkog pokreta, privatno i profesionalno surađujući s Bretonom, Perétom, Miroom, Benoitom i drugim nadrealistima.. Bio je u braku s francuskom pjesnikinjom Annie Le Brun. Radovan Ivšić preveo je mnoga klasična i suvremena djela francuske književnosti na hrvatski jezik. Postao je jednom od najznačajnijih spona između hrvatske i francuske kulture. ravnopravno je sudjelovao u nadrealističkom pokretu, privatno i profesionalno surađujući s Perétom, Bretonom, Miróom, Benoîtom i drugim nadrealistima. Odbio je sva priznanja. Djela Daha, drama, 1941. Narcis, poema, 1942. Kralj Gordogan, drama, 1943. Vane, igrokaz, 1943. Sunčani grad, korska recitacija, 1944. Kapetan Oliver, drama, 1944. Vodnik pobjednik, drama, 1944. Snjeguljica i medvjedići, dječja drama u stihu, 1948. Tanke, zbirka pjesama, 1954. Akvarij, drama, 1956. Autour ou dedans, zbirka pjesama, 1974. Crno, zbirka pjesama, 1974. Bunar u kuli, poezija, 1974. Aiaxaia ili Moći reći, drama, 1982. U nepovrat, zbirka članaka i intervjua, 1990. Teatar, sabrane drame, 1998. Crno i crno, sabrane pjesme (1940.-2002.), 2003. Poèmes, Gallimard, 2004. Théâtre, Gallimard, 2005. Cascades, Gallimard, 2006. nadrealizam hrvatska savremena književnost postmoderna MG112

Vasko Popa NEPOČIN POLJE, posveta Autora Prosveta, Beograd 1963. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, manji format, 100 strana. Stanje Vrlo dobro, zabeleške na predlistu knjige, označeni pasusi na marginama, neznatno oštećenje omota, posveta Autora na predlistu knjige.

posveta iz 1953 odlično očuvana

Pesme Biblioteka Ex libris 1-12 komplet Izdavač: Slovo ljubve, Beograd 1979; biblioteka Ex libris 1. Pesme Laze Kostića 2. Pesme Branka Radičevića 3. Poezije - France Prešeren 4. Izabrane pjesme - Silvije Str. Kranjčević 5. Pustinjak Cetinjski - Petar Petrović Njegoš 6. Pevanija Zmaj-Jovana Jovanovića 7. Pesme Đure Jakšića 8. Smrt Smail-age Čengića - Ivan Mažuranić 9.Pesme Jovan Dučić 10.Slovo LJubve Despot Stefan Lazarević 11.Srpske narodne pesme epske, Antologija 12.Suze sina razmetnoga, Dživo Gundulić Tvrd povez, zlatotisk, 18cm, Stanje:Vrlo dobro.

Stanje knjige - vidi se na slikama, stranice su stare i dosta njih je odvojeno, nema korice. Autor: Rade Drainac Godina izdanja: 1930. Knjižara svetlost Beograd 48 strana Dimenzija knjige: 20x25cm

MK 1 59086) DOŠLJACI pjesme Ali Binaka , Radovan Zogović, Izdanje piščevo 1958 ; (O `Došljacima` i njihovu postanku) Ciklus,,Došljaci` napisan je kao lirski dokumenat o patnjama šiptarskog stanovništva u bivšoj Jugoslaviji, kao ezopovski protest protiv velikosrpske politike obespravljivanja, tlačenja, razbaštinjavanja i istrebljivanja Šiptara u Metohiji i na Kosovu. Prije rata Šiptarima u Jugoslaviji bilo je zabranjeno njihovo ime, u školama i nadleštvima morali su da se služe srpskim jezikom, dacije i porezi koje su plaćali bili su veći nego igdje u državi. Planinski pašnjaci na koje su Šiptari iz Metohije ljeti izdizali proglašeni su za državnu svojinu, i ko je htio i dalje da izdiže, morao je plaćati velike travarine. Pri naseljavanju Crnogoraca i Srba u Metohiji Šiptarima su, najprije, oduzete sve ispaše, zabjeli, komunice iz kojih su se grijali, i oni su ubrzo bili primorani da krče naseljenicima šumovite parcele za korijenje koje će pri tome iskopati. Najzad su šestojanuarske vlade počele da oduzimaju Šiptarima čitave komplekse ziratne, često puta zasijane zemlje, i da ih dijele naseljenicima. Malo po malo, došlo je dotle, da po Kosmetu nije više bilo opstanka ni Šiptarima ni naseljenicima, stiješnjenima i međusobno zavađenima . Velikosrpski vlastodršci su i išli tome cilju: oni su htjeli da Šiptare ili natjeraju na iseljavanje ili u (u tu svrhu su tolerisali krvnu osvetu, sudski oslobađali naseljenike koji ubiju Šiptare, uskraćivali šiptarskom stanovništvu medicinsku pomoć protiv sifilisa i malarije, itd.), i da pri tome naseljenike krvno zavade s njima, kako bi bili potpuno zavisni od vlasti. Naslov `Došljaci pjesme Ali Binaka` takođe je pravljen kao šifra. On je trebalo da bude i nejasan za cenzuru, i jasan za čitaoce toliko da ih, preko svoja dva dijela, uvede u odnose ugnjetavanja, upozna s tim ko su njegove žrtve a ko izvršioci, i da tako učini jasnijima čak i neka nedorečena mjesta u poetskom tekstu. Ardhesit Kanget ali binakut , prvo izdanje , mek povez, očuvano, format 12 x 16,5 cm , ćirilica, 38 strana

odlično stanje kao na slikama mogu poslati dodatne slike na zahtev Branko Miljković Sabrana dela 1-4 komplet Gradina Niš 1972. Tvrd povez, zaštitni omot, ilustrovano, ćirilica Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.[1] Branko Miljković Brankomiljkovic.jpg Branko Miljković, pesnik Datum rođenja 29. januar 1934. Mesto rođenja Niš Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 12. februar 1961. (27 god.) Mesto smrti Zagreb FNR Jugoslavija Biografija Pesništvo Uredi Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[11] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[1] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizricivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, naprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu cuklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[12] Ostali rad Uredi Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[1] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[13] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku igradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[13]

Prvo izdanje, odlično očuvano, s posvetom Blaža Šćepanović. Izuzetno retko! Autor - osoba Šćepanović, Blažo Naslov Smrt pjesnikova / Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 107 str. ; 19 cm Zbirka Savremeni jugoslovenski pisci. Poezija Kako su se udavili pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković i kakvu ulogu je u tome imao Oskar Davičo, za Nova.rs otkriva pesnik Ljubiša Đidić, svedok tragičnog događaja. „Struške večeri poezije“ u Strugi na Ohridskom jezeru, jedan su od najstarijih i svakako jedan od najvažnijih pesničkih susreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, koji se održava od 1962, a od 1966. i kao internacionalni festival poezije. Tamo se baš 1966, pre 55 godina, 26. avgusta dogodila jedna od najvećih tragedija za jugoslovensku književnost i pesništvo, udavila su se dvojica mladih pesnika, Blažo Šćepanović (32) i Lazar Vučković (29). Čamac u kojem su bili još i legendarni Oskar Davičo, pesnik iz Prištine Fahredin Gunga i novinar Milan Matić, od težine se prevrnuo, a Blažo i Lazar nisu isplivali. Iako je Šćepanović bio plivač, nije uspeo da se spase jer ga je Lazar, neplivač, u očajničkoj borbi za život uhvatio čvrsto za noge i tako su obojica stradali. – Bio je mali čamac koji je okupio pesnike oko Oskara Daviča, koji je tada bio ne samo sjajan pesnik, već je bio i član Centralnog komiteta. Oko njega se sve vrtelo. Bili su tu Blažo, Gunga, Lazar, Davičo i još neko. Otišli su malo dalje ka pučini i mali vetrić je bio dovoljan da se čamac zaljulja i prevrne. Ja sam tada sedeo sa prijateljima pesnicima na terasi i onda su se čule sirene hitne pomoći. Do nas je dotrčao makedonski pesnik Kotevski i javio nam da se desila tragedija – priseća se Đidić tragedije na Ohridskom jezeru. Ljubiša Đidić je učestvovao u spasavanju albanskog pesnika Fahredina Gunge koji se borio sa talasima. – Pritrčao sam do vode i spasio sam Gungu koji se uhvatio za nekakvu trsku i odvukao sam ga do obale. Davičo je isplivao, a neko se uhvatio za onu malu rešetku od čamca i sa njom doplivao. Ali ovu dvojicu niko nije mogao da spase, našli su ih na dnu. Bez obzira što je Blažo bio vrstan plivač, Lazar je bio apsolutni neplivač, a panika je panika. Naravno, na obali su posle pokušali oživljavanje, ali nije im bilo spasa – dodaje on. Zanimljivo je da nakon tragedije nije prekinuta pesnička manifestacija. To je bila godina kada su večeri postale internacionalne i bilo je dosta stranih pesnika. – Na završnoj večeri na mostu, kada se čitala poezija, narod je bio naokolo sa leve i desne strane izlazećeg Drima. Svečanost je održana, a ja sam bio taj koji je imao tu nesreću da u ime opraštanja od Lazara, čita njegovu pesmu. Sećam se da je to bila divna pesma o leptirima – kaže Đidić. Đidić se priseća da su pesnici posle međusobno komentarisali da je Davičo koji je bio najstariji i oko koga su se svi okupili, najodgovorniji za ovu nesreću, jer je morao da reaguje i ne dozvoli preveliki broj ljudi u malom čamcu. Pesnik Božidar Šuica, koji nije bio tada u Strugi, ali se dobro seća te tragedije, kaže za „Novu“ da je Blažo Šćepanović bio pošten i moralan čovek, i svim pesnicima je pomagao jer je radio u Maršalatu, a da je Lazar bio poznat po lepoti. – Oskar Davičo se nikad nije oporavio od toga. Uvek je bio sentimentalan prema Blaži i Lazaru. To je jedna od najvećih tragedija. Dva mlada i darovita čoveka – seća se Šuica. Blažo Šćepanović je rođen u Bijelom Polju, 7. aprila 1934, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa pesnikom Brankom Miljkovićem. Lazar Vučković je rođen u Gornjem Selu kod Prizrena 1937. Bio je novinar i reporter lista „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Susreti „Lazar Vučković“ organizuju se na Kosovu još od 1970. godine i posvećene su rano preminulom pesniku. Takođe, na završnoj večeri uručuje se i nagrada „Lazar Vučković“. Poslednjih godina manifestacija se organizuje u Gračanici. Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića, a o njegovom životu 2017. godine snimljen je dokumentarni film „Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića“. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića. Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno KC (L)

Ograničena serija, svaki primerak numerisan, ovaj nosi broj 419 Autor: Solomon Prevod: Đura Jakšić Počasni urednik: Desanka Maksimović Ilustracije: Olja Ivanjicki 1. Solomonova pesma nad pesmama. 2. Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina. 3. Mirisom su tvoja ulja prekrasna; ime ti je ulje razlito; zato te ljube devojke. 4. Vuci me, za tobom ćemo trčati, uvede me car u ložnicu svoju; radovaćemo se i veselićemo se tobom, spominjaćemo ljubav tvoju više nego vino; pravi ljube te....

Tvrd povez u kutiji - 2 knjige DRAGANIĆ 2008 Kutija sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost knjiga dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja K1 1. Pesme; 2. Pesnički zbornici. Vasko Popa, možda naš najoriginalniji pesnik koji je stvorio poseban jezik moderne srpske književnosti. U prvoj knjizi se nalaze pesme objavljene za pesnikovog života, kao i pesme iz zaostavštine, zatim pesnikova biografija i bibliografija. U drugoj knjizi su zbornici koje je uredio Vasko Popa, pesnikovi zapisi, beleške, eseji o pesnicima, pogovor o pesništvu Vaska Pope i beleška o ovom izdanju. Obe knjige su ilustrovane crtežima i fotografijama.

Valjevo, 1993. 20 cm, 102 strane. Lepo očuvana, korice su iskrzane, na predlistu je posveta autora a na poslednjoj praznoj strani i mali zapis.

NAKLADNI ZAVOD MATICE HRVATSKE HRVATSKO FILOLOŠKO DRUŠTVO LIBER 1974 STRANA 1197 PRIREDIO FRANO ČALE TVRDI POVEZ TRAGOVI SKIDANJA PEČATA OSTALO VEOMA DOBRO OČUVANO 27.05.2019.

Dosta dobro očuvano vidi slike... Retko kao Komplet !!! Tvrd povez sa zaštitnim omotom 3.6 Kg 1. Milan Rakić - Pesme 156 strana 270 grama 2. Laza Kostić - Pesme 403 strane 460 grama 3. Đura Jakšić - Pesme 223 strane 300 grama 4. Branko Radičević - Pesme 337 strana 380grama 5. Vojislav Ilić - Pesme 302 strane 360 grama 6. Jovan Jovanović Zmaj - Pesme 397 strana 450 grama 7. Vladislav Petković Dis - Pesme 239 strana 305 grama 8. Mileta Jakšić - Pesme 215 strana 335 grama 9. Jovan Dučić - Pesme 351 strana 400 grama 10. Aleksa Šantić - Pesme 246 strana 305 grama RL1

Čarls Bukovski pesme 1-4 2007 lom mek povez u knjizi prvoj ispisana posveta, u knjizi II na zadnje tri strane ispisan tekst ... stanje vrlo dobro bez drugih nedostataka PESME 1 PESME II (1984-1994) KNJIGA PRVA, Beograd 2006 PESME 3 PESME 4

mek povez dobro ocuvano KOLEKCIONARSKI PRIMERAK 413

Kao na slikama Retko u ponudi Sjajne vizuelne pesme mađarskih neoavangardista iz Vojvodine Oto Tolnai (Ottó Tolnai) je rođen je u Kanjiži 1940. godine. Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista. Prevođen je na srpski, nemački, poljski, engleski, holandski, slovački, francuski, italijanski jezik. Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvaralac u književnosti vojvođanskih Mađara. Okušao se u svim mogućim umetničkim formama živeći večno u metamorfozama, od pesme do eseja, od eksperimentalnog romana do drame. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Dobitnik svih najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji – dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) i u Mađarskoj – nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Zbirke pesama: Homorú versek (Konkavne pesme), 1963; Sirálymellcsont (Galebova grudnjača), 1967; Valóban mi lesz velünk? (Zaista šta će biti sa nama, sa Ištvanom Domonkošem), 1968; MAO-POE, sa Ištvanom Domonkošem, 1968; Szeplötelen kis gépek, csöpp fejedelmi jelvények (Bezgrešne male mašine, sićušne kneževske insignacije), 1968; Agyonvert csipke (Prebijena čipka), 1969; Legyek karfiol (Da budem karfiol), 1973; Versek (Pesme), 1973; Világpor (Prah sveta), 1980; Vidéki Orfeusz (Provincijski Orfej), izabrane pesme, 1983; Gyökerrágó (Zderač korenja), 1986; Versek könyve (Knjiga pesama), 1992; Wilhelm-dalok (Vilhelmove pesme), 1992; Árvacsáth (Sirotančat), 1992; Balkáni babér (Balkalnski lovor), 2001; Szög a nadirban (Ekser u nadiru), 2005; Ómama egy rotterdami gengszterfilmben (Baka u jednom roterdamskom gangsterskom filmu, roman od pesama), 2006. Zbirke pesama za decu: Elefántpuszi (Slonovska pusa), 1982; Rokoko (Rokoko), 1986. Romani: Rovarház (Kuća insekata), 1969; A tengeri kagyló (Morska školjka), 2011. Zbirke novela: Gogol halála (Gogoljeva smrt), 1972; Virág utca 3 (Cvećarska broj 3), 1983; Prózák konyve (Knjiga proza), 1987; Kékitögolyó (Plavilo), 1994; A pompeji szerelmesek (Ljubavnici iz Pompeja) 2007; Grenadírmas (Grenadirmarš), 2008; Világítótorony eladó (Svetionik na prodaju), 2010. Knjige eseja o likovnim umetnostima: Sáfrány Imre (Imre Šafranj), monografija, 1978; Meztelen bohóc (Goli klovn), 1992; Rothadt márvány (Truli mermer), 1997. Izvedene su mu drame: Végeladás (Rasprodaja), 1979; Вауеr-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991; na sceni budimpeštanskog Jurta Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; zbirka dramskih tekstova Végel(ö)adás (Rasprodaja – Poslednja predstava), 1997. Na srpskom jeziku: Gerilske pesme (pesme, 1967); ZOO (pesme, dvojezično, 1969); Kuća insekata (roman, 1976); Priče iz robne kuće (novele, 1986); Krik ruže (pesme, 1988); Rusma ili minijum možda (pesme, 1990); Krvoločna zečica (kratke proze, 2006); Pesnik od svinjske masti (roman-intervju, 2009) i Morska školjka (roman, 2011) Tags: Mađarska avangarda balint szombathy slavko matkovic katalin ladik ... visual concrete avant-garde poetry hungarian poets bosch+bosch collage kolaz typewrite art

Autor:Dusko Trifunovic. Izdavac:Prometej-Novi sad. Ukupno jedanaest knjiga.Mali format,tvrde korice,dobro kao na slici. Na jednoj knjizi ima posveta. Knjige nisu išarane. Naslovi:slobodni pad,dunavski zmaj,mic po mic micimetar,zlokotlokrp,odosmos u kosmos,mandragola i halogeni elementi, tempo sekondo,šegrt u majstoratu, antički poremećaj, kazneni prostor, vlasnik restorana radost.