Knjiga odlično očuvana G1 FRIDRIH HELDERLIN HLEB I VINO IZABRANE PESME SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 3 FRIDRIH HELDERLIN (1770-1843) genijalni nemački pesnik. Godine 1790-1791 živi za/Jedno sa vršnjakom i dalekim rođakom, filozofom /H e g e l o m/ i s` nešto mlađim, pesnikom /Š e l i n g o m/, u augustinskoj sobi tibingenskog Seminara `u opštoj zajednici`. Хелдерлинова јединствена људска и песничка судбина трагична је и потресна. Vrhunac stvaralaštva dostiže sa trideset pet godina i povlači se u odricanje... Umire u Tibingenu 35 godina posle po/Mračenja uma, /i z o l o v a n!/ od sveta i života... (Mihajlo Grušić) ......................................................... Među pesnicima Helderlin danas stoji u prvom redu. ********* Zašto? Savršena je i /d i v n a/ lepota njegovih pesama, a kroz njegovo delo i njegovo biće /o b j a v lj u j e/ se sama esencija pesništva !!! HLEB I VINO Hajneu I Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica i zubljama ukrašena šumno proHuje kola. Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi, a razborita glava odmerava dobit i štetu zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća i tvorevina ruku, počiva radeni trg. Al zvuče st/Rune negde daleko u vrtovima; možda neko za/Ljubljen svira tamo, il Usamljenik na daleke se prijatelje seća, i mladosti; a česme u stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju. Mirno od/Jekne zvona zvuk su/Mračnim vazduhom, a noćobdija prati časove, uz/Vikne broj. Evo i povetarca, po/Kreće vršike gaja, gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec po/Tajno stiže sad; sanjarska stiže noć, puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima, tužna i krasna gore nad brdskim visovima.... ............................................. G R O B LJ E Pre/Tiho mesto, zeleno od trave, gde leže muž i žena i gde krstovi stoje, kud ispraćaju prijatelje moje, gde prozorska se svetla sjaje. Kad te u podne neba svetiljka obaSJAva, kada proleće često onde nađe stan, kad oblak duhovni, siv, vLažan, proHITAva i zaJedno s lepotom proMiče blago dan! Kako je tiho kraj sive ograde duge, nad kojom drvo teško od roda je nadneseno; plodovi crni, rosni, lišće pre/Puno tuge, ali veoma lepo voće je zbijeno. Onde u crkvi tišine tamne ima i oltar je u ovoj noći mali, još su unutra neke lepe stvari, a leti cvRčci glase se poljima. Kad onde neko sluša paroha, dok veran krug prijatelja uNaokolo stoji, uz PokoJnika, kakav tu sopstven život poStoji i koji duh, dok svak je neOmetano smeran. .................................................. ЗА МНОМ СУ ВЕЋ ЛЕПОТЕ... За мном су већ лепоте овог света, весеље младо мину још пре толико лета! Април и мај и јул давно се скрише; шта сам сад? - ништа; не живи ми се више! V r s a n prevod sa nemačkog/ V r s n i prevodioci/ BRANIMIR ŽIVOJINOVIĆ i IVAN V. LALIĆ Predgovor: PJER BERTO Napomene: MIRKO KRIVOKAPIĆ КЊИГА ИЗ ЛЕГЕНДАРНОГ ПЛАВОГ КОЛА СКЗ ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ 295 СТРАНИЦА БЕЗ ШТАМПАРСКИХ ГРЕШАКА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНИЦА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПЕЧАТА КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК из 1993. ********

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

LETOPIS PERUNOVIH POTOMAKA - Desanka Maksimović sa potpisom autora NOLIT Beograd 1976. mek povez, 94 strane u vrlo dobrom stanju

Dušan Radović-ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984. god, Tvrd povez sa omotom,363. strane Knjiga je N O V A ---------------------------- 29

Knjiga je potpuno nova, ali ima posvetu na prvoj strani. 500 pesnika: Sapfo, Anakreont, Platon, Katul, Tibul, Ovidije, Petrarka, Vijon, Makijaveli, Gete, Šiler, Helderlin, Novalis, Šeli, Puškin, Igo, Malarme, Verlen, Rembo, Jejts, Kavafi, Dučić, Adi, Apoliner, Sandrar, Breht. .. Slike u boji (268), Ćirilica, Šiven povez, Omot, 283 str Zbirka ljubavne lirike. Pored bogatih ilustracija, antologija sadrži i popis pesnika, kao i kratko slovo o pesnicima. Za sve informacije stojim na raspolaganju.

Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

Prevod dela: Izdavači: Narodna knjiga, Kultura (Beograd) Pismo: ćirilica Broj strana: 413 + 330 + 262 + 331 + 304 Povez: tvrd + omot + kutija Visina: 20 cm Stanje vrlo dobro/odlično Knjige nisu čitane {KTJ22.003}

Miroslav Mika Antić: POSVETA MIROSLAVA MIKE ANTIĆA Miroslav Antić: MIT O PTICI Mek povez sa klapnom, 144strane, izdavač: MATICA SRPSKA - Novi Sad

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Liedtexte. Aus dem Serbischen von Elvira Veselinovic Festeinband, Fadenheftung, Lesebändchen, im eleganten Hochformat Milan Mladenovic ist eine Ausnahmeerscheinung in der südslawischen Poesie. Seine Liedtexte genießen Kultstatus. Als Gitarrist, Sänger und Texteschreiber zweier Rockbands – Šarlo Akrobata und EKV (Ekatarina Velika, Katharina die Große) – galt er bereits zu Lebzeiten als urbaner Orpheus der alternativen Szene Jugoslawiens. Mit seinen erfolgreichen Platten sind ganze Generationen groß geworden. Die Konzerte waren überlaufen. 1992 schloß sich Mladenovic mit anderen serbischen Musikern zur Formation Rimtuti Tuki zusammen, um gegen die Kriege auf dem Balkan zu protestieren. Bis heute ist die Ausdruckswucht von Mladenovics Texten nicht verflogen – er verkörpert die Stimme einer düsteren Zeit und den lyrischen Aufschrei eines in sich zusammenstürzenden Landes. Mladenovics Lieder sind das Gebetbuch und einigende Band für die Eingeweihten in der meist nur noch virtuellen Gemeinschaft „Ex-YU“. Die Bewunderung für Mladenovic hat auf dem Balkan kultische Züge angenommen, als wäre er ein Botschafter des Aquarius - ein Kind aus dem Wasser. Die Texte Milan Mladenovics werden in dieser Ausgabe von Elvira Veselinovic erstmals in deutscher Sprache vorgelegt. Milan Mladenovi?: Sohn eines serbischen Offiziers und einer kroatischen Mutter, wuchs zuerst in Zagreb auf, mit sechs zog die Familie nach Sarajevo, mit zwölf nach Neu-Belgrad in eine Plattenbausiedlung, dort gründete er Schülerbands, aus denen die späteren Rockbands hervorgingen, und war Wegbereiter der „Neuen Welle“, veröffentlichte zehn Platten, starb mit 36 Jahren an Bauchspeicheldrüsenkrebs. Elvira Veselinovi?: zweisprachig in Deutschland und Jugoslawien aufgewachsen, Studium in Köln und Galway (Irland), Promotion, freiberufliche Übersetzerin und Sprachlehrerin in Berlin `Die Lieder Milan Mladenovics sind ein kostbares poetisches Dokument für die im Hades des Krieges, der Flucht, der Emigration und der Hoffnungslosigkeit verlorengegangenen Generationen – sie sind der Wegweiser und das Porträt eines Menschen, der sich nicht auf Gleichgültigkeit einlassen wollte.` Petar Lukovic, Vreme``

Moguće da je posveta na naslovnoj od strane Libera Markonija, podseća me na njegov stil. Treba dodatno proveriti, ali 90 % jeste. Prva Markonijeva zbirka poezije Retko u ponudi Slobodan Marković (Skoplje, 26. oktobar 1928 — Beograd, 30. januar 1990) bio je srpski pesnik. Poznat je i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar u „Borbi“, slikar i boem. Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu. Napisao je scenario za film Bokseri idu u raj. Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U vreme hajke na Miloša Crnjanskog, Marković je objavio poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`). Po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Libero o sebi[uredi | uredi izvor] Slobodan Marković je sâm napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`, u kojem se ovako izjasnio: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem.`[1] Isticao je da je prošao putem od internacionaliste i kosmopolite ka bezgraničnom univerzalizmu: `Regionalne klovnove naduvane nacionalizmom, žalim. Moja sestra zaista spava na Polarnom Krugu u spavaćici od fokine kože. Noge perem u Njujorškoj luci. U Azerbejdžanu imam unuka... U Istanbulu dedu koji nosi crkvicu na dlanu. Izvor kisele vode u Carskoj Lavri Visokim Dečanima, moja je klinika, i moje oporavilište.`[1] Anegdote o Liberu[uredi | uredi izvor] Momo Kapor je u svojim zabeleškama `011 (100 nedelja blokade)` opisao Liberovo umeće u kafanskoj košarci, odnosno igri zvanoj `ubacivanje šibice u čašu`, gde se čaša postavlja na sredinu kafanskog stola, podjednako udaljena od svih igrača koji pokušavaju da sa ivice stola ubace kutiju šibica u nju. `Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše. Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...` Borislav Mihajlović Mihiz je u svojoj knjizi `Autobiografija - o drugima` opisao i brojna druženja sa piscima i pesnicima. Provodio je sate bez alkohola sa `učenjacima` Dejanom Medakovićem i Pavlom Ivićem, ali i vreme uz čašicu sa `raspojasanima` Slobodanom Markovićem i Liberovim prijateljem, slikarom Slavoljubom Slavom Bogojevićem. Dešavalo se da veselo društvo celu noć provede u kafani, i ujutru prelazi preko lukova pančevačkog mosta. Sa punim pouzdanjem u istinitost stare mudrosti da `pijancima i deci anđeli podmeću jastuke`, okuraženi priličnom količinom alkohola, pravili su Libero, Slava i Mihiz takve vratolomije od kojih `normalnim` ljudima zastaje dah. Milicioneri, koji bi ih skidali sa lukova mosta, bili su zabezeknuti pred onim što vide, i na kraj pameti im nije bilo da `ozloglašenu trojku` kazne. Libero je svoje doživljaje i osećanja prilikom pijančenja opisao u knjizi `Pijanci idu dijagonalno`, a prelaženje lukovima pančevačkog mosta učinio je večnim, pominjući ga u nekrologu svom rano preminulom prijatelju Slavi Bogojeviću.[2] Slobodan Glumac Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jul 2019), glavni urednik lista Borba, novinar i prevodilac, bio je pratilac Slobodana Markovića na putovanju u Švajcarsku. Libero je u jednom periodu sarađivao u tom listu pišući zapažene priloge koji su izlazili subotom. Redakcija lista je odlučila da preduzme nešto u pogledu Liberovog opijanja, za koje je smatrano da ide na uštrb ugleda lista. U cilju prevaspitanja, pesniku je omogućen plaćeni boravak u švajcarskom sanatorijumu za lečenje zavisnosti od alkohola. Zbog potrebe da se u švajcarskom konzulatu u Milanu srede neki papiri, Slobodan Glumac je ostavio svog imenjaka i kolegu u jednom kafančetu, znajući da ovaj nema novca. Naručio mu je limunadu, i bezbrižno se zaputio ka konzulatu. Formalnosti su potrajale, i Glumac se tek posle tri sata vratio u kafanče. Tamo ga je sačekao sledeći prizor: Prepun astal flaša pića, razbarušeni Libero daje takt i zapeva prve stihove: `Tiii me, Miiico, neeee vooleš...`, a italijanski konobari dignuti na šank, kao i prisutni gosti, otpevaju: `Cisto sumlam, cisto sumlam`...[3] Pozamašni ceh je nekako plaćen, a kako - ni danas se sa sigurnošću ne zna. Dela[uredi | uredi izvor] Od velikog broja objavljenih knjiga Libera Markonija, trideset i dve su zbirke pesama. Pisao je i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Slobodan je posebno uživao u poeziji Jesenjina, a o tome svedoče njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Evo nekih naslova Liberovih knjiga poezije: Posle snegova Svirač u lišću Mornar na konju Pijanci idu dijagonalno Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu Vedri utopljenik Tri čokota stihova Crni cvet Ikra Umiljati apostol Posetilac tamnog čela Tamni banket Ukleta pesnikova noćna knjiga Eleonora žena Kilimandžaro Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada) Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) Južni bulevar (objavljena posle pesnikove smrti, priredila ju je Liberova supruga i verni pratilac Ksenija).

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Autor: Miroslav Antić komplet 1-5 Povez:mek povez Format: 15x23,5 - Horoskop - Tako zamišljam nebo - Plavi čuperak - Garavi sokak - Hodajući na rukama stanje vrlo dobro.

Miroslav Antić Pra-govor 4 knjige Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1989. , ilustrovano. Stanje : kao novo Povez: polutvrdi sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+158+131+189 * Horoskop * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama

NOVICA TADIĆ SABRANE PESME Priredio – Dragan Hamović Izdavač – Matica srpska – Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, Podgorica Godina – 2012 18 cm Edicija – Sabrane pesme Novice Tadića Povez – Tvrd Stanje – Kao na slici, tekst bez podvlačenja 2. TOM (282 str.) ISBN 978-9940-580-16-2 SADRŽAJ: RUGLO O BRATU, SESTRI I OBLAKU O bratu, o sestri Bez naslova Oblak Prepiska Kobac Ulica 3. TOM (266 str.) ISBN 978-9940-580-17-9 SADRŽAJ: NAPAST POTUKAČ NEPOTREBNI SAPUTNICI OKRILJE Odnekud Poznanstva Kokoške Tirade Bolnica među čempresima Letači na slovu Na posebnim listovima Molitve Brojanice 4. TOM (298 str.) ISBN 978-9940-580-18-6 SADRŽAJ: TAMNE STVARI NEZNAN Na ulici Lovci na duše Zlovolja Vražje rupe Napušten ĐAVOLOV DRUG Povratnici Mrvice Crna obitelj Gatke U tami Susret Teško meni TU SAM, U TAMI ISKAZI 5. TOM – OSTAVŠTINA (274 str.) ISBN 978-9940-580-19-3 SADRŽAJ: JA I MOJA PRATNJA STIHOVI IZ BELEŽNICE Skupljač prnja Đavolove reforme Triput prokleti GRDANA Građa za bibliografiju Novice Tadića Napomene priređivača Kratak opis: Priređujući izdanje Sabranih pesama godinu dana nakon preranog odlaska Novice Tadića (1949–2011) odlučili smo da se dosledno držimo hronološkog načela. Četiri toma (približnog obima) okvirno obuhvataju po jednu Tadićevu autorsku deceniju, od Prisustva (1974) do zbirke Tu sam, u tami (objavljene posthumno, 2011). Predmet dodatnog, petog toma jesu pesme iz nedovršenog rukopisa Ja i moja pratnja i one rukopisane u radnoj beležnici, koje su, ubrzo po pesnikovoj smrti, raščitane i objavljene (Ja i moja pratnja, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011), potom i zbirka zapisa što je takođe ostala nedovršena, kao i upotpunjena personalna bibliografija. Na okvirima ovih četiri toma stoje reči snažne i instruktivne pesnikove autorefleksije, na samom početku i na samom kraju, umesto predgovora i umesto pogovora. Pored, već pomenutih, svedenih autokomentara svake zbirke posebno, na početku prvog toma našao je mesto i kratak lirskomemoarski osvrt na najranije doba i zavičaj, dok na kraju četvrtog toma donosimo mozaik pesnikovih poetičkih iskaza, odabranih iz pesnikovih intervjua za potrebe zbornika radova Novica Tadić, pesnik (Kraljevo, 2009). (Dragan Hamović) Novica Tadić (Smriječno kod Plužina, 17. jul 1949 – Beograd, 23. januar 2011) je bio istaknuti srpski pesnik, potvrđen značajnim nagradama, zastupljen u mnogim antologijama srpske i svetske poezije. Rođen je kod Plužina u Staroj Hercegovini. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je filozofiju. Bio je urednik časopisa Književna reč, Vidici i Književna kritika i glavni i odgovorni urednik u izdavačkom preduzeću Rad. Od 2007. godine do smrti živeo je u statusu slobodnog umetnika. Njegov dar za jezik prate (uglavnom) mračne slike, mizantropija, ironija, preispitivanje sebe (pred kraj života i sebe u Bogu), anksioznost, podsmeh, smrt u stolici, crnilo, tamne stvari i strah. Njemu u čast je ustanovljena književna nagrada „Novica Tadić” koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Nagrade Ljubiša Jocić Zmajeva nagrada – Matica srpska Disova nagrada Branko Ćopić Đura Jakšić Stanislav Vinarev Vasko Popa Zbirka pesama „Neznan“ proglašena je za najbolju knjigu 2006. godine za koju dobija nagradu Meša Selimović. Bibliografija Prisustva (1974) Smrt u stolici (1975) Ždrelo (1981) Ognjena kokoš (1982) Pogani jezik (1984) Ruglo (1987) O bratu, sestri i oblaku (1989) Kobac (1990) Ulica (1990) Napast (1994) Potukač (1994) Nepotrebni saputnici (1999) Okrilje (2001) Tamne stvari (2003) Neznan (2006) Đavolov drug (2006) Lutajući oganj (2007) MG145

Tvrd povez, odlično stanje

Vječite, neprolazne sevdalinke, narodne i starogradske pjesme Odabrao i priredio Junuz Čabaravdić Tuzla 2017. Tvrd povez, ilustrovano, 335 strana + CD sa originalnim snimcima iz arhive BHRT-a Sarajevo. Knjiga je kao nova. Sevdalinka je pjesma duše, njenih ljubavnih jada, njenih najtananijih treptaja, njene riječi su čista, prelijepa poezija. Sevdalinka nas pogađa pravo u naš najosjetljiviji damar, koji prosto i sam propjeva tako bajno da nam svi ostali damari utrnu! Evo, dobismo još jednu lijepu knjigu o našoj sevdalinci. Ovog puta iz pera istaknutog sevdalije, jednog od vrhunskih izvođača te naše prelijepe pjesme. Više od pet decenija Junuz Čabaravdić je svojim pjevanjem milovao naše duše, darivao nas ljepotom, slao nas nebu pod oblake. Živio je i pjevao u vrijeme kad je sevdalinka bila njegovana kao nikad prije i poslije, kretao se među velikanima sevdaha i drugovao s njima. I danas imamo priliku slušati njegove interpretacije pjesama zahvaljujući snimcima koji se nalaze u Arhivskom centru BHRT-a. Svi mi koji volimo sevdalinku ponekad se pitamo kakvo je to uzvišeno ljudsko biće koje je kadro iznjedriti tu magičnu muziku. E ova knjiga nam daje djelimičan odgovor na to pitanje, jer autor govori o svakom od vodećih interpretatora sevdalinke ponaosob. Po meni je najveći doprinos Bosne svjetskoj kulturnoj riznici naša sevdalinka – nikakvi književnici i naučnici ne mogu se mjeriti s njom. To potvrđuju neki od vrhunskih svjetskih muzikologa, koji se ponekad pitaju kako je tako sofisticirana muzička forma mogla nastati u zaostaloj srednjevjekovnoj Bosni. Nastala je tako što su pojedinci iz bolje stojećih gradskih porodica odlazili na studije u Istanbul i odatle donosili orijentalnu muziku. U kontaktu sa Bosnom ta se muzika nešto izmijenila, i tako je nastao prelijep „hibrid” zvani sevdalinka. To se dokazuje i činjenicom da je sevdalinka isključivo gradska pjesma, pa i time što su njeni protagonisti uglavnom iz imućnih porodica. Sevdalinka je jedna od naših prvih kulturnih vrijednosti koju su uočili austrougarski okupatori po dolasku u Bosnu. Već par godina po okupaciji Bosne od strane autrougarske imperije objvljuju se prvi notni zapisi naše sevdalinke sa tekstom na bosanskom i njemačkom jeziku. Veliki broj stranih slavista, naročito onih sa njemačkog govornog područja, proučavaju našu sevdalinku, i kao sofisticiranu muziku i kao prelijepu poeziju. Među njima posebno mjesto zauzima Gerhard Gazman (Gasemann), profesor slavistike na Njemačkom univerzitetu u Pragu, koji ure|uje zbirku sevdalinki, objavljenu 1925. godine, pod naslovom „Erlangenski rukopis starih srspskohrvatskih narodnih pjesama“. Evo šta on u predgovoru toj knjizi kaže o sevdalinci: „Najnježnije, najljepše što je lirskomuzička umjetnost ikad stvorila.” Fascinirani tom prelijepom muzikom sevdalinke, mnogi ljudi izvan Bosne počinju da je njeguju, ona postaje i inspiracija za tzv. starogradsku pjesmu, čije je izabrane uzorke naš autor također uvrstio u svoju knjigu. Prof. dr. Midhat Riđanović – odlomak iz predgovora

Slobodan Rakitić Komplet 1 - 5 Tvrdi povez 1 Od Itake do priviđenja 2 Duša i psrud 3 Oblici i značenja 4 Osnovna zemlja 5 Svet nam nije dom Слободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940[1] — Београд, 1. јануар 2013[2]) био је српски песник, есејиста и политичар. Као песник, био је представник поетске метафизике. Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге. Биографија Дипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик. Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке. Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.) Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[3] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2] Песме су му превођене на више језика. Признања Награда „Милан Ракић”, за књигу Земља на језику, 1974. Награда „Исидора Секулић”, за књигу Жудња за југом, 1981. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Основна земља, 1988. Награда „Кондир Косовке девојке”, 1994. Награда „Лаза Костић”, за сабрана дела, 1995. Дучићева награда, за књигу Изабране и нове песме, 1998. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1998. Октобарска награда града Београда, за књигу Тапије у пламену, за 1990. Награда „Драинац”, за књигу Тапије у пламену, 1991. Награда „Песничко успеније”, 2002. Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Песме, 2002. Награда „Стефан Првовенчани”, 2006. Дела Књиге песама Светлости рукопис (1967) Рашки напеви (1968) Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979) Земља на језику (1973) Песме о дрвету и о плоду (1978) Жудња за југом (1981) Потомак (1982) Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990) Тапије у пламену (1990, друго издање 1991) Душа и спруд (1994) Изабране песме (1998) Поезија романтизма југословенских народа, зборник (1978) Изабрана дела у пет књига(1994) Књиге есеја Од Итаке до привиђења (1985) Облици и значења (1994)

STEVAN RAIČKOVIĆ TOČAK ZA MUČENJE - sa POSVETOM autora Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1981 76 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SONETI Vrata Kula na pesku Praznina Na drumu Čas U čaroliji Na tle sad jabuka pade Sa uspomenom na jednu panonsku sobu Krletka Novi povratak TOČAK ZA MUČENJE OPSESIJE 1. A kakav juče beše dan 2. Na dva smo gluva mesta 3. Koračam dugom ulicom 4. Crtam po pesku krugove 5. U mojoj glavi stanuješ 6. Kiša je tako blaga STIHOVI (Iz grada smo, pesmo, pošli...) (Učinilo se...) (Dva nepomična avionska krila...) (Čekamo glas jedan...) (Već su crvenkasti listovi...) (Ovde nema ničeg...) (Kao da se budiš...) (Stali smo zbog kiše...) (Gledamo sa vrha u more...) (Taman se činilo) RAZGOVOR S ILOVAČOM `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

STEVAN RAIČKOVIĆ DRUŽINA POD SUNCEM - sa POSVETOM autora - I izdanje Ilustrovao - Boško Risimović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1960 54 strana 20 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Šaren laž Trka Kad počne kiša da pada Prozor Ko da to bude? Sto i stolice Nov šešir Slika Pevaju čistači cipela Na kraju grada U parku Nedelja u školi Pesma jednog trgovca Družina pod suncem Klis i lopta Sa pijace Leto Susret na moru Rumeni mak Most Crtanka `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Sergej Jesenjin Celokupna dela 1-6 komplet Sergej Jesenjin Izdavač: Rad, Beograd 1977 1. Lirika I 2. Lirika II 3. Lirika III 4. Poeme 5. Proza 6. Pisma/Studija o Jesenjinu/Bibliografija tvrd povez sa omotom, ilustracije, 20cm, stanje: vrlo dobro,

Žak Prever 1-3 Komplet Rad Beograd 1982 Tvrd povez sa omotom, -Reči -Sena je srela Pariz -Veliki Prolećni Bal tvrd povez,zaštitni omot, ilustrovano. Stanje vrlo dobro.

Sergej Jesenjin Celokupna dela 1-6 komplet Sergej Jesenjin Izdavač: Rad, Beograd 1977 1. Lirika I 2. Lirika II 3. Lirika III 4. Poeme 5. Proza 6. Pisma/Studija o Jesenjinu/Bibliografija tvrd povez sa omotom, ilustracije, 20cm, stanje: vrlo dobro, neznatno oštećenje omota.

1. Antologija stare kineske poezije 2. Antologija poezije americkih crnaca 3. Antologija stare japanske poezije 4. Antologija kanadske poezije 5. Antologija engleske i americke humoristicne poezije 6. Americka poezija danas Stanje : odlično očuvane. Povez : tvrdi nikk2012

dobro stanje , 20 x 14 ,

Stanje: veoma dobro Dimenzije: 15 x 23,5 cm Izdavač: Jugoart, Zagreb Godina: 1986 Pismo: latinica Povez: meki sa zaštitnim omotom

Desanka Maksimović Komplet 1-6 Ćirilica, tvrd povez, zaštitni omot, 20 cm knjiga 1. zeleni vitez, pesme, 418 str. knjiga 2. pesnik i zavičaj, pesme, 405 str. knjiga 3. miris zemlje, pesme, 331 str. knjiga 4. nemam više vremena 385 str. knjiga 5. međaši sećanja, 440 str. knjiga 6. pesme za decu 505 str.