Marketing
Postavite oglas
Kontakt
Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
176-200 od 11120 rezultata
Broj oglasa
Prikaz
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1978 108 strana 20 cm Povez - Broširan SADRŽAJ: Trenutak Ja sam ti si Dušom te dodirujem Obuzimanja Cvijet i cvijetaj Paljenica Stvarno je samo ovo sunce maste Kad zemlja hoće da se ne prepozna Bijeli galeb zore Cvijet Cvijet i zvijezda Orange Street Dođe mi da odem na jug, u Jukatane... Tula (i) Tula (ii) Tula (iii) Slikovnica Los Angeles Ispod suncokreta, na drugoj planeti S večeri se zelen vrt zaplavi Šutnja je svijeća što se zlati Sve više i više zovu me riječi Satima bih, danima i godinama pjevala Sad u Bengalu pjevaju kokili U meni sviće rana Klonuće je u voćnjacima Gospodine, sad vidim, vidim Ta stvar Fantastični valcer Stvar nimalo čudna i sasvim obična Još uvijek mislim Stella nuova Govorimo o jorgovanu Za svaku božju travku... Pean Žuti tulipan Još uvijek te gutam sa korom i sjemenom... Mjesečina u Vermontu Nauk poniznosti Kasno ljeto, cvjetovi, ganuca... Puni samilosti, cvjetovi, ganuca... Gubljenje kose Uvijek je samo jednom Kad bih da kažem tu nerecivu vedrinu... Molitva Dok te gledam... Nježan prostor oko lotosa na gangi... Molitvica za dan Sve što pogledam na stih se sprema... Naprosto tako De profundis Krug u medaljonu Molitva Washington, D. C. Sai nam Stanja Onaj dio mene Dolazi vrijeme Vedantina Definicija svjetlosti Gledajući Mogranj Mucanja Misao u srcu Smiješiti se Smiješenje, cvijet bez zemlje Visoki nocni šetac Volim te Dok si bio vetar Rujan Pisamce u Daramsalu Mislila sam Gola pjesma Zemaljstvo i nezemaljstvo Pustinjakova večernja pjesma Riječi u snu Ne bih nikad Do viđenja Oproštaj s riječi Zahvalnica Hvala malom kralju Mahni mi još jednom Isti list Svi naši životi... Ti ne žanješ moj čas... Praštajuć se... Još uvijek lila lila veče Ovi isti dani Pogovor `Ljevanica za Igora nije zbirka pesama u uobičajenom smislu reči. To je dnevnik jednog izuzetnog i duboko ličnog doživljaja. U književnosti, njoj bi najsrodniji bio nezavršeni Malarmeov rukopis Pour un tombeau d`Anatole u kome je Malarme hteo da zabeleži i pesnički izrazi, tačnije rečeno: pronađe pesnički izraz za doživljaj gubitka sina i za svoj odnos prema umrlom detetu koje nastavlja da živi ne samo u njegovim uspomenama, nego i u njegovom životu. Ima doživljaja koji su toliko intenzivni da je za njih gotovo nemoguće pronaći pravi pesnički izraz, odnosno koji se otimaju od svakog izraza. Pesme koje se sa takvim doživljajima uhvate u koštac imaju neizbežno i poneku (kako bi rekla Isidora Sekulić) `progoretinu`. Koliko od estetički izvanredno uspelih pesama, Ljevanica za Igora sastoji se i od takvih `progoretina`, mesta na kojima intenzitet doživljaja, probija savršenstvo pesničke forme i gde poezija postaje jednostavno svedočenje. U ovoj knjizi možemo pratiti ne samo puteve i transformacije jedne pesničke vizije, nego i borbu te vizije, tog iskustva, sa pesničkim oblikom: ona se čas spremno i lako uliva u oblik, čas mu izmiče, ostavljajući za sobom svaku brigu za pesnički izraz u želji da bude što neposrednije, što življe zapisana kako ne bi bila izgubljena. I to je ono što čini pravu temu Ljevanice za Igora: borba sa zaboravom, sa tamom u koju će, neizbežno, otići sve što smo preživeli, sa vremenom u kome će sve stvari postepeno gubiti svoj intenzitet i svoju oštrinu i postati uspomene. Vesna Krmpotić pokušava da ono što će neminovno postati prošlost održi u punom sjaju sadašnjosti i to njenu knjigu čini uverljivim i uzbudljivim dokumentom o ljudskom životu i smrti.` Vesna Krmpotić (Dubrovnik, 17. lipnja 1932. - Beograd, 21. kolovoza 2018.)[1][2][3] bila je hrvatska književnica i prevoditeljica. Životopis Vesna Krmpotić rođena je 17. lipnja 1932. godine u Dubrovniku. Diplomirala je psihologiju i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Kao supruga diplomata živjela je u Washingtonu, Kairu, Accri, New Delhiju, a od 2004. godine živjela je u Beogradu[4]. Najpoznatije joj je djelo Brdo iznad oblaka. Djela Nepotpun [5] popis: Poezija (1956.), pjesme Plamen svijeće (1962.), pjesme Jama bića (1965.), pjesme Dijamanti faraon (1965.), duhovno-poetska autobiografija Indija (1965.), proza Ljevanica za Igora (1978.), molitveno-ispovjedni pjesnički dnevnik Jednina i dvojina (1981.), pjesme Vilin svlak (1983.), pjesme Kešava Madhava (1986.), drama Orfelija (1987.), pjesme Brdo iznad oblaka (1987.), obiteljski roman-kronika Košulja sretnog čovjeka (1987.), knjiga priča Pir Sunca i Mjeseca (1989.) 108 x 108 (1990.-2006.), pjesme Bhagavatar (1990), proza To ljubav ide prema nama (1993.), proza Druga strana ničega (2003.), pjesme Divni stranac (2003.-2004.), pjesme Žar-ptica (2012.), pjesme Portret majke Indije (2013.) Sastavila je i prevela više antologija indijske i egipatske književnosti. Nagrade Krmpotić je više puta nagrađivana u Hrvatskoj, između ostaloga Godišnjom nagradom Vladimir Nazor 1975. godine, Nagradom Ivan Goran Kovačić 1988. godine, za roman Brdo iznad oblaka, Nagradom Vladimir Nazor za životno djelo 1999. godine, Nagradom HAZU za književnost 2006. godine, za zbirku pjesama 108x108, a 2008. godine dodijeljeno joj je Odličje za zasluge u kulturi,[6] te Nagradom Tin Ujević 2013. godine. Umrla je u Beogradu 2018. godine. Pokopana je u Beogradu na Novome groblju...
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Redje u ponudi! Florika Štefan (Lokve, Banat, 3. avgust 1930 – Novi Sad, 9. jun 2016[1]) bila je pesnikinja, prevodilac i publicista. Nakon gimnazije u Vršcu, studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je u braku sa dr Aleksandrom Foriškovićem (1932-1990), srpskim istoričarem. Prve pesme je objavila u Almanahu književnog društva rumunskih đaka 1945-1946, u Vršcu. Bila je član uredništva časopisa „Lumina” (1948-1949, 1954), urednica časopisa za žene na rumunskom jeziku „Femeia nouă” („Nova žena”) (1953), urednica časopisa „Polja” (1955-1958), novinarka u srpskoj redakciji Radija Novog Sada, glavni i odgovorni urednik edicije „Prva knjiga” Matice srpske (1981-1987). Objavila je veliki broj tekstova na rumunskom i srpskom jeziku u „Borbi”, „Dnevniku”, „Libertatei”, „Lumini”, „Politici”, „Poljima”. O njenom pesničkom delu napisano je desetine naučnih radova a potpuna bibibliografija Florike Štefan je objavljena u Enciklopediji Banata, u izdanju Rumunske Akademije nauka iz Bukurešta, Filijala u Temišvaru, krajem 2015. godine. Prevodila je mnoga dela istaknutih autora sa rumunskog na srpski jezik i sa srpskog na rumunski, među kojima i Joana Floru, Jona Miloša, Ilariju Voronku. Uredila je zbornik savremene rumunske poezije Napuštena kuća, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991. Veliki broj antologija i istorija rumunske književnosti prikazali su Floriku Štefan kao jednu od najznačajnijih rumunskih pesnikinja u Vojvodini, iako je samo dve zbirke pesama napisala na rumunskom jeziku, a najveći deo svog života je pisala na srpskom jeziku. Bila jedna od promotera srpsko- rumunskih kulturnih veza, jedna od prvih modernih rumunskih pesnika u Vojvodini i jedna od poznatijih srpskih pesnikinja druge polovine 20. veka. Od ranih pesama objavljenih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih Florika Štefan je bila istovremeno angažovani pesnik, duboko povezana sa sudbinom zajednice, i liričar koji je izražavao i istraživao najdublje aspekta sudbine pojedinca i njegovog odnosa prema složenim vidiovima unutrašnjeg života. „U osnovi njene poezije leži osmišljena melanholija, selo, život, žena kao simboli trajanja (P.Krdu, Savremena poezija Vojvodine, Bijelo Polje, 1984) .„Pesme Florike Štefan, naročito njene prve knjige na srpskom, bitno su pomerile dotadašnje granice intimne lirike, možda među najlepšim koje opevavaju surovu, gotovo tragičnu poziciji žene od rođenja do rađanja (J. Delić, isto). Objavila je osim dve prve pesničke zbirke na rumunskom, oko trideset pesničkih knjiga na srpskom u preko šest decenija književnog rada. Nagrade i priznanja Florika Štefan je dobitnica priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi - `nacionalne penzije`. Dobitnica je Oktobarske nagrade grada Novog Sada, nagrade „Jovan Popović”, nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, nagrade Društva književnika Vojvodine za životno delo.
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim izborom obuhvaćen je praktično ceo kolosalni pesnički put Borisa Pasternaka, jednog od najvećih pesnika 20. veka. Početni period donosi otmenu poeziju namenjenu uskom krugu probirljive publike. Povrh barikada već je zbornik u kom je stihija stiha prodisala, a autor dosegao ono majstorstvo koje će ostati prepoznatljiva karakteristika celokupnog njegovog pesništva. Zbirka Sestra moja – život, uz lajtmotiv dionizijskog praznovanja života, pesničko je čudo nad čudima. Odeljak Iz drugih knjiga sadrži, puškinski jasne i prozračne kao prolećno jutro, pesme zbornika U ranim vozovima, jarko emocionalne pesme ciklusa Doktor Živago, kao i divne, spokojne, ponekad pune svetle a ponekad gorke mudrosti, pesme iz zbirke Kad se razvedri, objavljene posle autorove smrti. Ovde je, dakle, Pasternak onakav kakav je bio i kakav će zauvek ostati za čitaoca čija je aura satkana od traganja za neprolaznim vrednostima! Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890 — Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960) je bio ruski književnik. Bio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna. Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata. U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio. Zbirke: „Iznad barijera“ „Sestra moja, život“ „Teme i varijacije“ „Drugo rođenje“ Romani: „Doktor Živago“ „Detinjstvo Ljuversove“ Poeme: „Poručnik Šmit“ „Spektorski“ Autobiografsko delo: „Zaštitna povelja“
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predstavljajući engleske pjesnike od 14. do 19. stoljeća, ova antologija uključuje više od 200 pjesama od preko 60 pjesnika. Poredani su kronološki, a rani engleski je postao dostupan modernom čitatelju. Izvaci su dani, gdje je potrebno, da se dulja djela ne zanemare. A Book of English Poetry: Chaucer to Rossetti G.B. Harrison
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.
Дмитровић-Тодоровић, Милица, 1949- Naslov Песме / Мима Дмитровић-Тодоровић ; [ликовна обрада Catherine Brunet] Omotni naslov Мима III Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina [1990] Izdanje 1. изд. Izdavanje i proizvodnja ǂУжичка ǂПожега : Развигор, [1990] ([Б. м. : б. и.]) Fizički opis 101 стр. : илустр. ; 21 cm Drugi autori - osoba Brunet, Catherine Деспотовић, Милијан, 1952- = Despotović, Milijan, 1952- Булатовић, Љиљана HČ
Зубац, Перо Наслов Zakasnela pisma / Pero Zubac ; [likovni prilozi Živojin Miškov] Врста грађе поезија Језик српски Година 1973 Издавање и производња Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1973 (Novi Sad : Prosveta) Физички опис [46] str. : ilustr. ; 17 cm Други аутори - особа Мишков, Живојин Збирка ǂEdicijaǂ Stražilovo ; ǂknj.ǂ 13 HČ
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo i priredio: Kolja Micevic Pol Valeri (franc. Paul Valéry; Set, 30. oktobar 1871. — Pariz, 20. juli 1945), francuski pesnik i esejista, jedan od najpoznatijih pisaca lirike. Otac mu je bio Korzikanac a majka Italijanka. Studirao je pravo u Monpeljeu. Godine 1892. nastanjuje se u Parizu. Na njega su uticali Edgar Alan Po i Stefan Malarme, no napušta pesništvo i posvećuje se studiju matematike, arhitekture i filozofije. Tek je 1913. godine na nagovor Andrea Žida koji ga je predstavio Malarmeu[1] pristao srediti za štampu svoje mladenačke strofe, pa je sledeće četiri godine pisao poemu (514 stihova) „Mlada Parka“. U svojim esejima raspravlja o najrazličitijim temama: o književnosti, arhitekturi, o lažima istoriografije i zločinima politike, o čeliku i elektricitetu, o ženama i parfemima i dr. Član Francuske akademije postao je 1925, na poziciji br. 38. bio je u periodu 1925-1945.
Аутор - особа Mirković, Milosav, 1932-2013 = Мирковић, Милосав, 1932-2013 Наслов Praočevina / Milosav Mirković Врста грађе поезија ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1990 Издање [1. izd.] Издавање и производња Beograd : Vidovdan, 1990 (Beograd : Beograf) Физички опис [50] str. ; 21 cm ISBN (Broš.) HČ
Munib Maglajlić 101 SEVDALINKA bibliofilsko izdanje Mala biblioteka baština, Mostar, 1978. Tvrd povez, 183 strana. Malo požutela od trajanja na bočnim stranama, ima posvetu i pokoju ogrebotinicu na koricama. Generalno, očuvana. Sevdalinke, pogovor Mushin Rizvić...
MILENA MARKOVIĆ PTIČJE OKO NA TARABI Izdavač - LOM, Beograd Godina - 2009 110 strana 21 cm ISBN - 978-86-7958-024-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Izobilje Istorija, sok, salama Beli medved Svuda su moji Razvitak Čučim i gledam Vegetarijanci Dezodorans Srećna nova godina Div Mleko Baba pomagaj Šank Laka krila Plivanjac Biće kiše Ptičje oko na tarabi Teška krila Mali Oktobar bato Prebaci Klozeti Crno perje Reklama Slušaš, gledaš Džo vilijams i ja Stanica Ha ha ha Na kraju sveta Telo Reko moja rečice Starost Siročići Jooj Starost isto Simonida ivona slavna Da vidim Moj golube Otrovna Poslednja Dlake Plaža Brzo Čuvene slike Porodice Lepi sine Uspeh Slatki dani Vesela Najbolji Konopci Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.
Istorija cene
Naziv oglasa
Početna cena
Najveća cena
Najniža cena
Nema podataka o istoriji cene
Pretraga: " "
Uspešno ste zapratili pretragu.
Sve zapraćene pretrage možete videti u
korisničkom panelu.