DRŽAVA ili o pravičnosti Platon Imperija Novi Sad 415 str Platonova Država (Πολιτεία, Politeia, oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države: Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika). U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. Treći stalež čine radnici, seljaci, trgovci i robovi. Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji, tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano, ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu, reklo bi se, prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi. K.S.N.

PLATON - ODBRANA SOKRATOVA Novi sad 99 str Sokrat je predstavljao ideal moralnih vrlina: mudrosti, skromnosti, trezvenosti, umerenosti, pravičnosti, hrabrosti, nesavitljivosti; zastupao je čvrstu zakonitost nasuprot tiranima; daleko je bio od gramzivosti i vlastoljublja. Kao čovek, Sokrat je bio oličenje tih vrlina - mirni, smerni uzor vrline. Njegova ravnodušnost prema novcu potekla je iz njegove vlastite odluke; jer, prema običaju koji je vladao u njegovo doba, i on je mogao poučavati omladince da bi zarađivao, kao što su činili ostali učitelji...U njegovoj umerenosti u životu izražavala se takođe snaga svesti, ali ne kao veštački, izmišljeni princip već se ispoljavala kako kad, prema datim prilikama; u društvu sa drugima bio je bezbrižni veseljak. G. V. F. Hegel K.S.N.

2002; Broširani povez; ćirilica; 16 x 23,5 cm.; 323 str Zbornik vekovnih maštarija Dušan Radić `U senci Hermesa`. - Stojan Berber `Pesme`. - Dragica Dragojeva `Sazvežđa labuda`. - Jevta Jevtović `Muzejski vernisaži` Akademik, ugledni kompozitor Dušan Radić (1929) sačinio je veoma zanimljivu knjigu - zbornik vekovnih maštarija `U senci Hermesa` (izdavač `Beogradska knjiga`, urednik Miloš Jevtić). Autor u pogovoru kaže: `Ovaj antologijski izbor ne pruža mogućnost proučavanja ?hermetizma?, on je usmeren na doživljavanje te maglovite i zagonetne sfere. Danas prevladava mišljenje da se hermetička tradicija nastavlja kao okultna filozofija kroz magijsku umetnost našeg doba... Verovanje u magiju prethodilo je verovanju u Boga i ostalo je prisutno, kroz mnogobrojne modifikacije, sve do danas. Izgovaranjem određenih reči ili imena prirodne sile su se povinovale čovekovim željama. Misterije života i smrti su postojale shvatljivije..`. Hermes - u helenskoj mitologiji sin Zevsa i Maje, bog pastira i stada, glasnik bogova koji vodi duše umrlih u podzemlje, inspirisao je mnogobrojne velike umove da stvore antologijsko pesničko ili prozno štivo. U knjizi Dušana Radića sabrane su te vekovne maštarije, kao što su one Save Nemanjića, Domentijana, Despota Stefana Lazarevića, Sterije, Njegoša, Save Mrkalja, Mušickog, vladike Nikolaja, ali i Disa, Crnjanskog, Laze Kostića, Nastasijevića, Dučića, Pavića, Bore Ćosića, Pekića, Dedinca, Pope, Rastka Petrovića, Miodraga Pavlovića, i, naravno, velikana iz sveta, kao što su: Rambo, Špengler, Somerset Mom, Mereškovski, Hamvaš... Naravno, na početku knjige Radić opširno govori o korenima magije, o tajni Atlantide, o Svetom gralu, čoveku i njegovim simbolima... Tajna Svetog pisma Beogradski izdavač `Gutenbergova galaksija ` objavila je studiju dr Žarka Vidovića (1921) `Liturgijska tajna Svetog pisma`. Vidović ističe: `Sveto pismo je najpotpunija moguća istorija odnosa između čoveka (ljudi, naroda, zajednica), s jedne strane, i ?Boga nepoznatog?, sa druge strane. Nepoznat je čoveku ne samo Bog, nego i smisao vere i postojanja Boga... Liturgija se zbiva i u čoveku, ali kao sveta tajna drama čovekove suštine i smisla: tajna u koju nije mogla (niti bi ikad mogla) da pronikne, uvidi ili reši nikakve filozofije (moć mišljenja i poimanja). To je tajna same čovekove ličnosti, liturgijska tajna čoveka..`. Vidović ističe da je Sveto pismo značajno po tome što sadrži istoriju odnosa Boga i čoveka, to jest svetu istoriju, i to od samog njenog početka do Hrista, Spasitelja, božanske moći koja je jedina čoveku mogla da otkrije i smisao te istorije... Ova knjiga, veli Žarko Vidović, pokazuje kako se dogodilo da prvi narod koji je hrišćanstvo doživeo i prihvatio u njegovoj punoći budu baš Grci (Jelini, Heleni), a ne Jevreji, narod u kojem su se rodili i Hristos, i apostoli, i Bogorodica, i proroci... Stojan Berber (1942), lekar-kardiolog, doktor medicinskih nauka, ali pesnik i srcem i dušom, objavio je kod beogradske `Prosvete` knjigu `Pesme` - to je njegova, čini se, najzrelija knjiga stihova za koje kritičar Zoran M. Mandić tvrdi da je `ispevana u znaku složene intelektualne igre`. Poslednja pesma u knjizi (`Epilog`)gorka je ispovest pesnikova: `Najlepša pesma se /ne kazuje/ona umire/zajedno sa pesnikom`. Dragica Dragojeva (1952, Omoljica kod Pančeva), autor zapaženog romana `Mama Pajaco`, objavila je ovih dana knjigu `Sazvežđa labuda` (biblioteka `Nova` Slobodana Mašića). To je knjiga ljubavnih priča koju je ispisao zreo prozni pisac i u njoj su sve priče (Poslednji meseci pred razvod, Terezina ikona, Brojanica od žada, Lagana čarolija, Noć između petka i subote, Sanjarenje, Epilog prve priče) istrgnute iz života. Kritička promišljanja `Službeni list SRJ` objavio je knjigu `Kritička promišljanja` Branka Popovića, kritičara i književnog teoretičara od dela i ugleda. Popović je u knjizi sabrao svoje kritike na značajne knjige o kojima je pisao poslednjih godina - knjige proze (Stjepan Mitrov Ljubiša, kralj Nikola, Marko Miljanov, Đilas, Lalić, Komanin, Dragan Lakićević, Gojko Čelebić, Slavko Gordić... o poeziji (Aleksandar Petrov, Vitomir Nikolić), ali i o kritici (Đilas o Njegošu, Raičković o poeziji, Milosav Babović o Njegošu i sledbenicima, Petru Džadžiću...) Jevta Jevtović, istoričar umetnosti, dugogodišnji direktor Narodnog muzeja u Beogradu, objavio je knjigu `Muzejski vernisaži` (izdavač Narodni muzej, urednik akademik Nikole Tasić). To je knjiga posvećenosti jednom poslu i kako kaže prof. dr Miodrag Jovanović u predgovoru - `Muzejski vernisaži` su svedočanstvo i o govorniku - stručnjaku i o vremenu kada se obraćao javnosti. Ona je neobična hronika i istorijska retrospekcija, veli Jovanović. U raznim prilikama i povodima Jevta Jevtović je govorio o umetnosti i umetnicima, našim i stranim i ona je svojevrsna hronika života našeg nacionalnog muzeja. Dučić u Rimu Šesnaesta knjiga biblioteke `Groš` (izdavač `KONRAS`, Beograd, urednik Srđan Stanišić), objavljena ovih dana, delo je Stanislava Sretenovića `Dučić u Rimu` (Dučićev doprinos italijansko-jugoslovenskom zbližavanju). Sretenović je mlad istoričar (rođen 1970), a zapaženi su njegovi prikazi, eseji i intervjui vezani za noviju istoriju (doktorske studije završava u Firenci). Na osnovu literature i arhivskih istraživanja (dragocena mu je za ovaj rad bila knjiga Dučićevi `Diplomatski spisi` koju je priredio i iscrpan predgovor napisao Miladin Milošević). Sretenović smatra da su Dalmacija i Albanija, po Dučiću, bile dve strateški važne tačke sa kojih je Italija mogla da prodire u dubinu Balkanskog poluostrva. Dučić je bio svedok italijanskog podrivanja stabilnosti Jugoslavije, pre svega preko davanja podrške ustaškoj emigraciji, kao i veoma oštrih antijugoslovenskih kampanja u medijima. R. Popović a1

Ljubav prema ženi, prema rodnom kraju, čileanskim ljudima i njihovoj istoriji, ostala je osnovna inspiracija Nerudine poezije. Svako njegovo ostvarenje nosi snažan lični pečat i uvek se može prepoznati po svojoj snazi i neposrednosti. Od svih pesnika koji danas pišu na španskom, Neruda je najviše prevođen, a čak i najstroži književni kritičari smatraju ovog čileanskog nobelovca najvećim liričarem savremene latinskoameričke poezije. Ovaj izbor nastoji da što potpunije prikaže Pabla Nerudu kao ljubavnog pesnika, pa je ovo neka vrsta kompilacije njegovih najlepših i najoriginalnijih pesama. “Dvadeset ljubavnih i jedna očajnička pesma” uzete su u celini, dok je iz “Sto Ijubavnih soneta”, zbirki “Praćkaš zanesenjak”,“Treće boravište”, “Sveopšti spev”, “Elementame ode”, “Kapetanovi stihovi” i drugih uzeto ono što nam se učinilo kao najbolje. Povez: Mek Pismo: Latinica Broj strana: 100 Format: 20 cm po.st.des.1

tvrd povez 2017 god 21 cm 80 str po.st.lev.2

sa slike BIGZ

2 deo, odlicno ocuvan, prakticno nekoriscen

IGLA I KONAC - Ljubomir Simović Izdavač: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd, broj 557 Godina izdanja: 1992. Povez: tvrd Broj strana: 141 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

Solidna s pečatima. Sifra adp29.3

SIMPOZIJUM ili O ljubavi etički spis - Platon Simpozij ili gozba Misao Novi Sad 90 str. 20 cm Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je u svo­me domu priredio mladi tragički pesnik Agaton kad je, u tragičkom nadmetanju, god 416. o Lenejama, prvi put stekao pobedu svojom tetralogijom. Gozba predstavlja vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, ona je njegovo najveće umetničko delo, u ko­me se udruživanjem dijalektike i mitskoga uobličavanja otkrivaju najdublja saznanja. Ona je ogledalo Platonove mnogostrane ličnosti, jer se u njoj neraz­lučno udružuju dijalektičarska oštrina, prirodnjačka obdarednost posmatranja, besednička moć, pesnička mašta, misti carska snaga vizije..Miloš N.Đurić Platon – Gozba ili O Ljubavi Platon (427. – 347. p.n.e.) je jedan od najuticajnijih filozofa u istoriji. Napisao je 34 dijaloga i 13 pisama, s tim da mu se pripisuje još šest spisa koji, međutim, prema mišljenjima stručnjaka, nisu autentični. Osim što otkrivaju Platona kao izuzetnog filozofa, njegova dela ukazuju i na to da je bio naučnik, dobar poznavalac teologije, a zbog njihove literarne vrednosti svrstavaju ga i među najveće pisce. Što se tematike tih dela tiče, ona obrađuju sve aspekte ljudskog delovanja. Dijalog kao književnu formu dugujemo Platonu, a do danas niko nije uspeo da napiše lepše filozofske dijaloge od njega. Jedno od najvažnijih i najpoznatijih Platonovih dela svakako je Gozba. Ideje o ljubavi i lepoti, povezane s dobrotom i mudrošću, koje Platon iznosi u Gozbi, razotkrivaju čovekov put prema ostvarenju sebe kao celovitog i prosvetljenog bića, kroz neprestanu potrebu za samousavršavanjem i vladanjem sobom. Gozba istovremeno izražava duboki smisao klasične grčke etike i upoznaje nas s osnovnim principima helenske estetike. Kao takva, imala je neizmeran uticaj na brojne kasnije mislioce i stvaraoce još od antičkih vremena, a naročito na one iz razdoblja renesanse. Mnoštvo ideja kojima obiluje ovo Platonovo delo teško je samo nabrojati u jednom članku, zato ćemo pokušati da damo samo osnovne smernice čija je svrha zainteresovati čitaoce za štivo koje je nezaobilazna literatura u istoriji filozofije. UVOD Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je mladi pesnik Agaton priredio za svoje prijatelje 416. p.n.e., dan nakon što je njegova tetralogija po prvi put pobedila u tragičkom nadmetanju. U prologu saznajemo kako Glaukon sreće Sokratovog prijatelja, Apolodora, koji je priču o toj gozbi čuo od Aristodema, drugog Sokratovog prijatelja, pa ga Glaukon moli da mu je prepriča. Prema priči, Aristodem je tom prilikom susreo Sokrata lepo obučenog, što je dotični retko činio. Upitavši ga kuda će, Sokrat ga pozove kod Agatona na gozbu. Tamo pored Agatona nalaze Fedra, mladića kog je Sokrat zbog poštenja i zanimanja za filozofiju jako voleo, Pausaniju, uglednog i bogatog građanina i političara, cenjenog lekara Eriksimaha, poznatog komediografa Aristofana i druge goste. Po završetku večere Eriksimah predlaže da udalje sviračicu i da provedu veče u filozofskom razgovoru, a Fedar da svako održi govor o Erosu, bogu ljubavi. PRVI GOVORI Fedar, prvi govornik, iznosi pohvalu Erosu kao jednom od najstarijih, najčasnijih i najpodsticajnijih bogova. Njegov govor utemeljen je na Hesiodovim himnama, Parmenidovom učenju i orfičkim misterijama, prema kojima se Eros prilikom stvaranja sveta pojavljuje kao treće božanstvo, te s Haosom i Geom čini prvu trijadu bogova. Erosova podsticajna uloga vidljiva je iz toga što ljubav podstiče osećaj časti, hrabrost i junaštvo. Vojska koja bi se sastojala od onih koji tako ljube, bila bi nepobediva. Hvali one koji su pošli u smrt zbog ljubavi, Alkestidu, Orfeja, Patrokla i Ahileja. Pausanija se pita kog Erosa treba slaviti? Postoje dve Afrodite, boginje ljubavi – nebeska, uzvišena ljubav, i zemaljska, požudna. Isto tako postoje i dva Erosa, njihova pratioca. Eros stariji simbol je prave i čiste, uzvišene ljubavi, dok je Eros mlađi simbol slepe zaljubljenosti. Obični Eros označava svetovnu ljubav. To su oni koji ljube žene i muškarce, ljubeći telo više nego dušu. Njihov cilj je zadovoljiti požudu. Pausanija veliča nebesku ljubav koja navodi čoveka da izrazi ono najbolje, najhumanije što nosi u sebi. Kao primer navodi prijateljstvo između starijih i mlađih muškaraca. Ukoliko je ono izraz nebeskog Erosa, stvara čvrsta prijateljstva i omogućava da mladi ljudi postanu moralni i mudri, što je dobitak za društvo u celini. Istovremeno kritikuje koristoljublje i nemoral koji mogu da proizađu iz takvih veza ako su podstaknute požudom, i prouzrokuju ružne i nedostojne odnose. Eriksimahov govor utemeljen je na Empedoklovom učenju o četiri elementa: zemlji, vatri, vazduhu i vodi. U njima postoje međusobno suprotni kvaliteti: hladno i toplo, suvo i vlažno. Erosova moć, erotika, kosmička je sila koja ih međusobno privlači i drži na okupu. Ona deluje na sve što postoji: elementarne sile, biljke, životinje, ljude i bogove. Eriksimah je do toga došao zahvaljujući svom lekarskom zvanju. U prirodi tela postoje dva stanja: zdravo i bolesno. Poklanjati pažnju onome što telo čini zdravim je lepa ljubav, ugađati onome što može da dovede do bolesti sramotno je i tome se treba opirati. Otuda je medicina nauka o erotskim odnosima u telu, s obzirom na punjenje i pražnjenje. Dobar lekar je onaj koji u fiziološkim odnosima zna da zameni lošu ljubav dobrom, i na taj način omogući da se ono što je unutar tela u sukobu međusobno sprijatelji. To isto važi u gimnastici, u obrađivanju zemlje, u muzici, astronomiji i svim drugim veštinama. Svako zlo nastaje ako neko ne ugađa plemenitom Erosu. Zato je u svemu, radi dobra, potrebno delovati razborito i pravedno jer je to ono što donosi harmoniju i blaženstvo. Govori u Gozbi stvaraju utisak da se parovi govornika međusobno nadmeću. Fedrov govor bi u tom slučaju bio poput uvoda nakon koga snage odmeravaju Pausanija i lekar Eriksimah. Nakon njih slede umetnici Aristofan i Agaton, komediograf i tragičar. Aristofan zagovara religiju Erosa, tvrdeći da ljudi nedovoljno poznaju njegovu moć. Da bi se upoznala Erosova moć, treba upoznati ljudsku prirodu i ono kroz šta je ona prolazila od samog početka. Na temelju orfičkog učenja o razdvojenosti dva dela duše, smrtnom i besmrtnom, i čežnji za njihovim ponovnim sjedinjenjem, on iznosi groteskni mit. Ljudi su u početku bili celovita bića, okruglog oblika s četiri ruke i četiri noge, i dva lica okrenuta jedno od drugog. Postojala su tri roda ljudi, ne samo muški i ženski kao danas, već i androgeni – muško-ženski rod. Ti prvi ljudi bili su vrlo snažni i prkosni, i napali su bogove. Bogovi su ih na to, da bi im umanjili snagu, rasekli uzdužno po pola i uobličili u sadašnji oblik. Svaka polovina čeznula je za onom drugom, sastajala se s njom i pripijala uz nju. Od tada je u ljude usađena ljubav jednih prema drugima. Svaki je čovek prepolovljeno znamenje (simbolon). Svako traži svoju polovinu, srodnu dušu, a ta žudnja za celinom zove se ljubav. Eros nam pomaže tako što nas vodi prema onome što nam je srodno. Čovek treba da čini ono što mu dolikuje kako nas bogovi ne bi još jednom raspolovili. Ako se sprijateljimo s bogovima, pronaći ćemo svog komplementa, i tako se vratiti svojoj prvobitnoj prirodi. Ako to ne možemo, onda treba da nađemo onoga ko nam je po svojoj prirodi blizak. Agaton, peti govornik, na početku ukazuje na to da dotadašnji oratori nisu hvalili Erosa, nego su nazivali srećnima ljude zbog darova koje im ovaj bog daje. Potrebno je prvo reći kakav je to bog, a tek onda istaknuti njegove darove. Agatonov govor je poetska vizija. Zanosno, s puno pesničkih metafora i ukrasa, on iznosi prekrasnu pohvalu Erosu. Svi su bogovi blaženi, a Eros je najblaženiji jer je najlepši i najbolji. Najlepši je jer je najmlađi, ne voli starost i beži od nje. Uvek je s mladima i sam je večno mlad. Zbog svoje nežnosti ne hoda po tvrdoj zemlji već po srcima. U nežnim se srcima nastanjuje, dok od tvrdih beži. Najbolji je jer je najpravedniji, najrazboritiji, najhrabriji i najmudriji. Eros svima daje lepotu, ispunjava nas poverenjem, donosi blagost, izdašan je, milosrdan, brižan za dobre. Na kraju mu svi kliču i hvale ga. SOKRATOV GOVOR Pre nego čujemo o čemu govori Sokrat, potrebno je da se osvrnemo na prethodne govore da bi ukazali na nešto što se često ispušta iz vida prilikom tumačenja ovog dela. Radi se o tome da ni jedan od njih ne predstavlja Platonovo viđenje Erosa. Iz nerazumevanja toga proizlaze sve prisutniji komentari da je Platon opravdavao homoseksualne veze, kao i pozivanja na tzv. „platonsku ljubav” kojom se obično imenuje uzajamna privlačnost bez primese čulnosti. Zapravo, kroz ove govore Platon iznosi određena mišljenja koja su o ljubavi preovladavala u atinskom društvu, i to čini s dozom suptilne ironije vidljive kroz karakterne osobine i nastupe govornika. Fedar je još mlad i njegov govor je zapaljiv, ali mladalački naivan i s vidljivim nedostatkom iskustva. Pausanija govori o čistoti ljubavi, ali, poput iskusnog političara, iznosi svima dobro poznatu priču o običajnom moralu koji preovladava u Atini tog vremena. U skladu s tim, njegov govor nema dubinu i često je dvosmislen, dok istovremeno vlastitim ponašanjem odaje zaljubljenost u Agatona. Eriksimah preteruje u poklanjanju pažnje lekarskom umeću u koje je zaljubljen i koje doslovno primenjuje na sve ostalo, zbog čega mu se Aristofan podsmeva svojim štucanjem. Aristofanov govor je bizarna i groteskna komedija, koja, kao i svaka dobra komedija, počiva na zrncima istine, iako je to ne čini stvarnom. A Agatonov govor, iako građen poput prekrasne prštave fontane prepune virtuoznih pesničkih izraza i citata, u stvari je nelogičan, kontradiktoran sam u sebi, besmislen i isprazan. Naravno, u svakom od ovih govora postoji nešto što bi moglo da bude i jeste istinito, ali niko od govornika ne daje argumentovane dokaze za to. Platon hoće više od toga, zato u nastavku Sokrat ističe da su raniji govornici samo slavili Erosa, bez obzira na istinu ili neistinu, dok on namerava da govori samo istinu. Utvrdivši da Eros ne može biti ni lep ni dobar jer žudi za tim, Sokrat celu priču o Erosovim kvalitetima vraća na početak. Potom, umesto da održi vlastiti govor, prepričava dijalog s Diotimom, sveštenicom iz Mantineje u Arkadiji, koja ga je navodno podučila ljubavnim stvarima. Sokrat priča kako je Diotimi tvrdio da je Eros lep i dobar bog, ali ga je ona pobijala. Prepričano, dijalog je tekao ovako: – Je li onda Eros ružan i zao? – Bog s tobom, da li ono što nije lepo mora da bude ružno? Ili ono što nije mudro ludo? Zar nisi opazio kako ima nešto u sredini između mudrosti i neznanja? – Šta to? – Mišljenje, jer ako neko tačno misli, a ne zna da za to navede razloge, to nije ni znanje ni neznanje. Isto je s Erosom. On je u sredini između lepog i ružnog. – Ipak svi se slažu da je Eros veliki bog. – Ko to? Ima onih koji kažu da Eros nije bog. – Ko su ti? – Ti i ja. – Kako to? – Lako, zar nisi rekao da su bogovi srećni i lepi? A za Erosa si priznao da on zbog nedostatka dobrote i lepote žudi za tim. Kako bi onda on bio bog? – Šta je onda Eros? – Sredina između smrtnog i besmrtnog. – Kakvu moć ima? – Da objašnjava i donosi bogovima ono što dolazi od ljudi, a ljudima ono što dolazi od bogova. On ispunjava prostor između ljudi i bogova, tako da je njegovim posredstvom kosmos povezan. – Ko su mu otac i mati? Potom Diotima prenosi mit o gozbi bogova povodom rođenja Afrodite. Na toj gozbi začet je Eros od strane Pora, boga puta i izobilja, Metidinog sina (boginje pamćenja) i Penije, boginje oskudice i siromaštva. Otuda je Eros sin Puta i Oskudice, Obilja i Siromaštva, a pošto je začet na gozbi Afroditinoj, postao je njen pratilac. Kao spoj tih krajnosti ima sledeću sudbinu: uvek siromašan, bez obuće, bez kuće, spava na goloj zemlji, na vratima i putevima, i uvek je prijatelj potrebe. S druge strane, predsedava onima koji su lepi i dobri, hrabar je, drzak, iskusan lovac, dovitljiv, željan razboritosti, prijatelj mudrosti. Isti dan čas cveta, čas umire, ali i ponovno oživljava. Šta stekne uvek rastekne, nikad siromašan, nikad bogat. Eros je ljubav za lepotom, a po svojoj prirodi nalazi se na sredini između smrtnog i besmrtnog, neznanja i mudrosti, što znači da je Eros filozof. Bogovi ne traže mudrost jer je već imaju. Neznanje je samo sebi dovoljno i ne traži ono što misli da mu ne treba. Eros, dakle, pripada samo onima koji se nalaze u sredini između to dvoje. Diotima dalje objašnjava da nema ljubavi ni za polovinom, ni za celinom, kako tvrdi Aristofan u parodiji antropogenetskog mita, ako nisu neko dobro. Jer ljudi su spremni da odrežu i vlastitu nogu ako im to daje nadu u neko dobro. Postoje različiti oblici ljubavi. Jedni vole da stiču bogatstvo, drugi da pobeđuju u gimnastici, treći da budu zdravi, četvrti da nešto stvaraju, a svi ti oblici ljubavi, u završnici su ljubav prema dobru i sreći. Ljudi vole samo dobro i to tako da ono bude zauvek njihovo, što znači da ljubav ujedno teži i besmrtnosti. Naša priroda želi da rađa, ali ne u onom što je ružno i neprivlačno, već u lepoti. Erosu nije do posedovanja lepote, nego do stvaranja u lepoti. Svi ljudi žele da rađaju jer je to jedini način na koji ono što je smrtno može da učestvuje u besmrtnom. Tu želju vidimo i kod životinja. Kao i kod ljudi, njihova smrtna priroda teži što dužem učestvovanju u besmrtnosti, a to najbolje može preko ostavljanja potomaka. Međutim, ljudi mogu da rađaju telesno i duhovno. Velik je broj onih koji iz tih razloga naginju stvaranju slavnih i besmrtnih dela. Roditelji takve dece su pesnici, umetnici, filozofi, zakonodavci, državnici. Do ovog stepena spoznaje ljubavi mogu samostalno da dođu svi ljudi, kaže Diotima, ali on je samo priprema za Erosove misterije. Eros je personifikacija želje za stvaranjem koja vodi čoveka putem spoznaje. Taj put počinje u sferi osetilnog i stepenasto se uspinje sve dok ne dođe u sferu ideja. Prvi stepen je ljubav prema lepim telima. Potrebno je uvideti da tela nisu lepa sama po sebi, već manje ili više učestvuju u lepoti posredstvom simetrije i proporcija, i da je lepota nematerijalna. Drugi stepen je ljubav prema lepoti duše. Ona je iznad telesne lepote, jer ukoliko neko poseduje lepu dušu, ona će da zaseni telesne nedostatke. Treba uvideti da su moralne vrednosti i delovanje ono što dušu čini lepom, te da je potrebno razvijati vrline. To vodi ka tome da se lepota vidi u poslovima i dužnostima, pa je potrebno shvatiti da je telesna lepota neznatna u poređenju s njima. Treći stepen je ljubav prema mudrosti. Ona polazi od ljubavi prema pojedinačnim saznanjima, pesništvu, umetnosti, nauci, teologiji, itd. Treba uvideti da svaka od njih sadrži istu srž, odnosno da su samo različiti izrazi večnih i nepromenljivih ideja. Ko to uspe da razume, da učeći postepeno prepoznaje i izražava lepotu ideja, uvideće na kraju nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo: „nešto što je, prvo, večno i što ne postaje, niti propada, što se ne množi, niti nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovom lepo, a prema onom ružno; ni ovde lepo, a tamo ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge ružno. Još nešto: neće mu se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u nečemu drugom, bilo to u živom biću, ili u zemlji, ili na nebu, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno.” Čovek, dakle, može i treba da se uzdigne do spoznaje ideja, jer je to put njegovog duhovnog razvoja. Jednom kada to uspe, treba da se oseti pozvanim da prema svetlu ideja uređuje svoj život i rad, i da u svetu pojava stvara lepotu i moralna dobra. Taj put vodi od telesne i čulne do prave filozofske ljubavi, koja predstavlja najveći stepen moralnosti, spoznaje i stvaralaštva. Ovako opisana uloga Erosa kao one snage koja vodi čoveka ne samo prema vrhuncu duhovne spoznaje, već, na temelju toga, prema boljem svetu i društvu u celini, razlog je zbog koga svaki čovek treba da poštuje Erosa i neguje ljubavnu umetnost. ALKIBIJADOV GOVOR I EPILOG Tek što je Sokrat završio svoj govor, na vrata dolazi veselo i pripito društvo na čelu s Alkibijadom, poznatom atinskom javnom ličnošću, vojskovođom, državnikom i diplomatom. Prilično pripit i okićen vencima, on dolazi da čestita Agatonu i ovenčava ga vencima sa svoje glave, a kad je primetio Sokrata, ovenčava i njega. Društvo traži od Alkibijada da i on drži govor, ali on ne želi da se pijan nadmeće s ostalima, a potom kaže da neće nikog drugog hvaliti osim Sokrata. Tako Alkibijad nastupa kao sedmi govornik, a svojom pojavom i govorom o osobinama Sokratovim otkriva da osobine Erosove o kojima je govorila Diotima najlepše mogu da se vide upravo kroz Sokratov primer. Priča o Sokratovim junačkim podvizima, karakternim osobinama, njegovom vladanju sobom u svim situacijama, svakodnevnim i nesvakidašnjim. Iz svega što iznosi proizlazi da je Sokrat savršen primer delatne filozofske ljubavi u neprestanom živom tragalačkom nastojanju da svet i on sam postanu bolji. Ovaj govor je praktična potvrda prethodnog izlaganja. Uskoro nakon što je Alkibijad završio, gozbi se pridružuje još jedna pripita družina i nastaje komešanje. Jedni gosti odlaze, a drugi počinju da razgovaraju u manjim grupama i ispijaju vino. Vremenom, većina preostalih zaspi. Zaspao je i Aristodem, a kad se probudio vidi da samo još Agaton, Aristofan i Sokrat uz piće razgovaraju o dramskoj umetnosti. Najzad su zaspali i Agaton i Aristodem. Sokrat, u osvit dana, još oran i svež, odlazi po običaju u Likej na jutarnje kupanje, da bi ostatak dana proveo kao i inače, a tek uveče otišao kući na spavanje. ZAKLJUČAK Iz Platonove Gozbe istovremeno zrači snaga ličnosti njenog autora koji se pokazuje kao majstor pisanja, povezujući na briljantan način osobine filozofa, logičara, humaniste, mistagoga, dramatičara, portretiste, humoriste, ali prvenstveno otmenog helenskog aristokrate, ne samo po rođenju, već i po vlastitoj prirodi. S druge strane, oduševljavaju ideje koje iznosi i koje unose svetlo spoznaje na puteve kojima niko drugi nije putovao s takvom lakoćom i sigurnošću. Njegov Eros simbol je kreativne stvaralačke snage čiji koren leži u najmoćnijem ljudskom osećanju, ljubavi, i prometejskoj potrebi za lepotom i duhovnim visinama. Ta nas snaga u stalnoj želji za stvaranjem vodi stepenicama spoznaje i pročišćenja. Kao pravi mistagog, Platon pred nama postepeno razotkriva tajne ljubavi prema mudrosti i put kojim duša nužno prolazi do vlastitog ostvarenja. Putujući iz neimaštine u obilje i iz obilja u neimaštinu, iz zadovoljstva u nezadovoljstvo i obratno, duša se postepeno probija do onog apsolutnog. Na tom putovanju lepota joj služi kao Arijadnina nit koja je kroz lavirint telesnih pojava vodi prema planu ideja, arhetipova. Nakon mnogih nastojanja, ona ostavlja iza sebe sve tantalovske i sizifovske zamke čulnih obmana i prazninu nikad sasvim ispunjenih želja. Probija se i kroz krug relativne spoznaje u kojoj ostaju zatvorene naučne gnoseologije i discipline, i konačno dolazi do nivoa apsolutnog bića. Za Platona filozofija je istovremeno i nauka i umetnost zato što ne može da se nauči, već mora da se doživi. Ništa se ne dobija ukoliko samo beremo plodove tuđih spoznaja. To nije obična radoznalost, već mudrost koja sazreva snagom ljubavi, kao rezultat neprestanog rada na razvoju samoga sebe. medjas Autor: Jerko Grgić

SATSVARUP DAS GOSVAMI – OSNOVE VEDSKE KNJIŽEVNOSTI Svojevrsni udžbenik predstavljen iz ugla autentične škole vedske kulturne sljedbe u savremenom dobu. Idealno štivo za sve koji žele da se upoznaju sa esencijalnim elementima proučavanja vedske književnosti, uz konkretan osvrt na praksu koja proističe iz zaključaka vedske književnosti, što predstavlja zatvoren krug autentičnog znanstveno-empirijskog istraživanja i rezultata datog na praktičan uvid čitaocu. 160 str.

Ima pisanja hemijskom na drugoj strani

Beograd 2011. tvrde korice nova

Traktat o poboljšanju razuma i o putu kojim se najbolje stremi pravom spoznavanju prirode / Benedikt de Spinoza Prevod: Zlatko Šešelj Zagreb 2006. Mek povez, tekst uporedo na srpskom (hrvatskom) i latinskom jeziku, 111 strana. Knjiga je nekorišćena (nova) «Traktat o poboljšanju razuma» specifičan je dio Spinozina opusa. Riječ je, naime, o njegovu ranom, sva je prilika čak i prvom filozofskom tekstu, pisanom vjerojatno 1660., dakle na početku Spinozina petogodišnjeg boravka u Rijnsburgu u blizini Leidena i u vrijeme njegova još uvijek intenzivna studiranja Descartesove filozofije. Stoga se s pravom može pitati treba li ideje iznesene u «Traktatu» čitati kao sastavni dio Spinozina učenja u finalnom obliku, ili ih pak treba tretirati tek kao početnu etapu njegova filozofskog razvoja. Tu nedoumicu dodatno potencira činjenica daje «Traktat» ostao nedovršen i da je u takvu obliku (iako se njegovu dovršavanju Spinoza, čini se, u više navrata vraćao), objavljen u «Opera Posthuma», dakle tek nakon Spinozine smrti. Ako je vjerovati uredničkoj `Napomeni čitatelju`, Spinozu je samo smrt spriječila da dovrši tekst, no moglo bi se, čini se, za to naći ako već ne ozbiljnijih, a ono ipak filozofskijih razloga. Uostalom, čini se da je tom tekstu ili, u najmanju ruku, toj temi Spinoza namijenio i specifično mjesto u svojem filozofskom opusu. Tako u «Predgovoru» posljednjem dijelu «Etike» piše: `Kako pak i kojim putem treba usavršiti razum, te kojim umijećem valja skrbiti za tijelo kako bi moglo točno izvršavati svoje zadaće, ovamo ne spada: ovo potonje naime spada u medicinu, a ono prvo u logiku.` (E V, Praef.) Iz ovoga bi se dalo zaključiti da bi «Traktat» mogao biti njegova logika, svojevrsna propedeutika kojoj je prvenstvena svrha pripremiti ispravnu metodu spoznavanja. Tomislav Reškovac

KRATIL - Platon ILI O ISPRAVNOSTI IMENA Misao novi Sad reprint izdanje 68 str. 20 cm

PROSVETA Beograd 2012 tvrde korice 288 str Knjiga sadrži pesme (preko 200.) srpskih pesnika o vinu počevši od Save Mrkalja (1783–1833) , Sime Milutinovića Sarajlije, pa do današnjih dana. Osim spoja vina i pesništva u knjizi je 17. reprodukcija slika vinskog ciklusa Prof. Milana Staševića. p.is.st.d.3

Slika - na kantu malo cepnuto, može da se zalepim i skoro da se ne primeti 100 mojih portreta Matija Bećković Izdavač: Novosti Žanr: Poezija, Domaći pisci Zbirka poezije kojom se autor odužio bliskim ljudima koji su ostavili traga u njegovom životu, to su bili, između ostalih : Desanka Maksimović, Meša Selimović, Ćopić, Duško Radović, Ćosić, Branko Miljković... Reči autora : „To je neka moja verzija autobiografije o drugima“. Žanrovi:: Domaći pisci, Poezija Izdavač:: Novosti Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 278 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20 cm p.is.st.d.3

Izbor, prevod i pogovor VOJO ŠINDULIĆ mek povez Latinica 7O str manji format c5

Br.strana: 105 Povez: Tvrd povez God.izdanja: 2017. Izdavač: Jugart p.is.st.d.3

Johann Lavundi - Von A bis Z - Acht Jahrhunderte serbischer Poesie Johan Lavundi - Od a do Š - Osam vekova srpske poezije dvojezično, srpski i nemački tvrd povez 845 str prevodi srpskih pesama na nemački jezik or.mo.so.

Gary Snyder - Pesme sa Kornjačinog ostrva Izbor i prevod; Vojo Šindolić Beograd : `Nezavisna džepna izdanja`, Knjiga broj 2 mek povez, 79 strana b6

Autor:: Đorđe Balašević Žanrovi:: Domaći pisci, Poezija Izdavač:: Balbelo Godina izdanja:: 2001 Broj strana: 218 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Knjiga sadrži priče i pesme poznatog srpskog pevača i pisca Đorđa Balaševića. Specifični pesnički ,,kosmos“ Balaševića liči na snove razboritih nerazboritosti. Pravi pesnici se kriju u svakoj pesmi. Đorđe Balašević ume da pesnički saoseća. Zna, takođe, i to je posebna vrednost, da se ne smeje sa onima koji se uvek smeju. I ništa nije važnije i čestitije od onoga ko je odvažan i čestit i čestito odvažan istovremeno. A kad je neko čestit (na pesnički način), govorio je još Heraklit, on vredi koliko hiljadu drugih. b6

ISTORIJA HELENSKE ETIKE - Miloš Đurić Izdavač: BIGZ Beograd Godina izdanja: 1976. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 526 Pismo: latinica Stanje: vrlo dobro

na tri mesta pečat biblioteke mek povez 2010 god 94 str 21 cm c7

POSVETA NA PREDLISTU, NISAM VIDEO KADA SAM SLIKAO PA ZATO NIJE NA SLIKAMA 2002 god 141 str tvrd povez B8