Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herbert Džordž Vels: Čovečanstvo: rad, blagostanje i sreća lјudskoga roda. Knj. 1 Originalni naslov: The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind Herbert Džordž Vels[1][2] (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski novinar, sociolog, istoričar i književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr.[3] Plodan u mnogim žanrovima, napisao je na desetine romana, kratkih priča i dela društvenih komentara, istorije, satire, biografije i autobiografije. Njegov rad obuhvata i dve knjige o rekreativnim ratnim igrama. Vels se sada najbolje pamti po naučnofantastičnim romanima i često ga nazivaju „ocem naučne fantastike“, zajedno sa Žil Vernom i izdavačem Hjugom Gernsbakom.[4][5][a] Tokom svog života, međutim, bio je najistaknutiji naprednim stajalištima, čak proročanski društveni kritičar koji je svoje književne talente posvetio razvoju progresivne vizije na globalnom nivou. Kao futurista, napisao je brojna utopijska dela i predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na Svetsku mrežu.[6] Njegova naučna fantastika zamišljala je putovanje kroz vreme, invaziju vanzemaljaca, nevidljivost i biološki inženjering. Brajan Oldis je Velsa nazvao „Šekspirom naučne fantastike“, dok ga je američki pisac Čarls Fort smatrao „divljim talentom“.[7][8] Vels je činio svoja dela uverljivima unoseći uobičajene detalje uz jednu izuzetnu pretpostavku - nazvanu „Velsov zakon“ - što je novelo Džozefa Konrada da ga 1898. nazove „realistom fantastike“.[9] Njegova najznačajnija naučnofantastična dela uključuju Vremeplov (1895), koji je bio njegov prvi roman, Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897), Rat svetova (1898) i vojnu naučnu fantastiku Rat u vazduhu (1907). Vels je četiri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[10] Velsovo najranije specijalizovano obrazovanje bilo je u oblasti biologije, a njegovo razmišljanje o etičkim pitanjima odvijalo se u specifično i fundamentalno darvinističkom kontekstu.[11] On je takođe je bio otvoreni socijalista od malih nogu, često (ali ne uvek, kao na početku Prvog svetskog rata) simpatizirajući pacifističke stavove. Njegovi kasniji radovi postajali su sve više politički i didaktički, a pisao je malo naučne fantastike, dok je ponekad u službenim dokumentima naznačio da je njegovo zanimanje novinar.[12] Romani poput Kipsa i Istorije gospodina Polija, koji opisuju život niže srednje klase, doveli su do sugestije da je on dostojan naslednik Čarlesa Dikensa,[13] ali je Vels opisao niz društvenih slojeva i čak pokušao, u Tono-Bungahz (1909), dijagnozirati englesko društvo u celini. Vels je bio dijabetičar i saosnivač je dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije (danas poznate kao Dijabetes UK) 1934.[14] Biografija Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijom daleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DVA DUBROVAČKA JEZIČNA SPOMENIKA IZ XVI VIJEKA, za štampu priredili M. Rešetar i Ć. Đaneli, Beograd, 1938. Originalni meki kartonski povez. Jezik srpski, ćirilica, LXXI+206 str. + XVII tabli faksimila. Deo edicije: „Srpska kraljevska akademija, Posebna izdanja, knjiga CXXII, Filosofski i filološki spisi“, knjiga br. 32. Izdavač: „Zadužbina Milana Kujundžića“, izdanje br. 7. Milan Rešetar (1860-1942) Bio je hrvatski filolog, književni istoričar i numizmatičar. Završio je studije klasične filologije i slavistike u Beču i Gracu. Doktorirao je u Gracu 1891. godine disertacijom Čakavština i njezine nekadašnje i današnje granice (Die Čakavština und deren einstige und jetzige Grenzen), a 1895. u Beču habilitirao temom Dubrovačke isprave od XIII. do XV. stoljeća (Die ragusanischen Urkunden des XIII–XV. Jahrhunderts). Kao srednjoškolski profesor radio je u Kopru, Zadru i Splitu. Nakon toga nasledio je profesora Vatroslava Jagića i na slavističkoj katedri u Beču predavao 1908-1919. godine. Profesuru je nastavio i u Zagrebu gde je na Filozofskom fakultetu bio redovni profesor od 1919. godine sve do odlaska u penziju 1928. godine. Tada se preselio u Firencu. Od 1924. godine bio je član JAZU. Bio je urednik hrvatskog izdanja „Lista državnih zakona“ u Beču od 1891. godine. Proučavao je stariju hrvatsku književnost, bavio se dijalektologijom i akcentologijom. Odredio je položaj tri hrvatska dijalekata. Pisao je na četiri jezika i ostavio za sobom bogat naučni i stručni opus. Zahvaljujući njegovim istraživanjima udareni su temelji hrvatskoj dijalektologiji. Istraživao je mnoge pisane spomenike i puno je istraživao na terenu. Zanimao se za dubrovačku kulturu i književnost, i kao rođeni Dubrovčanin objavio je mnoge rukopise iz dubrovačke književnosti. Bio je uveren da su Srbi i Hrvati isti narod sa dva imena. Rešetar je smatrao da je i jezik jedan pa je zato objavio dvije inačice svoje gramatike, sa primerima na latinici i sa primerima na ćirilici: Elementar-Grammatik der kroatischen (serbischen) Sprache i Elementar-Grammatik der serbischen (kroatischen) Sprache (1916). Dopunio je numizmatičku zbirku dubrovačkoga novca svojega oca i pisao o numizmatici (Dubrovačka numizmatika, I–II, 1924–25). U Arhivskoj zbirci Joce Vujića nalazimo dva pisma dr Milana Rešetara. Prvo pismo poslato je iz Beča Ilarionu Ruvarcu 1899. godine. Saopštava mu mišljenje o njegovoj Montenegrini koju je dobio na poklon i Talociju koji boravi u Beču o kome kaže da je „Madžar i negdašnji Hrvat.“ Drugo pismo je takođe poslato iz Beča, najverovatnije Dimitriju Ruvarcu, 1902. godine. Zahvaljuje na knjizi koju mu je poslao i blagodari mu u ime svog tasta V. Jagića i profesora Jirečeka, kome je takođe poslao jedan primerak svoje knjige.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na pocetku malo podvuceno grafitnom olovkom, ostalo sve uredno! Aleksandar Belić (Beograd, 2. avgust 1876. - Beograd, 26. februar 1960) filolog i lingvist, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, predsednik SANU i član mnogih akademija u Jugoslaviji i inostranstvu. Osnovnu školu i Prvu beogradsku gimnaziju završio je u Beogradu. Studije filologije započeo je u Beogradu, a nastavio na univerzitetima u Moskvi i Odesi. Po završetku studija pozvan je da ostane na katedri na lingvistiku i filologiju Moskovskog univerziteta, međutim se vratio u Beograd, gde je 1899. postavljen za docenta Velike škole. Jednu je godinu proveo na usavršavanju u Nemačkoj na Univerzitetu u Lajpcigu, gde je napisao i odbranio doktorsku disertaciju o slovenskim sufiksima za umanjivanje i uvećavanje. Disertacija mu je štampana na nemačkom jeziku u dva dela (1901. i 1904). Pošto je najpre izabran za vanrednog profesora, 1906. je izabran za redovnog profesora Beogradskog univerziteta i to srpskohrvatskog jezika, slovenske filologije i lingvistike, što je predavao dugi niz godina. Osnovao je 1905. časopis Srpski dijalektološki zbornik u izdanju Srpske kraljevske akademije, koji je pod njegovom redakcijom izlazio preko 50 godina. Pisao je naučne studije o srpskohrvatskom jeziku, o njegovim dijalektima i istoriji. Mnogi radovi koje je objavljivao posvećeni su gramatičkim studijama slovenskih jezika. Bio je osnivač a potom i urednik časopisa Južnoslovenski filolog i Naš jezik. Glavna dela: Dijalekti istočne i južne Srbije, Beograd, 1905. Akcentske studije, Beograd, 1914. O dvojini u slovenskim jezicima, Beograd, 1932. O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku, Beograd, 1941. Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika, Beograd, 1923. Glavni je i odgovorni urednik prve knjige još nedovršenog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika (Beograd, 1959– ). Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 4. februara 1905, a redovni 3. februara 1906. Njegova pristupna beseda u Akademiju je Osnovne crte istorijskog razvitka sprskog jezika. Rektor Beogradskog univerziteta akademske 1933/34. godine. Predsednik Srpske kraljevske akademije postao je 1937., nasledivši na tome mestu Bogdana Gavrilovića. Na toj značajnoj poziciji ostaje do smrti, ukupno 23 godine. Ovaj period ostaće upamćen i po tome što je Akademija dva puta menjala ime, najpre u Srpska akademija nauka, a zatim u Srpska akademija nauka i umetnosti (kraće: SANU), kako se i danas zove. Aleksandar Belić dao je značajan doprinos radu Akademije kao njen predsednik s najvećim stažom dosad. Jedan je od potpisnika Novosadskog dogovora o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku 1954. godine. Bio je član nekoliko akademija nauka: Jugoslavenske, Slovačke, Češke, Poljske, Bugarske, Bavarske; član naučnih društava u Lavovu, Pragu i Danskog kraljevskog društva; počasni profesor Moskovskog univerziteta „Lomonosov“ i Univerziteta u Glazgovu.

Description Roger Braun je lovac na glave. Sebe smatra najboljim ali i najlošije plaćenim agentom za zapošljavanje u celoj Norveškoj. Žena mu je lepa i skupa, baš kao i vila u kojoj živi, pa je prinuđen da krade dragocena umetnička dela. Klas Greve je savršen kandidat za svako direktorsko mesto. Osim toga, poseduje i velike seksualne apetite, kao i Rubensovu sliku vrednu na stotine miliona. Kad bi se Roger Braun dokopao te slike, svi njegovi finansijski problemi bili bi rešeni, a žena Dijana zauvek njegova. Dijana želi galeriju slika. I dete. Svi nešto žele. Svako mora nešto – ili nekog – žrtvovati da to dobije. Počeo je lov na glave. „Lovci na glave imaju sve što čini odličan krimi roman: čudna ubistva, iznenađujuće nestanke i iznad svega briljantnu prevaru za sve pare.“ Bogrummet (Danska) „Ovaj roman prikazuje različite ljude pune mana upletene u priču intrigantnog zapleta, savršene karakterizacije, idealne za prenos na veliko platno sa višeznačnim i iznenađujućim krajem… Pravi triler od početka do kraja.“ Library Journal „Ako ne znate ko je Nesbe, krajnje je vreme da se opametite.“ USA Today „Poput Lašona, Nesbe sa morbidnim oduševljenjem istražuje najmračnije kriminalne umove smeštajući ubice tamo gde im se najmanje nadate… Njegovi romani izazivaju izluđujuću zavisnost.“ Vanity Fair „Ovo je jedna od onih knjiga koje jednostavno morate da pročitate… Nesbeov besramni stil pisanja je toliko uzbudljiv da u poređenju sa njim Džejms Elroj izgleda kao dobrica a Bret Iston Elis kao školarac.“ Helsingin Sanomat (Finska) „Izuzetno zabavan, prvoklasni krimi roman u kome Nesbe koristi sve svoje književne trikove kako bi nam dao priču koja je uzbudljivija i neverovatnija od svega što je ranije napisao.“ Dagbladet (Norveška)

brosirani povez 1926 jako lepo ocuvana

Poljoprivredna biblioteka, 1942. Udžbenički format, 22 cm, 32 strane. Lepo očuvana, požutela, ima pečate i zacepljenu riknu. s

edicija KADOK izdavac prosveta 1984 tvrdi povez na 188 str odlično ocuvana

izdaje izdavacko preduzece narodna prosveta beograd period izmedju dva rata tvrdi povez 288 str ostecen hrbat

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Borba Crne Gore za prosirenje i drzavnu samostalnost(1784-1878).Napisao:Dr.Jovo Toskovic.God 1936.

Milan Šević PROSVETNA POLITIKA I POLITIČKA PROSVETA Beograd, 1928. Udžbenički format, 48 strana. Nema korice, požutela, ima pečate. s

tvrdi povez jako lepo ocuvana

biblioteka zabave i znanja br 3 iz 1912 240 strane jako lepo ocuvana

Poljoprivredna biblioteka, 1942. Udžbenički format, 22 cm, 38 strana. Lepo očuvana, požutela. Orah, leska, orasi, lešnici, podmlađivanje drveta, umnožavanje... s

Biblioteka Narodnog fronta Srbije O PRERADI VOĆA I POVRĆA Beograd, 1949. Udžbenički format, 64 strane. Spolja kao na slikama, požutela, sa pečatima, sem toga očuvana. Vođe, povrće, prerada, sušenje, zaboravljena znanja... s

ocuvana 4,4-,,kao na slikama,,malo pozutele,pre svega spolja tvrde korice,,,narodna knjiga biseri decje knjizevnosti cena umanjena! v-1

Enid Blyton Tina und Tini Enid Blyton; Tina und Tini. - bk1819; Schneider Buch Verlag,München; 1984; Paperback; Illustr.; Deutsch kao nova

VLADIMIR ILJIČ LENJIN ODABRANA PISMA (212) ŠKOLSKA KNJIGA ZAGREB 1984 Bibliteka SUVREMENA MISAO I. PISMA 1894-1903 II. PISMA 1903-1914 III. 1914-1922 + PISMA IZ 1923 (6) ................................................................... Pisma: ULAJNOVOJ PLEHANOVU GORKOM ROZI LUKSEMBURG LUNAČARSKOM ŠKLOVSKOM KOLONTAJ ZINOVJEVU TROCKOM ORDŽONIKIDZEU STALJINU . . . ................................................................. Odabrao, preveo i pogovor .....GAJO PETROVIĆ....... LENJIN I NJEGOVA PISMA KAZALO IMENA LATINICA B R O Š 21 CM 336 STRANICA NEKORIŠĆENO g/21

Hortus, poljoprivredni katalog, Subotica 1939/40. HORTUS, VOĆNI I LOZNI VELE RASADNIK SUBOTICA, 1939-1940. Udžbenički format, 80 strana. Požutela, podvlačena i obeležavana drvenim bojicama, sem toga očuvana. s

Description Noćna smena – Stiven King Noćna smena: Ništa nikada nije onakvo kakvim se čini. PRVA ZBIRKA KRATKIH PRIČA KOJU JE MAJSTOR ŽANRA OBJAVIO JOŠ DAVNE 1978. GODINE. U pričama koje slede, srešćete svakojaka bića: vampire, demonske ljubavnike, bauka koji obitava u plakaru i kojekakve užase. Ništa od toga nije stvarno. Ni stvor ispod vašeg kreveta koji vreba priliku da vas uhvati za otkriveni zglob nije stvaran.Vi to dobro znate. Baš kao što znate da neće moći da vas uhvati, ako vam noga ostane ispod pokrivača. Iz najvećih dubina tame, u kojoj mutirani pacovi brane svoje carstvo, a kataklizmički virusi prete da unište čovečanstvo, pa sve do vrtoglavih visina sa kojih se prelepa devojka baca u susret mraenoj sudbini, ova jedinstvena zbirka dvadeset kratkih priča odvešće vas u podzemne lavirinte najjezivije, najstrašnije mašte našeg vremena. Kingova namera ovde je jasna: uplašiće vas toliko da ćete doći na korak do ludila…a možda i pre?ete tu tanku liniju, ko zna?

Description „Jedan od najvećih ljubavnih romana na svetu.“ Henri Džejms Pisac je došao na ideju da piše o nesrećnoj junakinji na osnovu sopstvenog iskustva sa jednom pariskom kurtizanom i roman je odmah doživeo ogroman uspeh kako u Francuskoj, tako i u svetu. Mladi provincijalac iz dobrostojeće ali konzervativne porodice Arman Dival zaljubljuje se u prelepu i preskupu parisku kurtizanu Margerit Gotje, koja je obolela od tuberkuloze i koja nošenjem belih i crvenih kamelija signalizira svojim obožavaocima da li je na raspolaganju ili ne. Krećući se u visokim aristokratskim krugovima i pošto se i sama zaljubi u Armana, odluči da odbaci prethodni život i prihvati njegovu bračnu ponudu, ali će se između njih isprečiti nepremostive socijalne prepreke, intrige i okolnosti koje će uticati na tragičan kraj ove ljubavne priče. Ubrzo postavljen i na scenu, roman je samo do kraja XIX veka bio preveden na dvadesetak jezika. Osim toga, inspirisao je Šopena da komponuje muziku za istoimeni balet a Verdija za operu Travijata, prema romanu su snimljeni mjuzikl nagrađen Oskarom Mulen ruž i više filmskih adaptacija, dok su glavnu junakinju igrale velike pozorišne i filmske dive kao Sara Bernar, Greta Garbo, Izabel Iper i mnoge druge.

Description Poslednji deo trilogije o Bekstromu, junaku po kome je snimljena istoimena TV serija. Ovo je zločesta bajka za odraslu decu, a da nije bilo poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, engleskog premijera ser Vinstona Čerčila, ruskog predsednika Vladimira Putina i kriminalističkog komesara Everta Bekstroma iz Zapadne policijske oblasti u Stokholmu, do onoga što se u njoj zbiva nikada ne bi ni došlo. U tom smislu, ovo je priča o sveukupnom i konačnom rezultatu radnji koje su četiri čoveka preduzela u periodu od preko stotinu godina. Četiri čoveka koji se nikada nisu upoznali i koji su zaista živeli svoje živote u različitim svetovima, a najstariji među njima je ubijen četrdeset godina pre nego što je najmlađi uopšte rođen.Kao i mnogo puta pre, i nezavisno od toga u kakvom se društvu ili okruženju obreo, Evert Bekstrom će i sada na priču staviti tačku. Lejf G. V. Pešon „Uprkos ili baš zahvaljujući Bekstromovom nemogućem karakteru, delovi zapleta uspešno se spajaju u sjajnu celinu koja će zadovoljiti čitaočevu želju za raznovrsnom galerijom likova, neobičnim podudarnostima i istorijskim osvrtima…“ Aftonbladet „Istinita priča o Pinokiovom nosu je elegantno ispričana, veoma složena priča sa mnoštvom likova – sve vrvi od policajaca, kriminalaca i važnih epizodista. Pešon uspeva da navede čitaoce da se osećaju čas potpuno neupućeno čas lukavo, ali nikada lukavije od svog policijskog komesara, koji se sve vreme gega jedan korak ispred njih.“ Boras Tidning „Ponekad otvorim neku od Pešonovih knjiga o Bekstromu, a zatim shvatim da je tri ujutru, a ja je i dalje držim u rukama.“ Göteborgs-Posten

Beograd SKZ 1894, knjiga br. 17 tvrdi povez, str. 221, cirilica stanje odlično

Knjiga iz biblioteke Berislava kosiera Берислав Косиер (Београд, 31. март 1930 — Београд, 30. мај 2002) био је српски и југословенски књижевник и публициста, аутор прозе, поезије и есеја dobro očuvana, bez zadnje korice

Description „Kipling je govorio da majstorska umešnost stoji u osnovi svake velike umetnosti. Te reči smo neprekidno imali na umu čitajući obiman (i pisan veoma negovanim stilom) nastavak Katedrale na moru. Ovo je dobar istorijski roman koji uspeva da prenese čitaoca u atmosferu prošlih vremena, svakako nastavak na visini izvornika.“ Karlos Barba, Kultura/e, La Vanguardia „Najbolje u romanu je što je stvoren gotovo magičan svet jedne još prepoznatljive Barselone, ali čija prošlost je nepoznata. Falkones je otkriva, prikazuje njene draži i približava nam je u visprenoj igri paralelizama. Ti paralelizmi, uz spektakularno verodostojan odraz minulih epoha, doprinose da romanNaslednici zemlje višestruko ispuni zahteve uspele istorijske pripovesti.“ Huan Anhel Huristo, ABC Cultural