DOSIJE SNOUDEN Luk Harding Izdavač: Evro Giunti Broj strana: 307 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm Godina izdanja: april 2014. Opis Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. Nova knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bohumil Hrabal (češ. Bohumil Hrabal; Brno, 28. mart 1914 — Prag, 3. februar 1997) je bio češki književnik. Život i rad Rođen je u Brnu u Moravskoj. Živeo je kratko vreme u Pragu, ali odrastao je u Nimburku kao direktorov posinak. Diplomirao je pravo na Karlovom univerzitetu u Pragu. U Pragu živi od kasnih četrdesetih godina 20. veka. Radio je kao fizički radnik u čeličani pedesetih godina. To iskustvo ga je inspirisalo da piše hiperrealistične tekstove. Njegov najbolji roman je „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965). Po tom romanu je Jirži Mencel je režirao film, koji je dobio Oskara za najbolji strani film. Te 1965. godine kupio je vikendicu, u koju je odlazio na odmor celoga života. Bio je veliki pripovedač, a omiljena kafana, koju je posećivao bila je „Kod zlatnog tigra“ u Pragu. Tu se susretao sa Vaclavom Havelom, a imao je susrete i sa američkim predsednikom Klintonom i Medlin Olbrajt. Nekoliko njegovih dela nije objavljeno u Čehoslovačkoj, jer su vlasti imale primedbi na te knjige. Umro je tako što je pao sa petog sprata zgrade bolnice, dok je navodno pokušavao da nahrani golubove. Kasnije se spominjalo da je Hrabal inače stanovao na petom spratu i da je u nekoliko svojih knjiga spominjao samoubistvo skakanjem sa petog sprata. Pisao je ekspresivnim, vizuelnim stilom i često je koristio duge rečenice.[1] Njegovo delo „Časovi plesa za starije“, ima samo jednu rečenicu. Mnogi likovi u Hrabalovim delima su prikazani kao „pametne budale“. Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu smatra se jednim od najvećih čeških književnika 20. veka. Njegova dela su prevedena na 27 jezika.

Odlično očuvano! Autor - osoba Bulatović, Miodrag, 1930-1991 = Bulatović, Miodrag, 1930-1991 Naslov Najveća tajna sveta : izabrane pripovetke / Miodrag Bulatović ; izbor i predgovor Milorada Đurića Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1971 (Beograd : Kultura) Fizički opis XLI, 297 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad Đurić, Milorad Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ64, ǂknj. ǂ432 ISBN (Plast.) Napomene Predgovor: str. VII-XLI Beleška o piscu: str. [301]. Predmetne odrednice Bulatović, Miodrag, 1930-1991 -- Pripovetke Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 – Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo. Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”. Govorio je francuski jezik. Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine. Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca MG54 (N)

MILOVAN ĐILAS LJUBAV I DRUGE PRIČE Meki povez Oštećenje na rikni Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac. Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966. Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5] Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7] Sadržaj 1 Biografija 1.1 Revolucionarni studentski pokret 1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici 1.3 Rad u Partiji do početka rata 1.4 Oslobodilački rat i revolucija 1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941. 1.4.2 Slom ustanka u Srbiji 1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942. 1.4.4 Prelazak u Bosnu 1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci 1.4.6 Misija u SSSR 1944/45. 1.5 Sukob sa Informbiroom 1.6 Nova misao 1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa 1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici 1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu 2 Dela 3 Stavovi 3.1 O crnogorskoj naciji 4 Nasleđe 5 Literatura 6 Izvori 7 Vanjske veze Biografija `Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]` Milovan Đilas `Đido` je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji. Revolucionarni studentski pokret Glavni članak: Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih. Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ. Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10] Robija u Sremskoj Mitrovici Milovan Đilas na robiji u Sremskoj Mitrovici 1933. godine. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov `Izgubljeni raj`, za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka `Za čistoću i boljševizaciju Partije`, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: `Naša Stvarnost`, `Sodobnost` `Književni Savremenik`, `Mlada Kultura` itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Oslobodilački rat i revolucija Ustanak u Crnoj Gori 1941. Glavni članak: Ustanak u Crnoj Gori 1941. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11] — Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista. Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[13] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu. Slom ustanka u Srbiji Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu `Borba`, glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu. Streljanja u Crnoj Gori 1942. Glavni članci: Četničko-partizanski sukob i Leva skretanja Wikiquote „Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[14]“ (Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.) Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i `pasjih grobalja` za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi` po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji` zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[14] U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je `jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili`.[15] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[16] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu `posle blamaže i neuspeha`, nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[17] Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[17] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[17] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[17], odnosno `ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom`.[18] Wikiquote „Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[17]“ (Milovan Đilas) Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut `policijskim dezinformacijama`, koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[19] Prelazak u Bosnu Radio je na uređivanju partijskog lista `Borba` koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK `Proletera`, izrađivao je `biltene Vrhovnog štaba`, radio je na radio-stanici `Slobodna Jugoslavija` , na rasturanju članka `Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe` po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd Biblioteka Avantura reči Prevod: Duška Radivojević Povez: broširan Broj strana: 443 + 496 Spolja kao na slikama (kod prve knjige sitno oguljen ćoškić na hrbatu). Pečatirane, vrlo dobro očuvane. Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. LAVIRINT DUHOVA I Barselona 1938: jednog martovskog sumraka, pošto je bio odsutan više od godinu dana, Fermin Romero de Tores vraća se u Barselonu. Građanski rat je u jeku i za njega je izuzetno opasno da bude u gradu, ali on po svaku cenu želi da ispuni obećanje koje je dao svom preminulom prijatelju i da poseti njegovu porodicu. Baš kad stigne do njih, počinje stravično bombardovanje Barselone, i Fermin iz ruševine stana uspeva da izvuče živu samo prijateljevu osmogodišnju ćerku Alisu. Nedugo potom, na grad pada nov talas bombi i Alisi se gubi svaki trag. Fermin očajnički pokušava da je nađe, ali njegovi napori ostaju uzaludni. Barselona 1959: Maurisio Valjs, ministar nacionalnog obrazovanja, na vrhuncu je moći. On je najistaknutija figura kulturne scene Španije, ideolog takozvanog intelektualnog preporoda zemlje i jedan od najcenjenijih književnih stvaralaca novog doba. Iza bleštave figure nacionalnog heroja, međutim, nalazi se čovek progonjen demonima prošlosti, zabrinut za sopstveni život. U misteriju ministrovog života upliće se i devojčica iz Ferminove prošlosti, koja je nestala u tragičnom događaju iz Građanskog rata – Alisa. LAVIRINT DUHOVA II Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali. (K-161)

Autor: Vida Ognjenović Povez: tvrd Br. strana: 12,5x20,5 Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića 1941. godine. Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

Oliver Pötzsch Vrag iz Bamberga Znanje, 2023. 590 strana. Veoma očuvana. Jesen 1668. Schongauski krvnik Jakob Kuisl putuje u Bamberg sa svojom obitelji na vjenčanje svoga brata, također krvnika Bartholomäusa. Čim stigne, sazna da Bambergom hara okrutni ubojica. Prvo su se u rijeci Regnitz pojavili odrezani ljudski udovi, a zatim su i u gradu pronađena tijela brutalno ubijenih građana. Očevici tvrde da su na ulicama Bamberga uočili golemu divlju životinju pa se gradom ubrzo počinje širiti priča o vukodlaku. U gradu nastaje panika i nitko se više ne osjeća sigurnim. Prvi osumnjičeni privode se na ispitivanje u gradsku tamnicu. Bude se i sjećanja na bamberški progon vještica otprije trideset godina i mnogi se građani počinju bojati da bi se povijest mogla ponoviti. Napetost je na vrhuncu i Jakob Kuisl mora djelovati brzo ako želi spriječiti novi lov na vještice. Sa svojom kćeri Magdalenom i medikusom Simonom Fronwieserom, krvnik pronalazi svježe tragove koji ga odvode do bamberškog vraga… `Napeti povijesni roman savršeno dočarava atmosferu Bavarske sedamnaestog stoljeća.` Publishers Weekly `Inspirirana autorovom obiteljskom prošlosti, ova izvrsna priča oživljava Bavarsku iz 17. stoljeća sa svim njezinim strahovima, praznovjerjem i političkim igrama. Jakob Kuisl nije obični krvnik već realan čovjek u potrazi za istinom.` School Library Journal `U ovome romanu ima dovoljno fantastičnog u mračnome praznovjerju da bi se svidio čitateljima fantazije, a napetost, intrige i obrati zasigurno će privući ljubitelje trilera.` Booklist `Briljantno oslikana atmosfera garantira užitak čitanja.` Kirkus Reviews Oliver Pötzsch (1970.) dugi je niz godina radio kao scenarist televizijskih filmova, a danas je poznat kao autor povijesnih romana. Njegovi romani o schongauskom krvniku Jakobu Kuislu proslavili su ga daleko izvan granica Njemačke. On je i sam potomak Kuislovih koji su 300 godina bili najčuvenija dinastija krvnika u Bavarskoj. Vrag iz Bamberga peti je nastavak ovog serijala.

Knjaževac Prosveta, 1980. Druga knjiga priča najbolje pripovedačice Albaharijeve generacije. Izvanredno očuvana. Mirjana Pavlović (Majdanpek, 1943) srpska je književnica, pravnica, magistar ekonomije i profesor engleskog jezika i književnosti. Biografija Rođena 1943. godine u Majdanpeku, osnovnu školu i gimnaziju završila je u Požarevcu. U Beogradu živi od 1961. godine, gde je diplomirala i magistrirala na Pravnom fakultetu i diplomirala na Filološkom fakultetu. Najduže bila je zaposlena kao profesor ekonomije i predavač engleskog jezika u Višoj tehničkoj PTT školi. Prevodila stručne radove sa engleskog (objavljene tri knjige i veći broj članaka iz oblasti ekonomije i sociologije). Od 2001. godine je u penziji. Član je Srpskog književnog društva.[1] Zbirke pripovedaka Zajednički imenitelj, Književna omladina Srbije, 1976. (nagrada Isidora Sekulić) Čekaonica, Prosveta, 1980. Smrtolovka, Prosveta , 1986, (u najužem izboru za Andrićevu nagradu) Sumoreske, Književna omladina Srbije, 1995. Zrno zrnu, Narodna knjiga, 2003. (nagrada Isidorinim stazama; u najužem izboru za nagradu Žensko pero) Trpeza bez glavnog jela, Arhipelag, Beograd, 2012. Antologije i izbori Srpska pripovetka 1950-1982, Književna omladina Srbije, Beograd, 1983, prir. Radivoje Mikić Antologija beogradske priče II, Vreme knjige, Beograd, 1994, prir. Aleksandar Jerkov Poslednje priče napisane rukom, Književna omladina Srbije, Beograd, 1995, prir. Danilo Nikolić Čarobna šuma (srpska erotska pripovetka), Radio B92, Beograd, 1996,prir. Vasa Pavković i Dejan Ilić Mala kutija (najkraće srpske priče XX veka), Jugoslovenska knjiga, Beograd, 2001,prir. Mihajlo Pantić Antologija pripovedaka srpskih književnica, Zepter Book World, Beograd, 2002, prir. Rajko Lukač Ženski kontinent, (antologija savremene srpske ženske priče), Prosveta, Beograd, 2004. prir. Ljiljana Đurđić, Svet oko nas (evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci), Arhipelag, Beograd, 2009, prir. Gojko Božović Nagrade i priznanja Nagrada Isidora Sekulić, 1976.[2] Nagrada Isidorinim stazama („Plavi jahač 2), 2002. Andrićeva nagrada, 2012.[3]

SNEŠKO - JU NESBE IZDAVAČ: LAGUNA GODINA: 2013 PISMO: LATINICA BROJ STRANA: 495 POVEZ: MEK STANJE KNJIGE: OČUVANA „JU NESBE IMA NEKO NESHVATLJIVO UMEĆE DA SASVIM PRESTRAVI ČITAOCE, A SNEŠKO NIPOŠTO NIJE IZUZETAK OD TOG PRAVILA.“ METRO NOVEMBAR JE, I OSLO JE PREKRIO PRVI SNEG. PO POVRATKU KUĆI S POSLA BIRTA BEKER HVALI SNEŠKA BELIĆA KOJEG SU NJEN SIN I MUŽ NAPRAVILI U DVORIŠTU. MEĐUTIM, NISU GA NAPRAVILI ONI. PORODICA ZBUNJENO PRILAZI PROZORU DA VIDI SNEŠKA I SIN SHVATA DA JE ON OKRENUT PREMA KUĆI. CRNE OČI GLEDAJU PRAVO KROZ PROZOR. U NJIH. VIŠEM INSPEKTORU HARIJU HULEU STIGLO JE ANONIMNO PISMO. U POTPISU STOJI „SNEŠKO“. KASNIJE HARI OTKRIVA NIZ UZNEMIRUJUĆIH SLIČNOSTI MEĐU ZASTARELIM SLUČAJEVIMA NESTALIH LICA. UDATIM, PORODIČNIM ŽENAMA GUBI SE SVAKI TRAG NA DAN PRVOG SNEGA. ISTE TE NOĆI SILVIJA OTERSEN GRABI KROZ PRVI SNEG U ŠUMI NADOMAK OSLA. ZNA DA JOJ ŽIVOT ZAVISI OD BEKSTVA, ALI NE ZNA ŠTA JE GONI. SREĆOM, NE ZNA NI ŠTA JE ČEKA NA PUTU... „DA LI ĆE TAJANSTVENI UBICA, NAZVAN PO SNEŽNOJ VIZITKARTI KOJU OSTAVLJA NA MESTU ZLOČINA NADMUDRITI HARIJA HULEA, U ČIJEM REZIMEU STOJI I SEMINAR O SERIJSKIM UBICAMA PRI FBI? PA, NEĆEMO VAM NIŠTA RAZOTKRITI, OSIM DA ĆE STVARI POSTATI VRLO HLADNE – I MRAČNE.“ PHILADELPHIA INQUIRER „NESBE S PRAVOM SLOVI ZA NAJPRIZNATIJEG PISCA TRILERA U NORVEŠKOJ. ONO ŠTO HARI HULE OTKRIJE ZAUVEK ĆE PROMENTI VAŠE MIŠLJENJE O BELOM DOBRIČINI. SNEŠKO JE IZVANREDAN TRILER KOJI ĆE POREMETITI VAŠU DREMKU DOK NAPOLJU VEJE.“ NATIONAL PUBLIC RADIO (USA) „NESBE JE PIKASO NORVEŠKOG KRIMIĆA: LIKOVI SU ŽIVOPISNI DO DETALJA, ELEGANTNO UKOMPONOVANI U PRIČU. A TA PRIČA NIJE SAMO OVAJ ROMAN VEĆ ČITAV SERIJAL – NA PUTU DA POSTANE NAJBOLJI U ISTORIJI NORVEŠKOG KRIMINALISTIČKOG ROMANA.“ STAVANGER AFTENBLAD

Laguna, 2021. Praktično nekorišćena. Sigurno ste poznavali tinejdžera kakav je Čarli Krebtri. Izopačene mašte, zlokobnog osmeha – najradije sam, nikad u većem društvu. Negde u sebi podozrevate da je u stanju da učini nešto strašno. Pre dvadeset pet godina Krebtri je upravo to i dokazao – izvršio je šokantno ubistvo koje je privuklo onu čudnu, bizarnu popularnost kakva postoji jedino u najmračnijim ćoškovima interneta – i inspiriše ubice imitatore. Pol Adams se isuviše dobro seća tog slučaja: i Krebtri – i njegova žrtva – bili su Polovi drugari. Pol je polako sredio svoj život. No zdravstveno stanje njegove stare i dementne majke sada se pogoršalo. Iako se svakim delićem tela opire, vreme je da se vrati kući. Ubrzo sve kreće po zlu. Pol saznaje da detektivka Amanda Bek istražuje novog imitatora ubicu koji je u obližnjem gradu Federbanku počinio nedelo slično Krebtrijevom. Majka mu je rastrojena, tvrdi da u kući ima nečega. I neko ga prati. A to ga podseća na strašni dan od pre dvadeset pet godina. Nije to bilo samo ubistvo. Čarli Krebtri je nestao i potom ga više niko nikad nije video... „Drugi roman Aleksa Norta jednako je uzbudljiv kao i prvi, i još strašniji. Atmosfera je jeziva dok otkrivamo kako prošlost zadire u sadašnjost i kako snovi utiču na stvarnost, a u zastrašujućem svetu Senki postaje sve teže razlučiti jedno od drugog… i košmar preuzima kontrolu.“ Aleks Majklidis „Ako volite Stivena Kinga, sigurno će vam se dopasti novi Nortov triler.“ Library Journal Aleks Nort je pseudonim anonimnog autora rođenog u Lidsu, u Engleskoj, gde i sad živi sa suprugom i sinom. Studirao je filozofiju na Univerzitetu u Lidsu gde je i radio na Odeljenju za sociologiju pre no što se posvetio pisanju.

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.

Rade Simović: PRESJEKA, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo 2008, tvrdi povez, str. 199. Pripovetke. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Раде Г. Симовић (Јабука, 25. мај 1957) је српски драматург и театролог. Рођен је 1957. у насељу Јабука у тадашњој општини Фоча. Дипломирао је театрологију и докторирао књижевност. Докторат је одбранио на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци. Био је помоћник министра културе Републике Српске у периоду од 1992, као и директор Републичке установе за културу СРНА фест. Заједно је са Николом Кољевићем организовао културну манифестацију „Православни гласови и звуци“, која је одржана у сарајевској Скендерији 18. октобра 1990. Организовао је и културну манифестацију „С гусларима на Васкр“, која је одржана 6. априла 1991. на Илиџи. У Српском Сарајеву је живио до прољећа 1996. Обављао је дужност умјетничког директора Народног позоришта Републике Српске до 2011. Ради као драматург Народног позоришта Републике Српске, и као наставник на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву гдје предаје драматургију и продукцију. Награде За документарни филм Крст – ић који је продуцирао и за који је написао сценарио, освојио је награду на 46. Фестивалу документарног филма у Београду 1996. и награду „Златни витез“ на филмском фестивалу у Минску. Дјела Књиге Драма Републике Српске – један могући поглед (антологија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Драма и идентитет (театролошка студија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Пресјека (приче) На бијелом хлебу (књига пјесама), (1998) Радио драме Косовска вечера Пут са првенством пролаза Повратак у Ишће Драме Хамлет у рајској долини Српске Сценарио Написао је сценарио за документарне филмове: Преображење Јабуке Горње, СРНА филм (1993) Хроника Јабучке школе, СРНА филм (1993) Посљедњи викенд у Сарајеву, СРНА фест (1995/1996) Сарајево – почетак и крај, СРНА фест (1995/1996) Крст – ић, СРНА фест (1995/1996) Крсташи, СРНА фест (1995/1996)

Džepna knjiga, 1958. Biblioteka novih domaćih pisaca Nada. Prva knjiga proslavljenog reditelja i odličnog pisca. Ilustracije Momo Kapor. Dobro očuvana, zapisan broj na uvodnoj strani. Prva knjiga Bore Dršakovića, zbirka pripovedaka `Baloni iz moje ulice`, zanimljiva je iz nekoliko razloga. Ona je celovita u pravom smislu reči: i po sadržini, i po tematici, i po metodu. Čitava Draškovićeva zbirka je u postavljanju problema iz života savremenog čoveka, čoveka koji se vratio iz rata pre svega; njegovih radosti i tuga, jednostavne i tople ljubavi, ili apatije gradskog života, sve do maštanja i svetlih trenutaka. Podsećanja na rat, stalni su lajtmotiv Draškovićev, ali je on prevladan optimističkom notom mirnog života, traženjem smisla i vedrine u naizgled običnim događajima. Sve su to motivi iz savremenog života koji nemaju u sebi nešto izuzetno i neobično, ali se tokom razvijanja zanimljive fabule pretvaraju u potresne ljudske drame. Osobina ovih proza je i njihov savremen, ali neisforsiran metod, koji iznosi kompleksne, značajne i aktuelne umetničke sadržaje. Boro Drašković (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 29. maj 1935) srpski je režiser i scenarista i profesor univerziteta. Biografija Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, u klasi profesora Huga Klajna. Do 1959. godine radio je kao novinar u sarajevskom `Oslobođenju`. Zatim prelazi u sarajevsko Narodno pozorište, da režira pozorišne predstave. Postaje 1965. godine stalni reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U Novom Sadu od 1976. godine je profesor režije na tamošnjoj Akademiji umetnosti. Šef je Katedre za režiju i izvodi multimedijalnu nastavu glume i režije.[1] Kao profesor na mnogim univerzitetima (SAD, Indija, Kuvajt, Irak, Mađarska, Norveška…), jedan od retkih reditelja koji su se, sa podjednakim uspehom bavili raznim medijima (radijom, televizijom, filmom), autor više knjiga o glumi i režiji (Promena, Lavirint, Ogledalo, Paradoks o reditelju, Kralj majmuna…). U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, i naše klasike Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša... Objavio je knjigu-putopis Pogled prolaznika. Piše kratke priče, scenarija, radio-drame i drame. Bora Drašković je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada gradova Beograda, Sarajeva, Novog Sada, pečata grada Orlean, Nagrade filmskih gledalaca (Moskva), Sterijine nagrade za teatrologiju, Statuete Joakim Vujić 2011. godine.[2] Draškoviću je pripala i nagrada mediteranskih filmskih festivala za mir i toleranciju (Jerusalim), Nagrada Ekrani Ljubavi za najbolji umetnički doprinos (Verona), Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Nagrada Udruženja filmskih radnika Srbije za životno delo, odnosno za sveukupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji... Bio je i laureat Tiveriopoljske filmske alijanse na Asterfestu.[3] Supruga Maja Drašković (scenarista, kostimograf, scenograf), stalni mu je saradnik u svim projektima i medijima.[4] Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli. — Boro Drašković On je član i počasni doktor Evropske Filmske Akademije ESRA, kao i član Srpskog PEN centra.[5] Dela Filmovi Godina Naziv 1969. Horoskop 1971. Nokaut 1979. Usijanje 1985. Život je lep 1994. Vukovar - jedna priča Dokumentarni filmovi i TV drame Promena Peta kolona Žena Žad Nešto sasvim lično Prizori iz Kine 1,2,3 Ježi Kavalerovič Haldor Laksnes Pohvala Islandu, 1973. Ubijanje kitova Paradoks o šahu, 1973. Prva žena dirigent Nedelja popodne na Grenlandu, 1973. Kuhinja, 1976. Moderni izraz u umjetnosti Čudo iz Bruklina, Film o filmu: Seobe Sasvim lično Knjige Promena Ogledalo Lavirint[6] Paradoks o reditelju Kralj majmuna, Prometej - Novi Sad, 1996. Pogled prolaznika, Prometej - Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-515-0019-3.. Ravnoteža, Književna opština Vršac. 2007. ISBN 978-86-7497-128-4.. Драма редитеља Филм о филму, Прометеј - Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-515-0551-8.. Krug maslinom, Pozorišni muzej Vojvodine. . Нови Сад. 2011. ISBN 978-86-85123-55-9.. Rečnik profesije, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac. 2012. ISBN 978-86-909821-7-2.. [7]

KNJIGA JE NOVA, NECITANA.. ZNANJE, 2012 189 STRANA JEDINA MANA, TRAG OD ODLEPLJENE CENE NA ZADNJOJ KORICI, STO SE VIDI NA SLICI.. Helsinki je suočen s nemilosrdnim klimatskim promjenama: poplavljeni su tuneli podzemne željeznice, na ulicama gore napušteni automobili, vlasti su izdale upozorenja o malariji, tuberkulozi, eboli i kugi. Ljudi bježe na daleki sjever Finske i Norveške gdje su uvjeti života još podnošljivi. Pisac Tapani Lehtinen jedan je od rijetkih kojih su još sposobni i voljni živjeti u gradu. Kada njegova voljena supruga Johanna nestane, Tapani se daje u očajničku potragu za njom. Čini se da je Johannin nestanak povezan s novinskim člankom na kojem je radila, o politički motiviranom serijskom ubojici poznatom kao “Iscjelitelj”… Triler koji oduzima dah. RETKO!!!!!!!!

format 150 x 230 mm 299 stranica tvrdi povez Mlada Norvežanka, zvijezda televizijskih sapunica, koja je došla u Australiju kako bi radila kao konobarica, pronađena je mrtva na obali oceana. Svi tragovi upućuju na ubojstvo. Harry Hole, detektiv iz policijske uprave u Oslu, odlazi u Sydney da pomogne australskoj policiji u istrazi. Iako mu je namijenjena uloga promatrača, pasivnost Harryju nije u krvi: uključuje se u istragu, a na kraju je u slučaj umiješan i na osobnoj razini jer se zaljubljuje u Birgittu - prijateljicu ubijene djevojke. Njegovo fizičko i duhovno putovanje Australijom sve ga više povezuje s aboridžinskim mitom o čovjeku šišmišu koji za sobom vuče trag smrti. `Šišmiš` je prvi roman u serijalu o Harryju Holeu, detektivu koji je Nesboa učinio planetarno popularnim autorom. trp

Ljubica Nenezić : MOŽDA STE SREĆNI , Stručna knjiga 2001, str. 64. Zbirka priča. Očuvanost 4. .Radila je kao profesor srpsko - hrvatskog jezika i književnosti, bila je direktor škole, prosvetni savetnik u Međuopštinskom zavodu za vaspitanje i obrazovanje u Kruševcu, kao i školski nadzornik u Ministatstvu prosvete i sporta Republike Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Bagdala“. Jedan je od osnivača Književnog društva prosvetnih radnika Kruševca. Prozu i prikaze knjiga objavljuje u srpskoj književnoj periodici. Objavljene knjige: “Trenuci” (1993), “Embargo na moravski način” (1994), “Nedokučiva strana žene” (1995), ”Unutrašnja strana”(1996), ”Cvet bagrema” (1997), “Drugi stepen” (1998), “Možda ste srećni” (2001), ”Druga obala” (2002), “Srećno mesto” (2003), “Kad propisi nisu važili” (2005), “Ništa nije prošlo” (2009), ”Bez nje ne možemo” (2013).

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Autor - osoba Džunić, Slobodan, 1921-1998 = Džunić, Slobodan, 1921-1998 Naslov Izabrane pripovetke / Slobodan Džunić ; izbor i predgovor Pavle Zorić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIX, 274 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Zorić, Pavle, 1934-2005 = Zorić, Pavle, 1934-2005 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ523 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. [VII]-XIIX: Predgovor: Pripovedački `Prasvet` Slobodana Džunića / Pavle Zorić Beleška o piscu: str. [276] Rečnik. Predmetne odrednice Džunić, Slobodan, 1921- Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 – Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik. Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu. Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973. Nagrade Nagrada „Borisav Stanković”, posthumno, za roman Vetrovi Stare planine, 1999. MG134

Sara Paretsky - Toxic Shock Penguin, 1990 320 str. meki povez stanje: vrlo dobro, pečat na prvoj strani. V.I. Warshawski #5 V.I. Warshawski isn`t crazy about going back to her old south Chicago neighborhood, but a promise is something she always keeps. Caroline, a childhood friend, has a dying mother and a problem -- after twenty-five years she wants V.I. to find the father she never knew. But when V.I. starts probing into the past, she not only finds out where all the bodies are buried -- she stumbles onto a very new corpse. Now she`s stirring up a deadly mix of big business and chemical corruption that may become a toxic shock to a snooper who knows too much. Sara Paretsky is a modern American author of detective fiction. Paretsky was raised in Kansas, and graduated from the state university with a degree in political science. She did community service work on the south side of Chicago in 1966 and returned in 1968 to work there. She ultimately completed a Ph.D. in history at the University of Chicago, entitled The Breakdown of Moral Philosophy in New England Before the Civil War, and finally earned an MBA from the University of Chicago Graduate School of Business. Married to a professor of physics at the University of Chicago, she has lived in Chicago since 1968. The protagonist of all but two of Paretsky`s novels is V.I. Warshawski, a female private investigator. Warshawski`s eclectic personality defies easy categorization. She drinks Johnnie Walker Black Label, breaks into houses looking for clues, and can hold her own in a street fight, but also she pays attention to her clothes, sings opera along with the radio, and enjoys her sex life. Paretsky is credited with transforming the role and image of women in the crime novel. The Winter 2007 issue of Clues: A Journal of Detection is devoted to her work. Her two books that are non-Warshawski novels are : Ghost Country (1998) and Bleeding Kansas (2008). Mystery, Crime, Detective, Thriller, Contemporary, Suspense, Noir

Izdaje - Slovo ljubve Beograd Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 123.strane - ima posvetu

Uzori su mu bili Arkan, GIška, Čenta i Knele. Postao je ono što su oni bili. Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od tri hiljade emisija različitih žanrova, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Fulipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići – RTS, Javlja mi se iz dubine duše – TV Košava i Drugo stanje – BK TV). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance (1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Devedesete (2015) – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka, Teslina pošiljka (215), Šmekeri (2016), Šmekerke (2017), Viza za nebo (2017), Dušanova kletva (2018), Teodorin prsten (2019), Rupe u glavi (2020) i Savin osvetnik (2020). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Riistovskog i Jelisavete Seke Sablić. Napisao je četriri pozorišna komada, Državni radnik, Rijaliti obračun, Jače od sudbine i Braća po Hagu. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, tri godišnja priznanja Redakcije za kulturu RTS Zlatna hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine), kao i nagrada „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri (2021). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije Izdaje - Batatisak - Beograd Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 9 od 10 Mek povez 144.strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Očaravajuća priča Vilkie Collinsa o romantici, krađi i ubistvu inspirisala je veoma popularan žanr – detektivsku misteriju. Zavisan od krađe ogromnog dijamanta koji je prvobitno ukraden iz indijskog svetilišta, ovaj zanimljivi roman prikazuje inovativnog narednika Kafa, urnebesnog kućnog upravnika Gabrijela Beteridža, kućnu pomoćnicu koja je bolna od ljubavi i misterioznu grupu indijskih žonglera. Vilijam Vilki Kolins (8. januar 1824 — London, 23. septembar 1889) bio je engleski romanopisac i dramski pisac poznat posebno po „Ženi u belom” (1859), misteriji i ranom „romanu senzacije”, i po Mesečevom kamenu (1868), koji je posle Kratka priča Edgara Alana Poa, Ubistva u ulici Morg, predložena je kao prvi moderni engleski detektivski roman. Rođen u porodici londonskog slikara Vilijama Kolinsa i njegove supruge Harijet Gedes. Preselio se sa porodicom u Italiju kada je imao dvanaest godina. Živeo je tamo i u Francuskoj dve godine, učeći i italijanski i francuski. U početku je radio kao trgovac čajem. Nakon što se 1850. pojavio njegov prvi roman Antonina, Kolins je upoznao Čarlsa Dikensa, koji je postao prijatelj i mentor. Neki od njegovih radova pojavili su se u Dikensovim časopisima Household Words i All the Year Round. Sarađivali su i na dramama i beletristici. Kolins je stekao finansijsku stabilnost i međunarodnu podršku do 1860-ih, ali je postao zavisnik od opijuma koji je uzimao zbog gihta, tako da su njegovo zdravlje i kvalitet pisanja opali 1870-ih i 1880-ih. Kolins je kritikovao instituciju braka: vreme je delio između udovice Kerolajn Grejvs – živeći sa njom veći deo svog života, tretirajući njenu ćerku kao svoju – i živeo je sa drugom mlađom ženom, Martom Rud, sa kojom je imao troje dece. Smrt Detalj spomenika, groblje Kensal Grin Kolins je umro 23. septembra 1889. u 65. godini Ulica Vimpole, nakon paralitičkog moždanog udara. Sahranjen je na groblju Kensal Green u zapadnom Londonu . Njegov nadgrobni spomenik opisuje ga kao autora Žene u belom.[1] Kerolajn Grejvs je umrla 1895. godine i sahranjena je sa Kolinsom. Marta Rad je umrla 1919.[2] Kolins je bio hrišćanin

NIŠTA LAKŠE OD UMIRANJA: Elvedin Nezirović Naslov Ništa lakše od umiranja / Elvedin Nezirović Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Laguna, 2019 (Beograd : Margo-art) Fizički opis 234 str. ; 20 cm ISBN 978-86-521-3306-2 (broš.) Ubijanje je, jednostavno, bilo njegov posao i on ga je radio kako je najbolje znao. Priča o zločinu, krivici i praštanju. Crnčuga, crnačko kopile, berač pamuka – samo su neka od pogrdnih imena kojima su ga oslovljavala deca u malom selu na severu Švedske. Po prirodi svadljiv i ratoboran, odgovarao im je pesnicama, a kada je shvatio da je fizički superiorniji, počeo je i sam da izaziva tuče. Još kao tinejdžer zainteresovao se za knjige s ratnom tematikom i prvi put se susreo s nacističkom ideologijom, koju će kasnije u potpunosti prihvatiti i slediti, uprkos svom afričkom poreklu i boji kože. Njegova opsesija odvešće ga krajem 1992. u Hercegovinu, gde će se priključiti jedinici HVO. Tu započinje njegova ratna priča, koja će dovesti do desetina mučenih i ubijenih mahom bošnjačkih, ali i srpskih civila. Nakon presude Višeg suda u Mostaru, 1995. godine, na trinaest godina zatvora, Džoni Aker je ubrzo izručen Švedskoj, gde je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Četiri godine kasnije, kada su dvojica policajaca iz Mjelbija, u Švedskoj, obavešteni da se u gradu udaljenom nekih stotinu kilometara dogodila pljačka, odlučili su da krenu u poteru, i ne sluteći da je jedan od begunaca Aker. „Nezirović piše o švedskom zločincu koji ubija ako može, a uvek hoće. Dokumentarno i ledeno, pisac okuplja glasove onih koji su povezani sa njim samim, sa zločincem, sa svedocima.“ Svetlana Slapšak „Ispisujući biografiju Džonija Akera, švedskog plaćenika i ratnog zločinca u vojsci HVO, Elvedin Nezirović istražuje gde su koreni, priroda i granice zla. Elvedin potvrđuje svoj pripovedački talenat već dokazan njegovim prethodnim romanom Boja zemlje.“ Filip David Odlično očuvana knjiga.

Autor - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Naslov Hiljadu i druga noć : izabrane pripovetke / Aleksandar Tišma ; izbor i predgovor Milica Nikolić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVII, 279 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milica, 1925-2019 = Nikolić, Milica, 1925-2019 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ530 (Karton) Napomene Tiraž 3.000 Obrazac Tišminog pisanja / Milica Nikolić: str. VII-XXXVII. Predmetne odrednice Tišma, Aleksandar, 1924- Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. MG122

Izbor priča Boris Piljnjak – (Bernhard Wogau), ruski sovjetski prozni pisac, rođen 1894. godine u Možajsku, umro 1938. godine. Otac Borisa Piljnjaka, veterinar Andrej Ivanovič Vogau poticao je od nemačkih kolonista u Povolžju, a majka Olga Sa¬vi¬nova, rođena je u saratovskoj trgovačkoj porodici. Detinj¬stvo i mladost Piljnjak je proveo u ruskim provincijskim gradovima. Završio je 1913. godine realku u Nižnjem Novgorodu, a kasnije (1920) i studije na Moskovskom institutu za privredu. Od 1915. živeo je u Kolomni, a od 1924. – u Moskvi. Prve priče počeo je da objavljuje u časopisima već 1915. godine pod pseudonimom B. Piljnjak. Ovaj pseudonim potiče od ukrajinske reči „pilьnяk“ – tako su u Ukrajini nazivali radni¬ke u pilanama, u kojima je i sam autor leti radio. Prva Piljnjakova knjiga „S poslednjim parobrodom“, objavljena je 1918. godine, a zatim slede „Gola godina“ (1922), „Smrtno mami“ (1922), „Obične priče (1923), „Engleske priče“ (1924), „Mašine i vuci“ (1925), „Majka crna zemlja“ (1926), „Ivan Moskva“ (1927), „Volga se uliva u Kaspijsko more“ (1930), „O’kej! Američki roman“ (1931), „Rođenje čoveka“ (1935) „Sazrevanje plodova“ (1936) i dr. Dvadesetih godina ime ovog autora grmelo je u književ¬nim krugovima Sovjetskog Saveza, i mada je za života često bio kritikovan, ipak je i dalje objavljivan. Piljnjak je jedan od prvih sovjetskih pisaca koji je boravio u Nemačkoj. Pošto je gvorio nemački, upućen je na Zapad da predstavlja revolucio¬nar¬ne pisce i uspostavlja veze sa emigrantima. Proputovao je bu¬kvalno ceo svet: Evropa, Amerika, Japan, Kina, a prilikom boravka u Velikoj Britaniji 1923. upoznao je Bernarda Šoa i Herberta Velsa. Uhapšen je 28. septembra 1937. godine, pod optužbom da je povezan s trockistima i da je ličnim sredstvima pružao pomoć Karlu Radeku i drugovima, poslatim u progonstvo. Streljan je u aprilu 1938. godine. Posle njegove tragične smrti, knjige Borisa Piljnjaka su prestale da izlaze i to je potrajalo sve do 1975. godine. Njegova dela su potom iznova otkrivena i savremenim čitaocima omogućuju da saznaju šta je ono što ovog pisca čini jedinstvenim u ruskoj književnosti.