Dizajn i dizajneri XX/XXI veka 1-2 / Radmila i Marijana Milosavljević Beograd 2018. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 263 + 199 strana. Napomena: na predlistu druge knjige prosveta; ako se to izuzme, knjige su odlično očuvane. J14 U prvoj knjizi predstvaljeno je po jedno delo od 120 renomiranih umetnika svetskog dizajna 20. veka. U drugu knjigu autorke su uvrstile i domaće autora sa ex-YU prostora, koji su svojim delima zaslužili da se nađu u društvu najboljih. Pored stoga, uključene su i nove tendencije 21. veka, koji više nije u fazi prologa već je duboko odmakao u prvom činu predstave novog stoleća. Sve u svemu, ova antologija sadrži četiristo imena dizajnera i isto toliko predmeta za pamćenje koji su obeležili 20. i 21. vek, koji su poređani bez abecednog i kalendarskog reda, autorskog, stilskog i trendovskog opredeljenja. Kao buket raznovrsnog cveća.

SA SLIKE MPUS-1/P-2

PRVI DAN 1. 11. 2019 F D C UMETNOST SRBIJA 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ЗОРЕ ПЕТРОВИЋ (Добрица, 1894-Београд, 1962) 125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА РИСТЕ СТИЈОВИЋА (Посгорица, 1894-Београд, 1974) УПОРЕДНИ ТЕКСТ СРПСКО-ЕНГЛЕСКИ НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ ГЛАВА Р.С. и СЛИКА З.П. ЖИГ ПОШТЕ 1. 11. 2019 + 2 ПОШТАНСКЕ МАРКЕ / СЛИКА ЗОРЕ ПЕТРОВИЋ + ВАЈАРСКО ДЕЛО РИСТЕ СТИЈОВИЋА ПОШТА 24а/2019 ФОРМАТ 16,5 x 11,5 цм НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********** db11pf1

Tihomir Stanojevic - T I T O rijec i djelo 1941 - 1971 Izdavac: Interpres, Beograd, 1971 Komplet sadrzi: 01. Knjigu-Monografiju TITO, rijec i djelo, 1941-1971 02. Dokumentarni film iz zivota i rada predsjednika Tita, 8mm 03, LP 6 komada Ploca 1 - Borba za oslobodjenje i revolucija naroda Jugoslavije Ploca 2.- Obnova zemlje i izgrdnja Socijalisticke jugoslavije Ploca 3 - Temelji nove Jugoslavije: Socijalizam, samoupravljanje, demokratija Ploca 4 - Jugoslavija i svet: Borba za mir, ravnopravnot i saradnju naroda Ploca 5 - Jugoslovenska narodna armija i opstenarodna odbrana - omladina i buducnost Ploca 6 - tito i ljudi: Susreti - Misli - Razgovori Kutija u kojoj se komplet nalazi je malo ostecena od vlage i zaprljana ali je cela.

Tihomir Stanojevic Tito - Rijec i djelo, ploca br. 6 Ploca VI - Tito i ljudi : Susreti- Misli - Razgovori Strana 1: - Covek i njegova osobna sreca - Govor omladincima na Tjentistu 1970 - Jedinstvo i zblizavanje naroda Jugoslavije kao najvazniji uvjet za ucvrscivanje tekovina NOB - O disciplini komunista i potrebi stalnog kontakta rukovodilaca i naroda Strana 2 - O razoruzavanju i posledicama atomskog eksperimenta - Jugoslovenski put u socijalizam - Titova definicija hrabrosti - O znacaju osvajanja kosmosa - Susret sa goranima - Razgovor sa pionirima u svibnju 1970 - Perspektiva za covjecanstvo u poslednjim decenijama ovog vijeka Stanje vinyla: 5 Stanje omota: 5

1. umrlica NAČELNIK MINISTARSTVA TRGOVINE I INDUSTRIJE Milivoje M. Savić 1940.god. Beograd 2. umrlica SAVETNIK MINISTRA TRGOVINE I INDUSTRIJE 1940.god.Ing. Novak Z. Popović Beograd 3. umrlica ELISA ved. del cons. d`Appello NICOLO DEGIOVANNI Kraljevina 1926. god. Italija U ponudi je 5 kom, cena je za 1 kom po izboru. Pogledajte slike. Za kolekcionare. RARE

Tito - Rijec i djelo, ploca IV - Jugoslavija i Svijet: Borba za mir, ravnopravnost i suradnju naroda Strana 1 - Osnovni principi vanjske politike Jugoslavije - Sto je karakteristicno za vanjsko-politicku praksu Jugoslavije - Koegzistencija i ravnopravnost naroda - Uloga novih nezavisnih zemalja u preobrazaju svijeta - Odnosi Jugoslavije i SSSR Strana 2 - U cemu je bit principa aktivne koegzistencije - Svestrana aktivnost nesvrstanih zemalja - Borba za zabranu nuklearnih proba - Opasnost od trke u naoruzanju i hladnog rata - Razoruzavanje kao preduvjet ocuvanja mira - Politika mira i koegzistencije kao jedini izlaz Ploca nije koriscena i ocena je 5 i za plocu i za omot.

RETKO, JEDINSTVENO IZDANJE NA OVIM PROSTORIMA MINIJATURNE MONOGRAFIJE NAJVEĆIH SVETSKIH UMETNIKA vrlo kvalitetna štampa Majstori umetnosti Komplet 1-20 Izdavač: Vuk Karadžić, Beograd 1987; biblioteka Žad tvrd povez, zlatotisk, u zaštitnoj kutiji, 11cm svaka knjiga ima oko 150 str 5 kola po 4 knjige, 4 kola imaju zaštitne kutije KAO NOVO 1. Rubens 2. Tuluz-Lotrek 3. Direr 4. Ticijan 5. Botičeli 6. El Greko 7. Delakroa 8. Đoto 9. Rafael 10. Dega 11. Vermer 12. Rembrant 13. Luka Kranah stariji 14. Velaskez 15. Pjero dela Frančeska 16. Modiljani 17. Mikelanđelo - slikar 18. Mikelanđelo - skulptor 19. Brojgel 20. Goja

VELIKI SLIKARI ŽIVOT, DELO I UTICAJI KOMPLET OD 31 KNJIGE IZDAVAČ: EAGLEMOSS 1. LEONARDO DA VINČI 2. REMRBANT 3. SALVADOR DALI 4. PIKASO 5. KADINSKI 6. ANRI MATIS 7. RAFAEL 8. VELASKEZ 9. SANDRO BOTIČELI 10. TINTORETO 11. DJOTO DI BONDONE 12. KARAVADJO 13. EL GREKO 14. RUBENS 15. PAOLO VERONEZE 16. JAN VAN AJK 17. BROJGEL STARIJI 18. ALBREHT DIRER 19. TICIJAN 20. JAN VERMER 21. MARK ŠAGAL 22. HUAN MIRO 23. DŽON KONSTABL 24. ANRI RUSO 25. DEJMS MAKNIL VISLER 26. ŽAN FRANSOA MILE I BARBIZOBNSKA ŠKOLA 27. ŽORŽ SERA 28. GISTAV MORO I SIMBOLISTI 29. NABISTI 30. EDVARD MUNK 31. KAMIJ KORO STANJE: OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA: 4... PA I VIŠE, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, STANJE: OČUVANE, KAO NA SLICI OCENA: 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 6/6

JAZU 350 primeraka Zagreb Odlično stanje Retko Urednik Vlado Buzančić Katalog Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Edo Murtić Datum rođenja 4. maj 1921. Mesto rođenja Velika Pisanica Datum smrti 2. januar 2005. (83 god.) Mesto smrti Zagreb Delo Ede Murtića Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Kao na slici...u donjem delu malo rasecena...vidi se sa zadnje strane, moze se zalepiti...u pitanju je redje zupcanje na redjem papiru

lončić je deklarisan na zapreminu od 1/2l prečnik 9cm, visina 8,5 cm unutrašnjost je pokrivena naslagama kamenca, na spoljašnjem delu emajl je okrnjen na nekoliko mesta nije bušan, upotrebljiv je

Kalendar za 1980.godinu,sa delima iz Narodnog muzeja Beograda.1.Januar/Rubens-Dijana se vraca iz lova 2.Februar/Glava svetitelja-Studenica 3.Mart/Raspece 4.April/Paja Jovanovic-portret umetnikove supruge muni 5.Maj/Kapitel-Stobi 6.Jun/Ogist Renoar-Kupacica 7.Jul/Zlatna maska-Trebeniste kod Ohrida 8.Avgust/Miroslavljevo jevandjenje 9.Septembar/Sava Sumanovic-Jesenji put 10.Oktobar/Katarina Ivanovic-Autoportret 11.Novembar/Votivna kolica-Dupljaja-Bela Crkva 12.Decembar/Lorenco di Kredi-Poklonjenje

Tihomir Stanojevic Tito - Rijec i djelo, ploca V. Izdavac: Interpres Beograd Ploca V - Jugoslavenska Narodna Armija i Opcenarodna Odbrana - Omladina i buducnost Strana 1: - Moderna is nazna armija i opcenarodna odbrana - NA - cuvar tradicija i odlucan cuvar mira - Uloga borilackih organizaciaja u zivotu zajednice - Razvoj armije u posleratnom periodu - Kako s erazvijala vojna industrija - Kako armija i u miru pruza svestranu pomoc narodu i privredi - Uloga strajesina u armiji i odnos izmedju starjesina i vojnika - Koncepcija i znacaj opcenarodne odbrane s Strana 2: Lik jugoslavenske omladine i njezin doprinos izgradnji zemlje - Sto ocekuje nova Jugoslavija od mlade generacije - Zadace jedinstvene omladinske organizacije - Uloga omladine u novoj fazi revolucije - Titova poruka mladima. Stanje ploce: 5 Omot: 5 -

Dobro ocuvane knjige, nema pisanja. Pašić, Feliks Naslov Glumci govore. [Knj.] 1 / [razgovore vodio] Feliks Pašić Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej : Sterijino pozorje, 2003 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 403 str. : fotogr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Milićević, Ognjenka Kolarić, Aleksandra Bogatinčević, Pavle Urbanova, Nevenka Spiridonović, Olga Aleksić, Mija Stupica, Mira Jelisić, Đorđe Banjac, Mira Tadić, Ljuba Sadrži i O glumcu / Ognjenka Milićević (5-6). Sa Pavlom Bogatinčevićem (7-37); Sa Nevenkom Urbanovom (39-77); Sa Olgom Spiridonović (79-123); Sa Mijom Aleksićem (125-183); Sa Mirom Stupicom (185-229); Sa Đorđem Jelisićem (231-275); Sa Mirom Banjac (277-317); Sa Ljubom Tadićem (319-377). Registar imena (379-392); Registar dela / priredila Aleksandra Kolarić (393-403). ISBN 86-7639-715-5 (broš.) Napomene Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Sadrži bio-bibliografske beleške o intervjuisanim osobama. Str. 5-6: O glumcu / Ognjenka Milićević Registri / priredila Aleksandra Kolarić. Predmetne odrednice Bogatinčević, Pavle, 1905-1994 – Intervjui Urbanova, Nevenka, 1909- – Intervjui Spiridonović, Olga, 1923-1994 – Intervjui Aleksić, Mija, 1923-1995 – Intervjui Stupica, Mira, 1923- – Intervjui Jelisić, Đorđe, 1925- – Intervjui Banjac, Mira, 1929- – Intervjui Tadić, Ljuba, 1929-2005 – Intervjui Pozorišni glumci – Srbija – Intervjui Autor - osoba Pašić, Feliks Naslov Glumci govore. [Knj.] 2 / [razgovore vodio] Feliks Pašić Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej : Sterijino pozorje, 2003 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 428 str. : fotogr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kolarić, Aleksandra Šalajić, Stevan Radmilović, Zoran Stojković, Danilo Simić, Nikola Janketić, Mihailo Spasojević, Neda Kralj, Petar Bojković, Svetlana Sadrži i Sa Stevanom Šalajićem (5-43); Sa Zoranom Radmilovićem (45-103); Sa Danilom Stojkovićem (105-147); Sa Nikolom Simićem (149-191); Sa Mihailom Janketićem (193-245); Sa Nedom Spasojević (247-291); Sa Petrom Kraljem (293-353); Sa Svetlanom Bojković (355-403); O knjizi / F. P. (404). Registar imena (405-417); Registar dela / priredila Aleksandra Kolarić (418-428). ISBN 86-7639-716-3 (broš.) Napomene Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Sadrži bio-bibliografske beleške o intervjuisanim osobama. Registri / priredila Aleksandra Kolarić. Predmetne odrednice Šalajić, Stevan, 1929-2002 – Intervjui Radmilović, Zoran, 1933-1985 – Intervjui Stojković, Danilo, 1934-2002 – Intervjui Simić, Nikola, 1934- – Intervjui Janketić, Mihailo, 1938- – Intervjui Spasojević, Neda, 1941-1981 – Intervjui Kralj, Petar, 1941- – Intervjui Bojković, Svetlana, 1947- – Intervjui Pozorišni glumci – Srbija – Intervjui Feliks Pašić (Split, 19. februar 1939 — Beograd, 31. jul 2010) bio je srpski pozorišni i literarni kritičar, novinar, publicista i prevodilac. Dobitnik je više priznanja i nagrada, od toga dve Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006). Bibliografija Knjige Savremenici (1965) Oluja (1987) Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (1992) Karlo Bulić - avantura kao život (1992) Zoran (1995) Glumci govore I, II (2003) Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006) Joakimovi potomci (2006) Monografije Grad teatar Budva - Prvih deset godina (1998) Deset festivala pozorišta za đecu (2002) Grad teatar Budva - Drugih deset godina (2007) Beogradsko dramsko pozorište - 60 godina (2007) Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933-2008 (2008) Zvezdara teatar 1984-2009 (2009)

Na prodaju dosta dobro očuvan strip Snežana i 7 patuljaka na 52 strane, koji je izašao kao specijalno izdanje Mikijevog zabavnika 1988. Korica malo zacepana u donjem delu 1-2cm, na zadnjoj korici sa unutrašnje strane malo bojeno, unutrašnjost je dosta dobro očuvana bez šaranja, izuzev par stranica gde su malo krajevi savijeni, i jedne stranice koja se malo jednim delom odvojila, sve je kompaktno, i fale 2 lista tj 4 strane koje su pocepane 41-44. Stanje kao na slikama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo izlizan, same knjige i unutrasnjost knjiga u dobrom i urednom stanju! Andreis, Josip, hrvatski muzikolog i povjesničar glazbe (Split, 19. III. 1909 – Zagreb, 16. I. 1982). U Zagrebu završio romanistiku (talijanski, francuski) na Filozofskome fakultetu i nastavnički odsjek Muzičke akademije. Kompoziciju je učio privatno kod I. Paraća. Najprije gimnazijski profesor (Šibenik, Herceg Novi, Split), potom profesor na Muzičkoj akademiji u Zagrebu (1948–72). Redoviti član JAZU (danas HAZU), predsjednik Udruženja kompozitora Hrvatske (danas Hrvatsko društvo skladatelja) te dobitnik nekoliko nagrada, odličja i priznanja; 1975. dobio je Nagradu za životno djelo. Muzikološki rad J. Andreisa sastoji se od niza temeljnih studija o istaknutim glazbenicima hrvatske povijesti, I. Lukačiću (kritičko izdanje Šesnaest moteta, 1970), J. Albertiju, I. Paraću, J. Gotovcu i drugima, o problematici prvih hrvatskih glazbenih časopisa (Sv. Cecilija, Gusle, Glazba) u XIX. st. te rezultatima i zadatcima muzikologije u Hrvatskoj. Među prvima se u Hrvatskoj bavio i glazbenom estetikom (Uvod u glasbenu estetiku, 1944; Vječni Orfej, 1968). Andreis je najzaslužniji kao povjesničar glazbe bez premca u Hrvatskoj u XX. st. Njegova Povijest glazbe izašla je od 1942. do 1976. u četiri izdanja s različitim naslovima, da bi u posljednjoj verziji u tri sveska do danas ostala jedinom općom enciklopedijskom poviješću glazbe hrvatskog autora. Andreisovi historiografski uzori na tome području prije svega su francuske i talijanske povijesti glazbe iz prve polovice XX. st. (J. Combarieu, R. Rolland, A. Della Corte). Andreis je prvi moderni povjesničar hrvatske glazbe, a njegova Povijest hrvatske glazbe (od 1962. do 1982. u 2 hrvatska i 2 engleska izdanja) još je uvijek najstandardnije djelo hrvatske glazbene historiografije. Andreis je prvi u Hrvatskoj uveo znanstvene standarde u cjelovito poimanje povijesti glazbe od srednjeg vijeka do XX. st., zalažući se prije svega za provedbu načela o ravnopravnosti stilskih izbora i usmjerenja i za objektivnost u pristupu građi (djela, pojave, osobe, artefakti). Prvi je u Hrvatsku donio osnovne podatke o izvaneuropskim glazbenim kulturama i glazbi manjih europskih naroda. Danas je Andreisov stil pisanja i neoromantički svjetonazor, osobito u pogledu glazbe XIX. i XX. st., zastario, ali njegovi tekstovi i dalje pokazuju visok stupanj faktografske pouzdanosti i praktičke uporabivosti za ljubitelje glazbe i za profesionalce podjednako. Andreis je i prvi glavni urednik Muzičke enciklopedije u Hrvatskoj (I. izdanje u 2 sveska 1958–62).

SOCIJALNA ISTORIJA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI - kompet 1-2 Autor: Arnold Hauzer Izdavač: Kultura, Beograd Godina izdanja: 1962. Broj strana: 488 + 533 + ilustracije Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 24x16 Stanje kao na slici. Dobro očuvane za ovu starost. Tom I ima iskrzane korice, listovi požuteli od starosti, tekst podvačen na nekoliko mesta, ima pečat na nekoliko mesta, izuzev toga u dobrom stanju. Tom II ima mečat na nekoliko mesta, listovi požuteli sa strane od starosti, izuzev toga u odličnom stanju. SOCIJALNA ISTORIJA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI I tom - preveo dr Veselin Kostić SOCIJALNA ISTORIJA UMETNOSTI I KNJIŽEVNOSTI II tom - prevela dr Ksenija Atanasijević Iz sadržaja: I Praistorijsko doba, II Staroistočne gradske kulture, III Grčka i Rim, IV Srednji vek, V Renesansa, Manirizam, Barok, VI Rokoko, Klasicizam i Romantizam, VII Naturalizam i Impresionizam, VIII Filmsko doba Legenda o zlatnom veku veoma je stara. Sociološki uzrok veličanja prošlosti nije nam sasvim poznat; možda su mu koreni u plemenskoj i porodičnoj solidarnosti ili u nastojanju povlašćenih klasa da svoje povlastice zasnuju na nasleđu. U svakom slučaju, shvatanje da ono što je starije mora biti i bolje još uvek ima toliku moć da istoričari umetnosti i arheolozi u pokušajima da dokažu da je onaj umetnički stil koji se njima najviše dopada ujedno i najstariji ne prezaju čak ni od istorijskih falsifikata. Prema tome da li u u metnosti vide način za savlađivanje i potčinjavanje stvarnosti, ili je osećaju kao sredstvo za prepuštanje prirodi, neki naučnici izjavljuju da pr ve podatke o umetničkoj delatnosti predstavlja umetnost zasnovana na strogo formalnim principima, na stilizaciji i idealizaciji života dok je to za druge umetnost koja se zasniva na reprodukovanju i očuvanju prirodnog života stvari. Arnold Hauzer (1892-1978) je bio istoričar umetnosti i filma. Njegovo najvažnije delo Socijalna istorija umetnosti i književnosti objavljena je na engleskom jeziku 1950. godine i izazvala oprečna reagovanja zbog svoje ideološke obojenosti. Marksistički pristup umetnosti je u Zapadnoj Evorpi prihvaćen tek 60-ih i 70-tih godina XX veka. Ipak, interesovanje za njega počinje da jenjava kako se bližio raspad Sovjetskog saveza tako da se drugi istoričari umetnosti retko u svojim delima pozivaju na ovo veoma značajno Hauzerovo delo.

Odlicno ocuvano ----------------------------- Litografija Petar II Petrovic Njegos dimenzije 13.2 x 17.8 poznatog Anastasa Jovanovica 1852 ------------------------------------- Анастас Јовановић (рођен 1817, Враца - умро 1. новембра (п. ст. кал.) 1899. у Београду) био је српски уметник, први српски литограф и један од првих српских и светских фотографа (први српски је Димитрије Новаковић).[1] Био је савременик Луја Дагера и Талбота, ликовно образован, изразити романтичар, уметнички свестрана личност, ентузијаст, ванредно продуктиван са великим бројем сачуваних дела. Био поседник треће по реду произведене Фојгтлендерове камере (мада је прецизније рећи да је био корисник Фојклендерове камере модел Но. 3). Одани пријатељ и сарадник владарске породице Обреновића а у једном раздобљу и двороуправитељ кнеза Михаила.[2] Оставио је за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму.

filmski plakat: FELLINIJEV CASANOVA italijanski film iz 1976. godine Plakat je iz perioda 1977 - 1980 godina Distribucija: VESNA FILM Ljubljana dimenzije: dužina: 69,9 cm širina: 48,8 cm plakat presavijen 2 puta na pola, po 1 rupica od pribadače ili rajsengle u uglovima plakata, po dva minimalna zacepljenja na donjoj ivici i na gornjem delu desne ivice, TROŠKOVI SLANJA: preporučena tiskovina + tuba + deo troškova pakovanja ------150 dinara preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja -------------125 dinara Plakat šaljem kao preporučenu tiskovinu urolan u tubi ili presavijen 2 puta na pola

Stara keramička posuda/ćasa većih dimenzija sa vidljivom oznakom proizvođača na dnu SAAR Annemarie Villeroy i Bosch. Ručno oslikana, unikat. Nedostaci: sitni tragovi korišćenja u unutrašnjosti posude, jedan okrnjen deo na spoljašnjem delu posude u unutrašnjem delu ruba manjih dimenzija o,5 x 1 cm. Stanje kao na fotografijama. Dimezije približno: težina 96o gr, gornji prečnik 25 cm, donji prečnik 1o cm, visina 1o,7 cm, zapremina 2 l. Za sva dodatna pojašnjenja i fotografije predmeta pre eventualne kupovine slobodno me kontaktirajte putem kupindo/limundo poruke.

kao na slikama na jednom mestu podvučen tekst ne smeta ništa uredno je Četvrti memorijal Save Šumanovića 1972. Аутор Šumanović, Sava, 1896-1942 = Шумановић, Сава, 1896-1942 Аутор Меморијал Саве Шумановића (4 ; 1972 ; Шид) Наслов Sava Šumanović vaš savremenik : oktobar 72 : [Četvrti memorijal Save Šumanovića] / [koncepcija izložbe Lazar Trifunović] Врста грађе књига Језик српски Година 1972 Издавање и производња [Šid : Galerija Save Šumanovića], 1972 (Beograd : Škola za industrijsko oblikovanje) Физички опис [18] str. : ilustr. ; format kataloga 32 cm Остали аутори Трифуновић, Лазар Knjižni blok 16 x 16 cm. Предметне одреднице Шумановић, Сава, 1896-1942 – Изложбени каталози Меморијал Саве Шумановића (1972 ; Шид) – Изложбени каталози koncepcija izložbe Lazar Trifunović Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Sremska Mitrovica, 30. avgust 1942) je jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka. Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava odlazi u Pariz i iznajmljuje atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz proteste ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[1], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[1], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Dela Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu.[2] U njoj se nalazi više od 400 dela, od kojih 350 ulja na platnu, crteži, pasteli i dokumentacija.[2] Pijana lađa (akt, Šid 1927) Doručak na travi (pejzaž, Šid) Mrtva priroda sa flašama (1926), u vlasništvu banjalučke Zbirke „Terzić“, a čuva se u depou Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske u Banjoj Luci.[2] Luksemburški park (Pariz) Crveni ćilim (Pariz) Most na Seni (Pariz) Jutro (Pariz 1929) Šidijanke (ciklus pejzaža, Šid) Kraj šumarka, (akt, Šid 1935)[3] Beračice (ciklus nastao pred smrt) tags: istorija srpskog slikarstva srpsko slikarstvo xx veka savremeno srpsko slikarstvo moderno ... katalog katalozi save šumanovića ... kubizam avangarda moderno ... moderna ... mile grozdanić dizajn kataloga 1972 mangelos dimitrije bašičević ...

Panoramska fotografija (stampa), stranacka propaganda. Veliki manifestacioni zbor Jugoslovenske radikalne zajednice u Beogradu 27. septembra 1936. Trideset hiljada Beogradjana odusevljeno pozdravlja dr Milana Stojadinovica 50x13 cm, stanje kao na slici, na sredini gotovo razdvojeno, od savijanja. EKSTREMNO RETKO! tags: jereza, milan stojadinovic, demokratska stranka, radikalna stranka, zbor, dimitrije ljotic, jugoslovenska akcija Југословенска радикална заједница (ЈРЗ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost, колок.: Јереза) била је политичка странка у Краљевини Југославији. Странка је формирана од стране југословенског премијера Милана Стојадиновића 1935. године. Прва земаљска скупштина је одржана 1 - 2. јуна 1936.[1] ЈРЗ је била подељена de facto на три дела: у Србији ЈРЗ су чинили већи део чланова Народне радикалне странке и мањи делови Југословенске националне странке; у Словенији, ЈРЗ је била заступљена од кадрова Словеначке народне странке, која је била очувала своју унутрашњу структуру. Југословенска муслиманска организација је била представница муслиманана и чинила је трећи елемент ЈРЗ. ЈРЗ је истиснула из политичког живота Југословенску националну странку, ослабљену после Марсељског атентата на краља Александра.[2]Иако је наступала као јединствена политичка формација, делови ЈРЗ фактички нису губили своју индивидуалност.[3] Ни у једном периоду међуратне историје заокруживање или опкољавање Хрвата није био тако јасно изражен као за време владе Милана Стојадиновића.[3] Милан Стојадиновић је био на челу странке до 1939. године све док је био председник владе Краљевине Југославије. На том положају га је заменио Драгиша Цветковић председник влада од 1939. до 1941. године. Под Драгишом Цветковићем је започета тиха ликвидација странке. Она је практично престала да постоји формирањем владе Цветковић-Мачек, мада формално није укинута или растурена.[4] Програм ЈРЗ је донет приликом њеног оснивања 1935. године и чинила су га четири основна начела: јединство државе и народа, монархија и династија Карађорђевић. [4]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

BEOGRAD POZDRAV IZ BEOGRADA TURISTIČKA ŠTAMPA - BEOGRAD 1970 BEOGRAD pre NATO bombardovanja ********* SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. TV TORANJ NA AVALI, pre rušenja od NATO bombi 1999! 2. SABORNA CRKVA 3. HOTEL `SLAVIJA` NA SLAVIJI 4. `POBEDNIK` na gornjem delu Kalemegdanske tvrđave, rad znamenitog vajara IVANA MEŠTROVIĆA .................................................................. NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI iz 1970. ******** Ekstra ********* mbk30 db11pfbk33