427 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutno 119 od 300 Veliki Blek (ital. Il Grande Blek), poznat i kao Blek Stena (Blek Macigno), je strip junak koga je stvorio crtački trio poznat pod pseudonimom EsseGesse, u izdanju izdavačke kuće Dardo. Podaci o strip junaku Veliki Blek je visoki plavokosi, mišićavi traper koji živi i deluje u vreme američkog Rata za nezavisnost. Njegovu odeću čini prsluk od medveđeg krzna, crvene pantalone, čizme sa resicama i dabrova kapa. Njegovi najbliži prijatelji su dečak-traper Rodi (Roddy Lassiter) i Profesor Okultis (Professor Occultis). Najveći neprijatelji su mu engleski vojnici (popularno zvani Crveni mundiri). Blek je po nacionalnosti Francuz i pravo mu je ime Janik Lerok (Yannick Leroc). Rođen je 27. novembra 1749. godine. Otac mu je bio kraljevski kartograf u Sent Malou. Kako je Janik u mladosti često pravio probleme, otac ga je zaposlio kod ribara Kernana gde je naučio da plovi. Tokom oluje brod je potonuo ali je Janik uspeo da spase kapetana. Zbog tuče u krčmi bio je osuđen na šest meseci zatvora ali mu je zbog sitnih neposluha kazna stalno povećavana, tako da je u zatvoru ostao do svoje osamnaeste godine. Uspeo je da pobegne i zbog toga je osuđen na smrt ukoliko bude uhvaćen. U međuvremenu mu je umrla majka. Da bi se spasao kazne, dobrovoljno je pristupio posadi broda Rorkval (Rorqual), pod kapetanom zvanim Crno Oko koji je od francuskih vlasti dobio ovlašćenje za gusarenje protiv Engleza. Međutim, Crnom Oku je to služilo samo kao pokriće za piratske aktivnosti u sopstvenu korist. Napadao je robovlasničke brodove i njihove robove prodavao za svoju novčanu dobit, pljačkao nezaštićene plantaže i opskrbljivao oružjem britansku mornaricu. U dvoboju sa Janikom, Crno Oko je završio u moru gde su ga ubili morski psi. Janik je postao novi Rorkvalov kapetan i započeo s borbom protiv trgovaca robljem, pirata i britanskih ratnih i gusarskih brodova. Postao je poznat i Englezi su ga prozvali Veliki Blek — Crni Gusar. Nakon mnogih uspeha na moru pozvan je u Versaj gdje je predstavljen francuskom kralju Luju XVI koji ga je proglasio plemićem. Janik je ušao u društvo francuskih filozofa i prosvetitelja i u jednom dvoboju osramotio visokog plemića koji je branio nepravedni sistem u Francuskoj. Zbog toga je proglašena poternica za Janikom, ali on se vratio u rodni grad i sa ocem otplovio u potragu za severozapadnim prolazom. Nedaleko od Grenlanda brod je udario u greben i potonuo a Janik je bio jedini preživeli. Sagradio je splav i otplovio do Labradora gde su se pridružio plemenu Eskima koji su mu na rastanku čak poklonili jednu ženu. Janik je zaplovio južnije gde su ga zarobili Indijanci. Ipak, dopustili su mu da se pridruži plemenu, a poglavica ga je čak i usvojio. Indijanci su Janika prozvali Blek što na njihovom jeziku znači Zlatna kosa. Kada su britanski vojnici napali njegovo selo i ubili mnoge stanovnike, Blek je postao poglavica i poveo svoje ratnike u napad na britansku tvrđavu koju su osvojili i uništili. Tamo je pronašao ženu i ćerku advokata Konolija (Connoly), vođe grupe trapera koji su pružali otpor tiraniji britanskih vlasti u Severnoj Americi. Blek je napustio Indijance te vratio Konoliju ženu i ćerku. Nakon toga postao je vođa trapera. Napomena: Podaci iz Blekove biografije opisani su u stripu Priča o Velikom Bleku (na srpskom prvi put objavljen u LMS br. 358). Podaci o autorima Tvorci stripa (scenaristi i crtači) bili su torinski trio Đovani Sinketo (Giovanni Sinchetto), Dario Gucon (Dario Guzzon) i Pjetro Sartoris (Pietro Sartoris) koji su se skrivali iza pseudonima EsseGesse. Veliki Blek u bivšoj Jugoslaviji Prva epizoda Velikog Bleka izašla je u Italiji 1954. godine. U bivšoj Jugoslaviji su se delovi ove epizode pojavili već 1957. godine u slovenačkom dnevniku Primorska reka na slovenačkom jeziku. (Dnevnik je osnovan 1945. godine.) Blek se na slovenačkom zvao Silni Tom. Nije poznato koliko je dugo izlazio i da li su epizode bile redovne. Redovno pojavljivanje počelo je u decembru 1974. na srpsko-hrvatskom jeziku u ediciji Lunov magnus strip[1] #128 pod nazivom Veliki Blek. YU Blek мини|200п|Korice albuma sa samolepljivim sličicama Blek Izdavačka kuća Dnevnik iz Novog Sada je svojevremeno otkupila prava za kreiranje stripova o Velikom Bleku. Stripovi na kojima su radili crtači iz bivše Jugoslavije izlazili su u Lunovom Magnus Stripu i Strip Zabavniku i imali su solidan uspeh.[2] Ove epizode su među ljubiteljima stripa poznate kao YU Blek.[3] Scenaristi su bili (po azbučnom redosledu): Petar Aladžić, Predrag Ivanović, Miodrag Milanović , Ivica Mitrović i Svetozar Obradović. Crtači su bili (azbučno): Stevan Brajdić, Milorad Žarić, Miodrag Ivanović, Predrag Ivanović, D. Ivković, Branislav Kerac, Bojan Kerzan, Pavel Koza, Vladimir Krstić, Spasoje Kulauzov, Marinko Lebović, B. Ljubičić, Stevo Maslek, Nikola Maslovara, Radič Mijatović, Željko Mitrović, Ahmet Muminović, Slavko Pejak, Dušan Pivac, Branko Plavšić, Zdravko Popović, Sibin Slavković (pseudonim: „S. Žunjević“), Ljubomir Filipov i Adam Čurdinjaković. Dnevnik je pored stripova objavio i album sa samolepljivim sličicama.

Broj stranica: 135 Povez: meki Godina izdanja: 2018. Izdavač: Jesenski i Turk, Zagreb Zemlja porekla: Hrvatska Ovaj roman govori o životu deteta vojnog lica koji se zbog raspada Jugoslavije sa porodicom vraća u svoje rodno selo na severu Hrvatske iz jednog grada u Bosni. Našem glavnom liku se osporava identitet, on će zauvek u očima ljudi oko sebe biti onaj Drugi, kamenčić u čizmi koji im smeta. Ali će zato osetiti jaku vezu prema prirodi, njenoj flori i fauni. Nikola Leskovar novo je ime na književnoj sceni. Romanom „Tijelo od soli“, za koji je dobio nagradu „Prozak“, na velika je vrata zakoračio u pripovjedački svijet, a ako je suditi po vještini i stilu, u njemu će se i trajno nastaniti. Rođen 1983. godine u Mostaru, odrastao u Tuzli, u devedesetima iz ratne Bosne s obitelji migrira u selo pored Varaždina. Život koji nitko nije želio, a dobili su ga mnogi, okosnica je romana o odrastanju u uvjetima prilagodbe na novu sredinu, kulturu, mentalitet, a djelomično i jezik. Novi život stvorio je i Nenada Namjesnika, Leskovarovog imaginarnog dječaka, iz čije perspektive je proistekla povijest boli koja se, kroz tjeskobnu atmosferu, mračne sekvence i opise dekadencije u koje je zapalo hrvatsko društvo, provlači od početka do kraja romana. Koliko, kao pojedinci, možemo utjecati na ulogu koja nam je dodijeljena i kako ona utječe na tijek našeg života, u kolikoj mjeri se pojedinac od te uloge može otkloniti, jesmo li kovači svoje sreće ili je ona ipak podložna i utjecaju okolnosti na koje ne možemo djelovati − samo su neka od pitanja koja otvara ovaj roman. Nenad Namjesnik sin je oficira jugoslavenske vojske, nekompromitiranog suradnjom s njom u trenutku kada je ona prestala biti jugoslavenska. Odrastao u multietničkoj sredini, u dobrostojećoj građanskoj obitelji s izgrađenim kulturnim vrijednostima, selidbom iz urbanog u ruralno područje doživljava svojevrstan kulturološki šok. Sve ono što je do jučer vrijedilo kao mjerilo napretka, preko noći postaje nepoželjno i mrsko. Knjige, koje dječakova obitelj donosi sa sobom, više nisu podobne zbog jezika i pisma kojim su pisane i pospremaju se ispod stubišta podruma nedovršene kuće u koju se po dolasku nastanjuje dječakova obitelj. Lisica, koju je majka nosila oko vrata kad je išla u muzeje i kazališta, sad je predator na kojeg majka s prozora gleda kako vreba na dvorišnu perad. Gradska udobnost više nema vrijednost ni smisao – karakter obitelji mijenja se sukladno okolnostima života na selu. Otac, bivši pilot, započinje posao s farmom koza. Za njega nema više letova, svoje funkcije svodi na minimum, izgubljen je u okolini u kojoj se zatiče, simbolički postaje jednostanični organizam da bi preživio u društvu koje ga ne želi jer dolazi iz drugog i drugačijeg svijeta (Otac se ne snalazi, ameba je jednostavan organizam, u njezinu organizmu nema ništa što bi se moglo povezati s mehanikom, tehnikom i matematikom, boji se letjeti, želi tapkati u mjestu, a za to je dovoljan folklor i drmusanje trepetljikama). Majka još po navici prije spavanja nanosi kremu za lice, iako joj je koža ogrubjela od vjetra, sunca i teškog fizičkog rada. U takvom okruženju, formira se ličnost dječaka koji, po prirodi znatiželjan i oštrouman, primjećuje nesklade i paradokse. Najglasniji su oni koji imaju najmanje za reći. Općeprihvaćeno mišljenje artikuliraju alkoholičari u lokalnoj birtiji i život se, ne samo na individualnoj razini, zaista svodi na najjednostavniji mogući oblik. Dječak, odmalena predisponiran za bolest koju karakterizira višak soli u organizmu, zbog čega često pada u nesvijest i biva predmetom poruge, na farmi radi teške fizičke poslove, od uzgoja poljoprivrednih kultura na njivi pored kuće, do rušenja drva za ogrjev u šumi, ali istovremeno ne odustaje od vlastitog intelektualnog napretka. Čita Fjodora Dostojevskog i Virginiju Woolf, doživljava život kroz simbole, ali ga istovremeno obuzima sveobuhvatni mrak sredine u kojoj se zatekao. Konačni slom doživjet će kad otac bankrotira, a posao s farmom doživi slom, što je ujedno i trenutak katarze. Leskovar svoju prozu stilizira poetskim sredstvima, čestim metaforama, simbolima, elipsama, hiperbolama i personifikacijama. „Tijelo od soli“ pretendira na jedinstvenost u suvremenoj književnosti, što zbog mješavine jezika kojim je pisan (Leskovar vješto spaja kajkavski dijalekt, standard i turcizme), što zbog teme koju obrađuje. Apatridstvo, neprilagođenost, nesnađenost, nepoželjnost temeljni su postulati na kojima gradi psihološki profil glavnog lika. Često ponavljajući motivi (amebe kao vrhovna bića koja su pojela vrijednosti, crne rupe kao simboli mentalnog mraka, personifikacije zla i strahova u vidu Odijela, Haljina i Uniformi – vladajućih, religije i aparata represije) dopunjavaju i naglašavaju tjeskobu hrvatskog društva s kraja dvadesetog i početka dvadesetprvog stoljeća. Cjelokupnoj atmosferi nemalo doprinose književne i filmske reference (parafraze Selimovićevog „Derviša i smrti“ i mjestimično poistovjećivanje s likovima iz „Werckmeisterovih harmonija“ Bele Tarra), što roman čini spojem naizgled nespojivog i odražava eklektiku koja je proizašla iz raspada Jugoslavije. Iako, naizgled, ovaj roman ne nudi nadu, ona je ipak prisutna. Dječak, koji na prozoru podruma u kojem odrasta uzgaja paradajz i cijeloga djetinjstva gleda kako stabljike savijaju vratove jer nemaju dovoljno svjetlosti, na kraju spoznaje drugačiji život. I u njemu nastavlja uzgajati paradajz, na novom prozoru, visoko iznad zemlje, o čemu kaže: „Prozor je velik i na njemu se hihoću tri lica iscrtana prstima, živimo u zraku i nitko ne mora savijati glavu da bi mu bilo dopušteno rasti.“ Time se zaokružuje ciklus u čijem centru stoji samo jedna riječ – sloboda. MG26

Velika knjiga znanja predstavlja odličan izvor jasnih i sažetih odgovora na sva pitanja koja deca postavljaju o svetu koji ih okružuje. PRAISTORIJA – Šta je praistorija? Odakle nam podaci o praistoriji? Kad je nastao život na Zemlji? Šta je evolucija? Šta je izumiranje? Kad su se ribe pojavile u okeanima? Šta su bile morske škorpije? Koji insekat je bio veliki kao ptica? Da li su dinosaurusi vladali morem? Kako znamo da su dinoaurusi izumrli? Šta je ubilo dinosaauruse? Ko je bila Lusi? Šta je ledeno doba? ... DREVNE CIVILIZACIJE – Zašto Egipćane nazivamo „drevni Egipćani“? Ko je vladao Egiptom? Da li je žena mogla da bude faraon? Ko je bio bog Nila? Zašto mumije nisu imale mozak? Zašto su građene piramide? Ko su bili stari Grci? Zašto su se održavale Olimpijske igre? Ko je vladao Rimom? ... SREDNJI VEK – Usred čega je bio srednji vek? Zašto su umetnici razbijali jaja? Zašto su knjige bile vezivane lancima? Šta je Crna smrt? Zašto je fudbal bio zabranjen? ... LJUDI I NJIHOVI ŽIVOTI – Da li ljudi i danas žive u pećinama? Zašto su pećine dobre za sir? Šta jedu nomadski narodi? Koji istraživač pustinje je nosio vodu u svojim čizmama? Koji monasi žive u planinama? Gde se automobili trkaju pustinjom? Ko pravi slike od peska?... UNIVERZUM – Šta je Univerzum? Kad je sve počelo? Da li će Univerzum ikada nestati? Šta je Mlečni put? Da li će se Sunce ikada ugasiti? Koja planeta je najvrelija?... ZEMLJA – Da li je Zemlja okrugla? Koliko je nebo visoko? Koji okean je najveći? Šta je pustinja? Šta su crni dimnjaci? Gde je Blu groto? Šta su stalaktiti i stalagmiti? Gde se nalaze najviše planine na svetu? ... PRIRODNE KATASTROFE – Zašto u šumama izbijaju požari? Šta uragani, tajfuni i cikloni imaju zajedničko? Gde je oko uragana? Zašto su tvisteri toliko opasni? Gde vetar može da skine boju sa auta? Kad sneg juri brzinom od 300 km/h? Zašto vrhovi vulkana eksplodiraju? Šta je munja? Kako nastaju račvaste munje? ... ŽIVOTINJSKO CARSTVO – U čemu je razlika između ajkula i delfina? Koja je najveća životinja na svetu? Da li konji imaju šake? Koji su najmanji konji na svetu? Zašto žirafa ima dugačak vrat? Koji insekat oseća ukus svojim stopalima? Zašto zmije skidaju svoju kožu? Kako zvečarke ubijaju svoj plen? Zašto ptice lete? Koja ptica hoda po vodi? ... BILJKE – Šta je biljka? Jesu li biljke stvarno žive? Zašto lišće menja boju u jesen? Koja biljka hvata mrave? Koji cvet je najsmrdljiviji na svetu? Koje biljke najbrže rastu? Koje biljke dave i stiskaju insekte? ... Kratke i jasne informacije, uz živopisan kolorit ilustracija, povešće vaše dete na put saznanja i odškrinuti vrata u prošlost i budućnost. Na kraju enciklopedije, nalazi se Indeks najvažnijih pojmova koji omogućava lako nalaženje željenog termina, istorijske ličnosti, biljke, životinje itd. u ovoj enciklopediji.

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor:: Ana Jergensdoter ;Žanrovi:: Poezija, Muzika ;Izdavač:: Rende ;Godina izdanja:: 2005 ;ISBN: 86-83897-37-0 ;Broj strana: 97 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 21 ; ;Svojom prvom zbirkom poezije “Homecomingqueen” (Kraljica mature) Ana Jergensdoter izdvojila se kao jedna od najistaknutijih slam-pesnikinja u Švedskoj. Sve pesme u tematski izuzetno usklađenoj zbirci bave se tinejdžerskim bolima i odrastanjem u gradiću na krajnjem severu Švedske tokom osamdesetih godina. Neposrednim jezikom i slobodnim stihom, te čitavim nizom kulturnih, pop-kulturnih, supkulturnih i istorijskih referenci (Jon Bon Jovi, Abba, Milli Vanilli, Černobil, U2, Elvis Presley, UB40, Bob Marley, Def Leppard, Evrovizija itd.) Ana Jergensdoter vešto dočarava i univerzalizuje vreme i prostor o kojem tako uverljivo piše. Sandviken 4-ever U Sandvikenu je vašar Ima majica sa Elvisom Pečenog badema Džidžabidža Ringišpila Nebo je dosadnosivo Nikog ne poznajem Violinista ima iste pantalone kao jedan violinista u drugom gradu Sve je kao pre Ništa nije kao pre Ja sedim u Marangoniju Neko pušta džuboks Neko ogovara Neko sam pije čaj Ja više nikad nisam usamljena Ovde živim Ovde ne živim Stalno sam usamljena Idem u šesti razred (& imam najružniju frizuru na svetu) I Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Nije trebalo da ispadne tako ali mama je rekla da je frizerka jeftina i dobra i ja sam ponela svoj crtež sa pank šiškama i dugačko pozadi (pomalo hokejaška zurka) Meni se dopala i frizerka je pogledala crtež i rekla da dobro crtam onda sam odjednom bila ošišana do glave ona je rekla da je lepo i ja sam platila i otišla Bacila sam crtež na putu do kuće Nisam sigurna da li sam plakala ali trebalo je II Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i najbolju mamu na svetu ali šta vredi što je toliko dobra kad mi je kosa odvratna i idem u šesti razred i mislim da sam samo malo lepša nekom bih se sviđala Nema veze što mama kuca na vrata donosi poslužavnik i kolače kad tamo ionako niko ne sedi na ružičastom prekrivaču i voli me III Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Mnogo dobru mamu i guštera sa narandžastim stomakom Htela sam u stvari kanarinca ili možda labradora ali ja imam alergiju i onda nije važno što imam najbolju mamu na svetu Jer nema ničeg jadnijeg od guštera i nema ničeg jadnijeg od spreja za astmu i ekcema nema ničeg jadnijeg od kose ošišane do glave kada treba da je natapirana i niko neće da se vata s nekim ko ima astmu i natečene oči i niko neće da se vata s nekim ko ima mamu koja stalno ulazi s kolačima i niko neće da se vata s onim ko ima najružniju frizuru na svetu IV Idem u šesti razred Imam ubedljivo najjadniju frizuru na svetu Mislim, nisam ja kriva ali sramota me je Utorkom je Crkvena Omladina i pevamo Zar ne znaš da vrediš Ali iznenada jednog dana pogrešno je ići tamo to je neviđeno glupo stojimo ispred prostorija i bacamo kamenje na prozore i izgleda toplo unutra sa upaljenim svećama i pesmom možda je danas pizza i onda će oni kući kod nekog i doći će frajeri i vataće se i gledaće film a ja ne mogu s njima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i znam da će kada izraste i postane dugačka sve da bude u redu V Idem u šesti razred Mrzim svoju kosu Mrzim onog svog odvratnog guštera i svoj sprej za astmu Mrzim svoju mamu koja mi ne da dâ idem na Pola Rejna Svake sekunde mislim na svoju kosu Kakva bi bila sa dugim loknama ili prava ježasta i žešća Svake sekunde mislim na svoju kosu i mrzim kada mama kaže da sam razmažena kad me moli da se poredim sa drugima i kaže da ne treba da se žalim jer ima ružnih devojaka a ja sam tako slatka i mrzim što nikad ne smeš da plačeš ako si sladak i imaš dobru mamu i mrzim što mislite da plačem zbog frizure i mrzim što mi ne date da plačem Idem u šesti razred i vi ništa ne shvatate! Vi ne znate da je neki lepši svet moguć onaj u kome si tamo gde želiš da budeš u kome možeš da ostaneš i ideš sa ostalima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Imam strašno dobru mamu Guštera Volim da pevam Volim pizzu i pitam se kako je kad se vataš Idem u šesti razred Stalno se plašim Ja & Jon Bon Jovi Tako je nestabilno na korpi od bicikla sa cigaretama i cvećem NE ne znam kako se zove ne vredi što me tako lepo pitaš Ponekad pomislim da bih odgovorila kad me uopšte ne bi pitao i kad bi uvek siktao i okretao leđa mislila bih da si najlepši na svetu Kao poster idola i klečim na kolenima i mislim kad bi Jon Bon Jovi došao uzbrdo do kuće u nizu gde sedim i pijem sok sa svojom mamom Onda bih BOŽEEEE samo bih ZAPALILA i onda jebite se I klinačkom rukom milujem mudobran s nitnama i sedim svetloružičasta u kući u nizu sedim sa svojom mamom i pijem sok i onda jednog dana Jon Bon Jovi dolazi uzbrdo i kaže Baby I Want You i njegov super strava auto stoji i turira i on uzima moju klinačkuruku u svoju stravadžetsetruku i ja stojim i cupkam i drhtim sa glavom potpuno oblepljenom neostvarenim snovima kao osiguranje od razočaranja o sve ove kule od oblaka o neslućeno crveno i malinasto rumena garantovano neizvatana oslobađam se A čak ni zbog Petera Pikenena sa maramom i glamrockčuperkom i zakrpljenim lonama ne bih spustila čašu soka i mahnula svojoj čežnji goodbye Što me nisi pustila u Hufoš? Što me nisi pustila u Hufoš, mama Što mi nisi dala da gledam Milli Vanilli Što si me pustila u Globus, a ne u Hufoš Što mi nisi dala da kupim brodarice Što si mrzela moje čizme od jelenske kože Je l´ zato što si mrzela kako mi se stalno zarozaju Je l´ sam se zbog toga okliznula Što me nisi pustila na Krit sa ostalima (glupo pitanje) Što mi nisi verovala kad sam rekla da uopšte nisam bila pijana one večeri Što te je mrzelo da mi svakog jutra pre škole sređuješ kosu (sve bi onda bilo mnogo bolje) Što mi nisi dala da kupim Salomon torbu, Takano komplet, kožnu jaknu do struka Što si dolazila po mene u dvanaest nula nula tačno ispred Doma omladine posle školskih igranki Što mi nisi dala da pozajmim tvoj beli džemper, onaj s šarom i slepi miš rukavima (sve bi onda bilo mnogo jednostavnije) Što me nisi pustila u Hufoš Ana Jergensdoter učestvuje na mnogim svetskim festivalima slam-poezije a često nastupa i s rok-bendom Katyusha. Bibliografija: PAPPA PRALIN Albert Bonniers Förlag, 2002 LIVSVIG elektronsko izdanje Serum, 2002 HOMECOMINGQUEEN Albert Bonniers Förlag, 2004 ÄNGLARNAS SYSTER Albert Bonniers Förlag, 2005 Predmet: 52568741 Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter)-HOMECOMINGQUEEN Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter) je rođena je 1973. u švedskom gradu Sandvikenu. Studirala je kreativno pisanje, filozofiju i sociologiju. Njena prva knjiga, roman Pappa Pralin (2002), uvodi čitaoca u život mlade Andree pun samodestrukcije, strasti, tableta i Dejvida Bouvija. 2004. objavljuje zbirku poezije Homecomingqueen, čime postaje jedna od najpoznatijih slam-pesnikinja u Švedskoj, čiji se performansi odlikuju emotivnim nabojem i inovativnošću.

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor:: Ana Jergensdoter ;Žanrovi:: Poezija, Muzika ;Izdavač:: Rende ;Godina izdanja:: 2005 ;ISBN: 86-83897-37-0 ;Broj strana: 97 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 21 ; ;Svojom prvom zbirkom poezije “Homecomingqueen” (Kraljica mature) Ana Jergensdoter izdvojila se kao jedna od najistaknutijih slam-pesnikinja u Švedskoj. Sve pesme u tematski izuzetno usklađenoj zbirci bave se tinejdžerskim bolima i odrastanjem u gradiću na krajnjem severu Švedske tokom osamdesetih godina. Neposrednim jezikom i slobodnim stihom, te čitavim nizom kulturnih, pop-kulturnih, supkulturnih i istorijskih referenci (Jon Bon Jovi, Abba, Milli Vanilli, Černobil, U2, Elvis Presley, UB40, Bob Marley, Def Leppard, Evrovizija itd.) Ana Jergensdoter vešto dočarava i univerzalizuje vreme i prostor o kojem tako uverljivo piše. Sandviken 4-ever U Sandvikenu je vašar Ima majica sa Elvisom Pečenog badema Džidžabidža Ringišpila Nebo je dosadnosivo Nikog ne poznajem Violinista ima iste pantalone kao jedan violinista u drugom gradu Sve je kao pre Ništa nije kao pre Ja sedim u Marangoniju Neko pušta džuboks Neko ogovara Neko sam pije čaj Ja više nikad nisam usamljena Ovde živim Ovde ne živim Stalno sam usamljena Idem u šesti razred (& imam najružniju frizuru na svetu) I Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Nije trebalo da ispadne tako ali mama je rekla da je frizerka jeftina i dobra i ja sam ponela svoj crtež sa pank šiškama i dugačko pozadi (pomalo hokejaška zurka) Meni se dopala i frizerka je pogledala crtež i rekla da dobro crtam onda sam odjednom bila ošišana do glave ona je rekla da je lepo i ja sam platila i otišla Bacila sam crtež na putu do kuće Nisam sigurna da li sam plakala ali trebalo je II Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i najbolju mamu na svetu ali šta vredi što je toliko dobra kad mi je kosa odvratna i idem u šesti razred i mislim da sam samo malo lepša nekom bih se sviđala Nema veze što mama kuca na vrata donosi poslužavnik i kolače kad tamo ionako niko ne sedi na ružičastom prekrivaču i voli me III Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Mnogo dobru mamu i guštera sa narandžastim stomakom Htela sam u stvari kanarinca ili možda labradora ali ja imam alergiju i onda nije važno što imam najbolju mamu na svetu Jer nema ničeg jadnijeg od guštera i nema ničeg jadnijeg od spreja za astmu i ekcema nema ničeg jadnijeg od kose ošišane do glave kada treba da je natapirana i niko neće da se vata s nekim ko ima astmu i natečene oči i niko neće da se vata s nekim ko ima mamu koja stalno ulazi s kolačima i niko neće da se vata s onim ko ima najružniju frizuru na svetu IV Idem u šesti razred Imam ubedljivo najjadniju frizuru na svetu Mislim, nisam ja kriva ali sramota me je Utorkom je Crkvena Omladina i pevamo Zar ne znaš da vrediš Ali iznenada jednog dana pogrešno je ići tamo to je neviđeno glupo stojimo ispred prostorija i bacamo kamenje na prozore i izgleda toplo unutra sa upaljenim svećama i pesmom možda je danas pizza i onda će oni kući kod nekog i doći će frajeri i vataće se i gledaće film a ja ne mogu s njima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i znam da će kada izraste i postane dugačka sve da bude u redu V Idem u šesti razred Mrzim svoju kosu Mrzim onog svog odvratnog guštera i svoj sprej za astmu Mrzim svoju mamu koja mi ne da dâ idem na Pola Rejna Svake sekunde mislim na svoju kosu Kakva bi bila sa dugim loknama ili prava ježasta i žešća Svake sekunde mislim na svoju kosu i mrzim kada mama kaže da sam razmažena kad me moli da se poredim sa drugima i kaže da ne treba da se žalim jer ima ružnih devojaka a ja sam tako slatka i mrzim što nikad ne smeš da plačeš ako si sladak i imaš dobru mamu i mrzim što mislite da plačem zbog frizure i mrzim što mi ne date da plačem Idem u šesti razred i vi ništa ne shvatate! Vi ne znate da je neki lepši svet moguć onaj u kome si tamo gde želiš da budeš u kome možeš da ostaneš i ideš sa ostalima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Imam strašno dobru mamu Guštera Volim da pevam Volim pizzu i pitam se kako je kad se vataš Idem u šesti razred Stalno se plašim Ja & Jon Bon Jovi Tako je nestabilno na korpi od bicikla sa cigaretama i cvećem NE ne znam kako se zove ne vredi što me tako lepo pitaš Ponekad pomislim da bih odgovorila kad me uopšte ne bi pitao i kad bi uvek siktao i okretao leđa mislila bih da si najlepši na svetu Kao poster idola i klečim na kolenima i mislim kad bi Jon Bon Jovi došao uzbrdo do kuće u nizu gde sedim i pijem sok sa svojom mamom Onda bih BOŽEEEE samo bih ZAPALILA i onda jebite se I klinačkom rukom milujem mudobran s nitnama i sedim svetloružičasta u kući u nizu sedim sa svojom mamom i pijem sok i onda jednog dana Jon Bon Jovi dolazi uzbrdo i kaže Baby I Want You i njegov super strava auto stoji i turira i on uzima moju klinačkuruku u svoju stravadžetsetruku i ja stojim i cupkam i drhtim sa glavom potpuno oblepljenom neostvarenim snovima kao osiguranje od razočaranja o sve ove kule od oblaka o neslućeno crveno i malinasto rumena garantovano neizvatana oslobađam se A čak ni zbog Petera Pikenena sa maramom i glamrockčuperkom i zakrpljenim lonama ne bih spustila čašu soka i mahnula svojoj čežnji goodbye Što me nisi pustila u Hufoš? Što me nisi pustila u Hufoš, mama Što mi nisi dala da gledam Milli Vanilli Što si me pustila u Globus, a ne u Hufoš Što mi nisi dala da kupim brodarice Što si mrzela moje čizme od jelenske kože Je l´ zato što si mrzela kako mi se stalno zarozaju Je l´ sam se zbog toga okliznula Što me nisi pustila na Krit sa ostalima (glupo pitanje) Što mi nisi verovala kad sam rekla da uopšte nisam bila pijana one večeri Što te je mrzelo da mi svakog jutra pre škole sređuješ kosu (sve bi onda bilo mnogo bolje) Što mi nisi dala da kupim Salomon torbu, Takano komplet, kožnu jaknu do struka Što si dolazila po mene u dvanaest nula nula tačno ispred Doma omladine posle školskih igranki Što mi nisi dala da pozajmim tvoj beli džemper, onaj s šarom i slepi miš rukavima (sve bi onda bilo mnogo jednostavnije) Što me nisi pustila u Hufoš Ana Jergensdoter učestvuje na mnogim svetskim festivalima slam-poezije a često nastupa i s rok-bendom Katyusha. Bibliografija: PAPPA PRALIN Albert Bonniers Förlag, 2002 LIVSVIG elektronsko izdanje Serum, 2002 HOMECOMINGQUEEN Albert Bonniers Förlag, 2004 ÄNGLARNAS SYSTER Albert Bonniers Förlag, 2005 Predmet: 52568741 Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter)-HOMECOMINGQUEEN Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter) je rođena je 1973. u švedskom gradu Sandvikenu. Studirala je kreativno pisanje, filozofiju i sociologiju. Njena prva knjiga, roman Pappa Pralin (2002), uvodi čitaoca u život mlade Andree pun samodestrukcije, strasti, tableta i Dejvida Bouvija. 2004. objavljuje zbirku poezije Homecomingqueen, čime postaje jedna od najpoznatijih slam-pesnikinja u Švedskoj, čiji se performansi odlikuju emotivnim nabojem i inovativnošću.

Велика књига знања представља одличан извор јасних и сажетих одговора на сва питања која деца постављају о свету који их окружује. ПРАИСТОРИЈА – Шта је праисторија? Одакле нам подаци о праисторији? Кад је настао живот на Земљи? Шта је еволуција? Шта је изумирање? Кад су се рибе појавиле у океанима? Шта су биле морске шкорпије? Који инсекат је био велики као птица? Да ли су диносауруси владали морем? Како знамо да су диноауруси изумрли? Шта је убило диносааурусе? Ко је била Луси? Шта је ледено доба? ДРЕВНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ – Зашто Египћане називамо „древни Египћани“? Ко је владао Египтом? Да ли је жена могла да буде фараон? Ко је био бог Нила? Зашто мумије нису имале мозак? Зашто су грађене пирамиде? Ко су били стари Грци? Зашто су се одржавале Олимпијске игре? Ко је владао Римом? СРЕДЊИ ВЕК – Усред чега је био средњи век? Зашто су уметници разбијали јаја? Зашто су књиге биле везиване ланцима? Шта је Црна смрт? Зашто је фудбал био забрањен? ЉУДИ И ЊИХОВИ ЖИВОТИ – Да ли људи и данас живе у пећинама? Зашто су пећине добре за сир? Шта једу номадски народи? Који истраживач пустиње је носио воду у својим чизмама? Који монаси живе у планинама? Где се аутомобили тркају пустињом? Ко прави слике од песка? УНИВЕРЗУМ – Шта је Универзум? Кад је све почело? Да ли ће Универзум икада нестати? Шта је Млечни пут? Да ли ће се Сунце икада угасити? Која планета је најврелија? ЗЕМЉА – Да ли је Земља округла? Колико је небо високо? Који океан је највећи? Шта је пустиња? Шта су црни димњаци? Где је Блу грото? Шта су сталактити и сталагмити? Где се налазе највише планине на свету? ПРИРОДНЕ КАТАСТРОФЕ – Зашто у шумама избијају пожари? Шта урагани, тајфуни и циклони имају заједничко? Где је око урагана? Зашто су твистери толико опасни? Где ветар може да скине боју са аута? Кад снег јури брзином од 300 км/х? Зашто врхови вулкана експлодирају? Шта је муња? Како настају рачвасте муње? ... ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО – У чему је разлика између ајкула и делфина? Која је највећа животиња на свету? Да ли коњи имају шаке? Који су најмањи коњи на свету? Зашто жирафа има дугачак врат? Који инсекат осећа укус својим стопалима? Зашто змије скидају своју кожу? Како звечарке убијају свој плен? Зашто птице лете? Која птица хода по води? БИЉКЕ – Шта је биљка? Јесу ли биљке стварно живе? Зашто лишће мења боју у јесен? Која биљка хвата мраве? Који цвет је најсмрдљивији на свету? Које биљке најбрже расту? Које биљке даве и стискају инсекте? Кратке и јасне информације, уз живописан колорит илустрација, повешће ваше дете на пут сазнања и одшкринути врата у прошлост и будућност. На крају енциклопедије, налази се Индекс најважнијих појмова који омогућава лако налажење жељеног термина (историјске личности, биљке, животиње итд,) у овој енциклопедији. Наслов: Велика књига знања – Питам се зашто 2 – Издавач: Zmaj Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24x28,5 cm ИСБН: 978-86-489-0647-2

VELIKA KNJIGA ZNANJA - PITAM SE ZAŠTO II Velika knjiga znanja predstavlja odličan izvor jasnih i sažetih odgovora na sva pitanja koja deca postavljaju o svetu koji ih okružuje. PRAISTORIJA – Šta je praistorija? Odakle nam podaci o praistoriji? Kad je nastao život na Zemlji? Šta je evolucija? Šta je izumiranje? Kad su se ribe pojavile u okeanima? Šta su bile morske škorpije? Koji insekat je bio veliki kao ptica? Da li su dinosaurusi vladali morem? Kako znamo da su dinoaurusi izumrli? Šta je ubilo dinosaauruse? Ko je bila Lusi? Šta je ledeno doba? DREVNE CIVILIZACIJE – Zašto Egipćane nazivamo „drevni Egipćani“? Ko je vladao Egiptom? Da li je žena mogla da bude faraon? Ko je bio bog Nila? Zašto mumije nisu imale mozak? Zašto su građene piramide? Ko su bili stari Grci? Zašto su se održavale Olimpijske igre? Ko je vladao Rimom? SREDNJI VEK – Usred čega je bio srednji vek? Zašto su umetnici razbijali jaja? Zašto su knjige bile vezivane lancima? Šta je Crna smrt? Zašto je fudbal bio zabranjen? LJUDI I NJIHOVI ŽIVOTI – Da li ljudi i danas žive u pećinama? Zašto su pećine dobre za sir? Šta jedu nomadski narodi? Koji istraživač pustinje je nosio vodu u svojim čizmama? Koji monasi žive u planinama? Gde se automobili trkaju pustinjom? Ko pravi slike od peska? UNIVERZUM – Šta je Univerzum? Kad je sve počelo? Da li će Univerzum ikada nestati? Šta je Mlečni put? Da li će se Sunce ikada ugasiti? Koja planeta je najvrelija? ZEMLJA – Da li je Zemlja okrugla? Koliko je nebo visoko? Koji okean je najveći? Šta je pustinja? Šta su crni dimnjaci? Gde je Blu groto? Šta su stalaktiti i stalagmiti? Gde se nalaze najviše planine na svetu? PRIRODNE KATASTROFE – Zašto u šumama izbijaju požari? Šta uragani, tajfuni i cikloni imaju zajedničko? Gde je oko uragana? Zašto su tvisteri toliko opasni? Gde vetar može da skine boju sa auta? Kad sneg juri brzinom od 300 km/h? Zašto vrhovi vulkana eksplodiraju? Šta je munja? Kako nastaju račvaste munje? ... ŽIVOTINJSKO CARSTVO – U čemu je razlika između ajkula i delfina? Koja je najveća životinja na svetu? Da li konji imaju šake? Koji su najmanji konji na svetu? Zašto žirafa ima dugačak vrat? Koji insekat oseća ukus svojim stopalima? Zašto zmije skidaju svoju kožu? Kako zvečarke ubijaju svoj plen? Zašto ptice lete? Koja ptica hoda po vodi? BILJKE – Šta je biljka? Jesu li biljke stvarno žive? Zašto lišće menja boju u jesen? Koja biljka hvata mrave? Koji cvet je najsmrdljiviji na svetu? Koje biljke najbrže rastu? Koje biljke dave i stiskaju insekte? Kratke i jasne informacije, uz živopisan kolorit ilustracija, povešće vaše dete na put saznanja i odškrinuti vrata u prošlost i budućnost. Na kraju enciklopedije, nalazi se Indeks najvažnijih pojmova koji omogućava lako nalaženje željenog termina (istorijske ličnosti, biljke, životinje itd,) u ovoj enciklopediji. Izdavač: Zmaj 2008 god, 315 str Povez: tvrdi, zaštitni omot Pismo: ćirilica Format: 24x28,5 cm Knjiga je u vrlo dobrom stanju. K.S.N.ORM.ANTIK P. 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

Miodrag Bulatović Heroj na magarcu Meki povez Izdavač Bigz Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena `kopiletu, kurvaru i komunisti` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je `spasenje`, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih `istina`. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na `pogrešnoj`, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i `spasava` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u `merdoznom` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, `merdoznu` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i `binjadžija`, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju `novi svetski poredak`, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov `superiorni` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu `govnarnica istorije`, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu `govnarnicu istorije`, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja `svete i slavne prošlosti`: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog `mosta` i `zajedničke teritorije` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i `zborit i tvorit`, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu `merdoznog` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno `uneređena`, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao `normom` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, `merdoznih` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Otokar Keršovani, 1967. Prvo izdanje najambicioznijeg Bulatovićevog romana. Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena ``kopiletu, kurvaru i komunisti`` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je ``spasenje``, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih ``istina``. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na ``pogrešnoj``, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i ``spasava`` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u ``merdoznom`` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, ``merdoznu`` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i ``binjadžija``, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju ``novi svetski poredak``, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov ``superiorni`` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu ``govnarnica istorije``, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu ``govnarnicu istorije``, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja ``svete i slavne prošlosti``: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog ``mosta`` i ``zajedničke teritorije`` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i ``zborit i tvorit``, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu ``merdoznog`` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno ``uneređena``, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao ``normom`` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, ``merdoznih`` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Nova knjiga G7 Bilješka o autoru Rođen je na Cetinju, 15. novembra 1967. godine. Fotografijom se amaterski bavio u srednjoj školi. Od 1990. godine je radio kao fotograf u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture na Cetinju. Osim dokumentarne fotografije koju je radio u Zavodu, učestvovao je u snimanju nekoliko monografija, kao i u snimanjima većeg broja kataloga i kalendara. Više puta je izlagao na kolektivnim izložbama u Zemlji. Fotografiju je, kako je zapisao, doživljavao kao način bilježenja prolaznosti vremena i vid umjetnosti koji mu omogućava izražavanje unutrašnjih osećanja i ideja. Bio je član Udruženja profesionalnih fotografa Crne Gore. Život je izgubio, nesrećnim slučajem, 22. januara 2003. godine. O TESTAMENTU PEĐE ĐONOVIĆA U kompleksnim tumačenjima koja se odnose na pojam `fotografije kao umjetnosti` - rada koji umjetnici realizuju u mediju fotografije - izmedju ostalog, potenciraju se metodi istraživanja ovog medija kroz ispitivanje elemenata `likovnosti` i aktivnosti na ostvarenju narativne fotografske predstave. Upravo pomenuta dva elementa čine se osnovnim karakteristikama koncepta izložbenog projekta Pedje Djonovića, od strane autora nominovanog kao `Testament`. Ovaj naziv u domicilnoj, a i u mnogim drugim sredinama, se uglavnom identifikuje sa modelima, pravno uobličenih, personalnih oporuka čija realizacija slijedi nakon prestanka ljudskog života. U slučaju kreativnog koncepta Pedje Djonovića, pojam `Testament` se sa sigurnošću može uopšteno tumačiti kao naslov tematskog sklopa izabranih dogadjaja iz Starog i Novog Zavjeta, koji čine osnovne djelove jednog od najznačajnijih spisa u istoriji čovječanstva - Biblije, tog `beskonačnog izvora` brojnih tema koje u svim evropskim umjetničkim epohama, stilovima, pokretima i pravcima pratimo od vremena početka ranohrišćanske umjetnosti. Tematsku problematiku tretiranu vjekovima ne samo od strane likovnih umjetnika - krucijalna je to tema djelovanja i brojnih značajnih kompozitora, prozaista i pjesnika, filozofa i teologa... - odabrao je Pedja Djonović, svjesno rizikujući situaciju ukojoj bi se njegov kreativni rad mogao poistovjetiti sa brojnim projektima u prošlosti od kojih su mnogi rezultirali stvaranjem niza remek-djela svjetske umjetničke kulture. Takva, eventualna situacija - zamka u koju često, svjesno ili nesvjesno, upadaju umjetnici različitih poetika, kod Pedje Djonovića, je na način dostojan svakog poštovanja, eliminisana. Njegova izuzetna senzualna i humanistička priroda, višestruki umjetniči talenat iskazan na poljima dokumentarne i umjetničke fotografije, slikarstva, dizajna, književnosti, te obrazovanje istinskog intelektualca, rezultirali su realizacijom projekta `Testament`, čije idejne tematske i likovne analize zaslužuju mnogo više pažnje, od prostorom ograničenih, komentara koji prate kataloške tekstove. U projektu `Testament` selektirane su fotografije sa odabranim temama iz Starog i Novog Zavjeta koje su autorski signirane i mogu se pažljivom analizom precizno identifikovati. Veći dio tematskog ciklusa svoju narativnu potku temelji na dogadjajima opisanim u Novom Zavjetu. Iako odabrani biblijski tematski segmenti, transponovani u sferu vizuelnog, svjedoče o teološkoj obrazovanosti autora, njegove interpretacije dogadjaja iz burne istorije hrišćanstva nijesu motivisane religijskim stavom vjernika. Svjestan istorijske činjenice da evropska umjetnička kultura, i pored nespornog značaja antičke Grčke, dobrim dijelom počiva na postulatima hrišćanske religije, moralnim i estetskim normama hrišćanstva, Pedja Djonović preko fotografija u `Testamentu` razmatra i tumači univerzalne dualističke kategorije smisla i suštine ljudskog života - svjetlost i tama, rodjenje i smrt, početak i kraj, dobro i zlo, radost i tuga..... Ljudsku figuru u ovoj specifičnoj interpretaciji početka, trajanja i kraja, autor je eliminisao, pozicirajući kao centralno mjesto predmet koji se od vremena prvih civilizacija tretirao na poseban način. Jaje sa zametkom, iz koga će se razviti svijet, je univerzalan simbol. Mišljenje da je svijet nastao iz jajeta, primjera radi, zastupljeno je kod starih Egipćana, Feničana, Kananaca, Tibetanaca, Kelta, Vijetnamaca, Kineza i Indijaca, Japanaca i Indonežanaca... u hrišćanstvu, ono je simbol Vaskrsenja - periodične obnove, ponovnog radjanja i obnavljanja. Jaje, kao uočljivi centralni objekat na Pedjinim fotografijama dominira kompozicijom u kojoj su, prema autorovim rafiniranim zamislima, aranžirani odredjeni materijalni objekti čija tipologija i sastav od davnina pripadaju poštovanim simbolističkim sistemima. Kamen, sa svojom heterogenom simbolikom, zbog svoje nepromjenljive prirode, prema biblijskim predanjima, simbolizuje mudrost a pripisuje mu se i najbliskija veza sa dušom. Simbolom zarobljeništva, poraza i ropstva, smatra se lanac, koji je i univerzalna oznaka veza i odnosa neba i zemlje, i uopšte uzevši, spona izmedju dvije krajnosti ili dva bića. Simbol Vaseljenske ose - klin, tumači se kao sudbina i nužnost a jedan je i od osnovnih znakova Hristovog stradanja. U hrišćanstvu, budući da iz njega izlaze i loši i dobri plodovi, drvo je slika čovjekova - posredstvom Hristove smrti na krstu i obnova, vaskrsenje. Konopcem se simbolizuje uspjeh i uspon a može predstavljati i svaki oblik veze, pa posjeduje mistične i magijske vrijednosti. Vlasi kose se često identifikuju kao simboli snage, moći i vrlina. Ova kratka analiza složenog skupa simbola na Pedjinim fotografijama, ukazuje na svu kompleksnost pristupa temama univerzalnog karaktera, gdje se autor odlučio na primjenu specifičnog modela konstrukcije scene koja ima u sebi karakter teatarskog. Relacija jajeta - centralnog objekta prema odabranim, smišljeno pozicioniranim, konstruktivnim elementima od kamena, drveta, metala, kose, slame, jasno dešifruje temu i čini je razumljivom, kako umjetnički obrazovanoj tako i najširoj lepezi publike. Pretjerana naracija, složeni alegorijski aranžmani i naglašena ilustrativnost primijenjeni prilikom umjetničke prezentacije biblijskih tema i simbolističkih scena univerzalnog značaja, često, kako svjedoče primjeri prošlih i sadašnjih vremena, pomijeraju kod umjetnika u drugi plan elemente likovnosti. Svjestan mogućnosti degradacije kvaliteta `likovnosti` u takvom mediju kakva je fotografija, Pedja Djonović uspješno primjenjuje originalne reduktivne modele koji se mogu, dobrim dijelom, pripisati poetici Minimalarta. Sve fotografije su izradjene u crno-bijeloj tehnici a kompoziciona rješenja idu ka tako definisanom odnosu konstruktivnih elemenata gdje se, maksimalno moguće, izbjegava prenatrpanost scene. Majstorski definisan odnos `svijetlo - tamno`, redukcija scene i predmetnost u pažljivo osmišljenom konceptu bez prisustva ljudske figure, obezbjedjuju umjetničkom projektu `Testament` istinsku suštinu drame nasuprot melodramatičnim efektima, dominantu kompleksnog filozofskog karaktera, nad patetičnošću isključivo vjerske propagandne slike, i likovne atribute koji se ne udvaraju populistčkim očekivanjima i zahtjevima široke publike. `Testament` Pedje Djonovića, kako ovi sažeti analitički komentari pokazuju, ne predstavlja samo izložbu djela potencirane `likovnosti` - u pitanju je i jedna kompleksna, ali i krajnje razumljiva, filozofska i humanistička vizija u okviru koje autor na originalan način, koristeći biblijske teme i jezik univerzalnih simbola, tumači svijet i nas u njemu. Na kraju ovog kataloškog komentara, podsjetimo se i citirajmo riječi Pedje Djonovića zapisane povodom posthumnog priznanja princeze Ksenije za majstora umjetničke fotografije : `I šteta je što takva priznaja obično dolaze kasno po onoga ko ih dobije i što taj nikad ne uspijeva da uživa u saznanju da je priznat. No to je još jedno od nepisanih pravila`. Izrečeno i napisano neosporno se može upotrijebiti u ocjeni umjetničkog kvaliteta projekta `Testament` i svaki dalji komentar je suvišan. Aleksandar Čilikov - istoričar umjetnosti - Projekat fotografika Testament Peđe Đonovića čine biblijski iskazi preko jajeta, simbola rođenja, ali i znaka povratka u život. Nastao je u sredini koja i danas fotografiju često naziva slikom. Sjećam se radova koje je snimio za Cetinjski bijenale posvećen ruskoj avangardnoj umjetnosti pod nazivom “U sobama”. Svaki je bio na određeni način slika, bliže: fotografika. Rađeni su “klasičnim” objektivom i fotografskim materijalima. Neponovljivi, kao i trenutak u kojem su nastali. I to je bilo najdragocjenije, ta jedinstvena istina fotografije. Mislim da je angažovanje na Cetinjskom bijenalu i početak rada na kompjuteru bilo odlučujuće za Peđinu posvećenost fotografici i temi biblijskih priča, koja se može protumačiti kao potraga za znamenjem besmrtnosti. U njegovoj ateističkoj viziji svijeta pojavila se potreba za Bogom i zahvalnost za njegovo umiranje i uskrsnuće... Rođena je ona u strašnoj nemoći pred fatalnim silama o kojima je davno razmišljao, pišući u svom Dnevniku o smrti Danila Kiša, prijatelja porodice Đonović: Jednostavno, on je živ i tamo gdje je ne može se poći, a on, možda, ipak jednog dana se pojavi. Čisto dođe i tačka. Godinu dana po nastanku ovog zapisa, poginuo je u lovćenskoj divljini mladi crnogorski pisac Igor Đonović, Peđin brat. Potreba za Biblijom nametnula mu se kao izlaz iz košmara i to preko fotografika sa scenama jevanđelja, i jajetom, kao znakom za koji M. Eliade kaže da “... potvrđuje i potiče uskrsnuće koje... nije rođenje nego povratak, ponavljanje.” Narativnost lista Iskušenje Hristovo (jaje na ivici stijene koja podsjeća na deformisani ljudski profil) je suština Peđine životne jeze - neizbrisive apokaliptične drame na lovćenskoj litici. I niz drugih scena, koje u prvi mah ostavljaju utisak lucidne vizuelizacije biblijskog teksta, otkrivaju vizije ličnog pakla, bez patosa i jadikovke. Sablazan, Pakao, Usjekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, Smrt Samsonova su poruke sažete u kriptičnoj suštini. Rana smrt Peđe Đonovića nije odnijela bljesak njegovog Testamenta ali, nažalost, jeste još jednu mogućnost savremenog crnogorskog stvaralaštva. Cetinje, 14. april 2008. Mladen Lompar ...Fotografije povezane idejnom i literarnom odrednicom TESTAMENT, predstavljaju zaokruženu cjelinu originalne interpetacije. Naime, Peđa je saglasno svom idejnom polazištu formirao instalacije i objekte simboličko-semantičke konotacije, koje je kasnije fotografisao, definišući kompleksno multimedijano djelo. Centralni motiv na njima predstavlja jaje iz kojega se razvio svijet univerzuma, a koje za Peđu predstavlja nukleus od kojeg je polazio u samosvojnom tumačenju pojedinih segmenata Starog i Novog zavjeta. Ova izložba svojim intelektualno-idejnim i kreativnim vrijednostima zaslužuje našu punu profesionalnu i etičku pozornost.... Cetinje, 09.02.2007. Ljiljana Zeković istoričar umjetnosti PRELAZAK PREKO CRVENOG MORA 21. I pruži Mojsije ruku svoju na more, a gospod uzbi more vjetrom istočnijem, koji jako duvaše cijelu noć, i osuši more, i voda se rastupi. 22. I podjoše sinovi Izrailjevi posred mora suvim, i voda im stajaše kao zid s desne strane i lijeve strane. 23. I Misirci tjerajući ih podjoše za njima posred mora, svi konji Faraonovi, kola i konjici njegovi. 24. A u stražu jutarnju pogleda Gospod na vojsku misirsku iz stupa od ognja i oblaka, smete vojsku misirsku. 25. I pobaca točkove kolima njihovim, te ih jedva vucijahu. Tada rekoše Misirci: Bježimo od Izrailja, jer se Gospod bije za njih s Misircima. 26. A Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju na more, neka se vrati voda na Misirce, na kola njihova i na konjike njihove. 27. I Mojsije pruži ruku svoju na more, i dodje opet more na silu svoju pred zoru, a Misirci nagoše bježati prema moru; i Gospod baci Misirce usred mora. II knjiga Mojsijeva, glava 14. MOJSIJE NA SVETOJ GORI – deset Božijih zapovijesti – 2. Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. 3. Nemoj imati drugih bogova uza me. 4. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dolje na zemji, ili u vodi, ispod zemlje. 7. Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Negovo uzalud. 8. Sjećaj se dana od omora da ga svetkuješ. 12. Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj. 13. Ne ubij. 14. Ne čini preljube. 15. Ne kradi. 16. Ne svjedoči lažno na bližnjeg svog. 17. Ne poželi kuću bližnjeg svog, ne poželi ženu bližnjeg svog, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti išta što je bližnjeg tvog. II knjiga Mojsijeva, glava 20. POGIBIJA CAREVA AMOREJSKIH 22. Tada reče Isus: Otvorite vrata od pećine, i izvedite k meni onih pet careva iz pećine. 23. I učiniše tako, i izvedoše k meni onih pet careva iz pećine: cara jerusalimskog, cara hevronskog, cara jarmutskog, cara lahiskog, cara jeglonsklog. 24. A kad izvedoše te careve k Isusu, sazva Isus sve ljude izrailjce i reče vojvodama od vojske koji bjehu išli s njim: Pristupite i stanite nogama svojim na vratove ovim carevima. I oni pristupiše i stadoše im na vratove nogama svojim. 25. A Isus im reče: Ne bojte se i ne plašite se; Budite slobodni i hrabri, jer će tako učiniti Gospod svijem neprijateljima vašim na koje zavojštite. 26. Potom ih pobi Isus i pogubi ih, i objesi ih na pet drveta, i ostaše viseći na drvetima do večera. Kniga Isusa Navina, glava 10. KLETVA JOTAMOVA 51. A bješe tvrda kula usred grada, i u nju pobjegoše svi ljudi i žene i svi gradjani i zatvorivši se popeše se na krov od kule. 52. A Avimeleh dodje do kule i udari na nju, i doje do vrata od kule da je zapali ognjem. 53. Ali jedna žena baci komad žrvnja na glavu Avimelahu i razbi mu glavu. 54. A on brže viknu momka koji mu nošaše oružje, i reče mu: Izvadi mač svoj i ubij me, da ne kažu za me: Žena ga je ubila. I probode ga sluga njegov, te umre. 55. A kad vidješe Izrailjci gdje pogibe Avimeleh, otidoše svaki u svoje mjesto. 56. Tako plati bog Avimelehu za zlo koje je učinio ocu svom ubivši sedamdeset braće svoje. 57. I sve zlo ljudi Sihemljana povrati Bog na njihove glave, i steče im se kletva Jotama sina Jerovalovog. Knjiga o sudijama, glava 9. SMRT SAMSONOVA 18. A Dalida videći da joj je otvorio cijelo srce svoje, posla i pozva knezove Filistejske poručivši im: Hodite sada, jer mi je otvorio cijelo srce svoje. Tada dodjoše knezovi Filistejski i donesoše novce u rukama svojim. 19. A ona ga uspava na krilu svojem, i dozva čovjeka te mu obrija sedam pramenova kose s glave, i ona ga prva savlada kad ga ostavi snaga njegova. 20. I ona reče: Eto filisteja na te, Samsone! A on probudivse od sna reče: Izaći ću kao i prije i oteću se. Jer neznadijaše da je gospod odstupio od njega. 21. Tada ga uhvatiše Filisteji, i iskopaše mu oči, i odvedoše ga u Gazu i okovaše ga u dvoje verige mjedene; i meljaše u tamnici. 23. I knezovi Filistejski skupiše se da prinesu veliku žrtvu Dagonu bogu svojemu, i da se provesele; pa rekoše: Predade nam bog naš u ruke naše Samsona neprijatelja našega. 28. Tada Samson zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Gospode!opomeni me se, molim te, i ukrijepi me, molim te, samo sada, o Bože! da se osvetim jedamput Filistejima za oba oka svoja. 30. Pa onda reče Samson: Neka umrem s Filistejima. I naleže jako, i pade kuća na knezove i na sav narod koji bješe u njoj; i bi mrtvijeh koje pobi umirući više nego onijeh koje pobi za života svojega. Knjiga o sudijama, glava 15. ROĐENJE HRISTOVO 1. A kada se Isus rodi u Vitlejemu judejskome u dane Iroda cara, gle, dodjoše mudraci od Istoka u Jerusalim i rekoše: 2. Gdje je car judejski koji se rodi? Jer vidjesmo njegovu zvijezdu na Istoku i dodjosmo da mu se poklonimo. 3. Kada to ču car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim sa njim. 4. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, pitaše ih gdje će se Hristos roditi. 5. A oni rekoše: U Vitlejemu judejskome; jer je tako prorok napisao: 6. I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nisi najmanji medju kneževima Judinim; jer će iz tebe izići Vodja koji će napasati narod moj Izrailja. 7. Onda Irod, tajno dozvavši mudrace, saznade od njih kada se pojavila zvijezda. 8. I poslavši ih u Vitlejem, reče: Idite i raspitajte se dobro za dijete, pa kada ga nadjete, javite mi, da i ja dodjem da mu se poklonim. 9. A oni, saslušavši cara, podjoše, i gle, zavijezda, koju su vidjeli na Istoku, idjaše pred njima dok ne dodje i stade odozgo gdje bješe dijete. 11. I ušavši u kuću, vidješe dijete sa Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši riznice svoje prinesoše mu dare: zlato, tamjan i smirnu. Jevandjelje po Mateju, glava 2. KUŠANJE HRISTOVO 1. Tada Isusa dovede Duh u pustinju da ga djavo kuša. 2. I postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposljetku ogladnje. 3. I pristupi k njemu kušač i reče: ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hljebovi. 4. A on odgovori i reče: Pisano je: Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih. 5. Tada ga djavo odvede u Sveti grad i postavi ga na krilo hrama. 6. Pa mu reče: Ako si sin Božiji, skoči dolje, jer je pisano: Andjelima svojim zapovijediće za tebe, i uzeće te na ruke, da kako ne zapneš za kamen nogom svojom. 7. A Isus mu reče: Nemoj kušati Gospoda Boga svojega. 8. Opet ga uze djavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njhovu. 9. I reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. 10. Tada mu Isus reče: Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi! 11. Tada ga djavo ostavi, i gle, andjeli pristupiše i služahu mu. Jevandjelje po Mateju, glava 4. SV. PETAR PRED VRATIMA RAJA 13. A kada dodje Isus u krajeve Kesarije Filipove, zapita učenike svoje govoreći: Šta o meni govore ljudi ko je Sin Čovječiji? 14. A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, drugi opet Jeremija, ili koji od proroka. 15. Reče im Isus: A vi šta velite ko sam ja? 16. A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. 17. A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, Sine Jonin? Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima. 18. A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati. 19. I daću ti ključeve Carstva nebeskoga: I što svežeš na zemlji biće svezano na nabesima; i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima. Jevandjelje po Mateju, glava 16. SABLAZAN 1. U onaj čas pristupiše učenici Isusu govoreći: Ko je, dakle najveći u Carstvu nebeskome? 2. I dozva Isus dijete, i postavi ga medju njih, 3. I reče: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. 4. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskome. 5. I koji primi jedno takvo dijete u ime moje, mene prima. 6. A koji sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku. 7. Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dodju sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan. 8. Ako li te ruka tvoja ili noga tvoja sablažnjava, odsjeci je i baci od sebe; bolje ti je ući u život hromu ili kljastu nego da imaš dvije ruke ili dvije noge, a da te bace u oganj vječni. 9. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je s jednim okom u život ući nego da imaš dva oka, a da te bace u pakao ognjeni. Jevandjelje po Mateju, glava 18. PAKAO 41. Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen djavolu i andjelima njegovim. 42. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; 43. Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me. 44. Tada će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti? 45. Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. 46. I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni. Jevandjelje po Mateju, glava 25. USJEKOVANJE GLAVE SV. JOVANA KRSTITELJA 18. Jer Jovan govoraše Irodu: Ne možeš ti imati ženu brata svojega. 19. A Irodijada bješe kivna na njega, i htjede da ga ubije, ali ne mogaše. 20. Jer se Irod bojaše Jovana, znajući ga da je čovjek pravedan i svet, i čuvaše ga; i mnogo šta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše. 21. I dodje dan pogodan, kad Irod na dan svoga rodjenja davaše večeru velikašima svojim i vojvodama i starješinama galilejskim. 22. I kad udje kći ove Irodijade i igravši i ugodivši Irodu i gostima njegovim, reče car djevojci: Išti od mene što god hoćeš, i daću ti. 23. I zakle joj se: Što god zaišteš od mene daću ti, makar bilo i pola carstva moga. 24. A ona izišavši reče materi svojoj: Šta ću iskati? A ona reče: Glavu Jovana Krstitelja. 25. I odmah, brzo ušavši k caru, zaiska govoreći: Hoću da mi odmah daš na tanjiru glavu Jovana Krstitelja. 26. I ožalosti se car veoma, ali zakletve radi i gostiju svojih ne htjede joj odreći. 27. I odmah posla car dželata, i zapovijedi da donese glavu njegovu. 28. I on otišavši posiječe ga u tamnici, i donese glavu njegovu na tanjiru, i dade je djevojci, a djevojka je dade materi svojoj. Jevandjelje po Marku, glava 6. ZAČEĆE PRESVETE BOGORODICE 26. A u šesti mjesec poslan bi od Boga andjeo Gavrilo u grad Galieljski po imenu Nazaret, 27. Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova; i djevojci bješe ime Marija. 28. I ušavši k njoj andjeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti medju ženama! 29. A ona vidjevši ga, uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav bi ovo bio pozdrav? 30. I reče joj andjeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! 31. I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus. 32. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida oca njegova; 33. I carovaće nad domom Jakovljevim vavijek, i carstvu njegovu neće biti kraja. 34. A Marija reče andjelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? 35. I odgovarajući andjeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji. Jevandjelje po Luki, glava 1. PREOBRAŽENJE ISUSA HRISTA 28. A oko osam dana poslije ovih riječi, uze on Petra i Jovana i Jakova i pope se na goru da se pomoli Bogu. 29. I dok se moljaše postade izgled lica njegovog drugačiji, i odijelo njegovo bijelo i blistajuće. 30. I gle, dva čovjeka govorahu s njim, a to bijahu Mojsej i Ilija, 31. Koji se pokazaše u slavi, i govorahu o ishodu njegovom koji je imao da se ispuni u Jerusalimu. 32. A Petar i oni s njim bjehu savladani snom; ali probudivši se vidješe slavu njegovu i dva čovjeka što stajahu s njim. 33. I kad se odvajahu oni od njega, reče Petar Isusu: Učitelju, dobro nam je ovdje biti; da sagradimo tri sjenice: jednu tebi, i jednu Mojseju, i jednu Iliji – ne znajući šta govori. 34. A dok on to govoraše nastade oblak i zakloni ih: i uplašiše se kad zadjoše u oblak. 35. I ču se iz oblaka glas koji govoraše: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega slušajte. 36. I kad se ču glas, nadje se Isus sam. I oni zaćutaše i nikom ne objaviše u one dane ništa od onoga što su vidjeli. Jevandjelje po Luki, glava 9. TAJNA VEČERA 14. I kada dodje čas, sjede za trpezu, i dvanaest apostola s njim. 15. I reče im: Veoma zaželjeh da ovu Pashu jedem s vama prije nego postradam; 16. Jer vam kažem da je neću više jesti dok se ne ispuni u Carstvu Božijem. 17. I uzevši čašu zablagodari, i reče: Uzmite i razdijelite je medju sobom; 18. Jer vam kažem da neću piti od roda vinogradskoga dok ne dodje Carstvo Božije. 19. I uzevši hljeb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je tijelo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. 20. A tako i čašu po večeri, govoreći: Ova je čaša Novi zavjet u krvi mojoj, koja se za vas izliva. 21. Ali evo ruke izdajnika mojega sa mnom na trpezi. Jevandjelje po Luki, glava 22. SVADBA U KANI GALILEJSKOJ 1. I u treći dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bješe mati Isusova. 2. A pozvan bješe i Isus i učenici njegovi na svadbu. 3. I kad nesta vina, reče mati Isusova njemu: Nemaju vina. 4. Isus joj reče: Šta hoćeš od mene, ženo? Još nije došao čas moj. 5. Reče mati njegova slugama: Što god vam reče učinite. 6. A ondje bješe šest kamenih sudova za vodu, postavljenih po običaju judejskog očišćenja, koji hvatahu po dvije ili po tri mjere. 7. Reče im Isus: Napunite sudove vodom. I napuniše ih do vrha. 8. I reče im Isus: Zahvatite sad i nosite peharniku. I odnesoše. 9. A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znadjaše od kuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik ženika. 10. I reče mu: Svaki čovjek najprije dobro vino iznosi, a kada se opiju, onda lošije; a ti si čuvao dobro vino do sada. 11. Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja, i pokaza slavu svoju; i vjerovaše u njega učenici njegovi. Jevandjelje po Jovanu, glava 2 VASKRSENJE LAZAREVO 34. I reče: Gdje ste ga metnuli? Rekoše mu: Gospode dodji da vidiš. 35. Isusu udariše suze. 36. Onda Judejci govorahu: Gle, kako ga ljubljaše. 37. A neki od njih rekoše: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepome učiniti da i ovaj ne umre? 38. A Isus se opet potrese u sebi, i dodje na grob. A to bijaše pećina, i kamen ležaše na njoj. 39. Isus reče: Sklonite kamen! Reče mu Marta, sestra umrloga: Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu. 40. Reče joj Isus: Ne rekoh li ti da ako vjeruješ, vidjećeš slavu Božiju? 41. Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore i reče: Oče, blagodarim ti što si me uslišio! 42. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me ti poslao. 43. I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: Lazare, izidji napolje! 44. I izidje umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano. Isus im reče: Razdriješite ga i pustite neka ide. 45. Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli Mariji, vidjevši šta učini Isus, povjerovaše u njega. 46. Neki pak od njih otidoše farisejima i kazaše im što učini Isus. Jevandjelje po Jovanu, glava 11. RASPEĆE HRISTOVO 14. A bješe petak uoči Pashe, oko šestoga časa; i on reče Judejcima: Evo car vaš! 15. A oni povikaše: Uzmi, uzmi, raspni ga! Pilat im reče: Zar cara vašega da razapnem? Odgovoriše prvosveštenici: Nemamo cara osim ćesara. 16. Tada, dakle, predade ga njima da se razapne. A oni uzeše Isusa i odvedoše. 17. I noseći krst svoj izidje na mjesto zvano Lobanja, a jevrejski Golgota. 18. Ondje ga razapeše, i sa njim drugu dvojicu, s jedne i sa druge strane, a Isusa u sredini. 19. Pilat pak napisa i natpis, pa postavi na krst; a bješe napisano: Isus Nazarećanin car judejski. 20. I ovaj natpis čitaše mnogi Judejci, jer blizu grada bješe mjesto gdje razapeše Isusa; i bješe napisano jevrejski, jelinski i rimski. Jevandjelje po Jovanu, glava 19. SVETOM PETRU SPADAJU LANCI 5. Petra, dakle, čuvahu u tamnici, a Crkva se usrdno moljaše za njega Bogu. 6. A kada htjede Irod da ga izvede, te noći spavaše Petar izmedju dvojice vojnika, okovan u dvoje verige, i stražari pred vratima čuvahu tamnicu. 7. I gle, andjeo Gospodnji se pojavi i svjetlost obasja prostoriju, i kucnuvši Petra u rebra probudi ga govoreći: Ustani brzo! I spadoše mu verige s ruku. 8. I andjeo mu reče: Opaši se, i obuj obuću svoju. I učini tako. I reče mu: Obuci haljinu svoju, pa hajde za mnom. 9. I izišavši idjaše za njim, i ne znadijaše da je stvarnost to što andjeo činjaše, nego mišljaše da gleda vidjenje. 10. A kad prodjoše prvu stražu i drugu, dodjoše vratima gvozdenim koja vode u grad; ona im se sama otvoriše, i izišavši prodjoše jednu ulicu, i andjeo odmah odstupi od njega. 11. I kad dodje Petar sebi, reče: Sada zaista znam da Gospod posla andjela svojega te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega što je očekivao narod Judejski. Djela Apostolska, glava 12. SV. PAVLE PIŠE POSLANICE KORINĆANIMA 1. A ovo odlučih u sebi da vam opet ne dodjem u žalosti. 2. Jer, ako vas ja žalostim, ko je taj koji mene veseli, ako ne onaj koga ja žalostim? 3. I ovo vam baš napisah, da kada dodjem ne budem ožalošćen od onih od kojih bi trebalo da se radujem, uzdajući se u sve vas, da je radost moja radost sviju vas. 4. Jer od mnoge žalosti i s bolom srca napisah vam sa mnogijem suzama, ne da se ožalostite nego da poznate preobilnu ljubav koju imam prema vama. 5. Ako li je ko ožalostio, nije ožalostio mene, no donekle, da ne pretjeram, sve vas. 6. Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih; 7. Tako da je, naprotiv, bolje da opraštate i tješite, kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti. 8. Zato vas molim, potvrdite ljubav prema njemu. 9. Jer vam zato i pisah, da bih poznao oprobanost vašu, jeste li u svemu poslušni. II Poslanica Sv. Pavla, glava 2. SVETA TROJICA 1. Svaki koji vjeruje da Isus jeste Hristos, od Boga je rodjen; i svaki koji ljubi roditelja, ljubi i rodjenog od njega. 2. Po tome znamo da ljubimo djecu Božiju kad Boga ljubimo i zapovijesti njegove držimo. 3. Jer ovo je ljubav Božija – da zapovijesti njegove držimo; a zapovijesti njegove nijesu teške. 4. Jer sve što je rodjeno od Boga pobjedjuje svijet; i ovo je pobjeda koja pobijedi svijet – vjera naša. 5. Ko je taj koji pobjedjuje svijet do onaj koji vjeruje da Isus jeste Sin Božiji? 6. On je taj što dodje vodom i krvlju, Isus Hristos; ne samo vodom, nego vodom i krvlju; i Duh je onaj koji svjedoči, jer Duh je istina. 7. Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ), i Sveti Duh; i ova trojica su jedno. 8. I troje je što svjedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i ovo troje su ujedno. 9. Ako primamo svjedočanstvo čovječije, svjedočanstvo je Božije veće; jer ovo je svjedočanstvo Božije koje je posvjedočio o sinu svojemu. Prva Poslanica Sv. Jovana Bogoslova, glava 5. Bilješka o piscu IGOR ĐONOVIĆ rođen je na Cetinju 21. 01. 1966. godine. Život je izgubio, nesrećnim slučajem, 05. 05.1994. godine. Studirao je srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored proze, pisao je kratke eseje i poeziju. Roman OGLEDALO, pronađen je u njegovoj zaostavštini. Nastao je u periodu 1992-93 godine. ODLOMCI IZ ROMANA UMJESTO PREDGOVORA (Iz dnevnika) 21. 04.1992. Ovih dana sam razmišljao o tome da počnem sa pisanjem jednog romana. Njegovu temu imam u glavi samo je pitanje kako da je realizujem. Dvoumim se između dvije forme. Prva bi bila pet ili šest različitih priča stopljenih zajedničkom niti-dvoumljenja oko porijekla Crnogoraca i dilema ondašnjih ljudi kojem carstvu da se priklone. Druga forma je sa osnovnom pričom smještenom na sami početak ovoga vijeka. Dvojica komita raspredaju o ovoj temi pretresajući neke istorijske istine i poluistine, stim što bi posljednja priča bila odvojena od njih i govorila o čovjeku, koji brijući se ispred ogledala razmišlja o svemu tome i odlazi na glasanje. Još nijesam odlučio što da izaberem, ali sam više naklonjen ovoj drugoj varijanti, koja je manje pretenciozna, pruža više sloboda i mogućnosti rasplinjavanja. Mislim da ovim romanom (ako nastane) neće biti rečeno puno toga što je novo, ali će svakako biti srušeni neki tabui i skinuti oreali sa tema koje se doskora nijesu smjele pominjati, sve u interesu nekih `viših` ciljeva. Došlo je vrijeme u kojem nema više šuškanja i u kojem se otkrivaju i govore mnoge istine, samo što sve to treba napraviti tako da poslije tišine i šaputanja ne bude sirove graje koja kratko traje, onoliko koliko je ljudima potrebno da se izduvaju, a onda prestane i padne u zaborav i sjećaju je se samo oni koji graju i na koje je grajano; nego da to bude razumno i konstruktivno pripovijedanje koje će ostati ljudima u sjećanju, bar po nečemu. Samo da prikupim snagu i izdržim do kraja, poslije će biti dobro i ovo mora uroditi plodom. To neće biti svjetovni roman, biće duhovni i posvećen crnogorskom duhu, mentalitetu, moralu tradiciji i još po nečemu. Jedino me strah da me to ne odvuče u životu da pišem o istorijskom romanu i samo na tu temu. U svakom slučaju, to ne smije biti nacionalni ili nacionalistički roman. To treba da bude evropski roman koji će u sebi imati jednu tanku nacionalnu nit, veoma tanku, ali dovoljno interesantnu koja će natjerati inostranca da zaviri i vidi o čemu se radi ne samo tu nego i u ostalim djelovima crnogorske književnosti, koja je surovo utopljena u neke nacionalne podjele i kojoj je na taj način učinjena nepravda. Ovo ne želim reći samo o toj mojoj prvoj knjizi koja se začinje. Čini mi se da je to jedini i pravi put kojim treba da krene crnogorska književnost da bi poslije toliko vremena doživjela svoju satisfakciju i svoje zasluženo mjesto u baštini evropske i svjetske kulture. Ako ta moja knjiga bude samo korak napretka na takvom putu biću zadovoljan. Sada je samo treba napisati. Možda ja previše očekujem od nje. U svakom slučaju ima puno dobrih i boljih od mene, ali ja moram ispuniti ono što se toliko dugo taloži u meni. Igor Ova pripovijest ne nastaje u miru Jasne Poljane, u pauzi između lova па zečeve, obilatog ručka i duge šetnje. Ne nastaje u hladu zlatnožutih breza, niti u toplini sobe sa masivnim baroknim namještajem, persijskim tepisima i bogatom bibliotekom nа koju se nahvatala višegodišnja prašina. Pored nogu pisca ne leži tankonogi hrt, kroz hodnike njegovog stana ne čuje se šuštanje uštirkanih haljina debele sobarice i njegova žena ne veze goblene u susjednoj sobi, niti čita knjigu nekog renesansnog poete. O va pripovijest nastaje u iznajmljenoj sobi u kojoj se nalaze: braon - bijeli itison, crvenim skajem presvučena stolica sa `jastukom` od crvenog pliša, vezanim za njene nogare, svijetlozeleni sto (takvu boju ima šara u kući jedne majke) na kojem nikada nije prinesena prava pretila žrtva, starinski, masivni braon šifonjer, tamno zeleni škanj, kauč sivomaslinaste boje i sumnjivog stilskog određenja, mali bijeli luster ukrašen braon ružama, bijela vrata i zavjesa i braon roletne na prozorima. Da se ne bi čitalac premorio od detalja, dovoljno je još reći da se soba nalazi u gradu u kojem se već godinama rješava sudbina naših junaka i njihovih potomaka, u jednoj od novoprobijenih beogradskih ulica. Priča nastaje noću daleko od tuđih, znatiželjnih pogleda. Rađa se u vrijeme opšteg haosa i košmara kada ni treća smjena ne proizvodi zbog nestanaka repromaterijala. Izrasta, dakle, u dubokom samosusretu i nikog nema da poremeti stvaralački mir, sem rijetkog rafala nekog razuzdanog polupijanog ratnika koji više nema svoj dom - kojem je ulica jedino utočište. Glavno mjesto radnje nije ovaj grad, mada bi to lako mogao biti, nego neка od planina u Crnoj Gori. Mogla je to biti bilo koja od njih, ali su se glavni junaci, po nagovoru autora, opredijelili za Konj građanski. Godina radnje je 1921. i sve se događa neposredno poslije smrti crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Noć u kojoj se sve dešava sablasno djeluje i na same јunакe. Mnogi bi za takvu noć vezali zavijanje par izgladnjelih krvoločnih vukova koji ne prezaju ni od čega kada je hrana u pitanju, (jer njihova glatka rebra iz dana u dan načinju kožu i prave unutrašnja krvarenja), da i sami nijesu pobjegli i primirili se po svojim jazbinama u strahu da ne postanu žrtve i ukras na improvizovanom ražnju novih vukova koji krstare ovim planinama. Kukavice, ljudi podložni vradžbinama i svemu irealnom, ove bi noći vidjeli smrt u obliku kostura u čijoj se ruci na mjesečini, sija nazubljena kosa koja je več odnijela mnogo života, preko čijeg je tijela navučen ogrtač, a preko glave napola spala kapuljača, kao na nekoj od Direrovih grafika. Smrt je često vrebala naše junake ali u ovoj` maglovitoj noći, kada padanje rose prelazi u оnu dosadnu kišu koja liči na prskanje vode iz mašine za kropljenje loza, oni su sigurni kao rijetko kad do sada i ako smrt bude daleko od njih kao što je to večeras onda će poživjeti, poput starozavjetnih junaka, stotinama godina. Već danima ne rade ništa. Njih desetorica sjede u mlinu ubijajući vrijeme kartama, tihom pjesmom i spavanjem. Svaki od njih je u mislima sa svojom porodicom, ali do njih ne mogu - tamo ih već odavno čekaju spremljene busije, žbiri i osvetoljubivi rođaci. Tek s vremena na vrijeme poneki od njih pođe do Građana ili Utrga za malo hrane i duvana i vrati se nazad. Čekaju obnovu Vrhovne komande pomoću koje će smoći snage za odlučujući udarac, ali sve je to samo nada, u koju sve manje vjeruju poslije Kraljeve smrti. Mlin u kojem su našli utočište je mali i jedva uspijevaju u njemu da se smjeste, ali na drugo nijesu navikli; ni kući im nije bilo mnogo bolje. Sazidan je od kamena i ima jake drvene škure tako da može poslužiti kao dobra utvrda u slučaju žandarskog napada. Pedesetak godina je potpuno napušten, još od vremena kada je оnај silni zemljotres od potoka, koji je tekao ovim bespućem, napravio ponornicu. Dugo su birali pravo mjesto odakle bi mogli kontrolisati kretanje vojske iz Gornje Crmnice i Ljubotinja i najzad se skrasili ovdje. Zorom se odavde mogao vidjeti Skadar, a sunce kao da je izranjalo iz jezera, no za ove ljude čovjek bi teško pomislio da uživaju u pejzažu. Imali su dobar pogled i na žandarmerijsku stanicu u Brčelima odakle su im u pohode dolazili uniformisani momci nove države, sa narednikom Atanackovićem na čelu. Ovaj, u razvoju zaostali mladić, koji se dodvoravao svima, od kapetana Jovanovića do majora Nešića i pukovnika Gligorića, koji su stolovali u Viru crmničkome, Baru i na Cetinju, gonio je bezuspješno naše junake pune tri godine po Paštrovskoj gori i crmničkim planinama. Oni su postali uslov njegovog napredovanja, njegova noćna mora i hobi. O njima i njihovim porodicama znao je sve do u tančine, čak i po nekoliko pasova unazad i kada bi se sreli u miru mogao bi pričati sa njima kao dobar poznanik, ali ovako sav razgovor svodio se na priču preko nišana, paljenje njihovih domova, maltretiranje njihovih porodica i traženje njihovih jataka. Oni su o njemu znali da su mu preci bili torbari, a sada neupadljivi beogradski trgovci, da je ovamo poslan po kazni, da je odličan trgovac i da je neprirodno naklonjen muškom rodu. Mrzjeli su ga i najradije bi ga, po starom turskom običaju, nabili na kolac, ali mu se nijesu mogli primaći bliže od puškometa. Nijesu ni sanjali da mu se dovoljno svete sjedeći tu, u mlin u u koji bez velike oružane pratnje ne bi ni smio ući. I za jedne i za druge ovo je bila pat pozicija iz koje se svako pokušavao iščupati na sopstveni način. Ali vratimo se onoj maglovitoj noći kojom smo sve i počeli. Da je dan vidjeli bi ispred mlina borik i dva čovjeka koji sjede na borovim iglicama. Nijesu na straži, jer se ne plaše da će im iko doći u pohode po ovakvoj noći. Ovim putem ne prolaze ni žene koje idu na Cetinje da prodaju malo sira, vina i rakije. Sve je ovih dana pusto i sigurno će tako potrajati još koji dan, jer je magluština baš pritisla. Izgledaju kao braća, iako su samo poznanici koje je ista nevolja natjerala na saživot. Obojica su tridesetogodišnjaci, crnokosi, koščatih ispijenih lica, sa prodornim očima dugim crvenim vratovima, širokim ramenima i dugačkim žuljevitim prstima naviklim na težak rad. Prosječne su visine, odjeveni u crnogorsku vojničku odeždu i ogrnuti austrijskim oficirskim šinjelima. Čizme su im takođe plijen skinut sa nekih austrijskih oficira i nijesu baš najbolje za skakanje po ovim terenima, ali za ovakvo vrijeme bolje su od opanaka. Na koljenima drže kape sa inicijalima tek preminulog vladara. Dodiruju se ramenima i jedan gleda prema mlinu, a drugi u pravcu gdje bi trebalo da bude Blato. Puše isti duvan koji im je donio neki seljak iz Utrga i jedino po čemu se, gledajući iz daleka, razlikuju je Mašanov ožiljak preko cijelog lica, uspomena sa Taraboša. Konačno, vrijeme je da se oslušne njihova priča. ----------------------------------- ----------------------------------- ----------------------------------- - 1905. godine, kad je knjaz Nikola slao naše momke u svijet na škole i moj otac je poša kod njega da izmoli stipendiju za mene. Tako nešto knjaz mu nije moga osporit zbog zasluga koje je napravio i ja sam ka perjaničko momče poslan u Rusiju na školu, a moj otac, da ne bi iznevjerio porodičnu tradiciju, izdejstvova mi je vojnu školu, želeći za svaki slučaj da spriječi mogućnost da učim za kakvoga profesora, doktora ili višega činovnika, đe bi mi prsti otanjili, a guzica se nažuljala.