Knjiga koja se brzo guta, ali čiji se sadržaj teško variKao što se soba ne može pojesti, tako se neki događaji ne mogu svariti.Opisujući gotovo blasfemičnu vezu devojčice i starijeg muškarca, Nikol Hoholcerova, na poglavlja troši svega nekoliko rečenica jer – sve više bilo bi fatalno. Žestinom jezika pažljivo rezbari svaku rečenicu od čije jačine hartija samo što ne sagori. Obrnuti svet arhetipske Lolite, ponovo će staviti čitaoca u moralnu dilemu. Krivac bez krivice, tako udaljen od antičkih visina, neće ni biti pronađen među ovim stranicama – dovoljno je strašno samo znati da postoji i da je stvarno.Samo što se ti možeš meni staviti u usta, ali žvakanje već ne ide, imam grč u vilici, iritaciju u ždrelu. Da mogu da te pojedem odavno bih te nosila u stomaku, nogama okrenutim nagore.“Nikol Hoholcerova je sa samo 22 godine napisala prvi roman koji je za kratko vreme doživeo sjajne kritike, a osim na srpski najavljeni su prevodi i na mađarski, bugarski i poljski jezik.Roman Ova soba se ne može pojesti uvršten je među 10 najboljih u izboru za nagradu Anasoft litera, najznačajniju književnu nagradu u Slovačkoj.Autorka je obradila posebno pikantnu temu – knjiga govori o odnosu između trinaestogodišnje devojčice Tereze i pedesetogodišnjeg profesora Ivana. Hoholcerova je odabrala efektnu i funkcionalnu formu malih poglavlja u kojima se glavni lik poverava i ispoveda. Čitalac može brzo da pročita pojedinačne „statuse“ tih čudnih šest godina. Stil mlade spisateljice je briljantan – njena knjiga je cinična, puna humora i hiperboličnosti problema, a najbolnije situacije opisuje grubo i prirodno.Prevod na srpski jezik donosi nam Zdenka Valent Belić. Наслов: ОВА СОБА СЕ НЕ МОЖЕ ПОЈЕСТИ Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 160 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13x20 cm Година издања: 2023 ИСБН: 9788651520955

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tema: Sufizam Ibn Arabija Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tema broja: Istok kao knjizevna inspiracija Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tema broja: Filozofija i religija Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tema broja: Meditacija Istoka i Zapada Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tema broja: Budizam - svetlo Azije Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Casopis za knjizevnost i umetnost Istoka Urednik Dusan Pajin. Kulture Istoka je naučni časopis o kulturi Azije koji je izlazio od 1984. do 1992. godine. Ukupno je imao 33 broja (32+ nulti). Kulture Istoka, koji je objavljivan sa podnaslovom `časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka` nastao je 1984. godine, iste kad i časopis Moment za vizuelnu umetnost sa kojim deli i godinu gašenja.[2] O razlozima pokretanja ovog časopisa govori deo u `nultom broju` istog. Tamo je urednik Tode Čolak napisao: „ Kao skroman pokušaj da se odgovori na neke od ovih potreba pokrenut je i časopis „Kulture Istoka“. Iako je zamišljen da u svom sadašnjem tematskom opsegu pokriva i istražuje samo kulture istočnih naroda – u rasponu od Bliskog istoka do Japana – dakle, da ne pokriva i područje ne-evropskog uopšte, ipak verujemo da i ovako omeđeno polje istraživanja može, u našim uslovima, dati svoj mali doprinos dijalogu i sporazumevanju između kultura. ” Radovi u časopisu doticali su se najrazličitijih tema, od religije, jezika, istorije, preko pozorišta, borilačkih veština, sve do misticizma, medicine i astrologije. Godine 1988. je kao prateće izdanje časopisa pokrenuta edicija zbornika, koji su sadržavali pojedine temate časopisa, uz dodate tekstove. Zbornike je uređivao glavni urednik časopisa, povremeno u saradnji sa članovima redakcije. U periodu 1988-91. objavljeni su sledeći zbornici: Zen danas, Misticizam Istoka i Zapada, Kultura tela i borilačke veštine, Smrt i reinkarnacija, Meditacija Istoka i Zapada, Kosmologije – početak i kraj univerzuma, Istočnjačka medicina, Askeza i ljubav, San, java i buđenje. Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji nastao je raspad kulture pa je većina izdavača u Srbiji zapala u krizu. Dečije novine, kao izdavač iz Gornjeg Milanovca gase 1992. godine određeni broj časopisa, između ostalog i Kulture Istoka. Sama izdavačka kuća prestala je da postoji 2001. godine.[3] Atraktivnost tema i danas privlači čitaoce koje stare brojeve pronalazi u bibliotekama i na internetu. U časopisu Filozofija i društvo izašao je tekst Dušana Pajina o časopisu „Kulture istoka“ nakon 21 godinu od njegovog gašenja,[2] kao i članak u glasilu `Zlatna greda` pod nazivom `Kulture istoka - časopis za sva vremena`.[4] Periodičnost izlaženja Kvartalni časopis koji je izlazio na svakih tri meseca (četiri puta godišnje). Urednici i redakcija Glavni urednik nulog, prvog i drugog broja bio je Tode Čolak, a od četvrtog do trideset drugog Dušan Pajin. Redakciju su činili članovi iz različitih delova bivše Jugoslavije. Redakcija 1985: David Albahari, Rade Božović, Mirko Gaspari, Vesna Grubić, Zorana Jeremić, Radoslav Mirosavljev, Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dejan Razić, Mitja Saje, Nenad Fišer, Ivan Šop. Redakcija 1991: David Albahari, Karmen Bašić, Mirko Gaspari, Maja Milčinski, Branko Merlin, Anđelka Mitrović, Vlasta Pacheiner-Klander, Radosav Pušić, Jasna Šamić, Miroslav Tanasijević. Izdavački savet: David Albahari (zamenik predsednika), Bogdan Bogdanović, Ljiljana Bojanić, Jovan Ćirilov, Ašer Deleon, Desanka Gačić, Mirko Gaspari, Rada Iveković, Srećko Jovanović, Tvrtko Kulenović (predsednik), Ljiljana Nikolić-Jamagiši, Dušan Pajin, Ivan Šop, Darko Tanasković, Vinko Trček, Veljko Trojančević, Ljubica Vasiljević. Lektor: Jovan Pejčić Likovno-grafička oprema: Rade Rančić (nulti broj) Veljko Trojančević (od broja 1–2 do broja 25) Milan Jovanović (od broja 26 do broja 32) .[2] Autori priloga Za ovaj časopis su pisali brojni domaći, danas uspešni i poznati orijentalisti, redovni profesori Filološkog fakulteta na katedrama za japanski, kineski, turski, arapski jezik, ali i zaljubljenici i stručnjaci za kulturu Indije, Mongolije, Jugoistočne Azije, Sibira, Pakistana, Irana... Teme Tema časopisa je kulture Bliskog i Dalekog istoka a tokom izdavanja imala je redovne rubrike kao što su: Filozofije i kulture istoka Književnost: prevodi i poetike Ličnosti i događaji Osvrti i prikazi knjiga Pisma uredništvu Svaki broj imao je svoju zadatu temu poput „Arheologija Istoka: praistorija i protoistorija“ (četvrt broj), „Askeza i ljubav“ (sedamnaesti broj) i „Ideali ljudskog savršenstva“ (trideseti broj).

Katolička crkva i rat u Bosni i Hercegovini: Dokumenti o stavovima i zauzimanju katoličke crkve za mir i poštivanje ljudskih prava i građanskih sloboda i za očuvanje države Bosne i Hercegovine (1989 - 1996) / Priredio fra Velimir Blažević Sarajevo 1998. Mek povez sa klapnama, 605 strana. Knjiga je odlično očuvana. J2 Zbirka originalnih dokumenata bez kojih nitko nema pravo govoriti o Katoličkoj crkvi u Bosni i Hercegovini u doba protekloga rata. Autor fra Velimir Blažević, u ovoj knjizi je sabrao velik broj izjava crkvenih velikodostojnika, apela, vapaja, molbi, koje potkrjepljuju činjenicu zauzimanja Katoličke crkve za sve ljude koji su bili pogođeni stravičnim nevoljama protekloga rata. Nekada su se u javnosti mogle čuti kojekakve izjave o tome kako su i same vjerske zajednice aktivno sudjelovale u rati u BiH. Autor to opovrgava u ovoj knjizi i nastoji iznijeti na vidjelo stvarno ponašanje Katoličke crkve u odnosu na pojedine događaje. Dokumente donosi kronološkim slijedom i time omogućuje čitatelju da sam uoči kako je Crkva neprekidno pratila i bila stalno uključena u ratnu dramu, kako se prema tragičnim zbivanjima odnosila i na njih reagirala. Iako u knjizi nisu doneseni svi postojeći dokumenti o stavu i držanju Katoličke crkve u četverogodišnjem ratu u Bosni i Hercegovini, cilj je ipak postignut a to je da se dadne opći okvir i globalna slika o stajalištu i zauzimanju Crkve i o njezinu doprinosu obustavljanju nasilja, pomoći stradalnicima, uspostavi mira i suživota među ljudima različitih vjera i nacija u jedinstvenoj Bosni i Hercegovini. Knjigu bi trebalo prevesti na neki svjetski jezik, no nažalost za to još ne postoje financijska sredstva. Mislim da se značenje ovih izvora ne iscrpljuje u njihovoj `apologetskoj` dimenziji već da će oni pridonijeti i obuhvatnijem sagledavanju ratnog vremena u svoj njegovoj kompleksnosti, osobito s obzirom na nepojmljivo zlo koje je naneseno ovoj zemlji i tragičnu sudbinu koja je snašla njezine ljude. Prof. dr fra Ivan BUBALO Ovim dokumentima se, zapravo, kompletîraju svjedočanstva o stavu Katoličke crkve prema BiH za vrijeme rata i u poslijeratnom razdoblju izgradnje ove međunarodno priznate države, za što je osobito zaslužna Katolička crkva na čelu s papom Ivanom Pavlom II, kao i mjesna Crkva u samoj BiH. Prof. dr. fra Luka MARKEŠIĆ

SEVERNA KAPIJA II Glasovi u tami TINEJDŽ I YA ROMAN Šifra artikla: 314367 Isbn: 9788676742738 Autor : Danijel Jovanović Izdavač : OTVORENA KNJIGA Nakon romana “Duhovi prošlosti” konačno nam stiže nastavak serijala “Severna kapije”. Drugi deo donosi nove misterije, mračnije tajne i čitaoca hvata u koštac sa zloslutnim “Glasovima utami”.Stara kapija, skrivena duboko unutar planinske šume, se ponovo otvara. Ovoga puta zlo ne ostaje samo sa dr... Detaljnije Nakon romana “Duhovi prošlosti” konačno nam stiže nastavak serijala “Severna kapije”. Drugi deo donosi nove misterije, mračnije tajne i čitaoca hvata u koštac sa zloslutnim “Glasovima utami”.Stara kapija, skrivena duboko unutar planinske šume, se ponovo otvara. Ovoga puta zlo ne ostaje samo sa druge strane već se tiho, poput nevidljive pošasti, širi po školskom imanju i čitavoj planini. Uprkos nadama da će ova školska godina proteći u bezbednoj atmosferi, Suzana i njeni prijatelji bivaju uvučeni u misteriju o kakvoj nisu mogli ni da sanjaju. Prošlost još uvek nije ispričala svoju priču do kraja. Suzana će morati da donese teške odluke ne bi li sebe i svoje prijatelje iščupala iz kandži tame koja ih sa svih strana pritiska. Može li u tome uspeti čak iako se među njima krije izdajnik? Nastavak „Severne kapije“ donosi nam šapate glasova u tami od kojih se ne može pobeći. Samo najhrabriji nastaviće avanturu. Vidi sve komentare (3) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Lazar Uz malo jaču reklamu, ovaj serijal izazvao bi histeriju poput "Hari Potera". Odlična priča i svaki nastavak je sve bolji i bolji. Stavite je u izloge! 11.11.2018. 09:42 Jovana Jedva sam docekala da izadje drugi deo, i sa uzivanjem sam ga procitala. Bilo je divno ponovo se vratiti magiji Severne kapije, doduse sada u malo mracnijem izdanju, ali to je samo cini jos boljom! 16.12.2017. 00:00 Ivan Serijal Severna kapija je nestvarno dobar! Mislim da na nasim prostorima ne postoji nista slicno. Samo, mislim da ste ga stavili u pogresnu potkategoriju. Ovo je knjiga za stariju decu i tinejdzere, nikako za decu do 12. Pozdrav 15.12.2017. 00:00 Kategorija TINEJDŽ I YA ROMAN Autor Danijel Jovanović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač OTVORENA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2017 Format 14,5x20,5 Strana 353 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

У руској монументалној, у илустрованој или илуминисаној историји света под именом "Летописни лицевој свод" ("Летописна лична збирка" или "Летописни илустровани свод"), уникатно рађен за првог руског цара, Ивана ИВ Васиљевича, посебна целина и велика пажња посвећена је Србима, Светом Сави и Косовском боју. - Ова пажња показује руску државну захвалност јер се као царство утемељило прво на преписима Законоправила Светог Саве, које је потом и добило штампани облик уз незнатне промене под називом Кормчаја књига (Књига кормарења (управе), која се посрбљено зове Крмчија), али и показује и царску љубав Ивана ИВ, коме је Теодосијево "Житије Светог Саве" била књига детињства, што показује и његов веома приљежан однос према свом пореклу, које је српско, у једном делу и немањићко - каже за "Новости" Милован Витезовић, који је приредио раскошну и драгоцену књигу "Свети Сава у руском царском летопису", а коју је објавио Завод за уџбенике, у преводу Миљенке Витезовић са старог руског језика. За постојање овог величанственог дела, највећег књижевног подухвата у 16. веку у Русији и Европи, Витезовић је сазнао 1976. године на великом интернационалном научном скупу "Свети Сава - историја и предање", одржаном у САНУ. Да у тој историји постоје илуминације из живота Светог Саве, исказао је професор Сретен Петковић у саопштењу "Свети Сава у старом руском и румунском сликарству". - Како је Свети Сава, његов живот и дело, велико моје интересовање, ја сам од тада разним везама покушавао да прво сазнам обим који он заузима у руском летопису и био наивно уверен да могу да дођем до копија тих страна. Сазнао сам доста, највише од московског професора и академика, грофа Никите Толстоја. Али до увида у оригинал се није могло доћи, јер је овај књижевни споменик под највећом заштитом, рецимо, као код нас Мирослављево јеванђеље - каже нам Витезовић. Тек у овом веку ово рукописно дело добија штампане облике у 20 томова и то старањем самог председника Владимира Путина. Тада је у Москви направљено предузеће "Актеон" са задатком да на највишем технолошком нивоу и највећом заштитом предузме издавање овог летописа које још траје. - Директор "Актеона", господин Харасович, одмах је уступио права које сам тражио за Завод за уџбенике, да се из летописа издвоје српске стране и овде објаве. Тако се дошло до права, а приређивање је трајало више од две године - објашњава наш саговорник. Срби у руском царском зборнику имају бројне, хронолошки сложене стране из своје историје до времена Ивана ИВ, у јарким минијатурама. Те стране почињу родословом владара од преднемањићког периода и завршавају се Косовским бојем. Имају осамдесетак листова са око 160 минијатура. Самом Косовском боју, по Витезовићевим речима, припада десет слика, што говори о великом историјском значају овог догађаја у руским и светским историјским поимањима и после века и по такозване историјске дистанце. - Слике нас садржајем упућују на то да је епска свест Срба о догађајима Косовског боја сасвим историјска, у шта смо крајем 19. и током 20. века сумњали. По овом судећи, неправедно - сматра Витезовић. - Животопис Светог Саве дат је у сто једној слици, што је свакако највећи ликовни опус посвећен овом нашем светитељу, и вероватно један од најобимнијих посвећених духовним јунацима у овом летопису. Велика заступљеност Светог Саве упућује на величину његовог светитељског култа у Русији у време настанка царског летописа. Доследно неговање култа Светог Саве Српског у Русији је заступљено од краја 13. века до времена Октобарске револуције. Култ је био при врхунцу у доба настајања руског царства, а први цар, Иван ИВ или Иван Грозни (Страшни, Силни, Величанствени) имао је великих и државних и личних разлога. Његова мајка била је Јелена Глинска, а бака по мајци - Ана Глинска, у девојаштву Јакшић, кћи Стефана Јакшића (једног од браће Јакшића из епске песме "Диоба Јакшића", господара Београда, Баната и Подунавља). Ана Глинска је из свог српског рода донела велику образованост и побожност, и одрасла је у поштовању два култа: Светог Саве и Светог цара Лазара. То поштовање је преносила својој деци, нарочито Јелени. Са друге стране, преко оца Василија ИИИ Ивановича, преци Ивана Грозног сежу до српске лозе Немањића. О образовању младог Ивана Грозног, како објашњава Витезовић, бринула се његова бака Ана. Она га је упознала са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног, али и са пропасти српског царства и потресном судбином кнеза Лазара. Књига његовог образовања била је "Житије Светог Саве", које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: "А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!" Одмах по крунисању, Иван Грозни је наставио градњу царског Кремља и започео живописања Арханђелског сабора. У наосу овог храма представљени су сви дотадашњи руски владари, у сјају и одеждама. Ипак, по његовој вољи, на носећем северном стубу, да свакоме ко улази у сабор прво падне у очи, осванула је фреска која није у владарском сјају већ у монашким одеждама. На фресци су представљени светогорски монаси Свети Сава и Свети Симеон, "сербски чудотворци". Нешто даље, али на почасном месту, приказан је и Свети кнез Лазар Сербски. Иван Грозни се још у кнежевском времену ставио под заштиту Светог Саве и веровао је да је то време његовим чудима преживео. На врху северног олтарског стуба Арханђелског сабора постоји још једна фреска Светог Саве, тако да је српски светитељ једини у овом здању представљен са два живописа, што је израз велике царске почасти. ИЛУМИНАЦИЈЕ Живот српског свеца у руском царском летопису исприповедан је и осликан по Теодосијевом "Житију Светог Саве". Исприповедан је, по Витезовићевим речима, у сведеним и достојанственим реченицама, интонираним као беседне посвете. Слике, иако минијатуре, далеко су "речитије". У свакој се налазе по две, три или чак четири епизоде из Савиног живота. Ове књижне илуминације рађене су у техници акварела директно на хартији (хартија је била царског квалитета што је делу омогућило царску трајност). Сви осликани амбијенти Савиног световног и монашког живота и архипастирског столовања од Раса до Свете Горе, амбијенти његових манастира Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, амбијенти градова његових аудијенција Солуна, Цариграда, Јерусалима, Каира, Трнова, амбијенти његових ходочашћа светим местима, сви имају руски изглед и руски карактер. januar 2013. Predstavljanje knjige u Patrijaršiji U Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve predstavljena je knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda, kome je izdavačka kuća "Akteon" iz Moskve ustupila prava da se iz njihovog kapitalnog Zbornika letopisne istorije sveta, pisane i slikane za ruskog cara Ivana Groznog, izvade listovi posvećeni Srbima i objave kao posebno izdanje u Srbiji. Njegova Svetost srpski patrijarh Irinej, koji je blagoslovio rad na priređivanju knjige "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" istakao je da je ovo delo važan i lep poklon srpskoj kulturi, u kome otkrivamo koliko je srpski prosvetitelj Sava Nemanjić bio poštovan od strane ruskih vladara i ruskog naroda. Sadržaj izdanja na srpskom jeziku bazira se na petoj knjizi monumentalnog dela pod nazivom "Ruskaja letopisnaja istorija, legendarnoe književnoe sobranie cara Ivana Groznog", u kome je u 10 tomova, obuhvaćena istorija od postanja do vladavine Ivana Groznog, istakao je književnik Milovan Vitezović, priređivač izdanja na srpskom jeziku. On je istakao da to što se u Car- knjizi, kako se još naziva ruski Letopis, pojavljuje svedočanstvo o životu i delu Svetog Save i drugih ličnosti iz srpske istorije, objašnjava time da je car Ivan Grozni bio direktni potomak srpske plemićke porodice Jakšić. Srpske strane počinju rodoslovima srpskih vladara prednemanjičkog i nemanjičkog perioda, a završavaju se Kosovskim bojem, na kojima su predstavljene minijature sa najvažnijim događajima. Najznačajnije strane posvećene su srpskom arhieposkopu Savi Nemanjiću, koji je i kod Rusa nazivan Sveti Sava Srpski. Na sto pet strana iluminacija, sa više od tri stotine prizora u njima, islikan je ceo život Svetog Save, što je svakako najveći likovni opus posvećen srpskom svetitelju, kaže Vitezović. Istraživanja Milovana Vitezovića, koji je gotovo tri decenije pokušavao da otkrije tajnu o postojanju srpskih listova u Car- knjizi, pomogla su da se razjasni istorija kulta Svetog Save u Rusiji, čije je Zakonopravilo iz 13. veka, poslužilo kao važna osnova za zakonodavno uređenje ruske države, posle ujedinjenja kneževina u 14. veku. Govoreći o velikom interesovanju i poštovanju cara Ivana Groznog za srpsku srednjovekovnu duhovnu tradiciju i kulturu, istoričar umetnosti dr Anika Skovran je ukazala da je za to najzaslučnija njegova baba po majci Ana Jakšić Glinska. Ona ga je uputila u poreklo čuvene srpske plemićke porodice Jakšić iz koje je poticala i srpsku istoriju. Naklonost cara Ivana Groznog prema srpskoj kulturi ogledala se, tokom čitave njegove vladavine, u pomaganju srpske zemlje, bez obzira što je na vlast došao 1547. godine, mnogo posle upokojenja Svetog Save. Poznato je takođe da su svi Savini naslednici i monasi odlazili u Moskvu noseći darove ruskom caru. Među njima su bili i srpski rukopisi, koji se i danas čuvaju u Publičnoj biblioteci u Petrogradu, u Moskvi i pojedinim ruskim manastirima. Ivan Grozni je bogato pomagao srpski manastir Hilandar, a značajna je njegova pomoć u obnovi fresaka u manastiru Mileševi iz 13. veka. Knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" objavljena je trojezično na staroruskom, ruskom i srpskom jeziku, a mišljenje o letopisu su dali Patrijarh Moskovski i sve Rusije g. Aleksej, predsednik Rusije Vladimir Putin i akademik i predsednik pisaca Rusije Aleksandar Lihačov. Autor Olivera Milovanović - See more at: http://glassrbije.org/%C4%8Dlanak/predstavljena-knjiga-sveti-sava-u-ruskom-carskom-letopisu#sthash.HjD7ZJW7.dpuf Наслов: Свети Сава у руском царском летопису Издавач: Завод за уџбенике Страна у боји: 154 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22,5 x 31,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-17-18144-2

Autor: Miljenko JergovićNarativni je postupak stegnut, bez retoričkih paroksizama, usredotočen na događaj i na ono što se u njemu zbiva s čovjekom, bez svoje volje bačenim u događaj. A sve je to viđeno kao iz stanja neke čudovite odvojenosti, koja omogućuje da se sve stvari sagledavaju i tekstom oblikuju istovremeno u svojoj tvrdoj stvarnosti i sugestivno oneobičene izvan ičijega i ikakvoga poznatoga iskustva. Odmah po izlasku prvoga izdanja 1994., Sarajevski Marlboro — u tom trenutku prva prozna knjiga mladoga sarajevskog pjesnika i kolumnista — bio je prepoznat kao književni fenomen. Danas, četvrt stoljeća poslije, kada je Jergović već autor obimnoga, raznovrsnog, a i dalje otvorenoga opusa, dvadeset devet kratkih proza iz knjige Sarajevski Marlboro zrači jednakom magijom, na neki način još zagonetnijom, ostajući amblemskom knjigom ovoga pisca, ali i cijele jedne književne mikroepohe ozračene ratom 1992.–1995. — Ivan Lovrenović“Pripovijetke Miljenka Jergovića, prava remek- djela, bajke ovoga kraja stoljeća, uspijevaju pretvoriti u riječi osjećaje svakog pojedinog stanovnika Sarajeva, nakon što ih je smrt itekako dotaknula: ništa se spasilo nije, ali jednostavno nije još ni stigao trenutak posljednjeg oproštaja.” — Carlo Remeny, Famiglia cristiana“Prije mnogo godina – u neka skoro davna vremena – kada sam tumarao uzduž i poprijeko Bosnom za svojih ciganskih lutanja Podunavljem i okolnim zemljama, u Bosni sam naišao i na sreću. U Jergovićevu svijetu – kao, uostalom, ni u kojem drugom svijetu – sreća zasigurno ne može postojati, ali unatoč svemu nju je, paradoksalno, moguće naslutiti; osjećaš je onda kad bi ti mogla biti na dohvat ruke, pa to njezino nepostojanje čini još strašnijom. Dakle ne preostaje drugo nego odustati od stvarnoga, realnoga, života i priviknuti se na neizvjesnost: ‘U tako sačinjenom svijetu’, piše Jergović, ‘postoji elementarno pravilo koje se svodi na uvijek pripremljenu putnu torbu.’” — Claudio Magris“Kao sve velike knjige o ratu, Sarajevski Marlboro ne govori o ratu – govori o životu. Jergović je strašno talentiran pisac, a ljude za vrijeme opsade pokazuje u dirljivoj cjelovitosti. I još jedna stvar: ovo nije knjiga sažaljenja kakvih danas ima mnogo – Sarajevski Marlboro je knjiga za ljude koji cijene život.” — Aleksandar Hemon“Jergovićeve su priče takoreći kišom granata atomizirane novele, bljeskalice nečuvenoga, koje, kao i svaka dobra ratna literatura, abnormalno rasvjetljuju kao svakodnevicu, kroz koju na dohvat ruke prosijava sreća mirnih vremena. U svojoj programatskoj jezgrovitosti i jednostavnosti ovaj izričaj podsjeća na čuvenu zbirku priča Crvena konjica (1926.) Isaka Babelja, u sučeljavanju strahota rata i poetskih dojmova, u svome jarosnom humoru. Kao referentna figura prepoznatljiv je i Raymond Carver, Jergovićev najdraži (strani) autor: u umijeću izostavljanja, u vibrirajućem banalitetu neslućenih međuovisnosti, u odabiru sudbonosnih momenata i istovremenom ostavljanju kraja otvorenim. Autor Sarajevskog Marlbora služi se prividnim realizmom čija čvrsta površina kroz neizgovoreno otkriva pogled u dubinu. Tu i tamo ne libi se da pripovjedačkim sredstvima navođenu spoznaju na kraju — sigurno je sigurno! — izlije u poentu.” — Daniela Strigl, “Volltext”, Zeitung für Literatur, br. 1, 2009.“Čitajte ovu knjigu: u Sarajevu su umirali mnogi ljudi, a tamo se i rodilo 20. stoljeće. Ove priče govore o onome što se dogodi kada zaboravimo na svoju esencijalnu fragilnost; Jergović pokazuje da se ono što nas ujedinjuje ne može negirati, a ono što nas razdvaja lako može postati kobno. Ovaj klasik antiratne proze upozorenje je na ogromnu ljudsku cijenu koju plaćamo kada mrzimo druge.” — Richard Flanagan

Leksikon časovničarstva Ovaj Leksikon časovničarstva, delo poznatog srpskog leksikografa Branka D.P. Vukičevića je prvi u Srbiji. Pored delova satova sadrži i podatke o gotovo svim najvažnijim markama satova kao što su Roleks, Omega, Vašeron i Patek (najskupocenijim satovima) kao i sve vrste satova koje su se proizvodile od davnina u Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj, SAD i Japanu. Uz sve satove dati su istorijski podaci: ko poseduje dotične firme, koje su satove (modele) proizvodili, imena maraka satova, istorija dotične firme i, na kraju, raspon vrednosti raznih modela maraka satova koje su date u dolarima. Rečnik obrađuje razne vrste satova: na navijanje, automatske i elektronske, gde je naročita pažnja poklonjena automatskim satovima. Data je takođe tabela gotovo svih međunarodnih satova, njihove marke koje su rangirane od najskupljih, srednje skupih do najpristipačnijih satova. Takođe, u dodatku, priložena su imena svih znamenitih ljudi koji su zaslužni za proizvodnju satova od prvih drevnih satova do današnjih dana. U Srbiji ima mnogo ljudi koji su ljubitelji satova i časovnika. Ima i mnogo kolekcionara. Ideja da autor napiše dvojezički Leksikon i rečnik časovničarstva dobio je od mladog časovničara Ivana (Borivoja) Stajića (koji popravlja sve vrste satova i časovnika) Naime, u kod nas u Srbiji časovničari (sajdžije) koriste uglavnom nemačke termine za delove satova pa je točak ili zupčanik RAD a poluga HEBL. Danas, delovi se obično naručuju na engleskom jeziku. U novije vreme u časovničarstvu koriste se engleski termini. Da bi se strani engleski termini preveli na srpski jezik trebalo je poći od nekog pouzdanog srpskog udžebenika o časovničarstvu. To je Tehnologija obrazovnog profila – časovničar (za II i II razred mašinske škole) čiji su autori Dr Zvonko Sajfert i Dr Vjekoslav Sajfert (u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda). Dakle, u tom udžbeniku dati su srpski nazivi svih delova satova i časovnika koje je autor koristio u ovom rečničom delu. Ovaj lekskion daje detaljne podatke o proizvođačima satova i časovnika, o markama satova i cene satova u dolarima. U engleskom jeziku postoji naziv CLOCK koji sam ja nazvao časovnik (zidni, stojeći, stoni i dr.) da bi se razlikovao od WATCH koji je sat (ručni ili džepni). U englesko-srpskoj verziji dati su detaljni opisi svetskih satova kao i cene za većinu satova. U srpsko-engleskoj verziji su dati uglavnom šturi i najneophodniji opisi pa, stoga, deteljne opise (kao i cene satova) treba tražiti u englesko-srpskoj verziji leksikona (rečnika). U prilogu su data sva poznata imena svih svetskih časovničara i kao i drugi korisni prilozi. Prikaži više

Detalji predmeta Stanje Polovno Jezik: Srpski crno belo Izdavač: Beopolis, Beograd Format: A4 42 strane Striper, magazin za ekstremiste“ broj 7, pojavio se na kioscima! Već ovaj začuđujući podatak dovoljno je opravdanje za novinski tekst (čak i uprkos neravnomernoj distribuciji, vremenskoj i prostornoj, što će reći da ga ipak nema u svim gradovima, odnosno da se, tamo gde jeste, nije pojavio u isto vreme nego je ponegde kasnio). U pitanju je potez visokog rizika, ekonomski najverovatnije neisplativ ali sa jednom značajnom mogućnošću: da će i van strip centara (Beograd, Novi Sad, eventualno Niš) neko kupiti „Striper“ i da će se tom/toj klincu/klincezi sadržaj dopasti, da će tako otkriti da još neko razmišlja kao ona/on, a možda će iz fascikle izvaditi skrivene crteže ili nacrtati neke i sve to poslati izdavaču. Naravno, biće i onih što će baciti ovu svesku jer u njoj nema očekivane lake zabave i razbibrige ali, rekosmo, rizik postoji. A šta se može naći u ovom raritetnom izdanju? Sama mistično-jeziva korica Relje Pajića, sa naslovima-parolama (Teslin eksperiment, Novo tumačenje snova, Tajne organizacije, Predskazanja, Proročanstva, Prognoze, Vukovi ne zaboravljaju, Zver se kaje, Poslednji dan) parodira bombastične naslove novina koje su se namnožile u ova smutna vremena. Unutrašnjost, pak, pruža uvid u svo šarenilo domaćeg alternativnog stripa kome je zajednički činilac autorska samosvojnost u iskoraku u bizarno, na nivou priče i crteža. Bezazlenu otkačenost ponudiće Neda Dokić, mr. Stocca ili Momci, u kaiš gegovima, a table Nede Dokić te Wostoka i Grabowskog dodaće i zrno dečije lucidnosti pomenutoj naivnosti/nevinosti, u čemu će im se pridružiti „Fantom iz sudopere“ Miloša Krsmanovića. U dužem, bezimenom stripu Dejan Uzelac zavodi razigranom grafikom, dok „Dobar dan“ Cirila Hornjaka donosi crtačke egzibicije povodom „krevetskih“ igara. Danijel Savović u pričici „Sve, sve ali zanat“ zabavlja nas značenjem poslovice u starom-novokomponovanom svetu. Mračna priča i grafika dopunjuju se u stripu Jakoba Klemenčića o vukovima koji (još od korica) ne zaboravljaju. Saša Mihajlović u stripu bez reči demonstrira suvereno vladanje višeslojnom pričom u vizuelno prepoznatljivom miljeu. Uspešno poigravanje naracijom u (ne)stvarnom svetu lutaka predstavlja i preporučuje i preporučuje Ivana Grubanova, još jednog mladog a „proverenog“ autora. „Poslednji dan“ Tihomira Čelanovića nova je epizoda iz mikrokosmosa bubica (koje se ponašaju kao ljudi) sa ponešto (na prvi pogled) prekomplikovanim crtežom. Za (eventualne) novopristigle u ekstremni priče u slikama, čitanje „Stripera“ najbolji je način da se upoznaju sa ovim smerom 9. umetnosti i odluče da li će mu pristupiti. Čitaoci koji već poznaju „materiju“ u novom broju će moći da isprate radove starih prijatelja. Dakle, kako bi rečeno u jednoj reklami „za svakoga po nešto“, već prema volji i afinititetima. (2001)

Divljakuša i Bademovo Seme. Beležnica boje purpura, I deo trilogije Otkrijte uzbudljivu novu dimenziju književnosti za decu! Nežno i očaravajuće – knjiga puna čudesa, čarolija i iznenađenja. Ako ste čuli da je ovo priča o: dečaku Čarliju koji je toliko običan da se ničim ne izdvaja i ne privlači pažnju. Za koga neki misle da je pomalo uvrnut. Mnogi ga izbegavaju (kao i on njih). A samoprozvana banda Čistača ulica ga neprestano kinji... i jednoj devojčici potpuno drugačijoj od svih koje je Čarli do sada sreo i sa kojom nikada nije dosadno, jer vreme provedeno sa njom opasnije je od svake opasnosti; onda ste upućeni samo u pola istine. Ovo je, zapravo, priča o priči jer, priči je potrebno da bude izrečena. A kada Divljakuša odluči da ispriča priču i otkrije istinu o sebi, sve će okrenuti naglavačke... Postoje dve osnovne odlike imaginarnih svetova u književnosti za decu, naizgled suprotne: očuđenost, neobičnost prikazanog sveta, i njegova suštinska prisnost i poznatost. Vremensko izmeštanje u neku, ma koliko fantastičnu, prošlost popularno je upravo stoga što spaja ove dve tendencije. Dok brišu probleme savremenog doba – ekološku katastrofu koju proživljavamo, raspad starih vrednosnih sistema, opštu ekonomsku nesigurnost – imaginarni svetovi u dečjoj književnosti otvaraju mogućnost da se o tim istim problemima progovori metaforički, da bi se sveli na razmere «primerene deci». Na taj način, zabrinjavajuće teme mogu se aktuelizovati bilo kao nepromenljivi deo ustrojstva sveta, bilo kao stanje koje se može poboljšati ličnim delanjem. Sve zavisi od pisca... i od sklonosti čitalačke publike. Tradicija čitanja tzv. dečije književnosti potvrđuje kako dobro napisana knjiga za decu neizostavno predstavlja i privlačno štivo za odrasle. Upravo je takva knjiga ,,Divljakuša i Bademovo seme/ Beležnica boje purpura’’ Ivane Ćuk, uz čije ćete junake romana, Divljakušu i Čarlija, verujemo, uživati. Prikaži više

Autorke: Eva Bahovec, Jelisaveta Blagojević, Vladislava Gordić Petković, Mirjana Dokmanović, Daša Duhaček, Nađa Duhaček, Jelena Filipović, Aleksandra Izgarjan, Katarina Lončarević, Nila Kapor Stanulović, Nataša Karanfilović, Agneš Kartag Odri, Sanja Kojić Mladenov, Slobodanka Markov, Nikolina Matijević, Milesa Milinković, Anđelka Milić, Ivana Milojević, Ana Pajvančić, Marijana Pajvančić, Vanda Perović, Dragana Popović, Vesna Nikolić Ristanović, Nada Sekulić, Fuada Stanković, Gordana Stojaković, Dragana Todorović, Dubravka Valić Nedeljković, Adriana Zaharijević. Nema sumnje da je na početku XXI veka rod analitička kategorija koja se koristi kao podloga teorijskog promišljanja u gotovo svim oblastima društvenog života. Ne postoji značajnija naučno istraživačka oblast, pogotovo u društvenim naukama, gde nije došlo do promišljanja o sprezi rodnih i ostalih ključnih pitanja u okviru te oblasti. Takođe, trenutno ne postoji značajnija svetska organizacija koja se bavi društvenim problemima i problemima društvenog razvoja a da u svoj rad ne uključuje i rodnu problematiku. U mnogobrojnim publikacijama tih organizacija povezivanje rodnih odnosa, rodnih hijerarhija i ukupnog društvenog razvoja često se sreće, kao i zahtev da se postojeće rodne hijerarhije transformišu. Prva decenija XXI veka je dakle, pored ostalog, obeležena i snažnim nastojanjima raznih društvenih aktera, pre svega na međunarodnom planu ali i kod nas, da se ukinu patrijarhalne rodne hijerarhije i ostvari veća rodna ravnopravnost u raznim oblastima društvenog života. U skladu sa tim kretanjima a ujedno i kao naslednice kontrakulturnih pokreta 1960tih i akademskih ženskih studija tokom poslednje dve decenije XX veka formalno se pojavljuju rodne studije kao savremena interdisciplinarna naučno istraživačka i akademska oblast. Ova oblast je zasnovana na aktivističkim dostignućima ženskih i feminističkih pokreta i sada već više vekovnom teorijskom promišljanju rodnih odnosa i identiteta u okviru različitih feminističkih struja i orijentacija. Uvod u rodne teorije tematski zbornik je prvi sistematičan pregled tih teorijskih struja i orijentacija unutar feminizma na srpskom jeziku, od pojave klasičnog liberalnog feminizma u XVIII i XIX veku pa do savremenih teorijskih pristupa. Pored klasičnog i savremenog liberalnog feminizma, zbornik daje pregled još dvanaest različitih teorijskih orijentacija, zaključno sa najsavremenijim promišljanjima roda u okviru kvir teorije, ekofeminizma i kiberfeminizma. Sam zbornik je organizovan u tri celine. Prvi deo se usmerava na istorijski i društveni kontekst u kome su ženski pokret, feminističke teorije i ženske i rodne studije nastale. U prvom delu zbornika se takođe razmatraju osnovne filozofske postavke koje stoje iza feminizma (feministička epistemologija), način na koji se do ovih postavki došlo (feministička metodologija) i sa kojim ciljem (feministička praksa). Čitav vek i više je trajalo razvijanja ovih teorijskih i metodoloških postavki i praktičnih strategija sa ciljem stvaranja društvene promene, u kontekstu zapadnog, našeg i globalnog društva, pa je to logično dovelo i do raznovrsnosti u feminističkim perspektivama i pristupima. Poznavanje ovih različitih orijentacija je bitno jer te orijentacije predlažu različite strategije i rešenja vezano za konkretne društvene probleme. Njihovo poznavanje je i ključno kako bi se teorija i dalje razvijala i neke već razrešene dileme ne bi ponovo javljale. Četrnaest poglavlja u drugom delu stoga razmatra pojedinačne orijentacije i glavne teorijske doprinose nekoliko najpoznatijih autorki u okviru tih orijentacija. Treći deo zbornika se odnosi na praktičnu primenu raznovrsnih feminističkih orijentacija na konkretnu problematiku, što je i u skladu sa feminističkim epistemološkim principom o povezanosti teorije i prakse, gde teorija informiše praksu a praksa konstantno preispituje teoriju. Problematika koja se u trećem delu zbornika razmatra uključuju teme kao što su politika, pravo, obrazovanje, ekonomija, nasilje, seksualnost, identitet, multikulturalnost, invalidnost, književnost, jezik, umetnost, ekologija i mediji. Ovakvo sumiranje dosadašnjih saznanja iz oblasti rodne analize i rodnih studija koje zbornik nudi je ključno kako bi se bolje razumeli neki sadašnji i budući tokovi razvoja društva generalno a pogotovo tendencija smanjenja odnosno ojačavanja patrijarhalnog, ili alternativno, društva rodne ravnopravnosti. Sistematizacija je bitna i kako bi se omogućila dalja nadogradnja na već stvoreni fond znanja. Trideset i dva poglavlja u ovom zborniku kao i u njima citirana literatura koja je do sada objavljena na srpskom jeziku svedoči i o tome da bavljenje rodnom problematikom u Srbiji ima dugu istoriju i doseg, a na početku druge decenije XXI veka uzima i sve više maha. Trenutno nema indikacija da će se ovakav zamah prekinuti. Naprotiv, možemo očekivati da će uloga rodnih studija, u analizi odnosa moći, rodnih i društvenih hierarhija, rodnih fenomena i režima kao i društvene promene i razvoja, zapravo sve više dobijati na značaju. Ivana Milojević (1967, Novi Sad), honorarna redovna profesorka Univerziteta Sunshine Coast u Australiji, gde predaje predmete Rod i kultura i Uvod u studije mira i konflikta, kao i gostujuća profesorka Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu. Bavi se sociologijom obrazovanja, mirovnim, rodnim i studijama budućnosti. Pored šezdesetak članaka u knjigama, časopisima i enciklopedijama iz oblasti kojima se bavi, autorka je i “Educational Futures: Dominant and Contesting Visions” (Routledge, 2005); koautorka “Moving Forward: Teachers and Students Against Racism” (Eleanor Curtain, 2001), kourednica knjiga “The Futures of Education: Pedagogies for an Emergent World”; “Neohumanist Educational Futures: Liberating the Pedagogical Intellect”; “Get Wise: Surpassing Educational Norm” i specijalnog tematskog broja Feminism/Gender časopisa Futures (Elsevier, 2008). U periodu od 2003-2006 bila je članica Ženskog multikulturalnog savetodavnog odbora pri vladi Kvinslenda, Australija, od 2004-2008 članica izvršnog odbora World Futures Studies Federation, a trenutno je članica Peace Education Comission Council pri International Peace Research Foundation i članica Scientific Committee, Millennia 2015: Women as Actors of Development for the Global Challenges. www.metafuture.org Slobodanka Markov (1945, Valjevo), redovna profesorka Univerziteta u Novom Sadu. Predaje Sociologiju, Sociologiju obrazovanja i Preduzetnički menadžment na Prirodno-matematičkom fakultetu. U Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu angažovana je na diplomskim master i doktorskim studijama, na kojima drži kurseve: Metode rodnih istraživanja, Žene i društvena moć i Ekonomska uloga žena u modernom društvu. Oblasti istraživanja: rodni fenomeni, posebno žensko preduzetništvo i preduzetništvo mladih, obrazovanje. Objavila je tri knjige, dva udžbenika i preko sedamdeset radova u domaćim i stranim publikacijama. Bila je rukovodilac Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu (2008 – 2010). Aktivistkinja je u ženskim nevladinim organizacijama: Ženske studije i istraživanja “Mileva Marić Ajnštajn”, Akademija ženskog preduzetništva i članica Ženske vlade. Dobitnica je Nagrade za rezultate u oblasti ravnopravnosti polova Izvršnog veća AP Vojvodine za 2010. godinu. Sadržaj Predgovor (Slobodanka Markov) Uvod (Ivana Milojević) Deo I Feministički talasi i orijentacije 1.1. Tri talasa feminizma, istorijski i društveni kontekst (Ivana Milojević) 1.2. Feministička epistemologija i metodologija (Ivana Milojević ) 1.3. Feministički talasi, orijentacije i pokret u jugoslovenskom i srpskom društvu XX veka (Anđelka Milić) 1.4. Prilog za istoriju ženskog pokreta u Vojvodini i Srbiji u XIX i XX veku (Gordana Stojaković) Deo II Feminizmi: pregled pojedinačnih orijentacija 2.1. Klasični liberalni feminizam (Daša Duhaček) 2.2. Anarhistički feminizam (Vanda Perović) 2.3. Egzistencijalistički feminizam (Eva Bahovec) 2.4. Liberalni feminizam u XX veku (Katarina Lončarević) 2.5. Radikalni feminizam (Adriana Zaharijević) 2.6. Marksistički i socijalistički feminizam (Anđelka Milić) 2.7. Psihoanalitički feminizam (Nikolina Matijević, Nila Kapor Stanulović i Ivana Milojević) 2.8. Francuski poststrukturalni feminizam (Nada Sekulić) 2.9. Postmoderni feminizam (Jelisaveta Blagojević i Katarina Lončarević) 2.10. Multikulturani feminizam (Aleksandra Izgarjan) 6,199 2.11. Postkolonijalna teorija i globalni feminizam (Nataša Karanfilović) 2.12. Kvir teorija i feminizam (Dragana Todorović) 2.13. Ekofeminizam (Dragana Popović) 2.14. Kiberfeminizam (Ivana Milojević ) Deo III Teme – ROD i: 3.1. POLITIKA (Marijana Pajvančić i Ana Pajvančić) 3.2. PRAVO (Mirjana Dokmanović) 3.3. OBRAZOVANJE (Dragana Popović i Nađa Duhaček) 3.4. EKONOMIJA (Fuada Stanković i Slobodanka Markov) 3.5. NASILJE (Vesna Nikolić Ristanović) 3.6. SEKSUALNOST (Dragana Todorović) 3.7. IDENTITET (Daša Duhaček) 3.8. MULTIKULTURALNOST (Agneš Kartag Odri) 3.09. INVALIDNOST (Milesa Milinković) 3.10. KNJIŽEVNOST (Vladislava Gordić Petković) 3.11. JEZIK (Jelena Filipović) 3.12. UMETNOST (Sanja Kojić Mladenov) 3.13. EKOLOGIJA (Dragana Popović) 3.14. MEDIJI (Dubravka Valić Nedeljković)

Lepo očuvano Николај Васиљевич Гогољ (рус. Никола́й Васи́льевич Го́голь, укр. Мико́ла Васи́льович Го́голь; Велики Сорочинци, 1. април 1809 — Москва, 4. март 1852) био је руски писац[1][2][3][4] украјинског порекла.[5][6][7][8][9] У својим делима је показивао дубоко разумевање и поштовање за људе, менталитет, историју и културу Русије. Хронолошки је први међу плејадом великих руских реалиста, писао је приповетке, романе и комедије. У његовим радовима је присутан и утицај претходне епохе националног романтизма. Гогољ је имао велики утицај на касније руске реалисте. Иако су га његови савременици Гогоља сматрали једном од најистакнутијих фигура природне школе руског литерарног реализма, каснији критичари су у његовом раду пронашли фундаментални романтични сензибилитет, уз напетост надреализма и гротеске („Нос”, „Виј”, „Шињел”, „Невски проспект ”). Његови рани радови, као што су Вечери на мајуру код Дикањке, били су инспирисани украјинском културом и фолклором.[10][11] Његово касније писање исмевало је политичку корупцију Руског царства (Ревизор, Мртве душе). Роман Тарас Буљба (1835) и драма Женидба (1842), задено са кратким причама „Дневник лудака”, „Прича о томе како се Иван Иванович посвађао са Иваном Никифоровичом”, „Портрет” и „Кочије”, су такође међу његовим најбољим радовима. Биографија[уреди | уреди извор] Кућа Николаја Гогоља у Одеси, где је живео у периоду 1850-1851 Гогољ је рођен у украјинском козачком граду Велики Сорочинци,[5] у Полтавској области царске Русије. Отац, стари козачки официр, развио је код Гогоља књижевни укус. Мајка му је пренела мистичну религиозност, која га је морила у доцнијем животу. После детињства проведеног на селу у Украјини, нашао је посао у министарству у Санкт Петербургу. Свој јавни књижевни рад је отпочео 1829. када је под псеудонимом објавио неуспелу романтичну поему „Ганс Кихелгартен“. Године 1831, напушта државну службу и постаје професор историје у школи за кћери официра, а од 1834. на Универзитету у Санкт Петербургу. Удаљеност и носталгија за родном Украјином инспирисала га је да напише збирку приповедака „Вечери на мајуру код Дикањке“ (1831—1832). У причама је користио елементе фолклора, фантастике и хумора, којима је описивао живот на селу. На Гогољево опредељење за књижевност јако су утицала пријатељства са Жуковским и, нарочито, Пушкином који му је дао идеје за неколико дела. Наредни период је за Гогоља био веома плодан. Написао је збирке приповедака Арабеске и Миргород (1835). Његова најпознатија драма, „Ревизор“, настала је 1836. и привукла велику пажњу књижевне и политичке јавности, па и самог цара. Гогољев гроб на московском гробљу Новодевичје, Москва Исте године почео је да пише свој капитални роман, „Мртве душе“. Сматрао је да је ово дело његова мисија којом ће постићи натчовечански подвиг. Први део „Мртвих душа“ се појавио 1842. и поред претходне цензуре. Ово дело представља детаљну сатиричну студију Русије посматране из перспективе главног јунака Чичикова.[12][13] У каснијем животу пао је у депресију и почео да води аскетски живот. Од 1836. до 1848. путовао је по Западној Европи. Запао је у стваралачку кризу, а почео је да показује знаке параноидне психозе (вероватно шизофреније). У ноћи 24. фебруара 1852, у налету маније инспирисане религиозним заносом, спалио је своје рукописе, међу којима је био други део романа „Мртве душе“. Сам је рекао да га је на овај потез навео ђаво. Неколико дана касније, 4. марта, је преминуо. Покопан је на московком гробљу Новодевичје. Књижевни пут[уреди | уреди извор] Свој први књижевни покушај „Ханс Кихелгартен”, спалио је оставши незадовољан њиме и верујући да ће остварити нешто много боље. Гогољ је од почетка развијао приповетку као посебну врсту књижевне прозе, дајући јој нови садржај и облик. Своју прву збирку приповетки, „Вечери на мајуру крај Дикањке”, није написао реалистичним, већ романтичарским карактером. Прочуо се по приповетки из украјинског живота, у којима до изражаја долази фолклор, ведро и романтично расположење. Збирком Арабеске почиње своје „Петроградске приповетке” у којима на за њега типичан начин приповедања исмијава испразност живота нижег чиновника („Шињел”, „Нос”), на исту тему пише и веома успешну комедију „Ревизор”. Све је то написано његовим типичним стилом „смеха кроз сузе” у којем он сам увиђа трагикомичност живота нижег чиновника па тако и свог живота. Осим приповедака Гогољ је писао комедије „Женидба” и већ споменути „Ревизор”, те романе „Мртве душе” и „Тарас Буљба”. Захваљујући Гогољу дошло је до апсолутне превласти прозе над поезијом у руској књижевности и зато Гогоља треба сматрати „оцем руске прозне књижевност”. За Гогоља је веома битно и његово украјинско порекло због чега га Украјинци сматрају и украјинским књижевником. Гогољ је створио ликове који су у руском друштву постали обрасци за лењост, глупост, себичност, лакоумност и корупцију. Приближавање славенофилима, неверица у властиту даровитост, осећање кривице и религиозно-мистично расположење обележавају његов живот припадника украјинске мањине у големом Руском царству. Гогољ је тешко прихватао нову руску средину у коју је дошао из понешто друкчије и топлије Украјине, што се одразило и на његово специфично описивање руског друштва. Украјинци у склопу Руског царства током 18. и 19. века били су под сталним притиском без научног упоришта да не постоји украјински језик, већ је реч искључиво о дијалекту великог руског језика. Део украјинских интелектуалаца (одгојених у украјинском културном духу) у руској књижевности до једне мере почео се мирити са таквом империјалном политиком, а међу њима се посебно истиче управо Гогољ.[14][15] Гогољ и Украјина[уреди | уреди извор] Година 2009. проглашена је Гогољевом годином према Унесковим критеријима. Као и до тада, прослављен је као руски писац. Међутим, стручњаци широм света полако почињу да разумевају украјински менталитет Гогоља који се манифестовао у руској култури на највишем књижевном нивоу. Најновија украјинска књижевна критика доноси опширан опус размишљања обележених и проблемима украјинско-руских односа у озрачју којих је прошла двестота облетница рођења писца.[16] Према украјинским стручњацима, Гогољево украјинско порекло је значајна одредница која се одразила у низу његових изражаја као човека и писца. Да би се Гогољ уопште разумео, украјински чинилац је пресудан, а он се у већини случајева изоставио, па чак и онда када се требало навести порекло руског писца. Формирање његове свести, почетни успех те духовна криза повезани су с проблемима Украјине много више него што се то до сада у светским књижевним круговима наслућивало.[17] Према опажањима италијанског слависте Сандра Грачиотија, Гогољ се залагао за помирење источне и западне цркве као равноправних пред Богом, као у причи о сестрама Марији и Марти из Еванђеља по Луки. То је био већ добро познати украјински екуменизам, али и дисиденство. Дисиденство раније виђено и код правдања украјинског националног хероја хетмана Ивана Мазепе, уједно пропагираног „руског издајника”. Такав Гогољ није био потребан руском царизму у доба његовог успона. Према Гогољевима речима, Русија је била препуно „мртвих душа” и оних који су на њима стварали капитал.[18] Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Ганц Кухелгартен (1829) Приповетке и романи[уреди | уреди извор] Вечери на мајуру код Дикањке (1831—1832) Прва књига Сорочински сајам Вече уочи Ивана Купале Мајска ноћ, или Утопљеница Изгубљено писмо Друга књига Бадње вече Страшна освета Иван Фјодорович Шпоњка и његова тетка Зачарано место Збирка Миргород (1835) Виј Прича о томе како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович Старовременске спахије Тарас Буљба (1835, 1842) Петербуршке приче Невски проспект Нос (1836) Шињел (1842) Записи лудака Портрет Кочије Мртве душе (1842) Драме[уреди | уреди извор] Женидба (1833) Ревизор (1836, 1842)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac[2][3][4][5][6] ukrajinskog porekla.[3][7][8][9][10]. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. Iako su ga njegovi savremenici Gogolja smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske („Nos”, „Vij”, „Šinjel”, „Nevski prospekt ”). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na majuru kod Dikanjke, bili su inspirisani ukrajinskom kulturom i folklorom.[11][12] Njegovo kasnije pisanje ismevalo je političku korupciju Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zadeno sa kratkim pričama „Dnevnik ludaka”, „Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom”, „Portret” i „Kočije”, su takođe među njegovim najboljim radovima. Gogolj je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci,[3] u Poltavskoj oblasti carske Rusije. Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu. Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831—1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu. Na Gogoljevo opredeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela. Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara. Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.[13][14] U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje. Književni put Svoj prvi književni pokušaj „Hans Kihelgarten”, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, „Večeri na majuru kraj Dikanjke”, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom. Pročuo se po pripovedki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje „Petrogradske pripovetke” u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika („Šinjel”, „Nos”), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju „Revizor”. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije „Ženidba” i već spomenuti „Revizor”, te romane „Mrtve duše” i „Taras Buljba”. Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemom Ruskom carstvu. Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruskog carstva tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučnog uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.[15][16] Gogolj i Ukrajina Godina 2009. proglašena je Gogoljevom godinom prema Uneskovim kriterijima. Kao i do tada, proslavljen je kao ruski pisac. Međutim, stručnjaci širom sveta polako počinju da razumevaju ukrajinski mentalitet Gogolja koji se manifestovao u ruskoj kulturi na najvišem književnom nivou. Najnovija ukrajinska književna kritika donosi opširan opus razmišljanja obeleženih i problemima ukrajinsko-ruskih odnosa u ozračju kojih je prošla dvestota obletnica rođenja pisca.[17] Prema ukrajinskim stručnjacima, Gogoljevo ukrajinsko poreklo je značajna odrednica koja se odrazila u nizu njegovih izražaja kao čoveka i pisca. Da bi se Gogolj uopšte razumeo, ukrajinski činilac je presudan, a on se u većini slučajeva izostavio, pa čak i onda kada se trebalo navesti poreklo ruskog pisca. Formiranje njegove svesti, početni uspeh te duhovna kriza povezani su s problemima Ukrajine mnogo više nego što se to do sada u svetskim književnim krugovima naslućivalo.[18] Prema opažanjima poznatog italijanskog slaviste Sandra Gračiotija, Gogolj se zalagao za pomirenje istočne i zapadne crkve kao ravnopravnih pred Bogom, kao u priči o sestrama Mariji i Marti iz Evanđelja po Luki. To je bio već dobro poznati ukrajinski ekumenizam, ali i disidenstvo. Disidenstvo ranije viđeno i kod pravdanja ukrajinskog nacionalnog heroja hetmana Ivana Mazepe, ujedno propagiranog „ruskog izdajnika”. Takav Gogolj nije bio potreban ruskom carizmu u doba njegovog uspona. Prema Gogoljevima rečima, Rusija je bila prepuno „mrtvih duša” i onih koji su na njima stvarali kapital.[19] Dela Poezija Ganc Kuhelgarten (1829) Pripovetke i romani Večeri na majuru kod Dikanjke (1831 — 1832) Prva knjiga Soročinski sajam Veče uoči Ivana Kupale Majska noć, ili Utopljenica Izgubljeno pismo Druga knjiga Badnje veče Strašna osveta Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka Začarano mesto Zbirka Mirgorod (1835) Vij Priča o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič Starovremenske spahije Taras Buljba (1835, 1842) Peterburške priče Nevski prospekt Nos (1836) Šinjel (1842) Zapisi ludaka Portret Kočije Mrtve duše (1842) Drame Ženidba (1833) Revizor (1836, 1842)

Odlično očuvano. Autor - osoba Berlin, Isaiah, 1909-1997 = Berlin, Isaija, 1909-1997 Naslov Četiri ogleda o slobodi / Isaija Berlin ; prevele Vesna Danilović, Slavica Miletić Jedinstveni naslov Four Essays. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1992 (Beograd : `Filip Višnjić`) Fizički opis 306 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Danilović, Vesna, prevodilac = Danilović, Vesna, prevodilac Miletić, Slavica, 1953- = Miletić, Slavica, 1953- Vejvoda, Ivan, 1949- = Vejvoda, Ivan, 1949- Zbirka ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 107 Napomene Prevod dela: Four Essays on Liberty / Isaiah Berlin Str. 301-306: Pluralizam i sloboda / Ivan Vejvoda. Predmetne odrednice Sloboda (filozofija) Isaija Berlin mislioce delio na ježeve i lisice Ovaj istoričar ideja smatrao je da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse” Jedno od važnih teorijskih pitanja Isaije Berlina (1909–1997) bavi se time u kojoj vrsti sveta je politička filozofija moguća. Odgovor koji je dao glasi: „Samo u svetu u kojem se ciljevi sudaraju”. Iz ovog stava može da usledi dijalektika njegovog filozofskog mišljenja koja se u pojedinačnom i društvenom smislu suprotstavlja svakoj unapred zadatoj shemi. To znači da čovek kome je društvo propisalo da bude slobodan u stvari nije slobodan, a da je društvo koje je fanatično usmereno ka jednom cilju na pogrešnom putu. Shvatanje slobode Isaije Berlina, strasnog poštovaoca ljudskih prava, izvire iz raznovrsnosti ljudskog iskustva. U časopisu „Gradac” posvećenom Berlinu (koji je priredio Muharem Bazdulj), može se pronaći podatak da je ovaj istoričar ideja smatrao da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse”. Medicinska dostignuća brojnih civilizacija Kao što je verovao naš Laza Kostić, a zatim i Vinaver, da iz velikog ukrštaja nastaju izuzetne stvari, i u ličnosti Isaije Berlina bile su ukrštene dve nacije, letonska, kao deo Ruske carevine u doba njegovog rođenja – poreklom, i britanska – životom. „Dovođenje u vezu to dvoje, ruskog sna i britanske stvarnosti, podarilo je Isaiji tu neobičnu snagu, govorio je ne baš kao prorok, ali iz dubina ruskog iskustva, a opet sa iskustvom Britanije, koja je za njega i njegovu porodicu, kao i za mnoge druge Jevreje, bila raj u vreme kada je Rusija bila zatvor”, čitamo u „Gradcu”. Još kao dečak, posle Oktobarske revolucije, Isaija Berlin iz Petrograda je sa roditeljima došao u London. Postao je oksfordski đak, a kasnije i oksfordski profesor. Tokom Drugog svetskog rata radio je za britansku diplomatsku službu. Predsednik Britanske akademije bio je od 1974. do 1978. godine. Dobitnik je Nagrade Jerusalima za pisanje o individualnoj slobodi. Kada je držao predavanja ili kada je pisao, Isaija Berlin kao da je vodio uzbudljive razgovore, licem u lice, sa Makijavelijem, Herderom, Marksom, Černiševskim, Hercenom. Ane Ahmatove, koja je bila zatočenica Staljinovog diktatorskom režima, sećao se s bolom; Brodski je za njega bio najveći živi pesnik, sa Pasternakom je govorio ne o ruskoj književnosti već o Šekspiru i Prustu. Kada su u fokusu bila zbivanja u vezi sa sovjetskim ulaskom u Mađarsku 1956. godine, kubanska kriza, otpor Alžira francuskoj vladavini, nije stajao ni na čiju stranu osim na stranu zaštite ljudskih prava civila, zastupao je liberalna načela i protivio se svakoj vrsti nasilja. Kada se 1945. godine vratio u Moskvu, shvatio je da je „sat u Rusiji stao otprilike u 1928, prekidanjem veza sa spoljašnjim svetom”. Smatrao je sebe cionistom i nije mogao, kako je u jednom razgovoru kazao, „da svari” ideju Hane Arent o banalnosti zla. „Nacisti nisu bili `banalni`. Ajhman je, po vlastitom priznanju, u dubini duše, verovao u to što je radio”, smatrao je Berlin. Razloge nacionalističkog preterivanja Berlin je video u nedostatku „gladi za priznanjem” koju je po Hegelovoj analizi Zapad ipak zadovoljio, ali je takođe mislio da „u svetu rastrzanom ekscesima ne treba posebno isticati surovu i razornu snagu nacionalizma”. „Moramo priznati tu pojavu, koju evrocentrično društvo 19. veka nije predvidelo, i moramo u njoj prepoznati pokušaj novooslobođenih robova širom sveta, `dekolonizovanih`, da zadovolje jednu duboku i prirodnu potrebu. Zašto su svi prevideli takvu mogućnost razvoja događaja? Na to pitanje ne nudim odgovor”, pisao je Berlin. Logično slede neki njegovi zaključci, višeznačno se slivaju jedni u druge. Moguće je biti patriota, a ne biti nacionalista. Utopije se obično završavaju u gorčini i frustraciji. Manjine su stimulans, „kvasac”, sredstvo fermentacije, ali nikoga ne treba siliti da bude manjina. Treba razumeti ljude koji nam se suprotstavljaju. Svaki narod ima pravo na sopstveni razvoj. Znanje će nas učiniti slobodnijima samo ako zaista postoji sloboda izbora – ako se na osnovu našeg znanja možemo ponašati drugačije nego što bismo se ponašali bez njega. Samoća je kad te drugi ljudi ne razumeju.... Mislioce je Berlin delio na ježeve i lisice, i to je još jedna od osobenosti njegovog psihološkog pristupa pitanjima duha i kulture. Ovu klasifikaciju osmislio je kao igru: Puškin se kretao tamo gde ga je duh vodio, bio je lisica. Dostojevski je sve pokušavao da interpretira kroz prizmu jednog sistema – što rade ježevi. A Tolstoj je, po Berlinovom objašnjenju, bio lisica „koja je strastveno verovala da je zapravo jež”. Posebna zasluga Isaije Berlina je u tome što je oživeo shvatanje društvene evolucije Đanbatiste Vikoa, „oca modernog koncepta kulture”, i onoga što je sam nazvao „kulturnim pluralizmom”, a to je „panorama različitih kultura, potraga za drugačijim i ponekad nespojivim načinima života, idealima, vrednosnim standardima”. Isaiah Bryan Magee Joseph Brodsky Ryan Ian Isaja MG105 (N)

Detalji predmeta Stanje Polovno PARTIZANSKA DREŽNICA HISTORIJSKI ARHIV Karlovac 1982. godina tvrd povez, 942 strane knjiga je vrlo dobro očuvana ,blago su zuci bokovi knjige tags PARTIZANI , II SVETSKI RAT , PARTIZAN ,NOB Rimljani su i u ovim krajevima gradili ceste. Jedna od njih, vrlo značajna, spajala je Senj s Modrušem, gdje je bila raskrsnica (Bivium): prema Bihaću (Petinium), Ljubljani (Emona) i Sisku (Siscia). Inače, područje Drežnice bilo je oduvijek dosta zabačeno i izvan saobraćajnica. Kroz ove krajeve prošli su i varvarski narodi, vojnički dobro organizovani. koji su razorili Zapadno rimsko carstvo, što je izazvalo velike seobe čitavih naroda. Tako su u 6. i 7. vijeku u naše krajeve doselili Sloveni. Na prostoru od Drave do Jadranskog mora formirala se hrvatska država koja je izgubila nezavisnost dolaskom Mađara, ali ipak život Hrvata na ovom prostoru pro lazio je bez većih poremećaja sve do nailaska Turaka. Svakako je interesantno pitanje, da li je u Drežnici bilo nekog stanovništva u vremenu od Japoda do dolaska naših predaka. U Drežnici nema nikakvih arheoloških nalazišta iz starine. Prema tome, izgleda da je u tom vremenu nj no područje bilo nenaseljeno, a na njemu su bile šume, pašnjaci i lovišta sve do pojave hrvatskog stanovništva. Neprekidno življenje naroda u Drežnici datira od 17. vijeka, tj. od dolaska Srba, pa do današnjih dana. Postoje ipak neki dosta oskudni podaci o Drežnici, koji se mogu naći u mo- druškom Urbaru2 iz 1486. godine. Za Modruš se pretpostavlja da je postojao već u početku 9. vijeka kao važno mjesto na granici Dalmatinske i Panonske Hrvatske. Još u doba hrvatskih kra ljeva, vjerovatno, je postojala modruška županija. Ugarsko-hrvatski kralj Bela III darovao je Modruš u nasljedstvo knezu Bartolu Krčkom. Krčki knezovi, počevši od Bartolovog nasljednika Bernardina, prozvani su Frankopanima. Mo druš je postao glavno imanje knezova Krčkih. Oni su najviše boravili u tvrdom gradu zvanom »Tržan«, na vrhu Modruškog brda. Ispod tog grada pružalo se podgrađe, odnosno Modruška Varoš. U sastav modruškog vlastelinstva spadala su i sva okolna područja, pa tako i područje Drežnice. Po nalogu Bernardina Frankopana izrađen je 1486. godine Urbar za modru- ško vlastelinstvo, koje je tada obuhvaćalo oko 32 naseljena mjesta. Urbar su sastavili Bernardinovi službenici Martin Oštriharić i Ivan Klinčić. On je na pisan glagoljicom, ali original nije sačuvan, već samo njegov prepis iz 16. vijeka pisan latinicom. Urbar predstavlja izvanredan izvor za proučavanje društveno- -ekonomskih prilika u modruškoj županiji. U njemu je dat vrlo detaljan popis mjesta i sela čitavog vlastelinstva sa spiskom podanika, kao i spiskom kmetskih obaveza prema vlastelinu. Tako nam ovaj Urbar daje dosta podataka o najstari jim nazivima sela kao i o selima koja sada i ne postoje. Jedno od naseljenih mjesta, koje se spominje u modruškom Urbaru, jeste i Krakar. Od 1449. godine modruškom vlastelinstvu pripadao je i grad Vitunj, a zatim Gomirje i Severin, pa su i ta mjesta obuhvaćena u Urbaru. Valja napo menuti, da se grad i mjesto Ogulin ovdje ne spominju, jer nisu još ni postojali 1486. godine. Naime, ogulinski grad (Frankopansku kulu) sagradio je grof Ber nardin oko 1500. godine. Pored svoje velike vrijednosti za proučaavnje društveno-ekonomskih prilika u modruškoj Županji, ovaj Urbar ima i znatnih nedostataka. Tako se, na pri mjer, iz njega ne može saznati pravo stanje feudalnih odnosa u tom vlastelin stvu, jer nije iskazana podjela podanika na kmetove i slobodnjake

BEBIN ALBUM UZRAST OD 0 DO 2 GODINE Šifra artikla: 242530 Isbn: 9788678043833 Autor : Grupa autora Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Foto-album pun iznenađenja za čuvanje uspomena na prvu godinu života vaše bebe, sa brojnim mestima predviđenim za lepljenje fotografija, i sa raznoraznim zanimacijama: -džepićima, -blokčićima, -pop-ap sličicama, -klapnama, -metrom za merenje visine... Foto-album pun iznenađenja za čuvanje uspomena na prvu godinu života vaše bebe, sa brojnim mestima predviđenim za lepljenje fotografija, i sa raznoraznim zanimacijama: -džepićima, -blokčićima, -pop-ap sličicama, -klapnama, -metrom za merenje visine... Vidi sve komentare (7) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Ivana Poštovani, da li postoji ovakva verzija sa ćiriličnim pismom? Hvala 02.05.2018. 16:16 Wlada Savrsena radosnica, ali savrsena. Sadrzajna, kreativna mastovita, puno ideja unutar nje, ali u puno prostora za roditelje da je popune, tako da ipak bude jedinstvena... 10.02.2017. 00:00 jelena Najlepsa radosnica koju sam videla. Kupila sam za sina i volela bih da kupim i kcerki, ali nigde je nema u prodaji. Da li znate kada ce opet biti u prodaji? Mozda neka izdavacka kuca planira da ponovo stampa. 01.04.2016. 00:00 Dana Divna uspomena, sadrzajna i mastovita knjiga, ja sam je kupila za svog prvog sina i sada bih za drugog ali ne mogu da je pronadjem jer mono i manjana vise ne postoje i ne radi se vise, mozda negde postoji jos neki zaostali primerak 16.11.2015. 00:00 Dana Kada ce se opet ova knjiga naci u prodaji? 20.06.2015. 00:00 aleksandra prelep, originalan, odusevljeno sam pregledala i cicala kao malo dete otkrivajuci tajne pregradice :-) kupila sam za drugaricinu bebu i ponovo narucila za moju :-) fenomenalno osmisljen , bolji od skoro svake radosnice koju sam videla, skroz pun stosova :-) 07.05.2014. 00:00 daliborka stankovic odlican je! tacnije fenomenalan! kupili smo ga za nasu bebu! bolji je i od nekih radosnica! 02.03.2012. 00:00 Kategorija UZRAST OD 0 DO 2 GODINE Autor Grupa autora Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO - MONO I MANJANA Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2011 Format 21x24 Strana 60 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić). Knjige su mu prevođene na dvadesetak jezika...

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

Autor - osoba Sent-Egziperi, Antoan de, 1900-1944 = Saint-Exupéry, Antoine de, 1900-1944 Naslov Noćni let / Antoan de Sent-Egziperi ; [preveo Ivan Kušan] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga : BIGZ, 1981 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 114 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Kušan, Ivan Gide, André Zbirka Izabrana dela / Antoan de Sent-Egziperi ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Vol de nuit / Antoine de Saint-Exupéry Predgovor / Andre Žid: str. 1-4. „Noćni let” je za Egziperija pre svega himna noći, ona koja budi sećanja i poziva na duboku meditaciju, „noć koja brine”, „teška noć”... „Vazduhoplovna društva morala su se takmičiti u brzini prevoza sa ostalim saobraćajnim sredstvima. To će u ovoj knjizi objasniti Rivjer, sjajni lik šefa: `Za nas je to pitanje života ili smrti, jer svake noći gubimo prednost, koju obdan steknemo pred železnicom i brodovima.` Ta noćna služba, koju su isprva oštro kritikovali, a kasnije prihvatali i, posle rizika u prvim pokušajima, praktički je upotrebljavali, beše, u doba kada se o ovom pripoveda, vrlo opasna. Neopipljivoj opasnosti na vazdušnim putevima, posejanim iznenađenjima, sad se još priključilo podmuklo tajanstvo noći. Ma koliko da su još uvek velike opasnosti, odmah ističem da one iz dana u dan postaju sve manje i da svaki novi let pomalo olakšava i osigurava sledeći. Ali i u avijaciji, kao i u istraživanju neznanih zemalja, postoji prvi period junaštva a Noćni let, koji nam opisuje tragičnu pustolovinu jednoga od tih vazdušnih pionira, sasvim prirodno poprima prizvuk epopeje. ” – Andre Žid Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 – 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokosog brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion. 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, „Pilot „, („Avijatičar“, na francuskom „L’Aviateur“), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu „Srebrni brod“. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, „Južna pošta“. Objavljivanje knjige „Noćni let“ iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su „Pravac jug“, „Smisao života“, „Ratni pilot“, „Citadela“ i „Zemlja ljudi“. Međutim njegovo najznačajnije delo je „Mali Princ“. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga. Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion... MG57 (L)