Voda i žar Duh umetnosti se rađa iz čuda čovekove istrajnosti da stvara, a sazdan je iz najraznorodnijih elemenata. U romanu „Voda i žar“ duh umetnosti se rađa iz vidokruga izgnanstva u svetu koji neprestano hoćemo da učinimo svojim. Nepoznata mesta i udaljene tačke u vremenu pretvaramo u svoj zavičaj. To je cela drama, uobličena pripovedačkom veštinom autora, jednom specifičnom optikom „putničke“ individualnosti, drama satkana od putovanja kroz vlastitu istoriju, kroz prostor fantazije i sećanja, nostalgije i nade, jednako kao kroz istoriju i prostor stvarnih mesta na stvarnom putovanju. „Voda i žar“ je roman neobične strukture sačinjen – sa uvodnim i završnim tekstom u funkciji klasičnog prologa i epiloga – od tri celine od kojih svaka ima svoju funkcionalnu i semantičku ulogu, te tri hronološke ravni koje se, kako roman odmiče, skladno slažu u celinu sledeći autorovu precizno zamišljenu kompozicionu arhitektoniku. Po žanrovskoj pripadnosti roman bi se mogao svrstati u takozvanu „autobiografsku beletristiku“.