Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zanimljiv prikaz mračnog kriminalnog podzemlja Londona, objavljen u Penguin Classics Priča o Oliveru Twistu - siročetu, kojemu su zlo i nevolje od prvog udisaja udarili - šokirala je čitatelje kad je objavljena. Nakon što je pobjegao iz radničke kuće i pompoznog g. Bumblea, Oliver se nađe namamljen u jazbinu lopova koju naseljavaju živopisni i nezaboravni likovi - Vješti Dodger, opaki provalnik Bill Sikes, njegov pas Bull`s Eye i prostitutka Nancy, a sve nad njima nadgleda lukavi majstor-lopov Fagin. Kombinirajući elemente gotičke romanse, romana Newgate i popularne melodrame, Dickens je stvorio potpuno novu vrstu fikcije, oštru u svojim optužbama protiv okrutnog društva i prožetu nezaboravnim osjećajem prijetnje i misterija. Ovo Penguin Classics izdanje Olivera Twista prvo je kritičko izdanje koje vjerno reproducira tekst na način na koji su ga najraniji čitatelji mogli susresti nakon njegove serijalizacije u Bentleyjevom zborniku, a uključuje uvod Philipa Hornea, rječnik viktorijanskog lopovskog slenga, kronologiju Dickensova života, kartu suvremenog Londona i sve originalne ilustracije Georgea Cruikshanka. Više od sedamdeset godina Penguin je vodeći izdavač klasične literature na engleskom govornom području. S više od 1700 naslova, Penguin Classics predstavlja globalnu knjižnu policu najboljih djela kroz povijest i kroz žanrove i discipline. Čitatelji vjeruju da serija pruža autoritativne tekstove obogaćene uvodima i bilješkama uglednih znanstvenika i suvremenih autora, kao i ažurirane prijevode nagrađivanih prevoditelja. Čarls Džon Hafem Dikens (engl. Charles John Huffam Dickens; Lendport, 7. februar 1812 — Hajam, 9. jun 1870) je bio najznačajniji engleski romanopisac XIX veka. Njegova dela pripadaju ranoj fazi realizma.[1] Dikens se danas smatra osnivačem socijalnog romana, a možda je njegova najveća zasluga što je malograđansku publiku pridobio za literaturu. Takođe je najpoznatiji pripovedač viktorijanskog vremena.[2][3] Dok je bio djete njegova porodica je često menjala mesto boravka u potrazi za poslom. Na kratko se školovao u privatnoj školi. Nakon što mu je otac uhapšen zbog nevraćanja dugova, Čarls 10 sati dnevno radi u fabrici paste za cipele. Kad je odrastao počeo je da radi kao novinar. Napisao je više obimnih romana. O tome koliko je njegov rad bio popularan u njegovo vreme govori to da se sva njegova dela, od prvog objavljivanja, stalno nadoštampavaju.[4] Novela Oliver Tvist je najpoznatije Dikensovo delo. Iako govori o jako ozbiljnoj temi, Oliver Tvist je pun sarkazma i crnog humora. Dikens je za svoje najbolje delo smatrao Dejvida Koperfilda,[5] roman koji sadrži dosta autobiografskih elemenata. Zagonetnost i tajanstvenost fabula njegovih romana tragovi su prethodne stilske formacije romantizma.[6] Dikens je slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog staleža i osnivač socijalnog romana. Njegova dela odražavaju sklonost humoru i satiri, ali i primesa romantičnog i sentimentalnog Rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsi, kao drugo od osmoro dece Džona i Elizabet Dikens. Otac mu je bio činovnik. Ubrzo nakon Čarlsovog rođenja porodica se seli u Norfolk Strit, Blumsberi, te kada mu je bilo četiri godine u Čatam,[9] pa u Kent, gde je boravio sve do uzrasta od 11 godina. Puno vremena je provodio napolju, ali je i vrlo rado čitao, naročito romane Tobajas Smoleta i Henrija Fildinga.[10] Kratko vreme u kome je otac radio kao činovnik u mornaričkoj postaji za plate (engl. `Navy Pay Office`),[11] školovao se u privatnim školama. Njegovo školovanje u privatnim školama naglo je prekinuto, zbog finansijskih problema u porodici, zbog kojih se porodica preselila iz Kenta u Kamden Taun u Londonu 1822. godine. Sklon životu iznad svojih mogućnosti Xon Dikens je zatvoren zbog dugova u Sautvarku u Londonu 1824.[12] Ubrzo su s njime zatvorena njegova supruga i najmlađa deca, kao što je bio običaj u to vreme.[13] Čarls tada star 12 godina dodeljen je porodičnoj prijateljici Elizabeti Rojlans u Kamden Taunu.[14] Kasnije je stanovao na tavanu kuće agenta za insolvenciju Arčibald Rasela.[15] Obe su mu kasnije poslužili kao obrasci za likove.[16][12] Nedelje je sa sestrom Francis, kada je bila slobodna od obaveza na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, provodio u zatvoru Maršalsi.[17] Da bi platio svoj smeštaj i pomogao porodici bio je primoran napustiti školu i da radi po 10 sati na dan u fabrici lepeći nalepnice na posude crnila za cipele, za 6 šilinga nedeljno. Teški, a često i okrutni radni uslovi ostavili su trajan trag na Dikensa, što je kasnije uticalo na njegove romane i eseje, te postalo osnova za njegov interes u socioekonomsku reformu i uslove rada. Nakon nekoliko meseci u zatvoru Maršalsi, preminula je Elizabeta Dikens, baka Džona Dikensa po ocu i ostavila mu imetak od 450 £. Zbog preuzimanja Džon je pušten iz zatvora. Podmiriviši svoja dugovanja, porodica Dikens je napustila zatvor.[18] Iako je Čarls počeo da pohađa školu Wеллингтон Хоусе Ацадемy u severnom Londonu, majka ga nije odmah izvukla iz fabrike.[19] Taj događaj razvio je kod Dikensa osećaj da bi očevi morali da vladaju porodicom, dok bi majke svoj deo uticaja trebalo da zadrže unutar doma. Odbijanje njegovog zahteva da se vrati iz fabrike bio je značajan faktor u njegovom odnosu prema ženama.[20] Pravednički gnev prema situaciji i uslovima u kojima je radna klasa ljudi živela postala je glavna tema njegovih dela. Radio je u pravnoj kancelariji advokata Elisa i Blekmora, kao mlađi činovnik od maja 1827. do novembraa 1828. Tada je napustio kancelariju i postao novinar. Dalji rođak Tomas Čarlton, bio je izveštač na sudu engl. „Doctors` Commons“ (građanski sud), te je Dikens s njim delio mesto, te pisao četiri godine izveštaje sa sud. Ova iskustva preneo je u svoja dela (romani „Nicholas Nickleby“, „Dombey and Son“, te posebno „Bleak House“), te u njima prikazao makinacije i birokraciju pravnog sistema širem broju ljudi, te preneo svoje stavove o teškom teretu koji čeka siromašne ljude ako su primorani da idu na sud. Godine 1830, Dikens je upoznao svoju prvu ljubav, Mariju Bidnel, za koju se smatra da je bila model za lik Dore u romanu „David Koperfild“. Marijini roditelji nisu odobrili udvaranje, te su Mariju poslali na školovanje u Pariz što je prekinulo vezu.[21] Novinarstvo i rani romani Godine 1832, s uzrastom od 20 godina, Dikens je bio energetičan, pun dobrog humora, uživao u poplarnim zabavama, bez jasne vizije šta želi da postane. Znao da želi da bude slavan. Privlačilo ga je pozorište, te je uspio da dobije audiciju u Kovent Gardenu, za koju se je dobro pripremio, ali ju je propustio zbog prehlade, čime su prekinute aspiracije o karijeri na pozornici. Godinu dana kasnije predao je svoju prvu priču „A Dinner at Poplar Walk“ u londonski časopis „Monthly Magazine“. Stanovao je u iznajmljenoj sobi u prenoćištu „Furnival`s Inn“, postao je novinar koji prati politiku, izveštavajući sa parlamentarnih rasprava i putujući Britanijom prateći izborne kampanje za novine „Morning Chronicle“. Njegovo novinarstvo u obliku crtica u časopisima, oblikovalo je u njegovu prvu zbirku dela engl. Sketches by Boz 1836. (Boz je bio njegov porodični nadimak koji je koristio kao pseudonim). Dikens je navodno pseudonim preuzeo od nadimka Mozes koji je on dao najmlađem bratu Augustusu Dikensu, prema liku iz dela Olivera Goldsmita engl. The Vicar of Wakefield. Kada je neko prehlađen htio da izgovori Mozes izgovorio bi Bozes, što je kasnije skraćeno u `Boz`. Naime Dikens je korišteno u to vreme u smislu engl. What the Dickens! u kojem Dikens zamenjuje reč „devil“, što bi se moglo prevesti na kao `Kog đavola!` (prvi je to koristio Šakespir u komediji „Vesele žene vindsorske“). Koristilo se i u frazi engl. to play the Dickens` (kao „uzrokovati haos/napakostiti“). Časopisima je pisao i uređivao ih do kraja života. Nakon uspjeha skica izdavači „Chapman and Hall“ ponudili su Dikensu da piše tekst uz ilustracije Roberta Sejmoura u mesečnom časopisu. Nakon drugog izdanja Sejmour je izvršio samoubistvo, te je Dikens zaposlio Hablot Najt Brauna da radi ilustracije. Iz te saradnje nastao je roman „The Pickwick Papers“ koji se izdavao u nekoliko poglavlja mesečno, te je u zadnjem nastavku prodan u 40000 kopija. U novembru 1836. Dikens je prihvatio radno mesto urednika u „Bentley`s Miscellany“, na kome je ostao tri godine dok se nije posvađao sa vlasnikom. Godine 1836. kada je izdao zadnji nastavak Pikvika počeo je da radi delove Oliver Tvista, uz sav posao u Bentliju koji je obuhvatao pisanje četiri predstave i nadgledanje njihove produkcije. Oliver Tvist, objavljen 1838. postao je jedna od bolje poznatih Dikensovih priča, koje je uspešno adaptirana za pozorište, te je bila prvi viktorijanski roman u kojem je dete bilo glavni lik. Dana 2. aprila 1836. oženio je Katarinu Tomson Hogart (1816–1879), kćerku Džordža Hogarta, urednika „Evening Chronicle“. Nakon kratkog medenog meseca u Čoku, Kent, vratili su se u Furnivalovu gostionicu. U januaru 1837. dobio je prvo od desetero dece, sina Čarlija, a nekoliko meseci kasnije porodica se smestila u Blumsberiju, na adresi 48 Doughty Street, London (Čarls je imao trogodišnji najam za 80 £ godišnje, od 25. marta 1837. do decembra 1839). Dikensov mlađi brat Frederik i Katarinina 17-godišnja sestra Mari doselili su s njima. Dikens se vrlo vezao uz Mary, koja je preminula u njegovom naručju nakon kratke bolesti 1837. Dikens je Mari idealizirao, te se smatra da su prema njoj stvoreni kasniji opisi likova Rose Maylie, Little Nell i Florence Dombey. Njegova tuga je bila tolika velika da je zakasnio sa pisanjem junskog odlomaka u Pickwick Papers i morao je da otkaže nastavke Oliver Tvista za taj mesec. U isto vreme se je nastavio njegov uspeh sa delima „Nicholas Nickleby“ (1838–39), „The Old Curiosity Shop“ i „Barnaby Rudge: A Tale of the Riots of `Eighty“ kao deo „Master Humphrey`s Clock“ serije (1840–41) - koji su se izdavali u nastavcima, a kasnije su izdani kao knjige. Prva poseta SAD Godine 1840. sa suprugom je prvi put posetio SAD i Kanadu. U to vreme još jedna mlađa sestra njegove supruge Katarina, Džeordžina Hogart, uselila se kako bi se brinula o mladoj porodici dok su roditelji bili na putu. Sa njima je ostala sve do Dikensove smrti. Svoja zapažanja i utiske zabeležio je u putopisu engl. American Notes for General Circulation. U delu je u nekoliko navrata oštro osudio robovlasništvo, koje je i ranije napao u delu „The Pickwick Papers“. U Njujorku se zadržao mesec dana, te je držao brojna predavanja. Često je postavljao i pitanje međunarodnog prava o autorstvu zbog svojih dela koja su objavljivana u američkim novinama. Po povratku u Englesku počeo je raditi na svojim božićnim pričama (1843. napisao je „A Christmas Carol“, 1844. „The Chimes“, a 1845. „The Cricket on the Hearth“). Nakon što je kratko živeo u Italiji (1844), putovao je u Švajcarsku (1846) gde počeo da radi na delu „Dombey and Son“ (1846–48).[11] To delo i „Dejvid Koperfild“ (1849–50) učinili su značajan umetički bileg u Dikensovoj karijeri i njegovi romani postali su ozbiljniji u temi i brižnije planirani od ranijih dela. Čovekoljublje U maju 1846. Angela Bardet Kots, nasledinica bogatstva bankarske porodice Kuts, predložila je Dikensu izgradnju prihvatlišta za „posrnule žene“ (prostitutke) iz radne klase. Iako je prvotno odbio, Dikens je osnovao utočište „Urania Cottage“ kojim je upravljao deset godina. Srednje godine U novembru 1851. Dikens se preselio u engl. Tavistock House, gde je napisao „Bleak House“ (1852–53), „Hard Times“ (1854) i „Little Dorrit“ (1857). U novom domu zabavljao se amaterskim pozorištem. Godine 1856. njegova primanja od pisanja bila su dovoljna da kupi Gad`s Hill Place u Highamu, Kent, gde je kao dete često prolazio i sanjao da će jednom živeti na takvom mestu. Neki događaji iz Šekspirovog „Henrija IV“, prvog dela, odvijala su se na tome mestu što je Dikensa takođe veselilo. Godine 1857. Dikens je iznajmio profesionalne glumice za predstavu „The Frozen Deep“ koju je napisao njegov štićenik Vilki Kolins. Dikens se zaljubio u jednu od njih. Ljubav prema Elen Ternan trajala je do kraja života. Dikens je bio star 45 godina, dok je Ternan imala 18 kada se je Dikens 1858. odlučio da se odvoji od supruge, što je po tadašnjim viktorijanskim konvencijama bilo vrlo neprimereno, dok je razvod bio nezamisliv. Kada je Katarina otišla iz doma povela je jedno dete, supruga ga nije više nikada videla, a decu je poverila sestri Džeordžini koje odlučila da ostane u Gad`s Hill Place. U to vreme iako se dvoumio da uzme učešća u javnim čitanjima, Dikensa su iz jedne bolnice (Great Ormond Street Hospital) zamolili da sujeluje u prikupljanju sredstava kako bi izvukao bolnicu iz financijske krize. Čarls Vest, Dikensov prijatelj koji je bio u upravnom odboru bolnice, zamolio ga je za pomoć, na što je Dikens pristao, te svojim javnim čitanjima prikupio dovoljna sredstva da osigura financijsku stabilnost bolnice za duže vreme. Tako je npr. samo 9. februara 1858. prikupio 3000 £. Nakon odvajanja od Katarine, Dikens je započeo niz vrlo popularnih turneja kroz Englesku, Škotsku i Irsku na kojima je čitao svoja dela, što je u sledećoj deceniji zaokupilo veći deo njegove energije, te je u to vreme napisao samo dva romana. Važnija dela „A Tale of Two Cities“ (1859) i „Velika očekivanja“ („Great Expectations“) bila su veliki uspeh. U to vreme bio je urednik, izdavač i autor u časopisima „Household Words“ (1850–1859) i „All the Year Round“ (1858–1870). U septembru 1860. u polju kod svoje kuće, Dikens je naložio veliku lomaču u koje je spalio većinu pisama, preživela su samo ona poslovne prirode. Kako je Elen Ternan takođe spalila sva Dikensova pisma trajanje i dubina njihove veze nije poznata. Tomas Rajt je tokom 1930-ih prisetio da je Ternan možda imala ljubavnu vezu sa Kanonom Benhamom, a da je par imao i sina koji je umro kao novorođenče, napomenula je Kate Peruđini, Dikensova kćerka, u razgovoru pred smrt 1929, koji je objavljen. Dokazi ne postoje. Na samrti Dikens je odredio isplatu anuiteta za Ternan koji ju je učinio financijski nezavisnom. U knjizi Klare Tomalin „The Invisible Woman“, navodi se da je Ternan tajno žvjela sa Dikensom barem 13 godina. Knjiga je kasnije pretvorena u predstavu „Little Nell“ autora Simona Greja. U to vreme Dikens je pokazivao pojačano zanimanje za paranormalno, te je postao jedan od prvih članova organizacije engl. The Ghost Club. Kasne godine Dana 9. juna 1865. na povratku iz Pariza sa Ternan, voz u kojem je Dikens putovao je učestvovao u saobraćajnoj nesreći. Prvih sedam vagona skliznulo je sa željeznog mosta koji je bio u popravci. Jedino je na koloseku ostao vagon prvog razreda u kojem je bio Dikens. Pre nego što su stigli spasioci, Dikens je pomagao unesrećenima sa vodoma i brendijem. Pre odlaska setio se rukopisa za nedovoršeno delo „Our Mutual Friend“ koje mu je ostalo u vagonu, te se vratio po njega. To iskustvo je kasnije iskoristio u kratkoj priči o duhovima „The Signal-Man“, u kojoj glavni lik predoseća vlastitu smrt u željezničkoj nesreći. Priča se bazira i na nekoliko pređašnjih željezničkih nesreća. Dikens je uspeo da izbegne da se pojavi pred istragom o nesreći, jer kako je putovao sa Ternana i njenom majkom, to saznanje bi izazvalo skandal. Iako nije zadobio nikakve ozlede, Dikens se nikada nije oporavio od traume željezničke nesreće. Njegov rad se sveo na završavanje započetog „Our Mutual Friend“ i započinjanje nikad završenog „The Mystery of Edwin Drood“. Druga poseta SAD Dana 9. novembra 1867. Dikens je iz Liverpula zaplovio na drugu američku turneju. Nakon što se iskrcao u Bostonu veći dio meseca posvetio je brojnim večerama sa prominentnim ličnostima kao što su npr. Ralf Valdo Emerson, Henri Vadsvort Longfelou i njegov američki izdavač Džejms Tomas Filds. U decembru su započela čitanja, trebalo je održati 76 nastupa uz zaradu od 19000 £, a trebalo je da traju do aprila 1868. Turneja je bila naporna, te iako bolestan, uspeo je da održi čitanja, a 23. aprila je isplovio na put kući. Oproštajna čitanja Između 1868. i 1869. Dikens je organizovao turneju „oproštajnih čitanja“ u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Uspeo je odraditi 75 od dogovorenih 100 čitanja. Zbog napada vrtoglavice i paralize, na savet lekara, turneju je otkazao 22. aprila 1869. Nakon što se dovoljno oporavio dogovorio je posljednji niz čitanja, kako bi nadoknadio sponzorima ono što su izgubili zbog prekida turneje. Zadnje čitanje u turneji bilo je u Londonu St. James`s Hall. Zadnji javni nastup mu je bio na banketu Kraljevske akademije uz prisutvu Prica i Princeze od Valsa, gde je odao počast pokojnom prijatelju, ilustratoru Danielu Maklisu. Smrt Dana 8. juna 1870. Dikens je u svome domu doživeo još jedan moždani udar, nakon celog dana rada na delu „Edvin Drud“. Nije se osvestio te je sledećeg dana 9. juna, tačno pet godina nakon željezničke nesreće preminuo. Suprotno željama nije sahranjen u jeftinom, skromnom, i strogo privatnom pogrebu u katedrali u Ročesteru, već u Vestminsterskoj opatiji.

Zbornik poezije. Iz recenzije: ’’CVIJEĆE & (NE)CVIJEĆE GORANA IVIĆA Naslov ove zbirke poezije Gorana Ivića osim antonimnog odnosa sadrži i kovanicu koju je iskovao autor – (ne)cvijeće. Ovaj neologizam služi da naglasi kontrast sa imenicom i simbolom u ovoj poeziji koji je označen imenicom cvijeće, a izražava ljubav, rađanje, razvijanje, nežnost i sl. Nasuprot ovim pozitivnim osećanjima, u ovom lirskom ja obitava i tuga, melanholija, seta, zbog prolaznosti mladosti i života. To lirsko ja je svesno svoje melanholije i obraća se muzi: Napoji me, muzo, ljubavi sam žedan. Poškropi me, suzo, jer sam ‘vako bijedan. Ne lomi se grano, ne daj da se predam... (Kiša suza pada) Tuga i melanholija koje izražava lirski subjekat potiču od usamljenosti, stoga: Samoći bez gomile koju život pràvi. Od đubreta pospanog smeća i od cvjeća. Bez mirisa njegovog što me izostavi. Zapljeskaću sretan kao mala djeca. (Metež) Priznajući da je samoća sastavni deo života, čak i njegov produkt, koji život pravi od dva sastojka: cveća i smeća. Smeće predstavlja kontaminiranost koja se nakupi kao životni talog preživljenog, a ružnog, koje u sadejstvu sa glavnim simbolom ove poezije (cvećem) koje predstavlja pozitivnosti koje su proživljene, rezultira u ovoj lirici samoćom. Simbol smeće iz navedenih stihova predstavlja jedan od izraza kovanice (ne)cvijeća iz naslova ove zbirke. Sa jakim emocijama, bilo srećom ili tugom, ide i boemština izražena u stihovima: Dušom ranjenom u krilatim snovima. Vidjela je, pijan plače među sviračima. U kafani punoj dima, bila je sa njima ‒ sa ljubavlju svojom i sa tamburašima. (Sjećanje) Ovi stihovi predstavljaju te „cvetove” iz ove poezije koji su izraženi i u naslovu ove zbirke, kao izraz duha, ritma i jakih i burnih doživljaja. Ovo lirsko ja je boem koji pati zbog prolaznosti i žali za mladošću, obraća se čaši i od nje traži odgovore, koje ne dobija: Noći polupana, nemirom i čašom. Zašto nikad nisi istinu mi rekla? Dok sam bolovao za nekom snašom, ti nevjernice, od mene si utekla. (Ničeg više nema) Boemštinu prati i nostalgija za zavičajem, izražena u pesmama o Sarajevu i Bileći: Nemojte mi reći, braćo, u Bileći, da je ova suza moja izmišljena. Ona stalno boli, na srcu će peći, daleko, daleko, vama namjenjena. (Bileća) Nezaobilazno javiće se i stihovi koje će čitaoca asocirati na Šantića i Kapora, te će kontekst biti celovitiji i potpun. Kada lirsko ja nije u boemskoj atmosferi, u trenucima tuge i sete, stihove su prouzrokovale „barikade briga i straha”, izražavajući kovitlac u kome se nalaze njegove: Misli se bore, odlaze i vraćaju. Uzdasi olakšanja barikade razbijaju. Barikade briga nestvarne slike crtaju. Pejzaži se suše i cvjetaju. (Borba) Sve te mentalne slike i predstave koje prave „barikade tih misli”, izražene su u ovim lirskim zapisima i predstavljaju simulakrum koji izražava sâm čin značenja, kojim je označena ona pozitvna i negativna strana ovog lirskog ja: cvet, cvetanje, ljubav, rađanje, razvoj, ali i (ne)cvet, u okviru koga i „pejzaži cvetaju, ali se i suše”. A kada indirektno ili direktno govori o ljubavi, lirski subjekat najčešće žali što nije došlo do ostvarenja trajnije zajednice, obično kriveći svoju nemirnu prirodu za to: Htjede da me posjeduje, uzme i veže. Ne dade me vjetar što daleko seže. Vjetar što me nosô cijeli život. Uz njeg ludovao, volio kô idiot. (Ljubav stara) Tu nestalnost prate i narcisoidnost i egoističnost, oličene u ekscentričnim stihovima: Sve od tebe hoću, vilo krasna. I ako odeš, ostaćeš u meni. Ova ljubav ne bi bila strasna, da volio nisam baš sebe u tebi. (Sve od tebe hoću) Motivi prolaznosti i žala zbog iste prisutni su i u ljubavnoj poeziji. Jedna od ritmički i versifikatorski najuspelijih pesama u ovoj zbirci pisana je u osmercu. Ritam i osmerac ove pesme podsećaju na ritam neprevaziđene i nedostižne pesme Laze Kostića Među javom i med snom: Srce moje razapeto, da l’ te nešto boli? Da l’ ti žao što ostari? Il’ te ubi život goli? (Srce moje razapeto) Metafizička komponenta je isključena iz ove poezije. Lirsko ja smatra da je njoj mesto u nekoj drugoj dimenziji: „Krst je za nebesa ‒ izdera se bijesno ‒ Gore mu je mjesto, a ne ovdje, kod nas. Je l’ vi jasno, ovdje i nama je tijesno”! (Epilog Gorskom vijencu) O autopoetici govori direktno ‒ poezija predstavlja krik koji izlazi iz tela, nastaje postepeno, prolazeći kroz stotine beznađa: I niže se niže, slovo, slog, pa stih. Kroz stotine beznađâ, dok sam miran, sâm i tih ‒ i iz tijela krik ‒ pjesma se rađa. (Nema kraja ‒ neko mi reče) To je ta fina refleksivnost, koja nije onostrana, nego imanentna lirskom subjektu, kao izraz modernosti, što prati i slobodan stih, karikirajući ustaljene dogme i norme u možda najinteresantnijoj pesmi iz ove zbirke: I popadaše fariseji. Svi! Pred likom raspetog Boga svog. Iz njih izađoše lakeji. Mi! Mi što ne znamo ljubiti bližnjeg svog. Oteše se lažni uzdasi u onomatopeji. Sni! (Otkrovenje) Ovo „Otkrovenje” potvrđuje da je uzdah samo onomatopeja, što će dovesti do novog rođenja koje obuhvata i nesvesne komponente i san, izražavajući konačan cilj. U mrkloj noći u nebesa poći, san je krenuo i odijelo nosi. Do samijeh zvijezda on kani doći, da ljubavi ište, a ne da prosi. (Rađanje) Bilo da smo obični, posebni, fariseji prerušeni u lakeje ili obrnuto, svi težimo istom cilju ‒ da ljubavi ištemo, a ne da prosino ‒ čega ćemo se, čitajući ovu poeziju podsetili, a nakon njenog sugestivnog dejstva i privući i dobiti. Na ovaj način je pomireno pozitivno i negativno unutar lirskog subjekta, kao i kontrast naznačen kovaniciom u naslovu ove zbirke ‒ Cvijeće & (ne)cvijeće. Pomirene i usaglašene su sve razlike, kao i različiti ritmovi i metri ove poezije koji predstavljalju svojevrsnu kakofoniju koja prosto odiše nekom svojom posebnom harmonijom u kojoj ćete uživati.’’ Marina Đenadić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gaj Valerije Katul (lat. Gaius Valerius Catullus, rođen oko 84. st. e., umro oko 54. st. e.), nazvan i Varonensis po mestu rođenja, bio je jedan od najvećih pesnika u rimskoj književnosti. Katul se rodio u Veroni (latinski Varona) u tadašnjoj Cisalpijskoj Galiji, koja tada još nije bila u sastavu Italije, već je bila organizovana kao rimska provincija. Otac mu je, međutim, bio imućan čovek koji je održavao kontakte s uglednim ljudima u samom Rimu, pa je i Katul tako ušao u ugledno rimsko društvo. Prema političkim pitanjima mladi provincijalac se ispočetka odnosio sasvim ravnodušno, provodeći vreme među svojim mladim vršnjacima i održavajući bliske kontakte s različitim književnim krugovima u Rimu. Značajnim događajem u njegovom privatnom životu čini se njegova strastvena ljubav prema ženi koju u svojim pesmama naziva izmišljenim imenom „Lezbija“ i kojoj je posvetio 25 svojih pesama, među kojima su neke od najuspelijih i najboljih u celom korpusu. Prema nekim obaveštenjima iz antike (Apulej u svojoj Apologiji, 10), pod tim se pseudonimom krije neka Klodija, koju su moderni filolozi, sa ne sasvim apsolutnom sigurnošću, identifikovali sa Klodijom, sestrom Publija Klodija Pulhera, koji je 60. godine st. e. obavljao dužnost narodnog tribuna. Ta je Klodija poznata iz govora i pisama Cicerona, koji je karakteriše i kao „sveopštu prijateljicu“ (amicam omnium, Cic. Pro Caelio, 32) i kao „ženu ne samo uglednu, već i opšte poznatu“ (cum Clodia, muliere non solum nobili, sed etiam nota, Cic. Pro Caelio, 31). Katulov način života tražio je dosta izdataka, pa se s ciljem da popravi svoj imovinski položaj pridružio 57. st. e. pratnji pretora Gaja Memija (adresata Lukrecijevog speva), koji je kao provincijski namesnik odlazio u Bitiniju. To putovanje, tokom kojega je Katul posetio i grob svoga brata koji je umro u Troji, pribavilo je Katulu određenu građu za poeziju, ali mu željenog bogatstva nije donelo. Po povratku u Rim 56. st. e. Katul je u nekim pesmama istupio protiv Cezara i njegovih bliskih saradnika, ali to istupanje nije imalo principijelan politički karakter, pa se sve završilo njegovim izmirenjem s Cezarom (55–54. st. e.). Uskoro nakon toga Katul je umro. Aleksandrinizam u Rimu Od kraja 2. veka st. e. rimski književnici sve se više zbližavaju s gledištima i stilskim oblicima helenizma. Helenistička književnost je i ranije prodirala u Rim, ali uglavnom u onim književnim rodovima koji su najbliže povezani s klasičnom polisnom kulturom, kao što su komedija, govorništvo, dijatriba i sl. Sada se, međutim, uočava težnja za ugledanjem na aleksandrijsku poeziju, čije su glavne karakteristike bile apolitičnost, učenost usmerena na uzani krug čitalaca, brižljiva doteranost pesničke forme, poentiranost, te davanje prednosti manjim književnim oblicima. Rimska varijanta aleksandrinizma dodatno je obeležena lirskim izrazom čisto subjektivnih osećaja, koje tradicionalizam prethodnih književnih razdoblja nije dopuštao. Procvat rimskog aleksandrinizma pada u pedesete godine 1. veka st. e., kada se pristalice ovog književno-estetičkog pravca okupljaju u svojevrsni književni krug, na čijem je čelu bio pesnik i gramatičar Publije Valerije Katon (Publius Valerius Cato). Među uticajnijim članovima ovoga kruga bili su još pesnik i govornik aticista Gaj Licinije Kalvo (Gaius Licinius Calvus), Gaj Helvije Cina (Gaius Helvius Cinna) i Marko Furije Bibakul (Marcus Furius Bibaculus), dok samo delimično među njih pripada Publije Terencije Varon Atacinski (Publius Terentius Varro Atacinus). U tom je književnom krugu bilo još mnogo mladih pesnika, uglavnom rođenih upravo u Cisalpijskog Galiji. Sve njih nazvao je Ciceron „novim pesnicima“ (poete novi), a od kasne antike ustalio se za ove pesnike naziv „neoterici“ (grč. νεώτεροι). Neoterici svesno prave otklon od Enija i starijeg rimskog pesništva, uključujući njihove savremene epigone koji su se trudili da svojim književnim delima daju arhaičnu (zapravo, arhaizirajuću) sadržinu i formu, a klasicima smatraju upravo grčke pesnika aleksandrijskog razdoblja. Suprotstavljajući se njihovom programu, Ciceron ih na jednom mestu naziva i „Euforionovim pevačima“ (cantores Euphorionis), dakako ciljano izabirući mračnoga i teško razumljivoga pesnika Euforiona iz Halkide, kojega su među ostalima neki neoterici uzimali za uzor. Katulove pesme Carmina, 1554 Korpus Katulovih pesama (Catulli Veronensis Carmina) čini 116 pesama u različitom metru, koje se sve mogu podeliti na tri grupe. Prvu grupu (pesme 1–60) čine kraće pesme u falečkom jedanaestercu (versus hendecasyllabus), i drugim lirskim metrima kao što je holijamb, jampski trimetar, jampski tetrametar te, u jednom slučaju (pesma 34) glikonejska strofa. Ove pesme obrađuju različite teme, kao što su crtice iz svakodnevnog života, izrazi prijateljske ljubavi, političke invektive, ljubavne pesme, pa čak i himna Dijani. Pesma 51 predstavlja veoma uspeli prepev jedne pesme grčke pesnikinje Sapfe, čiji je original takođe sačuvan. Raspored pesama u ovoj prvoj grupi verovatno potiče od samog autora, s obzirom da odaje veliku brižljivost s kojom se pristupilo grupisanju. Drugu grupu (pesme 61–68) čine duže pesme. Pesma 61 je epitalamij (svatovska pesma) autorovom prijatelju Maniju Torkvatu i Viniji Aurunkuleji, u živim glikonejskim stihovima, sa mnogo humora i senzualnosti, svakako jedna od najlepših antičkih pesama. Pesma 62 je takođe svadbena pesma, ali drugačije vrste. Pesma 63, pisana pomalo izveštačenim jezikom u galijambu, izuzetno teškom metru, obrađuje legendu o Atisu, mladiću koji u religijskom zanosu prema boginji Kibeli kastrira samoga sebe i zatim se celoga života kaje. Pesma 64 je epilij (mali ep) o svadbi Peleja i Tetide, koja zapravo predstavlja samo okvirnu kompoziciju, u koju se umeće dugačka novelistička „digresija“ (kako je zove sam autor, ali koja zapravo zauzima više od polovine epilija): među svadbenim darovima nalazi se grimizni pokrivač na kojem je prikazana Arijadna, koju je Tezej ostavio na ostrvu Naksosu, ali ju je primio Dionis. Time se motiviše uvođenje „digresije“, u čijem je središtu negodujući monolog ostavljene i osamljene Arijadne, po stilu blizak monolozima u tragediji i bogat efektnom retorikom. Ostale pesme ove grupe su poduže pesme u elegijskim distisima, pri čemu pesma 66 predstavlja prepev Kalimahove pesme Berenikina kosa. To je etiološka elegija o kosi lepe misirske kraljice Berenike, koju je ona zavetovala bogovima, i koju su bogovi kasnije iz hrama gde se nalazila uzneli na nebo. Sve pesme treće grupe (69–116) čine kraći ili duži epigrami u elegijskim distisima ispevani na različite teme. Raspored pesama u ovoj grupi, kao i u drugoj, možda ne potiče od samog autora, već od nekog kasnijeg priređivača. I prva i treća grupa sadrže ljubavne pesme, bilo da izražavaju sreću ili razočaranje, te razne zlobne napade na različite ličnosti, ali se čini da pesme u trećoj grupi nisu tako smele kao one u prvoj, već da su bliže tonovima tradicionalnih rimskih moralnih gledišta. Uticaj aleksandrijskih pesnika snažniji je u pesmama prve i druge grupe, pisanim sočnim, ali istovremeno i često „učenim“ jezikom. Katul je umro veoma mlad, dok možda još nije bio sasvim izgrađen kao pesnik. Pa ipak, može se tvrditi da je on, uz Horacija, najbolji rimski liričar. Njegova snaga je pre svega u kratkim lirskim pesmama, u subjektivnoj lirici, pri čemu ne treba zaboraviti da je on pre svega bio sledbenik aleksandrinizma i da je svaki njegov stih brižljivo izbrušen, da je forma dovedena gotovo do savršenstva i da je svaka pesma pažljivo s namerom poentirana. Da se takva poezija, izgrađivana s pažnjom i strpljenjem, i danas na prvi pogled doživljava kao jednostavan izraz prirodnih i neizveštačenih emocija može samo služiti pesniku na čast, jer potvrđuje uspeh njegovih književno-estetičkih pogleda. Danas se Katul smatra prvenstveno pesnikom ljubavne poezije: on je bio prvi antički pesnik koji je opisao razvoj jedne duboko doživljene i proživljene ljubavi. Kao preteča rimske ljubavne elegije Katul je izvršio ogroman uticaj na Tibula, Propercija, Ovidija i druge pesnike čije su nam pesme danas izgubljene. Zbog lascivne i frivolne tematike mnogih svojih pesama Katul nikada nije ušao u antički ili srednjovekovni „školski kanon“ antičkih pisaca, ali je ipak bio neprestano čitan u do kraja antike i kroz ceo srednji vek. Ipak, nije mnogo nedostajalo da nam Katulove pesme budu zauvek izgubljene: do nas su došla samo tri rukopisa, koji se danas čuvaju u Londonu, Parizu i Vatikanu, i koji svi potiču od jednog jedinog, danas izgubljenog, rukopisa iz 14. veka. Tibul, Albije (54. pr. Hr – 19. pr. Hr), rimski liričar. Kao mladić odao se vojničkom pozivu, ali ga je kasnije napustio ii potpuno se posvetio poeziji. Pisao je ljubavne elegije i ubraja se među najvažnije rimske elegičare i lirike uopšte. Najčešće piše o čežnji za idiličnim seoskim životom i ljubavnom srećom. U razdoblju humanizma i renesanse utiče na niz hrvatskih pesnika, među kojima je i Ivan Česmički (Jannus Pannonius). Sekst Propercije (lat. Sextus Propertius, rođen oko 50. st. e., umro 16. st. e.) jedan je od glavnih pesnika rimske ljubavne elegije, autor četiri knjige Elegija (Elegiae), sa ukupno 92 pesme). O Propercijevom životu poznato nam je samo ono što je on sam smatrao za potrebno da kaže o sebi. Iz njegovih pesama zaključujemo da se rodio u umbrijskom gradu Asiziju (lat. Assisium), da je rano izgubio oca, da su njegovi rođaci u tzv. peruzinskom ratu (40―41. st. e.) ratovali protiv Oktavijana Avgusta na strani Lucija Antonija, brata trijumvira Marka Antonija, te da je stoga porodica nastradala prilikom deobe zemlje Oktavijanovim veteranima. Propercije je, ipak, bio povezan s rimskim aristokratskim porodicama, i to s onim koje su kasnije, sredinom 1. veka n. e., igrale vodeću ulogu u senatskoj opoziciji protiv carske vlasti. Početkom dvadesetih godina st. e. Propercije se već nalazio u Rimu, u krugu aristokratske i književne omladine. Družio se s Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom i drugim književnicima bliskim Mecenatovom krugu. Horacije, zvanično poklonik stare grčke lirike, kao da nije mnogo mario za ovog samoproklamovanog poslenika Filete i Kalimaha, premda su Propercijeve pesme u mnogome bliske Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horaciju. Premda mnogi Properciju savremeni i kasniji autori uzgred pominju pesnika, oni nam ništa ne otkrivaju o njemu, osim što se može zaključiti da je ovaj elegičar bio relativno poznat i cenjen sve do 4. veka n. e. Antička biografija Propercijeva nije nam sačuvana, verovatno zato što njegove elegije nisu čitane u školama. Život u kome je ljubav postepeno ustupala mesto veličanju Rima i Avgusta ― ali nikad potpuno ― otkrivaju nam, dakle, samo njegove pesme. Poslednja elegija (IV, 11) potiče iz 16. god. st. e., pa se misli da je uskoro potom i umro. Gotovo ništa se ne zna o Propercijevom životu posle okončanja njegove veze s Cintijom, devojkom koja je bila predmet obožavanja u njegovim elegijama. Moguće je da se oženio nekom devojkom koja je zauzela Cintijino mesto (možda da bi se mogao kvalifikovati za finansijske olakšice koje su oženjenima bile garantovane po leges Iuliae iz 18. god. st. e.), te da je iz tog braka imao sina, kako se može zaključiti iz toga što kasnije Plinije Mlađi pominje nekog Propercijevog potomka. Cintijina knjiga Propercijeve su elegije sačuvane u četiri knjige. Raspored pesama u njima uglavnom prati hronologiju, pa možemo kod ovoga pesnika kroz delo pratiti i njegov život i razvoj ličnosti: prva knjiga (22 elegije) sastavljena je između 33. i 28. st. e.; druga knjiga (34 elegije) između 28. i 25. st. e.; treća knjiga (25 elegija) između 24. i 22. st. e.; i četvrta knjiga (11 elegija) između 21. i 16. st. e. Prva je knjiga u potpunosti posvećena pesnikovoj ljubavi, Cintiji, i prvobitno je objavljena kao Cynthia Monobiblos (Cintijina knjiga), kako svedoči Marcijalov epigram XIV, 189, u rukopisu naslovljen Monobyblos Properti: `Cintija` – mladićka knjiga što rečit Propercije stvori – dobar je stekla glas, isti i donese dar. Cintijina knjiga sastavljena je promišljeno: pesme se raspoređuju po principu kontrasta ili obrazuju male cikluse. Uvodna elegija, koja i počinje rečju `Cintija`, ima programski karakter i već opisuje `bolesno` duševno stanje pesnika, ludog od ljubavi; ta pesma kao da daje osnovni ton celoj zbirci. Sledeće nas pesme upoznaju s pesnikovom draganom: u 2. pesmi slavljenje Cintijine prirodne lepote spaja se s pesnikovim osećanjem nesigurnosti koji opominje devojku protiv raskoši i kozmetičkih sredstava; tu saznajemo i za Cintijin pesnički i muzički talenat. Treća je pesma razrada helenističkog motiva o tome kako pesnik, kasno se vraćajući s gozbe, zatiče svoju dragu usnulu posle čežnjivog očekivanja, što njenom liku pridaje crte vernosti i skromnosti, da bi s naglom promenom tona pri kraju pesme ugledali i njenu surovu stranu. Nekoliko obraćanja prijateljima koji pokušavaju da pesnika razdvoje od Cintije upotpunjuju sliku njegovog teškog ropstva, ali nam istovremeno dokazuju da njemu nema života bez `okrutne gospodarice` (4, 5. i 6. pesma). Dve pesme (7. i 9.), upućene epskom pesniku Pontiku, koje suprotstavljaju elegiju i epiku, služe kao okvir da se pokaže moć pesničke reči u ljubavi. Centralni deo te slike su pesme 8a. i 8b: Cintija, koja se spremila da otputuje s Propercijevim supranikom, ostaje u Rimu, dirnuta Propercijevim stihovima; pesma 8b. izriče kulminaciju pesnikove sreće i njegovog zadovoljstva svojom draganom. Elegije prve zbirke najčešće su upućene nekom prijatelju ili Cintiji, ali ima i monologa: tu je žalba u šumskoj samoći (18) ili na pustoj obali (17), gde lađa odvozi Propercija od objekta njegove ljubavi; i inače je karakteristično za Propercija da stvara specifične situacije kao okvir za usamljenu liriku. U pesmi 10. Propercije objašnjava svoj `proročki` talenat, svoju stručnost za pitanja ljubavi, koju je stekao zahvaljujući vlastitim patnjama. Zatim se nagoveštava raskid s Cintijom, koja protivno pesnikovoj volji odlazi u po zlu čuvene Baje (11). Do raskida je i došlo, jer u ostalim pesmama autor opeva samo nesrećnu ljubav: u 12. pesmi on se suočava sa svojim gubitkom (`Nisam sad onaj ko bejah`), ali i shvata da se ne može promeniti (`Cintija prva je strast, Cintija biće i kraj`). I u 13. pesmi priznaje: `ostadoh sam, ljubavni nestade spoj`, a zatim kreće sa opisivanjem Galovih ljubavnih nevolja. Pesma 14. je zadivljujuća i po svojoj nadahnutosti i živosti može se porediti s pesmom 8b (završava se rečima: `Sve dok je ona sa mnom srećna, ne plaši mene silan nijedan kralj, prezirem obilja sjaj`); pesnik se podsmeva bogatstvu svog prijatelja i hvališe se da na ljubav ne mogu uticati zlato i sjaj, kojima suprotstavlja vođenje ljubavi s Cintijom; ali ta situacija nije realna: Propercije zna da je ona sada s nekim drugim. U pesmi 15. već je dovoljno hrabar da joj uputi stroge prekore. Pretpostavlja se da vrata koja izovaraju tužaljku u 16. pesmi jesu u stvari Cintijina vrata; tu Propercije na originalan način obrađuje jedan motiv tipičan za elegijsku poeziju, poznat kao paraklausithyron. U 19. pesmi spajaju se motivi ljubavi i smrti, što će pesnik u kasnijim knjigama često činiti, a 20. pesma daje mit o Heraklovom miljeniku Hilu, gde Propercije pokazuje svu svoju pesničku veštinu. Poslednje dve pesme zbirke (21. i 22) tumače se kao direktan politički napad, jer daju bolnu uspomenu na peruzinski rat, u kome je poginuo i neki Propercijev rođak, boreći se protiv Oktavijana. Knjige II–IV U svojim ostalim knjigama Elegija Propercije često izlaže svoje književne poglede – svoju poetiku. Pre no što se osmotri Propercijevo gledište o poeziji mora se pogledati žena o kojoj piše. Obrisi Cintijinog lika mogu se nazreti prilično dobro: ona je, pored ostalog, opisana kao žena koja ima sklonosti ka pesništvu i muzici, kojoj su pritom bliska i uživanja koja pružaju gozbene svečanosti. Njen se društveni položaj teško može jasno utvrditi: mada liči na heteru iz viših slojeva, možda je bila razvedena ili udovica sumnjivog morala. Prema Apuleju, Cintijino je pravo ime bilo Hostija. Ono što je, pak, jasno jeste da je ona nezavisna žena, potpuno ili delimično: moguće je da je bila udata, iako Propercije nikada ne pominje njenog muža, već samo njene druge ljubavnike. Za razliku od hetera iz Horacijevog sveta erotike, ona je u poziciji da dominira, a to i čini; ona je u stanju da gospodari zaljubljenim Propercijem jednostavno zato što može da kaže `ne`. Bez ličnosti kao što je ona Propercijev tip ljubavi, pa i života, ne bi mogao postojati. Propercijeva se životna filozofija zasniva na uverenju da se između ljubavi i života može postaviti znak jednakosti. To mu i omogućava da za tradicionalno uzvišenu epsku književnu vrstu tvrdi da je beskorisna (I, 7). S druge strane, elegija ima moć da pridobije njegovu tvrdoglavu i nevernu draganu (što se u I, 8b trudi pokazati na konkretnom primeru), a s obzirom na sve ono znanje i iskustvo koje je u njoj sadržano, elegija može pomoći i drugima (kako otvoreno tvrdi u I, 10). U okviru `života koji je ljubav` (jedino postojećeg života za Propercija) elegija je, dakle, korisna i ima vaspitno dejstvo, u poređenju s beskorisnošću epske poezije. Tako Propercije svom pesništvu pripisuje upotrebljivost i vaspitnu ulogu, pri čemu ta svojsta poriče onoj vrsti pesništva za koju se ona tradicionalno vezuju. U pesmi II, 2. vidimo kako Propercije gotovo da zloupotrebljava uzvišenu ideju da poezija može podariti besmrtnost, jer u toj elegiji prisvaja moć da besmrtnost podari devojci. Horacije bi svakako bio među onima koji bi to nazvali zloupotrebom, a da sve bude zanimljivije, u pesmi nalazimo upravo i Horacijev jezik besmrtnosti (upotrebljen u njegovoj čuvenoj 30. pesmi III knjige Pesama), čime ta zloupotreba postaje upečatljivija. Čini se, međutim, da Propercije ovakve tvrdnje iznosi jednostavno da bi provocirao, izazvao reakciju, a ne da bi ponudio neku ozbiljnu informaciju o prirodi svoje poezije. Njegove ljubavne pesme, posebno u 1. knjizi, pokazuju tendenciju da budu ili dramatske ― kada se kao na pozornici gradi određena interakcija između pesnika i Cintije ili neke druge ličnosti, ili retorske ― kada su pesme zapravo govori koji, upućeni različitim osobama, izriču ozlojeđenost, gnev, patnju, uživanje itd. Najbolji je primer retorske pesme elegija I, 20, gde Galovi ljubavni doživljaji predstavljaju samo povod da bi se ispričao mit o Heraklovom ljubimcu Hilu. S većom je suptilnošću pisana elagija II, 8, gde Propercije svoj bol, koji oseća zbog gubitka Cintije, retorski opravdava sličnim bolom koji je osećao Ahilej zbog gubitka Briseide. U prvoj knjizi, čiji je veći deo napisan u vreme drugog trijumvirata, Propercije je politički prilično nezavisan, te se zbirka završava ogorčenom pesmom o peruzinskom ratu, ogorčenom na račun Oktavijana. Bez obzira na to, kvalitet prve knjige elegija doneo mu je takvu popularnost da je odmah privukao pažnju Mecenata, koji je, naravno, Properciju sugerisao da se pothvati pisanja epa u slavu Avgustovih podviga (res gestae). Prva elegija u drugoj knjizi predstavlja odgovor na ovaj Mecenatov predlog: Pitate zašto toliko često o ljubavi pišem, odakle meni toliki stih dolazi nežnosti pun. Ne peva to Kaliopa kroz mene niti Apolon: jedne mi devojke čar usadi pesnički dar. (II, 1, 1–4) Da je samo sudbina, Meceno, takvu mi snagu dala – da čete u boj junačke pokrećem ja... (II, 1, 17–18) U ovoj se elegiji zapaža nekoliko zanimljivih elemenata. Prvo, da bi odbio ponuđeno pisanje epa, Propercije se služi argumentom koji je prvi upotrebio Vergilije, od koga su ga preuzeli i drugi pesnici, među njima i Horacije. Taj se argument u osnovi svodi na tvrdnju da bi on to uradio kada bi mogao, pri čemu se nemogućnost izvršenja takvog zadatka objašnjava nedostatkom talenta ili pesnikovom pripadnošću određenom poetskom pravcu. Propercije se, kao i Vergilije, deklariše kao sledbenik Kalimaha, čija je estetika isključivala epsku poeziju. Jasno je, međutim, da Propercije svoje svrstavanje uz Kalimaha ne ustvrđuje ozbiljno, te da on svakako, za razliku od Vergilija, u to doba nije bio ozbiljan sledbenik Kalimahove estetike. Izgleda da nije ni imao nameru da se ta njegova tvrdnja uzme sasvim za ozbiljno: on je jednostavno koristi da bi ponuđeni predlog odbio na duhovit i dostojanstven način: Mornar o vetru priča, orač o volu, vojnika brine ranâ broj, ovce su čobanâ mar; ja se, pak, bitkama uvek na krevetu uzanom bavim, svako u čemu je jak svoj neka provodi dan. Slavno je mreti od ljubavi, jednu doživeti ljubav, o da imam ja moć ljubav da uživam sam! (II, 1, 43–48) Odbijajući pisanje epa Propercije se ne ustručava ni od bacanja žaoka. Kada Propercije u ovoj pesmi nabraja koja bi sve Avgustova dela opevao, `kada bi mogao`, Mecenat je morao osećati i izvesno olakšanje što Propercije to neće učiniti: katalog Avgustovih dela sadrži i najružnije epizode iz građanskog rata, kao što je Peruzinski rat, a takvi su događaji u Avgustovo doba bili bacani u zaborav ili tendenciozno ulepšavani: Bitke i podvige Cezara tvog bih opisao, druga tema bi bio mi ti – velikog Cezara drug. Ja bih opevao Mutinu, Filipe, građanska groblja, pev`o bih pomorski rat – veliki sicilski beg, mnoga satrta ognjišta staroga etrurskog roda, kako osvoji Rim Fara ptolemejskog žal, Egipat ja bih pev`o i Nil što sa sedam ušća sapetih dođe u grad postavši potpuno slab, kraljeve moćne bih pevao s lancima zlatnim o vratu, mnogi akcijski brod Sveti što prelazi put; tebe bi smestila moja Muza u ratove te jer, vladao rat ili mir, carev si odani drug. (II, 1, 25–36) Propercije je odbio da napiše ep, ali je od tada ipak bio blizak carskim krugovima, mada to samo po sebi ne znači da je nestalo njegovog nezavisnog duha. Pesma II, 1. se završava nekom vrstom pohvale Mecenata, koja ukazuje na njegovo pokroviteljstvo nad pesnikom, ali zaključak pesme istovremeno insistira na tome da Propercije do smrti ostaje pesnik ljubavi: Meceno, mladosti moje nado, što budiše zavist, ti što za život i smrt moju si pravična čast, ako te slučajno put dovede do mojega groba, kola sa jarmom tad britanska ustavi tu, plačući zbori ovako pepelu mome nemom: `Stroga je devojka smrt donela jadniku tom`. (II, 1, 73–78) Svojevrsno parodiranje Horacijeve sudbinske predodređenosti za pisanje poezije nalazimo ponovo u elegiji III, 3, koja zajedno s elegijom III, 1. predstavlja programsku pesmu za treću zbirku. Tu Propercije na prilično bombastičan i pomalo pretenciozan način ponavlja svoju predodređenost da bude ljubavni pesnik i Kalimahov sledbenik, a vidljivo je i parodiranje jedne Horacijeve pesme (Carm. III, 4) u kojoj ovaj pesnik, takođe pretenciozno, tvrdi za sebe da je rimski Alkej. Već u 3. knjizi, međutim, nazire se dolazak drugog Avgustovog perioda: oko 20. god. st. e., naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku `mekog pokroviteljstva` nad pesnicima i demonstrira čvršću ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je dotad taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga tada povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da napušta, ili barem modifikuje, mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Tako i Propercije počinje tada da u svoju poeziju postepeno uključuje i teme od javnog interesa. Ipak, i u takvim pesmama on zadržava svoj karakteristični nezavisni duh, kako bi zadovoljio i cara i svoje moralne i estetske stavove. U pesmi III, 4, na primer, koja proslavlja Avgustovu očekivanu pobedu nad Parćanima, Propercije se nalazi u ulozi odanog posmatrača trijumfalne povorke, ali u isto vreme nadmoćno daje natuknicu da će tu povorku gledati ležeći u naručju svoje dragane. Još je zanimljivije što ovoj pesmi sledi elegija u kojoj se nadahnuto hvali mir (III, 5): Amor je mira božanstvo, mi koji ljubav u srcu imamo – volimo mir, s draganom vodim ja boj. Dušu mi ne muči žudnja za zlatom što zavist budi, niti mi bisera sjaj moju utoljava žeđ, hiljadu volova zemlju ne oru mi kampansku plodnu, nemam od poraza tvog, Korinte, nikakav ćar. O Prometejevih ruku ti delo, nesrećno blato! Njegovih ruku si dar, dobar ti ne dade duh. Nije na dušu mislio dok ti je gradio telo, ispravan moraše duh prva da bude mu stvar. Sada nas vetar na pučinu baca, i tražimo svuda neprijatelja mi, spremamo ponovo rat. (III, 5, 1–12) I premda se pesma završava pozivom Parćanima da vrate famozne Krasove zastave (što su Rimljani diplomatijom i postigli, i što je Avgust obilato koristio u svojoj propagandi), taj poziv zvuči kao molba da se uradi jedna simbolična i suštinski nevažna stvar, kako bi se izbeglo novo ubijanje. Početni stihovi pesme III, 12. još bolje pokazuju Propercijevu nezavisnost (koja je, ne treba zaboraviti, ipak mogla ići samo do granice koju je određivao car): Kako si, Postume, mogao Galu da ostaviš plačnu, staneš u bojni red, s Avgustom kreneš u rat? Zar ti je važnije slavu da stekneš u pljačkanju Parta, nego da uslišiš ti Galine molbe i žud? (III, 12, 1–4) U četvrtoj knjizi, napisanoj tokom drugog Avgustovog perioda, vidljivi su znaci direktnog carevog patronata: Horacije je u to vreme nevoljno izdao četvrtu knjigu Pesama, a `rimski Kalimah` se osećao obaveznim da se čitaocima predstavi delom koje bi zaista bilo kalimahovsko i istovremeno patriotsko. Kalimah je bio poznat po pesmama koje opisuju poreklo grčkih običaja, te je Propercije u četvrtoj knjizi svojih elegija uneo i pesme koje se bave poreklom rimskih običaja. Naravno, više nisu bile moguće usputne opaske koje su se mogle tumačiti kao odraz opozicionarskog raspoloženja prema carskoj vlasti, ali je Propercije i u poslednjoj zbirci sačuvao nešto od svoje nezavisnosti i humora. Na Propercija se ugledao i od njega pozajmljivao naročito Ovidije, a natpisi na zidovima kuća u Pompejima svedoče o popularnosti njegovih elegija 1. veku n. e. U srednjem veku Propercije gotovo u potpunosti zaboravljen leži u tami. Interesovanje za njega pojavljuje se ponovo u doba renesanse, kada je jedan od najčitanijih rimskih autora.

Detalji predmeta Stanje Polovno Autori Jakov Radovčić Opis Krapinskog pračovjeka otkrio je 1899. g. Dragutin Gorjanović-Kramberger. Tim je otkrićem, a osobito proučavanjem i interpretacijom nalaza uzdignuo ugled naše znanosti, muzejskih institucija i sveučilišta na europsku razinu. Njegov cjelovit i originalan pristup, sustavnost i intuicija kojom je krenuo u istraživanje kauzalnosti, postojanja nekoć drukčijih ljudskih bića, ostali su i danas mjerom paleoantropološke znanosti. Knjiga je tiskana na hrvatskom i engleskom jeziku, u prijevodu Ellen Elias-Bursać. - počeci suvremene paleoantropologije paleoantropologija Šifra 060527 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 176 Godina izdanja 1988 ISBN 978-953-0-60527-5 Format 20.5 x 28.5 Драгутин Горјановић-Крамбергер С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Драгутин Горјановић-Крамбергер Gorjanovic-Kramberger.jpg Драгутин Горјановић-Крамбергер Датум рођења 25. октобар 1856. Место рођења Загреб Аустријско царство Датум смрти 22. децембар 1936. (80 год.) Место смрти Загреб Краљевина Југославија Школа Универзитет у Тибингену Драгутин Горјановић-Крамбергер (Загреб, 25. октобар 1856 — Загреб, 22. децембар 1936) је био хрватски геолог, палеонтолог и археолог, који је 1899. године на локалитету Хушњаково поред Крапине у Хрватској открио фосилне остатке неандерталца. Укупно је пронађено 884 кости (око 75 различитих индивидуа, старости од 16 до 24 године), по чему се овај локалитет сматра »најспектакуларнијим неандерталским налазиштем« .[1] Садржај 1 Крапински човек 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Крапински човек Детаљније: Крапински прачовек Реконструкција породице Крапинског човека Реконструкција Крапинског човека Током ископавања која су трајала од 1899. до 1905. године, у културном слоју дебљине 8 метара ископано је више од 5.000 предмета. Окривене су четири зоне и подељене према налазима: Castor fiber (европски дабар) Homo sapiens (човек) Rhinocerus merckii (носорог) Ursus spelaeus (пећински медвед). Krapina - Dragutin Gorjanovic Kramberger.jpg Осим ових, откривени су и остаци других плеистоценских животиња. Од 876 налаза људских костију, 196 су зуби, а није пронађен ни један потпуно очуван скелет. Откривено је камено оруђе и оружје које припада мустеријанској култури, као и остаци огњишта, по чему се закључује да је крапински прачовек познавао ватру. Види још Крапински прачовек Неандерталац Референце „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 13. 08. 2004. Приступљено 18. 01. 2010. Литература Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P Moai.png Портал Археологија Биографија на сајту САНУ Крапински човек Локалитет Крапина Нормативна контрола Уреди на Википодацима WorldCatVIAF: 77096451LCCN: n88206367ISNI: 0000 0001 2018 3500GND: 117549894SELIBR: 207990SUDOC: 120853582BNF: cb12093272f (подаци) Икона за клице Овај чланак везан за археологију је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. Категорије: Рођени 1856.Умрли 1936.Хрватски археолозиХрватски геолозиЗагрепчаниДописни чланови САНУПочасни грађани ЗагребаСахрањени на гробљу Мирогој у Загребу Мени за навигацију Нисте пријављени Разговор Доприноси Отвори налог Пријави ме ЧланакРазговорЋирилица ЧитајУредиУреди изворИсторијаПретрага Претрага Главна страна Садржај Радионица Скорашње измене Случајна страница Интеракција Помоћ Трг Актуелности Контакт Донације Алатке Шта води овамо Сродне измене Отпреми датотеку Посебне странице Трајна веза Подаци о страници Цитирај страницу Ставка на Википодацима Штампање/извоз Преузми (PDF) Одштампај На другим пројектима Викиостава Викиврсте Други језици Deutsch English Español Français Hrvatski 日本語 Русский Svenska Українська Још 10 језика Уреди везе Ова страница је најкасније уређена на датум 26. септембар 2019., у 14:42. Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље. Политика приватностиО ВикипедијиОдрицање одговорностиМобилни приказЗа програмереСтатистикаИзјава о колачићима Dragutin Gorjanović-Kramberger Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Dragutin Gorjanović Kramberger Krapina - Hruskovo 01.jpg Krapina - Hruskovo 02.jpg Dragutin Gorjanović-Kramberger (Zagreb, 25. listopada 1856. - Zagreb, 22. prosinca 1936.), hrvatski prirodoslovac. Rođen je u Zagrebu 25. listopada 1856. Tu je završio osnovno školovanje, zatim četiri razreda velike realke, te dio preparandije. Tada upisuje studij prirodnih znanosti u Zürichu, no ubrzo prelazi na sveučilište u München k znamenitom anatomu i paleontologu profesoru Karlu Zittelu. Godine 1879. doktorirao je disertacijom o fosilnim ribama u Tübingenu. 1880. godine vratio se u Zagreb, primljen je u Narodni muzej k prof. Pilaru. Dvije godine potom kao dobar hrvatski rodoljub, sukladno cjelokupnom tadašnjem ozračju, promijenio je svoje njemačko prezime u Gorjanović. Uz karijeru muzealca, od 1883. godine započeo je i karijeru sveučilišnog nastavnika predajući najprije paleontologiju kralješnjaka, a od 1886. godine cijelu paleontologiju. Vrlo mlad, 1891. godine izabran je za dopisnog člana Jugoslavensku akademije znanosti i umjetnosti. Baveći se poglavito paleontologijom, već u tom razdoblju, do kraja 90-ih godina, objavio je više od 50 radova u uglednim europskim časopisima. Otkrio je, opisao i sistematizirao velik broj novih vrsta, rodova i porodica fosilnih riba, odredivši njihovu starost, životni okoliš i filogenetske odnose. Proučavao je i druge skupine organizama, fosilne guštere, sisavce, i dr. Već tada, smiono i razložno ulazio je u raspre sa starijim i tada poznatijim autoritetima iz poznatih znanstvenih središta, o čemu govore i mnoga sačuvana pisma. Ona ujedno svjedoče o uvažavanju na koje je nailazio već kao mlad znanstvenik. Slava i zasluge D. Gorjanovića-Krambergera ipak su najviše vezane uz otkriće i obradu praljudi iz Krapine. Potkraj kolovoza 1899. godine on je, naime, otkrio u Krapini znanstveno vrlo važno pretpovijesno nalazište ljudskih kostiju, pepela, oruđa, kamenog krša, i sl. Bitno je pri tom da se našao stručnjak koji je otprve osjetio o čemu je riječ i kako nalazištu pristupiti. Iscrtani geološki profili i crteži u njegovu radnom notesu svjedoče o pristupu koji je daleko iznad ondašnjih europskih postupaka pri iskopavanju sličnih nalazišta. Već 1899. vijest o otkriću brzo se iz Zagreba proširila europskim središtima. Gorjanović je odmah među ostacima kostiju uočio veliku morfološku raznolikost, ustanovio da tu ima kosti djece, odraslih, robustnih i gracilnih oblika. Ta varijabilnost oblika pružila mu je uporište za tumačenje evolucijskih promjena do kojih je došlo na kostima fosilnih i današnjih ljudi. Njegov nalaz bio je odlučujuća potpora da se napokon odbaci mišljenje prema kojem je anatomija dotad poznatih kostiju fosilnih ljudi u Europi bila posljedica raznih koštanih oboljenja. Isto tako, opovrgao je tvrdnju velikog G. Cuviera da fosilni čovjek nije uopće postojao. Gorjanovićevo nalaziše postalo je svjetski poznato i bilo je znanstveni dokaz o postojanju tzv. Homo primigeniusa o kojem je Gorjanović pisao. Gorjanović je u znanosti o čovjeku bio pridošlica i mnogi su izrazili sumnju u njegove tvrdnje. Zato je on odmah pristupio vrlo zamršenom poredbenom proučavanju kostura današnjih ljudskih oblika u muzejima Beča i Budimpešte. U tu svrhu, u istraživanju fosilnih kostiju, na samom pragu 20. stoljeća, uveo je i primijenio neke posve nove, izvorne metode. Da bi dokazao arhaičnost i istodobnost ljudskih i životinjskih ostataka, određivao im je starost po sadržaju fluora. U proučavanju unutrašnje građe okamenjenih kostiju prvi se poslužio tek otkrivenim (1895) rendgenskim zrakama. Ubrzo su mu se javljali vodeći antropolozi i anatomi tog doba zanimajući se za mnoge pojedinosti. Neki su, dapače, htjeli da im kosti ustupi, arogantno pomišljajući da je otkrivač ignorant koji i ne razumije važnost nalaza. U Zagreb je smjesta dohrlio veliki njemački autoritet u anatomiji i paleoantropologiji H. Klaatsch koji se lako uvjerio u Gorjanovićevu kvalificiranost. Sljedećih desetljeća on će se, međutim, s Gorjanovićem često razići u objašnjenju mnogih pitanja oko ovog nalaza. No, i danas, Klaatsch se u literaturi spominje po zabludama i pogrešnim postavkama, a Gorjanović po ispravnom prosuđivanju. Osim mnogobrojnih studija, članaka, prikaza, Gorjanović je rezultate svojih iskapanja i istraživanja krapinskog nalazišta iznio u velikoj monografiji o "diluvijalnom čovjeku iz Krapine", Der Diluviale Mensch von Krapina in Kroatien, Wiesbaden 1906. I po sudu najpozvanijih stručnjaka današnjice, bio je to dotad najiscrpniji prikaz fosilnog čovjeka, a Gorjanovićev opis fosilnih koštanih ostataka jedan je od najboljih ikad objavljenih o paleontologiji čovjeka. Uz osteologiju pračovjeka monografija sadrži geološke i stratigrafske podatke, te prethodnu raspravu o arheološkim i faunističkim ostacima. Gorjanović je zaključio da su fosilni ostaci u krapinskoj polušpilji istaloženi tijekom zadnjega velikog međuledenog razdoblja. Najnovijim analizama to je potvrđeno. O njegovim zaključcima glede relativne starosti neki su posumnjali, no najnovije analize određivanja apsolutne starosti pokazuju da je imao pravo. Gorjanović je od 1899. god. do 1929. god. o "svojim krapincima" objavio 53 znanstvene rasprave. Obradio je razne njihove značajke, ali i usporedbu tih neandertalaca sa svim poznatim mu nalazima. Začudno je kako je već dvadesetih godina uvelike dvojio o autentičnosti Piltdownskog čovjeka, za koji se kasnije jasno pokazalo da je riječ o vještoj krivotvorini. U svojoj polustoljetnoj karijeri znanstvenika dvorski savjetnik, redovni sveučilišni profesor, neumorni muzealac i ravnatelj Geološko-paleontološkog muzeja, jedan od utemeljitelja Hrvatskoga naravoslovnog družtva akademik D. Gorjanović-Kramberger objelodanio je više od tri stotine radova. Najzaslužniji je i za utemel

ПРЕДГОВОР Живот је процес прожет разним околностима, ситуацијама, периодима, прекретницама и одлучујућим заокретима. Квалитет људског живота и његова испуњеност зависе од тога колико познајемо све те елементе и како се суочавамо са њима. Неопходно је, дакле, да нађемо начин да се са њима упознамо. Циљ овог дела је да постане један од тих начина. Из тог разлога, покушао сам да обухватим и проучим што је могуће више таквих животних ситуација … Мирење са смрћу Да бисмо на исправан начин ушли у процес старења, потребно је најпре да се помиримо са мишљу о смрти. Посебно, сопствене смрти. Наш живот има свој крај. Често чујемо како човек данас живи дуже него раније, али то није апсолутно тачно. У развијеним земљама, напредак медицине и добри хигијенски услови створили су услове да велики проценат људи доживи дубоку старост, али квалитет живота тог доба се погоршао.Стога је потребно да у средњем добу промислимо о квалитету живота који нас чека у старости. Шта осећаш у односу на сопствену смрт? Питање није да ли ћеш умрети, већ како и када. Тешко нам је да прихватимо чињеницу да ћемо некада стићи до краја. Наша нелогична, но ипак, аутоматска реакција на то је: „Немогуће да ће се то збити са мном“. Разлог те нелогичне реакције је чињеница да је смрт и природна и неприродна. Животу који ми познајемо, потребна је смрт. Не умиру само људи. Сваки облик живота нестаје. Нема рађања без смрти, нити почетка без краја. Услед, генерално, већег броја рођења на свету, постоји проблем пренасељености – бар у неким деловима – која, затим, ствара проблем миграција. Ако би се то наставило, глад, загађеност животне околине и рат за опстанак би довели до повећања броја смрти, све док се однос броја рођења и смрти не би довео у равнотежу. Ма колико да је смрт неопходна за живот, у нашим мислима сопствена смрт нам не изгледа нимало неопходна. Као што се не можемо сетити нашег почетка, исто тако нам је тешко да предвидимо и наш крај. Чини се да нам нешто у нашој подсвести говори да смо бесмртни. Мада бисмо, у случају да попуњавамо неки упитник о уверењима, то лако признали, наше понашање показује да се мучимо под теретом те илузије. Без обзира на наше сумње у погледу сопствене смрти, две ствари су сигурне. Прва је да средње доба представља дефинитиван крај младости и сазревања. Сваки пут када губимо нешто вредно, осећамо тугу. То је потпуно природна и здрава реакција током суочавања са неким губитком. Туга има свој циљ. „Блажени који плачу, јер ће бити утешени“. Туга може излечити. Међутим, да би неко туговао на здрав начин, потребно је да директно изрази своја осећања неком другом, говорећи директно о осећају губитка. У нашој култури, за мушкарце је то прилично тешко. Два од три раније наведених примера у вези са особама код којих се страх од старости испољава преко других симптома, односила су се на мушкарце. То није случајност. Будући да осећају мањи притисак да буду јаке и чврсте, жене могу директније да изразе осећања која ствара неки губитак. Директно суочавање са тугом коју изазива губитак младости, помоћиће нам да повећамо могућности да тугу оставимо за собом. Кроз утеху у тузи за прошлошћу, јењаваће и страх од будућности, старости и смрти... Ипак, ово не представља само лично, већ је истовремено и питање културе. У неким културама, средње доба и старост представљају узвишене вредности. То може изазвати потпуно другачије проблеме. Пошто се у центру наше културе налази младост, потцењују се оне вредности које су везане за зрелије доба. Треба да се успротивимо стављању нагласка на младост-успех-продуктивност, које је карактеристично за нашу културу. Можда смо могли да изађемо на крај са прихватањем тих вредности у првој половини живота, али би било катастрофално уколико бисмо их прихватили и у остатку живота. Оне, једноставно, не уносе квалитет у наш живот, који нам је сада неопходан. Карактеристичан пример уздизања ових вредности је да се чак и наше игре заснивају на антагонистичким тенденцијама поседовања. Не мислим само на спорт, већ и на игре са децом у кући, на пример, када играчи воде рат с циљем да постану владари читавог света. У свим тим играма доминира етос трећег Христовог искушења, где му се нуде сва царства света и њихова слава. Наравно, те игре су забавне и сви смо у њима учествовали, међутим, заснивају се, промовишу и учвршћују један систем вредности потпуно стран хришћанском етосу. Постоји једна породична игра коју је креирала Rheo Zakich из САД и која има веома добар назив: Ungame. У тој игри не постоје победници и губитници. Не постоји сакупљање поена, освајање области или стицање имовине. Не постоје тешке одлуке типа да ли послати противника на почетак игре, нити постоји унапред одређен завршетак игре. Као и у другим играма, играчи у Ungame-u бацају коцкице и померају фигуре на табли. Положај фигуре одређује коју карту добија играч, а карта предлаже неки од начина на који ће играч поделити нешто са другима. Уз помоћ игре Унгаме, можеш сазнати нешто о члановима твоје породице, што они иначе не би поделили са тобом. Осим тога, сви учесници добијају. Ова игра ће научити твоју децу и унуке какво задовољство може бити да поделиш нешто с другима, или да их саслушаш. Будући да деца од света одраслих неизбежно добијају двоструке поруке о вредностима и приоритетима, добро би било да науче барем једну породичну игру која ће код њих учврстити вредности везане за хришћански етос. Осим окончања младости, постоји још једна сигурна чињеница која нас све чека. Живот који није удаљен од стварности и који је истовремено позитиван, треба да се налази у некој врсти хармоније са смрћу. Људи средњег доба треба да бирају оне вредности које узимају за озбиљно њихову смртност. „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13,14). Током једног путовања кроз Кападокију, посетио сам чувени Синасос, мали град са велелепним здањима, изузетног и очаравајућег архитектонског стила. На надвратнику једне од тих зграда урезане су у мермерну плочу ове речи: „Данас моја, сутра туђа, никада ничија“. Ве-ома брзо, натпис се показао пророчким. Три или четири године након што је завршена, ова зграда је прешла у својину новог власника кога првобитни највероватније није никада ни упознао. Да ли смо икада помислили како се неке наше, чак и неважне ствари, као што је неки комад одеће или пар удобних ципела, могу, после неколико дана, наћи у туђим рукама? Када бисмо размишљали на тај начин, вредности за које се опредељујемо и избори које чинимо би драстично подигли ниво нашег живота. А када би чланови једног друштва размишљали на тај начин, то друштво би, уместо да буде менажерија и пакао, постало рајско, јер би његови чланови постигли равнотежу између индивидуалног и заједничког интереса и између материјалних и духовних вредности. При избору вредности његови би чланови узимали озбиљно у обзир симптоме и симболе смрти, а пре свега болест, трагедију и неуспех. Многи од људи, који пате од ових симптома, узвикнуће: „А, где је Бог у свему томе? Зашто дозвољава да се догађају такве трагедије?“ Мада би се могло рећи да је то здрав израз људске туге, ипак није у складу са хришћанским схватањем Бога. Бога кога је објавио Исус Христос, Бог чији је Син убијен на изразито груб и неправедан начин, и сам пати. Темељ наше вере је Христос који је распет и који је у агонији тражио да избегне такву смрт, али је на крају није избегао. Међутим, наша вера се не завршава са распетим Христом. Симптоми и симболи смрти се превазилазе васкрсењем. После крста долази васкрсење. Мада немамо „града који ће остати“, тежимо ка оном „који ће доћи“ (Јев. 13,14). Не можемо се ослонити на пролазне материјалне вредности, али можемо тежити духовним вредностима које су вечне. Наша хришћанска вера и њен реални приступ смрти (распети Христос), као и њен позитиван приступ животу (празан гроб), дају нам могућност да се помиримо са смрћу, као и да нађемо ослонац у животу. Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола. Оријентација ка будућности насупрот нади у будућност Као хришћани, надамо се животу тако испуњеном да превазилази смрт. Та нада је директно или индиреткно повезана са Христовим васкрсењем и преко њега, са нашим васкрсењем. Мада наше васкрсење видимо у вези са будућношћу, оно се на одређен начин остварује у садашњости и на тај начин се потврђује наше васкрсење у будућности. Павле описује хришћанина као некога ко је из смрти прешао у живот (Рим. 6, 13), а Јован описује вечни живот као садашње стање које нам је дато кроз спознају истинитог Бога (1Јн. 5, 20). Вера у васкрсење неминовно сједињује садашњост са будућношћу и будућност са садашњошћу. Зато што верујемо у васкрсење имамо наду у садашњости и зато што доживљавамо васкрсење у садашњости, имамо наду у будућност. Супротно од временске подељености, вечно нема почетак и крај. „Један је дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан“ (2Пт. 3, 8), пошто вечно нема димензија, нити ограничења, често се описује као вечна садашњост. Када смо оријентисани ка садашњем тренутку, у стању смо да прихватимо енигму вечног у времену. Вечно сада је оно што времену даје квалитативну димензију. Можемо чезнути за вечним из прошлости и да га прижељкујемо у будућности, али га спознајемо само у садашњости. Парадоксално, смрт и његови симболи постају регулатори који човеку дају могућност да учврсти живот путем знања о његовим квалитативним димензијама. „Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи“. „Где је према световном пристрашће? Где су мисли о пролазним стварима? Где су злато и сребро? Све је прах, све је пепео, све је сенка“. „Изађимо и видимо у гробовима да су наге кости човечје, храна црвима и смрад, и познајмо у чему су богатство, лепота, снага и благообличност“. „Сетих се пророка који је вапио: ја сам земља и пепео, и разазнах гробове и видех кости обнажене, и рекох: ко је дакле, цар или војник, или богат, или убог, или праведник или грешник“. Они који су доживели изненадну, трагичну, поражавајућу и апсолутно непредвидиву смрт блиске особе, кроз бол који је та смрт изазвала могу јасније схватити шта је у животу истинско, а шта не. Трагедија им може помоћи да осете колико је битан садашњи моменат и да се према њему не треба односити као према припреми за неки будући циљ; кроз трагедију могу схватити да је радост због присуства људи који постоје у њиховом животу најбољи могући начин да искористе сваки тренутак постојања. Када смо оријентисани ка будућности, губимо садашњи моменат, који је важнији за квалитет нашег живота од циља за који се боримо. Ако си доживео смрт драге особе, схваташ шта покушавам да опишем. Ако не, желим да ти се то не догоди, иако такво искуство помаже човеку да упореди и реално процени различите вредности у животу. Могуће је, наравно, да чујеш Божији глас и у тренутку када уживаш у благодатима, те да помоћу вере схватиш шта је то што има позитивно дејство на квалитет твог живота. Када смо оријентисани ка сутрашњици, одлажемо ужитак све док не остваримо сутрашње циљеве. Сасвим је другачије живети у садашњости, са надом у будућност. Оријентисаност ка будућности ставља садашњост у други план. Мада није очигледно на први поглед, слично томе је нестрпљиво ишчекивање тренутка предаје. У оба случаја, садашњости се ускраћује њен посебни значај. Насупрот томе, живот у садашњости са надом у будућност обогаћује садашњост, зато што је отворен према будућности. Мада смо фокусирани на садашњост, истовремено смо у стању да је оставимо за собом, јер се крећемо у правцу одређеног циља. Веома је важно да у средњем добу променимо оријентацију од будућности ка садашњости, уколико то нисмо учинили раније. У супротном, ко настави да живи и у старости оријентисан ка будућности, то је као да држи у руци темпирану бомбу. Шта очекује старе људе у будућности у друштву у коме за њих нема места? Лишени прилика од стране друштва а, понекад, и услед самог процеса старења, стари могу лако да се окрену прошлости. Размишљају и говоре о временима када су радили интересантне ствари и када су били значајни. Садашњост се и у овом случају ингорише. Стари људи који живе у прошлости нису мање вредни жаљења од људи средњег доба коју живе у будућности. Старац које се сећа старих добрих времена, далеко је од стварности исто колико и средовечни човек који у будућност полаже све наде за задовољење и остварење. У суштини, онај који живи у прошлости може се осетити задовољнијим јер му прошлост, услед селективног памћења, може изгледати лепша него што је заиста била. Стари људи некада осећају веће задовољство сећајући се догађаја из прошлости, него када су их проживљавали. Носталгија даје смисао садашњости, могућност за креирање успомена. То је цена коју у старости плаћају они који нису живели у садашњости. Ово нас не ослобађа дужности да покушамо да променимо начин на који се друштво односи према старим особама, да се боримо да и они добију своје место у друштвеним процесима. Истовремено, неопходно је да улажемо позитивно у сопствено треће доба, како бисмо у њему нашли наш циљ и смисао. Они који доживљавају васкрсење увек имају будућност и зато увек имају и садашњост. Зато је за хришћане свако животно доба златно доба – па и доба средњих година. Превела са грчког Симонида Аргираку извор: Каленић, бр. 5, 2017. Наслов: На пола пута: изазови и перспективе средњег доба Издавач: Каленић Страна: 122 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6008-009-9

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan

Odlično očuvano, nerasečeno. Autor - osoba Catullus, Gaius Valerius Naslov Poezija / Katul ; [ s latinskog prevela i pogovor napisala Katarina Antić-Rajčević] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1962 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 144 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Antić-Rajčević, Katarina Zbirka Mala knjiga ; 67 (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Nugae/ Caius Valerius Catullus Pogovor: str. 141-144. Gaj Valerije Katul (lat. Gaius Valerius Catullus, rođen oko 84. st. e., umro oko 54. st. e.), nazvan i Varonensis po mestu rođenja, bio je jedan od najvećih pesnika u rimskoj književnosti. Katul se rodio u Veroni (latinski Varona) u tadašnjoj Cisalpijskoj Galiji, koja tada još nije bila u sastavu Italije, već je bila organizovana kao rimska provincija. Otac mu je, međutim, bio imućan čovek koji je održavao kontakte s uglednim ljudima u samom Rimu, pa je i Katul tako ušao u ugledno rimsko društvo. Prema političkim pitanjima mladi provincijalac se ispočetka odnosio sasvim ravnodušno, provodeći vreme među svojim mladim vršnjacima i održavajući bliske kontakte s različitim književnim krugovima u Rimu. Značajnim događajem u njegovom privatnom životu čini se njegova strastvena ljubav prema ženi koju u svojim pesmama naziva izmišljenim imenom „Lezbija“ i kojoj je posvetio 25 svojih pesama, među kojima su neke od najuspelijih i najboljih u celom korpusu. Prema nekim obaveštenjima iz antike (Apulej u svojoj Apologiji, 10), pod tim se pseudonimom krije neka Klodija, koju su moderni filolozi, sa ne sasvim apsolutnom sigurnošću, identifikovali sa Klodijom, sestrom Publija Klodija Pulhera, koji je 60. godine st. e. obavljao dužnost narodnog tribuna. Ta je Klodija poznata iz govora i pisama Cicerona, koji je karakteriše i kao „sveopštu prijateljicu“ (amicam omnium, Cic. Pro Caelio, 32) i kao „ženu ne samo uglednu, već i opšte poznatu“ (cum Clodia, muliere non solum nobili, sed etiam nota, Cic. Pro Caelio, 31). Katulov način života tražio je dosta izdataka, pa se s ciljem da popravi svoj imovinski položaj pridružio 57. st. e. pratnji pretora Gaja Memija (adresata Lukrecijevog speva), koji je kao provincijski namesnik odlazio u Bitiniju. To putovanje, tokom kojega je Katul posetio i grob svoga brata koji je umro u Troji, pribavilo je Katulu određenu građu za poeziju, ali mu željenog bogatstva nije donelo. Po povratku u Rim 56. st. e. Katul je u nekim pesmama istupio protiv Cezara i njegovih bliskih saradnika, ali to istupanje nije imalo principijelan politički karakter, pa se sve završilo njegovim izmirenjem s Cezarom (55–54. st. e.). Uskoro nakon toga Katul je umro. Aleksandrinizam u Rimu Od kraja 2. veka st. e. rimski književnici sve se više zbližavaju s gledištima i stilskim oblicima helenizma. Helenistička književnost je i ranije prodirala u Rim, ali uglavnom u onim književnim rodovima koji su najbliže povezani s klasičnom polisnom kulturom, kao što su komedija, govorništvo, dijatriba i sl. Sada se, međutim, uočava težnja za ugledanjem na aleksandrijsku poeziju, čije su glavne karakteristike bile apolitičnost, učenost usmerena na uzani krug čitalaca, brižljiva doteranost pesničke forme, poentiranost, te davanje prednosti manjim književnim oblicima. Rimska varijanta aleksandrinizma dodatno je obeležena lirskim izrazom čisto subjektivnih osećaja, koje tradicionalizam prethodnih književnih razdoblja nije dopuštao. Procvat rimskog aleksandrinizma pada u pedesete godine 1. veka st. e., kada se pristalice ovog književno-estetičkog pravca okupljaju u svojevrsni književni krug, na čijem je čelu bio pesnik i gramatičar Publije Valerije Katon (Publius Valerius Cato). Među uticajnijim članovima ovoga kruga bili su još pesnik i govornik aticista Gaj Licinije Kalvo (Gaius Licinius Calvus), Gaj Helvije Cina (Gaius Helvius Cinna) i Marko Furije Bibakul (Marcus Furius Bibaculus), dok samo delimično među njih pripada Publije Terencije Varon Atacinski (Publius Terentius Varro Atacinus). U tom je književnom krugu bilo još mnogo mladih pesnika, uglavnom rođenih upravo u Cisalpijskog Galiji. Sve njih nazvao je Ciceron „novim pesnicima“ (poete novi), a od kasne antike ustalio se za ove pesnike naziv „neoterici“ (grč. νεώτεροι). Neoterici svesno prave otklon od Enija i starijeg rimskog pesništva, uključujući njihove savremene epigone koji su se trudili da svojim književnim delima daju arhaičnu (zapravo, arhaizirajuću) sadržinu i formu, a klasicima smatraju upravo grčke pesnika aleksandrijskog razdoblja. Suprotstavljajući se njihovom programu, Ciceron ih na jednom mestu naziva i „Euforionovim pevačima“ (cantores Euphorionis), dakako ciljano izabirući mračnoga i teško razumljivoga pesnika Euforiona iz Halkide, kojega su među ostalima neki neoterici uzimali za uzor. Katulove pesme Carmina, 1554 Korpus Katulovih pesama (Catulli Veronensis Carmina) čini 116 pesama u različitom metru, koje se sve mogu podeliti na tri grupe. Prvu grupu (pesme 1–60) čine kraće pesme u falečkom jedanaestercu (versus hendecasyllabus), i drugim lirskim metrima kao što je holijamb, jampski trimetar, jampski tetrametar te, u jednom slučaju (pesma 34) glikonejska strofa. Ove pesme obrađuju različite teme, kao što su crtice iz svakodnevnog života, izrazi prijateljske ljubavi, političke invektive, ljubavne pesme, pa čak i himna Dijani. Pesma 51 predstavlja veoma uspeli prepev jedne pesme grčke pesnikinje Sapfe, čiji je original takođe sačuvan. Raspored pesama u ovoj prvoj grupi verovatno potiče od samog autora, s obzirom da odaje veliku brižljivost s kojom se pristupilo grupisanju. Drugu grupu (pesme 61–68) čine duže pesme. Pesma 61 je epitalamij (svatovska pesma) autorovom prijatelju Maniju Torkvatu i Viniji Aurunkuleji, u živim glikonejskim stihovima, sa mnogo humora i senzualnosti, svakako jedna od najlepših antičkih pesama. Pesma 62 je takođe svadbena pesma, ali drugačije vrste. Pesma 63, pisana pomalo izveštačenim jezikom u galijambu, izuzetno teškom metru, obrađuje legendu o Atisu, mladiću koji u religijskom zanosu prema boginji Kibeli kastrira samoga sebe i zatim se celoga života kaje. Pesma 64 je epilij (mali ep) o svadbi Peleja i Tetide, koja zapravo predstavlja samo okvirnu kompoziciju, u koju se umeće dugačka novelistička „digresija“ (kako je zove sam autor, ali koja zapravo zauzima više od polovine epilija): među svadbenim darovima nalazi se grimizni pokrivač na kojem je prikazana Arijadna, koju je Tezej ostavio na ostrvu Naksosu, ali ju je primio Dionis. Time se motiviše uvođenje „digresije“, u čijem je središtu negodujući monolog ostavljene i osamljene Arijadne, po stilu blizak monolozima u tragediji i bogat efektnom retorikom. Ostale pesme ove grupe su poduže pesme u elegijskim distisima, pri čemu pesma 66 predstavlja prepev Kalimahove pesme Berenikina kosa. To je etiološka elegija o kosi lepe misirske kraljice Berenike, koju je ona zavetovala bogovima, i koju su bogovi kasnije iz hrama gde se nalazila uzneli na nebo. Sve pesme treće grupe (69–116) čine kraći ili duži epigrami u elegijskim distisima ispevani na različite teme. Raspored pesama u ovoj grupi, kao i u drugoj, možda ne potiče od samog autora, već od nekog kasnijeg priređivača. I prva i treća grupa sadrže ljubavne pesme, bilo da izražavaju sreću ili razočaranje, te razne zlobne napade na različite ličnosti, ali se čini da pesme u trećoj grupi nisu tako smele kao one u prvoj, već da su bliže tonovima tradicionalnih rimskih moralnih gledišta. Uticaj aleksandrijskih pesnika snažniji je u pesmama prve i druge grupe, pisanim sočnim, ali istovremeno i često „učenim“ jezikom. Katul je umro veoma mlad, dok možda još nije bio sasvim izgrađen kao pesnik. Pa ipak, može se tvrditi da je on, uz Horacija, najbolji rimski liričar. Njegova snaga je pre svega u kratkim lirskim pesmama, u subjektivnoj lirici, pri čemu ne treba zaboraviti da je on pre svega bio sledbenik aleksandrinizma i da je svaki njegov stih brižljivo izbrušen, da je forma dovedena gotovo do savršenstva i da je svaka pesma pažljivo s namerom poentirana. Da se takva poezija, izgrađivana s pažnjom i strpljenjem, i danas na prvi pogled doživljava kao jednostavan izraz prirodnih i neizveštačenih emocija može samo služiti pesniku na čast, jer potvrđuje uspeh njegovih književno-estetičkih pogleda. Danas se Katul smatra prvenstveno pesnikom ljubavne poezije: on je bio prvi antički pesnik koji je opisao razvoj jedne duboko doživljene i proživljene ljubavi. Kao preteča rimske ljubavne elegije Katul je izvršio ogroman uticaj na Tibula, Propercija, Ovidija i druge pesnike čije su nam pesme danas izgubljene. Zbog lascivne i frivolne tematike mnogih svojih pesama Katul nikada nije ušao u antički ili srednjovekovni „školski kanon“ antičkih pisaca, ali je ipak bio neprestano čitan u do kraja antike i kroz ceo srednji vek. Ipak, nije mnogo nedostajalo da nam Katulove pesme budu zauvek izgubljene: do nas su došla samo tri rukopisa, koji se danas čuvaju u Londonu, Parizu i Vatikanu, i koji svi potiču od jednog jedinog, danas izgubljenog, rukopisa iz 14. veka. Tibul, Albije (54. pr. Hr – 19. pr. Hr), rimski liričar. Kao mladić odao se vojničkom pozivu, ali ga je kasnije napustio ii potpuno se posvetio poeziji. Pisao je ljubavne elegije i ubraja se među najvažnije rimske elegičare i lirike uopšte. Najčešće piše o čežnji za idiličnim seoskim životom i ljubavnom srećom. U razdoblju humanizma i renesanse utiče na niz hrvatskih pesnika, među kojima je i Ivan Česmički (Jannus Pannonius). Sekst Propercije (lat. Sextus Propertius, rođen oko 50. st. e., umro 16. st. e.) jedan je od glavnih pesnika rimske ljubavne elegije, autor četiri knjige Elegija (Elegiae), sa ukupno 92 pesme). O Propercijevom životu poznato nam je samo ono što je on sam smatrao za potrebno da kaže o sebi. Iz njegovih pesama zaključujemo da se rodio u umbrijskom gradu Asiziju (lat. Assisium), da je rano izgubio oca, da su njegovi rođaci u tzv. peruzinskom ratu (40―41. st. e.) ratovali protiv Oktavijana Avgusta na strani Lucija Antonija, brata trijumvira Marka Antonija, te da je stoga porodica nastradala prilikom deobe zemlje Oktavijanovim veteranima. Propercije je, ipak, bio povezan s rimskim aristokratskim porodicama, i to s onim koje su kasnije, sredinom 1. veka n. e., igrale vodeću ulogu u senatskoj opoziciji protiv carske vlasti. Početkom dvadesetih godina st. e. Propercije se već nalazio u Rimu, u krugu aristokratske i književne omladine. Družio se s Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom i drugim književnicima bliskim Mecenatovom krugu. Horacije, zvanično poklonik stare grčke lirike, kao da nije mnogo mario za ovog samoproklamovanog poslenika Filete i Kalimaha, premda su Propercijeve pesme u mnogome bliske Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horaciju. Premda mnogi Properciju savremeni i kasniji autori uzgred pominju pesnika, oni nam ništa ne otkrivaju o njemu, osim što se može zaključiti da je ovaj elegičar bio relativno poznat i cenjen sve do 4. veka n. e. Antička biografija Propercijeva nije nam sačuvana, verovatno zato što njegove elegije nisu čitane u školama. Život u kome je ljubav postepeno ustupala mesto veličanju Rima i Avgusta ― ali nikad potpuno ― otkrivaju nam, dakle, samo njegove pesme. Poslednja elegija (IV, 11) potiče iz 16. god. st. e., pa se misli da je uskoro potom i umro. Gotovo ništa se ne zna o Propercijevom životu posle okončanja njegove veze s Cintijom, devojkom koja je bila predmet obožavanja u njegovim elegijama. Moguće je da se oženio nekom devojkom koja je zauzela Cintijino mesto (možda da bi se mogao kvalifikovati za finansijske olakšice koje su oženjenima bile garantovane po leges Iuliae iz 18. god. st. e.), te da je iz tog braka imao sina, kako se može zaključiti iz toga što kasnije Plinije Mlađi pominje nekog Propercijevog potomka. Cintijina knjiga Propercijeve su elegije sačuvane u četiri knjige. Raspored pesama u njima uglavnom prati hronologiju, pa možemo kod ovoga pesnika kroz delo pratiti i njegov život i razvoj ličnosti: prva knjiga (22 elegije) sastavljena je između 33. i 28. st. e.; druga knjiga (34 elegije) između 28. i 25. st. e.; treća knjiga (25 elegija) između 24. i 22. st. e.; i četvrta knjiga (11 elegija) između 21. i 16. st. e. Prva je knjiga u potpunosti posvećena pesnikovoj ljubavi, Cintiji, i prvobitno je objavljena kao Cynthia Monobiblos (Cintijina knjiga), kako svedoči Marcijalov epigram XIV, 189, u rukopisu naslovljen Monobyblos Properti: `Cintija` – mladićka knjiga što rečit Propercije stvori – dobar je stekla glas, isti i donese dar. Cintijina knjiga sastavljena je promišljeno: pesme se raspoređuju po principu kontrasta ili obrazuju male cikluse. Uvodna elegija, koja i počinje rečju `Cintija`, ima programski karakter i već opisuje `bolesno` duševno stanje pesnika, ludog od ljubavi; ta pesma kao da daje osnovni ton celoj zbirci. Sledeće nas pesme upoznaju s pesnikovom draganom: u 2. pesmi slavljenje Cintijine prirodne lepote spaja se s pesnikovim osećanjem nesigurnosti koji opominje devojku protiv raskoši i kozmetičkih sredstava; tu saznajemo i za Cintijin pesnički i muzički talenat. Treća je pesma razrada helenističkog motiva o tome kako pesnik, kasno se vraćajući s gozbe, zatiče svoju dragu usnulu posle čežnjivog očekivanja, što njenom liku pridaje crte vernosti i skromnosti, da bi s naglom promenom tona pri kraju pesme ugledali i njenu surovu stranu. Nekoliko obraćanja prijateljima koji pokušavaju da pesnika razdvoje od Cintije upotpunjuju sliku njegovog teškog ropstva, ali nam istovremeno dokazuju da njemu nema života bez `okrutne gospodarice` (4, 5. i 6. pesma). Dve pesme (7. i 9.), upućene epskom pesniku Pontiku, koje suprotstavljaju elegiju i epiku, služe kao okvir da se pokaže moć pesničke reči u ljubavi. Centralni deo te slike su pesme 8a. i 8b: Cintija, koja se spremila da otputuje s Propercijevim supranikom, ostaje u Rimu, dirnuta Propercijevim stihovima; pesma 8b. izriče kulminaciju pesnikove sreće i njegovog zadovoljstva svojom draganom. Elegije prve zbirke najčešće su upućene nekom prijatelju ili Cintiji, ali ima i monologa: tu je žalba u šumskoj samoći (18) ili na pustoj obali (17), gde lađa odvozi Propercija od objekta njegove ljubavi; i inače je karakteristično za Propercija da stvara specifične situacije kao okvir za usamljenu liriku. U pesmi 10. Propercije objašnjava svoj `proročki` talenat, svoju stručnost za pitanja ljubavi, koju je stekao zahvaljujući vlastitim patnjama. Zatim se nagoveštava raskid s Cintijom, koja protivno pesnikovoj volji odlazi u po zlu čuvene Baje (11). Do raskida je i došlo, jer u ostalim pesmama autor opeva samo nesrećnu ljubav: u 12. pesmi on se suočava sa svojim gubitkom (`Nisam sad onaj ko bejah`), ali i shvata da se ne može promeniti (`Cintija prva je strast, Cintija biće i kraj`). I u 13. pesmi priznaje: `ostadoh sam, ljubavni nestade spoj`, a zatim kreće sa opisivanjem Galovih ljubavnih nevolja. Pesma 14. je zadivljujuća i po svojoj nadahnutosti i živosti može se porediti s pesmom 8b (završava se rečima: `Sve dok je ona sa mnom srećna, ne plaši mene silan nijedan kralj, prezirem obilja sjaj`); pesnik se podsmeva bogatstvu svog prijatelja i hvališe se da na ljubav ne mogu uticati zlato i sjaj, kojima suprotstavlja vođenje ljubavi s Cintijom; ali ta situacija nije realna: Propercije zna da je ona sada s nekim drugim. U pesmi 15. već je dovoljno hrabar da joj uputi stroge prekore. Pretpostavlja se da vrata koja izovaraju tužaljku u 16. pesmi jesu u stvari Cintijina vrata; tu Propercije na originalan način obrađuje jedan motiv tipičan za elegijsku poeziju, poznat kao paraklausithyron. U 19. pesmi spajaju se motivi ljubavi i smrti, što će pesnik u kasnijim knjigama često činiti, a 20. pesma daje mit o Heraklovom miljeniku Hilu, gde Propercije pokazuje svu svoju pesničku veštinu. Poslednje dve pesme zbirke (21. i 22) tumače se kao direktan politički napad, jer daju bolnu uspomenu na peruzinski rat, u kome je poginuo i neki Propercijev rođak, boreći se protiv Oktavijana. Knjige II–IV U svojim ostalim knjigama Elegija Propercije često izlaže svoje književne poglede – svoju poetiku. Pre no što se osmotri Propercijevo gledište o poeziji mora se pogledati žena o kojoj piše. Obrisi Cintijinog lika mogu se nazreti prilično dobro: ona je, pored ostalog, opisana kao žena koja ima sklonosti ka pesništvu i muzici, kojoj su pritom bliska i uživanja koja pružaju gozbene svečanosti. Njen se društveni položaj teško može jasno utvrditi: mada liči na heteru iz viših slojeva, možda je bila razvedena ili udovica sumnjivog morala. Prema Apuleju, Cintijino je pravo ime bilo Hostija. Ono što je, pak, jasno jeste da je ona nezavisna žena, potpuno ili delimično: moguće je da je bila udata, iako Propercije nikada ne pominje njenog muža, već samo njene druge ljubavnike. Za razliku od hetera iz Horacijevog sveta erotike, ona je u poziciji da dominira, a to i čini; ona je u stanju da gospodari zaljubljenim Propercijem jednostavno zato što može da kaže `ne`. Bez ličnosti kao što je ona Propercijev tip ljubavi, pa i života, ne bi mogao postojati. Propercijeva se životna filozofija zasniva na uverenju da se između ljubavi i života može postaviti znak jednakosti. To mu i omogućava da za tradicionalno uzvišenu epsku književnu vrstu tvrdi da je beskorisna (I, 7). S druge strane, elegija ima moć da pridobije njegovu tvrdoglavu i nevernu draganu (što se u I, 8b trudi pokazati na konkretnom primeru), a s obzirom na sve ono znanje i iskustvo koje je u njoj sadržano, elegija može pomoći i drugima (kako otvoreno tvrdi u I, 10). U okviru `života koji je ljubav` (jedino postojećeg života za Propercija) elegija je, dakle, korisna i ima vaspitno dejstvo, u poređenju s beskorisnošću epske poezije. Tako Propercije svom pesništvu pripisuje upotrebljivost i vaspitnu ulogu, pri čemu ta svojsta poriče onoj vrsti pesništva za koju se ona tradicionalno vezuju. U pesmi II, 2. vidimo kako Propercije gotovo da zloupotrebljava uzvišenu ideju da poezija može podariti besmrtnost, jer u toj elegiji prisvaja moć da besmrtnost podari devojci. Horacije bi svakako bio među onima koji bi to nazvali zloupotrebom, a da sve bude zanimljivije, u pesmi nalazimo upravo i Horacijev jezik besmrtnosti (upotrebljen u njegovoj čuvenoj 30. pesmi III knjige Pesama), čime ta zloupotreba postaje upečatljivija. Čini se, međutim, da Propercije ovakve tvrdnje iznosi jednostavno da bi provocirao, izazvao reakciju, a ne da bi ponudio neku ozbiljnu informaciju o prirodi svoje poezije. Njegove ljubavne pesme, posebno u 1. knjizi, pokazuju tendenciju da budu ili dramatske ― kada se kao na pozornici gradi određena interakcija između pesnika i Cintije ili neke druge ličnosti, ili retorske ― kada su pesme zapravo govori koji, upućeni različitim osobama, izriču ozlojeđenost, gnev, patnju, uživanje itd. Najbolji je primer retorske pesme elegija I, 20, gde Galovi ljubavni doživljaji predstavljaju samo povod da bi se ispričao mit o Heraklovom ljubimcu Hilu. S većom je suptilnošću pisana elagija II, 8, gde Propercije svoj bol, koji oseća zbog gubitka Cintije, retorski opravdava sličnim bolom koji je osećao Ahilej zbog gubitka Briseide. U prvoj knjizi, čiji je veći deo napisan u vreme drugog trijumvirata, Propercije je politički prilično nezavisan, te se zbirka završava ogorčenom pesmom o peruzinskom ratu, ogorčenom na račun Oktavijana. Bez obzira na to, kvalitet prve knjige elegija doneo mu je takvu popularnost da je odmah privukao pažnju Mecenata, koji je, naravno, Properciju sugerisao da se pothvati pisanja epa u slavu Avgustovih podviga (res gestae). Prva elegija u drugoj knjizi predstavlja odgovor na ovaj Mecenatov predlog: Pitate zašto toliko često o ljubavi pišem, odakle meni toliki stih dolazi nežnosti pun. Ne peva to Kaliopa kroz mene niti Apolon: jedne mi devojke čar usadi pesnički dar. (II, 1, 1–4) Da je samo sudbina, Meceno, takvu mi snagu dala – da čete u boj junačke pokrećem ja... (II, 1, 17–18) U ovoj se elegiji zapaža nekoliko zanimljivih elemenata. Prvo, da bi odbio ponuđeno pisanje epa, Propercije se služi argumentom koji je prvi upotrebio Vergilije, od koga su ga preuzeli i drugi pesnici, među njima i Horacije. Taj se argument u osnovi svodi na tvrdnju da bi on to uradio kada bi mogao, pri čemu se nemogućnost izvršenja takvog zadatka objašnjava nedostatkom talenta ili pesnikovom pripadnošću određenom poetskom pravcu. Propercije se, kao i Vergilije, deklariše kao sledbenik Kalimaha, čija je estetika isključivala epsku poeziju. Jasno je, međutim, da Propercije svoje svrstavanje uz Kalimaha ne ustvrđuje ozbiljno, te da on svakako, za razliku od Vergilija, u to doba nije bio ozbiljan sledbenik Kalimahove estetike. Izgleda da nije ni imao nameru da se ta njegova tvrdnja uzme sasvim za ozbiljno: on je jednostavno koristi da bi ponuđeni predlog odbio na duhovit i dostojanstven način: Mornar o vetru priča, orač o volu, vojnika brine ranâ broj, ovce su čobanâ mar; ja se, pak, bitkama uvek na krevetu uzanom bavim, svako u čemu je jak svoj neka provodi dan. Slavno je mreti od ljubavi, jednu doživeti ljubav, o da imam ja moć ljubav da uživam sam! (II, 1, 43–48) Odbijajući pisanje epa Propercije se ne ustručava ni od bacanja žaoka. Kada Propercije u ovoj pesmi nabraja koja bi sve Avgustova dela opevao, `kada bi mogao`, Mecenat je morao osećati i izvesno olakšanje što Propercije to neće učiniti: katalog Avgustovih dela sadrži i najružnije epizode iz građanskog rata, kao što je Peruzinski rat, a takvi su događaji u Avgustovo doba bili bacani u zaborav ili tendenciozno ulepšavani: Bitke i podvige Cezara tvog bih opisao, druga tema bi bio mi ti – velikog Cezara drug. Ja bih opevao Mutinu, Filipe, građanska groblja, pev`o bih pomorski rat – veliki sicilski beg, mnoga satrta ognjišta staroga etrurskog roda, kako osvoji Rim Fara ptolemejskog žal, Egipat ja bih pev`o i Nil što sa sedam ušća sapetih dođe u grad postavši potpuno slab, kraljeve moćne bih pevao s lancima zlatnim o vratu, mnogi akcijski brod Sveti što prelazi put; tebe bi smestila moja Muza u ratove te jer, vladao rat ili mir, carev si odani drug. (II, 1, 25–36) Propercije je odbio da napiše ep, ali je od tada ipak bio blizak carskim krugovima, mada to samo po sebi ne znači da je nestalo njegovog nezavisnog duha. Pesma II, 1. se završava nekom vrstom pohvale Mecenata, koja ukazuje na njegovo pokroviteljstvo nad pesnikom, ali zaključak pesme istovremeno insistira na tome da Propercije do smrti ostaje pesnik ljubavi: Meceno, mladosti moje nado, što budiše zavist, ti što za život i smrt moju si pravična čast, ako te slučajno put dovede do mojega groba, kola sa jarmom tad britanska ustavi tu, plačući zbori ovako pepelu mome nemom: `Stroga je devojka smrt donela jadniku tom`. (II, 1, 73–78) Svojevrsno parodiranje Horacijeve sudbinske predodređenosti za pisanje poezije nalazimo ponovo u elegiji III, 3, koja zajedno s elegijom III, 1. predstavlja programsku pesmu za treću zbirku. Tu Propercije na prilično bombastičan i pomalo pretenciozan način ponavlja svoju predodređenost da bude ljubavni pesnik i Kalimahov sledbenik, a vidljivo je i parodiranje jedne Horacijeve pesme (Carm. III, 4) u kojoj ovaj pesnik, takođe pretenciozno, tvrdi za sebe da je rimski Alkej. Već u 3. knjizi, međutim, nazire se dolazak drugog Avgustovog perioda: oko 20. god. st. e., naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku `mekog pokroviteljstva` nad pesnicima i demonstrira čvršću ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je dotad taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga tada povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da napušta, ili barem modifikuje, mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Tako i Propercije počinje tada da u svoju poeziju postepeno uključuje i teme od javnog interesa. Ipak, i u takvim pesmama on zadržava svoj karakteristični nezavisni duh, kako bi zadovoljio i cara i svoje moralne i estetske stavove. U pesmi III, 4, na primer, koja proslavlja Avgustovu očekivanu pobedu nad Parćanima, Propercije se nalazi u ulozi odanog posmatrača trijumfalne povorke, ali u isto vreme nadmoćno daje natuknicu da će tu povorku gledati ležeći u naručju svoje dragane. Još je zanimljivije što ovoj pesmi sledi elegija u kojoj se nadahnuto hvali mir (III, 5): Amor je mira božanstvo, mi koji ljubav u srcu imamo – volimo mir, s draganom vodim ja boj. Dušu mi ne muči žudnja za zlatom što zavist budi, niti mi bisera sjaj moju utoljava žeđ, hiljadu volova zemlju ne oru mi kampansku plodnu, nemam od poraza tvog, Korinte, nikakav ćar. O Prometejevih ruku ti delo, nesrećno blato! Njegovih ruku si dar, dobar ti ne dade duh. Nije na dušu mislio dok ti je gradio telo, ispravan moraše duh prva da bude mu stvar. Sada nas vetar na pučinu baca, i tražimo svuda neprijatelja mi, spremamo ponovo rat. (III, 5, 1–12) I premda se pesma završava pozivom Parćanima da vrate famozne Krasove zastave (što su Rimljani diplomatijom i postigli, i što je Avgust obilato koristio u svojoj propagandi), taj poziv zvuči kao molba da se uradi jedna simbolična i suštinski nevažna stvar, kako bi se izbeglo novo ubijanje. Početni stihovi pesme III, 12. još bolje pokazuju Propercijevu nezavisnost (koja je, ne treba zaboraviti, ipak mogla ići samo do granice koju je određivao car): Kako si, Postume, mogao Galu da ostaviš plačnu, staneš u bojni red, s Avgustom kreneš u rat? Zar ti je važnije slavu da stekneš u pljačkanju Parta, nego da uslišiš ti Galine molbe i žud? (III, 12, 1–4) U četvrtoj knjizi, napisanoj tokom drugog Avgustovog perioda, vidljivi su znaci direktnog carevog patronata: Horacije je u to vreme nevoljno izdao četvrtu knjigu Pesama, a `rimski Kalimah` se osećao obaveznim da se čitaocima predstavi delom koje bi zaista bilo kalimahovsko i istovremeno patriotsko. Kalimah je bio poznat po pesmama koje opisuju poreklo grčkih običaja, te je Propercije u četvrtoj knjizi svojih elegija uneo i pesme koje se bave poreklom rimskih običaja. Naravno, više nisu bile moguće usputne opaske koje su se mogle tumačiti kao odraz opozicionarskog raspoloženja prema carskoj vlasti, ali je Propercije i u poslednjoj zbirci sačuvao nešto od svoje nezavisnosti i humora. Na Propercija se ugledao i od njega pozajmljivao naročito Ovidije, a natpisi na zidovima kuća u Pompejima svedoče o popularnosti njegovih elegija 1. veku n. e. U srednjem veku Propercije gotovo u potpunosti zaboravljen leži u tami. Interesovanje za njega pojavljuje se ponovo u doba renesanse, kada je jedan od najčitanijih rimskih autora. MG88 (L)

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Biografija Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime.

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

OKUPACIJA napisao Dragiša Lapčević Београд : `Туцовић`, [б. г.] (Београд : `Туцовић`) 96 стр., [1] лист са сликом аутора : илустр. ; 21 cm. 1926. ilustracija na koricama Pjer Križanić odlično očuvana za svoje godine pogledati slike Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Pjer Križanić Pjer Krizanic.jpg P. Križanić, karikaturista Datum rođenja 19. maj 1890. Mesto rođenja Glina Austrougarska monarhija Datum smrti 31. januar 1962. (71 god.) Mesto smrti Beograd FNR Jugoslavija Polje karikatura Najvažnija dela Kuku, Todore! (1927) Protiv fašizma (1948) Biografija Uredi Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje Uredi U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Uredi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Uredi Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Uredi Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period Uredi U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Uredi Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Uredi Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Uredi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Uredi Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime. tags: Србија - Окупација - 1914-1918, srbija, istorija srba, srpska istorija, prvi svetski rat prvom svetskom ratu, dizajn, avangarda, avangardni...

Kao na slikama Lepo očuvano Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoju borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Tags: Knjiga o Vuku / knjige o Vukovom životu / Vuka Stefanovića Karadžića / porodici ... biografija

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ VOJEVANJE NA DAHIJE Prvi Srpski ustanak Tvrdi povez Izdavač Bookland Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Kao na slikama Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoje borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Odabrana dela[uredi | uredi izvor] Stefanović-Karadžić, Vuk (1818). Srpski rječnik (1. izd.). Beč. Stefanović-Karadžić, Vuk (1852). Srpski rječnik (2. izd.). Beč. Stefanović-Karadžić, Vuk (1826–1834), Danica, I-V, Beč. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Stefanović-Karadžić, Vuk (1969). „Crna Gora i Crnogorci: Prilog poznavanju evropske Turske i srpskog naroda”. Etnografski spisi: O Crnoj Gori. Beograd: Prosveta. str. 265—354.

Lepo očuvano Retko u ponudi Pas, takođe poznat i kao domaći pas (lat. Canis lupus familiaris), je pripitomljeni sisar (Mammalia) iz porodice pasa (Canidae). Arheološki nalazi dokazuju da pas najmanje 9.000 godina živi uz čoveka, iako postoje indicije da se taj period produži na čitavih 14.000 godina[5]. Fosilni ostaci pokazuju da su preci modernog psa živeli uz čoveka još pre 10.000 godina[6]. Domaći pas Vremenski raspon: najmanje 14.200 godine pre sadašnjosti — danas[2] Collage of Nine Dogs.jpg Prikaz različitih rasa pasa Status ugroženosti Pripitomljen Naučna klasifikacija e Carstvo: Animalia Tip: Chordata Klasa: Mammalia Red: Carnivora Porodica: Canidae Rod: Canis Vrsta: C. lupus Podvrsta: C. l. familiaris[1] Trinomijalno ime Canis lupus familiaris[1] Linnaeus, 1758 Sinonimi Canis familiaris Linnaeus, 1758[3][4] Danas postoji oko 40 miliona pasa i oko 800 rasa (što je više nego bilo koja druga vrsta životinje[7]) najrazličitijih dimenzija, fizionomije i temperamenta, i koje predstavljaju najrazličitije verijetete boje i vrste dlake. Pas je usko povezan sa čovekom, kome služi kao kućni ljubimac, kao čuvar, vodič, ovčar i dr. Pas je jedna od najrasprostranjenijih životinja na svetu čiju popularnost nadmašuje jedino mačka (Felis catus).[8] Pas je podvrsta sivog vuka (Canis lupus), za koga se veruje da je direktni predak psa[9]. Najnovija istraživanja potvrđuju da je pas bio po prvi put pripitomljen na istoku Azije, najverovatnije u Kini.[10] Takođe, nije sigurno da svi domaći psi potiču od iste grupe ili se proces domestikacije ponovio više puta na više mesta. Uvod Uredi Psi, kao i ljudi, su visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Ova sličnost je omogućila psima jedinstvenu poziciju u životu čovjeka. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao dio njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlike između svojih vlasnika i drugih pasa. Psi mogu imati različite uloge u ljudskom društvu i često se treniraju kao radni psi. Danas je možda najvažnija uloga psa kao saputnika i prijatelja. Psi su živjeli i radili sa ljudima na mnogo načina, pa su zbog toga i zaslužili titulu „čovekovog najboljeg prijatelja“. Sa druge strane, neke kulture smatraju pse veoma prljavim životinjama, dok ih pojedine upotrebljavaju i za ishranu. Poreklo Uredi pas rase dalmatinac Postoji više mišljenja o porijeklu pasa.[11] Po jednom su isti pripitomljeni prije 17 hiljada godina, a po drugoj prije više od 150 hiljada godina. Takođe se razlikuje i pitanje životinje od koje je nastao pas. Po jednima je u pitanju vuk, po drugima šakal, a po trećima kojot. Pretpostavlja se da su počeci prijateljstva između čoveka i psa nastali kao rezultat međusobnog udruživanja nomadskih plemena i čopora vukova/šakala, goneći istu divljač po istim teritorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama.[12][13] Ipak, razborita je i hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još prije 10 miliona godina.[14] Naime, prije 10 miliona godina, u Sjevernoj Americi se pojavljuje Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, zubalo mu je tipično pseće, a udovi trkačkog tipa. U ovom, još uvijek ranom stadijumu evolucije, nemoguće ga je ipak vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus, bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slijediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od prije 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida starog svijeta. Dok izgleda da šakal i kojot vode porijeklo od Canis cipio, prvi u starom, a drugi u novom svijetu, vuk potiče iz jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi prije dva miliona godina. Prema najnovijim istraživanjima, pas najvjerovatnije vodi porijeklo od vuka. Ovaj zaključak je izveden na osnovu analize građe zuba - molara. Vuk i pas imaju istovjetnu građu molara, dok se ova zajednička anatomska osobina ne može naći uporedo kod pasa i šakala.[15] Bilo koje vrijeme da je u pitanju, od tada, do danas je razvijeno više stotina različitih rasa pasa. Na primjer, visina grebena kod psa se kreće od visine od desetak centimetara (kod čivave), do visine od jednog metra (kod nemačke doge). Boje krzna kod pasa su od bijele do crne, sa svim mogućim varijacijama. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima pas obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života. Po jednoj od verzija, da pas potiče od vuka, je jednog dana jedan vuk samovoljno došao u logor kod ljudi i tu ostao, hraneći se otpacima njihovih obroka i prateći ih svuda gde bi krenuli. Tako je vuk pripitomljavan dok se nije stvorio pas. Vuk je, inače, hiperaktivna životinja. To znači da vuk neće sedeti i čekati da mu neko prinese činiju punu hrane, već će krenuti u potragu za hranom, lov. Prvi psi su izgledali skoro identično kao vuk. Sve kasnije, psi izgledaju sve drugačije. Tako je čovek ukrštao pse raznih rasa, i zbog toga mi danas imamo veliki broj rasa različitih visina, temperamenata, namena, boja... Prvi psi su uglavnom bili korišćeni kao čuvari i stražari i njihov zadatak je bio da obaveste ljude o prisustvu uljeza. Istorija Uredi Naizmjenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara, pas već dugo dijeli čovjekovu sudbinu. Druželjubivi grabljivac koji, zavisan od vođe, živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svjedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih u praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina p. n. e), kao i slikarstvo i rezbarije na stijenama.[16][17] Poslije praistorijskog perioda, oko trećeg milenijuma prije nove ere, pas je u starom Egiptu bio predmet kulta, a ubistvo psa se kažnjavalo smrtnom kaznom. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane u sarkofazima. Molos je takođe prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gdje je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiji, pas Kerber čuva podzemni svijet, a Homer u Odiseji priča kako vjerni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svoga gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje molose, bišone, kao i druge rase pasa. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji Spartance prate u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživjeli, Soter, spašava stanovništvo masakra, razotkrivši neprijatelja. Sa druge strane, Hipokrat izražava strah od ove životinje, kao prenosioca bjesnila, a cinicima (grčka riječ za psa) se nazivaju filozofi iz trećeg vijeka p. n. e. koji odbacuju sve konvencije. Upozorenje na ulazu u rimske kuće: PAZI SE PSA! Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takođe dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili borbu, igra ulogu đubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća se može pročitati po prvi put „pazi se psa“ (cave canem). Julije Cezar, prilikom osvajanja Galije, 56. godine p. n. e, vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu. Psi su malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizacije, a takođe su smatrani nečistim i od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda. Kao okorjeli lovci, francuski srednjovjekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u vjerskim službama, sve do razmiještanja po crkvenim predvorjima. Spasilački pas, bernardinac, nastao u sirotištu Sen-Bernar u Alpima Ardenski monasi, koji će kasnije osnovati opatiju svetog Huberta, u devetom vijeku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih crnih i bijelih lovačkih pasa, pretke današnjih goniča svetog Huberta. Oko 1650, monasi sirotišta (San-Bernar) u Alpima odgajaju jednu drugu rasu, koja je najprije čuvar, a kasnije spasilački pas po imenu bernandinac. Psi su već uveliko zauzeli važno mjesto u srcu čovjeka, kada figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roka i svete Ženeviv. Srednji vijek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ovčetinu za ovčarske pse. Specijalizovana djela u vezi pasa, se umnožavaju od četrnaestog vijeka. Najslavnije, bogato veterinarskim savjetima, je djelo Gastona Fibusa, koji je lijepo opisao rase poput španijela i ovčara („Ovčar mora da bude bijele boje kako bi ga pastir razlikovao od vukova“). Od srednjeg vijeka, pa sve do Luja XV, kraljevi drže čopore pasa za lov na konjima. Fransoa prvi osuđuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naređuje da se presijeku podkoljenice svakom psu koji se udalji od staništa. Anri treći se izdvaja strašću za papilonima (patuljasti španijel). Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takođe posjeduje i pse sposobne da pronađu tartufe. U osamnaestom vijeku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa. Bišoni, pudle i patuljasti španijeli vode dvorski život, a poznati pisac Žan-Žak Ruso, oživljava uspomenu na svog vjernog prijatelja. Mnoge rase pasa i danas nose ime po nekom monarhu kao što je slučaj sa španijelom kralja Čarlsa. U devetnaestom vijeku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Psi postaju maskote ratova, služe kao životinje za vuču (sve do 1823. godine kada je ovo zabranjeno) i upravo u devetnaestom vijeku se i rađa nova ideja, ona o poštovanju pasa. Englezi, kao veliki zaljubljenici u kinotehniju (kako su zvali nauku o psima), organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. godine. U francuskoj je 1884. godine osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa. A samo nekoliko godina ranije, 1871. godine, tokom opsade Pariza, psi su izgladnjelim Parižanima služili i kao hrana. Prvi svjetski rat, psi dočekuju pod barjacima gdje najtužniju sudbinu doživljavaju psi iz Rusije, koji su bili dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoj dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Poslije velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvijestan značaj i takođe postaju, kako likovi iz stripova i crtanih filmova, tako i protagonisti reklama. Tokom Drugog svjetskog rata, goniči, čuvari i spasioci su često slijedili svoje gospodare na stazama egzodusa. Inteligencija Uredi Detaljnije: Inteligencija pasa Ljubitelji pasa najviše cijene pse zbog njihove inteligencije, a događaji u kojima pas učestvuje i snalazi se u životu i pokazuju da su oni visoko inteligentne životinje. Ipak, da li se može govoriti o inteligenciji kod psa? Pas ne može da misli kao čovjek niti da stvara kao čovjek. Ali sa druge strane pas raspoznaje vrijeme i prostor i ima moć pamćenja. Instikti koje posjeduje pas se mogu modifikovati i usmjeravati. Zbog svega pas uči, pa možemo govoriti o specifičnoj vrsti pameti. Pas je poslušan, povezuje slike, zvukove i mirise (kada vidi povodac, zna da ide u šetnju i tome se raduje). Inteligencija se kod pasa pojavljuje kao mješavina nagona, nasljeđa i obuke. Pas ne uči zato što razumije, već zato što obukom stiče pojedine reflekse, pamti ih i kombinuje.[18] Detaljniji podaci o inteligenciji psa se nalaze na stranici pseća inteligencija Ponašanje Uredi Psi su društvene životinje, ali karakter i ponašanje može da varira od rase do rase, kao i u zavisnosti od toga kako se vlasnici i ostali koji dođu u kontakt, ponašaju sa psom. Fizičko zlostavljanje, kao i izgladnjivanje, može prouzrokovati veoma neurotičnu i opasnu životinju. Čak i nedovoljno socijalizovani psi se mogu ponašati agresivno i nepredvidivo. Psi mogu napasti i čovjeka kao i druge životinje, ali se ovo dešava isključivo zbog pogrešnog odnosa prema životinji u prošlosti. Zanimljivo je da će pas koji je jednom zlostavljan od strane čoveka, tog čoveka i te kako dobro zapamtiti i već sledećom prilikom će ga napasti, naizgled bez ikakvog razloga, ma koliko vremena prošlo od zlostavljanja. Fizičke karakteristike Uredi Detaljnije: Anatomija pasa Današnje rase pasa pokazuju sve više varijacija u veličini, izgledu i ponašanju no bilo koja druga domaća životinja. Bez obzira na veliki raspon razlika u nekim osobinama, nastalih selektivnim odgojem, svi psi dijele iste pretke, pa samim tim i neke osnovne osobine svojih predaka. Psi su predatori i strvinari, posjeduju oštre zube i snažnu vilicu za napadanje, držanje i trganje hrane. Kao i ostali sisari predatori, i psi imaju snažne mišiće i razvijen kardiovaskularni sistem koji podržava trčanje i omogućuje izdržljivost. Poredeći strukturu kostiju pasa sa čovjekovim stopalom, psi tehnički hodaju na svojim prstima. Njuh Uredi rasa baset, pripada krvosljednicima i ima izvrstan njuh Naizraženije čulo kod pasa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čovjeka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Čulo mirisa određuje šta je jestivo i koja je i kolika teritorija jednog psa. Koliko je ovo čulo izoštrenije od ljudskog, kaže i podatak da čovjek ima oko 5 miliona etmoidalnih ćelija u nosu, labrador 120, foks terijer 147, a njemački ovčar 200 miliona ćelija putem kojih prima mirise iz okoline. Zato pas može da razlikuje bar 10 puta više različitih mirisa od čovjeka. Osim samih ćelija u nosu, i veliki dio mozga je posvećen interpretaciji mirisa, a kao i kod svih sisara, i u mozgu pasa postoji centar za miris. Ovaj centar prima i registuje nadražaje nervnim putem. Njuh je takođe i značajno oruđe u komunikaciji, i moguće je prikupiti cijeli niz različitih tipova podataka o drugim psima samo uz pomoć pažljive analize mirisa. Takođe, na osnovu mirisa, pas postaje seksualno nadražen (pas lako nanjuši kuju u tjeranju), a kako je održanje vrste najbitnija stvar svake jedinke i nos postaje jedan od najbitnijih organa u psećem organizmu. Dresurom i uzgojem, čovjek je dalje povećavao sposobnost psa da prepozna mirise. Posebno izvježbane životinje se koriste za pronalaženje krijumčarene robe kao što je droga, ali i za pronalaženje unesrećene osobe i 10 metara ispod snijega. Najbolji njuh, svakako imaju lovački psi, goniči iz grupe krvosljednika. Sluh Uredi Sluh je najbolje čulo kod psa poslije njuha. Kada je na oprezu, pas načuli uši i pomoću mišića (kojih, vezane za uši, ima duplo više nego čovjek) poveća površinu ušnih školjki. Sluh mu je selektivan, što znači da može izolovati određene zvukove, a druge isključiti. Pas reaguje na određene promjene u intonaciji glasa i na taj način veoma dobro razlikuje komandu od grdnje i pohvale. Uz to pamti i veliki broj riječi i tako uči da sluša i sarađuje sa čovjekom. Psi detektuju niskofrekventne zvukove, čak frekvencije od 16 Hz, pa do 100 kHz (maksimalni dijapazon kod ljudi od 20 Hz do 20 kHz), i uz veliku pokretljivost ušiju vrlo brzo mogu da odrede lokaciju izvora zvuka. Vid Uredi Za pse možemo reći da su daltonisti. Nova istraživanja ukazuju da psi, ipak, mogu da razaznaju neke boje, ali ne na način na koji to mogu ljudi. Takođe se ukazuje na činjenicu da psi mogu da razlikuju varijetete ljubičaste/purpurne boje i nijanse žute boje. Kako su pseća sočiva ravnija od ljudskih, nemoguće je da psi vide detalje, ali sa druge strane, pseće oči su osjetljivije na svjetlo i pokrete. Neke rase, imaju vidno polje čak i do 270° (u odnosu na ljudskih 180° ) Kretanje Uredi Termin hoda kod psa odnosi se na primer njegovih koraka pri različitim brzinama, a razlikuje se u ritmu i vrsti koraka. Kod kretanja psa mogu postojati mnoge greške. Na primer, kod rakovog hoda pasje telo se nalazi pod nekim uglom u odnosu na smer hoda. Drugi nazivi za ovaj hod su bočno vijuganje, bočno kretanje i skretanje. Kravlji hod je vrsta hoda kada su skočni zglobovi zadnjih nogu okrenuti prema unutra. Način i brzina kojom pas hoda na takmičenjima razlikuje se od rase do rase. Neki se po ringu kreću većom brzinom, drugi poprilično sporo. Važno je da svaki vlasnik psa izlaže onog kojeg će moći da prati tokom trčanja u ringu, jer će u suprotnom pas biti sputan pri kretanju. Za starije osobe je važno da ne izaberu psa koji će ih umarati na izložbi jer tada ni pas neće biti predstavljen kako treba. LAKI KAS – Opušteni pokreti, obično prihvaćeni kao prelaz između hodanja i bržeg kretanja. Prednje i zadnje noge na svakoj strani pomeraju se harmonično. OBIČAN KAS – Ritmičan, dvostruki dijagonalni hod kada noge, po dijagonali suprotnih uglova tela, lako dotiču zemlju- zadnja desna noga sa prednjom levom, zadnja leva sa prednjom desnom. LAKI GALOP – Hod koji ima tri takta kod svakog iskorakaa. Dve noge se kreću pojedinačno, a dve kao dijagonalni par. Hod podseća na ritam konjića za ljuljanje. Sporiji je od galopa i ne umara psa. GALOP – Najbrži hod, kada su sve četiri noge u vazduhu u isto vreme. KAMILjI HOD – Hod pri kojem se prednja leva i zadnja leva noga kreću unapred zajednički, a slede ih desna prednja i desna zadnja noga. PARADNI HOD – Gotovo identičan hodu običnog konja ili ponija, kad pas prednje noge diže visoko. Patuljasti pinč ima takav hod.[19] Ishrana Uredi Detaljnije: Zdravlje psa Trenutno se vodi diskusija o tome da li su domaći psi svaštojedi ili mesojedi. Kako su klasifikovani u red Carnivora, ne mora obavezno da znači da pseća ishrana mora biti isključivo meso. Psi su neobavezni mesojedi i ne zavise isključivo od proteina koji se nalaze u mesu, kako bi zadovoljili prehrambene zahtjeve. Raznovrsne su namirnice na jelovniku pasa, uključujući mlijeko, mliječne proizvode, jaja, povrće, voće i žitarice. U divljini, psi češće jedu ovakvu hranu, pošto je mnogo teže doći do mesa. Ponekad, psi jedu travu, čime neutrališu kiselinu u crevnom traktu, a moguće je i da ovim izazivaju povraćanje, kako bi izbacili nepoželjnu hranu. Razmnožavanje Uredi kučići spavaju Profesionalni odgajivači pare pse samo za određenu svrhu. Ponekad se psi pare kako bi se dobili kučići za prodaju, a nekad da bi se dobili šampioni na izložbama. Ovdje je riječ, uglavnom, o ljudima koji su iskusni i vični ovom poslu. Osim ovakvih razmnožavanja, koja možemo nazvati odgovornim i u svrhu održavanja nivoa kvaliteta rase, često se zbog zarade ulazi i u neodgovorno odgajanje pasa i preprodaja „naveliko“. Pojavljuju se tri legla jedne kuje, u jednoj godini! U najvećoj mjeri, ovome pogoduje neozbiljnost u kinološkim savezima. Plodnost Uredi Sve pripitomljene vrste su kooperativne u procesu parenja. Osnovno ponašanje koje je različito kod pasa u odnosu na divlje kanide jeste gubitak veze između pojedinog mužjaka i ženke. Takođe se cijeni i mogućnost kuje da se tjera u bilo koje doba godine i to po mogućstvu dva puta, za razliku od divljih kanida koji se tjeraju jednom godišnje i to najčešće u kasnu zimu. Zdravlje Uredi Psi boluju od raznih bolesti, od kojih se neke mogu prenijeti i na čovjeka i druge životinje, dok su druge jedinstvene samo za pse. Bolesti Uredi Od infektivnih zaraza, pse najčešće povezujemo sa bjesnilom, štenećakom i parvovirusom. Od urođenih bolesti kod pasa su najčešće displazije kukova, razne vrste epilepsija i plućna stenoza. Skoro svaka bolest koju može dobiti čovjek može dobiti i pas (osim specifičnih bolesti za čovjeka), kao što su rak, bolesti zuba, srca, itd... Paraziti Uredi Najčešći paraziti su buve i gliste. Životni vijek Uredi Životni vijek varira od vrste do vrste. Tako da gigantske vrste pasa žive, u prosjeku, od 7 do 8 godina, dok neki mali terijeri mogu živjeti i do 20 godina. Kod mješanaca, srednje veličine životni vijek je od 13 do 18 godina. Zapisano je da je najstariji pas živio 30 godina.[20] Iako se ne može predvidjeti niti kontrolisati koliko dugo će neka životinja živjeti, životni vijek se ipak produžuje ispravnom ishranom, vježbanjem, redovnim posjetama veterinaru i brigom o životinji. Psihologija pasa Uredi Najsigurniji način za razvijanje osećaja prema psima i njihovoj psihologiji je pažljivo posmatranje štenadi u leglu. Čak i pre nego što prestanu sisati, štenad počinje pokazivati karakteristike koje pseću vrstu čine korisnom ili problematičnom za ljude. Uspješan odnos čoveka i psa zavisi od mogućnosti vlasnika da `pročita` svog ljubimca i da može misliti kao pas.[21] Pas je životinja koja pripada čoporu, koji ima urođenu potrebu za životom u sistemu hijerarhije. Već sa 4 do 5 nedelja očigledno je koji dio legla je dominantniji i kako se ta dominacija iskazuje. Dominantno štene je ono koje prvo jede, koje započinje igru i ono koje se usudi izaći iz legla. Kad napusti leglo, štene dobija novo društvo koje čine svi članovi jednog domaćinstva, ljudi i životinje. Odvojeno od sigurnosti i topline legla, neće se opustiti dok potpuno ne upozna novu teritoriju. Jezik pasa Uredi Kako pas odrasta, razvija celi repertoar signala i držanja tela koji će objašnjavati njegovo ponašanje. Pas koji ima poverenja u čoveka pokazuje svoje osećaje u uzdignutom stavu na sve četiri noge, uspravnih ušiju i uzdignutog repa. Kada treba pokazati poslušnost, pas koji nije psihički jak, spustiće rep, staviti uši u vodoravan položaj i ponekad okrenuti glavu u stranu kako bi izbegao direktan pogled, a može čak leći na leđa.[22] Većina psećih znakova - od veselog mahanja repom do uplašenog režanja - prilično su lako razumljiva. Uzdignute ruke ili ruke kojima čovek vrši nagle pokrete (na koje su psi 40 puta perciptivniji od ljudi) kod psa mogu izazvati krivo tumačenje i potrebu za obranom. Tags: Psi knjiga o psima nega pasa uvod prakticni vodic za pse enciklopedija pasa dresura dresiranje pas briga izbor biranje psa

Knjiga tekstova iz zaostavštine jednog od modernih klasika srpske književnosti. Nastajali pedesetih godina, ovi polemički eseji nisu mogli da budu objavljeni u vreme svog nastanka. Jadinstveno svedočanstvo o velikom piscu i njegovom vremenu, o književnom i političkom životu. 2001; Broširani povez; latinica; 184 str.; Naziv: Progutane polemike (Priredio Jovan Radulović) Autor: Vladan Desnica Izdavač: `Stubovi kulture`, Beograd 2001. Bogdan A. Popović Svojevremeno je Vladan Desnica (1905-1967) s dobrim razlozima svrstavan i u srpsku i u hrvatsku modernu književnost. Progutane polemike svedoče da je, podjednako, reč o autoru čije su književne tvorevine (esejističke, pripovedačke, romansijerske), mada i ne samo one, s početka pedesetih bivale izložene osporavanju i žestokim, politički nimalo bezazlenim napadima. Najvećma u Zagrebu, gde je pisac živeo, ali su strele odapinjane i u Beogradu. Na napade je Desnica odgovarao, ali mesta za većinu njegovih replika, u tadašnjoj štampi i književnoj periodici, naprosto nije smelo da bude. Pojavljuju se tek sada, sa zakašnjenjem od pola veka. Jedan od razloga ovolikom zakašnjenju - tvrda vremena su, za umetnost bar, ipak relativno brzo prošla - bez sumnje se nahodi u malom broju Desničinih polemičkih tekstova. Koncepcijski se nisu uklapali u njegova potonja dela. Vidljivo je to i u ovoj knjizi: ona sadrži samo četiri progutane polemike, peti neposredan odgovor oponentima bio je objavljen. Dva načelna, književnoteorijska teksta na čelu knjige i jedno privatno, i te kako sadržajno pismo upućeno Aleksandru Tišmi, delom su i implicitno polemički zamišljena. Pored nabrojanih, u knjizi je samo još jedan Desničin tekst, i to pripovetka. Svi ostali su, zapravo, `predlošci` piščevim replikama, neophodni zbog potpune informacije o predmetu i načinu sporenja. I, u završnici knjige, nekoliki članci drugih autora koji evociraju okolnosti u kojima je Desnica živeo. `Argumenti` ideološki pravovernih čuvara duhovnog zdravlja i poretka (oni iz arsenala socrealističkog poimanja i vrednovanja književnosti) nisu, razume se, vredni komentara. Nekoliki markantni primeri se navode koliko podsećanja radi. Joža Horvat, na primer, Desničino, istini za volju ironično, zalaganje za ustanovljivanje `primjenjene književnosti` (čitati: funkcionalizovane) vidi kao put koji `neminovno vodi u sukob s progresivnim snagama u društvu i s istinitom književnošću`. Beogradski autor N. St. drži da je posredi piščeva `osveta `komunizirajućoj` literaturi, osveta zbog njene plodne godine`. Ivan Dončević, istim povodom, pita `kakav je to kulturni vakuum u koji tonu bez protesta ti jezoviti, vampirski glasovi`... Tvrdeći, usput, da je njegov roman Zimsko ljetovanje `mračna i nehumana knjiga`, Đuro Šnajder uverava općinstvo da Desnica pripovetkom `Pred zoru` napada `sam život i ono što i čini njegov smisao`... Marin Franičević Zimsko ljetovanje smatra školskim primerom `naturalističkog prilaženja životu`, opaža da kod likova seljaka `nema nikakve perspektive`, a da stvar bude još gora, `na 198 stranica teksta svega se jednom spominju partizani`. Kad sve svedemo na pravu meru, Desnica je bio u pravu: dobar deo ovakvih tekstova se doima kao `dojava upravnoj vlasti`, štaviše kao `ukazivanje na nedovoljnu budnost te vlasti`. Ipak, osećao je potrebu da se brani, pa i da uzvraća udarce. Činio je to različitim polemičkim postupcima, biranim prema `specifičnoj težini` povoda. Suvišno je isticati da je, u odnosu na svoje oponente (i kad je mislio da je predmet vredan rasprave), bio teorijski nadmoćan, kadar da porekne smislenost njihovih optužbi. Umeo je Desnica da se koristi ironijom i persiflažom, ili dijaloškom formom, da dramatski sučeli više stanovišta uključujući i sopstveno. Cela jedna mala istorijska i karakterološka studija o Zadru i okolini je u funkciji dokazivanja autentičnosti njegovog shvatanja realnosti. Nije mu bilo strano ni razobličavanje autokratskog karaktera pojedinih oponenata, ukazivao je na njihovu sklonost menjanju sudova, razotkrivao pozadinu njihovih napada. Pored svekolike svoje inventivnosti i superiornosti,bio je Desnica prinuđen (priroda režima u kome je živeo i stvarao nalagala je i dovijanje) da brani pravo na grešku, da odbija optužbe o svojoj ideološkoj reakcionarnosti, da dokazuje lojalnost. Progutane polemike su, nesumnjivo,jedno malo poznato a rečito svedočanstvo o političkoj i duhovnoj klimi koja je pre pola veka pritiskala ove prostore. Da nije bio onemogućen, Desnica bi se u pravo vreme svrstao među eminentne borce za integritet umetnosti, za moderne orijentacije. Pri svemu, relevantnost njegovih polemičkih tekstova delimično je uslovljena i prirodom njihovih (krajnje efemernih) povoda. Zato je odlučujuće značajno što su u ovu knjigu uključeni piščevi `Zapisi o umjetnosti` i opsežno pismo Aleksandru Tišmi. Prozni pisac najvišeg reda je, nesporno, bio odličan polemičar, ali i kompetentan teoretičar književnosti, vičan estetičkom i autopoetičkom promišljanju koje nema ograničen rok trajanja. Bastina: Svadje ili odbrana coveka u `Progutanim polemikama` Vladana Desnice Kisov prethodnik po svim terenima Okrenuo ledja klevetama: Vladan Desnica Na kongresu Saveza pisaca Jugoslavije u Sarajevu pocetkom pedesetih, doslo je do incidenta. Akteri fizickog obracuna bili su Gustav Krklec i Vladan Desnica. Satiricni casopis Jez bio je jedino glasilo koje je dalo komentar na ovaj dogadjaj, a on je glasio: Kako je Vladan Desnica postao Vladan Pesnica. Posle ovog dogadjaja proslo je skoro pedeset godina. O tome sta se sve desavalo izmedju Desnice i njegovih knjizevnih savremenika saznali smo tek nedavno iz dosad neobjavljivanih i nepoznatih tekstova pisca sakupljenih pod zajednicki naziv `Progutane polemike` u izdanju Stubova kulture. - Ni sama ne znam koliko stampanjem postujemo tatinu volju, jer neki su tekstovi momentalna reakcija na napad bez distance, sto nije bio uobicajen nacin tatinog pisanja. Mozda to moze biti interesantan dokument o coveku u datom vremenu ili kao ilustracija licnosti autora i njegova temperamenta, pise iz Zagreba Natasa Desnica - Zerajic, cerka pisceva. Vreme o kome govori Natasa Desnica su godine posle Drugog svetskog rata. Pisac tada pocinje da objavljuje i zivi kao pisac profesionalac, bez drzavnog polozaja i politicke zastite. To doba obelezila je vladavina `komunizirajuce` knjizevnosti i hvalospeva prugama i industrijalizaciji. Neslaganje sa ovakvim poretkom u knjizevnosti, navelo je Desnicu da se ironicno podsmehne aktuelnoj domacoj knjizevnosti, sto mu je stvorilo mnogo neprijatelja i problema. Savremenici su Desnici pripisali prirodjenu aristokraticnost i skromnost. `Bio je potomak Stojana Jankovica, uskoka, serdara i venecijanskog kavaljera, artisticki vitez u drustvu knjizevnih uskoka sto su upravo tamanili dobro bogate bosanske trpeze`, pise Cedo Prica, jedan od savremenika Desnicinih. Bas te `knjizevne uskoke` i anonimna piskarala, najteze je pogadjala britka rec velikog pisca. Opsta hajka na Desnicu otpocela je oko 1952, posle objavljivanja eseja `Zapisi o umetnosti` u casopisu `Krugovi`. Ono sto je najvise naljutilo ideoloske cuvare, sudeci po broju reagovanja, bila je njegova ideja o `primenjenoj knjizevnosti`, analogno sa nekim ograncima likovne umetnosti. Tako se anonimni N. St. Zapitao `da nije ovo Desnicino zalaganje osveta komunizirajucoj literaturi zbog njene plodne godine`. Ivan Doncevic pise o `kukavicijim jajima Vladana Desnice` i njegovoj opasnosti po omladinu, posto on `sa nasim vremenom, nasim ljudima i nasom stvarnoscu nema nikakve veze`. Joze Horvat, pak zamerio je piscu na ` reakcionarnim shvacanjima koja vode u sukob s progresivnim snagama u drustvu i sa istinskom knjizevnoscu`. Sredstva kojima se stupalo u napade na Desnicu, zaista nisu birana. Prigovarano mu je da je `zakasneli pisac`, a njegov prvi roman `Zimsko ljetovanje` docekan kao nesto `prazno`, `prljavo`, `pusto`, `sitno`, `nerazumljivo` i `dosadno`. Koliko su apsurdne ove optuzbe, svedoci to sto su Desnicina dela nominovana za sve vece knjizevne nagrade u to vreme i pored toga sto su se mnogi svesrdno trudili da do toga ne dodje. Moglo bi se s pravom reci, smatra recezent ovog izdanja, Jovan Radulovic, da je Desnica pravi Kisov prethodnik po svim terenima knjizevnosti, umetnosti, teorije, krece se superiorno, uvek na granici ironije i sarkazma, i ma koliko ga vredjali - on svoje polemicke suparnike postuje, ali ih sledeci zdravu logiku i poznavanje stvari, sabija u misju stupicu. Desnica je strpljivo pisao odgovore na sve napade svojih neistomisljenika, ali tada niko nigde nije zeleo da ih objavi. `Odrzavanje i najformalnijih drustvenih veza sa mnom smatrano je krajnje neoportuno, sa nepozeljnim prakticnim posljedicama`, prica Desnica. `Bilo mi je uskraceno pravo koje se daje svakom optuzeniku da se pre izricanja presude pita: ima li nesto da kaze u svoju odbranu?` Upravo od tih odbrana pisca od napada u kojima se on poziva na `neophodnost trpljenja razlicitih stavova` i `nemogucnost konacnosti i apsolutnosti`, iz odbrane licne i odbrane umetnosti, svega onog sto je zeleo da kaze, a bilo mu je uskraceno, sastavljena je ova zbirka. Jedan od odgovora, vec pomenutom Ivanu Doncevicu, tadasnjem predsedniku Drustva knjizevnika Hrvatske na njegov `veparski` napad, odgovor `bez distance`, dao je sliku tadasnje knjizevne i drustvene klime kod nas tada: `Samo on (Doncevic) smije htjeti ono sto hoce i moci ono sto hoce. Jer, on je on. Tu je citav `knjizevni narod` kome on moze da stampa ili ne stampa`... U eseju `Zapisi o umjetnosti`, govori Desnica protiv svih Doncevica tog vremena, onih koji `provode dane na sjednicama, u zirijima u rjesavanju `strukturnih` pitanja i organizacionim poslovima - u administraciji umjetnosti`. Smatrao je zrtvama te `rudare poezije`. Aleksandar Tisma je pri jednom susretu sa vec ostarelim Desnicom zabelezio njegove reci da `covek kada dugo pise i postane stariji, onda mu je zapravo stalo do misljenja svega dva-tri covjeka koji su mu najblizi. To su nekoliko prijatelja iz skolskih dana, zena, i gotovo`. Tvrdnja preskromna, ili pregorka? Desnica je okrenuo ledja kleveti i klevetnicima i usao u sve izbore jugoslovenske knjizevnosti. Nin 20.12.2001. Progutane polemike Prvi put, posle skoro pola veka, objavljeni su izuzetno vredni polemički tekstovi iz zaostavštine Vladana Desnice S nekoliko knjiga istraživačko-interpretativnog i dokumentarnog karaktera, iz osamdesetih, posebno s delom Ratka Pekovića Ni rat ni mir (Panorama književnih polemika 1945-1965), naši posleratni književni sporovi, kao svojevrstan nastavak predratnog sukoba na književnoj levici, uglavnom su rasvetljeni. Njihovi učesnici nisu više među živima, a njihova preganjanja oko `književnosti u službi naroda` ili, recimo, oko `novog čoveka` i `nove literature` i `književnosti kao subjektivnog odraza objektivne stvarnosti`, današnje književne naraštaje zanimaju koliko lanjski sneg. Gotovo je sasvim usahnula i čitateljska znatiželja za svedočanstva o dobu kada su književnost i umetnost u celini trebalo da budu podređeni partijskom diktatu i utilitarizmu. Prelazeći u nadležnost književne arheologije, izgledalo je da nam geneza i istorijat ovih književno-političkih nesporazuma ne mogu više otkriti ništa novo i uzbuđujuće. Da stvari, ipak, nisu uvek onakve kakve nam se čine, govori nam jedna nedavno objavljena knjiga Stubova kulture - Progutane polemike Vladana Desnice, koju je priredio Jovan Radulović, veliki poznavalac i promoter dela ne samo ovog nego i drugih srpskih pisaca u Hrvatskoj. I do pojave ove knjige znali smo, doduše, da je svojim delom Desnica bio među najzaslužnijima za osvajanje moderniteta u našoj posleratnoj književnosti i da je zbog toga dugo bio na meti dogmatske kritike i ideološke diskreditacije. Znamo ga i kao polemičara koji se hrabro odupirao takvim napadima ali tek iz Progutanih polemika saznajemo da njegove najvažnije i najsnažnije reakcije na takvae napade nikada nisu objavljene jer su ih sve redakcije odbijale, i da ih je pisac ostavio potomstvu u fascikli koja nosi naslov kao i ova knjiga u kojoj se one prvi put pojavljuju. Podsećajući da je Desničin književni rad obeležio pedesete godine prošlog veka, kada je on rado sarađivao sa izdavačima i časopisima iz svih glavnih književnih centara tadašnje Jugoslavije, Radulović podseća: `To su bile godine kad se na prostoru književnosti i oko nje vodila žestoka bitka i žučne polemike tradicionalista i modernista, sudara dogmatskih i antidogmatskih mišljenja, osporavale nove poetike, podsećalo na političku prošlost i porodično poreklo. Sve je to moralo okrznuti i Desnicu, iako se trudio da bude izmaknut, bez državnog položaja i sinekure, pisac profesionalac koji je živeo od svog književnog i prevodilačkog rada, bez ikakve političke zaštite.` Dežurni ideolozi (Jože Horvat, Marin Franičević, Đuro Šnajder...) žestoko su napali već prvu Desničinu knjigu, roman Zimsko ljetovanje a najtežu artiljeriju upotrebili su posle pojave njegovih Zapisa o umjetnosti u časopisu Krugovi 1952. godine. Već pomenute budne ideološke čuvare i dobar broj anonimnih piskarala, pa čak i humoristički list Kerempuh, Desnica je izazvao i naljutio zahtevom da se uvede u upotrebu termin `primijenjena književnost` kojom bi se označile pojave slične onima iz likovnih umetnosti. Ako bi postojala takva književnost, zaključuje on, `sve bi praktičke, programatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjesto pod suncem`. Na arsenal izrečenih optužbi ne vredi trošiti prostor. Uostalom, kako primećuje Radulović, akteri ovih polemika uglavnom su mrtvi, ono što su branili davno je mrtvo i prevaziđeno, mnogo šta se promenilo... Bitno je, međutim, kako on kaže, da je ostala reč velikog pisca, potvrda i ispravnost njegovih ubeđenja, britka i oštra reč koja, u mnogo čemu, podseća na kasnije književne obračune i `časove anatomije` Danila Kiša. Moglo bi se, dodaje Radulović, s pravom reći da je Desnica pravi Kišov prethodnik - po svim terenima književnosti, umetnosti, teorije, kreće se superiorno, uvek na granici ironije i sarkazma, i ma koliko ga vređali - on svoje polemičke suparnike poštuje, ali ih, sledeći zdravu logiku i poznavanje stvari, sabija u mišju rupu. `Progutanim polemikama` Radulović je dodao i neka druga nepravična i tendenciozna osporavanja Desničinih knjiga i njegove odgovore na njih, kao i Desničinu izuzetno zanimljivu poetičku ispovest u pismu što ga je 1952. uputio Aleksandru Tišmi. No, posebnu draž ovoj nevelikoj knjizi dali su odlomci iz Kazivanja Dušana Kostića (Velizaru Brajoviću, 1994) i Bilježnice namjernog sjećanja (Konzor, Zagreb, 1996) Čede Price o jednom incidentu na nacionalnoj osnovi između Desnice i Gustava Krkleca. Do incidenta je došlo u jednoj sarajevskoj kafani na večeri za vreme održavanja Kongresa Saveza pisaca Jugoslavije tokom koje je Krklec provocirao Desnicu. Kostić priča: `U početku sam to shvatio kao šalu, kolegijalno peckanje s aluzijama koje su bivale sve određenije, i nijesam nazirao ništa otrovno, sve dok ne poče da ujeda: `Znam jednog pisca koji je za vrijeme rata lijepo i dobro sarađivao s Talijanima dolje u Zadru, pisao članke u njihovim tamo novinama, čak je priredio za njih i gramatiku našeg jezika...` Još napravi nekoliko bodlji, kao šaleći se, na Vladanovo `četništvo` i uskočku prošlost njegovih predaka, proslavljenih inače u narodnim pjesmama. Već je počelo da biva neprijatno. Osmotrim ispod oka Vladana. Sjedi pognute glave, bez riječi, sve tamniji u licu. Najzad, prekida Krkleca, valjajući riječ po riječ: `A ja znam jednog pjesnika, ustaškog pukovnika, koji je bio urednik ustaškog lista u Zemunu!` I punu, još nenačetu čašu špricera sasu Gustavu pravo u lice, a onda pesnicom žestoko opali u sljepoočnicu iznenađenog čovjeka. Krklecu padoše naočari, ukaza se od njih ogrebotina i malo krvi na lijevoj sljepoočnici. Nevjerovatno. Neočekivano! Potpuni šok.` Čedo Priča će u svojim beleškama reći kako ni Desničin aristokratizam nije mogao nadvladati moralnu povredu što su je prouzrokovale Krklečeve reči, prisećajući se Krležinih metafora o balkanskoj krčmi koje su mu tada počele da liče na golu istinu. No, da je Desničin status u Hrvatskoj dodatno komplikovala i činila delikatnijim činjenica da je Srbin, pokazuje i jedan zapis Ive Kušana iz Foruma (časopisa HAZU) iz 2000 (br.7-9) u kojem se nekadašnje prijateljstvo i redovno nedeljno sastajanje s Desnicom, u skladu s duhom vremena, opravdava imperativom da je bilo nužno `znati šta oni (Srbi) misle`. U jednom broju zagrebačkog časopisa Republika iz 1999, u tekstu koji se bavi pitanjem gde spadaju tzv. granični pisci, može se takođe videti da je Desnica doživljavao neprijatnosti zbog svoje nacionalne pripadnosti. Ovog puta je reč o pripremi edicije Hrvatska književnost u 120 knjiga koju je 1961. pokrenula Matica hrvatska i za koju se od Vladana Desnice, preko Matičinog tajnika Jože Horvata, traži da se izjasni da li se smatra hrvatskim ili srpskim piscem. Njegov prvobitni odgovor da se oseća kao jugoslovenski pisac, nije prihvaćen kao zadovoljavajući pa je prepiska nastavljena sve dok Desnica nije napisao da se smatra u isti mah i hrvatskim i srpskim i da stroge alternative podele ne prihvata: `Ako Vas ovaj moj odgovor zadovoljava, bit će mi drago; ako ne zadovoljava - hvala bogu!` Od uvrštavanja u neku književnu ediciju, daleko mu je, piše, važnije da se u njegovom stavu o ovom pitanju `nikad neće moći da nađe ni najmanji tračak nečega što bi moglo da sliči na pregonjenje, na tjesnogrudost, na šovinizam`. SAVA DUTOVIĆ Danas 04.01.2002. Iznenadni Vladan Desnica Otkrice nepoznatih tekstova nekog znacajnog pisca za knjizevne sladokusce uvek predstavlja poseban dogadjaj, a samo piscevo delo time biva iznova kontekstualizirano i potpunije protumaceno. Knjiga `Progutane polemike`, nedavno objavljena u Stubovima kulture, donosi, izmedju ostalog, tekstove Vladana Desnice koji su pola veka cekali na objavljivanje. U pitanju su piscevi odgovori na ideologizirane kritike i invektive koje se Desnici pedesetih godina, na racun njegovih romana, eseja i zapisa o pitanjima umetnosti, upucivali branitelji socrealisticke knjizevne doktrine - Joze Horvat, Marin Franicevic, Ivan Doncevic i drugi, zamerajuci mu `reakcionarnost i dekadentnost`. Desnica koji danas, medjutim, spada medju klasike srpskog i hrvatskog modernizma, iz istih ideolosko-politickih razloga, nije u svoje vreme dobio priliku da neposredno odgovori na `prigovore`. Zeljom Desnicine cerke, a zahvaljujuci Jovanu Radulovicu, koji je i priredio knjigu, kao i Stubovima kulture, takva prilika realizovana je tek posthumno. U Kulturnom centru Beograda knjigu su predstavili Gojko Bozovic i priredjivac. `Progutane polemike` sadrze Desnicine `sporne` zapise o umetnosti i liku umetnika, kao i pripovetku `Pred zoru`, zatim zucne komentare tih tekstova iz pera pobornika socrealizma, Desnicine utuke na utuk, ali, tu su i pozitivne recepcije njegovog dela poput one Aleksandra Tisme iz 1972... `Uz `Knjigu o zmaju` Laze Kostica i `Cas anatomije` Danila Kisa, ovo je treca vazna polemicka knjiga u srpskoj knjizevnosti`, rekao je Bozovic, skrecuci paznju na dva kljucna kruga tema o kojima Desnica raspravlja, a to su pitanja autonomije knjizevnosti i u okviru njih tzv. primenjene knjizevnosti, za koju se Desnica zalagao, kao i pitanja njene modernizacije, sto je sve bilo u suprotnosti sa vladajucom ideologijom. `Usvajanje tih stavova u onom vremenu moglo je dovesti do istinske modernizacije nase literature, nasuprot tadasnjoj sveprisutnoj funkcionalizaciji`, smatra Bozovic. Radulovic je istakao da ovi Desnicini tekstovi mogu stajati ravnopravno sa onima po kojima je ovaj pisac poznat i zahvaljujuci cemu ravnopravno pripada dvema kulturama - i srpskoj i hrvatskoj. O. Stosic Dnevnik 08.01.2002. `PROGUTANE POLEMIKE` VLADANA DESNICE Lekcije iz umetnosti Našavši se sam protiv svih njih, Desnica je superiorno, u stilu istinskog umetnika i velikog erudite, raskrinkao i njihove metode i njih kao (ne)ljude, očitavši im lekcije iz književnog stvaranja i umetnosti `Progutane polemike` Vladana Desnice (takav naslov mogao im je dati samo autor `Zimskog ljetovanja` i `Proljeća Ivana Galeba`) čamile su, neobjavljene, u piščevoj fascikli pune četiri decenije, i još jednu deceniju kod izdavača njegovih izabranih dela u četiri knjige (pošto se nisu mogle uklopiti u koncepciju tog izdanja) da bi tek nedavno ugledale svetlost dana kao posebna knjiga, u izdanju izdavačke kuće `Stubovi kulture` iz Beograda. Knjigu je priredio književnik Jovan Radulović. Optužen za `reakcionarna shvatanja` Još od izlaska svoje prve knjige, romana `Zimsko ljetovanje`, kojim se predstavio kao pisac od formata, Vladan Desnica bio je izložen brutalnim napadima, koji su kulminirali povodom objavljivanja njegovih `Zapisa o umjetnosti`u zagrebačkim `Krugovima`, 1952. godine. I dok je `Zimsko ljetovanje` proglašeno za mračnu i nehumanu knjigu, a njegovom autoru prebacivao da je izgubio dodir s rodnom zemljom i njenim ljudima, `Zapisi o umjetnosti` , posebno fragment pod naslovom `Primijenjena književnost`, bili su novi povod da se Desnica optuži za `reakcionarna shvatanja u oblasti teorije umjetnosti i društvene prakse`, da mu se prigovori kako je on protiv životnih motiva u umetnosti, i kako on pledira protiv društvene aktivnosti pisaca i umetnika. Sličnim optužbama i insinuacijama kolega pisaca, književnih kritičara i anonimnih piskarala Desnica je bio zasut sa stranica književnih glasila i dnevnih novina. Kao da su se svi prepoznali i našli svoje mjesto u `primijenjenoj književnosti`, čije je ozvaničenje Desnica ironično predložio u spomenutom fragmentu, dajući, čak, toj i takvoj književnosti prednost nad onom drugom, pravom! Kao da je sve njih pogodila njegova bespoštedna tvrdnja da `neuspjelo umjetničko djelo ne samo što nije umjetnički vrijedno, već najčešće nije vrijedno ni kao bilo što drugo. Ili, još drukčijim riječima, umetničko djelo, koje nije umjetničko djelo - nije naprosto ništa. Tu ne vrijedi ona poslovica: neuspjela cipela još uvijek nije dobra papuča.` Obest Desničinih napadača bila je tolika da su pokušavali da ućutkaju svakog dobronamernog kritičara njegovih knjiga. Žestoko su se protivili unošenju njegovih tekstova u zbornike, a Ivan Dončević, čiji napad Desnica naziva veparskim, kao član komisije za Hrvatsku, žučno se ogradio od učešća u dodeli prvomajske nagrade Saveza književnika Jugoslavije Desničinoj knjizi novela `Olupine na suncu`. Desnica je na svaki taj napad odmah odgovorio, `bez uvijanja i bez zaobilaženja`, čak i `Kerempuhu`, ali na te njegove odgovore oglušile su se redakcije svih glasila u kojima su objavljeni napadi na njega, pa je morao da ostane `prisilno nijem`, i nije mu preostalo ništa drugo nego da te svoje odgovore pohrani u fasciklu, pod gorkim naslovom ``Progutane polemike`. Knjiga `Progutane polemike` sadrži Desničine tekstove koji su bili predmet napada: `Zapisi o umjetnosti`, `Kako zamišljam lik umjetnika`, `Pred zoru` (pripovijetka), napade na njih i na Desničin roman `Zimsko ljetovanje`, i piščeve odgovore na te napade. Našavši se sam protiv svih njih, Desnica je superiorno, u stilu istinskog umetnika i velikog erudite, raskrinkao i njihove metode i njih kao (ne)ljude, očitavši im lekcije iz književnog stvaranja i umetnosti. I u ovim polemikama, on je ostao na visini svog starog zahteva da u književnom delu svaka rečenica mora da sadrži neku estetsku vrednost, to jest da mora biti umetnička, pa im je mesto u korpusu njegovih eseja, članaka i pogleda. NJegov tekst `Kako zamišljam lik umjetnika` u potpunosti deli shvatanja glavnog junaka njegovog romana `Proljeće Ivana Galeba` o umetnicima, i gotovo je doslovan Galebovim meditacijama u toj temi. Dela koja traju Desničine napadače odavno je prekrio zaborav, a njegova dela traju, doživljavajući nova izdanja i stičući nove poštovaoce. Umetnici, i mlađi i stariji, prema njihovim visokim kriterijumima i dometima, mogu da sagledavaju sebe i da provjeravaju svoja shvatanja o umetnosti, a čitaoci će u njima nalaziti prvoklasnu lektiru. I u `Progutanim polemikama`.... Primijenjena književnost Analogija s likovnim umjetnostima porađa im spasonosnu ideju: kao što su se tamo odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne provede i na području književnosti? Govorim bez šale. Kakvi bi se teoretski razlozi tome protivili? Preostala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, programatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne? Ja sam za primijenjenu književnost. Milan R. Marković

Василиј Аполонович Григоренко Како у време србофоба Јосипа Броза Тита, тако у доброј мери и данас, српски најамнички властодршци чине све да се Србима као народу укине историјско памћење на своју велику историју, на своје херојске претке. Пример тешког обољења историјске свести у главама многих Украјинаца или Црногораца, где се процесима украјинизације и црногоризације читавим покољењима наметала потпуна анамнеза њихове благочестиве историје – показује нам колико губитак историјског памћења може бити погубан. Није тешко докучити каква је будућност младог Украјинца који не види брата у Русу, него у Американцу, или каква је будућност младог Црногорца који не види брата у Србину него у Американцу. Дакле, у склопу тог пројекта историјске анамнезе Срба, свакако се налази и прикривање светлих момената заједничког српско-руског братства по оружју. Због тога сматрам да је добро подсетити на храбре руске морнаре који су пре сто година (1914 и 1915. г.) са својом српском браћом витешки бранили нашу Отаџбину. Само у четири заједничке гробнице (на Новом гробљу у Београду, Петроварадину у Новом Саду, гробљу у Зрењанину и гробљу у Сенти), сахрањено је преко 330 руских војника, учесника Првог светског рата. Нека је слава руским херојима који су својом крвљу бранили и нашу Отаџбину, а српски народ никада не сме заборавити ту братску љубав и несебичну пожртвованост руске браће у борби против заједничког непријатеља. У тексту који следи, нешто више о Василију Аполовичу Григоренку, једном од тих руских хероја о којима се на жалост у Србији тако мало зна… Сергеј Николајевич Смирнов На ничим изазване патолошке изливе евроеурофорије српских властодржаца, најбољи одговор је сведочење о вековним мрзостима Запада према српском роду и сведочење о вековном братству Срба и Руса… * * * Када Руси за некога кажу да је “масштабнаја” личност, то је тешко једном речју превести на наш језик, јер тај појам подразумева свеобухватног и веома талентованог човека, изузетно широког опсега знања, интересовања, образовања – како би наш народ рекао – Бог га је за све обдарио. Један од таквих “масштабних” личности био је и Сергеј Николајевич Смирнов, који је својим делом оставио упечатљив траг и у руској и у српској науци и култури. Поједини великани захваљујући свом таленту и раду достигну у својој области инетресовања изузетне резултате, међутим када је у питању Смирнов, тешко је и побројати сва интересовања Смирнова у којима је показао изузетну надареност. Био је веома талентован инжењер, врстан архитекта, археограф и библиограф, археолог, нумизматичар, историчар уметности… – уз сва та занимања и хобије, био је и друштвено веома ангажован човек. С.Н. Смирнов рођен је у Петрограду 1877. године, упокојио се у Монтевидеу (Уругвај) 1958. године. По деди хероју Отаџбинског рата (Наполеонов поход 1812) Смирнов је по рођењу имао статус наследног дворјанина, а отац му је такође био војни инжењер и архитекта војних установа у руској царској престоници. По завршетку Првог кадетског корпуса у Петрограду (1893), по упутству Цара Александра I уписује Институт инжењера железнице, где дипломира 1898. године. Са супругом Н.А. Масловском (оженио се 1904. године) имао је двоје деце, сина Михаила и кћерку Елену. Истиче се у различитим пројектима, па и каријера брзо напредује од Титуларног саветника (1903) за само 6 година постаје Дворски саветник (1909). Имајући у виду његов каснији научно истраживачки рад у Србији, само је Промисао Господња могла уредити тако да он те исте 1909. године ступи у Археолошки институт где је стекао полазна знања из историје древнеруске уметности и грађевинарства. Он 1911. године завршава тај Институт и постаје Стални члан Археолошког института. Дакле, са титулом Дворског саветника следеће две године предано ради на изградњи храма Спас на води у Петрограду. За велелепни ентеријер храма био је најзаслужнији управо Смирнов. Овде треба истаћи следеће, што ће се показати као врло важно и у раду Смирнова у Србији – пре него што се прихватио посла на изградњи храма Спас на води веома пажљиво изучавао руску средњевековну архитектуру, не устежући се од путовања ради обиласка многих руских спчоменика средњевековне архитектуре. Ускоро по његовом освећењу Смирнов је унапређен у дворски чин камер-јункера двора Његовог императорског Величанства. На жалост, то ремек дело руске архитектуре срушили су безбожници 1932. године. Као дворјанин Смирнов је често био ангажован у хуманитарним пословима дечијих домова, попут ангажовања у дечијем дому при Канцеларији Царице Марије, као и дечијег дома Јелисавете и Марије у Павловску где је једно време био и директор. Захваљујући највише њему, квалитетно је одрађен огроман посао на сређивању богатог инвентара, уметничке колекције и библиотеке Павловског дворца. Очигледно је то искуство и предодредило његов огромни ангажман у помоћи руским избеглицама после несрећне револуције, овај пут на српском двору. Поред стручно инжењерских радова и друштвеног ангажмана који смо поменули, још две области “свестраног” Смирнова треба посебно истаћи, а то је научни рад и рад на проучавању историје уметности. Када имамо у виду заиста запрепашћују преданост раду и сву његову изузетну радну способност, опет не може да не задиви његов бесконачан списак занимања и интересовања, како у “руском” тако и у “српском” периоду његовог живота. Да сада побројимо само нека интересовања из “руског” периода његовог живота: Стални члан Архивске Петроградске губернијске научне комисије, Члан Ревизионе комисије друштвене управе Петрограда, Члан Комисије за изградњу Сабора Свете Тројице на месту изгорелог Тројицког сабора у Петрограду, Председник управе Петроградског индустријског акционарског друштва, Члан Ревизионе комисије Акционарског Средњеазијског нафтно-индустријског друштве “Санто”, а навођење учешћа у свим добротворним фондовима у којима је учествовао Смирнов, одузело би много простора. И упркос свим овим чињеницама о несвакидашњој заузетости, Смирнов ни у Русији ни у Србији није био неми посматрач догађаја око себе, већ активни учесник у многим од њих. Једна дивна каријера једног свестрано надареног руског дворјанина, један примеран породични живот који је то пратио, прекинут је попут каријера хиљада благочестивих Руса након “Крвавог Октобра” и доласка “синова пакла” на власт у Русију. Следе месеци затвореништва, прво у Перму, потом у Москви, да би коначно некако успео да се са породицом дочепа Србије – “резервне Отаџбине” десетине хиљада руских емиграната. После плодотворног рада у новој Отаџбини о коме ћемо опширније писати у даљем тексту, такође при двору (овај пут Краљевском), Смирнову као и многим другим руским емигрантима, било је суђено да беже и из Србије по доласку комуниста на власт. Из Србије Смирнов одлази у Уругвај, где је под неразјашњеним околностима 1958. године завршио свој животни пут. Дакле, Смирнов је наставио службу на двору православног монарха, овај пут на Краљевском двору Карађорђевића. Као што смо већ рекли, он је и пре доласка у Србији имао присне везе са Карађорђевићима, пошто је две године (1916-1918) био управник комплекса Павловског дворца који је припадао Ивану Константиновичу Романову, мужу српске принцезе Јелене, сестре Краља Александра Карађорђевића. Да кажемо да је и овај српски зет, кнез из царске лозе Романових, мученички завршио свој живот пошто је жив бачен у јаму под Алапеском у јулу 1918. године, а потом су у јаму са живим људима “црвене звери” бациле гранате. Његова супруга, српска принцеза Јелена, после мужевљеве смрти била је у затворима Перма и Москве и ослобођена је само захваљујући дипломатској интервенцији и храбрости и оданости самог Сергеја Николајевича Смирнова. Опис мисије ослобађања кнегиње Јелене, Смирнов даје у књижици која је објављена у Паризу, где је он сведочио у својству сведока пред чувеним Соколовом, који је водио истрагу о убиству Царске породице Романових. Он је кренуо у потрагу за кнегињом на Урал и Сибир са фалсификованим српским пасошем, ризикујући и сопствени живот. У томе му је свесрдно помогла “српска мисија” са српским амбасадором у Русији Спалајковићем на челу, који се код нових власти свесрдно залагао за Јелену Петровну. Само чудом Божијим је Сергеј Николајевич Смирнов преживео, иако је био на списку за стрељање и у Русији чак постоје публикације у којима се наводи да је он стрељан у Перму, јер је био на списку за стрељање. Спасао га је српски фалсификовани пасош и лажно сведочење српског официра Божичића да је он радник “Министарства српских железница”. Овде није згорег направити мали искорак и написати пар речи о Спалајковићу, великом и храбром српском дипломати који је до краја 1918. године био српски амбасадор у Русији, а после Првог светског рата дипломатску каријеру је наставио у Паризу, сад већ у Краљевини СХС. Наводимо сведочење руског дипломате Н. Трубецког из његове књиге “Рат на Балкану 1914-1917”: Дипломате су ми причали како је крајем јула 1918. године на једном од редовних пријема дипломатског кора, Лењин изјавио да је Царска породица стрељана. Спалајковић није могао да се уздржи, пришао је Лењину и пљунуо му у лице. Совјетска власт је била још слаба и инцидент је “заташкан”. Било је одлучено да се не обраћа пажња на једног “неваспитаног, неконтролисаног и болесног човека”.[1] Сама Јелена, кћерка српског Краља Петра, у тим данима је исказала изузетну храбросст, пожртвовање и оданост према мужу. Пошто су јој деца била на сигурном у иностранству, она се пре мужевог убиства новој власти обратила молбом да јој омогуће да подели судбину са својим мужем у затвору наглашавајући да због тога одбија евентуалну помоћ страних амбасада. После много перипетија и затвора, српски официри и Јелена су ослобођени, а по ослобођењу, Јелена 1919. године стиже у Шведску одакле са свекрвом и децом емигрира у Југославију. Са децом 1921. године одлази у Лондон. Дакле, пошто се 1919. године са породицом срећно дочепао Србије, Сергеј Николајевич Смирнов почиње са радом на Двору Карађорђевића као лични секретар Јелене Романове, истовремено започињући и инжењерски рад у грађевинском оделењу Двора, као и у Канцеларији Државног комесара по питању руских избеглица. Као и у Русији, један ангажман није довољан за неисцрпну енергију и неуморни дух Смирнова и оно што посебно импресионира, он на свим тим пољима оставља иза себе дубог траг и дело непролазне вредности. Као управник Двора Јелене Петровне која после 1921. године више времена проводи у Лондону него у Београду, Сергеј Николајевич Смирнов према речима Људмиле Кузмичеве у великој монографији “Руски некропољ у Београду” обавља посао читавог једног тима бринући о пословима и финансијама Јелене Петровне, организацији и протоколу њених званичних посета, финансијском обезбеђењу њене деце, регулисању статуса у дому Романових и у европској монархистичкој породици… На ангажовању Сергеја Смирнова на пословима везаним за пружање помоћи и организације живота руских емиграната у Југославији, сведочи обимна грађа у Архиву Југославије. Фонд кнегиње Јелене и на овом пољу је дао велики допринос у олакшавању живота многим руским емигрантима у Југoславији. “Друштво помоћи руској сирочади” такође се налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене и помагало је два сиротишта, у Белој Цркви и манастиру Хопово. Хуманитарни ангажман везан за Фонд кнегиње Јелене, Смирнов је обављао и као државни чиновник у ништа мањем обиму. Делатност Државне комисије за послове руских избеглица бележи огроман ангажман Смирнова све до 1944. године. И на крају трећи вид ангажовања Сергеја Смирнова на Двору Карађорђевића био је његов рад дворског инжењера и архитекте. Грандиозан рад и грандиозно дело Смирнова у овој области једноставно је непроцењиво. Несвакидашње умеће да брзо схвати суштину проблема и начин његовог решавања, било је као богомдано за руководиоца пројеката на Двору Карађорђевића. Руководио је изградњом нове краљевске резиденције на Дедињу, његове организационе способности исказане су и приликом организације изградње предивног меморијалног комплекса Карађорђевића у Тополи. Смирнов је за опремање храма у Тополи ангажовао “руски тим” врхунских стручњака потпомогнут неколицином српских зналаца. Да набројимо неке: Николај Краснов, Николај Мејендорф, Борис Образков, Владимир Предојевић, Виктор Шевцов, Иван Диков, Борис Иваншенцев. Да напоменемо да је поред ова три магистрална поља делатности Смирнова током његовог живота у Србији, благодарећи њему извршена озбиљна систематизација Библиотеке Краљевског Двора, која је Смирнову истовремено служила и као место на ком се бавио озбиљним научно-истраживачким радом. Овде посебно треба истаћи један ангажман који је од изузетног, непроцењивог значаја за целокупну српску културу. Ради се о послу прикуљања и анализи старих писаних споменика српске културе. Ослањао се на помоћ Руског Археолошког друштва Краљевине СХС које се такође налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене. На позив Краља Александра у лето 1922. године специјална експедиција на челу са С. Смирновим почела је рад на проучавању 29 српских манастира и цркава. У екипи је био и генијални Краснов, а ту су се налазили и научници истричари уметности, архитекте, уметници, фотографи и цртачи. Преко 500 цртежа храмова је прикупљено и тада је по први пут у српској истрији урађено једно комплексно истраживање средњевековног наслеђа Србије. Смирнов је као носилац пројекта уз велику помоћ својих пре свега руских колега, обавио то грандиозно истраживање. Касније је са Красновом организовао и личне експедиције ради проучавања српских средњевековних споменика на Космету и у Албанији. Истраживали су “Српске Свете Горе” на Скадарском језеру, у Овчарско-Кабларској клисури, на Фрушкој Гори и многе српске светиње у Србији, Црној Гори, и на просторима свих других српских земаља. Тај рад је био основа за касније Красновљево мозаичко “фрескописање” храма светог Ђорђа на Опленцу, где су у јединствен мозаички ентеријер храма уграђени мотиви из преко 50 најзначајнијих српских светиња различитих епоха. Колико је тај посао значајан, говори нам чињеница да у великој Русији није постојало тако комплексно истраживање највећих средњевековних светиња Русије какво су руски стручњаци извршили у Србији. Сав тај посао послужио је за касније још једно монументално истраживање Смирнова “Српске светиње у руским летописима” које је 1936. године уврштено у Јубиларну збирку “Руског археолошког друштва” у Краљевини Југославије. Огроман истраживачки рад је стајао иза овог подухвата и ту је први пут сачињен потпуни списак помена српских светиња у руским рукописима. Такође, Смирнов први пут у Србији публикује биографије тројице “знаменитих Срба у руској историји” – Митрополита Кипријана, Григорија Цамблака и Пахомија Логотета или Пахомија Србина како су га још ословљавали у Русији. И тако, одмах примећен у високим круговима како Царске Русије тако и Краљевине СХС, Смирнов је веома брзо стекао углед веома савесног и поузданог делатника коме се могла поверити било која дужност са стопостотном сигурношћу да ће посао бити обављен на веома високом нивоу. Интересантно је да су му и у Русији и у Србији стизале многе поруџбине за изградњу храмова, а сваки нови посао на храму, Смирнова је одводио у све дубља и дубља истраживања древне архиктетуре и наших светиња, што је и довело до описане импозантне улоге Смирнова у темељном истраживању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. Списак црквених ствари које је одабрао чувар Уметничког одељења Руског музеја из колекције Смирнова који се чува у Павловском дворцу-музеју, данас броји 220 јединица. Међу њима је и икона коју је Смирнов добио на поклон од Митрополита Скопског Викентија 1914. године, тако да Смирнова видимо и у улози великог сакупљача руских старина. С. Н. Смирнов је пројављивао и дубоко интересовање за нумизматику па је куповао каталоге са нумизматичких аукција. У ономе што је остало од његове библиотеке у дворцу-музеју у Павловску која је пре Револуције бројала више од 2 хиљаде томова, сачувано је и неколико тих нузмиматичких каталога. Владимир Мајевски, још један од веома интересантних личности руске емиграције у Србији који је живео у соби поред светог владике Николаја Велимировића у последњим данима његовог живота, описује један интересантан моменат из разговора Краља Александра са Смирновом. Краљ се интересовао за живот руске емиграције у другим земљама, а Смирнов је о томе опширно говорио и на крају рекао: “Ипак, захваљујући бризи Вашег Величанства, Руси не живе нигде тако добро као у Југославији”. Мајевски наводи да је на то Краљ одговорио: “Можда је то и тако, … али и Руси се нама одужују”. Иако “човек дела” током читавог свог живота, један од оних људи који никада нису знали за беспосличарење, који никада нису говорили о себи али је њихово дело говорило много о њима, ипак је написао и сопствене мемоаре. На жалост, ти мемоари великог поборника монархизма Сергеја Николајевича Смирнова, још нису објављени. Имајући у виду грандиозно дело и свестраност Смирнова, само српском немарношћу се може објаснити чињеница да ти мемоари нису још публиковани и нека ово буде и својеврстан апел на све оне који могу помоћи да ови изузетно важни мемоари великог руско-српског прегаоца и патриоте, угледају светлост дана. Јер, чак и без описа његовог живота у Уругвају, биографија Смирнова из руског и српског периода по богатству догађаја који су произашли у судбини овог изузетног човека, превазилазе уобичајене биографије и највећих људи. Српски народ дугује огромну захвалност овом истински великом Русу, нарочито за несвакидашњи допринос научном проучавању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. * * * На жалост, у Србији се мало зна уопште о војној помоћи Русије Србији у Првом светском рату. Ту празнину у српској историографији о руској војној помоћи делимично је попунила одлична књига Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића “Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата” у издању Института за новију историју Србије, која је 1914. године изашла из штампе. Двојну монархију Хабсбурга називали су и Дунавском монархијом и она је заиста господарила најважнијом европском реком. Њена Дунавска флота била је веома моћна и добро опремљена, са шест монитора и читавим низом помоћних бродова. Монитори су били својеврсне оклопне батерије опремљене кулама (које су такође биле заштићене оклопном заштитом) са хаубицама од 122 мм, као и оруђем мањег калибра и митраљезима, па су практично били нерањиви за српско пешадијско наоружање. Српска армија није имала заштиту од монитора Аустроугарске Дунавске флоте, није имала чак ни противоклопну артиљеријску муницију, а камоли подводне мине и торпеда. Нападнута од три моћне царевине и суседа Бугарске, Србија је јединог истинског савезника имала у Русији (уз Црну Гору) која се одмах несебично одазвала на позив за помоћ. Тако већ средином августа 1914. године (у овом тексту датуми су наведени по старом календару) у Србију стиже први руски морски одред под командом поручника са Црноморске крстарице “Ростислав”, нашег јунака Василија Аполоновича Григоренка. Истог месеца у Србију стиже и одред руских понтонера пуковника П.И. Доброва и други морски одред старијег пуковника Ј.Ф. Волковицког који је касније прузео заједничку команду над руским морнаричким јединицама у Србији. Сачуване су записане успомене многих учесника тих догађаја о ратним подвизима руских морнара у Србији. Сачуване су успомене и самог Григоренка али само до краја 1914. године, иако је он ратовао у Србији све до велике јесење офанзиве удружених аустро-угарских, немачких и бугарских снага на Србију у јесен 1915. године. Те успомене под називом “На Дунаву” штампане су у априлском броју журнала “Морски зборник” за 1916. годину. Из тих успомена се види да је руска морнаричка експедиција технички била недовољно опремљена и необучена (Григоренко наводи да су му дали у први мах 16 резервиста који су већ заборавили руковати подводним минама), па су били приморани на многе импровизације, што се наравно неминовно одражавало и на успешност дејстава јединице. Као илустрацију таквих невоља наводимо пример да је због одсуства торпедних цеви поручник Григоренко био приморан да од трупаца прави топовска постоља. Дакле, више од 100 година после Првог српског устанка и “трешњевих топова”, руски морнари у Србији су били приморани на сличне импровизације у Првом светском рату! Међутим, одсуство ваздушних пумпи за активирање торпеда, није се могло решити никаквом импровизацијом. Због тога је изгубљено доста вредних торпедских граната и пропуштено мноштво прилика за уништење непријатељских бродова. Григоренко пише да је огромна разлика између морске флотиле за коју су били обучени он и његови морнари и речне флотиле за коју су били слабо припремљени. Упркос заиста несвакидашњим тешкоћама, из успомена Григоренка провејава здрави хришћански оптимизам прожет дискретним хумором. Промисао је уготовила да Григоренко у Прахову за помоћника и преводиоца добије инжењерског поручника српске војске Карача (који је одлично знао руски језик – школовао се у Петрограду). Григоренко пише да се Карач одликовао веселом нарави и да је са њим делио добро и зло и провео у раду много бесаних ноћи без икаквог смештаја. Григоренко је одмах кренуо у обилазак и упознавање целокупне српске обале, практично од Торлака до Шапца и Богатића. Прве мине марке “Вајтех”[1] Григоренко и његови морнари постављају код Остружнице. У Дубку су Аустријанци већ приметили њихов рад па се због мале ширине Саве на том месту морало прећи на рад ноћу, а погодан бреговит терен омогућавао је да се дању мине припреме за ноћно постављање у воду. Из Дубка, руска експедиција је стигла у Шабац, потом у Богатић. Руска понтонска инжењерија је још 24 августа (6. септембра) 1914. године учествовала у постављању понтонског моста код Новог Села преко кога су српске пешадијске јединице прешле на територију Срема. То је било могуће јер су руски морнари уз огромне напоре успели поставити 4 мине које су онемогућиле напад монитора на мост. На 30-40 метара од ушћа Босута у Дунав, Аустријанци су направили канал у коме су била смештена два монитора. Опис акције са припремањем и поринавањем мине која је уништила канал (монитори који су пре тога често испловљавали из канала и гађали српске положаје, после ове акције су остали на сувом пуних месец и по дана, док није знатно порастао водостој Саве) могао би послужити као одличан сценарио за добар хумористичко-ратни филм. Григоренко пише да су му за ту акцију дали на испомоћ 40 трећепозиваца (били су то углавном старци, чувене српске “чиче”). Морало се просецати густо шипражје, мина носити на рукама, од брвана направити својеврстан канал за спуштање мине у реку уз помоћ ужади и поменутих брвана. По спуштању у воду, руски минери су припремали мину за поринуће будући до груди у води, на пушкомет од аустријске обале. По успешном поринућу, Григоренко помало шаљиво описује тренутак када је мина експлодирала: “Разлегла се експлозија и скоро истовремено је почела пуцњава по нама. Сви су муњевито јурнули од обале. Ја сам утекао директно кроз шипражје и изгубивши кокарду пројурио сам кроз шибље, иако бих то у нормалним околностима тешко урадио и са секиром у руци. Пробивши се кроз шибље видео сам испод ватру и схвативши да то мора бити ров, срећно сам ускочио у њега. Други учесници у послу нису тако добро прошли. Српки пуковник Волков протрчавши кроз просечено шипражје није видео ров и упао је у њега наглавачке, а поручник Карач је скочио за врат нашем подофициру. Јадни “чича”, водич воловске запреге, платио је најгоре од свих. Волови су се уплашили од експлозије и јурнули су по кукурузу вукући за собом “чичу” кога су махнито шибале дебеле стабљике растиња. Ипак је некако успео да одвеже уже са рука, а волови су побегли тако далеко да смо их морали тражити три дана. Неколико војника је било рањено у кукурузима где су их стигли непријатељски меци”. Сутрадан се видело да је мина дошла до саме обале и буквално на улазу у канал експлодирала па је сва вода отекла у реку, а као што смо рекли, аустријски монитори су остали у плићаку неупотребљиви читавих месец и по дана, док није знатно порастао водостај Саве. После ове акције у Србију је стигао и старији пуковник Волковицки који је преузео команду над руским морнарима, који су сада бројали 44 члана. Настављен је рад на постављању мина у Саву, у околини Шапца, Дреновца и Митровице. Међутим, после првих успеха, 15/16. септембра 1914. године два аустријска монитора успевају због изненада набујале реке (услед веома јаких јесењих киша ниво Саве је подигнут за чак 2 метра!) проћи између две линије са по три реда руских мина у свакој, од Земуна до Шапца. Пошто српска армија није имала противоклопних мина била је немоћна против монитора. Руси су покушали да дејствују и торпедима, али због недостатка пумпи приликом ремонта торпеда, ни они нису помогли. Тада је Григоренко добио позив за повратак у Београд. Григоренко је после једног неуспешног покушаја због недостатка ваздуха у мини, нову поставио на истом месту 29. септембра, али монитори се нису појављивали. Он је потом наредних дана инсталирао 10 минских препрека и недуго иза тога уследио је још један изузетан успех руских морнара. У ноћи између 9 и 10. октобра 1914. године на савском острву Оршавсака ада крај Шапца, аустријски адмиралски брод Дунавске флоте, монитор “Темеш” насукао се на две руске мине и убрзо потонуо. Тада је погинуо 31 аустро-угарски морнар из команде брода. Следећи задатак који је пред руске морнаре поставила српска команда био је обезбеђење пливајућег моста који је спајао обалу са острвом Велика Циганлија. Аустријанци су према њему упућивали брвна и мине. Тада су Руси изнад моста поставили преграду од брвана и грања, повезану ланцима. Сав отпад који је носио речни ток, после тога се ту задржавао не долазећи до моста. Поред тога, ту су поставили за сваки случај и једну “Вајтхејд” мину. Дакле, руски морнари под командом Григоренка радили су свакодневно и неуморно, буквално даноноћно, на обезбеђењу одбране српских речних граница од опасних непријатељских монитора, после августовске победе српске пешадије на Церу. У том релативном затишју стигла је и прва пумпа, али у неисправном стању. Григоренко лично је морао неуморно данима радити сам да би поправио све ломове и поломљене механизме због нестручног руковања пумпом. На крају је пумпа почела потпуно исправно да ради па је то представљало право мало весеље за руске морнаре. У Остружници су поново поставили мину 4. октобра. У недостатку било каквих ратних речних бродова, мине су често морали постављати ноћу буквално на сплавовима или најобичнијим чамцима. Када знамо снагу матице Саве и Дунава, јасно је какви су и чисто физички напори били неопходни. За време српског повлачења из Београда у новембру 1914. године, Григоренко са својим морнарима се бори против аустријских монитора и врши диверзантске морнаричке препаде, тиме помажући евакуацију српске војске. Најтеже је падало уништавање сопственог труда, како не би пало непријатељу у руке. Григоренко и Карач су добили задатак да уочи повлачења из Београда сруше мостове на Дунаву између Београда и Земуна (Карач) и код Топчидера (Григоренко). Пошто је Карач успешно одрадио задатак, срушивши или тешко оштетивши све решетке на мосту на Дунаву, придружио се свом руском сабрату и они су 17. новембра почели рушење свих мостова на Топчидеру (укупно четири моста). Тиме је у потпуности била онемогућена координација Аустро-Угарске морнарице на Сави и Дунаву. Следиле су диверзије у Реснику, Младеновцу, ратни пут је Григоренка водио и до Ћуприје, Зајечара, Прахова јер су се пронели гласови да Аустријанци желе у Румунији да прекину речну комуникацију Србије и Русије. Са успесима српске армије и разбијања непријатеља на Колубари, Григоренко преко Неготина, па Ниша поново враћа ка Шапцу. Ту је 8. децембра 1914. године сазнао да се на његове мине насукао и други непријатељски монитор “Самос” Пошто су српске копнене јединице у контраофанзиви после величанствене Колубарске битке у новембру 1914. године очистиле земљу од окупатора и руски морнари се тријумфално враћају на Дунав и Саву. После тога је уз помоћ савезника ојачала и српска речна одбрана, а Григоренко са својом екипом наставља са заштитом речних граница Србије. У Дреновцу их је једне ноћи приликом постављања мине изненада напао непријатељ и потопио скелу, па су били приморани пливањем се вратити на српску обалу. У Шапцу су 29. децембра 1915. године поставили 9 мина. Своје успомене Григоренко завршава жаљењем што са собом није имао стручњаке за речну пловидбу и констатацијом да су без обзира на изузетно тешке околности и недостатак опреме, Аустријанцима приредили много горких тренутака. Поред тога, истиче да су Срби веома ценили улогу руске мисије уз не баш одушевљеност радом мисија других савезничких земаља. И истиче да су уз њих Срби стекли искуство у борби на рекама и да су заробили мноштво муниције од непријатеља (на пример противоклопне гранате које су у првим данима рата руски морнари у Србији могли само сањати). Енглески адмирал Трубриџ није могао а да не похвали делатност руских морнара у Србији па изражава своје “усхићење упорношћу и храброшћу коју је пројавила руска експедиција за време борби за Београд од 5 до 8. октобра 1915. године”. Све у свему, може се рећи да је захваљујући пре свега помоћи руских морнара у првој ратној години, (следеће године је усаглашена помоћ и садејство савезника), крајем 1914. године практично неутрализована моћна флота “Дунавске монархије” – њихови монитори су одбачени далеко узводно, а потпуно је прекинут дотад несметан транспорт Дунавом са војним теретима, из Аустрије и Немачке за Турску. Значај те чињенице да су Срби са својим савезницима (а пре свега уз помоћ руског поморског одреда на челу са Григоренком) у потпуности прекинули комуникацију Централних сила са Турском и Бугарском по Дунаву, до дан данас је потцењен од стране и српске и савезничке историографије. А већ од стране непријатеља стигло је признање изузетног геополитичког значаја те чињенице. Аустријски вице-адмирал Олаф Рихард Вулф у својим мемоарима је записао да су те акције руских морнара “онемогућиле да Дунавским воденим путем Централне силе достављају помоћ Турској”.[2] Та чињеница је имала крупан значај за развој војно-политичких околности на Балканском полуострву јер је Србија 1914. године успела да постане баријера на путу који је повезивао Централне силе са Блиским Истоком. Треба рећи да су касније, током 1915. године стигле у помоћ и друге савезничке морнаричке јединице, па је формално те године британски контра-адмирал Ернест Трубриџ преузео команду над морнаричким јединицама у Србији али су руски морнарички одреди сачували формалну самосталност у планирању и спровођењу својих акција. У поверљивом извештају Григоренка команданту експедиције за посебне намене Веселкину, пред другу његову евакуацију из Београда у јесен 1915. године, истиче се да је његов одред успешно евакуисан из Београда и 27. септембра стигао у Ћуприју у пуном саставу. “Сматрам својом дужношћу да кажем да су сви официри и нижи припадници мог одреда, за све време бомбардовања, својим радом тежили испуњењу поверених задатака и да у потпуности заслужују похвале и награде” – истакнуто је у последњем сачуваном извештају поручника фрегате Василија Аполоновича Григоренка из Србије. На личну иницијативу Цара који је био упознат са похвалом адмирала Трубриџа на рачун руске морнаричке експедиције, највишим указом Морнаричког ресора Руске Монархије № 104, од 10.02.1916. године, старији пуковник Григоренко награђен је Георгијевским орденом. Григоренко је рођен 1884. године у Николајеву у Херсонској области Новорусије (данас Украјина), упокојио се у Паризу 1973. године. Капетан II ранга Црноморске флоте, завршио Морски корпус. Учесник Првог светског рата, у Грађанском рату после “Крвавог Октобра” био је главни минер Црноморске флоте. Налазио се у саставу руске ескадриле у Бизерти (Тунис) од 1921. године, а у периоду 1921-1923 био је командир спасилачког брода руске ескадриле “Черномор”. У емиграцији живео прво у Југославији, потом у Француској, где је био члан Војно-морског историјског кружока у Паризу и члан Управе Општекадетске заједнице у Француској и члан Морског сабора у Француској. Носилац Карађорђевог ордена у Србији. [1] Ради се о самоходним минама (торпедима) система Роберта Вајтхеда које покреће у дејство компримирани ваздух у специјалном резервоару. Током Првог светског рата налазиле су у наоружању свих водећих поморских држава. [2] Вульф О.Р. Австро-Венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914.1918 годов. СПб. 2004. С. 12. Наслов: Знаменити Руси у србској историји Издавач: Kolor Pres Страна: 232 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-83801-63-3

Arđun Apaduraj (Arjun Appadurai) je rođen u Mubaju, gde je završio univerzitetske studije. Od 1970. živi u SAD. Doktorirao je 1976. godine na Univerzitetu u Čikagu. Bio je profesor na nekoliko američkih univerziteta. Od 2004. godine predaje na New School University u Njujorku, gde je dobio katedru za društvene nauke koja nisi ime Džona Djuia (John Dewey).Osnivač je neprofitne organizacije PUKAR (Partners for Urban Knowledge, Action and Research) u Mubaju i jedan je od osnivača i direktora ING-a (Interdisciplinary Networrk on Globalization). Član je Američke Akademije umetnosti i nauke. U Biblioteci XX vek 2008. godine objavljena je ( u prevodu Slavice Miletić) Apadurjeva knjiga Strah od malih brojeva. Ogled o geografiji gneva (Fear of small Numbers. An Essay on the Geography of Anger, 2006). Uvod OVDE I SADA (Odlomci) Modernost pripada onoj maloj porodici teorija koje bi želele da budu univerzalno primenljive, a istovremeno objavljuju da to već jesu. Ono što je novo u vezi s modernošću (ili sa idejom da je novina koju ona donosi jedna nova vrsta novine) proizlazi iz te dvojnosti. Šta god da je inače proizveo projekat prosvetiteljstva, on je težio da stvori osobe koje bi, naknadno, poželele da su postale moderne. Ta samodovoljna i samolegitimizujuća ideja izazvala je mnogo kritika i mnogo otpora, kako u teoriji tako i u svakodnevnom životu. U vreme mog detinjstva u Bombaju iskustvo modernosti dolazilo je pre svega kroz čula i bilo uglavnom preteorijsko. Video sam i omirisao modernost čitajući Life i brošure američkih koledža u biblioteci Američkog informacionog centra, gledajući holivudske filmove B (pa i A) produkcije u „Erosu”, pet stotina metara od zgrade u kojoj sam stanovao. Ranih šezdesetih preklinjao sam svog brata, koji je tada bio na Stanfordu, da mi donese farmerke, a kada se vratio kući, osetio sam miris Amerike u njegovoj kozmetici marke „Right Guard”. Polako sam gubio Englesku koju sam ranije upijao iz viktorijanskih udžbenika, glasina o stipendistima Rodza s mog koledža i knjiga o Biliju Banteru i Biglzu[1] koje sam gutao zajedno s knjigama Ričmol Krompton i Enid Blajton (Enid Blyton)[2]. Freni i Zoi, Holden Kolfeld i Zeka Angstrom[3] polako su potkopavali onaj deo mene koji je dotad bio zavetovan Engleskoj. Tim malim porazima može se objasniti kako je Engleska izgubila imperiju u postkolonijalnom Bombaju. Tada nisam znao da prelazim iz jedne vrste postkolonijalne subjektivnosti (anglofona dikcija, fantazije o raspravama u Oksford Junionu, zavirivanje u Encounter, patricijsko interesovanje za humanističke oblasti) u drugu: u grublji, seksepilniji, adiktivniji Novi svet u kojem se reprizira Hemfri Bogart, u svet Harolda Robinsa, magazina Time i društvenih nauka u američkom stilu. U vreme kad sam konačno zaronio u zadovoljstva kosmopolitizma na koledžu Elfinston, bio sam opremljen svim adutima – anglofonim obrazovanjem, bombajskom adresom više klase (ali porodičnim prihodom srednje), društvenim vezama s važnim ljudima na koledžu, slavnim (sada pokojnim) bratom koji mi je utro put na koledžu, sestrom okruženom prelepim drugaricama studentkinjama. Ali, već sam bio zaražen Amerikom. Tako sam krenuo putem koji me je odveo na univerzitet Brandajs (godine 1967, kada su studenti u Sjedinjenim Državama bili uznemirujuća etnička kategorija), a zatim i na Čikaški univerzitet. Godine 1970. još sam se kretao ka mestu sastanka sa američkom društvenom naukom, studijama oblasti i onom trijumfalnom formom teorije modernizacije koja je još bila pouzdan znak prepoznavanja amerikanizma u bipolarnom svetu. U narednim poglavljima nastojaću da dam smisao tom putovanju koje sam započeo u Bombaju konkretnim doživljajem modernosti otelovljene u filmovima, a završio ranih sedamdesetih godina suočavanjem s modernošću kao teorijom na predavanjima iz sociologije na Čikaškom univerzitetu. Nastojao sam da tematizujem neke kulturne činjenice i da ih iskoristim kako bih pokrenuo pitanje odnosa između modernizacije kao činjenice i modernizacije kao teorije.[4] Tim obrnutim procesom kojim sam sticao iskustvo o modernosti moglo bi se objasniti stavljanje kulture u prvi plan, koje bi inače možda izgledalo kao proizvoljno, to jest kao obična pristrasnost profesionalnog antropologa. (…) Antropološko oko Antropologija je za mene arhivski rad kojim se obnavljaju proživljeni prošli i današnji događaji kakvi se mogu naći u raznim etnografijama o ljudima čiji je život veoma različit od mog. Antropološka arhiva prisutna je poput senke u svim poglavljima ove knjige. Nije reč o tome da je ona sama po sebi bolja od arhiva drugih disciplina. Zapravo, ova arhiva je bila izložena oštrim i neumornim kritikama tokom poslednjih petnaest godina. Ali nju najbolje znam da tumačim. Ona ima i jednu važnu prednost – podseća nas na to da se u svakoj sličnosti krije više nego jedna razlika, i da sličnosti i razlike prekrivaju jedne druge, i tako u beskraj, te je poslednje stanovište uvek stvar metodološke pogodnosti ili izdržljivosti. Ova arhiva me je senzibilizovala kao profesionalnog antropologa i snažno me usmerila ka ideji da globalizacija nije priča o kulturnoj homogenizaciji. Veoma mi je stalo da to čitalac ima na umu. Međutim, profesionalno bavljenje antropologijom povlači sklonost da se istakne kulturni momenat kao ključni element fundamentalne dijakritike mnogih praksi (koje drugima naprosto mogu izgledati ljudske ili glupe ili sračunate ili patriotske i slično). Zato što u ovoj knjizi nastojim da se bavim kulturnim dimenzijama globalizacije, stalo mi je da dobro objasnim posebnu snagu koju taj pridev ima za mene. Reč kultura u meni često pobuđuje nelagodu, ali mi njen pridevski oblik – kulturno – potpuno odgovara. Kada sam se zapitao zašto je to tako, shvatio sam da problem s njenim imeničkim oblikom ima mnogo veze sa implikacijom da je kultura nekakav objekt, stvar ili supstanca, bilo fizička ili metafizička. Kao da ta supstancijalizacija vraća kulturu u diskurzivni prostor rase, a ona se od svog nastanka suprotstavlja toj ideji. Implicirajući mentalnu supstancu, imenica kultura kao da daje prednost jednoj vrsti deljenja, slaganja i povezivanja koje se ne obazire na činjenicu da je znanje nejednako, kao i da životni stilovi nisu jednako cenjeni, i da na taj način umanjuje zanimanje za stanovišta i delatnost marginalizovanih i podređenih. Posmatrana kao fizička supstanca, kultura počinje da miriše na ovaj ili onaj biologizam, pa i na rasno stanovište, a sve te kategorije odavno ne smatramo naučnim. Izraz Alfreda Krebera superorganski dobro zahvata obe strane tog supstancijalizma prema kojem nemam nikakve naklonosti. Višedecenijska nastojanja antropologije, posebno američke, da izbegne tu zamku supstancijalizacije tako što će kulturu posmatrati pre svega kao jezičku formu (uglavnom u sosirovskom struturalističkom okviru) samo su delimično uspela. Ako imenica kultura povlači asocijacije na ovu ili onu supstancu, i to na način koji na to pitanje baca više senke nego svetlosti, pridev kulturno uvodi nas u korisnije područje razlika, kontrasta i poređenja. Pridevsko značenje te reči, oslonjeno na ono jezgro sosirovske lingvistike koje je osetljivo na kontekst i kontrast, izgleda mi kao jedna od vrlina strukturalizma koje smo smetnuli s uma kad smo žurili da napadnemo njegove neistorične, formalne i binarne asocijacije, apstraktno usredsređene na mentalne operacije i na tekst. Najvredniji sastojak pojma kulture je pojam razlike, kontrastno a ne supstantivno svojstvo nekih stvari. Iako termin razlika danas povlači ogroman niz asocijacija (uglavnom zbog posebnog načina na koji ga upotrebljavaju Žak Derida i njegovi sledbenici), njegova glavna vrednost je to što je on heurističko sredstvo koje je kadro da istakne sličnost i kontrast između svih vrsta kategorija: klasa, rodova, uloga, grupa i nacija. Dakle, kada ukažemo na određenu praksu, distinkciju, koncepciju, predmet ili ideologiju kao na nešto što ima kulturnu dimenziju (obratite pažnju na pridevsku upotrebu), mi ističemo ideju situirane razlike, to jest razlike u odnosu prema nečem lokalnom, otelovljenom i značajnom. Sve ovo se može sažeti na sledeći način: nekorisno je posmatrati kulturu kao supstancu; mnogo je bolje u njoj videti jednu dimenziju pojava, dimenziju koja se tiče situirane i otelovljene razlike. Naglašavanje dimenzionalnosti a ne supstancijalnosti kulture omogućuje nam da o njoj mislimo manje kao o svojstvu pojedinca i grupe, a više kao o heurističkom sredstvu koje možemo koristiti da bismo govorili o razlici. Ali u svetu ima mnogo vrsta razlika i samo neke od njih su kulturne. Zato ću ovde uvesti i drugu komponentu mog predloga koja se tiče pridevskog oblika reči kultura. Predlažem da kulturnim razlikama smatramo samo one koje ili izražavaju ili postavljaju osnove za mobilizaciju grupnih identiteta. Ovo merilo daje nam pomalo uprošćen princip selekcije koji nas usmerava na mnoštvo razlika vezanih za grupne identitete kako unutar pojedinačne društvene grupe tako i izvan nje. Kada sam u jezgro prideva kulturni stavio mobilizaciju grupnih identiteta, povukao sam jedan potez koji se, na prvi pogled, čini nazadan pošto izgleda da reč kultura suviše približavam ideji etniciteta, a to me opet vodi u nove probleme koji se moraju razmrsiti. Pre nego što to pokušam i tako priđem bliže ideji kulturalizma, dopustite mi da se ukratko osvrnem na dosad pređen put. Opirući se idejama kulture koje nas dovode u iskušenje da stvarne društvene grupe posmatramo kao kulture, istovremeno sam se odupirao i imeničkom obliku kultura i predložio pridevski pristup kulturi, koji naglašava njenu kontekstualnu, heurističku i komparativnu dimenziju i usmerava nas ka pojmu kulture kao razlike, posebno razlike u području grupnog identiteta. Zato smatram da je kultura sveprisutna dimenzija ljudskog diskursa koja koristi razliku da bi generisala razne koncepcije grupnog identiteta. Pošto sam se toliko približio ideji etniciteta – ili naturalizovanog grupnog identiteta – važno je da razjasnim prirodu odnosa između kulture i grupnog identiteta koji ću ovde nastojati da artikulišem. Kultura u širem smislu može se i dalje koristiti za označavanje mnoštva razlika koje su svojstvene današnjem svetu i koje deluju različitom snagom na različitim nivoima, i u različitom stepenu utiču na društvo. Predlažem, ipak, da reč „kultura” koristimo u užem smislu, to jest da njom označavamo podskup tih razlika koji nam omogućuje da definišemo granice same razlike. Ako se kultura poistoveti sa održavanjem granica, ona postaje stvar grupnog identiteta koji konstituišu neke od tih razlika. Ali zar se na taj način etnicitet i kultura ne bi prosto izjednačili? I da i ne. Da – zato što „kultura” u tom smislu ne bi insistirala samo na posedovanju izvesnih atributa (materijalnih, jezičkih ili teritorijalnih) već i na svesti o njima i na njihovoj naturalizaciji kao suštinskim uslovima grupnog identiteta (vidi poglavlje 7). Dakle, umesto da se povede za pretpostavkom (koja u najmanju ruku seže unazad do Vebera) da je etnicitet neka vrsta proširenja prvobitne ideje srodstva (naizmenično biološke i genealoške), ideja etniciteta koju predlažem oslanja se na svesnu i imaginativnu konstrukciju razlika, kao i na njihovu mobilizaciju. Kultura 1, virtuelno beskonačna arhiva razlika svesno je preoblikovana u Kulturu 2, skup tih razlika koji predstavlja dijakritike grupnog identiteta. Ali taj proces mobilisanja izvesnih razlika i njihovog povezivanja s grupnim identitetom jasno je razgraničen od etniciteta, bar od nekadašnjeg poimanja etniciteta, jer ne zavisi od neusmerenog širenja prvobitnih osećanja na sve veće i veće jedinice niti pak pogrešno pretpostavlja da veće društvene jedinice prosto crpe porodična i srodnička osećanja da bi širim grupnim identitetima obezbedile emocionalnu snagu. U petom poglavlju pokazaću da indijski kriket, daleko od toga da emocije iz postojećeg repertoara prenosi na širu grupu, zapravo predstavlja jednu široku forma koja se upisuje u društveno preko niza praksi čiji je obim sve uži. Ta logika je suprotna primordijalističkoj (ili ekstenzionističkoj) ideji etničkog identiteta. Ideja kulture koja podrazumeva naturalističku organizaciju nekih razlika u interesu grupnog identiteta u istorijskom procesu i pomoću njega, kao i tenzije između delatnih činilaca i sruktura, bliža je takozvanoj instrumentalnoj koncepciji etniciteta koja je suprotna primordijalističkoj. U vezi s tom konvergencijom izneću dve napomene koje vode ka mojoj raspravi o kulturalizmu. Prva je da ciljevi zbog kojih su uobličene instrumentalne koncepcije etničkog identiteta mogu biti protivstrukturne reakcije na postojeće valorizacije razlike: oni, dakle, u Veberovom smislu, mogu biti vrednosno, a ne instrumentalno racionalni. Njihova instrumentalnost može biti usmerena isključivo na identitet, a ne biti, kao što se često podrazumeva, izvankulturne prirode (ekonomske, političke ili emocionalne). Drugim rečima, mobilizacija specifičnih oznaka grupne različitosti može i sama biti deo osporavanja vrednosti vezanih za razliku, a ne za uticaj razlike na bogatstvo, sigurnost ili moć. Moja druga napomena o većini instrumentalnih objašnjenja jeste to da ona ne objašnjavaju proces kojim se izvesna merila razlike koja su iskorišćena za definisanje grupnih identitete (a povremeno i za druge ciljeve) ponovo upisuju u telesne subjekte kako bi bila doživljena istovremeno i kao prirodna i kao duboko podbunjivačka. Pošli smo od supstancijalne definicije kulture, zatim smo kulturu definisali kao dimenziju u kojoj se razvijaju razlike, pa kao identitet jedne grupe zasnovan na razlici i na kraju kao proces naturalizacije jedne podgrupe razlika koje su poslužile da se konstituiše identitet grupe. Sada možemo da pristupimo pitanju kulturalizma. Reč kulturalizam retko srećemo u tom obliku: obično joj je dodat neki prefiks, na primer bi, multi, inter – da nabrojimo samo one najvažnije. Ali možda bi bilo korisno da njom označavamo osobine onih pokreta čiji akteri svesno grade grupni identitet. Ti pokreti, bilo u Sjedinjenim Državama ili drugde, obično se obraćaju modernoj nacionalnoj državi, koja dodeljuje razna prava, među njima ponekad i pravo na život i smrt, u skladu s klasifikacijama i politikama koje se tiču grupnog identiteta. Suočene s nastojanjem država da objedine etničke raznovrsnosti u čvrste i zatvorene skupove kulturnih kategorija u čijim se granicama pojedinac često prisilno zadržava, mnoge grupe širom sveta svesno se mobilišu u skladu s kriterijumima identiteta koje definišu. Jednostavno rečeno, kulturalizam je politika identiteta podignuta na nivo nacionalne države. Ta vrsta kulturalizma je u žiži mog interesovanja u sedmom poglavlju, gde se bavim argumentovanom kritikom primordijalističkog shvatanja one vrste etničkog nasilja koja se ispoljavala u poslednjoj deceniji. Pojava koja izgleda kao svetski preporod etničkih nacionalizama i separatizama zapravo nije „tribalizam”, kao što je novinari i stručnjaci često nazivaju podrazumevajući pod tim pojmom nagomilane nesporazume, lokalna suparništva i duboku mržnju. Etničko nasilje koje vidimo na mnogim mestima pre je deo šireg preobražaja na koji ukazuje reč kulturalizam. Kao što sam već naznačio, kulturalizam je svesna mobilizacija kulturnih razlika u službi šire nacionalne ili transnacionalne politike. On je često povezan sa izvanteritorijalnim zbivanjima i pamćenjem, ponekad sa izbegličkim statusom i izgnanstvom, a gotovo uvek sa borbama za izričito priznanje od postojećih nacionalnih država ili raznih transnacionalnih tela. Kulturalistički pokreti (koji gotovo uvek usredsređuju svoje napore na mobilizaciju) najopštiji su oblik rada imaginacije i često se oslanjaju na činjenicu ili mogućnost migracije ili secesije. Što je najvažnije, oni imaju jasnu svest o sopstvenom identitetu, kulturi i nasleđu, i sve to je obično deo njihovog vokabulara, svesno izabranog u borbi s državom i drugim kulturalističkim središtima i grupama. Upravo ta svesna, strateška i populistička mobilizacija kulturnog materijala opravdava pridev kulturalistički u njihovom imenu, mada se oni među sobom mogu razlikovati na mnogo načina. Bilo da se tiču Afro-Amerikanaca, Pakistanaca u Britaniji, Alžiraca u Francuskoj, havajskih starosedelaca, Sika ili Kanađana čiji je maternji jezik francuski, kulturalistički pokreti najčešće su protivnacionalni i metakulturni. U širem smislu, kao što ću pokazati u poslednjem delu ove knjige, kulturalizam je forma koju obično poprimaju kulturne razlike u eri masovnih medija, migracije i globalizacije. Kako se izučavaju oblasti? Glavni smer koji sam želeo da dam debati o globalizaciji sa stanovišta antropologije jeste isticanje kulturnih pojava. Takvom usmerenju doprineli su moje formiranje i praksa u studijama oblasti, posebno u južnoazijskim studijama u Sjedinjenim Državama. Još niko nije ozbiljno analizirao na koji je način u Sjedinjenim Državama pojava ideje kulturnih oblasti u antropologiji između dva svetska rata povezana s procvatom studija oblasti posle Drugog svetskog rata kao glavnog načina posmatranja strateški značajnih delova sveta u razvoju. Teško se, međutim, može sumnjati u to da nas obe perspektive vode do mape na kojoj su grupe i njihovi načini života obeleženi kulturnim razlikama, a u studijama oblasti te razlike prelaze u topografiju nacionalnih kulturnih razlika. Geografske podele, kulturne razlike i nacionalne granice teže da postanu izomorfne i postoji tendencija da se svetski procesi prelamaju kroz tu vrstu nacionalno-kulturne mape sveta. Pored toga što uvode prostorni imaginarij, studije oblasti pridaju posebnu važnost, doduše ponekad prećutno, strateškom karakteru informacija prikupljenih iz te perspektive. Zbog toga se često pominje veza između hladnog rata, vladinog finansiranja i organizovanja velikog broja univerzitetskih centara za studije oblasti posle Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, zahvaljujući studijama oblasti potisnuta je jedna zabluda velikog dela kanonske društvene nauke – naime, da razmatranja o društvu ne moraju biti ukotvljena u konkretnosti, da njihov pogled može dolaziti niotkud. Upravo taj aspekt mog stručnog formiranja naveo me je da svoju genealogiju globalne sadašnjice smestim u oblast koju najbolje poznajem: u Indiju. Danas u Sjedinjenim Državama strukture i ideologije studija oblasti okružuje posebna neizvesnost. Shvativši da su studije oblasti tesno povezane sa strateškom slikom sveta koju su ocrtali interesi spoljne politike Sjedinjenih Država između 1945. i 1989. godine, vodeće ličnosti u svetu univerziteta, fondacija, think tank organizacija, pa čak i u samoj vladi uvidele su da će se u svetu posle 1989. studije oblasti ili menjati ili neće imati nikakvog smisla. Tako su se levo orijentisanim kritičarima studija oblasti, na koje je snažno uticao značajan rad Edvarda Saida o orijentalizmu, pridružili pobornici slobodnog tržišta i liberalizma, koji su ismevali ograničenost i istorijski fetišizam stručnjaka za studije oblasti. Smatralo se da ti stručnjaci preprečuju put iscrpnom proučavanju društvenog polja sa stanovišta uporednih studija, savremene istorije, civilnog društva i slobodnog tržišta. Naravno, nijedna tako radikalna i tako nagla kritika ne može biti potpuno pravedna, a čudnovata koalicija kritičara ukazuje na to da studije oblasti možda trpe posledice jednog većeg poraza američkog univerziteta: njegovog neuspeha da pruži širu i lucidniju sliku sveta posle 1989. godine. Tradicija studija oblasti je mač sa dve oštrice. U društvu koje je, kao što svi znamo, posvećeno slavljenju izuzetaka i beskrajno zaokupljeno „Amerikom”, ta tradicija bila je majušno utočište za ozbiljno proučavanje stranih jezika, alternativnih pogleda na svet i širokih pogleda na sociokulturnu promenu izvan Evrope i Sjedinjenih Država. Uprkos izvesnoj sklonosti ka filologiji (u uskom, leksičkom smislu) i prejakoj identifikaciji s proučavanim regionima, studije oblasti su ipak bile jedna od retkih tačaka otpora neumornoj tendenciji marginalizovanja ogromnih delova sveta na američkim univerzitetima, ali i šire – u američkom društvu. Ipak njihova tradicija se verovatno suviše srodila sa sopstvenim mapama sveta, osetila suviše sigurnom u sopstvenim praksama i postala nedovoljno osetljiva za transnacionalne procese, kako one današnje tako i one u prošlosti. Dakle, kritika i reforma svakako imaju smisla, ali pravo pitanje je kako će studije oblasti pomoći da se poboljša način na koji se u Sjedinjenim Državama generiše slika sveta? Iz perspektive ove knjige, studije oblasti su koristan podsetnik na to da je i sama globalizacija duboko istorijski i neravnomeran proces i, štaviše, da podstiče vezivanje za lokalitete. Globalizacija ne implicira nužno, pa čak ni često homogenizaciju ili amerikanizaciju, i u meri u kojoj različita društva na različite načine usvajaju građu modernosti, još ima mnogo prostora za ozbiljno proučavanje specifičnih geografija, istorija i jezika. U trećem i četvrtom poglavlju govorim o odnosu između istorije i genealogije, a takva rasprava je nemoguća bez snažnog osećanja za događaje dugog trajanja, koji uvek proizvode specifične geografije, kako realne tako i imaginarne. Ako genealogija kulturnih formi podrazumeva njihovo kruženje kroz regione, njihova istorija tiče se njihovog odomaćivanja u lokalnoj praksi. Upravo ta interakcija istorijskih i genealoških formi je neravnomerna, raznovrsna i kontingentna. U tom smislu, istorija – neumoljiva disciplina konteksta (slikovit izraz E. P. Tompsona) – ima ključni značaj. Ali, to ne znači zeleno svetlo za lokalizam kakav se često dovodi u vezu sa studijama oblasti. U svakom slučaju, studije oblasti su specifična zapadna tehnika istraživanja i nikako ne mogu pretendovati na to da jednostavno verno odražavaju sliku civilizacijskog Drugog. Ako treba oživeti tradiciju studija oblasti, mora se priznati da je i sama lokalnost istorijski proizvod i da su istorije u kojima nastaju lokaliteti na kraju i same podložne dinamici globalnog sveta. Ne zaboravimo da lokalno nikad nije jednostavno: taj argument je ključna tema poslednjeg poglavlja ove knjige. Ovaj pomalo heterogen pregled studija oblasti, tradicije u koju sam uronjen već dvadeset pet godina, oslanja se na dva poglavlja o Indiji u središtu ove knjige – o popisu i kriketu; ona čine protivtežu onome što bi inače moglo izgledati suviše globalno. Ali, odmah dodajem da u ovoj knjizi Indija nije samo jedan slučaj ili primer nečeg šireg. Indija je ovde pre teren na kojem se ispituje kako se lokalno pojavljuje u svetu globalizacije, kako kolonijalni procesi podržavaju savremene politike, kako se istorija i genealogija uzajamno iskrivljuju i kako globalne činjenice dobijaju lokalni oblik.[5] Tako ova poglavlja – i često pominjanje Indije u ovoj knjizi – zapravo ne govore o Indiji (kao prirodnoj činjenici), već o procesu nastajanja savremene Indije. Svestan sam ironije (pa i protivrečnosti) sadržane u tome što je knjiga koja je posvećena globalizaciji i prožeta osećanjem da se doba nacionalne države primiče kraju ukotvljena upravo u jednoj nacionalnoj državi. Ali, ovde su moja stručnost i moja ograničenja dve strane jedne medalje; molim čitaoca da pozivanje na Indiju u ovom kontekstu shvati kao određen optički instrument, a ne kao postvarenu društvenu činjenicu ili rezultat sirovog nacionalističkog refleksa. Ova digresija posledica je moje svesti da je pisanje knjige o globalizaciji pomalo megalomanski poduhvat, naročito onda kada ona nastaje u relativno povoljnim okolnostima američkog univerzitetskog istraživanja. Čini mi se da je važno uočiti oblike znanja kojima se takva megalomanija artikuliše. U mom slučaju, te forme – antropologija i studije oblasti – predodređuju me da ucrtam prakse, prostore i zemlje na jednu mapu koja utvrđuje statičke razlike. Iako se to na prvi pogled ne vidi, takav postupak nosi sa sobom izvesne opasnosti čak i kad je reč o ovakvoj knjizi, svesno oblikovanoj interesovanjem za dijasporu, deteritorijalizaciju i nepravilnost veza među nacijama, ideologijama i društvenim pokretima. Društvena nauka posle patriotizma Poslednji deo ovog „ovde i sada” posvećen je jednom događaju modernog sveta koji je privukao pažnju nekih među najboljim savremenim misliocima u oblasti društvenih i humanističkih nauka: to je pitanje nacionalne države, njene istorije, njene današnje krize i njene budućnosti. Kada sam počeo da radim na ovoj knjizi, kriza nacionalne države nije bila u središtu mog poduhvata. Ali, tokom šest godina pisanja, došao sam do uverenja da se nacionalnoj državi kao složenoj političkoj formi bliži kraj. To tvrđenje još se ne može potkrepiti jasnim dokazima jer podaci ni u kom slučaju nisu potpuni. Svestan sam da se nacionalne države razlikuju u pogledu nacionalnog imaginarija, državnog aparata ili čvrstine međusobnih veza. Ipak, postoji izvesno opravdanje za to što pogled na nacionalnu državu u ovoj knjizi ponekad može izgledati kao postvaren. Uprkos važnim i znatnim međusobnim razlikama (samo bi budala mogla pobrkati Šri Lanku i veliku Britaniju), nacionalne države imaju smisla tek kao deo sistema. Taj sistem (čak i kad ga posmatramo kao sistem razlika) slabo je opremljen za bavljenje prepletenim dijasporama ljudi i slika koje obeležavaju „ovde i sada”. Malo je verovatno da nacionalne države kao jedinice jednog složenog interaktivnog sistema mogu dugo biti arbitri veze između globalnosti i modernosti. Zato kažem da je modernost danas razobručena. (…) Pošto nacionalna država ulazi u završnu krizu (ako se pokaže da su moje prognoze tačne), prirodno je verovati da je građa za postnacionalni imaginarij već oko nas. Mislim da posebno treba obratiti pažnju na odnos između masovnih medija i migracije, dve činjenice na kojima utemeljujem značaj kulturne politike u današnjem globalnom svetu. Posebno nam je potrebno da pažljivo ispitamo raznolikost onoga što se pojavilo kao dijasporska javna sfera. Benedikt Andreson nam je pomogao tako što je utvrdio način na koji neki štampani mediji, posebno novine i romani, uobličuju zamišljanje nacije i doprinose širenju te forme na kolonijalni svet u Aziji i drugde. Moja opšta teza je da postoji slična povezanost između rada imaginacije i pojave postnacionalnog političkog sveta. Bez prednosti naknadnog uvida (kakva postoji kad je reč o globalnom razvoju ideje nacije), teško je jasno odrediti ulogu imaginacije u postnacionalnom poretku. Ali kako elektronski mediji sve više dominiraju javnim informisanjem (koje se tako odvaja od sposobnosti čitanja i pisanja) i kako oni povezuju pružaoce i primaoce informacija preko nacionalnih granica i omogućuju razgovor između onih koji su otišli i onih koji su ostali, nastaje sve više dijasporskih javnih sfera. Te dijasporske sfere često su povezane sa studentima i drugim intelektualcima koji su nacionalistički angažovani (na primer, aktivisti Narodne Republike Kine). Uspostavljanje vladavine crne većine u Južnoj Africi uvelo je nove vrste diskursa rasne demokratije u Africi, ali i u Sjedinjenim Državama i na Karibima. Islamski svet je najpoznatiji primer za niz rasprava i projekata koji prelaze nacionalne granice. Religije koje su u prošlosti bile izrazito nacionalne sada imaju globalnu misiju i žestoke pobornike u dijaspori: najbolji primer tog procesa je globalni hinduizam u protekloj deceniji. Pokreti angažovani na očuvanju prirodne sredine, ženskom pitanju i ljudskim pravima obično stvaraju sferu transnacionalnog diskursa koja često počiva na moralnom autoritetu izbeglica, prognanika i drugih raseljenih osoba. Najveći transnacionalni separatistički pokreti, poput Sika, Kurda i Tamila iz Šri Lanke uobličavaju svoj identitet na raznim mestima širom sveta, gde god brojnost njihovih pristalica omogućuje pojavljivanje mnoštva veza u široj dijasporskoj javnoj sferi. Talas rasprava o multukulturalizmu koji je preplavio Sjedinjene Države i Evropu svakako svedoči o nemoći država da spreče transnacionalno povezivanje svojih manjinskih populacija u šire grupe zasnovane na verskoj ili etničkoj pripadnosti. Iz toga se može zaključiti da je doba kada je karakter javne sfere bio izrazito, isključivo ili nužno nacionalan verovatno na izmaku. Međusobno različite dijasporske javne sfere su lonac za taljenje postnacionalnog političkog poretka. Pokretači njihovog diskursa su masovni mediji (i interaktivni i ekspresivni) i pokreti izbeglica, aktivista, studenata i radnika. Možda će se pokazati da postnacionalni poredak nije sistem homogenih jedinica (poput današnjeg sistema nacionalnih država), već sistem zasnovan na odnosima među heterogenim jedinicama (nekim socijalnim pokretima, interesnim grupama, profesionalnim udruženjima, nevladinim organizacijama, naoružanim milicijama, pravosudnim organima). Taj poredak u nastajanju suočiće se s pitanjem da li je takva heterogenost spojiva s nekim minimalnim normativnim i vrednosnim konvencijama koje ne iziskuju potpuno prihvatanje liberalnog društvenog ugovora kakav postoji na modernom zapadu. Na to presudno pitanje neće odgovoriti akademski autoritet, već pregovori (kako civilni tako i nasilni) između svetova koje zamišljaju ti različiti interesi i pokreti. Kao što već sad možemo videti, verovatno je da će izvesno vreme u tom svetu rasti neuljudnost i nasilje. Ali, dugoročnije posmatrano, kada se oslobodimo stega nacionalne forme, možda ćemo otkriti da kulturna sloboda i održiva pravda u svetu ne pretpostavljaju jednoobraznu nacionalnu državu kao opšti model. Ta mogućnost s jedne strane izgleda kao pretnja, a s druge kao najveća dobit koju donosi život u svetu razobručene modernosti. [1] Popularni fikcionalni junaci priča Čarlsa Hamiltona, odnosno V. E. Džonsa koje su izlazile u časopisima za decu i omladinu. Prim. prev. [2] Popularne engleske autorke knjiga za decu. Prim. prev. [3] Junaci američkih pisaca Dž. D. Selindžera i Džona Apdajka. Prim. prev. [4] Odsustvo citata u tekstu ovog ogleda ne treba da stvori utisak o njegovom bezgrešnom začeću. Uvodno poglavlje, kao i ostatak knjige, zasnovani su na mnogim strujama u društvenim i humanističkim naukama tokom protekle dve decenije. Mnogi od tih dugova biće pomenuti u beleškama za sledeća poglavlja. [5] Opširnije bavljenje ovom idejom vidi u uvodnom ogledu Appaduraia i Breckenridgea „Public Modernity in India” u Consuming Modernity: Public Culture in a South Asian World, prir. Carol A. Breckenridge, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1975, str. 1-20. Ova zbirka ogleda pokazuje jednu strategiju ostvarivanja globalne modernosti na određenom mestu. Naslov: Kultura i globalizacija Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 328 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2011 ISBN: 978-86-7562-098-3

Stanje kao na fotografijama! Nacrtao: V. Badrov Proizvodnja Bosna Film 1951 god. Dimezije: 70cm x 100cm Veoma retko !!! Plakat u dobrom stanju! Scenario: - Drago Mazar - Bosko Kosanovic Rezija: - Bosko Kosanovic Snimio: - Aleksandar Sekulovic Muzika: - Boris Papandopulo U glavnoj ulozi - Dragomir Felba Na granici je jugoslovenski crno-beli kratki igrani film snimljen 1951. godine u režiji Boška Kosanovića, kome je to predstavljao režijski debi. Scenario za film su napisali Kosanović i Drago Mazar. Boško Kosanović (1913 - 1974) bio je jugoslavenski filmski režiser, najpoznatiji kao autor igranog filma Kuća na obali koja je 1954. godine predstavljala prvu važniju koprodukciju jugoslavenske i neke od zapadnih kinematografija. Kosanović je u filmski svijet ušao nakon kratke karijere u jugoslavenskoj tajnoj policiji OZNA, tokom koje je bio zadužen za ispitivanje zarobljenih škripara i drugih paravojnih formacija koji su pokušavali srušiti komunističku Jugoslaviju neposredno nakon Drugog svjetskog rata. Njegov filmski opus se uglavnom sastojao od dokumentarnih filmova. Filmografija Boško je uglavnom radio na dokumentarnim filmovima, a njegova najpoznatija ostvarenja u režiranju su filmovi Kuća na obali (1954) i film Male stvari (1957). Za sva svoja ostvarenja u režiji je pisao scenario, osim za film Male stvari. Dragomir Felba (7. jul 1921 — 13. jul 2006) je bio jugoslovenski i srpski filmski, pozorišni i televizijski glumac. Studirao je tehnički i pravni fakultet, a kasnije i Visoku filmsku školu u Beogradu koju je i završio 1950. Debitovao je u kragujevačkom Narodnom pozorištu ali je već 1952. godine prešao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Već od 1956. godine ima status slobodnog umetnika. Prvu filmsku ulogu odigrao je 1948. godine u filmu „Sofka“ a proslavio se ulogom u filmu „Barba Žvane“. Za ulogu u filmu „Kozara“ je, na pulskom filmskom festivalu, nagrađen specijalnom diplomom. Aleksandar Stojković (1915 — 1972) bio je pozorišni i filmski glumac. Biografija Bio je brat poznatog glumca Danila Bate Stojkovića i suprug glumice Rahele Ferari. Boris Papandopulo (Honnef na Rajni, 25. veljače 1906. - Zagreb, 16. listopada 1991.), hrvatski skladatelj i dirigent; sin operne pjevačice Maje Strozzi-Pečić i oca grčkog plemenitaša Konstantina Papandopula. Kompoziciju je studirao u Zagrebu, a dirigiranje u Beču. Bio je zborovođa Kola u Šibeniku i Zvonimira u Splitu, te ravnatelj opere HNK i dirigent simfonijskog orkestra Hrvatskoga radija, ravnatelj opere u Rijeci, dirigent opere u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Autor je jednog od najvećih (oko 440 djela) opusa u hrvatskoj glazbi. Boris Papandopulo rođen je u Bad Honnefu na Rajni 1906. Papandopulo je u Zagrebu od 1921. studirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji (teorijske predmete u razredu Frana Lhotke i Franje Dugana starijeg, glasovir u razredu Antonije Geiger-Eichhorn) i diplomirao u razredu Blagoja Berse 1929. U međuvremenu, na preporuku obiteljskoga prijatelja Igora Stravinskoga, 1925–28. u Beču studirao dirigiranje, isprva privatno u D. Focka, potom na Novom bečkom konzervatoriju u R. Niliusa. Zarana počeo skladati – glasovitu je Contradanzu za glasovir, prema vlastitoj izjavi, skladao za studija, a skladbu s oznakom op. 1, In petto degli amanti za sopran i komorni orkestar, 1924. kad i Prvi gudački kvartet (revidirao ga je 1927.). Godine 1928. u Beču mu je uspjelo praizvedena kantata Slavoslovije (Laudamus) za sole, mješoviti zbor i orkestar, a 1930. u Hrvatskom glazbenom zavodu održan je njegov prvi autorski skladateljski koncert: Antonija Geiger-Eichhorn praizvela je Prvu sonatu za glasovir op. 10, a Maja Strozzi-Pečić sudjelovala je u praizvedbi za nju skladanoga antologijskoga djela Concerto da camera op. 11. Kao dirigent je debitirao 1927. u Zagrebu ravnajući izvedbom vlastite skladbe Veče mladosti za mješoviti zbor i orkestar s Hrvatskim pjevačkim društvom »Kolo« i Zagrebačkom filharmonijom. Od 1929. do 1934. bio je umjetnički voditelj i dirigent »Kola«, ujedno 1930–35. dirigent Društvenoga orkestra HGZ-a i 1932–35. Učiteljskoga pjevačkoga zbora »Ivan Filipović«. Često je nastupao i kao pijanist u komornim sastavima, a ponajviše kao glasovirski pratilac pjevača. Nezadovoljan statusom u Zagrebu, odlazi u Split, gdje je 1935–38. nastavnik u Gradskoj glazbenoj školi i zborovođa Splitskoga muzikalnoga društva »Zvonimir«, ujedno 1936–38. nastavnik glazbe u dominikanskoj gimnaziji u Bolu. U Zagrebu 1938–46. ponovo vodi HPD »Kolo«, istodobno je u HNK od 1938. korepetitor, 1940–45. dirigent i 1943–45. ravnatelj Opere te na Hrvatskom krugovalu 1942–45. dirigent Simfonijskoga orkestra. Zaposlen na Radio-stanici Zagreb od kolovoza 1945. do svibnja 1946. kad mu je, zbog dužnosti koje je obnašao ratnih godina, odlukom Suda časti Udruženja kompozitora Hrvatske četiri mjeseca zabranjeno javno djelovanje. Potom je pozvan da preuzme neku od ponuđenih funkcija. Odlučio se za mjesto direktora Opere Narodnoga kazališta »Ivan Zajc« u Rijeci, gdje je za prvoga mandata 1946–48. obnovio ansambl i postavio opsežan repertoar. Godine 1948. imenovan je direktorom Opere Narodnoga kazališta u Sarajevu, gdje je, zadržavši se do 1953., ostavio trag na svim glazbenim područjima. Od 1949. bio je i nastavnik u sarajevskoj Državnoj muzičkoj školi. U Rijeci je ponovno na čelu Opere 1953–59.: iznimno pridonosi glazbenomu životu grada, usmjeruje opernu i koncertnu repertoarnu politiku i prema manje poznatim djelima, intenzivno sklada, često nastupa kao dirigent i pijanist te drži predavanja kako bi glazbenu umjetnost približio što većemu broju slušatelja. Od 1959. do 1965. dirigent je Opere HNK u Zagrebu, 1968–74. Opere HNK u Splitu, a istodobno gostuje ravnajući različitim ansamblima u nas (Simfonijski i Tamburaški orkestar RTV Zagreb, orkestar Zagrebačkoga gradskoga kazališta »Komedija«) te u Mostaru, Beogradu, Sarajevu i Kairu. Posljednjih desetljeća života bio je aktivan podjednako kao skladatelj i dirigent. Boris Papandopulo kao mladi umjetnik Skladajući nesmanjenim intenzitetom gotovo šest desetljeća, stvorio je opus od približno 440 djela. Skladao je orkestralnu (simfonijske pjesme, baletne suite, dvije simfonije), koncertantnu (za glasovir, violinu, fagot, čembalo, kontrabas, timpane), komornu, glasovirsku, vokalnu (solo-popijevke, zborovi), vokalno-instrumentalnu (16 kantata), glazbeno-scensku (osam opera, 12 baleta) i filmsku glazbu. Snažnu potrebu za istraživanjem zvukovnosti iskazuje zarana u trima tematskim krugovima: folklornom, sakralnom te onom temeljenom na tradicionalnim oblikovnim uzorima (ta će se načelna podjela vidjeti u cijelom opusu, premda ima i znakovito vrijednih otklona). Kompleksnost postupanja s glazbenom građom te niz rješenja netipičnih u usporedbi s djelima proizašlim iz folklorne tematike drugih hrvatskih skladatelja istoga razdoblja temelj su strukture njegovih vokalnih i vokalno-instrumentalnih djela. Tretirajući glazbeni folklor kao samo jedan od izvora različitih elemenata glazbe, nikad se nije podvrgnuo ideološkim pravilima koja su bitno obilježila neonacionalni stil u hrvatskoj glazbi između Prvoga i Drugoga svjetskoga rata. Ta neobvezatnost odnosa dopustila mu je mogućnost odabira, vlastitost što će se očitovati u svim etapama, od melodijske i ritamske invencije do konačnoga oblika partiture (romantični ep Utva zlatokrila, tekst V. Nazor, 1932.). Tijekom godina njegov će odnos prema glazbenom folkloru sve više apstrahirati tako što će se ishodišni predložak prepoznavati isključivo kao zvukovna, tonska građa lišena izvanglazbenoga sadržaja i razloga, ali često vezana uz kakvu specifičnu temu (Istarske freske iz Berma, 1973.; Osorski requiem, 1977.). Njegovo se stvaralaštvo temeljilo na uvjerenju da sve »stvari života« uvijek mogu biti i »stvari glazbe« i to je neprestano interferiranje funkcioniralo neovisno o tom je li pojedino djelo imalo i vlastitu, autonomnu priču. Komorni mu opus podrazumijeva skladbe za tradicionalne sastave, ali i djela s neobičnim sastavima, kojima kao da je uloga realizirati neku posve novu predodžbu zvučnosti. Istraživački poriv prema zvukovnoj boji iskazivao je već 1930-ih, što će, pokazat će se poslije, biti jedno od temeljnih obilježja njegova svekolikoga opusa. Zvučanje kao temeljni zakon podvrgava se jedino kretanju kao svojoj vremenskoj koordinati. U kretanju se sažimlju parametri melodijskoga crteža i njegove ritamske razvedenosti te čine ustroj skladbe unutar formalnoga okvira. Taj pak okvir iskazuje stanovitu dvoznačnost iz koje se na jednoj strani raspoznaju temelji tradicionalnoga oblika, a na drugoj oblik ovisi o izdržljivosti, o kapacitiranosti tematske građe, katkad čak i motiva, da reproducira, mijenja, obrađuje, transponira vlastite elemente. Česta je procjena njegove glazbe kao izrazito motorične, iako intencija prema ponavljanju segmenata građe može biti i u svezi s tradicijom ponavljanja kao obilježja folklornoga glazbenoga idioma. Izazov zvučanja svakako je nadređen svim skladateljskim postupcima bez obzira na to o kakvu je parametru riječ i jesu li posrijedi folklorom obojeni stavci ili se temelje na kakvu modusu ili možda čak i na dvanaestotonskom redoslijedu. Često se to vidi i u izboru glazbala, jedinstvenom za onodobnu skladateljsku praksu. U nekonvencionalne instrumentalne kombinacije upuštao se već u ranim djelima, a osobito je u tom bio inventivan u poslijeratnim godinama (Concertino za trubu i timpane, 1950.; Na teferiču za zbor, klarinet i veliki bubanj, 1952.; kantata Romaniji za zbor, četiri trube, četiri trombona i dva para timpana, 1953.; Groteska za tubu, glasovir i udaraljke, 1964.; Razgovor ugodni za flautu i čembalo, 1969.). Osim neobičnih zvukovnih kombinacija, prostor zvučnosti proširuje i čestim odabirom velikih vokalno-instrumentalnih sastava, poduprtih neuobičajenim glazbalima, većim brojem solista, otvarajući pritom i mnogobrojne mogućnosti u realizaciji formalnih zamisli. U istoj su ovisnosti o zvučnom učinku posljedično i česte promjene tonaliteta, njegovo proširenje ili pak potpuno napuštanje, uravnoteženo, ekonomično, ali i potpuno korištenje opsega i mogućnosti pojedinih glazbala, dok se od izvođača zahtijeva maksimum, jednako na razini umijeća kao i na suptilnijoj, kreativnijoj razini, koja će igri sa zvukovnom bojom udahnuti umjetnički život. Oblik u Papandopulovu djelu ovisi o njegovoj potrebi da sitnjenjem i ponavljanjem motiva, ili čak njegovih dijelova, u doslovnom, a češće u variranom obliku postigne dinamizam kretanja (neobarokna motoričnost). Očituje se to i u građenju velike forme nizanjem malih, u sebi zatvorenih oblika. Rijetko će se u tom golemom opusu susresti sonatni oblik, a uočljivo je pretežno baratanje s malim oblikom vrlo često jednostavnoga trodijelnoga ustroja. Slijed malih cjelina nerijetko je povezan u zbroj međusobno korespondentnih, gotovo samostalnih, zaokruženih odjeljaka kakva velikoga vokalno-instrumentalnoga djela. Živost glazbenoga protoka katkad zaokuplja pozornost na štetu melodijskoga tijeka, osobito kad se služi plesnim pokretom kao polazištem, a svaka ritamski složenija vodoravna linija teži ornamentiranju (triole, kvintole, sekstole, septole). Načelu okomitoga ritmičkoga kontrastiranja pogoduje intenzivna i gusta promjena metra, njegov omiljeni postupak, a krajnji je učinak na trenutke upravo fascinantna dinamičnost. Sve te sastavnice skladateljskoga izraza moguće je slijediti u njegovu stvaralaštvu koje sadržava gotovo sve tradicijom naslijeđene oblike, ali i mnoge nestandardne formacije koje su pokrenule spoznajne skladateljske vizure u hrvatskoj glazbi prve polovice 20. stoljeća, a da nisu zakoračile u prostore avangardnih glazbenih procesa koji su prodrli u hrvatsku glazbu potkraj 1950-ih. Boris Papandopulo uz pijanino Papandopulov opus, jedan od najvećih u cjelokupnoj hrvatskoj glazbenoj povijesti, ne samo opsegom nego i umjetničkom vrijednošću snažno je obilježio hrvatsku glazbenu umjetnost 20. stoljeća. Skladao je glazbu za igrane filmove Barok u Hrvatskoj i Lisinski (O. Miletić, 1942., 1944.), Bakonja fra Brne i Stojan Mutikaša (F. Hanžeković, 1951., 1954.), U oluji (V. Mimica, 1952.), Milioni na otoku (B. Bauer, 1955.) i Pustolov pred vratima (Š. Šimatović, 1961.), za 14 dokumentarnih filmova (Vlak broj 51, R. Sremec, 1947; Jadran kroz vjekove, Melita Filipović, 1948; Vincent iz Kastva, M. Katić, 1956) te animirani Susret na pijesku (B. Brajković, 1959.). Obrađivao je božićne pjesme za zbor i orkestar, redigirao djela Vatroslava Lisinskoga i Ivana pl. Zajca, skladatelja koje je promovirao i kao dirigent. U fonoteci Hrvatskoga radija sačuvano je više od 300 snimka njegovih skladba i oko 200 snimka njegovih dirigentskih interpretacija s različitim orkestrima i ansamblima. Ostavština mu se od 2006. čuva u knjižnici Hrvatskoga glazbenog zavoda u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU (današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti) od 1965., počasni član Hrvatskoga glazbenog zavoda od 1977. Umro je u Zagrebu 1991. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Drago Mažar (Bosanski Petrovac, 16. avgust 1918 — Banja Luka, 10. novembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Bosne i Hercegovine i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 16. avgusta 1918. godine u Bosanskom Petrovcu. Ostao je bez oca s devet godina, kada se porodica već doselila u Banjaluku. Posle jednog đačkog incidenta sa nastavnicom francuskog jezika, Drago je iz gimnazije prešao na zanatsku školu. Pod uticajem starijeg brata Ivice, počeo je da se interesuje za revolucionarnu literaturu, a uskoro je bio i jedan od organizatora aktiva revolucionarno orijentisane srednjoškolske i radničke omladine u zanatskoj školi. Već 1937, postao je rukovodilac skojevske grupe. Pored aktivnosti u muzičkoj sekciji „Pelagić“ stizao je da se angažuje u raznovrsnim akcijama Kluba akademičara Banjaluke, te sportskog društva „Borac“. Isticao se i učešćem u demonstracijama, protestnim zborovima i štrajkovima. Tada je kuća Mažarovih bila sastajalište radničkih aktivista, skojevaca i komunista. U godinama početka Drugog svetskog rata u Evropi, vlada Cvetković-Maček formirala je tzv. radne vojne logore da bi neutralisala komuniste. U jedan od njih, koji se nalazio kod Ivanjice u Srbiji, bio je deportovan i Drago Mažar. Posle puča u martu 1941, ovaj logor bio je raspušten. Posle puča, Drago je na proputovanju kroz Beograd uhvatio vezu sa Veselinom Maslešom, koji mu je preneo direktivu KPJ da se javi u vojsku. Sa svojom jedinicom dočekao je kapitulaciju Jugoslavije u Sarajevu, bio zarobljen, ali je istog dana uspeo da pobegne. S KPJ i ilegalcima Sarajeva uhvatio je vezu preko Nisima Albaharija i uključio se u pripremu za oružanu borbu. Predstavljajući se nemačkoj komandi kao šef orkestra u hotelu „Evropa“, uspeo je da dobije propusnicu za slobodno kretanje noću, pa je iz nemačkog skladišta iznosio vojnička odela i drugu ratnu opremu. Krajem aprila 1941, kada se vratio u Banjaluku, četiri brata Mažara našli su se nakratko na okupu kod kuće i ubrzo je svaki krenuo na izvršenje svog zadatka koji je odredila KPJ. Prikupljajući oružje kao rukovodilac diverzantske grupe u gradu, jednom je prilikom obukao uniformu domobranskog narednika i tako ušao u Kastel, odakle je izneo municiju, a desetak pušaka bacio u Vrbas, koje je Karlo Rojc izvadio i sakrio na groblju. S ovim su oružjem u rukama prvi lokalni partizani otpočeli ustanak u Banjaluci. Drago Mažar se krajem juna 1941. nalazio među prvim partizanskim borcima iz Banjaluke koji su se okupili na Starčevcu iznad grada. Učestvovao je u borbama na relaciji Jajce–Mrkonjić grad. U avgustu je bio izabran za komandira čete, odnosno komandanta partizanskog štaba Prve čete za Bosansku krajinu. Tih su dana ustaše uhvatile u Jajcu njegovog brata Ivicu i streljale ga. Upravo je tada u njegovu četu iz Banjaluke došla sestra Nada. Tokom septembra i oktobra 1941, operisao je sa svojom jedinicom po centralnoj Bosni, koja je tada izvela niz uspešnih akcija kod Krupe na Vrbasu, Skender-Vakufa, na Čelincu i u Crnoj Rijeci. U jesen 1941, Drago je bio izabran za komandanta bataljona u Trećem, kasnije preimenovanom u Četvrti krajiški partizanski odred, koji je tokom zime 1941. i 1942. razvio veliku aktivnost u blizini Banjaluke. Kada je jednom posetio svoju majku, koja je još uvek živela na periferiji Banjaluke, a njena kuća bila ilegalno partizansko uporište, Drago je uspostavio saradnju s domobranskim satnikom Majerom, zapovjednikom domobranske jedinice, kojeg je majka Marija na to pripremila. Zahvaljujući tim okolnostima, Drago je 5. februara 1942. godine izveo jednu od najsmelijih akcija u Bosanskoj krajini. Majer je, po dogovoru, neutralisao svoju posadu u Debeljacima, obezbedio uniforme i ugovorene znake raspoznavanja, tako da je Drago sa 22 odabrana partizanska borca, preobučena u domobranske uniforme, došao usred dana pred žandarmerijsku kasarnu u Vrbanji. Posle borbe koja je trajala samo nekoliko trenutaka, poginulo je i ranjeno više žandara i domobrana, a 40 ih je zarobljeno. Kasarna je zapaljena, a kolona sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, koji su nosili plen, i dva poginula a dva teže ranjena partizana, uputila se na prevoje Ponira iznad grada. Ubrzo se nakon toga i majka Marija pridružila partizanima, sredinom februara 1942, noseći u naručju šestogodišnju unuku Nenu, ćerku najstarijeg sina Boška. Početkom maja 1943. godine, Drago je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, a po oslobođenju Prijedora za komandanta mesta Ljubija. Učestvovao je i u prvim borbama za vreme neprijateljske ofanzive na Kozaru, juna 1942. godine. Krajem jula ponovno je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, ali je već septembra iste 1942. preuzeo funkciju obaveštajnog oficira u Operativnom štabu za Bosansku krajinu. Od leta 1943, kao obaveštajni oficir Prvog bosanskog korpusa NOVJ, izveo je na čelu grupe obaveštajaca niz akcija u istočnoj Bosni. Kao major, Mažar je, 1944. u svojstvu šefa obaveštajnog odseka rukovodio kursom obaveštajaca. Do kraja rata, pretrpeo je još nekoliko gubitaka u užoj porodici; majka mu je umrla od tifusa, poginuo mu je drugi brat Josip, i naposletku najstariji brat Boško. Po završetku rata, Drago Mažar je radio u Upravi državne bezbednosti do 1952. godine, a po demobilizaciji, u činu pukovnika, obavljao je niz društveno-političkih funkcija na republičkoj i saveznom nivou. Bio je aktivan i u razvoju kulture i kao pisac i kao dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta Bosanske krajine. Umro je 10. novembra 1991. godine u Banjaluci, gde je i sahranjen. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogih drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Stanje kao na fotografijma, iskrzan po ivicam i ponegde zaceplpjen, nije puno 100 cm x 70 cm Gigi je mjuzikl snimljen 1958. u režiji Vincentea Minnellija. Scenarij je napisao Alan Jay Lerner koji se temelji na istoimenom romanu iz 1944. autorice Colette. Film ima pjesme sa stihovima koje je napisao sam Lerner; muziku je komponirao Frederick Loewe, a aranžer i dirigent bio je André Previn. Godine 1991. Gigi je odabran na čuvanje u Nacionalnom filmskom registru Sjedinjenih Američkih Država pri Kongresnoj biblioteci kao `kulturno, historijski i estetski značajan.` Američki filmski institut ga je rangirao na 35. mjestu u kategoriji `100 godina... 100 strasti`. Film se smatra posljednjim velikim muzičkim ostvarenjem MGM-a i konačnim velikim dostignućem Freed Unita, na čijem je čelu bio producent Arthur Freed, iako će on kasnije proizvesti još nekoliko filmova, uključujući mjuzikl Zvona zvone 1960. Film je bio temelj za neuspjeli pozornišni mjuzikl na Broadwayu 1973. Radnja se dešava u Parizu na prelasku iz 19. u 20. vijek i počinje s Honoréom Lachailleom (Maurice Chevalier) među visokim društvom u Bulonjskoj šumi. Šarmantni stari raskalašnik, on cinično primjećuje: `Kao i svuda, većina ljudi u Parizu se vjenčavaju, ali ne svi. Postoje i neki koji neće da se žene i neki koji nisu oženjeni. Godine 1900. u Parizu Honoré Lachaille, iskusni poznavalac ljepote i mode, šeta se kroz Bulonjsku šumu, diveći se sjaju mladosti utjelovljenom u duhovitoj školarki Gigi Alvarez. Kasnije, Honoré se susreće sa svojim elegantnim nećakom Gastonom, bogatim nasljednikom carstva šećera, koji kaže da je umoran da bude u centru pažnje pariskog društva. Na Honoréovo iznenađenje, Gaston priznaje da jedino mjesto gdje se može opustiti je u skromnom stanu Honoréove bivše ljubavnice, madam Alvarez, Gigijeve bake i starateljke. U međuvremenu, na njenim sedmičnim lekcijama o bontonu sa svojom kraljevskom tutorkom Alicijom, Gigi se bori da obuzda svoj prirodni nagon, dok uči o pravilima za vrijeme večere. Kada se Gigi žali da ona nikad ne smije prihvatiti ničije pozive i da nema prijatelja, Alicia joj objašnjava da se ne smije miješati s običnim ljudima koji žive običnim životom. Gigi priznaje da je svjesna da su žene u njenoj familiji malo neobične po tome što se nikada ne udaju, ali je zbunjena zbog toga. Alicia onda savjetuje Gigi o važnosti prepoznavanja skupog nakita i upozorava je da nikada ne prihvata drugorazredne poklone ili muškarce. Nakon što pokazuje Gigi kako razlikovati fine cigare, Alicia podsjeća svoju nećakinju da sve što ona uči ima svrhu i savjetuje joj da ne zaboravi da je ljubav umjetnost. Zbunjena o tome šta jedenje, nakit i duhan imaju veze s umjetnošću, Gigi odlazi kući i nailazi na Gastona, koji je bio u posjeti kod madam Alvarez. Oduševljen Gigijevom bezazlenom prirodom, Gaston je poziva na klizalište, gdje njegova trenutna ljubavnica, Liane d`Exelmans, uzima lekcije iz klizanja. Gigi iznenađuje Gastona kada mu izjavljuje da ona smatra Liane običnom i grubom. Te večeri, dok je večerao sa Liane i Honoré u restoranu Maxim, Gaston shvaća da su misli Liane negdje drugdje. Sljedećeg jutra Gaston govori Honoreu da je duboko uvrijeđen kada je saznao od privatnih detektiva da se Liane potajno viđa sa njenim instruktorom klizanja. Kad Gaston nagovještava da će okončati svoj ​​odnos s Liane preko pisma, Honoré insistira da raskid mora biti u skladu sa Gastonovim stilskim ugledom. Sjedajući u Gastonov potpuno novi automobil, dvojica muškaraca slijede Liane do Honfleura gdje Gaston plaća instruktoru klizanja da napusti Liane, a zatim je kritikuje u restoranu i izjavljuje joj da raskida vezu. Honoré zatim ohrabruje Gastona da prisustvuje svim nadolazećim modernim zabavama kako bi se pokazalo da raskid nije imao nikakav utjecaj na njega. Gigi i baka naknadno prate Gastonove avanture kroz novinske kolumne i nekoliko sedmica prolazi prije nego što ih on ponovo posjećuje. Dolazi jedne večere i donosi čokolade i šampanjac, te otkriva da će uskoro ići za Trouville. Nakon što madam Alvarez uvjerava Gastona da odustane od zabave sa dvije stotine gostiju kod Eiffelovog tornja, Gigi mu nudi da se karta s njim i kladi se da će, ako izgubi morati povesti nju i njezinu baku za Trouville. Kad Gigi pobjeđuje u igri, Gaston galantno pristaje ispuniti svoj ​​dio opklade, unatoč protivljenjima madam Alvarez, i priznaje da on ima više zabave sa Gigi nego sa bilo kim drugim. Kod Trouvillea, Gaston prati raskošnu Gigi na plaži, igra tenis i jaši magarca. Honoré, koji je također došao na more, začudio se kada je sreo madam Alvarez i njih dvoje zatim prepričavaju uspomene o njihovoj romantičnoj prošlosti. Po povratku u Pariz, madam Alvarez je pozvana od strane Alicie, koja je kritikuje što je prihvatila Gastonov poziv za Trouville zato što Gigi nije bila dobro pripremljena. Zaprepaštena sugestijom da je Gigi dovoljno zrela da otpočne romantičnu vezu sa Gastonom, madam Alvarez ipak nevoljko prihvaća sestrin savjet. Dok se Gaston odmara u Monte Carlu, Gigi posjećuje Aliciu svaki dan, ali njena tetka je obeshrabrena time da je Gigi i dalje nezrela i da ne cijeni njene lekcije. Iako se Gigi osjeća nelagodno u lepršavim haljinama kupljenim za nju od strane Alicie, kada se Gaston vraća ona oblači jednu za njega. Gaston je tako ogorčen Gigijevom neočekivanom transformacijom u odraslu osobu tako da poput oluje izlazi iz stana, da bi se nekoliko trenutaka kasnije vratio i pitao Gigi da idu na čaj u Swank Reservoir klub. Madam Alvarez to zabranjuje, ali u privatnom razgovoru kaže Gastonu da ako želi da se Gigi viđa sa njim u društvu, oni moraju imati formalno razumijevanje. Razbješnjen idejom, Gaston odlazi, te ljutito šeta ulicama smatrajući Gigi samo kao dijete dok on najednom shvaća da ona zaista postaje mlada dama. Gaston se vraća u stan i predstavlja svoju ponudu madam Alvarez, koja opet traži odobrenje od Alicie. Nakon što Alicia pristaje na uslove da Gaston službeno preuzima Gigi, žene se slažu da za sada neće ništa reći Gigi o aranžmanu. Kasnije, Gaston svraća u stan sa cvijećem za Gigi i poziva je na večeru. Kad Gaston pokušava objasniti promjene u njihovom odnosu, bio je zapanjen kako ga je glatko odbila. Gigi otkriva da je ona shvatila da je ona sada njegova ljubavnica i također otkriva da kada on postane umoran od nje onda će se očekivati ​​od nje da ode drugom čovjeku. Gigi zaključuje da to nije u njezinoj prirodi da živi na takav način. Šokiran njenom iskrenošću, Gastonu je neugodno, ali Gigi ističe da mu nimalo nije bilo neugodno napraviti aranžmane za nju sa madam Alvarez da ona postane njegova ljubavnica. Gigi zatim otkriva svoju želju da ona i Gaston mogu biti prijatelji kao i prije, ali Gaston izjavljuje da ne mogu, jer on je voli. Zapanjena, Gigi ga kritikuje da on nju želi samo kao ljubavnicu, i da on zaista ne brine za nju i onda bježi u svoju sobu. Zbunjen i ljutit, Gaston galami na madam Alvarez što je odgojila Gigi nepropisno i odlazi. Dok se Gaston sastaje sa Honoréom da mu se požali o situaciji, madam Alvarez telefonira Aliciu i saopštava joj vijesti. Užasnuta, Alicia napušta svoj ​​stan i po prvi put dolazi u sestrin stan. One su iznenađene kada Gaston stiže, nakon što je dobio poruku od Gigi. Na Alicijino olakšanje, Gigi Gaston priznaje da bi bila sretnija s njim nego bez njega, a i pristaje na dogovor. Iako nesigurna o svemu, Gigi, lijepo obučena, prati Gastona da bi se pridružili društvu u Maximu. Koristeći sve Alicijine savjete, Gigi je savršena pratilja, što dodtano uznemiruje Gastona, ali ipak joj poklanja prekrasnu smaragdnu narukvicu. Kad Honoré čestita Gastonu na uspjehu sa tako mladom pratiljom koja će ga uveseljavati tokom nekoliko mjeseci, Gaston naglo odvodi Gigi kući bez riječi. Zatim onda šeće ulicama Pariza u stanju zbunjenosti sve dok mu najednom nešto pade na um i, po povratku u stan, pita madam Alvarez da mu dopusti tu čast da oženi Gigi.[2] Uloge Leslie Caron - Gigi Maurice Chevalier - Honoré Lachaille Louis Jourdan - Gaston Lachaille Hermione Gingold - Madame Alvarez Eva Gabor - Liane d`Exelmans Jacques Bergerac - Sandomir Isabel Jeans - tetka Alicia John Abbott - Manuel [3] Nagrade Oscari Oskar za najbolji film William A. Horning, E. Preston Ames, Henry Grace - Oscar za najbolju scenografiju Joseph Rottenberg - Oscar za najbolju fotografiju Cecil Beaton - Oscar za najbolji kostim Vincente Minnelli - Oscar za najbolju režiju Adrienne Fazan - Oscar za najbolju montažu Andre Previn - Oscar za najbolju originalnu muziku Frederick Loewe - Oscar za najbolju pjesmu Alan Jay Lerner - Oscar za najbolji adaptirani scenarij BAFTA Film nije osvojio nijednu BAFTA-u ali je imao nominaciju za najbolji film Zlatni globus Zlatni globus za najbolji film - komedija ili mjuzikl Vincente Minnelli - Zlatni globus za najboljeg režisera Hermione Gingold - Zlatni globus za najbolju sporednu glumicu Ostale nagrade Najbolji strani film - nagrada `David di Donatello` Vincente Minnelli - najbolji režiser - nagrada Udruženja američkih režisera Andre Previn - najbolja muzika - nagrada `Grammy` Najbolji mjuzikl - nagrada `Laurel` Leslie Caron - najbolja glumica - nagrada `Laurel` Alan Jay Lerner - najbolji scenarista - nagrada Udruženja američkih pisaca [3] Zanimljivosti Tokom Gastonove šetnje kroz Pariz gdje pjeva pjesmu `Gigi`, koristili su se kamerni trikovi da bi dijelovi Pariza koji su bili kilometrima daleko izgledali sastavljeni. Ova tehnika, pod nazivom `kreativna geografija`, nastala je i dobila ime po francuskom režiseru Jeanu Cocteau. Pisci Colette i Alan Jay Lerner izabrali su Audrey Hepburn za glavnu ulogu, koja je nastupala na pozornici 1952. Nažalost, 1958. Hepburn je bila zauzeta s drugim filmovima i nije mogla prihvatiti ulogu. Broadwayska pozorišna predstava `Gigi` koju je producirala Anita Loos, otvorena je u pozorištu Fulton 24. novembra 1951. i imala je ukupno 219 nastupa, a zatvorena je 31. maja 1952. Naslovna uloga bila je povjerena tada nepoznatoj Audrey Hepburn koja je 1952 osvojila Svjetsku pozorišnu nagradu za svoju izvedbu. Kad je snimanje filma bilo završeno, Alan Jay Lerner i Frederick Loewe su bili nezadovoljni u početku; Lerner je smatrao da je radnja spora i da je bila dvadeset minuta preduga. On je predložio promjene koje će koštati Arthura Freeda dodatnih 300,000 dolara, ali je Arthur bio protiv dodatnih troškova. Muzički tim ponudio je da kupi 10% od prava filma za 300,000 dolara, a zatim su ponudili 3 miliona dolara za štampanje. Impresionirani sa njihovom vjerom u film, vlasnici MGM-a su se složili s promjenama, što je uključivalo dodatnih jedanaest dana snimanja, te je odvelo projekat 400,000 dolara preko proračuna. Međutim, test projekcije filma imao je povoljnu reakciju (prije izmjene) te odličnu (nakon promjene), a Lerner je shvatio da je film konačno završen. Nakon što su Alan Jay Lerner i Frederick Loewe komponirali nekoliko pjesama, odnijeli su ih Mauriceu Chevalieru, koje su mu svidjele i odmah je pristao glumiti u filmu. Naslovna pjesma je bila Alan Jay Lernerova omiljena od svih njegovih kompozicija. Također, u svojoj biografiji, `Na ulici gdje živim`, Lerner je naveo da u pjesmi `Ona ne razmišlja o meni` stih `Ona je tako ooo-la-la-la, tako nestvarno-la-la-la` je jedina linija u njegovoj karijeri gdje mu je trebalo najduže vremena za komponiranje. Cecil Beaton je naručio više od 150 kostima za scenu u Bois i 20 okićenih haljina za scenu u Maxim. Beaton je imao poteškoća sa nabavkom tako velikog broja kostima u Parizu, ali kada se snimanje preselilo u Hollywood, on je pronašao skladište krcato kostimima.[3] Kritike ... Ako ste dovoljno stari, ili dovoljno zainteresirani za mjuzikle, možda ćete se sjetiti tih vremena, sredinom dvadesetog vijeka kada su Broadway i Hollywood ispunjavali svoje mjuzikle sa privlačnim pričama i nezaboravnim pjesama. `Texas`, `Pjevanje na kiši`, `Moja lijepa gospođice`, `The Music Man`, `Camelot`, `Cabaret`, i još nekoliko drugih ostavljali su publiku da pjevuši melodije dok su napuštali kino dvorane. Danas imamo uglavnom manje vrijedne mjuzikle sa samo jednom dobrom kompozicijom skovanom sa beskrajnim varijacijama. Nije ni čudo da filmski mjuzikli više nisu popularni. MGM koji je producirao `Gigi` 1958, na vrhuncu popularnosti ovog žanra, koji ne samo da je osvojio pohvale publike već i devet Oscara. Gigi je prekrasan, zabavan, romantičan i, što je najvažnije od svega, prepun je šarmantnih likova i iznimno dobre muzike. Čak i ako niste već upoznati s muzikom, vi ćete početi da pjevušite i sami sve dok ne završite gledanje filma. Gigi drži čvrsto mjesto u srcima mnogih posjetilaca kina kao jedan od najslavnijih holivudskih klasika iz doba kada su studiji još uvijek pravili pedantne, pjesmama ispunjene mjuzikle. John J. Puccio, Movie Metropolis [4] Gigi odražava tehničke moći visokog sjaja Hollywooda, zbir klasične ere. Ipak, to je napravljeno u atmosferi sumnjičavosti i pesimizma, isprva potkopavano prijetnjama cenzurom, slabim budžetom, i skepsom. Kao i mnogi drugi Minnellijevi mjuzikli, Gigi je imao dobitnu kombinaciju sastavljenu od: originalne muzike, istančanih likova, gorke ljubavne priče koja balansira sentiment i ironiju. Radnja filma se odvijala u Minnellijevom omiljenom gradu, Parizu, u njegovom omiljenom razdoblju, na prelazu vijeka. Od svih Minnellijevih filmova, Gigi snažno dokazuje da je stil filozofija, način života. Umjetnost je prava tema Gigija, a Minnelli pokazuje gotovo perverzno poštivanje sve te glamurozne gluposti. Nijedan režiser ne zna bolje od Minnellija da su naporan rad, sposobnost i predanost potrebni za stvaranje takve nonšalantnosti. Ali nijedan drugi režiser ne osjeća takvu radost i užitak u postavljanju takvog stila na ekran. Mješavina francuske i anglo-američke književnosti, stari Broadway i tradicije Hollywooda ograničavali su Minnellijeve inače slobodne instinkte. To je jedan od rijetkih Minnellijevih filmova za koji se ponekad osjeća da je ilustriran i pretjerano proučavan mjuzikl. Imajući to u vidu, Gigi se šepuri posebnom ljepotom neusporedivom s bilo kojim drugim holivudskim mjuziklom i ostaje najdraže holivudsko sanjarenje o dobu poznatom uglavnom iz francuskog slikarstva. – Emanuel Levy Directed by Vincente Minnelli Screenplay by Alan Jay Lerner Based on Gigi by Colette Produced by Arthur Freed Starring Leslie Caron Maurice Chevalier Louis Jourdan Hermione Gingold Eva Gabor Jacques Bergerac Isabel Jeans Cinematography Joseph Ruttenberg Edited by Adrienne Fazan Music by Frederick Loewe Music adapted and conducted by André Previn Distributed by Metro-Goldwyn-Mayer Release date May 15, 1958 Running time 115 minutes[1] Country United States Language English Budget $3.3 million[2][3] Box office $13.2 million[ Originalan filmski plakat Zeta Film

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BRATSTVO JEDINSTVO Novi Sad 1987 BIBLIOTEKA SPEKTAR Sa španskog prevela: Aleksandra Mančić Milić Latinica, tvrd povez, šivena, zaštitni omot 215 stranica I deo: Tamo neki Luka II deo: Koračanje po tragovima, Rukopis nađen u džepu, Leto, Kraj etape, Raskorak, Noćne more, Vrat crne mačkice, Dnevnik o jednoj priči Sa španskog prevela Aleksandra Mančić Milić Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gaj Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar; Rim, 13. jul 100. p. n. e. — Rim, 15. mart 44. p. n. e.) bio je rimski vojskovođa,[2] političar i pisac.[3] Kao briljantni vojskovođa i političar, Cezar je igrao glavnu ulogu u sukobima kasne republike, a njegova pobeda u građanskom ratu protiv Pompeja i brojnih protivnika u senatu znatno je doprinela kasnijem uspostavljanju novog državnog uređenja - principata. Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat.[4] Nakon Cezarove smrti, republika je utonula u novu seriju građanskih ratova koji su se okončali pobedom Oktavijana, koji će postati prvi rimski car nakon prvog dogovora sa senatom 27. p. n. e. Cezarovo nasleđe kao briljantnog generala i državnika održalo se tokom vekova. Cezar je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti rimske istorije i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji uopšte. Rođenje i mladost Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je nasledio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Enejida Publije Vergilije Maron veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9] Datum njegovog rođenja nije precizno utvrđen, ali verovatno je da je Cezar rođen 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere. Iako su Julijevci bili jedna od najistaknutijih rimskih patricijskih porodica, nisu raspolagali velikim bogatstvom. Cezarov otac, Gaj Julije Cezar Stariji, bio je istaknuti član rimske aristokratije i pristalica Gaja Marija. Cezarov otac služio je kao vojnički tribun, kvestor i pretor a kao prokonzul upravljao je provincijom Azijom. Cezarovi deda i pradeda sa očeve strane takođe su nosili ime Gaj Julije Cezar i zauzimali visoke državne funkcije. Cezarova majka, Aurelija Kota, poticala je iz ugledne porodice čiji su članovi bili senatori. Antički istoričari Tacit i Plutarh pripisuju joj mnoge vrline, a potonji je opisuje kao idealnu rimsku ženu. Pored Cezara, Aurelija i Cezar Stariji imali su dve ćerke, Juliju Stariju u Juliju Mlađu. Cezarova tetka, Julija Cezaris bila je udata za Gaja Marija, koji je u vreme Cezarovog odrastanja bio najmoćniji čovek u Rimu. Kada je Cezaru bilo šesnaest godina, njegov otac je iznenada umro dok je obuvao cipele. Nakon očeve smrti, Cezar je kandidovan za Jupiterovog sveštenika, i raskinuo veridbu sa Kosutijom, bogatom ženom iz viteškog staleža i potom se oženio Kornelijom, ćerkom Lucija Kornelija Cine, narodnog tribuna i jednog od vodećih pristalica Gaja Marija. [10] Cezar je dobio za ono vreme vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku gde je učio govorništvo. Gaj Marije je 88. p. n. e. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom, svojim bivšim legatom i saradnikom. Sukob između Marijevih u Sulinih pristalica u Rimu bio je izuzetno brutalan. Nakone Marijeve smrti 13. januara 86. p. n. e., Rim je bio pod kontrolom Cine i ostalih Sulinih neprijatelja, uključujući Marijevog sina Gaja Marija Mlađeg. Sula je u međuvremenu otišao na istok, gde je predvodio rimsku vojsku u ratu protiv Mitridatom od Ponta. Nakon pobede u ratu sa Mitridatom, Sula je po drugi put ušao u Rim i obračunao se sa preostalim Marijevim pristalicama. Već 82. p. n. e. Sula je izabran za diktatora i krenuo u obračun sa svojim neprijateljima. Sula je naredio Cezaru da se razvede, što je ovaj je to odbio. Cezaru je oduzeto svešteničko zvanje, ženin miraz i porodično nasledstvo i označen je kao pripadnik protivničke stranke, pa se tako našao u opasnosti. Ubrzo je pobegao iz Rima i primoran da se krije od Sulinih agenata. Cezarovi prijatelji su ga savetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije. Kako nam prenosi Plutarh, Cezara su od smrti spasle molbe rođaka, uključujući i njegovu majku Aureliju. Sula se dugo opirao molbama da poštedi Cezara, ali je na kraju popustio, iako nevoljno. Svetonije pripoveda da je tom prilikom Sula izrekao proročanstvo rekavši: `Neka vam bude, vodite ga. Ali imajte na umu da će ovaj mladić koga toliko želite da spasite jednog dana zadati smrtni udarac našoj aristokratiji... jer u jednom Cezaru naći ćete nekoliko Marija.`[[11] Cezar se prijavio u rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju gde je služio u pratnji guvernera provincije, Marka Terma i u Kilikiji pod Servilijem Isaurikom.[12][13] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga, Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. p. n. e.[14][15] Cezar je poslat na dvor kralja Nikomeda od Bitinije da bi zadobio podršku njegove flote, ali se toliko dugo zadržao na njegovom dvoru da su počele kolati glasine da je Cezar u tajnoj vezi sa kraljem. Cezarovi neprijatelji kasnije su koristili glasine o aferi sa Nikomedom da bi naštetili njegovom ugledu. Zbog vojničkih zasluga u opsadi Mitilene, Cezar je osvojio jedno od najviših republikanskih odlikovanja - Hrastov vecac (lat. Corona Civica).[16] Vest o Sulinoj smrti zatekla je Cezara u Kilikiji, nakon čega se brzo vratio u Rim, nadajući se Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat. Na toj funkciji istakao se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na ostrvo Rodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Mola. Na putu su ga zarobili kilikijski gusari.[17] Kada su nameravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmejao i rekao da očigledno ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor gusari su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje.[3][18] Za vreme zarobljeništva kod gusara, ponašao se veoma slobodno, čitao im poeziju i ako mu ne bi aplaudirali, nazivao bi ih neukim varvarima, učestvovao je u raznim igrama sa gusarima i nije pokazivao nikakav strah prema njima. Čak im je u šali govorio da će ih sve povešati kad ga oslobode. Čim je pušten Cezar je organizovao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt razapinjanjem na krstu.[18] 69. p. n. e. za vreme porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija.[19] Iste godine umrla je i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijina sahrana bila zloupotrebljena u političke svrhe jer Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena te na taj način povećava svoju političku popularnost. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. p. n. e. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih svakodnevnih poslova u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Budžet za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedeo na novcu i organizovao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina je završila tako da je Cezar bio poznat i slavan u narodu, ali sa ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Godine 63. p. n. e. Cezar postaje pontifex maximus. Ta funkcija je uključivala dobijanje nove kuće Domus Publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, oprost svih dugova.[20][21] Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za učešće u zaveri koju je organizovao rimski političar Lucije Sergije Katilina. Petorica Katilininih bliskih saradnika i prijatelja ubijena su bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni. Cezar je 62. p. n. e. izabran za pretora.[22][23][24][25][26] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. p. n. e. Cezar odlazi kao propretor u Španiju, ali tek pošto mu Marko Licinije Kras pozajmljuje novac da isplati poverioce kojima je dugovao ogromnu količinu novca. U Španiji u vojnim osvajanjima stiče veliko bogatstvo.[27] Godine 60. p. n. e. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. Godine 59. p. n. e. Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat. Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general a Kras verovatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podela vlasti bila korisna za sve. Da bi učvrstili savez Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je obostrana. Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio Galiju na upravljanje. Godine 58. p. n. e. Cezar je započeo Galski rat koji je trajao do 51. p. n. e.[28] Da bi jasnije demonstrirao rimsku vojnu superiornost, Cezar je preduzeo i jedan vojni pohod preko Rajne protiv Germana u kasno leto 55. p. n. e., kao i dve ekspedicije na Britanska ostrva (u leto 55. i proleće 54. p. n. e.). On je 52. p. n. e. potukao Vercingetoriksa u opsadi Alezije, što je dovelo do potpune pobede Rimljana u ratu i pokoravanje tog dela zapadne Evrope. Godine 55. p. n. e. Pompej i Kras su ponovo izabrani za konzule a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[29][30] Godine 54. p. n. e. Cezarova ćerka Julija umire za vreme porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bici kod Kare, 53. p. n. e. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar počinju se međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih. Dok je Cezar još uvek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. p. n. e., Senat ga poziva u Rim. Senat mu naređuje da se pojavi sam u Rimu a da pre toga raspusti vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu Senata i 10. januara 49. p. n. e. prešao sa vojskom reku Rubikon. Na Rubikonu je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Legenda tvrdi da je nakon prelaska Rubikona Cezar rekao Alea iacta est! (Kocka je bačena ). Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej odbija. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. p. n. e. u kojoj Cezar pobeđuje dvostruko brojniju Pompejevu vojsku. Pompej beži u Egipat, a Cezar kreće u poteru. U Egiptu Pompej biva ubijen naređenjem Potinusa faraonovog evnuha, a Cezar nanosi poraz Ptolemeju XIII u bici kod Nila i prepušta upravu nad Egiptom Kleopatri VII. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II u bici kod Zele, 47. p. n. e. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih ). U međuvremenu, Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar nanosi poraze protivnicima i u bici kod Tapsa, 46. p. n. e. te Gneju Pompeju, sinu Pompeja Velikog, u bici kod Munde, 45. p. n. e. Cezarova diktatura Godine 46. p. n. e. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. p. n. e. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskoj imperiji je u njegovim rukama. 44. p. n. e. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem. Zapravo, nakon pobede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. marta 44. p. n. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suverenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodeljena 49. p. n. e., a poslednji put 44. p. n. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovu toga mogao bilo kome zapretiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovinu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici. Atentat Glavni članak: Atentat na Julija Cezara Cezarovu unutrašnju politiku nakon građanskog rata karakterisala je težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italijanskih gradova. Takođe je težio da privuče na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posede na poklon. Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na Martovskim idama 15. marta 44. p. n. e. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Gaj Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut.[31] Prema antičkoj tradiciji, koju prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (I ti, sine?), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin, niti posinak, niti su uopšte bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio Vilijam Šekspir u delu Julije Cezar [1], a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?).[32] Nakon Cezarovog ubistva, međutim, do automatskog prelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije došlo. Senatori su se razbežali u panici, a u gradu je zavladala izuzetno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo haotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen predlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se svi Cezarovi akti i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubice ostanu nekažnjene. Nakon Cezarovog ubistva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija,[33] Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubistvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. p. n. e., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. p. n. e. i službeno prvi rimski car. „Najveći Rimljanin“ Mnogi ga s razlogom zovu najvećim Rimljaninom, a pouzdano se zna da je više cenio svoje političko delovanje od onog književnog, premda je imao široka književna interesovanja, a bavio se i naučnim radom. Cezarov život važan je za opštu istoriju Rimskog carstva u njegovom najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline kada je stara senatorska Republika bila na izdisaju. Vođa populara Marije bio je Cezarov teča, pa mnogi smatraju da je upravo zbog toga Cezar i otišao u Marijev demokratski tabor u kojem je Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali ga je docnije pomilovao. Cezar je brzo napredovao ka svom glavnom cilju — da nasledi umiruću Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neograničenu diktatorsku i doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a umesto carske krune lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na maglovitoj Britaniji hteo je da, kao potomak legendarnog Dardanca Eneje, rodonačelnika u rimskoj istoriji ne naročito istaknutog julijskog roda (gens Iulia), preseli Rim, „glavu sveta“ (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Enejina Troja, dakle ne na Bosfor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj gospodi nije bila po volji ta kombinacija i prinudna seoba, a još manje Cezarova gotovo božanska sila i slava, pa ga je na Martovske ide 44. p. n. e. grupa zaverenika izbola noževima. Tek je Cezarov mladi posinak i naslednik Avgust Oktavijan, prozvan Avgust, dovršio njegovo delo i postao, kao „prvak“ (princeps), stvarni vladar Rimskog carstva. Deifikovani Cezar (divus Iulius) trudio se da u tu najveću organizaciju antičkog sveta unese ne samo političko-ekonomske nego i društveno-etičke sadržaje. To su „čovečnost“ (humanitas) i „blagost“ (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila nepoznata grčkom čoveku. (Dr Milan Budimir & dr Miron Flašar) Izvanredna oštrina i pokretljivost Cezarova uma omogućila mu je da se istovremeno bavi mnogim i različnim poslovima. Pripadnik stare ugledne porodice, ovaj je aristokrata školovan od strane najboljih grčkih učenjaka. Kao pisac i naučnik (reforma kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvističkim problemima. Njegov izgubljeni spis O analogiji (lat. De analogia, god. —52. p. n. e. ?) ustaje protiv neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u književnom latinskom jeziku. Izgubljene su i Cezarove besede izdavane u različnim zbirkama u koje su u poznijim vekovima unošeni i neautentični govori. Ali mnoga antička svedočanstva kazuju da je bio odličan govornik, i to atikista koji neguje jasan i jednostavan stil. Od pesničkih tekstova Cezarovih sačuvan je samo epigram upućen Terenciju, komediografu doklasičnog doba koji je imao slične purističke principe kao stilista. Cezar ga stoga i označava kao ljubitelja čistog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud zaista može primeniti i na samog Cezara čija je glavna književnička snaga u odnegovanoj jednostavnosti izraza, često moćnijoj i od Ciceronove blistave fraze i bogate periode. Poznato je da se u pesništvu ogledao u raznim radovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip (Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o jednom Cezarovu putovanju. Pominje se i jedna zbirka izreka (lat. dicta collectanea) kao njegovo delo. Svi su ovi spisi nestali, čini se, zato što je Cezarov naslednik Avgust zabranio njihovo objavljivanje posle Cezarove pogibije. Izgubljen je i politički spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) što ga je Cezar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. p. n. e., dakle one godine kada je vodio najtežu borbu protiv pristalica Pompejevih. Jedno od njegovih dela je i De bello Gallico (Zapisi o galskom ratu). Termin cezar cezar - termin koji je uveo Dioklecijan i koji označava zamenika i naslednika avgusta. Svaki avgust je imao svog cezara, koji ga je nasleđivao posle smrti. Na taj način je Dioklecijan uveo tetrarhiju u Carstvu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 50 tak recenica uredno podvuceno hem. olovkom, sve ostalo u dobrom stanju. Gaj Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar; Rim, 13. jul 100. p. n. e. — Rim, 15. mart 44. p. n. e.) bio je rimski vojskovođa,[2] političar i pisac.[3] Kao briljantni vojskovođa i političar, Cezar je igrao glavnu ulogu u sukobima kasne republike, a njegova pobeda u građanskom ratu protiv Pompeja i brojnih protivnika u senatu znatno je doprinela kasnijem uspostavljanju novog državnog uređenja - principata. Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat.[4] Nakon Cezarove smrti, republika je utonula u novu seriju građanskih ratova koji su se okončali pobedom Oktavijana, koji će postati prvi rimski car nakon prvog dogovora sa senatom 27. p. n. e. Cezarovo nasleđe kao briljantnog generala i državnika održalo se tokom vekova. Cezar je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti rimske istorije i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji uopšte. Rođenje i mladost Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je nasledio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Enejida Publije Vergilije Maron veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9] Datum njegovog rođenja nije precizno utvrđen, ali verovatno je da je Cezar rođen 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere. Iako su Julijevci bili jedna od najistaknutijih rimskih patricijskih porodica, nisu raspolagali velikim bogatstvom. Cezarov otac, Gaj Julije Cezar Stariji, bio je istaknuti član rimske aristokratije i pristalica Gaja Marija. Cezarov otac služio je kao vojnički tribun, kvestor i pretor a kao prokonzul upravljao je provincijom Azijom. Cezarovi deda i pradeda sa očeve strane takođe su nosili ime Gaj Julije Cezar i zauzimali visoke državne funkcije. Cezarova majka, Aurelija Kota, poticala je iz ugledne porodice čiji su članovi bili senatori. Antički istoričari Tacit i Plutarh pripisuju joj mnoge vrline, a potonji je opisuje kao idealnu rimsku ženu. Pored Cezara, Aurelija i Cezar Stariji imali su dve ćerke, Juliju Stariju u Juliju Mlađu. Cezarova tetka, Julija Cezaris bila je udata za Gaja Marija, koji je u vreme Cezarovog odrastanja bio najmoćniji čovek u Rimu. Kada je Cezaru bilo šesnaest godina, njegov otac je iznenada umro dok je obuvao cipele. Nakon očeve smrti, Cezar je kandidovan za Jupiterovog sveštenika, i raskinuo veridbu sa Kosutijom, bogatom ženom iz viteškog staleža i potom se oženio Kornelijom, ćerkom Lucija Kornelija Cine, narodnog tribuna i jednog od vodećih pristalica Gaja Marija. [10] Cezar je dobio za ono vreme vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku gde je učio govorništvo. Gaj Marije je 88. p. n. e. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom, svojim bivšim legatom i saradnikom. Sukob između Marijevih u Sulinih pristalica u Rimu bio je izuzetno brutalan. Nakone Marijeve smrti 13. januara 86. p. n. e., Rim je bio pod kontrolom Cine i ostalih Sulinih neprijatelja, uključujući Marijevog sina Gaja Marija Mlađeg. Sula je u međuvremenu otišao na istok, gde je predvodio rimsku vojsku u ratu protiv Mitridatom od Ponta. Nakon pobede u ratu sa Mitridatom, Sula je po drugi put ušao u Rim i obračunao se sa preostalim Marijevim pristalicama. Već 82. p. n. e. Sula je izabran za diktatora i krenuo u obračun sa svojim neprijateljima. Sula je naredio Cezaru da se razvede, što je ovaj je to odbio. Cezaru je oduzeto svešteničko zvanje, ženin miraz i porodično nasledstvo i označen je kao pripadnik protivničke stranke, pa se tako našao u opasnosti. Ubrzo je pobegao iz Rima i primoran da se krije od Sulinih agenata. Cezarovi prijatelji su ga savetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije. Kako nam prenosi Plutarh, Cezara su od smrti spasle molbe rođaka, uključujući i njegovu majku Aureliju. Sula se dugo opirao molbama da poštedi Cezara, ali je na kraju popustio, iako nevoljno. Svetonije pripoveda da je tom prilikom Sula izrekao proročanstvo rekavši: `Neka vam bude, vodite ga. Ali imajte na umu da će ovaj mladić koga toliko želite da spasite jednog dana zadati smrtni udarac našoj aristokratiji... jer u jednom Cezaru naći ćete nekoliko Marija.`[[11] Cezar se prijavio u rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju gde je služio u pratnji guvernera provincije, Marka Terma i u Kilikiji pod Servilijem Isaurikom.[12][13] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga, Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. p. n. e.[14][15] Cezar je poslat na dvor kralja Nikomeda od Bitinije da bi zadobio podršku njegove flote, ali se toliko dugo zadržao na njegovom dvoru da su počele kolati glasine da je Cezar u tajnoj vezi sa kraljem. Cezarovi neprijatelji kasnije su koristili glasine o aferi sa Nikomedom da bi naštetili njegovom ugledu. Zbog vojničkih zasluga u opsadi Mitilene, Cezar je osvojio jedno od najviših republikanskih odlikovanja - Hrastov vecac (lat. Corona Civica).[16] Vest o Sulinoj smrti zatekla je Cezara u Kilikiji, nakon čega se brzo vratio u Rim, nadajući se Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat. Na toj funkciji istakao se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na ostrvo Rodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Mola. Na putu su ga zarobili kilikijski gusari.[17] Kada su nameravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmejao i rekao da očigledno ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor gusari su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje.[3][18] Za vreme zarobljeništva kod gusara, ponašao se veoma slobodno, čitao im poeziju i ako mu ne bi aplaudirali, nazivao bi ih neukim varvarima, učestvovao je u raznim igrama sa gusarima i nije pokazivao nikakav strah prema njima. Čak im je u šali govorio da će ih sve povešati kad ga oslobode. Čim je pušten Cezar je organizovao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt razapinjanjem na krstu.[18] 69. p. n. e. za vreme porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija.[19] Iste godine umrla je i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijina sahrana bila zloupotrebljena u političke svrhe jer Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena te na taj način povećava svoju političku popularnost. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. p. n. e. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih svakodnevnih poslova u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Budžet za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedeo na novcu i organizovao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina je završila tako da je Cezar bio poznat i slavan u narodu, ali sa ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Godine 63. p. n. e. Cezar postaje pontifex maximus. Ta funkcija je uključivala dobijanje nove kuće Domus Publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, oprost svih dugova.[20][21] Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za učešće u zaveri koju je organizovao rimski političar Lucije Sergije Katilina. Petorica Katilininih bliskih saradnika i prijatelja ubijena su bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni. Cezar je 62. p. n. e. izabran za pretora.[22][23][24][25][26] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. p. n. e. Cezar odlazi kao propretor u Španiju, ali tek pošto mu Marko Licinije Kras pozajmljuje novac da isplati poverioce kojima je dugovao ogromnu količinu novca. U Španiji u vojnim osvajanjima stiče veliko bogatstvo.[27] Godine 60. p. n. e. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. Godine 59. p. n. e. Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat. Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general a Kras verovatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podela vlasti bila korisna za sve. Da bi učvrstili savez Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je obostrana. Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio Galiju na upravljanje. Godine 58. p. n. e. Cezar je započeo Galski rat koji je trajao do 51. p. n. e.[28] Da bi jasnije demonstrirao rimsku vojnu superiornost, Cezar je preduzeo i jedan vojni pohod preko Rajne protiv Germana u kasno leto 55. p. n. e., kao i dve ekspedicije na Britanska ostrva (u leto 55. i proleće 54. p. n. e.). On je 52. p. n. e. potukao Vercingetoriksa u opsadi Alezije, što je dovelo do potpune pobede Rimljana u ratu i pokoravanje tog dela zapadne Evrope. Godine 55. p. n. e. Pompej i Kras su ponovo izabrani za konzule a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[29][30] Godine 54. p. n. e. Cezarova ćerka Julija umire za vreme porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bici kod Kare, 53. p. n. e. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar počinju se međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih. Dok je Cezar još uvek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. p. n. e., Senat ga poziva u Rim. Senat mu naređuje da se pojavi sam u Rimu a da pre toga raspusti vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu Senata i 10. januara 49. p. n. e. prešao sa vojskom reku Rubikon. Na Rubikonu je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Legenda tvrdi da je nakon prelaska Rubikona Cezar rekao Alea iacta est! (Kocka je bačena ). Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej odbija. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. p. n. e. u kojoj Cezar pobeđuje dvostruko brojniju Pompejevu vojsku. Pompej beži u Egipat, a Cezar kreće u poteru. U Egiptu Pompej biva ubijen naređenjem Potinusa faraonovog evnuha, a Cezar nanosi poraz Ptolemeju XIII u bici kod Nila i prepušta upravu nad Egiptom Kleopatri VII. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II u bici kod Zele, 47. p. n. e. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih ). U međuvremenu, Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar nanosi poraze protivnicima i u bici kod Tapsa, 46. p. n. e. te Gneju Pompeju, sinu Pompeja Velikog, u bici kod Munde, 45. p. n. e. Cezarova diktatura Godine 46. p. n. e. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. p. n. e. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskoj imperiji je u njegovim rukama. 44. p. n. e. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem. Zapravo, nakon pobede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. marta 44. p. n. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suverenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodeljena 49. p. n. e., a poslednji put 44. p. n. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovu toga mogao bilo kome zapretiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovinu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici. Atentat Glavni članak: Atentat na Julija Cezara Cezarovu unutrašnju politiku nakon građanskog rata karakterisala je težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italijanskih gradova. Takođe je težio da privuče na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posede na poklon. Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na Martovskim idama 15. marta 44. p. n. e. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Gaj Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut.[31] Prema antičkoj tradiciji, koju prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (I ti, sine?), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin, niti posinak, niti su uopšte bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio Vilijam Šekspir u delu Julije Cezar [1], a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?).[32] Nakon Cezarovog ubistva, međutim, do automatskog prelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije došlo. Senatori su se razbežali u panici, a u gradu je zavladala izuzetno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo haotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen predlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se svi Cezarovi akti i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubice ostanu nekažnjene. Nakon Cezarovog ubistva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija,[33] Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubistvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. p. n. e., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. p. n. e. i službeno prvi rimski car. „Najveći Rimljanin“ Mnogi ga s razlogom zovu najvećim Rimljaninom, a pouzdano se zna da je više cenio svoje političko delovanje od onog književnog, premda je imao široka književna interesovanja, a bavio se i naučnim radom. Cezarov život važan je za opštu istoriju Rimskog carstva u njegovom najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline kada je stara senatorska Republika bila na izdisaju. Vođa populara Marije bio je Cezarov teča, pa mnogi smatraju da je upravo zbog toga Cezar i otišao u Marijev demokratski tabor u kojem je Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali ga je docnije pomilovao. Cezar je brzo napredovao ka svom glavnom cilju — da nasledi umiruću Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neograničenu diktatorsku i doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a umesto carske krune lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na maglovitoj Britaniji hteo je da, kao potomak legendarnog Dardanca Eneje, rodonačelnika u rimskoj istoriji ne naročito istaknutog julijskog roda (gens Iulia), preseli Rim, „glavu sveta“ (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Enejina Troja, dakle ne na Bosfor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj gospodi nije bila po volji ta kombinacija i prinudna seoba, a još manje Cezarova gotovo božanska sila i slava, pa ga je na Martovske ide 44. p. n. e. grupa zaverenika izbola noževima. Tek je Cezarov mladi posinak i naslednik Avgust Oktavijan, prozvan Avgust, dovršio njegovo delo i postao, kao „prvak“ (princeps), stvarni vladar Rimskog carstva. Deifikovani Cezar (divus Iulius) trudio se da u tu najveću organizaciju antičkog sveta unese ne samo političko-ekonomske nego i društveno-etičke sadržaje. To su „čovečnost“ (humanitas) i „blagost“ (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila nepoznata grčkom čoveku. (Dr Milan Budimir & dr Miron Flašar) Izvanredna oštrina i pokretljivost Cezarova uma omogućila mu je da se istovremeno bavi mnogim i različnim poslovima. Pripadnik stare ugledne porodice, ovaj je aristokrata školovan od strane najboljih grčkih učenjaka. Kao pisac i naučnik (reforma kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvističkim problemima. Njegov izgubljeni spis O analogiji (lat. De analogia, god. —52. p. n. e. ?) ustaje protiv neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u književnom latinskom jeziku. Izgubljene su i Cezarove besede izdavane u različnim zbirkama u koje su u poznijim vekovima unošeni i neautentični govori. Ali mnoga antička svedočanstva kazuju da je bio odličan govornik, i to atikista koji neguje jasan i jednostavan stil. Od pesničkih tekstova Cezarovih sačuvan je samo epigram upućen Terenciju, komediografu doklasičnog doba koji je imao slične purističke principe kao stilista. Cezar ga stoga i označava kao ljubitelja čistog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud zaista može primeniti i na samog Cezara čija je glavna književnička snaga u odnegovanoj jednostavnosti izraza, često moćnijoj i od Ciceronove blistave fraze i bogate periode. Poznato je da se u pesništvu ogledao u raznim radovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip (Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o jednom Cezarovu putovanju. Pominje se i jedna zbirka izreka (lat. dicta collectanea) kao njegovo delo. Svi su ovi spisi nestali, čini se, zato što je Cezarov naslednik Avgust zabranio njihovo objavljivanje posle Cezarove pogibije. Izgubljen je i politički spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) što ga je Cezar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. p. n. e., dakle one godine kada je vodio najtežu borbu protiv pristalica Pompejevih. Jedno od njegovih dela je i De bello Gallico (Zapisi o galskom ratu). Termin cezar cezar - termin koji je uveo Dioklecijan i koji označava zamenika i naslednika avgusta. Svaki avgust je imao svog cezara, koji ga je nasleđivao posle smrti. Na taj način je Dioklecijan uveo tetrarhiju u Carstvu