Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Radović, Ranko, 1935-2005 = Радовић, Ранко, 1935-2005 Наслов Živi prostor / Ranko Radović Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1979 Издавање и производња Beograd : R. Radović : S. Mašić, 1979 (Pančevo : "6. oktobar") Физички опис 126 str. ; 17 cm Збирка Nezavisna izdanja ; 24 Предметне одреднице Урбанизам Ранко Радовић За друге употребе, погледајте Ранко Радовић (вишезначна одредница). Ранко Радовић Ranko Radović.jpg Ранко Радовић Датум рођења 18. август 1935. Место рођења Подгорица Краљевина Југославија Датум смрти 15. фебруар 2005. (69 год.) Место смрти Београд Србија и Црна Гора Ранко Радовић (18. август 1935 — 15. фебруар 2005.) биo je архитекта, сликар, и теоретичар архитектуре. Након његове смрти је установљена награда која носи његово име. Једини је домаћи архитекта чије је дело „Спомен кућа битке на Сутјесци” увршћено у књигу Чарлс Џенкса, Еволутивно стабло, 1991, 1993. године. Садржај 1 Биографија 2 Просветни рад 3 Политички рад 4 Дела 4.1 Архитектонска 5 Књижевна 6 Награде 7 Награда „Ранко Радовић“ 8 Референце 9 Спољашње везе Биографија Магистрирао је 1971. године у Београду, код професора Оливера Минића. Докторирао је у Паризу 1980. године на Сорбони, код проф. Бернара Доривала. Просветни рад Започео је професорску каријеру на Архитектонском факултету Универзитета у Београду (1972—1992), где је предавао „Савремену архитектуру и урбанизам“. Почетком ратних деведесетих одлази у Јапан, где је наставио професуру. Три године је провео у Јапану и још пет у Финској. Његов боравак у Јапану је подстакао низ предавања о архитектури Јапана на Коларчевом народном универзитету. По позиву, 1996. године оснива и води „ Школу Архитектуре“, Смер за архитектуру и урбанизам, Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Готово 30 година руководио је последипломским студијама из савремене Архитектуре у Београду и Новом Саду. Радовић је био редовни професор Универзитета у Новом Саду, Универзитета уметности у Београду, Техничког универзитета у Хелсинкију, Финска и Универзитета Цукуби, Јапан. Био је предавач на више од 20 универзитета у Риму, Палерму, Стокхолму, Паризу, Киону, Мелбурну, Хјоту, Лисабону... Био је председник International Federation for Housing and Planning (IFHP) (Међународна федерација за урбанизам и становање, 1984-1992), члан Савета International Union of Architects (UIA) (Међународна унија архитеката, 1984-1990) и члан Дукљанске академије наука и умјетности у Подгорици. Политички рад Радовић није исказивао интересовање за политику, али је изабран у владу Црне Горе премијера Мила Ђукановића јануара 2003. године. Био је потпуно несвакидашњи и оригиналан министар, када је пар дана по именовању затражио да му се као службено возило министарства додели бицикл.[1] Оставку на место министра подноси 11. септембра 2003. године,[2] а свој бицикл је поклонио најбољем ученику једне подгоричке основне школе. Дела Архитектонска 16 урбанистичких пројеката за насеља у Југославији, Финској и Луксембургу Занатско-услужни центар „Градић Пејтон“ на Чубури, Београд, 1968-1971. Скупштина општине, Аранђеловац, 1974. Спомен кућа битке на Сутјесци, Тјентиште, 1964-1971. Спомен обиљежје Љутотук, у Даниловград, 1975. Пошта, Врњачка Бања, 1975-1977. Банка, Врњачка Бања, 1976-1979. Хотел „Партизанка“ у Врњачкој Бањи, 1977, 1985. Пошта / банка, Апатин, 1986. Атеље 212 у Београду ,1992. Надградња ФТН, Нови Сад, 1996. Хала, Димитровград, 1996-2001. Књижевна Објавио је преко 300 научних и стручних студија и есеја, 14 књига (3 у иностранству). Такође је аутор више од 30 ТВ емисија и серија о архитектури. Писао је за бројне архитектонске часописе. О архитектури, Клуб Младих Архитеката, Београд, 1971. Физичка структура града, ИАУС, Београд, 1972. Градски центри, Архитектонски факултет, Београд, 1976. Живи простор, Независна издања Слободана Машића, Београд, 1979. Форма града, STYLOS, Novi Sad, 2003 / Orion art, Београд, 2003 / Грађевинска књига, Београд, 2009. Антологија кућа, Грађевинска књига, Београд, 1985,1988,1989,1991. Нова антологија кућа, Грађевинска књига, Београд, 2007. Савремена архитектура, STYLOS, Нови Сад, 1998,2001. Врт или кавез, Прометеј, Нови Сад, 1995. Нови врт и стари кавез, STYLOS, Нови Сад, 2005. Награде 1987. Награда Београдског салона 1997. Награда УЛУПУДС за животно дело 1997. Вукова награда Награда „Ранко Радовић“ Детаљније: Награда Ранко Радовић Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС) додељује награду „Ранко Радовић“. Награда се додељује: аутору најбољег текста о архитектури, и аутору најзначајнијег архитектонског дела насталог у прошлој години. Референце Министарско возило од 85 евра Блиц, 5. април. 2003 Министар екологије и урбанизма поднио оставку Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јул 2014) Радио телевизија Црне Горе, 11. септембар 2003. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија УЛУПУДС - Награда Ранко Радовић Архитектонски факултет Универзитета у Београду Интервју: Према друштву и урбани пејзаж, Глас јавности, 28. септембар 2003. Нормативна контрола Уреди на Википодацима WorldCatVIAF: 272166900LCCN: nr2002012823ISNI: 0000 0003 8381 3877SUDOC: 081439458NKC: js2018980890CONOR.SR: 8403303 Категорије: Рођени 1935.Умрли 2005.ПодгоричаниАрхитектура брутализма у СрбијиАрхитектура постмодерне у СрбијиПрофесори београдског универзитетаЧланови УЛУПУДССрпски архитектиПрофесори новосадског универзитета

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Glišić, Venceslav Наслов Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији : 1941-1944. / Венцеслав Глишић Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1970 Издавање и производња Београд : Рад, 1970 (Београд : Просвета) Физички опис 289 стр. ; 24 cm Збирка Институт за историју радничког покрета Србије : монографије. 2 ISBN (картон) Напомене Напомене и библиографске референце уз текст Регистри. Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1945 Terori i zločini nemačkih vlasti na teritoriji okupirane Srbije u periodu 1941.-1945. godine. Write a review Darko Djokic Sep 27, 2015Darko Djokic rated it really liked it Venceslav Glisic je jedan od najpoznatijih srpskih istoricara starije generacije. Bilo mi je zanimljivo da sa ove distance citam knjigu, koja je zapravo autorova doktorska disertacija odbranjena par godina ranije u Istocnoj Nemackoj, i koja je kada je objavljena (1970. godine) svakako bila u skladu s ondasnjom politikom. Ali, koliko je u skladu sa stvarnoscu, kada su okovi komunizma otpali s nasih zglobova? Ispostavilo se da je knjiga, uprkos manjim greskama (o njima ce biti reci dalje) zapravo jako kvalitetno delo, pomalo suvoparno, ali to se i dalo za ocekivati iz samog naslova; ako je rec o zlocinima, onda se i ocekuje da se isti nabrajaju, i to autor radi iz recenice u recenicu, iz pasusa u pasus, sa strane na stranu. Steta sto to nije malo preglednije i tabelarno prikazano (pozivanje na arhivske i ine izvore citoacu malo znace). Nazalost, sama knjiga pocinje sa obmanom, o tome da su komunisti (i samo oni) organizovali 27. mart. Autor bi morao da zna za bolje, ako nista da se ogradi i da veli da su i komunisti ucestvovali u tom zlosrecnom danu i manifestacijama. Ali ne. Zanimljiv je i autorov odnos prema Drazinim cetnicima. Dok sam odrastao, u svim knjigama koje sam citao, velicao se NOP, a cetnici su bili koljacki kolaboranti masnih brada koje je predvodio najveci izdajnik srpskog naroda, strasni Draza Mihailovic. Ovde, Glisic kao da ne zna kud ce s njim. Kroz celu knjigu (dakle preko 300 strana) on drazinovce predstavlja kao antifasiste, ali i kao nepouzdane i kolaborante. Pa i kad daje dokaze da su Nemci hapsili cetnike, objasnjava da je to bilo samo, kao bajagi; da bi posle na drugoj strani to kao bajagi bilo toliko i toliko pripadnika i simpatizera cetnika je bilo streljano tu i tu, a NOPa tu i tu, zbog toga i toga... Prema Nedicu i Ljoticu nema, nije ni trebao da ima ikakvog kolebanja, oni svakako jesu bili kolaboranti, a pre svega SDKovci, koji su isli rame uz rame sa Vermahtovcima, hapsili i odvozili na streljanje svoje sugradjane. Ima takodje jos nelogicnosti i nepodudaranja za streljanja i odmazde. Znam pouzdano da je Valjevo bilo relativno postedjeno strahota kroz koje su prosli Kraljevo ili Kragujevac, tu su odmazde bile aktuelne pre svega 1941. i par vesanja 1942. I Glisic belezi da je okupator streljao 50 radnika VISTADa u krugu fabrike (doduse ne kaze da su svi odreda bili clanovi KPJ koji su planirali da dignu Kapislanu u vazduh i time izazovu drugo Smederevo u Srbiji), te da je nekih mesec dana kasnije oko 450 seljaka, simpatizera NOPa bilo uhapseno od strane cetnika, od kojih su njih 280ak streljani 27. novembra kod kasarne Petog puka. Problem s ovim izvestajem je taj sto se upire prst u cetnike Draze Mihailovica, dok su za ovaj zlocin bili odgovorni tzv. "divlji" cetnici bandita Jovana Skovica Skove (koji je do 6. aprila robijao u zatvoru, ali su Nemci po okupaciji otvorili sve ludare i zatvore, pa su se na slobodi nasli i Skova i princ Djordje; prvi je klao i ubijao Srbe, drugi se dodvoravao onom copavom zlikovcu sto je klao po Srbiji 1914). Skovu i njegovu bandu eliminisali su cetnici Draze Mihailovica 1943, posle kuknjave seljaka valjevskog kraja da ne mogu vise da trpe teror i pljacku. Naredne godine smo imali par vesanja u Valjevu (Nemci su nam tad zapravo ucinili uslugu obesivsi dvojicu sadistickih zlocinaca Josipa Majera i Stevana Borote), Ubu i Obrenovcu na godisnjicu 27. marta, ukupno 6 komada i 22. maja, tamo gde je sada Dom kulture, vijorio se i Stjepan Filipovic (kao i ova dvojica monstruma pre njega). I to bi bilo to. Medjutim, Glisic nastavlja da navodi i dalje, cak do 1944. godine streljanja, mada ne navodi koga (samo brojke) i gde (uopsteno, grad ili okolina), sto ozbiljno dovodi u kredibilitet te navode. Ali, ipak nalazim da je i pored nabrojanih nedosatataka, a uzevsi u obzir vreme kada je pisana, ova knjiga sasvim zadovoljavajuca. Preporucjem je svima koje ova tema zanima. (less) flagLike · see review Maki Maki rated it it was amazing Jun 15, 2019 Snežana Antonijević Snežana Antonijević marked it as to-read Aug 04, 2017 Branka Savic Branka Savic marked it as to-read May 30, 2018 Nenad Nenad marked it as to-read Apr 23, 2021 new topicDISCUSS THIS BOOK There are no discussion topics on this book yet. Be the first to start one » Share ABOUT VENCESLAV GLIŠIĆ Venceslav Glišić Глишић је рођен у селу Злакуса код Terori i zločini nemačkih vlasti na teritoriji okupirane Srbije u periodu 1941.-1945. godine. Venceslav Glisic je jedan od najpoznatijih srpskih istoricara starije generacije. Bilo mi je zanimljivo da sa ove distance citam knjigu, koja je zapravo autorova doktorska disertacija odbranjena par godina ranije u Istocnoj Nemackoj, i koja je kada je objavljena (1970. godine) svakako bila u skladu s ondasnjom politikom. Ali, koliko je u skladu sa stvarnoscu, kada su okovi komunizma otpali s nasih zglobova? Ispostavilo se da je knjiga, uprkos manjim greskama (o njima ce biti reci dalje) zapravo jako kvalitetno delo, pomalo suvoparno, ali to se i dalo za ocekivati iz samog naslova; ako je rec o zlocinima, onda se i ocekuje da se isti nabrajaju, i to autor radi iz recenice u recenicu, iz pasusa u pasus, sa strane na stranu. Steta sto to nije malo preglednije i tabelarno prikazano (pozivanje na arhivske i ine izvore citoacu malo znace). Nazalost, sama knjiga pocinje sa obmanom, o tome da su komunisti (i samo oni) organizovali 27. mart. Autor bi morao da zna za bolje, ako nista da se ogradi i da veli da su i komunisti ucestvovali u tom zlosrecnom danu i manifestacijama. Ali ne. Zanimljiv je i autorov odnos prema Drazinim cetnicima. Dok sam odrastao, u svim knjigama koje sam citao, velicao se NOP, a cetnici su bili koljacki kolaboranti masnih brada koje je predvodio najveci izdajnik srpskog naroda, strasni Draza Mihailovic. Ovde, Glisic kao da ne zna kud ce s njim. Kroz celu knjigu (dakle preko 300 strana) on drazinovce predstavlja kao antifasiste, ali i kao nepouzdane i kolaborante. Pa i kad daje dokaze da su Nemci hapsili cetnike, objasnjava da je to bilo samo, kao bajagi; da bi posle na drugoj strani to kao bajagi bilo toliko i toliko pripadnika i simpatizera cetnika je bilo streljano tu i tu, a NOPa tu i tu, zbog toga i toga... Prema Nedicu i Ljoticu nema, nije ni trebao da ima ikakvog kolebanja, oni svakako jesu bili kolaboranti, a pre svega SDKovci, koji su isli rame uz rame sa Vermahtovcima, hapsili i odvozili na streljanje svoje sugradjane. Ima takodje jos nelogicnosti i nepodudaranja za streljanja i odmazde. Znam pouzdano da je Valjevo bilo relativno postedjeno strahota kroz koje su prosli Kraljevo ili Kragujevac, tu su odmazde bile aktuelne pre svega 1941. i par vesanja 1942. I Glisic belezi da je okupator streljao 50 radnika VISTADa u krugu fabrike (doduse ne kaze da su svi odreda bili clanovi KPJ koji su planirali da dignu Kapislanu u vazduh i time izazovu drugo Smederevo u Srbiji), te da je nekih mesec dana kasnije oko 450 seljaka, simpatizera NOPa bilo uhapseno od strane cetnika, od kojih su njih 280ak streljani 27. novembra kod kasarne Petog puka. Problem s ovim izvestajem je taj sto se upire prst u cetnike Draze Mihailovica, dok su za ovaj zlocin bili odgovorni tzv. "divlji" cetnici bandita Jovana Skovica Skove (koji je do 6. aprila robijao u zatvoru, ali su Nemci po okupaciji otvorili sve ludare i zatvore, pa su se na slobodi nasli i Skova i princ Djordje; prvi je klao i ubijao Srbe, drugi se dodvoravao onom copavom zlikovcu sto je klao po Srbiji 1914). Skovu i njegovu bandu eliminisali su cetnici Draze Mihailovica 1943, posle kuknjave seljaka valjevskog kraja da ne mogu vise da trpe teror i pljacku. Naredne godine smo imali par vesanja u Valjevu (Nemci su nam tad zapravo ucinili uslugu obesivsi dvojicu sadistickih zlocinaca Josipa Majera i Stevana Borote), Ubu i Obrenovcu na godisnjicu 27. marta, ukupno 6 komada i 22. maja, tamo gde je sada Dom kulture, vijorio se i Stjepan Filipovic (kao i ova dvojica monstruma pre njega). I to bi bilo to. Medjutim, Glisic nastavlja da navodi i dalje, cak do 1944. godine streljanja, mada ne navodi koga (samo brojke) i gde (uopsteno, grad ili okolina), sto ozbiljno dovodi u kredibilitet te navode. Ali, ipak nalazim da je i pored nabrojanih nedosatataka, a uzevsi u obzir vreme kada je pisana, ova knjiga sasvim zadovoljavajuca. Preporucjem je svima koje ova tema zanima.

Detalji predmeta Stanje Polovno Nakladnik/Publisher/Editorial Hrvatska matica iseljenika/Croatian Heritage Foundation/ Fundación para la Emigración Croata Zagreb, Trg Stjepana RadiÊa 3 Za nakladnika/For Publisher/Por la editorial Nikola JelinËiÊ Urednica/Editor/Editora en jefe Vesna Kukavica Uredniπtvo/Editorial Board/Consejo Editorial Nikola JelinËiÊ, Vesna Kukavica, Diana ©imurina-©oufek Prevoditelji/Translators/Traductores Kristina BediÊ ∑ za engleski/for English/croata ∑ inglés Ivana Barbara BlaæeviÊ ∑ za πpanjolski/for Spanish/para español Lektori/Language Editors/Correctores de estilo Diana ©imurina-©oufek, Jadranka Varoπanec ∑ za hrvatski/for Croatian/croata Kristina BediÊ ∑ za engleski/for English/inglés Luis Miguel Blazevic ∑ za πpanjolski/for Spanish/para español Fotografije/Photographs/Fotografias Darko Horvat, Ratko Mavar, FAH, Arhiva DTP Micromarket, Zagreb Design Luka GusiÊ Tiskara/Printing-house/Imprenta DENONA, Zagreb Naklada/Publisher/Edición 2000 3 HRVATSKI ISELJENI»KI ZBORNIK 2005. CROATIAN EMIGRANT ALMANAC 2005 ANUARIO PARA LA EMIGRACIÓN CROATA 2005 ISSN 1330-3724 ISBN 953-6525-30-5 Naslovnica Dubrovnik Cover Dubrovnik Portada Dubrovnik 4 5 PREDGOVOR Tamburaπki festival Omladinske kulturne federacije Hrvatske bratske Zajednice SAD-a i Kanade, trideset i osmi po redu, odræan u Zagrebu (srpanj, 2004.) na kojem su uspjeπno nastupili brojni mladi ameriËki Hrvati, te jubilarni Deseti tjedan hrvatskih manjina (rujan, 2004.) u organizaciji Hrvatske matice iseljenika ∑ uporiπne su toËke prema kojima smo izabirali pristigle radove za novi broj MatiËina godiπnjaka. Posebne je teme potaknuo i Prvi kongres hrvatskih znanstvenika iz domovine i inozemstva (Zagreb - Vukovar, 15. ∑ 19. studenoga 2004.) u organizaciji Ministarstva znanosti, obrazovanja i πporta. Hrvatski iseljeniËki zbornik 2005., sa saæecima na engleskom i πpanjolskom jeziku, stoga ima 8 tematskih cjelina, koje se sastoje od 32 samostalna autorska priloga, a ima elektroniËku inaËicu na internetu na adresi . Tematske cjeline: Znaci vremena, Baπtina, Dijaspora, Mostovi, KroatistiËki obzori, Duhovnost, Znanost, Nove knjige ∑ prate veze dijaspore i domovine u procesu kulturne integracije hrvatskoga iseljeniπtva s domovinom. Priloge su pisali uglavnom mlai struËnjaci SveuËiliπta u Zagrebu (TanjiÊ, Holjevac, PeriÊ, MesariÊ, ©alat…) ili SveuËiliπta u Córdobi (©prljan….), ali i naπi pouzdani stalni suradnici. Proπirenjem Europske unije na zemlje Srednje Europe, gdje obitavaju hrvatske manjine, na dnevni se red stavlja pitanje buduÊnosti manjinskog statusa Hrvata u ujedinjenoj Europi. Perspektive manjinskog statusa u ujedinjenoj Europi mogu se najjasnije izvoditi, za sada, ne samo iz Okvirne konvencije VijeÊa Europe o zaπtiti nacionalnih manjina, nego i iz Europske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima. VrsnoÊom oËuvanja kulturnog identiteta izdvaja se hrvatska manjina u Maarskoj, unatoË teritorijalnoj rasprπenosti i viπestoljetnoj odvojenosti od stare domovine. Izvrsno je organizirana pa tako, osim πkolstva, radija, televizije i nacionalnoga kazaliπta, ima i vlastito nakladniËko poduzeÊe Croatica, koje je za samo pet godina objavilo viπe od 70 knjiga. Preko oceana meu hrvatskim iseljeniπtvom odvijaju se zapaæeni kulturni projekti (Kanada, SAD, Argentina, »ile, Australija…) koje stvaraju pojedinci i naπe udruge. Zadivljuje interes mladih hrvatskoga podrijetla πirom svijeta za zemlju svojih predaka. Tako je argentinski mladiÊ hrvatskog podrijetla napravio diplomski rad na SveuËiliπtu u Córdobi na temu æivota naπe tamoπnje zajednice, koji je potaknuo mnoπtvo djece hrvatskih iseljenika iz Amerike da mu ushiÊeno piπu elektroniËkom poπtom i kliËu: Sada znamo svoje podrijetlo! Trideset i dva samostalna priloga naπega godiπnjaka, u svakom sluËaju, donose pregled najznaËajnijih kulturnih i druπtvenih procesa u hrvatskim zajednicama u dvadesetak zemalja svijeta. 6 INTRODUCTION The 38th Tamburitza Festival of the Junior Cultural Federation from the Croatian Fraternal Union of the USA and Canada, where many young American Croats participated successfully, took place in Zagreb, as well as the Tenth Week of Croatian Minorities, organized by the Croatian Heritage Foundation - both starting points for the selection of works for this year’s Croatian Emigrant Almanac of the Foundation. The First Congress of Croatian Scientists from the Homeland and Abroad (Zagreb-Vukovar, 15-19 November, 2004), organized by the Ministry of Science, Education and Sports, stimulated special themes as well. Therefore, the Almanac of the Croatian Heritage Foundation 2005 with summaries in English and Spanish contains 8 thematic units comprising 32 contributions from independent authors, and is also published electronically on the Internet in the web page: . So the thematic units: The Signs of Times, Croatian Heritage, Diaspora, Bridges, Horizons of Croatian Studies, Spirituality, Science, New Books - follow the connections between the Diaspora and the homeland in the process of cultural integration of the Croatian emigration with their homeland. The contributions were written mainly by young experts from the University of Zagreb (TanjiÊ, Holjevac, PeriÊ, MesariÊ, ©alat …) and the University of Córdoba (©prljan …), as well as by our faithful permanent collaborators. With the expansion of the European Union towards the countries in Central Europe where there are Croatian minorities, the question of their status within unified Europe arises. The prospects of the status of Croatian minorities in unified Europe can, for the moment, be seen most clearly not only from the General Convention of the European Council on the Protection of National Minorities, but also from the European Charter on regional and minority languages. Excellence in maintaining the cultural identity sets apart the Croatian minority in Hungary, despite their territorial dispersion and centuries-long separation from the old country. They are excellently organized, so that, beside schools, radio and television programs and the national theatre, they have their own publishing house, Croatica, which published over 70 books in only five years. On the other side of the Ocean, there are some amazing cultural projects (Canada, the U.S.A., Argentina, Chile, Australia …) within the Croatian emigration, created by individuals and our associations. the interest of the young people of Croatian origin all over the world in the country of their ancestors is amazing. So we find a young Argentinean of Croatian origin who prepared his degree paper at the University of Córdoba that made a great number of children of Croatian emigrants in America to e-mail him: Now I know where I come from! Anyway, thirty two independent contributions to our Almanac present a general picture of the most important cultural and social events in the Croatian communities from over twenty countries all over the world. 7 INTRODUCCIÓN El trigésimo-octavo Festival de Tamburitsa de la Federación Cultural de Jóvenes de la Comunidad Fraternal Croata de los E.E.U.U. y Canadá, en el que con éxito actuaron muchos jóvenes norteamericanos croatas tuvo lugar en Zagreb, así como la Décima Semana de las Minorías Croatas, bajo la organización de la Fundación para la Emigración Croata - ambos puntos de partida desde los cuales elegimos los trabajos enviados para el nuevo número del Anuario de la Fundación. El Primer Congreso de Científicos Croatas de la patria y del exterior (Zagreb-Vukovar 15-19 de noviembre de 2004) bajo la organización del Ministerio de Ciencias, Educación y Deportes estimuló temas especiales. Por lo tanto el Anuario de Fundación para la Emigración Croata 2005 con resúmenes en inglés y en castellano, cuenta con 8 unidades temáticas que comprenden 32 contribuciones de autores independientes y está publicado en forma electrónica en la

Detalji predmeta Stanje Polovno Области политикологије Упоредна/компаративна политика (Comparative government) бави се поређењем разних облика владавине у различитим окружењима. Међународни односи усредсређују се на проучавање динамике односа између држава. Сложена међуигра економских и политичких опција предмет је изучавања политичке економије, у којој се преплићу економске и политичке науке. У САД, политиколози посматрају и изучавају веома велики број података, укључујући изборе, јавно мњење (о питањима која се распростиру од социјале до спољне политике), улогу институција (делатности Конгреса, балансу моћи унутар Конгреса, на који начин и у којим случајевима делује Врховни суд, и др.). Теме Међународни односи Међународна организација Антиглобалистички покрет Глобализација Политичке науке (Генерално) Политиколози/Политиколози Политика Политичке теорије Теорије о држави (уређењу) Политички апсолутизам Анархизам Анархо-капитализам Анархокомунизам Капитализам Комунизам Конзервативизам Корпоратократија Крипто-анархизам Демократија Деспотизам Диктатура Еудемонизам Фашизам Либерализам Либертаријанизам Либертаријански социјализам Кинизам Марксизам Монархија Монархија Национализам Нацизам Ненасиље Олигархија Родољубље (Патриотизам) Популизам Радикално центристичка политика Републиканство Социјализам Суверенитет Синдикализам/Анархосиндикализам Тоталитаризам Идеологије засноване на полу Маскулинизам Феминизам Политичка филозофија Оправдање државе Божанско право краљева Теорије друштвеног уговора Сврха владе Парадигма Породица/Држава Облици државе Теорије политичког понашања Киклос Здружено деловање Охлократија Психоисторија Стрес и политичко доношење одлука Политички теоретичари Држава Облици владавине Парламентарни систем Председнички систем Полу-председнички систем Република Класична дефиниција републике Монархија Менаџерска власт Политички ентитети Град Округ Држава Влада Локална заједница Месна заједница НВО Невладина/цивилна организација Безбуџетно предузеће Република Покрајина Township Три силе у држави Извршна власт Законодавна власт Судска власт Три гране власти Извршна власт Законодавна власт Судска власт Политичка партија Политичке странке света Право Међународно право Избори Биорегионална демократија Изборна реформа Иницијатива Пропорционална представљеност Опозив представника Референдум Тактички гласање Изборни системи Партијски систем Улоге Монархија Председник Премијер Судија Законодавац Конгресмен Саветник Гласач Разно Адам Смит Централизација Грађанско друштво Опште добро Корпоративна полицијска држава Децентрализација е-Влада Европска унија Полиција Политички спектар Политичке анализе Пропаганда Види још Списак литературе за политичке науке Планска политика Референце Chaturvedy 2005, стр. 4 Druckman, James; Green, Donald; Kuklinski, James; et al., ур. (2011). Cambridge Handbook of Experimental Political Science. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-17455-8. Lowell, A. Lawrence. 1910. "The Physiology of Politics." American Political Science Review 4: 1–15. Bureau of Labor Statistics, U.S. Department of Labor. „How to Become a Political Scientist”. Приступљено 13. 9. 2016. Литература Druckman, James; Green, Donald; Kuklinski, James; et al., ур. (2011). Cambridge Handbook of Experimental Political Science. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-17455-8. Chaturvedy, J.C. (2005). Political Governance: Political theory. Isha Books. стр. 4. ISBN 978-81-8205-317-5. Приступљено 28. 10. 2014. The Evolution of Political Science (November 2006). APSR Centennial Volume of American Political Science Review. Apsanet.org. 4 February 2009. European Political Processes: Essays and Readings (1968). [Compiled and] ed., with original essays, by Henry S. Albinski [and] Lawrence K. Pettit. Boston: Allyn and Bacon. vii, 448 p. Goodin, R.E.; Klingemann, Hans-Dieter A New Handbook of Political Science. Oxford and New York. 1996. ISBN 978-0-19-829471-9.. Grinin, L., Korotayev, A. and Tausch A. (2016) Economic Cycles, Crises, and the Global Periphery. Springer International Publishing, Heidelberg, New York, Dordrecht. . London. ISBN 978-3-319-17780-9.; Klingemann, Hans-Dieter, ed. (2007). The State of Political Science in Western Europe. Opladen: Barbara Budrich Publishers. ISBN 978-3-86649-045-1.. Schramm, S.F.; Caterino, B., eds. (2006). Making Political Science Matter: Debating Knowledge, Research, and Method. New York and London: New York University Press. Making Political Science Matter. Google Books. 4 February 2009. Roskin, M.; Cord, R.L.; Medeiros, J.A.; Jones, W.S. Political Science: An Introduction. New York: Pearson Prentice Hall. (10th изд.). 2007. ISBN 978-0-13-242575-9.. Tausch, A.; Prager, F. (1993). Towards a Socio-Liberal Theory of World Development. Basingstoke: Macmillan; New York: St. Martin's Press and Springer Publishers. Tausch, Arno (2015). The political algebra of global value change. General models and implications for the Muslim world. With Almas Heshmati and Hichem Karoui (1st изд.). Nova Science Publishers, New York. ISBN 978-1-62948-899-8. Oxford Handbooks of Political Science Noel, Hans (2010) "Ten Things Political Scientists Know that You Don’t" The Forum: Vol. 8: Iss. 3, Article 12. Zippelius, Reinhold Geschichte der Staatsideen (=History of political Ideas), Munich: C.H. Beck. (10th изд.). 2003. ISBN 978-3-406-49494-9.. Zippelius, Reinhold Allgemeine Staatslehre, Politikwissenschaft (=Political Science), Munich: C.H. Beck. (16th изд.). 2010. ISBN 978-3-406-60342-6.. politikologija

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam : antologija srpske urbane poezije / [priredila] Radmila Lazić Врста грађе поезија Језик српски Година 2009 Издавање и производња Beograd : Samizdat B92, 2009 (Lazarevac : Elvod-print) Физички опис 300 str. : ilustr. ; 20 cm Други аутори - особа Лазић, Радмила Збирка ǂEdicija ǂBusola ; ǂknj. br. ǂ59 ISBN 978-86-7963-340-8 (broš.) Напомене Slike autora Tiraž 1.000 Uvodnik: str. 11-15 Antologije: str. 17-20 Poezija zastupljenih pesnika: str. 21-25 Beleške o autorima uz tekst Str. 299-300: Nešto kao pogovor / Radmila Lazić. Dragana Mladenović Milena Marković Nenad Jovanović Nataša Žižović Ana ristović Srđan Valjarević Oto horvat Vladislava vojnović Marija Knežević Dragoslav Dedović Nenad Milošević Danica Vukićević Zvonko karanović Nina Živančević Miloš Komadina Radmila Lazić Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove. Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović). Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012). Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009). Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994). Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski… Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „Метафизика на самракот“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave. Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi. Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije. Članica Srpskog PEN centra. Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012. Živi u Beogradu. Poezija ovih pesnika govori o ljudskoj autonominji, o moći i nemoći jedinke pred svetom, životom i sopstevnim demonima... Njihova poezija nije apstraktna, ni hermetična. Njihov pesnički govor nije patetičan, sentimentalan, plačevan, ili egzaltiran. Niti himničan, uzvišen, starostavan i izveštačen. On je prirodan, govorni jezik grada, trgova, ulica, životnog okruženja, jezik sobe i osobe, koji odražava duh vremena u kome žive. Ambijent njihove pesme je grad, mitsko mesto poezije još od Bodlera, preko Eliota i Ginzberga, do današnjih dana. No, grad nije samo tema i nije samo mesto, već je alegorija moderniteta koji ovi pesnici nose u svom senzibilitetu, u odnosu prema vremenu u kojem žive, prema jeziku kojim pišu. U njihovoj poeziji nema tzv. velikih tema i ideja ili večnih istina. Oni ne neguju kult pesnika – sveštenika poezije, niti pak poeziju doživljavaju kao tajnu religiju. Oni ne pišu u ime kolektiva, zajednice ili ideologije. Oni pevaju o stvarnom i mogućem, bez mistifikacija i mističarenja. Oni ne idealizuju, njihovo imaginiranje nikada nije iluzioniranje, oni dovode u pitanje, sumnjaju , preispituju... Njihova poezija je poezija nemira i nemirenja. Oni najčešće pišu o tzv. običnim, svakodnevnim stvarima, pojavama i događajima iz života, iz perspektive individualizovanog pogleda na svet. Oni ne pišu znanjem, niti pak nekakvim tajanstvenim, božanskim talentom. Oni pišu iz neminovne potrebe svojom osetljivošću, inteligencijom, srcem i razumom, stalnim uzbuđenjem duha, kako bi rekli stari Grci. Potraga za identitetom, za smislom bivstvovanja i opstajanja, to je njihov pesnički raison d’etre.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Flora, Radu Наслов La capǎtul nopţii : versuri alese / Radu Flora Врста грађе поезија Језик румунски Година 1988 Издавање и производња Novi Sad : Libertatea, 1988 (Novi Sad : Forum) Физички опис 221 p. ; 20 cm Други аутори - особа Filip, Emil Збирка Biblioteca de opere alese : BOA ; 1 Садржај C u p r i n s: Literaturǎ şi realitate: cuvînt înainte / Emil Filip (5-20). - Verba ignota (21-40): În amurg (23); Strǎzori (24); Peisaj astmatic (24-25); Ninge (25-26); Notturno (26); În clar de lunǎ (26-27); Pǎsuri (27); Nǎlucǎ (27-28); Doliu-n tinereţe (28-29); Nevroze (29); Instantanee (29-30); Spleen precoce (30); Ne secerǎ (30-31); Refren (31); Himera lui Brumǎrel (31-32); Liebesdämmerung (32-33); Cîntec pentru dupǎ amiezile violete (33); Balada lui Black şi a mea (34); Cerşetor cu orgǎ (35); Se şterge (36); Alter ego (36); Strǎfulgerǎri (37); Variaţii pe tema: vesper(us) (37-38): I Apusul (37); II Cǎtre searǎ (38); III Seara (38); IV La începutul serii (38); Resemnǎri, împǎturite (39); Monosilabe (39-40); Fǎrǎ titlu (40). - 15 sonete (neştiute) (41-53): 1 Naturǎ moartǎ insesinabilǎ (43); 2 Portret în grup cu mama (44); 3 Curge rîul (44-45); 4 Dorule (45); 5 Moartea cǎlǎtorului (46); 6 Depǎrtare apropiatǎ (46-47); 7 Cuvinte încrucişate (47); 8 Sonet brut(al); 9 Cuvîntul (48-49); La izvor (49); 11 Disperare (50); 12 Vino, primǎvarǎ (50-51); 13 Sonet afon (51); 14 Sonetul îndoielii (52); 15 Sonetul renunţǎrii (52-53). _ Pagini uitate (55-70): Barcelona (57); Nelinişti (58); În ochii Oarei--- (58-59); Foamete-n belşug (59); Sîrme (60); Drum de ţarǎ (60-61); Amintire din ziua-aceea (61); Duminicǎ (62); Plumb (62); Vesperalǎ (63); Nu vreau (63); Dînsa (64); Dorule (64); Singur (65); Picǎ frunza (65); Zǎduh de primǎvarǎ (66); Culoare vie (66); Stau cu zorile (67); Florar (67); Lǎcrǎmioare (68); Toamnǎ (68); Apus de soare (69); Ninge (69); Urme-n zǎpadǎ (69-70). - Vita brevis (71-90): Portrete familiare (73); Defuncţii din citanii (73-74); Autoportret (74-75); Inter homines (75); Amar (76); Peisaj sufletesc (76-77); Nu mai e (77); Seceriş interior (78); Soledad (78); Un deceniu de tǎcere (78-79); Cînd n-ai ce face cu vremea (79-80); Ani, luni, sǎptǎmîni, ceasuri, clipe (80-81); Spleen serafic (81); Amintire (81-82); Şi nici stele (82-83); Tînjesc (83); Spital (84); ECG (85-86); Doi porumbei (86-87); Rǎmas bun, clipe (87); Cercul ca echilibru (88); Fatalitate (88-89); Frica de moarte (89); Terminal (90). - Variaţii în azur (91-140): Sat natal (93-94): I Absenţǎ din peisaj (93); II Rǎtǎcire în peisaj (93-94); III Peisaj în clar de lunǎ (94); Funigeii (95); Iarnǎ în satul natal (95-96); Nostalgia orizontului apus (96-97); Peisaj de pustǎ (97-99); Cîmpul covor (99); Aur (99-100); Merg printre spice (100); Creioanǎri pe-o frunzǎ de toamnǎ (100-101): Ecou (100); Inelar (101); Cǎţeluş pripǎşit (101); Roza vînturilor: (Adriatica-Nord) (101-102); Încleştatǎ între soare şi Monte Maggiore (102-103); Luna-parc la plajǎ: (martie la Opatija) (103); Sonet (103-104); Raze reflectate dimineaţa pe-ntinsul apei (104); Absorţiuni solare (104-105); În port, în orele de searǎ (105); Pescǎruşi în ploaie (106); Rǎsǎrit şi apus (106-107); Thalassa (107); Morfologia mǎrii (107-110): 1 Scoicile (107); 2 Meduzele (108); 3 Scampii (108); 4 Ţepele ariciului (109); 5 Algele (109); 6 Racii (110); Peisaj maritim (110); Furtunǎ şi valuri (111); Vaporul scufundat (111-112); Şiroco (112); Refracţie (113); Fazele pescǎruşului (113-115): 1 Plutind pe valuri (113); 2 În creştetul statuii (114); 3 Hranǎ în zbor (114-115); Variaţii în azur (115); Încǎ-o noapte (115-116); Filigrane (116-117); Wechselstube (117); Pǎdurea pinilor (118); Naturǎ moartǎ cu peşte (118-119); Requiem (119); Maree (119-120); Dupǎ masǎ urbanǎ (120); Aştept (121); Peisaj urban în orele de searǎ (122); Pseudopeisaj urban de iarnǎ (123); Rugina toamnei (123-124); Unghi de cer (124); Plouǎ bacovian (125); Acuarelǎ (126); Crepuscul (126-127); Orizont invizibil (127); Amurgire (127-128); Miez de noapte (128); Alt crepuscul (128-129); Noapte de august, una (129-130); Tablou seratic (130); Prier în ploaie (131); Un punct (131); Scenografie (132); Monostihuri (132-134); Stropi de ploaie (134); Ploaie strǎvezie (134-135); Alb (135-136): Zǎpadǎ (135); Cer gri (135); Omul de zǎpadǎ (136); Ceaţa ca o perdea (136); Miniaturistice (136-137): Pe culme (136); Dimineaţǎ (137); Ceasul (137); Psihomapamond (137-138); Sat flamand (138); Searǎ la Montmartre (139); Amurg la Ostia (139-140). - Teroarea verbului (141-169): Soliloc mut cu glas tare (143); Amintire durǎ (143); Palinodie mutǎ (144); Fantezie (144); Renunţare (145); Inutil (145); Portret (146); Nemeşul versului (146-147); Sonet (148); Grafomanie (148-149); Poetomahie (149); Pandemoniu (149-150); Sonetul fǎpturii şi stǎrii (150); Foarfeci poetice (151); Declaraţie pateticǎ (151); Momento (151-152); Firul Ariadnei (152); Strip (152-153); Icarul împǎnat (153-154); Calul troian (154); Teroarea verbului (155); Necuvîntul (155-156); Descǎrcarea verbalǎ (156); Verb ştirb (157); Logoterapie (157-158); Idiom în incolor (158); Depoetizare (158-159); Vers ludic (159); Cultura versului (160); Poezie în micro şi macro plan (160-161); Vraja scrisului (161); Inerţie primordialǎ (162); De-a clepsidra (162-163); Eratǎ (163); N° 1 (163-164); Omnipoezie (164-165); Panşozism (165-166); Apǎ nǎjitǎ (166); Prometeul în pupilǎ (167); Ghimp cameleonic (167); Scai domnesc (168); Mîzgǎ (168-169); Peisaj în nimic (169). - Versuri albe (171-190): Quies (173); Ianus la Opatija (174); Stress (174-175); Revedere (175); Umezealǎ (176); Inelar (176-177); Expirare (177); Zbor terestru (178); Maxime (178-179); Grafite (179-180); Vid (180-181); Exerciţii stilistice (181); Chiriaş intrus (182); Labirintul cîrtiţei (182-183); Bufniţa ca simbol (183); Logodrom (184); Cameleonul cu limba scoasǎ (184-185); Occisio poesiae (185); Mediocrǎ (186); Temǎ insesizabilǎ (186); Ca pamflet (187); Strǎzori hiberne (187-188); Ninge (188); Dimineaţǎ albǎ (189); Şi totuşi viaţa-i (189-190). - Regǎsite (191-195): Telefonul mort (193); Depǎrtare (193); Un seul être (194); Geamǎt în Haiku (194); Trenul la plecare (195).- Anexe (197-214): Notǎ asupra ediţiei (199-200); Cronologie biobibliograficǎ (201-202); Referinţe critice (203-212); Radu Flora despre meseria de a scrie (213-214). ISBN 86-7001-002-X (Carton cu legǎturǎ) 86-7001-0020-X ! Напомене Tiraj 1000. Fotografia şi nota despre autor preluate de pe copertǎ. Cuvînt înainte / Emil Filip: p. 5-20. Notǎ asupra ediţiei: p. 199-200. Cronologie biobibliograficǎ: p. 201-202. Referinţe critice: p. 203-212. Предметне одреднице Флора, Раду, 1922- УДК 859.0(497.1)-14 COBISS.SR-ID 3074050 Radu Flora Rođen 5. septembra 1922. u Banatskom Novom Selu, bio je vodeći rumunski filolog i pisac u Srbiji. Dela: Micul atlas lingvistic al graiurilor istro-române, Institutul de Lingvistică „Iorgu Iordan - Al. Rosseti” al Academiei Române, Bucureşti, 2003; Dicţionar român-sârb, coeditare Editura `Libertatea” din Panciova şi Editura Ştiinţifică din Bucureşti, Panciova – Bucureşti, 19694; Istoria literaturii române. De la origini până la Unirea Principatelor, vol. I, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1962; Istoria literaturii române, vol. II, Vârşeţ, Editura `Libertatea`, 1963; Din proza clasicilor români. Nuvela, Antologie, Editura `Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1952; Din lirica clasicilor români. De la Văcăreşti şi până la poezia burgheză dintre cele două războaie, Antologie, Editura „Frăţie şi unitate”, Vârşeţ, 1953; Literatura română din Voivodina. Panorama unui sfert de veac 1946-1970, Casa de Editură `Libertatea`, Panciova, 1971; Folclor literar bănăţean. Premise şi sinteze, Editura `Libertatea`, Panciova, 1975;Foaie verde, spic de grâu, folclor literar, Zrenianin, 1979; Foaie verde, lămâiţă, folclor literar, Zrenianin, 1982; Din relaţiile sârbo-române. Privire de ansamblu, Editura `Libertatea`, Panciova, 1964; Relaţiile sârbo-române. Noi contribuţii, Editura `Libertatea`, Panciova, 1968; Copilăria din amintiri, roman, Editura `Libertatea`, Panciova, 1985; Vizuina, roman, Editura S.L.R., Novi Sad, 2002. Dela na srpskom: Srpsko - rumunski rečnik, `Bratstvo i jedinstvo`, Vršac, 1952; Dijalektološki profil rumunskih banatskih govora sa vršačkog područja, Novi Sad, Matica srpska, 1962.; Rumunski banatski govori u svetlu lingvističke geografije, doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog Univerziteta, 1969.; Tišina svitanja: pesme, Beograd, Nolit, 1975.; Antologija rumunske lirike XX veka, Beograd, Nolit, 1975.; O počecima rumunskog književnog jezika, Skopje, 1976.; Rumunska književnost u Vojvodini, Novi Sad, Matica srpska, 1976.; Nebeski ugao, Novi Sad, Dnevnik, 1987. Preminuo je 4. septembra 1989. u Rovinju, Hrvatska.

Kao na slikama Korice pošarane, unutra je sve u redu Retko zlatna serija 363 - Zeleni mesec - teks Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Kao na slikama Zlatna serija 571 - Ukleti ranč - Miki Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Kao na slikama Zlatna serija 577 - Crvena orhideja - Zagor Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Roto biblioteka Kao na slikama Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Kao na slikama Zlatna serija 624 - Poslednja bitka - Kapetan Miki Prvo izdanje Dnevnik Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Kao na slikama Zlatna serija 833 - TRAGIČNI SIMBOL - TEKS VILER Roto biblioteka Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Kao na slikama Ostalo je sve u redu Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Kao na slikama, zadnja korica oštećena Sve ostalo je kompletno Unutra čisto Kultna Bonelijeva edicija `Zlatna Serija` pod brojem 954, iz 1989 godine, Komandant Mark u epizodi `Šifra Crni Zrak`. Zlatna serija je bila strip edicija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije, a izdavač je bio Dnevnik iz Novog Sada.[1] Prvi broj stripa izašao je 15. januara 1968. godine i koštao je 2 nova dinara. Iako je na naslovnici prvog broja bio Teks Viler, naslov Četiri obračuna odnosio se na epizodu u kojoj je glavni junak bio Bili Mek Gregor, a onda je sledila epizoda Džejn Arden, te Teks Viler u epizodi Sudija kolt. Period izlaženja[уреди | уреди извор] Edicija je izlazila do 1992. godine, zaključno sa brojem 1103.[2] Dinamika izlaženja[уреди | уреди извор] U početku su sveske Zlatne serije izlazile jednom pa dva puta mesečno, da bi se posle par godina dinamika izlaženja stabilizovala na jednu svesku nedelju, koja se obično pojavljivala četvrtkom ili petkom. Tiraž[уреди | уреди извор] Po jednom izvoru prosečan tiraž po svesci Zlatne serije bio između 50.000-80.000, kao i da je za pojedine sveske dosezao i do 200.000.[3] Po drugom izvoru, prvih nekoliko godina, tiraži Zlatne serije bili su oko 30.000 svezaka nedeljeno, ali su kasnije dosezali i do 150.000.[4] Junaci Zlatne serije[уреди | уреди извор] Iako je Zlatna serija započela sa epizodom Teksa Vilera, u prvih pedesetak brojeva dominirali su nepoznati kaubojski stripovi, kao što su Bil Adams ili tada Mali rendžer, koji prestaje da izlazi u broju 84. (objavljeno ukupno 8 epizoda) i `seli` se u Lunov magnus strip u kome je jedno vreme bio najpopularniji strip zajedno sa Velikim Blekom. Komandant Mark počinje da izlazi u Zlatnoj seriji tek od broja 85, dok je najpopularniji junak edicije -- Zagor u prvih 246 brojeva izlazio sporadično (izašlo je ukupno 8 epizoda) da bi tek od broja 247 (epizoda Gvozdena pesnica) iz 1975. godine počeo da izlazi redovno, smenjujući se sa Teks Vilerom, a potom i sa Komandantom Markom. Stalni junaci[уреди | уреди извор] Teks Viler (1968 do kraja) Zagor (1968 do kraja) Komandant Mark (1971 do kraja) Kapetan Miki (1979 do kraja) Povremeni junaci[уреди | уреди извор] Mali rendžer (1969-1971) Priče sa Divljeg zapada (1970-1975) Tim i Dasti (1968-1975) Spisak epizoda[уреди | уреди извор] Kompletan spisak svezaka koje su izašle u periodu 1968-1993. može se pogledati ovde. Urednici[уреди | уреди извор] Sve do 207. broja Zlatne serije i stotog broja Lunovog magnus stripa za ove edicije se navodio samo odgovorni urednik (Mitar Milošević do 78. broja Zlatne serije i 29. broja Lunovog magnus stripa, a nakon njega Dušan Stanojev, uz informaciju da brojeve uređuje kolegijum). Nakon toga kao urednici izdanja navode se Sreten Drašković, Milica Korošec, Dušan Stanojev i Olivera Kovačević.[5] Dnevnikov pokušaj obnavljanja Zlatne serije[уреди | уреди извор] Sa obnovom Zlatne serije pokušalo se 1996. godine (isto kao i sa Strip zabavnikom i LMS). Izašlo je pet brojeva, kao i dva specijalna broja Zlatne serije – klasici u stripu. Urednica je bila Mirjana Zamurović.[5] Nova edicija[уреди | уреди извор] Novu ediciju Zlatne serije pokrenula je izdavačka kuća Veseli četvrtak u februaru 2018. godine. U prvom broju ponovo je bio Teks Viler sa epizodom Ranč slobode. Planirano je da svaki broj bude izdat sa dve separatne naslovnice: novom, koja se razlikuje od stare, i starom (sa žutom trakom sa strane), koje će moći da se naruči isključivo poštom. Cena prvog broja iznosila je 350 din. (2,9 €). Vrednost epizoda Zlatne serija na tržištu polovinih stripova[уреди | уреди извор] Starije epizode Zlatne serije, pogotovo ako su dobro očuvane, na tržištu polovnih stripova mogu da dostignu cene od najamnje 100 € po komadu. Najviše do sada zabeležena cena Zagorovih stripova izdatih u Zlatnoj seriji i Lunov magnus stripu mogu da dostignu cenu do preko 4.000 €.[6]

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хофмо, Гунвор, 1921-1995 = Hofmo, Gunvor, 1921-1995 Наслов Никог не заборављам / Гунвор Хофмо ; превод са норвешког Марко Вуковић ; [уредник Милош Петковић] Јединствени наслов Jeg glemmer ingen. srp Врста грађе поезија Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2018 Издавање и производња Зајечар : Народно позориште Тимочке крајине : Центар за културу "Зоран Радмиловић", 2018 (Зајечар : Деркс) Физички опис 26 стр. : ауторкина слика ; 25 cm Други аутори - особа Вуковић, Марко, 1975- = Vuković, Marko, 1975- Петковић, Милош, 1972- = Petković, Miloš, 1972- Други аутори - корпорација Фестивал младих песника "Дани поезије" (33 ; 2018 ; Зајечар) Збирка ǂЕдиција ǂПростор ; ǂknj. ǂbr. 2 ISBN (брош.) 978-86-88123-74-5 ! Напомене Превод дела: Jeg glemmer ingen / Gunvor Fofmo Тираж 400 [О песникињи]: стр. 23-24. Naslovna> Kultura> U SKC-U PROJEKCIJA FILMA „IZ DRUGE STVARNOSTI“ U SKC-U PROJEKCIJA FILMA „IZ DRUGE STVARNOSTI“ Kultura 26/05/2019 Ostavi KomentarNa U SKC-U PROJEKCIJA FILMA „IZ DRUGE STVARNOSTI“ U ponedeljak, 27. maja, od 20 sati, u Kontakt galeriji SKC-a biće održana projekcija dokumentarnog filma „Iz druge stvarnosti“, o norveškoj pesnikinji Gunvor Hofmo, posle čega će uslediti razgovor sa prevodiocem filma Markom Vukovićem. Gunvor Hofmo (1921-1995) smatra se jednom od najznačajnijih pesnikinja norveškog modernizma. Prevođena je samo na švedski i engleski. Presudni momenat u njenom životu i kasnije za njen književni rad desio se u jesen 1940. godine, kada je upoznala Rut Majer, Jevrejku, izbeglicu iz Austrije. Dve godine intenzivnog druženja stvorilo je jaku vezu među njima. Rut je utehu za svoju odvojenost od porodice u tim ratnim vremenima nalazila u Gunvor, dok je ova gotovo zaljubljeno bila vezana za nju. Novembra 1942. godine Rut je uhapšena i depotrovana u Aušvic, gde je u decembru iste godine ubijena i smatra se da je taj gubitak prijateljice razlog, okidač za psihičke probleme koje je pesnikinja kasnije imala. Godine 1947. Gunvor započinje ljubavnu vezu sa još jednom norveškom pesnikinjom Astrid Tolefsen (1897-1973,) čime postaju jedne od prvih Norvežanki koje su živele javno u lezbejskoj vezi. Prvu knjigu, Jeg vil hjem til menneskene, objavila je 1946. godine, a onda slede knjige Fra en annen virkelighet (1948) i Blinde nattergaler (1951), pre nego što je 1953. godine prvi put primetila simtome šizofenije zbog čega je kasnije u kraćim ili dužim intervalima bila hospitalizovana. Knjigu I en våkenatt objavljuje 1954. godine, a 1955. godine izlazi knjiga Testament za večnost (Testamente til en evighet), koju su mnogi tumačili kao njen prestanak pisanja. I nije objavljivala. Punih 16 godina prošlo je do sledeće knjige, Gost na zemlji (Gjest på jorden, 1971) za koju dobila nagradu kritike. A onda se ređaju zbirke pesama, sve do posledenje Epilog (1994). Živela je povučeno, anonimno, nije davala intervjue, čak i vrlo malo njenih fotografija postoji i za ilustraciju knjiga uglavnom su se koristile one iz 40-ih i ranih 50-ih godina. Javno nije govorila svoje stihove osim jednom za radio, ranih 50-ih godina. U trenucima kad se osećala loše sama se prijavljivala u hospital i po izjavama lekara tu se osećala najmirnije tako da su mnoge pesme tu i napisane. Umrla je 1995. godine. Godine 1997. odbjavljene su sve pesme iz zaostavštine (Etterlatte dikt, 1997), nakon sabranih pesama (Samlede dikt) koje su objavljene 1996. i mislilo se da je to ceo, ne mali, opus. A onda su, zajedno sa nekoliko akvarela i pisama Rut Majer, pronađene nove pesme, ciklus od 15 pesama pod naslovom Nikoga ne zaboravljam (Jeg glemmer ingen, 1999). Veruje se da su napisane u prvoj polovini 50-ih godina i da su s namerom ostavljene uz stvari koje su je podsećale na Rut. To nisu najbolje pesme ove pesnikinje, što svakako i može biti razlog zašto nikada nisu objavljene, ali su značajne za razumevanje tuge i motiva koji su je pokretali.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Tèffi, Nadežda Aleksandrovna, 1872-1952 Наслов Тэффи / [составление Л.С. Калюжная Врста грађе кратка проза Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик руски Година 2005 Издавање и производња Москва : Звонница, 2005 Физички опис 352 стр. ; 2о цм Други аутори - особа Ka ljužna ja, L jubovʹ S. Збирка Библиотека мировой новеллы ISBN 5-88524-126-0 Напомене Тэффи 1872-1952 / ЛюбовЬКалюжная : стр. 3-6 Предметне одреднице Tèffi, Nadežda Aleksandrovna, 1872-1952 Pseudonim Lokhvitskaya Nadezhda Alexandrovna. Teffi: biografija, zanimljive činjenice i video zapisi. poslednje godine života Teško je naći spisateljicu u predrevolucionarnoj Rusiji popularniju od Nadežde Tefi. Njene smiješne priče iz života običnih ljudi osvojile su srca svih slojeva stanovništva i generacija. Pisala je o onome što je blizu. O ljubavi, izdaji, intrigama, nezgodnim situacijama između prijatelja i poznanika, pozorištu, reklamama, porodičnim svađama i još mnogo, mnogo toga. Čitaoci koji su u Tefinim likovima prepoznali sebe, svoju rodbinu i poznanike, od srca su se smejali jednostavnim pričama i radovali se novim kreacijama talentovanog komičara. Rođena u porodici uspešnog advokata, Nadežda nije mogla da brine o budućnosti, već jednostavno da očekuje dobar brak, da odgaja decu. Ali u njenoj porodici postojala je neka posebnost. Dvije ćerke su odrasle vrlo nemirne i talentovane. Najvjerovatnije, majka Varvara Aleksandrovna, rođena Goyer, koja je imala francuske korijene, usadila je kćerkama ljubav prema književnosti. Prvi pokušaji pisanja Nadežde Tefii pripadaju adolescenciji. Počevši da stvara još kao školarka, postepeno je pisanje postala životno delo. Biografija Teffi puna je neočekivanih preokreta i nevjerovatnih događaja, možete je čitati sa istim zanimanjem kao i bilo koju od priča Nadežde Aleksandrovne. Evo nekoliko zanimljivih činjenica iz njenog života: Pravo ime Nadezhde Teffi je Nadezhda Alexandrovna Lokhvitskaya. Sama spisateljica ispričala je priču o njegovom nastanku na različite načine. Sada je rekla da je ovo ili nešto slično ime lokalne budale, pa je to povezala s imenom mitskog pljačkaša. Morao sam da uzmem pseudonim, jer u vreme kada je Nadežda počela da juriša na Olimp pisca, njeno prezime je već bilo veoma poznato u zemlji. Poznata pjesnikinja Mirra Lokhvitskaya je rođena (starija) sestra Nadezhde Teffi. Mirra je rano postala poznata kao autor senzualnih pjesama. Zvali su je pretečom Ahmatove i Cvetajeve. Žena je umrla u 35. godini. Imala je loše srce. Iznenađujuće, istraživači nisu uspjeli utvrditi tačan broj djece u porodici Lokhvitsky. Navodno je Taffy imala jednog brata i četiri sestre. Nadežda Tefi je započela svoju profesionalnu književnu karijeru nakon razvoda od muža, kao zrela žena sa dvoje, a prema nekim izveštajima i troje dece. Tokom Prvog svetskog rata, Nadežda Tefi je radila kao medicinska sestra i bila je na frontu. Sačuvano je nekoliko frontalnih fotografija spisateljice na kojima pozira u uniformi, pa čak i s puškom u rukama. 1919. emigrirala je u Pariz. Morala je preći dug put kroz Kijev i Odesu, a potom i Tursku. Očigledno, pisac se brzo navikao na novo okruženje. Njene prve francuske publikacije datiraju s početka 1920. godine. Uvijek je retuširala svoje fotografije, skrivala svoje godine i govorila da se osjeća kao da ima trinaest godina. Istraživači su otkrili da kada je Nadežda Aleksandrovna emigrirala, popunjavajući dokumente, smanjila je svojih petnaest godina. Postoje svi razlozi da se veruje da niko nije uspeo da sazna pre njene smrti. Zbog činjenice da se Nadežda Aleksandrovna uvijek odijevala s ukusom, vrlo pažljivo pazila na sebe, vješto koristila kozmetiku i nijansirala kosu, niko nije sumnjao u njenu "smanjenu", udobnu dob. Nadežda Aleksandrovna je živela 80 godina i umrla je u Parizu 30. septembra 1952. godine. Samo nedelju dana nakon mog rođendana. Sahranjena je na ruskom groblju Sainte-Genevieve-des-Bois. Tokom svog života Nadežda Aleksandrovna je pisala poeziju, ali je postala poznata zahvaljujući malim šaljivim pričama. I sama Tefi je rekla da mnogo voli poeziju, ali je hrani komičar. Teffi je jako voljela mačke i čak im je posvetila pjesme. Spisateljica je rekla da se prema ljudima koji ne vole mačke uvijek odnosi sa sumnjom. Teffi je bila veoma odsutna u svakodnevnom životu. Rođaci su se prisjetili da je mogla zapaliti šporet i staviti kotlić na sljedeći vrući gorionik, slati novac rođacima da napišu svoju adresu na koverti, a zatim se radovati neočekivanom primitku velike sume. U posljednjim godinama života, zdravlje Nadežde Aleksandrovne se uvelike pogoršalo. Bolovala je od neuritisa lijeve ruke, samo injekcije morfija su joj omogućile da ublaži bol i zaspi. Nadežda Tefi je takođe bila sklona napadima angine i plašila se da će umreti tokom jednog od njih. Teffi je sanjala da napiše priču ili nekoliko djela o sporednim likovima u poznatim knjigama. Posebno je željela da opiše avanture Sanča Panse. Nadežda Aleksandrovna Tefi imala je širok društveni krug i mnogo prijatelja, čak i nakon što je napustila domovinu. Nikada se nije hvalila statusom poznate spisateljice, a među prijateljima i poznanicima je imala kako poznate pisce (Bunin, Kuprin), tako i nadobudne novinare i komšije. Znala je za svakoga pronaći lijepe riječi i imala je običaj svakog gosta ponešto pokloniti. To može biti sitnica, knjiga ili novac. Uz sve ovo, najljubaznija osoba koju je poznavala, Teffi je i sama smatrala svojim drugim mužem, Pavlom Andrejevičem Tikstonom. Brak nije zvanično registrovan. Theakston je bio oduševljen svojom lijepom i talentovanom saputnicom i bio je sretan što je ostao u sjeni pružajući joj sretan i udoban život. Nažalost, Pavel Andrejevič je umro prilično rano, nesposoban da podnese gubitak svog bogatstva kao rezultat ekonomske krize 19030-ih. Nakon njegove smrti, Nadežda Aleksandrovna se više nije udavala i čak je pokušala da napusti književnost. Teffi se sa Drugim svjetskim ratom susrela već u poodmaklim godinama, lošeg zdravlja. Bila je primorana da živi veoma teško u okupiranom Parizu, ali je zahvaljujući prijateljima i porodici izašla na kraj sa ovim. Cijeli život ove talentirane žene je 80 godina intriga, tajni i koketerije. Do sada nisu poznate mnoge tačke u vezi sa njenim ličnim životom. Sama Teffi je obožavaocima i novinarima neprestano "hranila" različite verzije. Poput retuširane fotografije koju je Taffy toliko voljela, njen službeni život izgleda glatko i živopisno, ali kada jednom pogledate iza prekrasne naslovnice, možete vidjeti mnogo iskušenja, tuge, pa čak i ličnih tragedija. Teffi karakteristike kreativnosti i kratka biografija poznatog ruskog pisca i pjesnikinje izloženi su u ovom članku. Teffy kratka biografija i zanimljive činjenice Nadežda Aleksandrovna Lokhvitskaja rođena je u proleće 1872. godine u severnoj prestonici Ruskog carstva u plemićkoj porodici, koja joj je usadila ljubav prema književnosti. Stoga nije čudno da je djevojčica od malih nogu počela pisati priče i pjesme. Godine 1901. njen uspon na književni Olimp započeo je običnom pjesmom, koja je objavljena u časopisu Sever. Već 1907. godine uzima pseudonim Teffi kako bi privukla sreću. Prava slava pala je na Nadeždu Aleksandrovnu objavljivanjem 2 toma Šaljivih priča. Ruski car Nikolaj II bio je ponosan na nju, smatrajući je grumenom carstva. Zašto Taffy ima takav pseudonim? Istorija uzimanja pseudonima "Teffi" je nepoznata. Sama Nadežda je navela da ga je uzela u ime kućnog nadimka sluge Lokhvitskih, Stepan-Steffi. Književnica je rekla da ne želi da se potpisuje ispod tekstova muškim imenima, kao što su to činili savremeni pisci. Također, prema drugoj verziji, Nadežda Aleksandrovna je uzela pseudonim jer je pod njenim prezimenom već bila poznata njena rođena sestra - pjesnikinja Mirra Lokhvitskaya, koja se u to vrijeme zvala "Ruska Safo". A rezultat je bio pseudonim Teffi. igre reči i familijarnosti, koju je toliko volela da igra pesnikinja. Od 1908. do 1918. svijetli plodovi humorističnog pisca počeli su da se pojavljuju u časopisima Satyricon i New Satyricon. Nakon Oktobarske revolucije, Teffi je pokušala da se prilagodi novom načinu života boljševičkog režima, ali joj je život bio prepolovljen. Sa početkom talasa emigracije 1920. godine, završila je u Parizu. U Francuskoj je pjesnikinja počela komunicirati sa talentiranim sunarodnjacima - Gippiusom, Buninom, Merezhkovskim. Ispostavilo se da je Nadežda Aleksandrovna bila veoma popularna u inostranstvu. Objavljena je u prestižnim publikacijama u Rimu, Berlinu i Parizu. U svojim kreacijama pisala je o domaćim životinjama, emigrantima, prirodi, dalekoj domovini. Pesnikinja je bila angažovana na sastavljanju književnih portreta ruskih poznatih ličnosti koje je upoznala: Rasputina, Kuprina, Bunjina, Gipija, Sologuba. Godine 1946. Teffi je ponuđeno da se vrati u Rusiju, ali je više voljela Pariz od nje. U Sjedinjenim Državama 1952. godine objavljena je njena posljednja knjiga Zemaljska duga u kojoj je Nadežda Aleksandrovna sažela svoj život. Pjesnikinja je doživjela 80 godina i umrla 6. oktobra 1952. godine, ostavivši za sobom mnoge priče, pjesme i drame. Taffy: lični život Malo se zna o ličnom životu pisca. Udavala se dva puta. Prvi muž Nadežde Aleksandrovne bio je Bučinski. U braku je rođeno troje djece, ali je par raskinuo. Drugi supružnik je, međutim, bio bankar Tikston. Ništa se više ne zna o njenom privatnom životu. Teffi: zanimljive činjenice Tokom Prvog svetskog rata, Tefi je radila kao medicinska sestra na frontu. Sačuvano je čak i nekoliko spisateljičinih fotografija na kojima pozira u uniformi i sa puškom u rukama. Taffy je oduvijek retuširala fotografije i skrivala svoje godine. Naučnici su otkrili da je pesnikinja, kada je emigrirala, smanjila svojih 15 godina kada je popunjavala dokumente.Nadežda Aleksandrovna se uvek oblačila sa ukusom, brinula o sebi, tonirala kosu i vešto koristila kozmetiku kako bi izgledala smanjeno. Žena je obožavala mačke i posvetila im pjesme. Uvijek je bila oprezna prema ljudima ko

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Mamula, Branko, 1921- = Мамула, Бранко, 1921- Наслов La défense des petits pays / Branko Mamula ; [traducteur Novak Strugar ; illustrations Stevan Petković] Јединствени наслов Odbrana malih zemalja Врста грађе књига Језик француски Година 1988 Издавање и производња Belgrade : Vojnoizdavački i novinski centar, 1988 (Belgrade : Vojna štamparija) Физички опис 319 str., [7] sav. list. : ilustr. u boji ; 25 cm Други аутори - особа Strugar, Novak = Стругар, Новак Збирка ǂCollection ǂEdition speciales / Vojnoizdavački i novinski centar ; ǂknj. ǂ4 ISBN (Karton) Напомене Prevod dela: Odbrana malih zemalja Tiraž 2.000. Предметне одреднице Одбрана државе -- земље у развоју Дела Објавио је следећа дела: „Морнарица на великим и малим морима“. 1975, 1978, 1979. година „Савремени свијет и наша одбрана“. Београд, 1985. година „Случај Југославија“. Подгорица, 2000. година „Рат у новом столећу“. Београд, 2018. година „Адмирал с Кордуна“. Загреб, 2020. година[6] Бранко Мамула (Славско Поље, код Вргинмоста, 30. мај 1921 — Тиват, 19. октобар 2021), учесник Народноослободилачке борбе, адмирал флоте ЈНА и јунак социјалистичког рада. У периоду од 1979. до 1982. године обављао је дужност Начелника Генералштаба ЈНА, а од 1982. до 1988. године функцију Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ. Биографија Бранко Мамула pођен je 30. маја 1921. године у Славском Пољу, у околини Вргинмостa, од оца Михајла и мајке Ђурђије Мамула, рођене Шимулија. Основну школу је завршио у Славском Пољу, четири разреда Реалне гимназије у Глини, а Државну трговачку академију у Карловцу.[1] Припадао је напредној омладини, те је крајем 1939. примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1942. године у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Учесник Народноослободилачког рата је од 1941. године. Године 1942. усташе су му убиле мајку, брата и две сестре.[2] У току Народноослободилачког рата (НОР) обављао је различите функције. Најпре је био борац и омладински руководилац батаљона Првог кордунашког партизанског одреда, од 23. октобра 1941. до 15. јула 1942. године. Потом је ступио на дужност политичког комесара чете и Другог батаљона Прве бригаде НОВ Хрватске, до 15. новембра 1942, да би након тога обављао дужност политичког комесара Трећег батаљона Петнаесте бригаде Осме кордунашке дивизије НОВЈ. Након погибије политичког комесара Петнаесте кордунашке бригаде Бранка Бекића, налази се на тој позицији, док се фебруара 1943. године није разболео од тифуса. По опоравку, Мамула бива упућен на рад у Штаб Осме кордунашке дивизије. У мају 1943. постављен је за политичког комесара Официрске школе Главног штаба НОВ и ПО Хрватске и ту је остаје све до италијанске капитулације у септембру 1943. Затим преузима дужност политичког комесара Треће бригаде Осме кордунашке дивизије, која бива појачана и Плашћанским партизанским одредом, како би се одбранила од немачког продора на потезу од Бихаћа према Лици и јадранској обали. Крајем 1943. године, Мамула бива постављен на место политичког комесара Штаба Морнарице за Хрватско приморје (II Поморски обалски сектор), а 1. марта 1945. преузима функцију политичког комесара Поморске команде Северног Јадрана и на њој остаје до 20. августа 1945.[1] Послератни период Из рата излази са чином потпуковника. После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу војнопоморску академију ЈНА (као први у рангу 1958), Морнаричко-штабни колеџ (енгл. Naval Staff College) у Великој Британији, Курс оператике Ратне школе ЈНА и Курс виших поморских официра при Морнаричком школском центру у Сплиту.[1] Био је политички комесар флоте, Војнопоморског школског центра, Пете поморске зоне, Политичке управе Команде Југословенске ратне морнарице (ЈРМ) и Ескадре (1945—1953), да би након укидања функције политичког комесара у ЈНА био постављен на место помоћника команданта за политичко-правне послове. По повратку са школовања у Великој Британији, постаје начелник Оперативног одељења Команде ЈРМ. У периоду од 1960. до 1963. године налазио се у Судану, на месту војног саветника тамошњег Генералштаба. По завршеном Курсу оператике у Ратној школи ЈНА, постаје командант Војнопоморског подручја Пула, а потом и помоћник команданта Четврте армијске области. Три године, од 1967. до 1970, обавља дужност заменика начелника Морнаричке управе у Државном секретаријату за народну одбрану (ДСНО), од 1970. до 1976. начелник је Управе Ратне морнарице, те до 1979. командант Војнопоморске области и помоћник Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ, Николе Љубичића. Од 10. јула 1979. до 5. маја 1982. године обављао је функцију Начелника Генералштаба ЈНА. Од 5. маја 1982. до 15. маја 1988. године обављао је функцију Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ, након чега је демобилисан.[1] У првој половини 1949. године, Мамула је требало да буде пребачен из Југословенске армије, а по захтеву Главне политичке управе Министарства народне одбране, на рад у Управу државне безбедности (УДБ), где је требало да преузме функцију начелника Удбе за Хрватско приморје и Истру. Међутим, Мамула је то намештење одбио и на сопствени захтев остао у професионалној војној служби.[1] Бранко Мамула у посети Војнотехничком институту Мамула је обављао и високе дужности у Опуномоћству ЦК СКЈ за ЈНА. Налазио се на месту секретара Опуномоћства за ЈРМ од 1953. до 1955, као и за Четврту армијску област од 1964. до 1966. године, а члан до краја његовог постојања. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије биран је на три партијска конгреса — Једанаестом, Дванаестом и Тринаестом, а на ванредном Четрнаестом конгресу СКЈ био је делегат испред ЈНА. У јесен 1990. године, предводио је с другим високим официрима и генералима ЈНА стварање Савеза комуниста - Покрет за Југославију (СК–ПЈ), с циљем стварања народног фронта за одбрану СФРЈ. С нестанком Југословенске народне армије 20. маја 1992. године, Мамула напушта СК-ПЈ и више се није политички ангажовао. Члан је Друштва за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији, авнојевског форума „Јосип Броз Тито“, као и Савеза антифашиста Црне Горе.[1] Први официрски чин — чин мајора, добио је маја 1943. године. Марта 1945. је унапређен у потпуковника, а 1950. у пуковника. Чин контра-адмирала добија 1960, вице-адмирала 1965, а адмирала 1973. године. У чин адмирала флоте ЈНА унапређен је 1983. године, а 21. децембра 1988. године је пензионисан, као једини официр у Југословенској народној армији који је имао чин адмирала флоте.[1] До 1991. године живео је у Опатији, али је после проглашења Хрватске независности и почетка грађанског рата, прешао у Београд, у ком са другом супругом живи до 1998. године, када прелазе у Котор. Последње године живота провео је у Сељанову, општина Тиват, у Црној Гори. Преминуо је 19. октобра 2021. године у Тивту, од последица корона вируса, у својој 101. години. Сахрањен је на Градском гробљу Брдишта у Тивту.[3] Године 2000. је у Подгорици објавио књигу „Случај Југославија“. Аутор је још неколико књига и стручних студија и чланака. За свој рад добио је годишњу награду америчког стручног морнаричког часописа US Navy Proceedings за 1973. годину.[3] У партизанима се 1944. године оженио првом супругом, Златом (1925—1992), борцем 19. севернодалматинске дивизије, са којом има два сина, а 1994. године оженио се другом супругом, Мирјаном Јакелић.[1] Признања и одликовања Носилац је Партизанске споменице 1941. и многобројних југословенских одликовања. Орденом јунака социјалистичког рада одликован је 22. децембра 1985. године. Од југословенских одликовања којима је одликован су и — Орден југословенске звезде с лентом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, два Ордена за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и Орден за храброст. Од иностраних одликовања се истичу — француски Национални орден Легије части у реду Великог официра, пољски Партизански крст, судански Орден Републике Судан другог реда, италијански Орден за заслуге Републике Италије у реду Великог официра, непалски Орден Гуркове десне руке првог реда, индонежански Поморски орден првог реда, тунишански Орден Републике Тунис другог реда, грчки Орден части другог реда, аустријски Велики сребрни орден са лентом, јордански Орден за војне заслуге првог реда,[4] и црногорски Орден црногорске заставе првог реда.[5] Дела

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хаџи Танчић, Саша Наслов Записан свршиће се свет / Саша Хаџи Танчић Врста грађе поезија Језик српски Година 1973 Издавање и производња Ниш : Градина, 1973 (Ниш : Просвета) Физички опис 60 стр. ; 19 cm ISBN (Картон) УДК 821.163.41-14 Saša Hadži Tančić (Leskovac, 3. novembar 1948 — Niš, 15. maj 2014)[1] bio je srpski književnik. Njegovo kršteno ime je Slavoljub. Živeo je u Nišu. Saša Hadži Tančić SashaHT.jpg Puno ime Slavoljub Datum rođenja 3. novembar 1948. Mesto rođenja Leskovac Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNRJ Datum smrti 15. maj 2014. (65 god.) Mesto smrti Niš Srbija Sadržaj Biografija Uredi Rođen je 3. novembra 1948. godine u Leskovcu u staroj građanskoj porodici od oca Vladimira i majke Vere.[2] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nišu, diplomirao (24. novembra 1970) na Višoj pedagoškoj školi u Nišu srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a 1994, u Prištini, na Filozofskom fakultetu na Odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik stekao diplomu profesora književnosti. Bio je novinar „Narodnih novina“[3] u Nišu (1971—1977) i glavni i odgovorni urednik IP „Gradina“ (1989 – 1994), kada postaje profesor u Srednjoj muzičkoj školi, pa direktor Umetničke škole u Nišu. Bio je imenovan na mesto pomoćnika ministra kulture u Vladi Republike Srbije, ali dužnost nije preuzeo. Potom je direktor Narodne biblioteke u Leskovcu (2002 – 2006) i Narodnog pozorišta u Nišu (2006 – 2009). Sve ovo vreme bio je i urednik sledećih časopisa i listova: Časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradina [4] (1978 - 1989); Časopis za književnost, umetnost i kulturu Osvit[5] (1991 - 1999); List naučni i književni Leskovčanin [6] (1996 - 2001); Srpski list za duhovitost i satiru Leskovačka mućkalica.[7] (2002); Časopis za znanje, verovanje, stvaranje, vrednovanje Uspenja.[8] (2007 - 2009) Elektronski književni časopis Legat [9] (2004 - 2006) Saša Hadži Tančić je bio član Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra. Umro je 15. maja 2014. godine u Nišu. Zbirke pesama Uredi Zapisan svršiće se svet (Gradina, Niš, 1973) Pejzaž s dušom (Naša reč, Leskovac, 1995) Lična smrt[10] Psalmi za 2000 (Grafika „Galeb”, Niš, 2001) Zbirke pripovedaka Uredi Jevrem, sav u smrti, Prosveta, Beograd, 1976. Savršen oblik, Prosveta, Beograd, 1984. Silazak u vreme, Prosveta, Beograd, 1987 Zvezdama povezani, Prosveta/Književne novine, Beograd, 1990. Ivicom, najlepši put, (Svjetlost, Sarajevo, 1990) Galopirajući vojnik, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. Skidanje oklopa, Prosveta, Niš, 1993. Hram u koferu, Prometej, Novi Sad, 1995.[10] Nebeska guberniija, Prosveta, Beograd, 1997. Ratna prestonica, Rad, Beograd, 2007. Kafkin sin, Rad, Beograd, 2008. Lepi grobovi, Tanesi, Beograd, 2010. Saša Hadži Tančiđ je priredio dve zbirke izabranih priča iz svojih ranijih izdanja: Ključ za čudnu bravu, Prosveta, Beograd, 1994; Jevrem, sav u smrti, Povratak Mihaila Stankovića, Živim po receptu, Mesto pod suncem, Slepi Vidoje o Sklapajući oči - iz zbirke JEVREM, SAV U SMRTI Mama i svi ostali troškovi, Nikoga živog od Didovićevih i Dani do Nove godine - iz zbirke MAMA I SVI OSTALI TROŠKOVI Ivicom, najlepši put, Udes, Sekirice, Svadba, Ključ za čudnu bravu, Dunja, Dvoraki, Tužička i Crna bašta - iz zbirke IVICOM, NAJLEPŠI PUT Namere i opredeljenja (pogovor autora u svojstvu priređivača) Povratak u Nais, Glas srpski, Banja Luka, 1997. Povratak u Nais. Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Caričin grad, Osvajanje, Lik za kojim tragam, kao za likom sveta i Kula od lobanja - iz zbirke ZVEZDAMA POVEZANI Karaveštice, Potres, Provera, Osveta, Krtica i Zidari - iz zbirke SILAZAK U VREME Ljubav, Savršen oblik, Galopirajući oblik, Iskušavanje čula, Talog i Hram u koferu - iz zbirke SAVRŠEN OBLIK Kritička samosvest pripovedača (predgovor autora u svojstvu priređivača) Miroljub Joković je priredio izbor: Najlepše priče Saše Hadži Tančića, Raška škola/Tanesi, Beograd, 2012.: Osvajanje, Caričin grad, Lik za kojim tragam kao za likom sveta, Povratak u Nais, Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Kula od lobanja, Krstaši, Hram u koferu, Prastari, Pralja i Dugme Pismo – paradigma za smrt velikih priča (predgovor priređivača) Antologije u kojima su objavljene Hadži Tančićeve priče Uredi Barbara Antkoviak: Istraživanja: 28 jugoslovenskih pripovedača (nem. Erkundungen: 28 Jugoslawische Erzähler), izdavač Volk und Welt, Berlin, 1979, 1981.(dva izdanja). str. 331, ASIN: B001NZ2590. Jon Miloš: Vučja nežnost: savremena srpska proza (šved. Vargarnas ömhet : samtida serbisk prosa), издавач Brutus Östlings bokf Symposion, Стокхолм. 1989. ISBN 978-91-7868-157-0. стр. 330. Предраг Палавестра: Књига српске фантастике XII-XX век, том 2, СКЗ Коло 82, књига 542. Београд: 1989. ISBN 978-86-379-0111-2. Miroljub Joković: Najlepše priče srpskih savremenih pisaca, Raška škola, Beograd, (1995). str. 223, ASIN: B0073SR3FM Gordana Jovanović Gorup i Nadežda Obradović: Antologija savremenih srpskih kratkoh priča (engl. The Prince of Fire: An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories), издавач University of Pittsburgh Press. Питсбург. 1998. ISBN 978-0-8229-5661-7. стр. 371.. ISBN 978-0-8229-5661-7. Žaneta Đukić Perišić: Priča i pričanje: Antologija priča nagrađenih Andrićevom nagradom, Glas srpski, Banja Luka. 2001. ISBN 978-86-7119-244-6. стр. 371,.. ISBN 978-86-7119-244-6. Mihajlo Pantić: Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka, Jugoslovenska knjiga. Beograd: 2001. ISBN 978-86-7411-050-8. стр. 265.. ISBN 978-86-7411-050-8. и Архипелаг. Београд: 2008. ISBN 978-86-86933-17-1. str. 303. Goran Maksimović: Antologija niških pripovedača, Prosveta, Niš. 2002. ISBN 978-86-7455-554-5. стр. 294,.. ISBN 978-86-7455-554-5. Milutin Lujo Danojlić U knjigama sve piše: antologija novije srpske priče, Parnas book, Valjevo i Književni atelje MLD. Beograd: 2008. ISBN 978-86-86757-08-1. стр. 187,.. ISBN 978-86-86757-08-1. Dejan Bogojević i Dušan Stojković Zrnca, Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, Legenda KD, Čačak. 2011. ISBN 978-86-7784-194-2. стр. 351,.. ISBN 978-86-7784-194-2. Romani Uredi Sveto mesto (Rad, Beograd, 1993) Crvenilo (Prosveta, Beograd, 1995) Karavan Svetog Vlaha (Prosveta, Beograd, 2002) Melanholija (Rad, Beograd, 2006) Ogledi, eseji i studije Uredi Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1979. Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1989. Poetika odloženog kraja, Prosveta, Beograd, 1999. Romani Milivoja Perovića, POND, Leskovac/SIIC, Nip, 2002. Prokletstvo, konačna vedrina, Rad, Beograd, 2002. Povlašćena mesta, Niški kulturni centar, Niš, 2005. Koren, koprena, Fileks, Leskovac, 2006. Iz dubina književnog deka, Niški kulturni centar, Niš, 2007. Šest prozora i horizont, Službeni glasnik, Beograd, 2010. Priređivački rad Uredi KORAK MEĐU TAJNAMA Poezija mladih pesnika Niša; „Gradina“ i Književna omladina Niša, Niš 1980. Stevan Sremac STARO VREME – NOVO ČITANjE: „Gradina“, Niš 1982. Bora Stanković STARO VREME – NOVO ČITANjE; „Gradina“, Niš 1983. NIŠKE PRIPOVETKE STEVANA SREMCA I – III; „Stevan Sremac“, Niš 1995.[11] Branko Miljković PESME O PESMI; „Gradina“, Niš 1996. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE; „Raška“, Beograd 2000. Branko Miljković PROPOVEDANjE LjUBAVI; ARS Centar Umetničke škole - Niški kulturni centar, „Gradina“, Niš 2001. NAJLEPŠE PRIPOVETKE BORISAVA STANKOVIĆA; „Prosveta“, Beograd 2004. Simon Simonović BEZ DATUMA; „Glas srpski“ Grafika, Banja Luka 2005. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE - Časopis „Krajina“, Banja Luka – Beograd; „Art print“ – Beograd 2009. Veljko Milićević NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2009. Svetolik Ranković NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2010. Momo Kapor MALI EKRAN - TV kritike; „Tanesi“, Radio – Televizija Srbije, Beograd 2012. FANTASTIČNA ZOOLOGIJA - Srpske pripovedne proze 20. veka; „Službeni glasnik“, Beograd 2012. Kritika o delu Saše Hadži Tančića Uredi Čedomir Mirković: Ovoga puta: Leskovac – Jevrem, sav u smrti[12] Hristo Georgijevski: Ispitivanje realnog i fikcijskog plana u pripovetkama Saše Hadži Tančića – Jevrem, sav u smrti, Savršen oblik[13] Marko Nedić: Pripovedačka proza u posleratnoj srpskoj književnosti – Skica za pregled[14] Snežana Brajović: Mlađi srpski prozaisti – Jevrem, sav u smrti)[15] Dušan Stošić: Apokrifna jevanđelja Saše Hadži Tančića Arhaično, sveto, demonsko, tragično; Lakanpres, Beograd 2001. Marijana Milošević: „Čežnja za putovanjima“ – Karavan svetog Vlaha[16] Slađana Ilić: Reinterpretacija istorije i književne tradicije – Karavan svetog Vlaha[17] Dragan Tasić: Saša Hadži Tančić i nestvarni grad[18] Jovan Pejčić: Što vidiš, napiši u knjigu – Zapisan svršiće se svet[19] Staniša Veličković: „Meditativna proza“ – Sveto mesto[20] Ana Radin: „Vampir u srpskoj prozi XX veka“ – Jevrem, sav u smrti[21] Nagrade Uredi Nagrada Oslobođenje grada Niša - 1976.[22] Nagrada Samoupravne interesne zajednice Niš - 1989.[23] Nagrada Lazar Vučković književnog časopisa “Stremljenja“ - 1991.[24] Andrićeva nagrada - 1991.[25] Nagrada Kulturno – prosvetne zajednice Niš - 1994.[26] Zlatna plaketa „Žak Konfino“ - 2003.[27] Ramonda Serbika - Nagrada Književne kolonije „Sićevo“ - 2005.[28] Zlatno slovo - Nagrada književnog časopisa „AKT“ - 2009.[29] Veljkova golubica - Nagrada Gradske biblioteke iz Sombora - 2013.[30] Reference Uredi „In memoriam: Saša Hadži Tančić”. juznevesti.com. Pristupljeno 28. 1. 2022. Po ocu potiče od Adžijskih, a po majci od Papirovih. Niške dnevne novine Izdavač IP „Gradina” Niš Izdavač Novinsko preduzeće „Naša reč” Lesgovac. Časopis je neredovno izlazio od maja/juna 1991. do oktobra 1999[mrtva veza], kada je izašao zadnji broj - dvobroj 23/24. Izdavač IP „Leskovčanin[mrtva veza]” Izdavač POND Leskovac, Pbjavljena su samo dava broja, broj 1 i broj 2 Izdavač FILEX Leskovac[mrtva veza] „Izdavač Narodna biblioteka „Radoje Domanović” Leskovac”. Arhivirano iz originala na datum 25. 1. 2014. Pristupljen

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Hadži Tančić, Saša, 1948- Наслов Корен, копрена : есеји, огледи и чланци / Саша Хаџи Танчић Врста грађе есеј Језик српски Година 2006 Издавање и производња Лесковац : Филекс, 2006 (Лесковац : Филекс) Физички опис 132 str. ; 20 cm Збирка ǂЕдиција ǂСветковања ISBN 86-85341-28-0 (брош.) Напомене На пресав. делу кор. листа белешке о аутору и делу. УДК 821.163.41-4 Saša Hadži Tančić Saša Hadži Tančić SashaHT.jpg Puno ime Slavoljub Datum rođenja 3. novembar 1948. Mesto rođenja Leskovac Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNRJ Datum smrti 15. maj 2014. (65 god.) Mesto smrti Niš Srbija Saša Hadži Tančić (Leskovac, 3. novembar 1948 — Niš, 15. maj 2014) bio je srpski književnik. Njegovo kršteno ime je Slavoljub. Živeo je u Nišu. Sadržaj 1 Biografija 2 Zbirke pesama 3 Zbirke pripovedaka 4 Antologije u kojima su objavljene Hadži Tančićeve priče 5 Romani 6 Ogledi, eseji i studije 7 Priređivački rad 8 Kritika o delu Saše Hadži Tančića 9 Nagrade 10 Reference 11 Literatura 12 Spoljašnje veze Biografija Rođen je 3. novembra 1948. godine u Leskovcu u staroj građanskoj porodici od oca Vladimira i majke Vere.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nišu, diplomirao (24. novembra 1970) na Višoj pedagoškoj školi u Nišu srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a 1994, u Prištini, na Filozofskom fakultetu na Odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik stekao diplomu profesora književnosti. Bio je novinar „Narodnih novina“[2] u Nišu (1971—1977) i glavni i odgovorni urednik IP „Gradina“ (1989 – 1994), kada postaje profesor u Srednjoj muzičkoj školi, pa direktor Umetničke škole u Nišu. Bio je imenovan na mesto pomoćnika ministra kulture u Vladi Republike Srbije, ali dužnost nije preuzeo. Potom je direktor Narodne biblioteke u Leskovcu (2002 – 2006) i Narodnog pozorišta u Nišu (2006 – 2009). Sve ovo vreme bio je i urednik sledećih časopisa i listova: Časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradina [3] (1978 - 1989.); Časopis za književnost, umetnost i kulturu Osvit[4] (1991 - 1999.); List naučni i književni Leskovčanin [5] (1996 - 2001.); Srpski list za duhovitost i satiru Leskovačka mućkalica.[6] (2002); Časopis za znanje, verovanje, stvaranje, vrednovanje Uspenja.[7] (2007 - 2009.) Elektronski književni časopis Legat [8] (2004 - 2006.) Saša Hadži Tančić je bio član Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra. Umro je 15. maja 2014. godine u Nišu. Zbirke pesama Zapisan svršiće se svet (Gradina, Niš, 1973.) Pejzaž s dušom (Naša reč, Leskovac, 1995.) Lična smrt[9] Psalmi za 2000 (Grafika „Galeb”, Niš, 2001.) Zbirke pripovedaka Jevrem, sav u smrti, Prosveta, Beograd, 1976. Savršen oblik, Prosveta, Beograd, 1984. Silazak u vreme, Prosveta, Beograd, 1987 Zvezdama povezani, Prosveta/Književne novine, Beograd, 1990. Ivicom, najlepši put, (Svjetlost, Sarajevo, 1990.) Galopirajući vojnik, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. Skidanje oklopa, Prosveta, Niš, 1993. Hram u koferu, Prometej, Novi Sad, 1995.[9] Nebeska guberniija, Prosveta, Beograd, 1997. Ratna prestonica, Rad, Beograd, 2007. Kafkin sin, Rad, Beograd, 2008. Lepi grobovi, Tanesi, Beograd, 2010. Saša Hadži Tančiđ je priredio dve zbirke izabranih priča iz svojih ranijih izdanja: Ključ za čudnu bravu, Prosveta, Beograd, 1994; Jevrem, sav u smrti, Povratak Mihaila Stankovića, Živim po receptu, Mesto pod suncem, Slepi Vidoje o Sklapajući oči - iz zbirke JEVREM, SAV U SMRTI Mama i svi ostali troškovi, Nikoga živog od Didovićevih i Dani do Nove godine - iz zbirke MAMA I SVI OSTALI TROŠKOVI Ivicom, najlepši put, Udes, Sekirice, Svadba, Ključ za čudnu bravu, Dunja, Dvoraki, Tužička i Crna bašta - iz zbirke IVICOM, NAJLEPŠI PUT Namere i opredeljenja (pogovor autora u svojstvu priređivača) Povratak u Nais, Glas srpski, Banja Luka, 1997. Povratak u Nais. Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Caričin grad, Osvajanje, Lik za kojim tragam, kao za likom sveta i Kula od lobanja - iz zbirke ZVEZDAMA POVEZANI Karaveštice, Potres, Provera, Osveta, Krtica i Zidari - iz zbirke SILAZAK U VREME Ljubav, Savršen oblik, Galopirajući oblik, Iskušavanje čula, Talog i Hram u koferu - iz zbirke SAVRŠEN OBLIK Kritička samosvest pripovedača (predgovor autora u svojstvu priređivača) Miroljub Joković je priredio izbor: Najlepše priče Saše Hadži Tančića, Raška škola/Tanesi, Beograd, 2012.: Osvajanje, Caričin grad, Lik za kojim tragam kao za likom sveta, Povratak u Nais, Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Kula od lobanja, Krstaši, Hram u koferu, Prastari, Pralja i Dugme Pismo – paradigma za smrt velikih priča (predgovor priređivača) Antologije u kojima su objavljene Hadži Tančićeve priče Barbara Antkoviak: Istraživanja: 28 jugoslovenskih pripovedača (nem. Erkundungen: 28 Jugoslawische Erzähler), izdavač Volk und Welt, Berlin, 1979, 1981.(dva izdanja). str. 331, ASIN: B001NZ2590. Jon Miloš: Vučja nežnost: savremena srpska proza (šved. Vargarnas ömhet : samtida serbisk prosa), издавач Brutus Östlings bokf Symposion, Стокхолм. 1989. ISBN 978-91-7868-157-0. стр. 330. Предраг Палавестра: Књига српске фантастике XII-XX век, том 2, СКЗ Коло 82, књига 542. Београд: 1989. ISBN 978-86-379-0111-2. Miroljub Joković: Najlepše priče srpskih savremenih pisaca, Raška škola, Beograd, (1995). str. 223, ASIN: B0073SR3FM Gordana Jovanović Gorup i Nadežda Obradović: Antologija savremenih srpskih kratkoh priča (engl. The Prince of Fire: An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories), издавач University of Pittsburgh Press. Питсбург. 1998. ISBN 978-0-8229-5661-7. стр. 371.. ISBN 978-0-8229-5661-7. Žaneta Đukić Perišić: Priča i pričanje: Antologija priča nagrađenih Andrićevom nagradom, Glas srpski, Banja Luka. 2001. ISBN 978-86-7119-244-6. стр. 371,.. ISBN 978-86-7119-244-6. Mihajlo Pantić: Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka, Jugoslovenska knjiga. Beograd: 2001. ISBN 978-86-7411-050-8. стр. 265.. ISBN 978-86-7411-050-8. и Архипелаг. Београд: 2008. ISBN 978-86-86933-17-1. str. 303. Goran Maksimović: Antologija niških pripovedača, Prosveta, Niš. 2002. ISBN 978-86-7455-554-5. стр. 294,.. ISBN 978-86-7455-554-5. Milutin Lujo Danojlić U knjigama sve piše: antologija novije srpske priče, Parnas book, Valjevo i Književni atelje MLD. Beograd: 2008. ISBN 978-86-86757-08-1. стр. 187,.. ISBN 978-86-86757-08-1. Dejan Bogojević i Dušan Stojković Zrnca, Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, Legenda KD, Čačak. 2011. ISBN 978-86-7784-194-2. стр. 351,.. ISBN 978-86-7784-194-2. Romani Sveto mesto (Rad, Beograd, 1993.) Crvenilo (Prosveta, Beograd, 1995.) Karavan Svetog Vlaha (Prosveta, Beograd, 2002.) Melanholija (Rad, Beograd, 2006.) Ogledi, eseji i studije Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1979. Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1989. Poetika odloženog kraja, Prosveta, Beograd, 1999. Romani Milivoja Perovića, POND, Leskovac/SIIC, Nip, 2002. Prokletstvo, konačna vedrina, Rad, Beograd, 2002. Povlašćena mesta, Niški kulturni centar, Niš, 2005. Koren, koprena, Fileks, Leskovac, 2006. Iz dubina književnog deka, Niški kulturni centar, Niš, 2007. Šest prozora i horizont, Službeni glasnik, Beograd, 2010. Priređivački rad KORAK MEĐU TAJNAMA Poezija mladih pesnika Niša; „Gradina“ i Književna omladina Niša, Niš 1980. Stevan Sremac STARO VREME – NOVO ČITANjE: „Gradina“, Niš 1982. Bora Stanković STARO VREME – NOVO ČITANjE; „Gradina“, Niš 1983. NIŠKE PRIPOVETKE STEVANA SREMCA I – III; „Stevan Sremac“, Niš 1995.[10] Branko Miljković PESME O PESMI; „Gradina“, Niš 1996. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE; „Raška“, Beograd 2000. Branko Miljković PROPOVEDANjE LjUBAVI; ARS Centar Umetničke škole - Niški kulturni centar, „Gradina“, Niš 2001. NAJLEPŠE PRIPOVETKE BORISAVA STANKOVIĆA; „Prosveta“, Beograd 2004. Simon Simonović BEZ DATUMA; „Glas srpski“ Grafika, Banja Luka 2005. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE - Časopis „Krajina“, Banja Luka – Beograd; „Art print“ – Beograd 2009. Veljko Milićević NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2009. Svetolik Ranković NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2010. Momo Kapor MALI EKRAN - TV kritike; „Tanesi“, Radio – Televizija Srbije, Beograd 2012. FANTASTIČNA ZOOLOGIJA - Srpske pripovedne proze 20. veka; „Službeni glasnik“, Beograd 2012. Kritika o delu Saše Hadži Tančića Čedomir Mirković: Ovoga puta: Leskovac – Jevrem, sav u smrti[11] Hristo Georgijevski: Ispitivanje realnog i fikcijskog plana u pripovetkama Saše Hadži Tančića – Jevrem, sav u smrti, Savršen oblik[12] Marko Nedić: Pripovedačka proza u posleratnoj srpskoj književnosti – Skica za pregled[13] Snežana Brajović: Mlađi srpski prozaisti – Jevrem, sav u smrti)[14] Dušan Stošić: Apokrifna jevanđelja Saše Hadži Tančića Arhaično, sveto, demonsko, tragično; Lakanpres, Beograd 2001. Marijana Milošević: „Čežnja za putovanjima“ – Karavan svetog Vlaha[15] Slađana Ilić: Reinterpretacija istorije i književne tradicije – Karavan svetog Vlaha[16] Dragan Tasić: Saša Hadži Tančić i nestvarni grad[17] Jovan Pejčić: Što vidiš, napiši u knjigu – Zapisan svršiće se svet[18] Staniša Veličković: „Meditativna proza“ – Sveto mesto[19] Ana Radin: „Vampir u srpskoj prozi XX veka“ – Jevrem, sav u smrti[20] Nagrade Nagrada Oslobođenje grada Niša - 1976.[21] Nagrada Samoupravne interesne zajednice Niš - 1989.[22] Nagrada Lazar Vučković književnog časopisa “Stremljenja“ - 1991.[23] Andrićeva nagrada - 1991.[24] Nagrada Kulturno – prosvetne zajednice Niš - 1994.[25] Zlatna plaketa „Žak Konfino“ - 2003.[26] Ramonda Serbika - Nagrada Književne kolonije „Sićevo“ - 2005.[27] Zlatno slovo - Nagrada književnog časopisa „AKT“ - 2009.[28] Veljkova golubica - Nagrada Gradske biblioteke iz Sombora - 2013.[29] Reference Po ocu potiče od Adžijskih, a po majci od Papirovih. Niške dnevne novine Izdavač IP „Gradina” Niš Izdavač Novinsko preduzeće „Naša reč” Lesgovac. Časopis je neredovno izlazio od maja/juna 1991. do oktobra 1999[mrtva veza], kada je izašao zadnji broj -

Detalji predmeta Stanje Polovno Godina izdanja: 2016 ISBN: 978-86-87441-74-3 Jezik: Srpski Autor: Strani DANIJELA STIL NESREĆA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључуј

Detalji predmeta Stanje Polovno Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књи

Detalji predmeta Stanje Polovno Bojan Štih Portret Rojstvo 18. februar 1923 Smrt 14. oktober 1986 (63 let) Državljanstvo Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Jugoslavija Alma mater Filozofska fakulteta v Ljubljani Poklic esejist, novinar, urednik, kritik Otroci Ejti Štih Bojan Štih, slovenski kritik, esejist, gledališčnik in urednik, * 18. februar 1923, Ljubljana, † 14. oktober 1986, Ljubljana[1][2] Vodil je pomembne slovenske filmske studie in gledališča. Bil je nosilec partizanske spomenice 1941.[2] Odraščanje v Ljubljani, Gonars in partizani Rodil se je na Starem trgu, v župniji svetega Jakoba, materi Mariji, dunajski služkinji po rodu z Bizeljskega (iz Stare vasi pod Svetimi gorami) in očetu Ludviku, po rodu iz Slovenskih Goric, ki je bil najprej premogovni delavec na dunajskem južnem kolodvoru, potem pa finančni izvedenec. Starša sta se po poroki preselila v Ljubljano.[2][1] V Ljubljani je obiskoval osnovno šolo in realno gimnazijo. Veroučitelju iz gimazijskih časov, Petru Šorliju, je pripisoval dobro literarno in filozofsko vzgojo.[1] Maturiral je leta 1941.[1] Leta 1942 je bil interniran v Gonarsu, od koder je pobegnil s sedmimi sojetniki in se pridružil primorskim partizanom. Leta 1944 je prišel v Belo krajino.[1] Delo urednika, beograjsko politično obdobje in študij v Ljubljani Začeti študij slavistike in primerjalne književnosti je prekinilo delo v OF. Med NOB je urejal Ljudsko pravico. Po vojni je opravljal razne politične funkcije v Beogradu. V letih 1946 in 1947 je bil v vojno-politični šoli, med letoma 1947 in 1950 pa v agitpropu CK KPJ. Po vrnitvi v Ljubljano je leta 1957 je diplomiral iz zgodovine na Filozofski fakulteti v Ljubljani.[1][2] Delal je v uredništvu Naših razgledov[3] in Sodobnosti.[2] Gledališče in odhod v Viba film Zaradi spora v SNG Drama Ljubljana je le to sredi leta 1969 zapustil.[1] Na vprašanje novinarke Marinčičeve, če mu je zaradi tega hudo, je zgolj molčal, njegova takrat še zelo mlada hči je bila glede tega bolj odkrita, vedela, da hoče iti na premiero Krsta pri Savici. Tolažila ga je, da jih lahko pusti zvoniti, saj ni več njihov direktor.[4] Bil je zagrenjen in razočaran, vodenje SLG Celje je to le delno ublažilo.[5] Toniju Tršarju je januarja 1970 dejal, da se mu njegov odhod v Celje ne zdi nič posebnega ali nenavadnega, saj so kraji kljub institucionalnim razlikam enaki in je torej bilo vseeno, kje dela. Izrazil je vero v celjski ansambel, njegovo upanje, ki jih je imel zanje, po njegovem ni bila zgolj samovoljna iluzija.[6] Potem so ga povabili v SNG Maribor, kjer je poskušal dati neko novo vizijo gledališča. V dveh, treh letih je te ideje le nekako izpeljal in se odzval povabilu Viba filma, kjer je delal do smrti.[1] Polde Bibič in njegovi somišljeniki so ocenili, da je Drama pod Štihovim sedem in pol letnim vodstvom postala eno vodilnih evropskih gledališč, saj je gostovala širom Evrope in je doživela razcvet in največje spremebe, ko se je iz tradicionalne, vendar okostenele odličnosti, odprla novi, avantgardni dramatiki, tudi eksperimentu.[7][8][1] Zasebno Leta 1957 se je poročil z ilustratorko Melito Vovk, kasneje sta se ločila.[9] Njuna hči je umetnica Marija Ejti Štih.[10] Vodenje filmskih studiev in gledališč 1959- , pomočnik in direktor Triglav filma 1961-1969 ravnatelj SNG Drame Ljubljana 1970-1978 umetniški vodja SLG Celje 1978-1981 umetniški vodja SNG Maribor od 1981 do smrti, umetniški direktor Viba filma Vir[2] Nagrade in priznanja 1984 Župančičeva nagrada[3] 1986 Borštnikovo srečanje - Zlata značka[11] Eseji Gledališki trenutek 1969[12] Faustove improvizacije Margueriti : (trinajst esejev o ljubezni, umetnosti in Carnioli) 1977[13] Izgubljeni sin na Stradunu: (listi iz dnevnika 1973/79) 1979[14] Pridite, predstava je!: eseji, članki, dramaturški listi in izjave 1979[15] Knjiga, ki noče biti requiem: (kulturno politični očrti) : 1960-1981 1981[16] Dramska besedila Spomenik : satirični happening v dveh delih[17] Sklici "Bojan Štih - obletnica meseca". revija.ognjisce.si. Pridobljeno dne 2020-04-11. "SI AS 1191 Štih Bojan, 1927-1986 (Fond/zbirka)". arsq.gov.si. Pridobljeno dne 2020-04-11. od dne oktober 2022[slepa povezava] "Bojan Štih". sigledal.org. Pridobljeno dne 2020-04-11. Stanje: zelo resno, toda ne brezupno, str. 16-21, Marinčič, Vesna (4. februar 1969), Tovariš, letnik 25, št. 5 Svetina, Ivo. "Izgon: pripoved o uspehih, spopadih in padcih v Štihovem obdobju ljubljanske Drame". SLOGI. Pridobljeno dne 2020-04-11. Ne pripisujte mojemu delu značaja akcije, rad imam gledališče : razgovor z Bojanom Štihom, str. 6-7, Tršar, Toni (28. januar 1970), Dnevnik, letnik 20, št. 25 "Bibič o gledališkem dogajanju na Slovenskem v 60-ih letih". Dnevnik. 6. november 2003. Pridobljeno dne 2020-04-11. Golob, Tadej (2010-06-15). "Selekcija je ena pomembnih stvari v umetnosti (intervju za revijo Playboy)". Metropolitan.si. Pridobljeno dne 2020-04-11. Šutej Adamič, Jelka (2015-06-10). "Melita Vovk, duhovita likovna poliglotka". Pridobljeno dne 2020-04-11. Sivka, Alenka (11. februar 2017). "Ejti Štih: "Begunska kriza me je osebno prizadela"". Svet24.si - Vsa resnica na enem mestu. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Borštnikovo srečanje 1986". 20.–30. oktober 1986. Pridobljeno dne 8. december 2015. "Gledališki trenutek". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Faustove improvizacije Margueriti : (trinajst esejev o ljubezni, umetnosti in Carnioli)". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Izgubljeni sin na Stradunu : (listi iz dnevnika 1973/79)". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Pridite, predstava je! : eseji, članki, dramaturški listi in izjave". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Knjiga, ki noče biti requiem : (kulturno politični očrti) : 1960-1981". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Spomenik : satirični happening v dveh delih". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. Zunanje povezave Bojan Štih na gledališkem portalu Sigledal ppu Župančičevi nagrajenci Stub icon Ta članek o književniku je škrbina. Pomagajte Wikipediji in ga razširite. Normativna kontrola Uredite to na Wikipodatkih Kategorije: Rojeni leta 1923Umrli leta 1986LjubljančaniDiplomiranci Filozofske fakultete v LjubljaniSlovenski kritikiSlovenski esejistiSlovenski urednikiŽupančičevi nagrajenciBorštnikovi nagrajenciTaboriščniki koncentracijskega taborišča Gonars

Detalji predmeta Stanje Polovno deutsche geschichte und kultur bilder aus 2000 jahren A4 format, vrlo dobro očuvano SA VIKIPEDIJE Историја Немачке С Википедије, слободне енциклопедије Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) Део серије о историји Немачке Историја Немачке Germany Рана историја Средњи век Рана савремена историја Прво уједињење Немачки рајх Хладни рат Савремена историја Flag of Germany.svg Портал Немачка пру Немачки језик и „германизам“ постоје више од хиљаду година, али је држава по имену Немачка као модерна национална држава формирана тек 1871. године, када је Пруска предводила немачке државе до победе над Француском. Тада је настао други немачки Рајх (нем. Reich), обично препознатљив као Царство. Први рајх, познатији као Свето римско царство Немачке нације, је настао поделом Каролиншког царства (843), кога је раније основао Карло Велики. Царство је трајало све до 1806. Током ових хиљаду година, Немци су успешно проширили свој утицај на исток уз помоћ Католичке цркве, Тевтонског витешког реда и Ханзеатске лиге. Године 1530, покушај протестантске реформације Католичке цркве је пропао, што је довело до формирања нове, Протестантске цркве, која је постала нова званична религија у многим немачким државама. Ова догађања су довела до Тридесетогодишњег рата (1618), који је, када се завршио Вестфалским миром (1648), учинио да Немачка постане економски исцрпљена и политички нестабилна. Оваква ситуација је онемогућила да Немачка понуди ефикасан отпор Наполеону и Свето римско царство је било укинуто 1806. После пада Наполеона склопљена је Немачка конфедерација (Deutscher Bund), где је главну реч имала Аустрија. Конфедерација се састојала од 39 малих држава. Амбициозни премијер Пруске, Ото фон Бизмарк, је искористио тежње за националним уједињењем да вештом унутрашњом и спољном политиком наметне доминацију Пруске монархије. Бизмарк је био познат као „културни борац“ против римокатолицизма и борац за социјалне реформе. После француског пораза у Француско-пруском рату (1870.), Други рајх је проглашен у Версају, 18. јануара 1871. Оснивање модерне Немачке, Версај, 1871. Међутим, у Првом светском рату (1914—1918), када је инвазија на Француску била главни циљ, на крају је победила Француска. Тиме је окончан Други немачки рајх, када је немачки цар Виљем II био принуђен да абдицира. После револуције и одбацивања монархије, конституисана је демократска Вајмарска Република. Велики економски проблеми Немачке изазвани Великом депресијом и диктатима Версајског мира, довели су до одбацивања демократије од стране и лево и десно оријентисаних немачких грађана. Садржај 1 Сеоба народа 2 Франачка 2.1 Покрштавање 2.2 Пипин и Карло 2.3 Оснивање Светог римског царства 2.4 Карлови наследници и распад Франачке 3 Немачка под влашћу Отонске династије (919—1024) 4 Владари Салијске династије (1024—1125) 5 Немачко друштво у раном средњем веку 5.1 Феудализам у Немачкој 6 Династија Хоенштауфен 7 Свето римско царство у 14. и 15. веку 8 Реформација 8.1 Немачки сељачки рат 9 Свето римско царство у 16. веку 10 Тридесетогодишњи рат 10.1 Вестфалски мир 11 Успон Пруске 11.1 Рат за аустријско наслеђе 11.2 Седмогодишњи рат 11.3 Рат за баварско наслеђе 12 Француска револуција и Наполеонови ратови 12.1 Револуционарни ратови 12.2 Распад Светог римског царства 12.3 Немачка у коалицијама против Наполеона 12.4 Бечки конгрес 13 Немачке земље до 1848. године 13.1 Царински савез 13.2 Нове идеје 14 Револуција 1848. године у Немачкој 15 Подељеност Немачке средином 19. века 15.1 Други шлезвички рат 16 Аустријско-пруски рат 17 Француско-пруски рат 18 Немачко царство крајем 19. века 18.1 Немачка превласт у Европи 19 Немачка почетком 20. века 20 Немачка у Првом светском рату 21 Међуратна Немачка 21.1 Нацистичка Немачка 21.2 Послератна Немачка 22 Референце 23 Литература 23.1 Енциклопедија 23.2 Часописи 23.3 Атлас и мапе 23.4 Прегледи 23.5 Средњи век 23.6 Реформација 23.7 Рани нови век до 1815. 23.8 1815–1890. 23.9 1890–1933. 23.10 Нацистички период 23.11 Од 1945. 23.11.1 Примарни извори 23.12 ГДР 23.13 Историографија 24 Спољашње везе Сеоба народа Детаљније: Велика сеоба народа Германи су у Римско царство најпре долазили као слуге и колони. Варвари су били у различитом степену колонизовани у зависности од близине римској граници. Утицај Рима на варваре могао је бити далеко већи да су Римљани показали интересовање за ширење својих интереса међу њима. Први Римљани који су се за то интересовали били су хришћани. Најранија позната отаџбина Германа била је област око западног дела Балтичког мора, северне Немачке, до реке Одре на истоку. До Христа, Германи заузимају област целе данашње Немачке одакле су њихово напредовање зауставиле јаке границе римске државе. На доњој Рајни живели су Франци, а на горњој Алемани. У Чешкој су живели Маркомани, док су Вандали и Гепиди живели у угарској равници. Одатле до реке Дон простирала се област Гота. У северозападној Немачкој живели су Саси, док су Англи и Јити насељавали Јитланд. Источно од Саксонаца живели су Свеви, а још даље Лангобарди. Франачка Детаљније: Франачка Каролиншко царство под Пипином и Карлом Великим. Франци су западногерманска скупина која се први пут помиње у 3. веку. Делили су се на три језгра: северна скупина, Батавци или Салијски Франци, насељавали су област данашњег Келна. Рипауријски Франци насељавали су област средње Рајне, а Хати источно од Рипауријских франака. Најјача скупина били су Салијски Франци који 357. године стичу статус римских федерата и насељавају Тоскандрију. Под вођством Меровеја учествују у бици на Маурицијаковом пољу након чега освајају целу северну Галију до Соме. Након пада Западног римског царства, Аквитанију заузимају Визиготи, а облашћу између Франака и Визигота је до 486. године владао римски намесник Сијагрије. Сијагрије је страдао у бици против франачког владара Хлодовеха, а Франци постају суседи Визигота. Године 496. Хлодовех је освојио државу Аламана. Неколико година раније је прихватио хришћанство. Године 500. Хлодовех неуспешно напада Бургундију којој у помоћ притичу Визиготи. Године 507. Франци су у бици код Вујеа поразили Визиготе и протерали их из Галије. Римљани су му доделили титулу конзула. Године 509. Хлодовех постаје и краљ Рипауријских Франака. Престоница му је била у Паризу. Умро је 511. године, а држава је подељена међу четворицом синова. Покрштавање Из англосаксонских центара, хришћанство се почело ширити у области делте Рајне. Англосаксонски мисионари деловали су један век. Најважнији су били Вилиброрд (Климент) и Винфрит (Бонифација). Вилиброрд (658—739) је, уз подршку франачког краља, ширио хришћанство међу Фризима. Постао је први фризијски архиепископ са седиштем у Утрехту (данашња Холандија). Од Фризије до Тирингије и Баварске деловао је Винфрит. Винфрит је основао манастир у Фулди и носио титулу „архиепископ Германа“ са седиштем у Мајнцу. Након смрти франачког краља Дагоберта који је био последњи меровиншки краљ са стварном влашћу, у Франачкој су владали краљеви главни помоћници – мајордоми. Од 687. године ова функција је била резервисана за династију Каролинг. Након смрти Карла Мартела, мајордоми су постали његови синови Пипин и Карломан, знатно побожнији. Они су спровели корените реформе франачке цркве у складу са канонским правом позног Римског царства. Карломан се 747. године замонашио, а мајордом целе Франачке постаје Пипин. Положај му је оспоравао други брат те је Пипину била потребна потврда легитимитета од стране папе. Истовремено је желео да постане и формално краљ Франачке и збаци меровиншког владара Хилдерика. Пипинова тежња да добије пристанак за свргавање Меровинга поклопила се са потребама папе Захарија да се заштити од Лангобарда који су вршили притисак на Рим. Папа је дао легитимитет Пипиновој побуни и свргавању Хилдерика. Пипин је изабран за франачког краља (751). Пипин је, за узврат, поразио лангобардског краља, а освојене територије (некада византијске) прикључио папиној држави. Ова „Пипинова даровница“ представља почетак папске државе која је постојала до уједињења Италије 1870. године, а постоји и данас као држава Ватикан. Германске војсковође углавном су поштовале хришћанску цркву. Франачки владар Хлодовех (486—511) склопио је са црквом савез схватајући њену важност у обезбеђивању верности народа. Хлодовех је постао заштитник католичке цркве у Галији. Године 496. покорио је Алемане, а 507. протерао Визиготе из Галије (сем Септиманије). Претња великог остроготског владара Теодориха спречила је Хлодовеха да освоји Бургундију, али су то учинили његови наследници 534. године након Теодорихове смрти (умро 526. године). Пипин и Карло Детаљније: Пипин Мали Детаљније: Карло Велики Карло Велики. Хлодовех је био први владар династије Меровинг. Франачки престо био је изборни с тим што је избор био ограничен на лозу Меровинга. Након смрти Хлодовеха, држава се распала те је распарчана остала (изузев мањих прекида) током читаве владавине Меровинга. Старе франачке земље, са обе стране Рајне, чиниле су Аустразију. Северна Галија називана је Неустријом, некадашње Бургундијско војводство је чинило трећу франачку државу, а југозападна Франачка била је позната као Аквитанија. Франачки краљеви подржавали су католичку цркву, али су истовремено захтевали да је потпуно контролишу. Краљ је утицао на избор епископа, сазивао саборе и потврђивао саборске одлуке и сл. Након изумирања прве генерације свештеника, на њихово место долазе углавном Франци због чега писменост и црквена дисциплина опадају. О историји Франачке у доба Меровинга сазнајемо највише на основу дела „Црквена историја Франака“ епископа Гргура из Тура. Ученост је била веома ретка, а писменост тек изузетак. У последњем веку Меровинга, стварна моћ краљева веома је опала. Многи од краљева били су малолетни те је функцију регента вршио мајордом (управник краљевог двора) или вођа Франака (dux Francorum). Мајордо

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Ђуковић, Исидор, 1927- = Đuković, Isidor, 1927- Наслов Пријепољска битка : 4. децембра 1943. године / Исидор Ђуковић Врста грађе стручна монографија Језик српски Година 1999 Издавање и производња Београд : Републички одбор СУБНОР-а Србије ; Пријепоље : Општински одбор СУБНОР-а, 1999 (Београд : Стручна књига) Физички опис 184 стр., [2] пресавијена листа : илустр. ; 21 cm Напомене Тираж 600 Библиографија: стр. 163-164. Предметне одреднице Народноослободилачка борба 1941-1945 -- Пријепољска битка -- 1943 УДК 940.542/.543(497.11) Bitka za Prijepolje (septembar 1943) je bila bitka za Prijepolje koja se odigrala u noći između 11. i 12. septembra 1943. između snaga Jugoslovenske Vojske u Otadžbini koje su napadale garnizon sila osovine u Prijepolju sastavljen od oko 2,000 pripadnika odreda 118 Nemačke lovačke divizije i Sandžačke muslimanske milicije. Jugoslovenske snage su bile pod komandom Vojislava Lukačevića i Rudolfa Perhineka i brojale su oko 1.500 vojnika Prvog i Drugog Mileševskog korpusa koji su nakon celodnevnih uličnih borbi oslobodili grad. Pozadina Kada je krajem 1943 objavljena vest o kapitulaciji Italije komandant Jugoslovenske Vojske u Otadžbini general Dragoljub Mihailović je izdao naređenje svojim jedinicama za sprovođenje niza ofanzivnih operacija protiv Nemačkih jedinica u istočnoj Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku.[1] Pukovnik Vilijam Bejli, vođa Britanske misije u štabu JVuO generala Mihailovića je dobio naređenje da sa jednim odredom četnika ode u Berane i primi predaju italijanske divizije "Venecija" pre nego što u Berane stignu Nemci.[2] Na njihovom putu prema Beranama se nalazilo Prijepolje.[2] Nemačke jedinice su brzim manevrima uspele da preuzmu od Italijanske vojske veća naseljena mesta u Sandžaku, među njima i Prijepolje koje su zauzeli 9 septembra 1943. Kada su primetili da su ih Nemci pretekli i da su pre njih zauzeli Prijepolje od Italijana, Perhinek i Lukačević su predložili Bejliju da organizuju napad na Prijepolje i oslobode ga. Bejli je bio skeptičan jer je smatrao da nemaju dovoljno vojnika na raspolaganju, ali je prihvatio ovaj predlog kada su ga Lukačević i Perhinek ubedili da su sposobni da veoma brzo mobilišu dovoljan broj vojnika za ovu operaciju.[3] Vojne formacije Lukačević je u noći između 9. i 10. septembra 1943 naredio opštu mobilizaciju radi popunjavanja formacija Prvog i Drugog Mileševskog korpusa.[4][5] U bici za Prijepolje su učestvovali Prvi Mileševski korpus pod komandom Radomana Rajlića i Drugi Mileševski Korpus JVuO pod komandom Vuka Kalaitovića.[6] Glavnokomandujući četničkih odreda od oko 1.500 vojnika[7][8] u napadu na Prijepolje je bio Vojislav Lukačević uz pomoć koju mu je pružao Rudolf Perhinek.[9] U napadu je bio prisutan i britanski pukovnik Vilijam Bejli[1] i američki kapetan Valter Mensfild.[7] U pojedinim izvorima se navodi da je garnizon sila osovine u Prijepolju brojao 2.000 vojnika.[10] Od ukupnog broja pripadnika sila osovine u Prijepolju oko 1,000 je bilo vojnika[2] motorizovanog bataljona iz 118 Lovačke Divizije ojačanog tenkovskom podrškom a ostatak su činili pripadnici Sandžačke Muslimanske milicije.[7] Nemci su naoružanjem koje su oduzeli od Italijana naoružali pripadnike Muslimanske milicije.[11] U borbu protiv odreda JVuO u Prijepolju se dva dana nakon oslobođenja Prijepolja uključila i avijacija Nacističke Nemačke. Bitka Prema posleratnim četničkim izvorima pre napada na Prijepolje izvršeno je opkoljavanje Prijepolja od strane jedinica Drugog Mileševskog korpusa i blokada komunikacija Prijepolje - Pljevlja i Prijepolje - Priboj od strane jedinica Drugog Mileševskog korpusa.[6] Napad četnika na snage sila osovine u Prijepolju je počeo tokom noći između 11 i 12 septembra 1943. Pojedini izvori navode da je noćni napad četnika odbijen, ali da su četnici nastavili sa drugim napadom 12 septembra oko podneva a zatim i u 16 časova kada su uspeli da potisnu nemačke i muslimanske snage.[12] Posle celodnevne borbe vojnici četničkih odreda JVuO pod komandom Lukačevića su porazili nemačke snage i oslobodili grad.[13][14] Kapetan Mensfild je u svom izveštaju savezničkoj komandi naveo da je prilikom napada četnika na Prijepolje ubijeno oko 200 Nemaca.[15] Kirk Ford navodi da je broj poginulih pripadnika sila osovine bio oko 100.[14] Broj poginulih četnika nije nikad precizno utvrđen i u raznim izvorima se kreće od 27 pa do 150.[7] Dva dana posle oslobođenja Nemačke snage su avionima bombardovale grad kada su poginula još dva vojnika četničkih odreda jugoslovenske vojske.[7] Ostatak nemačke posade se povukao prema Pljevljima.[8] Jugoslovenski vojnici su u Prijepolju zaplenili bogat ratni plen.[16] Mensfild dalje izveštava da je borbeni moral vojnika četničkih odreda tokom bitke za Prijepolje bio "na najvećoj visini" i da su oni zaplenili oko 1.500 pušaka, jedan tenk, veliku količinu municije i veći broj kamiona koji su poslužili za formiranje motorizovanog odreda.[7] Lukačević je po oslobođenju Prijepolja izdao proglas u kojem je naveo da je Prijepolje oslobođeno i pozvao je pripadnike naoružanih komunističkih odreda na predaju.[17] Novoformirani motorizovani odred je odmah posle ove bitke produžio preko Bijelog Polja prema Beranama.[7] U Prijepolju je ostavljena posada od svega 40 vojnika JVuO tako da su jake komunističke snage ušle u nebranjeno Prijepolje 26 septembra 1943.[7] Radio BBC i komunistička istoriografija Britanska radio stanica BBC je iz Londona emitovala vesti da su komunisti oslobodili Prijepolje što je izazvalo veoma veliki gnev i razočarenje u četničkim redovima.[18][19] Netačno izveštavanje radija BBC i pripisivanje komunistima četničkih pobeda nad snagama sila osovine u poslednjim godinama rata je u Jugoslaviji inspirisalo izreku "lažeš kao London".[19] U istoriografiji objavljivanoj u toku vladavine komunista u SFRJ uglavnom je navođeno da su četnici bili poraženi prilikom napada na Prijepolje i da su bili prinuđeni da se povuku uz velike gubitke.[20][21] Jedan broj izvora iz ove kategorije ipak navodi da su četnici zaista uspeli da zauzmu Prijepolje, ali ističu da je to bilo bez borbe jer su se iz Prijepolja povukle i Italijanske i Nemačke snage kao i formacije Muslimanske milicije Sandžaka pa su četnici preuzeli nebranjeni grad.[22] Reference Западне силе и Југославија у Другом светском рату: долазак комуниста на власт 1944. год, Зоран Д Кнежев, Evro, 2003 - 651 страница Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији: 1941-1943, Коста Николић, Institut za savremenu istoriju, 2009, str 440 Patriot Or Traitor: The Case of General Mihailovich : Proceedings and Report of the Commission of Inquiry of the Committee for a Fair Trial for Draja Mihailovich, Committee for a Fair Trial for Gen. Draza Mihailovich. Commission of Inquiry, Hoover Institution Press, 1978, str 145 Kontrarevolucija u Crnoj Gori: četnički i federalistički pokret 1941-1945, str 395 Draža Mihailović i Ravna Gora: Brisani prostor 1943, Miloš Aćin-Kosta, 1986, str 1837 "У току ноћи 9/10 септембар Лукачевић је издао наређење за општу мобилизацију..." Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš"., Томови 9-11, str 96 Дејан Сегић, Четници и капитулација Италије 1943, Војно-историјски гласник 1/2011, Институт за стратегијска истраживања - одељење за војну историју министарства одбране Републике Србије, стр 203 - 206 Diverse Forces in Yugoslavia, 1941-1945, Bosko S. Vukcevich, Authors Unlimited, 1990, str 146, "Mihailovich's officers Lukacevich and Perhinek mobilized some 1500 Chetniks on short notice for a night attack on Prijepolje ." Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997 Том 17, str 273 "...Лукачевића , главно четничког команданта борбе са Немцима на Пријепољу ... - Захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића, Српска либерална странка Mihailović prema nemačkim dokumentima, Ivan Avakumović, Savez Oslobodjenje, 1969 - str 183 Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Том 17, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997, str 264 Williams, Heather (1994) The Special Operations Executive and Yugoslavia, str 174, "At Prijepolje Lukačević's forces fought with and defeated the Germans...." OSS and the Yugoslav Resistance, 1943-1945, Kirk Ford, Texas A&M University Press, 1992, str 249 Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997 Том 17, str 273 "...убивши притом око 200 Немаца... Romanijski kliktaji i krici, Radomir Živković, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, str 203 Suđenje članovima političkog i vojnog rukovodstva organizacije Draže Mihailovića: stenografske beleške, Prosveta, 1945, str 376 Operacija Vazdušni most, Miodrag D. Pešić, Pogledi, 1997, str 79 "... пуковник Бејли и потпуковник Перхинек су чули преко радија да Би - Би - Си јавља како су партизани преотели Пријепоље од Немаца . Запрепашћени ..." The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder, Harcourt Brace Jovanovich, 1990, str 153 "This was one of many glaring dishonesties that gave birth to the expression, widespread in Yugoslavia during the last phase of the war, "You lie like London"." Ćuković, Mirko (1964). „Proboj u Sandžak, borbe i neprijateljska ofanziva krajem 1943. godine”. Sandžak: Na osnovu sakupljenog i obrađenog materijala knjigu napisao Mirko Ćuković. Nolit. стр. 875. Simpozijum Seoski dani Sretena Vukosavljevića: 14., 15. i 16. jun 1974. godine, Том 4, str 205 Les événements cruciaux de la guerre de libération nationale au Monténégro en 1943, Istorijski institut SR Crne Gore, 1985 - str 547

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor - osoba Tešić, Milosav, 1947- = Tešić, Milosav, 1947- Naslov Ključ od kuće / Milosav Tešić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1991 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 137 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Pismo (5). - Žitomislić (7-20): Tršić (9); Čokešina (10); Romanija (11); Foča, Ćehotina (12); Cer, Tekeriš (13); Mačkov kamen, Gučevo (14); Šabac, Valjevo (15); Čačak, Užice (16); Žitomislić (17); Ivanjica (18); Kremna, gumno zvjezdano (19); Vlašić (20). - Metohija, eh (21-30): Prizren, Gnjilane (23); Pećka patrijaršija: dud Svetoga Save (24); Metohija (25-26); Metohija, kućno sleme (27); Samodreža, Nerodimka (28); A Bistrice, tri Bistrice (29); Kosovo, lepo polje ravno (30). - Venčac (31-44): Kula Nebojša, Bukulja (33); Restoran `Kalemegdanska terasa` (34); Kalemegdan, plato (35); Beograd: železnička stanica (36); Knez-Mihajlova, Rečnik SANU (37); b Skadarlija: pijaca (38-41); Venčac (42-44). - Ljuboviđa (45-55): Ljuboviđa (47-49); Ljuboviđa: Đerv i ljubov (50-52); Ljuboviđa Ljuboviđe (53-55). - Kuće (57-131): Brojanica (59). - I (61-68): Gumno (63); Ambar (64); Podrum (65); Predeo s magazom (66); Kačara, mesec pojeden (67); Kotao, veselica rakija (68). - II (69-78): Vodenica (71); Vodenica s prizorom iz ranog socijalizma (72); Gozba pred vodenicom (73); Kolo u vodenici (74); Blešti kocka s tri kvadrata (75-77); Savanović (78). - III (79-91): San o kolibi (81); Senik, crkva opsena (82); Predeo s pojatom (83); Torovi (84); Pojilo (85); Međa: trava gospina (86); Livada: trava hajdučka (87); Vinogradac (88); Plandište, pesma sutnica (89); Ražište, bukolika (90); Predeo sa erosom (91). - IV (93-103): Kuća (95-96); Kućno sunce i sneg-čedo (97); Kućne duše miris (98); Ognjište: starica s kokoškom (99); Kuća: ognjište, mlekar (100); Divlja kuća (101); Kućni prag, gašenje ognjišta (102); Kuća selica (103). - V (105-112): Cjepalo (107); Predeo sa čardakom (108); Vajat (109); Pčelinjak (110); Predeo sa đermom (111); Avlija, božićnje jutro (112). - VI (113-117): Mala soba: istjerivanje strave (115); Mala soba: buncalica (116); Soba: rođenje brata (117). - VII (Soneti produženog trajanja: devet motiva) (119-131): Siječanj: u snijegu božur sja (121); Sveti Sava, uranak (122); Bijela nedjelja: ljuljaške (123); Misa (124); Babini kozlići (125); Čitajući Danila, Sveti Marko (126-128); Pretres kuće (129); Debelo brdo: krčma, kocka (130); Bajina bašta, bolnica (131). Beleška o pesniku (133). (broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o pesniku: str. 133. Milosav Tešić (Lještansko kod Bajine Bašte, 1947) pesnik, esejist, leksikograf. Diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi u Institutu za srpski jezik kao urednik Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika. Živi u Beogradu. Član je SANU. Javio se relativno kasno s prvom pesničkom knjigom, ali kao već formiran pesnik. U vrlo kratkom roku zauzeo je mesto jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika. U svojoj prvoj knjizi (`Kupinovo`) Tešić poetski aktivira stvarna i simbolička značenja srpskih toponima, u drugoj (`Blago božije`) silazi u lično i kolektivno iskustvo da bi poetski dočarao svet svog detinjstva i skrajnute elemente srpske kulture, a u `Prelesti severa…`, svojevrsnom romanu u stihovima, opjevao je Veliku seobu i prelom u kulturi srpskog naciona na prelazu 17. i 18. veka, dok u je `Sedmici` opjevao stvaranje sveta. Tešić u srpsku poeziju vraća i revitalizira stare poetske oblike srpsko-vizantijskog pevanja - kanonske pjesme, kondak, stihiru, svetilan, te rondo, rondel i glosu iz umetničke lirike. Kao vrhunski versifikator, obnovitelj je jampske stope u srpskoj poeziji i donosilac velikog i raznovrsnog leksičkog blaga. Dobitnik je brojnih nagrada: Zmajeve, Disove, Žičke hrisovulje, Pečata varoši sremskokarlovačke, Nagrade kritičara `Borbe` za knjigu godine, nagrade `Miloš Crnjanski`… Dela Objavio je sljedeće knjige pesama: `Kupinovo`, BIGZ, Beograd, 1986. `Ključ od kuće`, Matica srpska, Novi Sad, 1991. `Blago Božije` (izabrane i nove pesme), Vreme knjige, Beograd, 1993. `Prelest severa`, Prosveta, Beograd, 1995. `Prelest severa, krug račanski, Dunavom`, Prosveta, Beograd, 1996. `Krug račanski, Dunavom` (posebno izdanje), Prosveta, Beograd, 1998. `Izabrane pesme`, Nolit, Beograd, 1998. `Sedmica`, Srpska književna zadruga, Beograd, 1999. `Bubnjalica u pčelinjaku`, Gradska biblioteka Čačak, 2001. `Na staništu brezovih dedova`, lirski zapisi, Povelja, Kraljevo. MG10