Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хофмо, Гунвор, 1921-1995 = Hofmo, Gunvor, 1921-1995 Наслов Никог не заборављам / Гунвор Хофмо ; превод са норвешког Марко Вуковић ; [уредник Милош Петковић] Јединствени наслов Jeg glemmer ingen. srp Врста грађе поезија Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2018 Издавање и производња Зајечар : Народно позориште Тимочке крајине : Центар за културу "Зоран Радмиловић", 2018 (Зајечар : Деркс) Физички опис 26 стр. : ауторкина слика ; 25 cm Други аутори - особа Вуковић, Марко, 1975- = Vuković, Marko, 1975- Петковић, Милош, 1972- = Petković, Miloš, 1972- Други аутори - корпорација Фестивал младих песника "Дани поезије" (33 ; 2018 ; Зајечар) Збирка ǂЕдиција ǂПростор ; ǂknj. ǂbr. 2 ISBN (брош.) 978-86-88123-74-5 ! Напомене Превод дела: Jeg glemmer ingen / Gunvor Fofmo Тираж 400 [О песникињи]: стр. 23-24. Naslovna> Kultura> U SKC-U PROJEKCIJA FILMA „IZ DRUGE STVARNOSTI“ U SKC-U PROJEKCIJA FILMA „IZ DRUGE STVARNOSTI“ Kultura 26/05/2019 Ostavi KomentarNa U SKC-U PROJEKCIJA FILMA „IZ DRUGE STVARNOSTI“ U ponedeljak, 27. maja, od 20 sati, u Kontakt galeriji SKC-a biće održana projekcija dokumentarnog filma „Iz druge stvarnosti“, o norveškoj pesnikinji Gunvor Hofmo, posle čega će uslediti razgovor sa prevodiocem filma Markom Vukovićem. Gunvor Hofmo (1921-1995) smatra se jednom od najznačajnijih pesnikinja norveškog modernizma. Prevođena je samo na švedski i engleski. Presudni momenat u njenom životu i kasnije za njen književni rad desio se u jesen 1940. godine, kada je upoznala Rut Majer, Jevrejku, izbeglicu iz Austrije. Dve godine intenzivnog druženja stvorilo je jaku vezu među njima. Rut je utehu za svoju odvojenost od porodice u tim ratnim vremenima nalazila u Gunvor, dok je ova gotovo zaljubljeno bila vezana za nju. Novembra 1942. godine Rut je uhapšena i depotrovana u Aušvic, gde je u decembru iste godine ubijena i smatra se da je taj gubitak prijateljice razlog, okidač za psihičke probleme koje je pesnikinja kasnije imala. Godine 1947. Gunvor započinje ljubavnu vezu sa još jednom norveškom pesnikinjom Astrid Tolefsen (1897-1973,) čime postaju jedne od prvih Norvežanki koje su živele javno u lezbejskoj vezi. Prvu knjigu, Jeg vil hjem til menneskene, objavila je 1946. godine, a onda slede knjige Fra en annen virkelighet (1948) i Blinde nattergaler (1951), pre nego što je 1953. godine prvi put primetila simtome šizofenije zbog čega je kasnije u kraćim ili dužim intervalima bila hospitalizovana. Knjigu I en våkenatt objavljuje 1954. godine, a 1955. godine izlazi knjiga Testament za večnost (Testamente til en evighet), koju su mnogi tumačili kao njen prestanak pisanja. I nije objavljivala. Punih 16 godina prošlo je do sledeće knjige, Gost na zemlji (Gjest på jorden, 1971) za koju dobila nagradu kritike. A onda se ređaju zbirke pesama, sve do posledenje Epilog (1994). Živela je povučeno, anonimno, nije davala intervjue, čak i vrlo malo njenih fotografija postoji i za ilustraciju knjiga uglavnom su se koristile one iz 40-ih i ranih 50-ih godina. Javno nije govorila svoje stihove osim jednom za radio, ranih 50-ih godina. U trenucima kad se osećala loše sama se prijavljivala u hospital i po izjavama lekara tu se osećala najmirnije tako da su mnoge pesme tu i napisane. Umrla je 1995. godine. Godine 1997. odbjavljene su sve pesme iz zaostavštine (Etterlatte dikt, 1997), nakon sabranih pesama (Samlede dikt) koje su objavljene 1996. i mislilo se da je to ceo, ne mali, opus. A onda su, zajedno sa nekoliko akvarela i pisama Rut Majer, pronađene nove pesme, ciklus od 15 pesama pod naslovom Nikoga ne zaboravljam (Jeg glemmer ingen, 1999). Veruje se da su napisane u prvoj polovini 50-ih godina i da su s namerom ostavljene uz stvari koje su je podsećale na Rut. To nisu najbolje pesme ove pesnikinje, što svakako i može biti razlog zašto nikada nisu objavljene, ali su značajne za razumevanje tuge i motiva koji su je pokretali.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Tèffi, Nadežda Aleksandrovna, 1872-1952 Наслов Тэффи / [составление Л.С. Калюжная Врста грађе кратка проза Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик руски Година 2005 Издавање и производња Москва : Звонница, 2005 Физички опис 352 стр. ; 2о цм Други аутори - особа Ka ljužna ja, L jubovʹ S. Збирка Библиотека мировой новеллы ISBN 5-88524-126-0 Напомене Тэффи 1872-1952 / ЛюбовЬКалюжная : стр. 3-6 Предметне одреднице Tèffi, Nadežda Aleksandrovna, 1872-1952 Pseudonim Lokhvitskaya Nadezhda Alexandrovna. Teffi: biografija, zanimljive činjenice i video zapisi. poslednje godine života Teško je naći spisateljicu u predrevolucionarnoj Rusiji popularniju od Nadežde Tefi. Njene smiješne priče iz života običnih ljudi osvojile su srca svih slojeva stanovništva i generacija. Pisala je o onome što je blizu. O ljubavi, izdaji, intrigama, nezgodnim situacijama između prijatelja i poznanika, pozorištu, reklamama, porodičnim svađama i još mnogo, mnogo toga. Čitaoci koji su u Tefinim likovima prepoznali sebe, svoju rodbinu i poznanike, od srca su se smejali jednostavnim pričama i radovali se novim kreacijama talentovanog komičara. Rođena u porodici uspešnog advokata, Nadežda nije mogla da brine o budućnosti, već jednostavno da očekuje dobar brak, da odgaja decu. Ali u njenoj porodici postojala je neka posebnost. Dvije ćerke su odrasle vrlo nemirne i talentovane. Najvjerovatnije, majka Varvara Aleksandrovna, rođena Goyer, koja je imala francuske korijene, usadila je kćerkama ljubav prema književnosti. Prvi pokušaji pisanja Nadežde Tefii pripadaju adolescenciji. Počevši da stvara još kao školarka, postepeno je pisanje postala životno delo. Biografija Teffi puna je neočekivanih preokreta i nevjerovatnih događaja, možete je čitati sa istim zanimanjem kao i bilo koju od priča Nadežde Aleksandrovne. Evo nekoliko zanimljivih činjenica iz njenog života: Pravo ime Nadezhde Teffi je Nadezhda Alexandrovna Lokhvitskaya. Sama spisateljica ispričala je priču o njegovom nastanku na različite načine. Sada je rekla da je ovo ili nešto slično ime lokalne budale, pa je to povezala s imenom mitskog pljačkaša. Morao sam da uzmem pseudonim, jer u vreme kada je Nadežda počela da juriša na Olimp pisca, njeno prezime je već bilo veoma poznato u zemlji. Poznata pjesnikinja Mirra Lokhvitskaya je rođena (starija) sestra Nadezhde Teffi. Mirra je rano postala poznata kao autor senzualnih pjesama. Zvali su je pretečom Ahmatove i Cvetajeve. Žena je umrla u 35. godini. Imala je loše srce. Iznenađujuće, istraživači nisu uspjeli utvrditi tačan broj djece u porodici Lokhvitsky. Navodno je Taffy imala jednog brata i četiri sestre. Nadežda Tefi je započela svoju profesionalnu književnu karijeru nakon razvoda od muža, kao zrela žena sa dvoje, a prema nekim izveštajima i troje dece. Tokom Prvog svetskog rata, Nadežda Tefi je radila kao medicinska sestra i bila je na frontu. Sačuvano je nekoliko frontalnih fotografija spisateljice na kojima pozira u uniformi, pa čak i s puškom u rukama. 1919. emigrirala je u Pariz. Morala je preći dug put kroz Kijev i Odesu, a potom i Tursku. Očigledno, pisac se brzo navikao na novo okruženje. Njene prve francuske publikacije datiraju s početka 1920. godine. Uvijek je retuširala svoje fotografije, skrivala svoje godine i govorila da se osjeća kao da ima trinaest godina. Istraživači su otkrili da kada je Nadežda Aleksandrovna emigrirala, popunjavajući dokumente, smanjila je svojih petnaest godina. Postoje svi razlozi da se veruje da niko nije uspeo da sazna pre njene smrti. Zbog činjenice da se Nadežda Aleksandrovna uvijek odijevala s ukusom, vrlo pažljivo pazila na sebe, vješto koristila kozmetiku i nijansirala kosu, niko nije sumnjao u njenu "smanjenu", udobnu dob. Nadežda Aleksandrovna je živela 80 godina i umrla je u Parizu 30. septembra 1952. godine. Samo nedelju dana nakon mog rođendana. Sahranjena je na ruskom groblju Sainte-Genevieve-des-Bois. Tokom svog života Nadežda Aleksandrovna je pisala poeziju, ali je postala poznata zahvaljujući malim šaljivim pričama. I sama Tefi je rekla da mnogo voli poeziju, ali je hrani komičar. Teffi je jako voljela mačke i čak im je posvetila pjesme. Spisateljica je rekla da se prema ljudima koji ne vole mačke uvijek odnosi sa sumnjom. Teffi je bila veoma odsutna u svakodnevnom životu. Rođaci su se prisjetili da je mogla zapaliti šporet i staviti kotlić na sljedeći vrući gorionik, slati novac rođacima da napišu svoju adresu na koverti, a zatim se radovati neočekivanom primitku velike sume. U posljednjim godinama života, zdravlje Nadežde Aleksandrovne se uvelike pogoršalo. Bolovala je od neuritisa lijeve ruke, samo injekcije morfija su joj omogućile da ublaži bol i zaspi. Nadežda Tefi je takođe bila sklona napadima angine i plašila se da će umreti tokom jednog od njih. Teffi je sanjala da napiše priču ili nekoliko djela o sporednim likovima u poznatim knjigama. Posebno je željela da opiše avanture Sanča Panse. Nadežda Aleksandrovna Tefi imala je širok društveni krug i mnogo prijatelja, čak i nakon što je napustila domovinu. Nikada se nije hvalila statusom poznate spisateljice, a među prijateljima i poznanicima je imala kako poznate pisce (Bunin, Kuprin), tako i nadobudne novinare i komšije. Znala je za svakoga pronaći lijepe riječi i imala je običaj svakog gosta ponešto pokloniti. To može biti sitnica, knjiga ili novac. Uz sve ovo, najljubaznija osoba koju je poznavala, Teffi je i sama smatrala svojim drugim mužem, Pavlom Andrejevičem Tikstonom. Brak nije zvanično registrovan. Theakston je bio oduševljen svojom lijepom i talentovanom saputnicom i bio je sretan što je ostao u sjeni pružajući joj sretan i udoban život. Nažalost, Pavel Andrejevič je umro prilično rano, nesposoban da podnese gubitak svog bogatstva kao rezultat ekonomske krize 19030-ih. Nakon njegove smrti, Nadežda Aleksandrovna se više nije udavala i čak je pokušala da napusti književnost. Teffi se sa Drugim svjetskim ratom susrela već u poodmaklim godinama, lošeg zdravlja. Bila je primorana da živi veoma teško u okupiranom Parizu, ali je zahvaljujući prijateljima i porodici izašla na kraj sa ovim. Cijeli život ove talentirane žene je 80 godina intriga, tajni i koketerije. Do sada nisu poznate mnoge tačke u vezi sa njenim ličnim životom. Sama Teffi je obožavaocima i novinarima neprestano "hranila" različite verzije. Poput retuširane fotografije koju je Taffy toliko voljela, njen službeni život izgleda glatko i živopisno, ali kada jednom pogledate iza prekrasne naslovnice, možete vidjeti mnogo iskušenja, tuge, pa čak i ličnih tragedija. Teffi karakteristike kreativnosti i kratka biografija poznatog ruskog pisca i pjesnikinje izloženi su u ovom članku. Teffy kratka biografija i zanimljive činjenice Nadežda Aleksandrovna Lokhvitskaja rođena je u proleće 1872. godine u severnoj prestonici Ruskog carstva u plemićkoj porodici, koja joj je usadila ljubav prema književnosti. Stoga nije čudno da je djevojčica od malih nogu počela pisati priče i pjesme. Godine 1901. njen uspon na književni Olimp započeo je običnom pjesmom, koja je objavljena u časopisu Sever. Već 1907. godine uzima pseudonim Teffi kako bi privukla sreću. Prava slava pala je na Nadeždu Aleksandrovnu objavljivanjem 2 toma Šaljivih priča. Ruski car Nikolaj II bio je ponosan na nju, smatrajući je grumenom carstva. Zašto Taffy ima takav pseudonim? Istorija uzimanja pseudonima "Teffi" je nepoznata. Sama Nadežda je navela da ga je uzela u ime kućnog nadimka sluge Lokhvitskih, Stepan-Steffi. Književnica je rekla da ne želi da se potpisuje ispod tekstova muškim imenima, kao što su to činili savremeni pisci. Također, prema drugoj verziji, Nadežda Aleksandrovna je uzela pseudonim jer je pod njenim prezimenom već bila poznata njena rođena sestra - pjesnikinja Mirra Lokhvitskaya, koja se u to vrijeme zvala "Ruska Safo". A rezultat je bio pseudonim Teffi. igre reči i familijarnosti, koju je toliko volela da igra pesnikinja. Od 1908. do 1918. svijetli plodovi humorističnog pisca počeli su da se pojavljuju u časopisima Satyricon i New Satyricon. Nakon Oktobarske revolucije, Teffi je pokušala da se prilagodi novom načinu života boljševičkog režima, ali joj je život bio prepolovljen. Sa početkom talasa emigracije 1920. godine, završila je u Parizu. U Francuskoj je pjesnikinja počela komunicirati sa talentiranim sunarodnjacima - Gippiusom, Buninom, Merezhkovskim. Ispostavilo se da je Nadežda Aleksandrovna bila veoma popularna u inostranstvu. Objavljena je u prestižnim publikacijama u Rimu, Berlinu i Parizu. U svojim kreacijama pisala je o domaćim životinjama, emigrantima, prirodi, dalekoj domovini. Pesnikinja je bila angažovana na sastavljanju književnih portreta ruskih poznatih ličnosti koje je upoznala: Rasputina, Kuprina, Bunjina, Gipija, Sologuba. Godine 1946. Teffi je ponuđeno da se vrati u Rusiju, ali je više voljela Pariz od nje. U Sjedinjenim Državama 1952. godine objavljena je njena posljednja knjiga Zemaljska duga u kojoj je Nadežda Aleksandrovna sažela svoj život. Pjesnikinja je doživjela 80 godina i umrla 6. oktobra 1952. godine, ostavivši za sobom mnoge priče, pjesme i drame. Taffy: lični život Malo se zna o ličnom životu pisca. Udavala se dva puta. Prvi muž Nadežde Aleksandrovne bio je Bučinski. U braku je rođeno troje djece, ali je par raskinuo. Drugi supružnik je, međutim, bio bankar Tikston. Ništa se više ne zna o njenom privatnom životu. Teffi: zanimljive činjenice Tokom Prvog svetskog rata, Tefi je radila kao medicinska sestra na frontu. Sačuvano je čak i nekoliko spisateljičinih fotografija na kojima pozira u uniformi i sa puškom u rukama. Taffy je oduvijek retuširala fotografije i skrivala svoje godine. Naučnici su otkrili da je pesnikinja, kada je emigrirala, smanjila svojih 15 godina kada je popunjavala dokumente.Nadežda Aleksandrovna se uvek oblačila sa ukusom, brinula o sebi, tonirala kosu i vešto koristila kozmetiku kako bi izgledala smanjeno. Žena je obožavala mačke i posvetila im pjesme. Uvijek je bila oprezna prema ljudima ko

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хаџи Танчић, Саша Наслов Записан свршиће се свет / Саша Хаџи Танчић Врста грађе поезија Језик српски Година 1973 Издавање и производња Ниш : Градина, 1973 (Ниш : Просвета) Физички опис 60 стр. ; 19 cm ISBN (Картон) УДК 821.163.41-14 Saša Hadži Tančić (Leskovac, 3. novembar 1948 — Niš, 15. maj 2014)[1] bio je srpski književnik. Njegovo kršteno ime je Slavoljub. Živeo je u Nišu. Saša Hadži Tančić SashaHT.jpg Puno ime Slavoljub Datum rođenja 3. novembar 1948. Mesto rođenja Leskovac Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNRJ Datum smrti 15. maj 2014. (65 god.) Mesto smrti Niš Srbija Sadržaj Biografija Uredi Rođen je 3. novembra 1948. godine u Leskovcu u staroj građanskoj porodici od oca Vladimira i majke Vere.[2] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nišu, diplomirao (24. novembra 1970) na Višoj pedagoškoj školi u Nišu srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a 1994, u Prištini, na Filozofskom fakultetu na Odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik stekao diplomu profesora književnosti. Bio je novinar „Narodnih novina“[3] u Nišu (1971—1977) i glavni i odgovorni urednik IP „Gradina“ (1989 – 1994), kada postaje profesor u Srednjoj muzičkoj školi, pa direktor Umetničke škole u Nišu. Bio je imenovan na mesto pomoćnika ministra kulture u Vladi Republike Srbije, ali dužnost nije preuzeo. Potom je direktor Narodne biblioteke u Leskovcu (2002 – 2006) i Narodnog pozorišta u Nišu (2006 – 2009). Sve ovo vreme bio je i urednik sledećih časopisa i listova: Časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradina [4] (1978 - 1989); Časopis za književnost, umetnost i kulturu Osvit[5] (1991 - 1999); List naučni i književni Leskovčanin [6] (1996 - 2001); Srpski list za duhovitost i satiru Leskovačka mućkalica.[7] (2002); Časopis za znanje, verovanje, stvaranje, vrednovanje Uspenja.[8] (2007 - 2009) Elektronski književni časopis Legat [9] (2004 - 2006) Saša Hadži Tančić je bio član Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra. Umro je 15. maja 2014. godine u Nišu. Zbirke pesama Uredi Zapisan svršiće se svet (Gradina, Niš, 1973) Pejzaž s dušom (Naša reč, Leskovac, 1995) Lična smrt[10] Psalmi za 2000 (Grafika „Galeb”, Niš, 2001) Zbirke pripovedaka Uredi Jevrem, sav u smrti, Prosveta, Beograd, 1976. Savršen oblik, Prosveta, Beograd, 1984. Silazak u vreme, Prosveta, Beograd, 1987 Zvezdama povezani, Prosveta/Književne novine, Beograd, 1990. Ivicom, najlepši put, (Svjetlost, Sarajevo, 1990) Galopirajući vojnik, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. Skidanje oklopa, Prosveta, Niš, 1993. Hram u koferu, Prometej, Novi Sad, 1995.[10] Nebeska guberniija, Prosveta, Beograd, 1997. Ratna prestonica, Rad, Beograd, 2007. Kafkin sin, Rad, Beograd, 2008. Lepi grobovi, Tanesi, Beograd, 2010. Saša Hadži Tančiđ je priredio dve zbirke izabranih priča iz svojih ranijih izdanja: Ključ za čudnu bravu, Prosveta, Beograd, 1994; Jevrem, sav u smrti, Povratak Mihaila Stankovića, Živim po receptu, Mesto pod suncem, Slepi Vidoje o Sklapajući oči - iz zbirke JEVREM, SAV U SMRTI Mama i svi ostali troškovi, Nikoga živog od Didovićevih i Dani do Nove godine - iz zbirke MAMA I SVI OSTALI TROŠKOVI Ivicom, najlepši put, Udes, Sekirice, Svadba, Ključ za čudnu bravu, Dunja, Dvoraki, Tužička i Crna bašta - iz zbirke IVICOM, NAJLEPŠI PUT Namere i opredeljenja (pogovor autora u svojstvu priređivača) Povratak u Nais, Glas srpski, Banja Luka, 1997. Povratak u Nais. Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Caričin grad, Osvajanje, Lik za kojim tragam, kao za likom sveta i Kula od lobanja - iz zbirke ZVEZDAMA POVEZANI Karaveštice, Potres, Provera, Osveta, Krtica i Zidari - iz zbirke SILAZAK U VREME Ljubav, Savršen oblik, Galopirajući oblik, Iskušavanje čula, Talog i Hram u koferu - iz zbirke SAVRŠEN OBLIK Kritička samosvest pripovedača (predgovor autora u svojstvu priređivača) Miroljub Joković je priredio izbor: Najlepše priče Saše Hadži Tančića, Raška škola/Tanesi, Beograd, 2012.: Osvajanje, Caričin grad, Lik za kojim tragam kao za likom sveta, Povratak u Nais, Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Kula od lobanja, Krstaši, Hram u koferu, Prastari, Pralja i Dugme Pismo – paradigma za smrt velikih priča (predgovor priređivača) Antologije u kojima su objavljene Hadži Tančićeve priče Uredi Barbara Antkoviak: Istraživanja: 28 jugoslovenskih pripovedača (nem. Erkundungen: 28 Jugoslawische Erzähler), izdavač Volk und Welt, Berlin, 1979, 1981.(dva izdanja). str. 331, ASIN: B001NZ2590. Jon Miloš: Vučja nežnost: savremena srpska proza (šved. Vargarnas ömhet : samtida serbisk prosa), издавач Brutus Östlings bokf Symposion, Стокхолм. 1989. ISBN 978-91-7868-157-0. стр. 330. Предраг Палавестра: Књига српске фантастике XII-XX век, том 2, СКЗ Коло 82, књига 542. Београд: 1989. ISBN 978-86-379-0111-2. Miroljub Joković: Najlepše priče srpskih savremenih pisaca, Raška škola, Beograd, (1995). str. 223, ASIN: B0073SR3FM Gordana Jovanović Gorup i Nadežda Obradović: Antologija savremenih srpskih kratkoh priča (engl. The Prince of Fire: An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories), издавач University of Pittsburgh Press. Питсбург. 1998. ISBN 978-0-8229-5661-7. стр. 371.. ISBN 978-0-8229-5661-7. Žaneta Đukić Perišić: Priča i pričanje: Antologija priča nagrađenih Andrićevom nagradom, Glas srpski, Banja Luka. 2001. ISBN 978-86-7119-244-6. стр. 371,.. ISBN 978-86-7119-244-6. Mihajlo Pantić: Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka, Jugoslovenska knjiga. Beograd: 2001. ISBN 978-86-7411-050-8. стр. 265.. ISBN 978-86-7411-050-8. и Архипелаг. Београд: 2008. ISBN 978-86-86933-17-1. str. 303. Goran Maksimović: Antologija niških pripovedača, Prosveta, Niš. 2002. ISBN 978-86-7455-554-5. стр. 294,.. ISBN 978-86-7455-554-5. Milutin Lujo Danojlić U knjigama sve piše: antologija novije srpske priče, Parnas book, Valjevo i Književni atelje MLD. Beograd: 2008. ISBN 978-86-86757-08-1. стр. 187,.. ISBN 978-86-86757-08-1. Dejan Bogojević i Dušan Stojković Zrnca, Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, Legenda KD, Čačak. 2011. ISBN 978-86-7784-194-2. стр. 351,.. ISBN 978-86-7784-194-2. Romani Uredi Sveto mesto (Rad, Beograd, 1993) Crvenilo (Prosveta, Beograd, 1995) Karavan Svetog Vlaha (Prosveta, Beograd, 2002) Melanholija (Rad, Beograd, 2006) Ogledi, eseji i studije Uredi Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1979. Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1989. Poetika odloženog kraja, Prosveta, Beograd, 1999. Romani Milivoja Perovića, POND, Leskovac/SIIC, Nip, 2002. Prokletstvo, konačna vedrina, Rad, Beograd, 2002. Povlašćena mesta, Niški kulturni centar, Niš, 2005. Koren, koprena, Fileks, Leskovac, 2006. Iz dubina književnog deka, Niški kulturni centar, Niš, 2007. Šest prozora i horizont, Službeni glasnik, Beograd, 2010. Priređivački rad Uredi KORAK MEĐU TAJNAMA Poezija mladih pesnika Niša; „Gradina“ i Književna omladina Niša, Niš 1980. Stevan Sremac STARO VREME – NOVO ČITANjE: „Gradina“, Niš 1982. Bora Stanković STARO VREME – NOVO ČITANjE; „Gradina“, Niš 1983. NIŠKE PRIPOVETKE STEVANA SREMCA I – III; „Stevan Sremac“, Niš 1995.[11] Branko Miljković PESME O PESMI; „Gradina“, Niš 1996. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE; „Raška“, Beograd 2000. Branko Miljković PROPOVEDANjE LjUBAVI; ARS Centar Umetničke škole - Niški kulturni centar, „Gradina“, Niš 2001. NAJLEPŠE PRIPOVETKE BORISAVA STANKOVIĆA; „Prosveta“, Beograd 2004. Simon Simonović BEZ DATUMA; „Glas srpski“ Grafika, Banja Luka 2005. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE - Časopis „Krajina“, Banja Luka – Beograd; „Art print“ – Beograd 2009. Veljko Milićević NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2009. Svetolik Ranković NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2010. Momo Kapor MALI EKRAN - TV kritike; „Tanesi“, Radio – Televizija Srbije, Beograd 2012. FANTASTIČNA ZOOLOGIJA - Srpske pripovedne proze 20. veka; „Službeni glasnik“, Beograd 2012. Kritika o delu Saše Hadži Tančića Uredi Čedomir Mirković: Ovoga puta: Leskovac – Jevrem, sav u smrti[12] Hristo Georgijevski: Ispitivanje realnog i fikcijskog plana u pripovetkama Saše Hadži Tančića – Jevrem, sav u smrti, Savršen oblik[13] Marko Nedić: Pripovedačka proza u posleratnoj srpskoj književnosti – Skica za pregled[14] Snežana Brajović: Mlađi srpski prozaisti – Jevrem, sav u smrti)[15] Dušan Stošić: Apokrifna jevanđelja Saše Hadži Tančića Arhaično, sveto, demonsko, tragično; Lakanpres, Beograd 2001. Marijana Milošević: „Čežnja za putovanjima“ – Karavan svetog Vlaha[16] Slađana Ilić: Reinterpretacija istorije i književne tradicije – Karavan svetog Vlaha[17] Dragan Tasić: Saša Hadži Tančić i nestvarni grad[18] Jovan Pejčić: Što vidiš, napiši u knjigu – Zapisan svršiće se svet[19] Staniša Veličković: „Meditativna proza“ – Sveto mesto[20] Ana Radin: „Vampir u srpskoj prozi XX veka“ – Jevrem, sav u smrti[21] Nagrade Uredi Nagrada Oslobođenje grada Niša - 1976.[22] Nagrada Samoupravne interesne zajednice Niš - 1989.[23] Nagrada Lazar Vučković književnog časopisa “Stremljenja“ - 1991.[24] Andrićeva nagrada - 1991.[25] Nagrada Kulturno – prosvetne zajednice Niš - 1994.[26] Zlatna plaketa „Žak Konfino“ - 2003.[27] Ramonda Serbika - Nagrada Književne kolonije „Sićevo“ - 2005.[28] Zlatno slovo - Nagrada književnog časopisa „AKT“ - 2009.[29] Veljkova golubica - Nagrada Gradske biblioteke iz Sombora - 2013.[30] Reference Uredi „In memoriam: Saša Hadži Tančić”. juznevesti.com. Pristupljeno 28. 1. 2022. Po ocu potiče od Adžijskih, a po majci od Papirovih. Niške dnevne novine Izdavač IP „Gradina” Niš Izdavač Novinsko preduzeće „Naša reč” Lesgovac. Časopis je neredovno izlazio od maja/juna 1991. do oktobra 1999[mrtva veza], kada je izašao zadnji broj - dvobroj 23/24. Izdavač IP „Leskovčanin[mrtva veza]” Izdavač POND Leskovac, Pbjavljena su samo dava broja, broj 1 i broj 2 Izdavač FILEX Leskovac[mrtva veza] „Izdavač Narodna biblioteka „Radoje Domanović” Leskovac”. Arhivirano iz originala na datum 25. 1. 2014. Pristupljen

Detalji predmeta Stanje Polovno Godina izdanja: 2016 ISBN: 978-86-87441-74-3 Jezik: Srpski Autor: Strani DANIJELA STIL NESREĆA Meki povez Džepni format Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључуј

Detalji predmeta Stanje Polovno Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да буде часна сестра. Већи део детињства провела је у Паризу, Француска, где је у вечерњим сатима посматрала забаве које су организовали њени родитељи. Тако је од раног детињства имала прилику да посматра навике и животе богатих и познатих људи.[4] Када је имала осам година, њени родитељи су се развели. Бригу о Данијели преузео је отац, а мајку је ретко виђала.[7] Данијела је касније писала на свом званичном веб сајту како је као дете била врло усамљена, али и озбиљна. Много је волела да чита. Још као дете почела је писати приче, а касније као тинејџерка и поезију.[8][9] Дипломирала је 1963. године у Њујорку на Lycée Français de New York,[10] студирала је књижевни и модни дизајн,[8] прво у Parsons School of Design, па на Њујоршком универзитету.[11] Данијела Стил је као дете живела на релацији Париз—Њујорк, а сада живи на релацији Париз—Сан Франциско. Први брак и почетак каријере Када је имала 18 година, Данијела Стил се 1965. удала за француско-америчког банкара Клауда-Ерика Лазарда.[12] Као млада супруга, још увек је похађала Универзитет у Њујорку, а почела је и писати. Свој први рукопис Данијела је завршила са 19 година.[8] После рођења своје кћерке Беатрикс,[13] Стил је почела да ради у односима са јавношћу за њујоршку агенцију под називом Supergirls. Клијенти магазина били су импресионирани њеним чланцима те су је охрабрили да напише и изда књигу.[5] Данијела је то и урадила. Касније се преселила у Сан Франциско и радила као писац садржаја за Греј адвертајзинг. Први роман, други и трећи брак Њен први роман „Повратак кући” (енгл. Going Home) је објављен 1972. године. Роман је садржао неке теме по којим је њено касније писање постало препознатљиво, укључујући породицу и међуљудске односе. Хероина, односно главни лик Данијелиног првог романа, била је самохрана мајка. После девет година брака, Данијела и Лазард су се развели 1974. године. Док је још била у браку са Лазардом, Стил је упознала Денија Зугелдера док је интервијусао затвореника у затвору близу Ломпока у Калифорнији, где је Зугелдер такође био затворен. Када је пуштен на условну слободу у јуну 1973. године уселио се код Данијеле, али се почетком 1974. вратио у затвор због оптужби за пљачку и силовање. Након развода од Лазарда 1975. године, Данијела Стил се удала за Зугелдера у затворској кантини. Развела се од њега 1978. године, а њихова веза је изродила „Обећање страсти” (енгл. Passion Promise) и „Сада и заувек” (енгл. Now and Forever), два романа која су покренула њену каријеру.[5] Стил се удала за свог трећег мужа Вилијама Џорџа Тота, дан након што је окончан њен развод од Зугелдера. Тада је већ била у деветом месецу трудноће носећи његово дете. Са успехом њене четврте књиге „Обећање” (енгл. Promise) постала је члан високог друштва Сан Франциска, док је Тот, бивши зависник о дрогама, остао запостављен. Развели су се у марту 1981. године.[5] Слава и четврти брак Стил се удала по четврти пут 1981. године за винара Џона Трејну.[13] Трејна је накнадно усвојио њеног сина Ника и дао му своје презиме. Заједно су имали још петоро деце, а то су Саманта, Викторија, Ванеса (модни стилиста),[14] Макс и Зара.[12][13] Саманта је рођена 14. априла 1982. године, а годину дана после и Викторија и то 5. септембра. Већ 1984. године, 18. децембра рођена је њена кћерка Ванеса, а син Макс 10. фебруара 1986. Најмлађа кћерка Зара рођена је 26. септембра 1987. године.[12][13] Почевши са њеним браком са Трејном 1981. Стилова је била скоро стална појава на насловницама Њујорк тајмса. У Гинисову књигу светских рекорда ушла је 1989. године зато што је имала књигу на бестселер листи Њујорк тајмса највише седмица заредом од био ког аутора (тада 381 седмицу заредом).[15][7] Током тог времена Данијела Стил посветила се и свом раду на нефикцијским делима, почев са „Имати бебу” (енгл. Having a Baby) који је објављен 1984. године. Имала је поглавље у којем говори о патњи током побачаја.[16] Исте године је објавила књигу поезије „Љубав: поеме” (енгл. Love: Poems).[17] Стилова се такође упустила и у дечју фикцију пишући серију од десет илустрованих књига за младе читаоце. Ове књиге познате као серија књига „Макс и Марта” помажу деци да се суоче са правим животним проблемима: нова беба, нова школа, губитак вољених и тако даље. Стилова је такође и написала серију „Фреди”. Ове четири књиге говоре о другим животним ситуацијама: прва ноћ ван куће, одлазак доктору и слично.[17] Пошто је одлучила да проведе што више времена са својом децом, Стилова је често писала ноћу, због чега је спавала само четири сата дневно.[7] Стилова је веома плодан писац који често издаје више књига у току једне године.[15] Свакој књизи треба две и по године да се заврши па је тако Стилова развила способност да ради на пет пројеката одједном тако што ради истраживања за једну књигу, док другу цитира, а пише и исправља друге књиге.[15] Данијела Стил је 1993. године је тужила једну књижевницу која је у својој књизи хтела открити да је њен син Ник усвојен од стране Џона Трејне, њеног тадашњег мужа иако су документи о усвајању запечаћени у Калифорнији.[7] Судија у Сан Франциску је донео веома необичну пресуду допуштајући да се уклони печат о Никовом усвајању иако је он још био малолетан. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Калифорнији и такву одлуку су донели зато што је Стилова позната и усвајање њеног сина није имало иста права на приватност.[7] Због тога је допуштено да се књига објави.[18] Николас Трејна је извршио самоубиство 1997. године. Трејна је био певач панк бендова из Сан Франциска. Реч је о бендовима „Link 80” и „Knowledge”. У сећање на сина Ника, Стилова је написала своју нефикцијску књигу „Његово јарко светло” (енгл. His Bright Light) о животу и смрти свог сина.[17] Приходи од те књиге која је доспела на листу нефикцијских бестселера Њујорк тајмса су искориштени да се оснује Фондација Ник Трејна. Ту организацију води Стилова и Фондација се бави финансирањем организација које лече душевне, односно, менталне болести.[19] Како би добила више признања за дечје менталне болести, Стилова је лобирала за легислацију у Вашингтону, а пре тога је одржавала добротворне вечери за прикупљање подршке. Ове вечери одржавале су се сваке две године у Сан Франциску и познате су као „Star Ball”.[20] Пети брак и континуирани успех Данијела Стил се 1998. године удала по пети пут за Томаса Џејмс Перкинса, финансијера из Силиконске долине, али се овај брак завршио 2002. после четири године.[21] Стилова је рекла да је њен роман „Клон и ја” (енгл. The Clone and I) био инспирисан приватном шалом између ње и Перкинса.[22] Перкинс је 2006. године свој роман „Секс и слободни билионер” (енгл. Sex and the Single Zillioner) посветио Стиловој. Након неколико година скоро сталног писања, Стилова је 2003. године отворила уметничку галерију у Сан Франциску. Та галерија се звала „Steel Gallery” и приказивала је савремене радове, те слике и скулптуре уметника у развоју. Галерија се затворила 2007. године.[23] Данијела Стил је 2002. године од стране француске владе добила орден Ordre des Arts et des Lettres за свој допринос светској култури. Додатно је примила: Представљање у Калифорнијској хали славних, децембар 2009. `Одлична служба за награду за ментално здравље` (први пут додељена не-лекару) из New York Presbyterian Hospital одсек за психијатрију и Columbia University Medical School and Cornell Medical College, мај 2009. `Награда за изванредна достигнућа` за рад са младима из Омладинских служби Larkin Street у Сан Франциску, мај 2003. године. `Награда за рад са младима` за побољшање живота ментално оболелих адолесцената и деце из Католичке омладинске организације Универзитета Сан Францисца и Медицинског центра Св. Марије, новембар 1999. `Награда за иазванредна достигнућа` у менталном здрављу, California Psychiatric Association `Награде за одличну сложбу` из Америчког удружења за психијатрију Данијела је 2006. године у договору са Елизабет Арден пустила у продају нови парфем са њеним именом. Парфем је постао веома популаран и звао се „Danielle by Danielle Steel”. Данијелина дугогодишња резиденција у Сан Франциску, саграђена 1913. године као имање шећерног тајкуна Адолфа Б. Спрекелса Дугогодишња резиденција Данијеле Стил налази се у Сан Франциску,[23] мада сад проводи већину свог времена у другом дому Паризу.[24] Начин писања и критике Њене књиге су често описане као оне које се пишу према једној испробаној формули и често укључују ликове који су у некој врсти кризе која прети њиховим односима.[25] Многи њени ликови су сматрани претераним што њене књи

Detalji predmeta Stanje Polovno Bojan Štih Portret Rojstvo 18. februar 1923 Smrt 14. oktober 1986 (63 let) Državljanstvo Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Jugoslavija Alma mater Filozofska fakulteta v Ljubljani Poklic esejist, novinar, urednik, kritik Otroci Ejti Štih Bojan Štih, slovenski kritik, esejist, gledališčnik in urednik, * 18. februar 1923, Ljubljana, † 14. oktober 1986, Ljubljana[1][2] Vodil je pomembne slovenske filmske studie in gledališča. Bil je nosilec partizanske spomenice 1941.[2] Odraščanje v Ljubljani, Gonars in partizani Rodil se je na Starem trgu, v župniji svetega Jakoba, materi Mariji, dunajski služkinji po rodu z Bizeljskega (iz Stare vasi pod Svetimi gorami) in očetu Ludviku, po rodu iz Slovenskih Goric, ki je bil najprej premogovni delavec na dunajskem južnem kolodvoru, potem pa finančni izvedenec. Starša sta se po poroki preselila v Ljubljano.[2][1] V Ljubljani je obiskoval osnovno šolo in realno gimnazijo. Veroučitelju iz gimazijskih časov, Petru Šorliju, je pripisoval dobro literarno in filozofsko vzgojo.[1] Maturiral je leta 1941.[1] Leta 1942 je bil interniran v Gonarsu, od koder je pobegnil s sedmimi sojetniki in se pridružil primorskim partizanom. Leta 1944 je prišel v Belo krajino.[1] Delo urednika, beograjsko politično obdobje in študij v Ljubljani Začeti študij slavistike in primerjalne književnosti je prekinilo delo v OF. Med NOB je urejal Ljudsko pravico. Po vojni je opravljal razne politične funkcije v Beogradu. V letih 1946 in 1947 je bil v vojno-politični šoli, med letoma 1947 in 1950 pa v agitpropu CK KPJ. Po vrnitvi v Ljubljano je leta 1957 je diplomiral iz zgodovine na Filozofski fakulteti v Ljubljani.[1][2] Delal je v uredništvu Naših razgledov[3] in Sodobnosti.[2] Gledališče in odhod v Viba film Zaradi spora v SNG Drama Ljubljana je le to sredi leta 1969 zapustil.[1] Na vprašanje novinarke Marinčičeve, če mu je zaradi tega hudo, je zgolj molčal, njegova takrat še zelo mlada hči je bila glede tega bolj odkrita, vedela, da hoče iti na premiero Krsta pri Savici. Tolažila ga je, da jih lahko pusti zvoniti, saj ni več njihov direktor.[4] Bil je zagrenjen in razočaran, vodenje SLG Celje je to le delno ublažilo.[5] Toniju Tršarju je januarja 1970 dejal, da se mu njegov odhod v Celje ne zdi nič posebnega ali nenavadnega, saj so kraji kljub institucionalnim razlikam enaki in je torej bilo vseeno, kje dela. Izrazil je vero v celjski ansambel, njegovo upanje, ki jih je imel zanje, po njegovem ni bila zgolj samovoljna iluzija.[6] Potem so ga povabili v SNG Maribor, kjer je poskušal dati neko novo vizijo gledališča. V dveh, treh letih je te ideje le nekako izpeljal in se odzval povabilu Viba filma, kjer je delal do smrti.[1] Polde Bibič in njegovi somišljeniki so ocenili, da je Drama pod Štihovim sedem in pol letnim vodstvom postala eno vodilnih evropskih gledališč, saj je gostovala širom Evrope in je doživela razcvet in največje spremebe, ko se je iz tradicionalne, vendar okostenele odličnosti, odprla novi, avantgardni dramatiki, tudi eksperimentu.[7][8][1] Zasebno Leta 1957 se je poročil z ilustratorko Melito Vovk, kasneje sta se ločila.[9] Njuna hči je umetnica Marija Ejti Štih.[10] Vodenje filmskih studiev in gledališč 1959- , pomočnik in direktor Triglav filma 1961-1969 ravnatelj SNG Drame Ljubljana 1970-1978 umetniški vodja SLG Celje 1978-1981 umetniški vodja SNG Maribor od 1981 do smrti, umetniški direktor Viba filma Vir[2] Nagrade in priznanja 1984 Župančičeva nagrada[3] 1986 Borštnikovo srečanje - Zlata značka[11] Eseji Gledališki trenutek 1969[12] Faustove improvizacije Margueriti : (trinajst esejev o ljubezni, umetnosti in Carnioli) 1977[13] Izgubljeni sin na Stradunu: (listi iz dnevnika 1973/79) 1979[14] Pridite, predstava je!: eseji, članki, dramaturški listi in izjave 1979[15] Knjiga, ki noče biti requiem: (kulturno politični očrti) : 1960-1981 1981[16] Dramska besedila Spomenik : satirični happening v dveh delih[17] Sklici "Bojan Štih - obletnica meseca". revija.ognjisce.si. Pridobljeno dne 2020-04-11. "SI AS 1191 Štih Bojan, 1927-1986 (Fond/zbirka)". arsq.gov.si. Pridobljeno dne 2020-04-11. od dne oktober 2022[slepa povezava] "Bojan Štih". sigledal.org. Pridobljeno dne 2020-04-11. Stanje: zelo resno, toda ne brezupno, str. 16-21, Marinčič, Vesna (4. februar 1969), Tovariš, letnik 25, št. 5 Svetina, Ivo. "Izgon: pripoved o uspehih, spopadih in padcih v Štihovem obdobju ljubljanske Drame". SLOGI. Pridobljeno dne 2020-04-11. Ne pripisujte mojemu delu značaja akcije, rad imam gledališče : razgovor z Bojanom Štihom, str. 6-7, Tršar, Toni (28. januar 1970), Dnevnik, letnik 20, št. 25 "Bibič o gledališkem dogajanju na Slovenskem v 60-ih letih". Dnevnik. 6. november 2003. Pridobljeno dne 2020-04-11. Golob, Tadej (2010-06-15). "Selekcija je ena pomembnih stvari v umetnosti (intervju za revijo Playboy)". Metropolitan.si. Pridobljeno dne 2020-04-11. Šutej Adamič, Jelka (2015-06-10). "Melita Vovk, duhovita likovna poliglotka". Pridobljeno dne 2020-04-11. Sivka, Alenka (11. februar 2017). "Ejti Štih: "Begunska kriza me je osebno prizadela"". Svet24.si - Vsa resnica na enem mestu. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Borštnikovo srečanje 1986". 20.–30. oktober 1986. Pridobljeno dne 8. december 2015. "Gledališki trenutek". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Faustove improvizacije Margueriti : (trinajst esejev o ljubezni, umetnosti in Carnioli)". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Izgubljeni sin na Stradunu : (listi iz dnevnika 1973/79)". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Pridite, predstava je! : eseji, članki, dramaturški listi in izjave". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Knjiga, ki noče biti requiem : (kulturno politični očrti) : 1960-1981". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. "Spomenik : satirični happening v dveh delih". plus.si.cobiss.net. Pridobljeno dne 2020-04-11. Zunanje povezave Bojan Štih na gledališkem portalu Sigledal ppu Župančičevi nagrajenci Stub icon Ta članek o književniku je škrbina. Pomagajte Wikipediji in ga razširite. Normativna kontrola Uredite to na Wikipodatkih Kategorije: Rojeni leta 1923Umrli leta 1986LjubljančaniDiplomiranci Filozofske fakultete v LjubljaniSlovenski kritikiSlovenski esejistiSlovenski urednikiŽupančičevi nagrajenciBorštnikovi nagrajenciTaboriščniki koncentracijskega taborišča Gonars

Detalji predmeta Stanje Polovno Tripartism on Trial: tripartite consultations andnegotiations in Central andEastern Europe Edited by Robert KylohInternational Labour OfficeCentral and Eastern European Team Preface1 A Comparative Analysis Of Tripartite Consultations andNegotiations in Central and Eastern Europe 1 Lajos Hethy and Robert Kyloh 1. Introduction 1 2. The Political and Economic Background of Tripartism inEastern Europe 4 3. The Emergence of Tripartism 6 4. The Players and Their Powers 8 5. The Functions of Tripartite Councils 176. Conclusion . 37 2 Tribulations with Tripartism in Bulgaria: 1990-95 41 Krastyo Petkov 1. Summary 41 2. Tripartite Consultation 42 3- Participants in the Tripartite Process 47 4. Relations Between the Social Partners 50 5. Relations Between the Parliament and the TripartiteCommission 536. Assessment of the Impact of Tripartite Dialogue 547. Conclusion 58 3 Tripartism in the Czech Republic 60 Zdenka Mansfeldovd 1. The Establishment of the National Tripartite Body 60 2. The Institutional Structure 62 3- The Statutes and Procedural Rules of the Council for Economicand Social Agreement 63 4. The Evolution of the Social Partners and the Emergence ofRegional Institutions 65 tripartizam tripartizam (prema lat. tripartitus: podijeljen na troje), struktura suvremenih radnih odnosa koju čini suradnja između triju subjekata: radnika udruženih u sindikate, poslodavaca udruženih u poslodavačke udruge te državne vlasti. Tripartizam je nastao kao posljedica složenosti i diferenciranosti suvremenih proizvođačkih i radnih odnosa. Njegova je svrha, temeljem institucionaliziranih prava svih triju subjekata radnoga odnosa, postići pomirljivo i kompromisno uređenje ekonomskih i društvenih odnosa putem dijaloga i socijalnoga partnerstva. Tripartizam na kraju trećeg milenijuma Živko Kulić(autor) Izdavač: Službeni list Pod tripartizmom se podrazumevaju različiti oblici saradnje i dijaloga između države, poslodavca i sindikata u oblasti ekonomsko-socijalne i razvojne politike, radnih odnosa, politike zapošljavanja i drugih područja saradnje na nacionalnom i međunarodnom planu. Saradnja između države i socijalnih partnera starija je od jednog veka. Autor knjige zaključuje da je uspešan razvoj tripartizma u interesu svih, jer samo razvijeni oblici tripartitne saradnje mogu biti pouzdan garant da će budućnost čovečanstva biti humanija, pravednija i bogatija. ključne reči "Tripartizam na pragu kraju trećeg milenijuma" Pod tripartizmom se podrazumevaju različiti oblici saradnje i dijaloga između države, poslodavca i sindikata u oblasti ekonomsko-socijalne i razvojne politike, radnih odnosa, politike zapošljavanja i drugih područja saradnje na nacionalnom i međunarodnom planu. Saradnja između države i socijalnih partnera starija je od jednog veka. Nastanak tripartizma vezuje se za 15. mart 1890. godine, kada je u Berlinu održana Konferencija 15 evropskih zemalja, posvećena ekonomskoj i socijalnoj politici, uslovima rada i zaposlenja i drugim značajnim pitanjima. Osim visokih državnika, diplomata i tehničkih funkcionera, koji su sačinjavali nacionalne delegacije zemalja učesnica, u radu Konferencije učestvovao je i jedan engleski poslodavac, kao i jedan francuski radnik, čime je makar i na simboličan način bila obezbeđena tripartitna struktura konferencije. Prvi značajniji rezultati tripartitne saradnje ostvareni su tokom Prvog svetskog rata, naročito u Engleskoj i nekim drugim zemljama zahvaćenim velikim ratnim požarom. Zajedničkim snagama države i socijalnih partnera rešavana su brojna pitanja u vezi sa jačanjem oružanih snaga, mobilizacijom, organizovanjem proizvodnje za potrebe rata i slično. Tripartitna saradnja, započeta u ratu, uspešno je nastavljena i u miru, naročito u prvim posleratnim godinama kada je sva pažnja bila usredsređena na obnovu ratom razrušenih i poharanih privrednih i drugih potencijala. Iako Drugi svetski rat karakterišu brojni tripartitni aranžmani, nalik na one iz Prvog svetskog rata, činjenica je da je saradnja između države, sindikata i poslodavačkih udruženja intenzivirana tek u drugoj polovini 20. veka. Proces tripartizacije najpre zahvata visokoindustrijalizovane zemlje Zapadne Evrope, kao i najveći broj ostalih zemalja tržišne privrede, da bi se nakon izvesne liberalizacije ekonomskih odnosa i nužne demokratizacije političkih prilika proširio i na većinu azijskih, afričkih, latinoameričkih i drugih zemalja u razvoju. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ovoga veka, tripartitna saradnja počinje da osvaja i zemlje u tranziciji. U istom periodu otpočinje razvoj tripartitnih odnosa i u našoj zemlji. Sagledavajući stanje tripartitnih odnosa u Jugoslaviji s razlogom se može konstatovati da je ono povoljnije nego što se misli i da se po mnogo čemu može meriti sa stepenom razvijenosti tripartitne saradnje u Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj i drugim najnaprednijim postsocijalističkim zemljama, bez obzira na to što smo mi te odnose izgrađivali u daleko nepovoljnijim i težim uslovima. Analizirajući pređeni put i savremene tendencije u funkcionisanju tripartitne saradnje može se zaključiti da će se odnosi između tri partnerske strane i ubuduće uspešno razvijati, ne samo u oblasti ekonomsko-socijalne politike, radnih odnosa i politike zapošljavanja nego i znatno šire. Tripartizam će i u narednom veku biti najuspešniji regulator neophodne ravnoteže između ekonomskog razvoja i socijalnih potreba, pa samim tim - i najpouzdaniji čuvar socijalnog mira. Bez zajedničke akcije države, sindikata i poslodavaca i bez stabilnih uslova privređivanja čovečanstvo se ne može uspešno boriti protiv rastućeg siromaštva, sve veće nezaposlenosti i sve izraženije socijalne nepravde, s čime se ne suočavaju samo siromašni narodi i države nego i najrazvijenije nacije sveta. Toga moraju biti svesni i tvorci novog svetskog poretka, koji se u poslednje vreme sve otvorenije poigravaju sa sudbinom čitavog čovečanstva, zaboravljajući pritom na činjenicu da pojedinci, ma koliko bili moćni, bogati, bezobzirni i sposobni, ne mogu gospodariti celim svetom. Iz navedenih razloga, autor knjige s pravom zaključuje da je uspešan razvoj tripartizma u interesu svih, jer samo razvijeni oblici tripartitne saradnje mogu biti pouzdan garant da će budućnost čovečanstva biti humanija, pravednija i bogatija. Takva spoznaja treba dodatno da motiviše sve levo orijentisane i druge progresivne snage u našoj zemlji, ali i znatno šire na stvaranje povoljnijih uslova za nove tripartitne uzlete i pobede, kako na nacionalnom tako i na internacionalnom planu, čemu ovim tekstom pokušavam da dam i svoj lični doprinos. Jovan P. POPOVIĆ

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Ђуковић, Исидор, 1927- = Đuković, Isidor, 1927- Наслов Пријепољска битка : 4. децембра 1943. године / Исидор Ђуковић Врста грађе стручна монографија Језик српски Година 1999 Издавање и производња Београд : Републички одбор СУБНОР-а Србије ; Пријепоље : Општински одбор СУБНОР-а, 1999 (Београд : Стручна књига) Физички опис 184 стр., [2] пресавијена листа : илустр. ; 21 cm Напомене Тираж 600 Библиографија: стр. 163-164. Предметне одреднице Народноослободилачка борба 1941-1945 -- Пријепољска битка -- 1943 УДК 940.542/.543(497.11) Bitka za Prijepolje (septembar 1943) je bila bitka za Prijepolje koja se odigrala u noći između 11. i 12. septembra 1943. između snaga Jugoslovenske Vojske u Otadžbini koje su napadale garnizon sila osovine u Prijepolju sastavljen od oko 2,000 pripadnika odreda 118 Nemačke lovačke divizije i Sandžačke muslimanske milicije. Jugoslovenske snage su bile pod komandom Vojislava Lukačevića i Rudolfa Perhineka i brojale su oko 1.500 vojnika Prvog i Drugog Mileševskog korpusa koji su nakon celodnevnih uličnih borbi oslobodili grad. Pozadina Kada je krajem 1943 objavljena vest o kapitulaciji Italije komandant Jugoslovenske Vojske u Otadžbini general Dragoljub Mihailović je izdao naređenje svojim jedinicama za sprovođenje niza ofanzivnih operacija protiv Nemačkih jedinica u istočnoj Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku.[1] Pukovnik Vilijam Bejli, vođa Britanske misije u štabu JVuO generala Mihailovića je dobio naređenje da sa jednim odredom četnika ode u Berane i primi predaju italijanske divizije "Venecija" pre nego što u Berane stignu Nemci.[2] Na njihovom putu prema Beranama se nalazilo Prijepolje.[2] Nemačke jedinice su brzim manevrima uspele da preuzmu od Italijanske vojske veća naseljena mesta u Sandžaku, među njima i Prijepolje koje su zauzeli 9 septembra 1943. Kada su primetili da su ih Nemci pretekli i da su pre njih zauzeli Prijepolje od Italijana, Perhinek i Lukačević su predložili Bejliju da organizuju napad na Prijepolje i oslobode ga. Bejli je bio skeptičan jer je smatrao da nemaju dovoljno vojnika na raspolaganju, ali je prihvatio ovaj predlog kada su ga Lukačević i Perhinek ubedili da su sposobni da veoma brzo mobilišu dovoljan broj vojnika za ovu operaciju.[3] Vojne formacije Lukačević je u noći između 9. i 10. septembra 1943 naredio opštu mobilizaciju radi popunjavanja formacija Prvog i Drugog Mileševskog korpusa.[4][5] U bici za Prijepolje su učestvovali Prvi Mileševski korpus pod komandom Radomana Rajlića i Drugi Mileševski Korpus JVuO pod komandom Vuka Kalaitovića.[6] Glavnokomandujući četničkih odreda od oko 1.500 vojnika[7][8] u napadu na Prijepolje je bio Vojislav Lukačević uz pomoć koju mu je pružao Rudolf Perhinek.[9] U napadu je bio prisutan i britanski pukovnik Vilijam Bejli[1] i američki kapetan Valter Mensfild.[7] U pojedinim izvorima se navodi da je garnizon sila osovine u Prijepolju brojao 2.000 vojnika.[10] Od ukupnog broja pripadnika sila osovine u Prijepolju oko 1,000 je bilo vojnika[2] motorizovanog bataljona iz 118 Lovačke Divizije ojačanog tenkovskom podrškom a ostatak su činili pripadnici Sandžačke Muslimanske milicije.[7] Nemci su naoružanjem koje su oduzeli od Italijana naoružali pripadnike Muslimanske milicije.[11] U borbu protiv odreda JVuO u Prijepolju se dva dana nakon oslobođenja Prijepolja uključila i avijacija Nacističke Nemačke. Bitka Prema posleratnim četničkim izvorima pre napada na Prijepolje izvršeno je opkoljavanje Prijepolja od strane jedinica Drugog Mileševskog korpusa i blokada komunikacija Prijepolje - Pljevlja i Prijepolje - Priboj od strane jedinica Drugog Mileševskog korpusa.[6] Napad četnika na snage sila osovine u Prijepolju je počeo tokom noći između 11 i 12 septembra 1943. Pojedini izvori navode da je noćni napad četnika odbijen, ali da su četnici nastavili sa drugim napadom 12 septembra oko podneva a zatim i u 16 časova kada su uspeli da potisnu nemačke i muslimanske snage.[12] Posle celodnevne borbe vojnici četničkih odreda JVuO pod komandom Lukačevića su porazili nemačke snage i oslobodili grad.[13][14] Kapetan Mensfild je u svom izveštaju savezničkoj komandi naveo da je prilikom napada četnika na Prijepolje ubijeno oko 200 Nemaca.[15] Kirk Ford navodi da je broj poginulih pripadnika sila osovine bio oko 100.[14] Broj poginulih četnika nije nikad precizno utvrđen i u raznim izvorima se kreće od 27 pa do 150.[7] Dva dana posle oslobođenja Nemačke snage su avionima bombardovale grad kada su poginula još dva vojnika četničkih odreda jugoslovenske vojske.[7] Ostatak nemačke posade se povukao prema Pljevljima.[8] Jugoslovenski vojnici su u Prijepolju zaplenili bogat ratni plen.[16] Mensfild dalje izveštava da je borbeni moral vojnika četničkih odreda tokom bitke za Prijepolje bio "na najvećoj visini" i da su oni zaplenili oko 1.500 pušaka, jedan tenk, veliku količinu municije i veći broj kamiona koji su poslužili za formiranje motorizovanog odreda.[7] Lukačević je po oslobođenju Prijepolja izdao proglas u kojem je naveo da je Prijepolje oslobođeno i pozvao je pripadnike naoružanih komunističkih odreda na predaju.[17] Novoformirani motorizovani odred je odmah posle ove bitke produžio preko Bijelog Polja prema Beranama.[7] U Prijepolju je ostavljena posada od svega 40 vojnika JVuO tako da su jake komunističke snage ušle u nebranjeno Prijepolje 26 septembra 1943.[7] Radio BBC i komunistička istoriografija Britanska radio stanica BBC je iz Londona emitovala vesti da su komunisti oslobodili Prijepolje što je izazvalo veoma veliki gnev i razočarenje u četničkim redovima.[18][19] Netačno izveštavanje radija BBC i pripisivanje komunistima četničkih pobeda nad snagama sila osovine u poslednjim godinama rata je u Jugoslaviji inspirisalo izreku "lažeš kao London".[19] U istoriografiji objavljivanoj u toku vladavine komunista u SFRJ uglavnom je navođeno da su četnici bili poraženi prilikom napada na Prijepolje i da su bili prinuđeni da se povuku uz velike gubitke.[20][21] Jedan broj izvora iz ove kategorije ipak navodi da su četnici zaista uspeli da zauzmu Prijepolje, ali ističu da je to bilo bez borbe jer su se iz Prijepolja povukle i Italijanske i Nemačke snage kao i formacije Muslimanske milicije Sandžaka pa su četnici preuzeli nebranjeni grad.[22] Reference Западне силе и Југославија у Другом светском рату: долазак комуниста на власт 1944. год, Зоран Д Кнежев, Evro, 2003 - 651 страница Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији: 1941-1943, Коста Николић, Institut za savremenu istoriju, 2009, str 440 Patriot Or Traitor: The Case of General Mihailovich : Proceedings and Report of the Commission of Inquiry of the Committee for a Fair Trial for Draja Mihailovich, Committee for a Fair Trial for Gen. Draza Mihailovich. Commission of Inquiry, Hoover Institution Press, 1978, str 145 Kontrarevolucija u Crnoj Gori: četnički i federalistički pokret 1941-1945, str 395 Draža Mihailović i Ravna Gora: Brisani prostor 1943, Miloš Aćin-Kosta, 1986, str 1837 "У току ноћи 9/10 септембар Лукачевић је издао наређење за општу мобилизацију..." Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš"., Томови 9-11, str 96 Дејан Сегић, Четници и капитулација Италије 1943, Војно-историјски гласник 1/2011, Институт за стратегијска истраживања - одељење за војну историју министарства одбране Републике Србије, стр 203 - 206 Diverse Forces in Yugoslavia, 1941-1945, Bosko S. Vukcevich, Authors Unlimited, 1990, str 146, "Mihailovich's officers Lukacevich and Perhinek mobilized some 1500 Chetniks on short notice for a night attack on Prijepolje ." Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997 Том 17, str 273 "...Лукачевића , главно четничког команданта борбе са Немцима на Пријепољу ... - Захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића, Српска либерална странка Mihailović prema nemačkim dokumentima, Ivan Avakumović, Savez Oslobodjenje, 1969 - str 183 Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Том 17, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997, str 264 Williams, Heather (1994) The Special Operations Executive and Yugoslavia, str 174, "At Prijepolje Lukačević's forces fought with and defeated the Germans...." OSS and the Yugoslav Resistance, 1943-1945, Kirk Ford, Texas A&M University Press, 1992, str 249 Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića, Opštinska zajednica obrazovanja, 1997 Том 17, str 273 "...убивши притом око 200 Немаца... Romanijski kliktaji i krici, Radomir Živković, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, str 203 Suđenje članovima političkog i vojnog rukovodstva organizacije Draže Mihailovića: stenografske beleške, Prosveta, 1945, str 376 Operacija Vazdušni most, Miodrag D. Pešić, Pogledi, 1997, str 79 "... пуковник Бејли и потпуковник Перхинек су чули преко радија да Би - Би - Си јавља како су партизани преотели Пријепоље од Немаца . Запрепашћени ..." The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder, Harcourt Brace Jovanovich, 1990, str 153 "This was one of many glaring dishonesties that gave birth to the expression, widespread in Yugoslavia during the last phase of the war, "You lie like London"." Ćuković, Mirko (1964). „Proboj u Sandžak, borbe i neprijateljska ofanziva krajem 1943. godine”. Sandžak: Na osnovu sakupljenog i obrađenog materijala knjigu napisao Mirko Ćuković. Nolit. стр. 875. Simpozijum Seoski dani Sretena Vukosavljevića: 14., 15. i 16. jun 1974. godine, Том 4, str 205 Les événements cruciaux de la guerre de libération nationale au Monténégro en 1943, Istorijski institut SR Crne Gore, 1985 - str 547

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor - osoba Tešić, Milosav, 1947- = Tešić, Milosav, 1947- Naslov Ključ od kuće / Milosav Tešić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1991 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 137 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Pismo (5). - Žitomislić (7-20): Tršić (9); Čokešina (10); Romanija (11); Foča, Ćehotina (12); Cer, Tekeriš (13); Mačkov kamen, Gučevo (14); Šabac, Valjevo (15); Čačak, Užice (16); Žitomislić (17); Ivanjica (18); Kremna, gumno zvjezdano (19); Vlašić (20). - Metohija, eh (21-30): Prizren, Gnjilane (23); Pećka patrijaršija: dud Svetoga Save (24); Metohija (25-26); Metohija, kućno sleme (27); Samodreža, Nerodimka (28); A Bistrice, tri Bistrice (29); Kosovo, lepo polje ravno (30). - Venčac (31-44): Kula Nebojša, Bukulja (33); Restoran `Kalemegdanska terasa` (34); Kalemegdan, plato (35); Beograd: železnička stanica (36); Knez-Mihajlova, Rečnik SANU (37); b Skadarlija: pijaca (38-41); Venčac (42-44). - Ljuboviđa (45-55): Ljuboviđa (47-49); Ljuboviđa: Đerv i ljubov (50-52); Ljuboviđa Ljuboviđe (53-55). - Kuće (57-131): Brojanica (59). - I (61-68): Gumno (63); Ambar (64); Podrum (65); Predeo s magazom (66); Kačara, mesec pojeden (67); Kotao, veselica rakija (68). - II (69-78): Vodenica (71); Vodenica s prizorom iz ranog socijalizma (72); Gozba pred vodenicom (73); Kolo u vodenici (74); Blešti kocka s tri kvadrata (75-77); Savanović (78). - III (79-91): San o kolibi (81); Senik, crkva opsena (82); Predeo s pojatom (83); Torovi (84); Pojilo (85); Međa: trava gospina (86); Livada: trava hajdučka (87); Vinogradac (88); Plandište, pesma sutnica (89); Ražište, bukolika (90); Predeo sa erosom (91). - IV (93-103): Kuća (95-96); Kućno sunce i sneg-čedo (97); Kućne duše miris (98); Ognjište: starica s kokoškom (99); Kuća: ognjište, mlekar (100); Divlja kuća (101); Kućni prag, gašenje ognjišta (102); Kuća selica (103). - V (105-112): Cjepalo (107); Predeo sa čardakom (108); Vajat (109); Pčelinjak (110); Predeo sa đermom (111); Avlija, božićnje jutro (112). - VI (113-117): Mala soba: istjerivanje strave (115); Mala soba: buncalica (116); Soba: rođenje brata (117). - VII (Soneti produženog trajanja: devet motiva) (119-131): Siječanj: u snijegu božur sja (121); Sveti Sava, uranak (122); Bijela nedjelja: ljuljaške (123); Misa (124); Babini kozlići (125); Čitajući Danila, Sveti Marko (126-128); Pretres kuće (129); Debelo brdo: krčma, kocka (130); Bajina bašta, bolnica (131). Beleška o pesniku (133). (broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o pesniku: str. 133. Milosav Tešić (Lještansko kod Bajine Bašte, 1947) pesnik, esejist, leksikograf. Diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi u Institutu za srpski jezik kao urednik Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika. Živi u Beogradu. Član je SANU. Javio se relativno kasno s prvom pesničkom knjigom, ali kao već formiran pesnik. U vrlo kratkom roku zauzeo je mesto jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika. U svojoj prvoj knjizi (`Kupinovo`) Tešić poetski aktivira stvarna i simbolička značenja srpskih toponima, u drugoj (`Blago božije`) silazi u lično i kolektivno iskustvo da bi poetski dočarao svet svog detinjstva i skrajnute elemente srpske kulture, a u `Prelesti severa…`, svojevrsnom romanu u stihovima, opjevao je Veliku seobu i prelom u kulturi srpskog naciona na prelazu 17. i 18. veka, dok u je `Sedmici` opjevao stvaranje sveta. Tešić u srpsku poeziju vraća i revitalizira stare poetske oblike srpsko-vizantijskog pevanja - kanonske pjesme, kondak, stihiru, svetilan, te rondo, rondel i glosu iz umetničke lirike. Kao vrhunski versifikator, obnovitelj je jampske stope u srpskoj poeziji i donosilac velikog i raznovrsnog leksičkog blaga. Dobitnik je brojnih nagrada: Zmajeve, Disove, Žičke hrisovulje, Pečata varoši sremskokarlovačke, Nagrade kritičara `Borbe` za knjigu godine, nagrade `Miloš Crnjanski`… Dela Objavio je sljedeće knjige pesama: `Kupinovo`, BIGZ, Beograd, 1986. `Ključ od kuće`, Matica srpska, Novi Sad, 1991. `Blago Božije` (izabrane i nove pesme), Vreme knjige, Beograd, 1993. `Prelest severa`, Prosveta, Beograd, 1995. `Prelest severa, krug račanski, Dunavom`, Prosveta, Beograd, 1996. `Krug račanski, Dunavom` (posebno izdanje), Prosveta, Beograd, 1998. `Izabrane pesme`, Nolit, Beograd, 1998. `Sedmica`, Srpska književna zadruga, Beograd, 1999. `Bubnjalica u pčelinjaku`, Gradska biblioteka Čačak, 2001. `Na staništu brezovih dedova`, lirski zapisi, Povelja, Kraljevo. MG10

Detalji predmeta Stanje Polovno Henrih Ibsen, Ghosts and Other Plays / A public enemy / When we Dead Awake Duhovi, Narodni neprijatelj kada se mrtvi probudimo Kupindo - Kupovina preko Interneta Pretraži 2 337 080 predmeta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo Lista želja Kako kupiti? Za firme KupindoKupite KnjigeBeletristikaKlasiciHenrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! slika 1Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! slika 2 74 pregleda Henrik Ibsen - Cetiri drame, Retko !!! Kako da kupim? Cena: 1.590 din Želi ovaj predmet: 3 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Pouzećem Lično Grad: Novi Sad, Novi Sad Prodavac Askeza (3323) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 5893 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: K211 Jezik: Srpski Autor: Strani Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbog malo losijeg polozaja na polici, malkice se izvitoperila ali jako malo, nista strasno! - Lutkin Dom - Divlja patka - Rosmersholm - Kada se mi mrtvi probudimo Norveška književnost. Drame Henrik Ibsen[1] (norv. Henrik Ibsen; Skien, 20. mart 1828 — Oslo, 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac. Potiče iz trgovačke porodice u Skienu u Norveškoj. Sa 15 godina 1843. godine prešao je u susedni Grimstad, da bi izučio za apotekara. Tu je ostao do 1850. godine i već tada uveliko piše, osim poezije i prvu dramu `Katilina`. Dramski prvenac veliča revolucionarni duh a objavio ga je pod pseudonimom. Iz Grimstada odlazi 1850. godine u Kristijaniju da bi studirao medicinu. Ali već 1851. godine na zauzimanje poznatog violiniste Ole Bula dobija najpre rediteljsko pa upravničko mesto u novootvorenom Narodnom pozorištu u Bergenu.[2] Bio je u delikatnoj obavezi da svake godine napiše jedan pozorišni komad, koji će se 2. januara na toj pozornici izvoditi. Ibzen je proveo u upravničkoj stolici šest godina, a samo je 1854. godine imao uspeh sa dramom. Napustio je Bergen 1857. godine i prešao u Kristijaniju (Oslo), gde je postao upravnik Norveškog pozorišta. Međutim i tu se nije zadržao jer je pozorište bankrotiralo 1862. godine. Napisao je 1858. godine u Kristijaniji pozorišno delo `Pohod na sever`, koje se izvodilo i u vojvođanskim pozorištima. Sa državnom stipendijom krenuo je u tuđinu 1864. godine. Sa prekidima se bavio u Rimu, Drezdenu i Minhenu (po drugi put 1886-1892). Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju 1892. godine stekavši veliki ugled. U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine živeći u Kristijaniji je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života. Stvaralaštvo U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto, delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint, najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu. Dramom Savez mladih, sa tematikom iz savremenog života, Ibsen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj. Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora, Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti. Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibsenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji. On je u svojim delima stavljao lik potlačene žene u društvu koje im ne daje nikakva prava. Samim tim, Ibzen brani žene i žestoko se bori za njih. Optuživao je moderno društvo koje je lažno i koje je zaronilo u tradicionalne norme. „Supruga u komadu završava tako što nema pojma šta je ispravno, a šta pogrešno… Žena ne može da bude ono što jeste u modernom društvu, uz zakone koji su doneli muškarci i uz tužioce i sudije koji procenjuju žensko ponašanje sa muškog stanovišta“. [3] Dela Katilina, (1950) Gospođa Inger iz Estrota (Fru Inger til Østeraad, 1855) Praznik u Solhaugu, (1956) Ratnici na Helgolandu (Hærmændene paa Helgeland, 1858) Komedija ljubavi (Kjærlighedens Komedie, 1862) Borba za tron/Pretendenti na presto (Kongs-Emnerne, 1863) Brand (1866) Per Gint (Peer Gynt, 1867) Savez mladih (De unges Forbund, 1869) Cezar i Galilejci (Kejser og Galilæer, 1873) Stubovi društva (Samfundets Støtter, 1877) Lutkina kuća ili Nora (Et Dukkehjem, 1879) Aveti (Gengangere, 1881) Narodni neprijatelj (En Folkefiende, 1882) Divlja patka (Vildanden, 1884) Romersholm (1886) Gospođa s mora (Fruen fra Havet, 1888) Heda Gabler (Hedda Gabler, 1890) Graditelj Sulnes (Bygmester Solness, 1892) Mali Ejolf, (1894) Jon Gabriel Borkman (1896) Kad se mi mrtvi probudimo (Naar vi døde vågner, 1899) četiri drame

Detalji predmeta Stanje Polovno David Ijonovič Bronštajn (19. februar 1924 – 5. decembar 2006.) je bio Sovjetski šahista. Titulu međunarodnog velemajstora stekao je još od 1950 od strane FIDE, propustio je priliku 1951 da postane Svetski Šahovski Šampion. Bronštajn je bio jedan od najjačih igrača od sredine 1940 do sredine 1970 godine, njegovi rivali su ga opisivali kao kreativnog genija i majstora taktike. Takođe je bio ustanovljen kao pisac šahovskih knjiga, njegova knjiga „Cirih Internacionalni Šahovski Turnir 1953" je razmatrana kao jedna od najboljih šahovskih knjiga ikada napisana. David Bronštajn David Bronstein 1968.jpg Velemajstor - David Bronštajn Puno ime David Ijonovič Bronštajn Država Ukrajina Datum rođenja 19. februar 1924. Mesto rođenja Bela Crkva Ukrajina Datum smrti 5. decembar 2006. (82 god.) Mesto smrti Minsk Belorusija Titula velemajstor Najveći rejting 2595 (maj 1974.) Sadržaj Mladost Uredi David Bronštajn je rođen u Beloj Crkvi u Ukrajini, roditelji su mu bili Jevreji. Odrastao je u siromašnoj porodici, naučio je šah sa šest godina od svog dede. Kao mladić u Kijevu, bio je učen od poznatog Međunarodnog Majstora Aleksandra Konstantipoljskog. Završio je kao drugi u Prvenstvu Kijeva kada je imao 15 godina, i postigao titulu Sovjetskog Majstora sa 16 godina plasirajući se kao drugi na Ukrainskom Šahovskom Prvenstvu 1940 godine iza Isaka Boleslavskog, sa kojim je postao blizak prijatelj na i van turnira. Kasnije je oženio njegovu ćerku Tatjanu, 1984 godine. Nakon završetka srednje škole na proleće 1941, planove da studira matematiku na Kijevskom Univerzitetu je prekinulo širenje Drugog Svetskog Rata kroz istočnu Evropu ranim 1940-im. Stigao je do polufinala 1941 na Sovjetskom Prvenstvu, ali je ovaj događaj otkazan jer je rat počeo. Ubrzo nakon završetka rata, krenuo je da pohađa Lenjingradski Politehnički Institut, gde je studirao otprilike godinu dana.Procenjen je nepodobnim vojnim službama, Bronštajn je proveo rat radeći razne poslove, poslove koje je uključivalo rekonstrukciju zgrada oštećenih ratom, kao i ostale slične poslove. Takođe za vreme rata, njegov otac, Johonon, je nepravedno bio zatočen nekoliko godina u Gulagu i bio je priveden bez konkretnih razloga da je počinio ikakav zločin, kako je kasnije otkriveno.[1] Postojala je i glasina da je Bronštajn bio povezan sa osramoćenim bivšim liderom Sovjetskih Komunista Leonom Trotskim (čije je porodično ime bilo Bronštajn), on je opisan kao nepotvrđen, ali sumnjiv, od strane Bronštajna u njegovoj knjizi Čarobnjakov učenik (1995). Ova verovanja bi mogla da objasne zatočeništvo njegovog oca. Put ka Velemajstoru Uredi Kako se plima okrenula pobedi Sovjeta u ratu, nad Nacističkim osvajačima, Bronštajn je opet mogao da igra konkurentni šah. Njegov prvi veliki turnir je bio 1944 Sovjetsko prvenstvo, gde je osvojio partiju protiv (budućeg svetskog šampiona) Mihaila Botvinika. Bronštajn se preselio u Moskvu pri svršetku rata. Tako je viđen kao obećavajući ali još nedokazani mladi igrač, među desetinama jakih Sovjetskih igrača, nivo igre je drastično podigao, te se plasirao treći 1945 na Sovjetskom Prvenstvu. Ovaj rezultat mu je obezbedio mesto u Sovjetskom timu: osvojio je obe svoje partije na šahovkoj tabli br. 10, time pomagajući Sovjetskom timu da postigne pobedu u čuvenoj partiji između Sovjeta i Amerikanaca 1945 godine. Kasnije se uspešno takmičio u nekoliko timskih mečeva, i polako je dokazao da pripada samoj eliti Sovjetskog šaha. Bronštajn je izjednačio za prvo mesto na Sovjetskom Prvenstvu obe 1948 i 1949. Izazivač za Svetsku Titulu (1948-1951) Uredi Bronštajnov prvi značajni međunarodni uspeh na turniru se desio u Saltisibadenu Interzonal 1948, koje je osvojio. Njegovo mesto za kvalifikacije na ovom turniru je od nominacija stranih šahovskih federacija. Titulu Velemajstora stekao je 1950-te, kada je FIDE, Svetska Šahovska Federacija formalizovala proces. Njegova Interzonal pobeda ga je kvalifikovala za Turnir Kandidata 1950 u Budimpešti. Bronštajn je pobedio Boleslavskog 1950 u Moskvi u odlučujućoj partijim, kojoj je prethodila dva produžena meča, nakon što su dva završili izjednačeno u Budimpešti. U periodu između 1945-1950 je bio veliki uspon u razvoju Bronštajna, jer je dostigao meč sa titulu Svetkog Šahovkog Šampiona 1951 godine. 1951 Meč Svetskog Prvenstva protiv Botvinika Uredi Bronštajn je smatran kao jedan od najboljih koji nije osvojio Svetsko Prvenstvo. Bio je blizu tog cilja kada je izjednačio meč sa Mihailom Botvinikom 12-12 1951 na Svetskom Prvenstvu, sa tadašnjim šampionom. Svaki od igrača je osvojio pet mečeva, a ostalih 14 su izjednačeni. U mečevima koji su mogli odneti pobedu na bilo koju stranu, međusobno su testirali jedni druge u različitim otvaranjima, i svaki meč je napet i igran do samog kraja. Bronštajn je često izbegavao linije koje su mu odgovarale ranije u početku turnira, i prirodno se adaptirao Botvinkovom načinu igre. Ta strategija je čini se uhvatila Botvinika nespremnog, koji nije igrao konkurentni šah tri godine, od osvajanja titule 1948. Kvalitet igre je bio obostran, da bi kasnije Botvinik kritikovao sebe za slabu igru. On je samo površinski priznao Bronštajnov veliki talenat. Bronštajn je osvojio četiri od pet mečeva jakom kombinacionom igrom. Vodio je za jedan poen, iako su sledile još dve partije, ali je izgubio 23 partiju i finalnu 24 je izjednačio. Pod FIDE pravilima, titula je ostala onome ko je i posedovao, i Bronštajn više nikada nije bio toliko blizu. Mihail Botvinik Botvinik je izjavio da je Bronštajnov gybitak proistekao iz sklonosti za ne prepoznavanje tehnike završnice i jednostavnim potezima.[2] Botvinik je osvojio četiri završnice nakon odlaganja, i njegova peta pobeda je bila iz završnice protiv Bronštajna u kojoj je predao u 40-om potezu. Ovi odlagani mečevi su omogućili Botviniku da ima 4 od 5 pobeda. U ovim partija Botvinik je imao minimalnu prednost nakon 40-og poteza. Navodno su neki govorili da su Bronštajna primoravali da izgubi, i da dozvoli Botviniku da dobije. Bronštajn nikada nije potvrdio ove tvrdnje, ali je kasnije napisao da je bolje što nije osvojio svetsku titulu, budući da bi njegova ličnost bila u neskladu sa Sovjetskom birokratijom. Bronštajnov otac je ponekad u tajnosti bio u publici tokom meča za titulu 1951, dok se još nije perselio u Moskvu. 1953 Kandidati Uredi Bronštajn je bio izazvan tokom Turnira Kandidata 1953 u Švajcarskoj, i završio je kao drugoplasirani sa izjednačenim brojem poena zajedno sa Pol Keresom i Semjuelom Reševskim, dva poena iza Vasili Smislova. Spekulisalo se da je postojao pritisak na Sovjetske igrače, da se dogovore, ne bi li osigurali da Sovjet pobedi. Bronštajn je samo delimično potvrdio ove glasine u svojim obraćanjima i pisanjima, priznavajući da je postojao jak psihološki pritisak i da je bilo na njemu samom da li će tom pritisku odoleti ili neće. U svojoj poslednjoj knjizi objavljenoj 2007 ubrzo nakon njegove smrti.[3] Bronštajn je otišao korak dalje i navodno je postojao pritisak da on i Keres izjednače svoje partije sa Smislovim, da bi osigurali da Smislov bude ispred Reševskog. Kasnije je navodno Smislov bio veći favorit iznad Bronštajna i Keresa jer je bio Rus dok ova dvojica nisu. Karijera nakon 1953 Uredi Rezultat iz Kandidata 1953 gaje direktno kvalifikovao za Gotenburg Interzonal 1955, koji je on dobio sa ubedljivim rezultatom. Zatim se plasirao između treće i sedme pozicije, gde su ispred njega bili na prvom mestu Smislov i na drugom Keres. Bronštajn je morao da se kvalifikuje za Interzonal 1958, to je i učion jer se plasirao kao teći na Sovjetskom Šampionatu u Rigi 1958. Na Interzonalu 1958, Bronštajn koga je Bobi Fišer smatrao pobednikom pre početka samog turnira, propustio je šansu da se plasira u Kandidate 1959 za pola poena, pritom gubeći poslednju partiju protiv znatno slabijeg igrača Filipina Rodolfa Tan Cardosa, kada je nestalo struje usled grmljavine u toku partije, i to je uzrokovalo gubitak koncentracije. Bronštajn je propustio kvalifikacije za Sovjet Zonal 1962. Zatim je u Amsterdamu 1964, Bronštajn napravio dobar rezultat, ali su samo tri Sovjeta mogla da idu dalje, po FIDE pravilima, i opet je završio iza svog sunarodnika Smislova, Mihala Talja i Borisa Spaskog. Njegov poslednji Interzonal je bio u 49 godini gde se plasirao kao šesti u Petropolisu 1973. Bronštajn je puno puta zauzimao prvo mesto na turnirima, među najpoznatijim partijama su bile one sa Sovjetskog Šahovskog Prvenstva 1948 i 1949. Takođe je delio drugo mesto na Sovjetskom Prvenstvu 1957 kao i 1964 i 1965. Delio je prvo mesto i sa Mark Taimanovim na Svetskom Studentskom Prvenstvu 1952 u Liverpulu. Bronštajn je šest puta osvajač Moskovskog Prvenstva, kao i predstavnik Sovjetskog Saveza na Olimpijadi 1952, 1954, 1956 i 1958 godine, i od 50 partija, samo je jednu izgubio u tim događajima. Usput je osvojio 4 olimpijska zlata za svoj tim. U timskom meču 1954 protiv SAD (Održanog u Njujorku), Bronštajn je gotovo počistio svoje protivnike, osvajajući sve četiri partije na tabli broj 2. Dalje značajnije pobede na turnirima je ostvario u Hejstingsu 1953-1954, Beogradu 1954, Goti 1957, Moskvi 1959, Szombathely 1966, Istočnom Berlinu 1968, Dnepetrosku 1970, Sarajevu 1971, Sandomježu 1976, Ivonjič-Zdroju 1976, Budimpešti 1977 i Jurmali 1978. Nasleđe i kasnije godine Uredi David Bronštajn je napisao puno knjiga i članaka o šahu, i bio je šahovski kolumnista za dnevni list Investia dugi niz godina. Najviše je pre svega cenjen za knjigu „Cirih Internacionali Šahovski Turnir 1953". Ova knjiga je bila popularna u Sovjetskom Savezu, koja je imala dosta izdavanja, i smatra se kao jedna o najbolje napisanih šahovskih knjiga ikada.[4] U najskorije vreme je napisao autobiografsku Čarobnjakov učenik (1995), sa svojim prijateljem Tomom Frustebergom. Obojica su ostavili trag u šahovskom izdavaštvu. Bronštajn je više pisao o idejama koje su se krile iza samih poteza nego o analizama koji su se potezi mogli odigrati. Bronštajnova romantična vizija se mogla videti uspešnim usvajanjem retk

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Povez : mek Broj strana :185 Stanje odlično Upotrebna vrednost i široka namena za potrebe industrije i potrošača brzo zamrznutog voća i povrća naterali su mnoge naučnike voćare, tehnologe, mašince, ekonomiste i biznismene da ulože znanje, kapital i tako iskoriste pogodne prirodne uslove i resurse da se, posebno u periodu 1970-1990. razvila snažna industrijska prerada brzo zamrznutog voća i povrća. U našoj zemlji (prethodna Jugoslavija) u tom smo periodu od skromnih 21-23.000 tona brzo zamrznutog voća i povrća u 1971. godini uspeli da dostignemo proizvodnju od 236.000 tona u 1989. godini. Ostvaren je izvoz od 90% od ukupne proizvodnje tog voća i povrća. Značaj te proizvodnje posebno je ocenila svetska organizacija za ishranu (FAO) i u tom smislu je u okviru ukupnog programa prehrambenih standarda formirala Komisiju prehrambenog kodeksa FAO/WHO. Komisija prehrambenog kodeksa standarda izradila je osnove Kodeksa standarda za brzo zamrznuto voće i povrće, čija je primena u najvećem broju zemalja u svetu zauzela vidno mesto, a posredno i kod nas. Kodeks standarda za brzo zamrznuto voće i povrće služi zemljama proizvodačima, prometnicima i korisnicima te robe da urede zakonske norme, kojima će usmeriti proizvodnju, organizovati kontrolu, olakšati komuniciranje ljudi iz oblasti proizvodnje, trgovanja i industrijske prerade i zaštititi potrošače deklarisanjem proizvoda. Razvitak proizvodnje i tehnologije kao i unapređenje transporta, međunarodnog trgovanja, prerade i povećana upotreba brzo zamrznutog voća i povrća upućuju na uverenje da je neophodno donošenje međunarodnih standarda. Uloga međunarodnih standarda uglavnom se svodi na zaštitu interesa potrošača, u tom smislu da otklanjaju česte nesporazume koji iskrsavaju u međunarodnoj robnoj razmeni i tako olakšavaju međunarodnu trgovinu. Standardi pomažu i uvozniku i potrošaču da dođu do kvalitetnih proizvoda onakvih kakve je prilikom kupovine uvoznik naručio. Ali oni pomažu mnogo i izvozniku da, pridržavajući se standarda po kome proizvodi ili kupuje robu i isporučuje utvrđeni kvalitet svojim kupcima u svetu, sačuva željeno tržište i kupce. Visok nivo životnog standarda u razvijenim zemljama utiče na povećanje tražnje isključivo proizvoda visokog kvaliteta. Zbog toga je interes zemalja izvoznica, naročito zemalja u razvoju, da u visokorazvijene industrijalizovane zemlje izvoze svoje proizvode što boljeg kvaliteta, jer samo takvi proizvodi svojim atraktivnim i prihvatljivim izgledom mogu da prođu na ovom tržištu, a samim tim mogu obezbediti i značajne stalne prihode izvoznicima. Dobar kvalitet proizvoda učvršćuje poverenje kupaca prema industriji i potrošačima i od koristi je svima. Sigumo kvalitetni proizvodi mogu biti brže kupljeni, prerađeni i prodati, i to bez posebne provere kvaliteta od strane kupaca, a nestaju i sporovi, reklamacije i nesporazumi u pogledu ukupnih svojstava tih proizvoda. Pojava proizvoda nižeg kvaliteta na svetskom tržištu umanjuje zaradu i prodavca i izvoznika, stvara nepoverenje i izaziva štetne posledice usled sporova i gubljenja dugoročne saradnje. I upravo najznačajniji rezultat primene Kodeksa standarda jeste u tome što se sa tržišta isključuju proizvodi nižeg kvaliteta, a da ne govorimo o proizvodima koji su van Kodeksa standarda za brzo zamrznuto voće i povrće. Mi u našoj zemlji u proizvodnji brzo zamrznutog voća i povrća u nekoliko poslednjih godina, i pored brojnih problema, nastojimo da uz entuzijazam, upornost, znanje i kooperativnost sa odgovarajućim subjektima iz ove oblasti u svetu uvedemo standarde upravljanja kvalitetom i programe ISO-9000 i ISO-14000. Uvođenje tih standarda u hladnjačama i voćnjacima ne samo da pomaže primenu Kodeksa kvaliteta za brzo zamrznuto voće i povrće već stvara pravu osnovu za sveobuhvatno uključenje radne i profesionalne kulture u ovu proizvodnju. Ciljevi i aspekti današnjeg nastojanja da se iz naše grupacije što više firmi (posebno hladnjača) uključi u uvođenje i primenu standarda ISO-9000 ne znači da samim uvođenjem one trajno ostaju u elitnom delu ove proizvodnje i usluga, već se mora stalno raditi na doškolovanju i usavršavanju kako organizacije poslovanja u celini, tako i sveukupnog upravljanja. Jer ako se pođe od definicije da je kvalitet „sveukupnost karakteristika proizvoda ili usluge koja se odnosi na njihovu mogućnost da zadovolje utvrđene ili tražene potrebe – norme”, nameće se i neophodnost brzog uklapanja u takve karakteristike kvaliteta. Danas se ne može govoriti o unapređenju standarda za upravIjanje kvalitetom u ovoj oblasti bez adekvatne primene osnova Kodeksa standarda za brzo zamrznuto voće i povrće. Napominjemo da je u strategiju upravljanja kvalitetom neophodna ugradnja saznanja prezentiranih u Kodeksu standarda, kao i usavršavanje organizacije poslovanja radi uklapanja u nacionalno, regionalno i svetsko tržište. Na kraju, procenjujemo da će uskoro multinacionalne kompanije koje pokrivaju veće prostore svetskog tržišta brzo zamrznutog voća i povrća odlučiti (iz mnogo razloga) da od naših hladnjača-proizvođača otpočnu nabavke i kooperativne porudžbine pakovanja za direktnu prodaju u trgovinama – direktno potrošačima u ambalaži koja se određuje u ovom izdanju Kodeksa standarda. Neophodnost da se naša proizvodnja usmeri u pravcu prihvatanja ovog Kodeksa standarda ima poseban značaj danas zbog brzog prodora inovacija, kapitala i novih proizvoda u našu zemlju. Prodaja brzo zamrznutih proizvoda kod nas je simbolična, jer preko 90% robe se proda u svetu takoreći u rinfuzi. Izvozi konfekcioname robe iz naše zemlje nemaju kontinuitet. Nadajmo se da će Kodeks standarda biti osnova i velika pomoć nadležnim organima da sačine pravilnik o kvalitetu brzo zamrznutog voća i povrća, a istovremeno i podstrek za sve veći broj profesionalaca u našim proizvodnim hladnjačama da se intenzivnije uključe u podelu rada na svetskom tržištu brzo zamrznutog voća i povrća. Mlade generacije tehnologa, agronoma i drugih koje se uključuju u proizvodnju, promet i izvoz brzog zamrznutog voća i povrća imaju šanse da saradnjom sa profesionalcima iz ove oblasti u SRJ, a posebno sa ekspertima iz zemalja Evropske unije, doprinesu da se urgentno uvede i primenjuje zakonska regulativa iz oblasti ovog Kodeksa. Vidna popravka ekonomskog položaja voćarstva i hladnjača sigurno bi se ostvarila zavođenjem reda i strogom primenom normi kvaliteta i uvođenjem programiranog marketinga u izvozu na bazi većeg stepena obrade našeg voća i povrća. Informativni centar Zoran Šabić, dipl. inž. SADRŽAJ UMESTO PREDGOVORA UVOD I DEO BRZO ZAMRZNUTO VOĆE KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTU JAGODU KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTU MALINU KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTU BRESKVU KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTU BOROVNICU OSNOVNE KARAKTERISTIKE DUBOKO ZAMRZNUTE VIŠNJE – ROLEND B/K SORTE „OBLAČINSKA” II DEO BRZO ZAMRZNUTO POVRĆE KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUT GRAŠAK KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTU ŠARGAREPU KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTU BORANIJU I BRZO ZAMRZNUTI VOŠTANI PASULJ KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTE PRŽENE KROMPIRE (POMFRIT) KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTA ZRNA KUKURUZA KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUT KUKURUZ U KLIPU KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUT SPANAĆ KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUT PRAZILUK KODEKS STANDARD ZA BRZU ZAMRZNUTU BROKOLU KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUT KARFIOL KODEKS STANDARD ZA BRZO ZAMRZNUTI KELJ PUPČAR (PROKELJ ILI BRISELSKI KUPUS) III DEO KODEKS METODA ANALIZE STANDARDNI POSTUPAK ZA ODMRZAVANJE BRZO ZAMRZNUTOG VOĆA I POVRĆA STANDARDNI POSTUPAK ZA KUVANJE BRZO ZAMRZNUTOG POVRĆA ODREĐIVANJE NETO TEŽINE BRZO ZAMRZNUTOG VOĆA I POVRĆA TESTIRANJE ŽILAVOG KONCA FAO/WHO PREHRAMBENI KODEKS PLANOVA UZORKOVANJA ZA UPAKOVANU HRANU (AQL 6.5) PLAN UZORKOVANJA 1 PLAN UZORKOVANJA 2 OBJAŠNJENJE NAPOMENE O PRIHVATLJIVOM UZORKOVANJU OPERATIVNE KARAKTERISTIČNE KRIVE ODREĐIVANJE UKUPNIH RASTVORLJIVIH ČVRSTIH MATERIJA ZAMRZNUTOG VOĆA ODREĐIVANJE MINERALNIH NEČISTOĆA U BRZO ZAMRZNUTOM VOĆU I POVRĆU --- 09.10. 15:51 prodavac je promenio načine slanja --- --- 09.10. 15:52 prodavac je promenio načine slanja ---

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Васиљевић, Константин Николић, Миодраг Рашић, Р. Наслов Tehnologija prečišćavanja vode : procesi i instalacije : (praktikum za tehničko osoblje u vodovodnim objektima) / Konstantin Vasiljević, Miodrag Nikolić, R. Rašić Врста грађе приручник Језик српски Година 19?? Издавање и производња Beograd : Udruženje za održavanje mašina i opreme SRS, [s. a.] (Beograd : Štamparija Zavoda za geološka i geofizička istraživanja) Физички опис 209 str. : ilustr. ; 29 cm. Предметне одреднице Вода, пијаћа – Пречишћавање – Приручник pijaća voda, prečišćavanje vode УДК 628.161(035) COBISS.SR-ID 53009671 Технологије и постројења за пречишћавање водe - скрипта - В. Шуштершич Технологије и постројења за пречишћавање воде 1 Садржај 1. Увод ...........................................................................................................................................3 2. Квалитет воде за пиће .............................................................................................................4 2.1 Хидролошки циклус ............................................................................................................5 2.2 Карактеристике природних вода.........................................................................................7 2.3 Загађивање вода и њихова заштита ..................................................................................10 2.4 Квалитет површинских вода .............................................................................................11 2.5 Квалитет подземних вода ..................................................................................................13 2.6 Изворишта воде за пиће.....................................................................................................15 3. Припрема воде за пиће..........................................................................................................17 3.1 Стандарди квалитета воде за пиће ....................................................................................18 3.1.1 Показатељи квалитета воде и њихов значај...............................................................18 3.2 Процеси и операције кондиционирања воде за пиће .......................................................20 3.3 Предтретман.......................................................................................................................22 3.3.1 Мешање .......................................................................................................................22 3.3.2 Аерација ......................................................................................................................23 3.3.3 Коагулација и флокулација.........................................................................................25 3.4 Бистрење ............................................................................................................................38 3.4.1 Таложење.....................................................................................................................38 3.4.2 Флотација ....................................................................................................................46 3.5 Филтрирање .......................................................................................................................47 3.5.1 Техника филтрирања...................................................................................................47 3.5.2 Спори филтери ............................................................................................................49 3.5.3 Брзи филтери...............................................................................................................50 3.5.4 Микрофилтери ............................................................................................................56 3.5.5 Принцип рада филтера и начин управљања..............................................................58 3.5.6 Дужина рада филтера и распоред филтерских притисака.........................................60 3.6 Дезинфекција .....................................................................................................................62 Технологије и постројења за пречишћавање воде 2 3.6.1 Методе дезинфекције..................................................................................................62 3.6.2 Уређаји за дезинфекцију.............................................................................................65 3.7 Допунски процеси..............................................................................................................68 3.7.1 Оксидација ..................................................................................................................68 3.7.2 Сорпција ......................................................................................................................72 3.7.3 Одстрањивање гвожђа и мангана ...............................................................................74 3.7.4 Одстрањивање амонијака ...........................................................................................75 3.7.5 Омекшавање ................................................................................................................77 3.7.6 Ултра-виолетна стерилизација ...................................................................................78 3.7.7 Мембрански процеси ..................................................................................................80 3.7.8 Обрада муља................................................................................................................82 4. Постројења за припрему и третман воде............................................................................85 4.1 Избор технологије кондиционирања воде ........................................................................87 4.1.1 Варијанте кондиционирања подземне воде ...............................................................88 4.1.2 Варијанте кондиционирања површинске воде ..........................................................90 4.2 Мерење и управљање у постројењима..............................................................................91 4.3 Кондиционирање воде у ванредним приликама...............................................................94 4.4 Методологија пројектовања техничких решења ..............................................................96 4.4.1 Пројекат мембранског постројења за припрему воде за пиће...................................97 5. Технолошка решења примењена у Србији ......................................................................101 5.1 Надзорни систем београдског водовода .........................................................................101 5.2 Технолошка решења примењена у Ваљеву ....................................................................105 5.3 Водоснабдевање Крагујевца............................................................................................108 6. Закључак...............................................................................................................................112 7. Литература ...........................................................................................................................114 Технологије и постројења за пречишћавање воде 3 1. Увод Значај воде за људе, живи свет, екосистеме и планету у целини, веома је велики и многострук, почев од тога да је вода услов живота, па до многих других функција. Вода је једна од најважнијих основних материја у природи и неопходна је за одржавање биљног, животињског и људског живота. Вода у природи је најраспрострањенија материја. Налази се у атмосфери, хидросфери, криосфери, биосфери и литосфери. Oна у организму човека одржава потребан хидростатички, осмотски и онкостатички притисак, а такође омогућава метаболизам. У одсуству воде живот се гаси за неколико дана. Поред великог физиолошког и хигијенског значаја, вода има и знатну епидемиолошку и токсиколошку улогу. Потребе за водом одраслог човека износе од 2,5 до 3 литара дневно. Вода налази најразличитију примену у човековом деловању: служи за пиће, за припрему хране, за одржавање личне хигијене, стамбене и урбане хигијене, користи се у пољопривреди, индустрији, саобраћају, енергетици, риболову, рекреацији итд. Буран технички прогрес XX века проузроковао је исцрпљење природних ресурса, загађење атмосфере, тровање водне средине, уништавање растиња итд., што се негативно одражава на људско здравље. Већина река, канала и неких језера у Србији загађено је у мањој или већој мери. Наше највеће реке Дунав, Сава, Тиса и Велика Морава припадају III класи вода, што значи да су делимично погодне за наводњавање и за неке индустријске сврхе, али не и за пиће док се не прераде. Ради стварања услова за рационално коришћење и употребу вода, заштиту квалитета вода и заштиту од штетног деловања вода граде се водопривредни системи, који спадају међу најсложеније људске творевине. Њихова изградња, одржавање и погон захтевају веома висока средства која у значајној мери оптерећују друштвену економију. Да би се ови трошкови минимизирали неопходно је да се у планирање развоја и управљање водопривредним системима уведу квалитативно садржајнији приступи који се већ одавно примењују у развијеним земљама. Такви приступи захтевају целовито и свеобухватно вредновање карактеристика хидролошког режима. Технологије и постројења за пречишћавање воде 4 2. Квалитет воде за пиће Иако за пиће није потребно више од 2 - 3 литара воде по човеку, ипак је укупна дневна потрошња много већа и одраз је стандарда живљења и културе понашања. Норма потрошње се стално повећавала. За градске центре у Србији она се мењала од око 100 l/дан у 1950. години, 214 1/дан у 1963. години, 283 l/дан у 1971. години, 391 1/дан у 1981. години до 459 1/дан у 1991. години. Садашња норма потрошње је око 460 1/дан у највећим градовима. Овом нормом су обухваћена сва коришћења висококвалитетних вода.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 96 Ovo klasično delo omladinske književnosti svedoči, ništa manje uzbudljivo od znamenitog „Dnevnika Ane Frank`, o tragičnoj sudbini dece pod nacizmom i otkad se pojavilo, od 1978. godine, više puta je nagrađeno ili proglašeno knjigom godine, a kompanija „Volt Dizni` je snimila izuzetno uspeo igrani film. Delo govori o iskrenom, duboko doživljenom prijateljstvu dve 13-godišnje devojčice iz Beča, a vreme zbivanja radnje je pre i posle Hitlerovog „anšlusa` Austrije nacističkoj Nemačkoj. Inge i Lizelote su nerazdvojne drugarice otkako su pošlo u školu; rođene i u istom danu, one dele sve svoje nade, radosti i snove, ali i tajne, strahovanja i razočaranja. „Ako ikad zatrebamo jedna drugoj, bićemo tu` obećale su jedna drugoj i potvrdile izmešanom krvlju uz devizu Z. T. P. (zauvek tvoja posestrima). Ali, Inge je Jevrejka i dobro oseća dejstvo i posledice fašističkih pogroma protiv njenog nedužnog naroda, a Lizelote je kći revnosnog naciste i mora da stupi u Hitlerovu omladinu. Svako druženje, dakle, postaje opasno za obe. Tragična drama koja počinje iznenadnim podvajanjem daleko je od bezazlenog sveta dveju devojčica. To je u početku Đavo iz njihove mašte protiv koga se one potajno bore u grozničavom nastojanju da sačuvaju svoje prijateljstvo. Ubrzo su u prilici da dobro shvate da je Đavo zbilja i da više ništa nije onako kao pre jednostavno, da se njihovo druženje nasilno raščinjava, da im se životne putanje menjaju i razilaze zauvek. Usled sve otvorenijeg terora i sve beznadežnijeg položaja Jevreja u Austriji. Očajni Ingini roditelji traže spas u bekstvu. Izmakli su Đavolu i stigli u Jugoslaviju, u Zagreb, nadajući se da su sačuvali glavu. Mi danas znamo da se Đavolova senka, avet nacizma, ubrzo nadnela i nad Jugoslaviju, kao i celu Evropu, i da su mnogi nesrećni Ingini sunarodnici umesto spasa u Zagrebu našli smrt malo dalje – u Jasenovcu… Doris Orgel američka je autorica dječje književnosti rođena u Austriji. Rođena je kao Doris Adelberg u Beču, Austrija, 15. veljače 1929. U 1930-ima pobjegla je iz Beča s roditeljima zbog svog židovskog podrijetla. Živi u New Yorku i pisac je za djecu s punim radnim vremenom. Njezina knjiga The Devil in Vienna dobila je nagradu Phoenix Award Honor 1998. godine.[1] Njezine knjige Sarina soba i Patuljak Dugonosi ilustrirao je Maurice Sendak, dobitnik nagrade Hans Christian Andersen. Prevodila je i dječje knjige s njemačkog na engleski. Dva njezina prijevoda, Nero Corleone: mačja priča od Elke Heidenreich i Daniel Half Human od Davida Chotjewitza, počasne su knjige Mildred L. Batchelder, nagrada kojom se prepoznaju izvrsne prevedene knjige za djecu. Pohađala je Radcliffe College od 1946. do 1948. i diplomirala cum laude na Barnard Collegeu 1950. [2] Udana je za Shelley Orgel, liječnicu specijaliziranu za psihoanalizu, i ima troje djece. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Pavićević, Borka, 1947-2019 = Павићевић, Борка, 1947-2019 Наслов Moda : proleće-leto, jesen-zima 1991/1992, proleće-leto 1993. / Borka Pavićević ; ilustracije Dušan Otašević Врста грађе есеј Језик српски Година 1994 Издавање и производња Beograd : Beogradski krug, 1994 (Beograd : Slovograf) Физички опис 138 str. : ilustr. ; 20 cm Други аутори - особа Otašević, Dušan, 1940- = Оташевић, Душан, 1940- Збирка ǂBiblioteka ǂKrug ISBN 86-82299-07-0 86-82299-08-0 ! (broš.) Напомене Tiraž 500 Summary. Borka Pavićević (srp.: Борка Павићевић; Kotor, 5. svibnja 1947. – Beograd, 30. lipnja 2019.), srbijanska aktivistica za ljudska prava, kolumnistica, dramaturginja, osnivačica i izvršna direktorica Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu.[1] Sadržaj 1 Životopis 2 Djela 3 Nagrade 4 Izvori 5 Vanjske poveznice Životopis Rođena je 1947. godine u Kotoru. Kao dijete preselila se u Beograd, gdje je nakon završene osnovne škole upisala Desetu beogradsku gimnaziju, a potom Akademiju za kazalište, film, radio i televiziju. Diplomirala je 1971. godine, a na istoj akademiji završila je i magistarske studije, 1976. godine. Bila je podržavalac liberalizma i pacifizma,[2] osnivačica teatra Nove senzibilnosti u staroj beogradskoj pivari, 1981. godine. Od 1984. do 1991. godine učestvovala je u umjetničkom pokretu "KPGT"-a. Početkom devedesetih godina bila je umjetnički direktor Beogradskog dramskog kazališta, koje je napustila zbog političkih nesuglasica.[3] Pavićevićeva je bila i dramaturginja Ateljea 212, BITEF-a, dok od 1995. godine vodi Centar za kulturnu dekontaminaciju, a suosnivač je nevladine organizacije Beogradski krug.[4][5][6] Pavićevićeva se bavila i publicistikom. Pisala je za Susret, Književne novine i NIN. Imala je kolumnu u listu Danas. Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji je osnovala Pavićevićeva, posvećen je stvaranju katarze, gdje je organizirano više od 5.000 događaja, izložbi, prosvjeda i predavanja. Bila je jedna od potpisnika deklaracije Pokreta građanskog otpora u 2012. godini i koautor knjige Beograd, moj Beograd.[7] Preminula je u 72. godini, 30. lipnja 2019. godine u Beogradu.[8][9] Djela Na ex: postdejtonska moda 1997/98. (Beograd, 1999) Glava u torbi (Beograd, 2017) Nagrade Nagrada Oto Rene Kastiljo za političko kazalište, New York (2000.) Nacionalni orden Legije časti od Vlade Republike Francuske (2001.) Nagrada Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004.) Nagrada Osvajanje slobode Zaklade Maja Maršićević Tesić, za djela koja potvrđuju principe ljudskih prava, vladavine prava, demokracije i tolerancije (2005.) Nagrada Routes, Amsterdam (2009./2010.) Izvori Borka Pavićević. czkd.org. Pristupljeno 15. srpnja 2017. Provjerite vrijednost parametra |archiveurl= (pomoć) Slpašak, Svetlana. 1997. The war started at Maksimir: hate speech in the media: content analyses of Politika and Borba newspapers, 1987–1991. Media Center. str. 53 Nikčević, Tamara. 2013. Kratka istorija kulturnog trovanja. Vreme (Serbian). Pristupljeno 27. svibnja 2014. Borka Pavićević. Drama Queen Symposium. Pristupljeno 27. svibnja 2014. Yale Theatre. Yale School of Drama. 2002. str. 27 Europe in 2020: the future of the EU. Crossborder Experience. Inačica izvorne stranice arhivirana 27. svibnja 2014. Pristupljeno 27. svibnja 2014. Borka Pavićević czkd.org Preminula Borka Pavićević. cykid.org. 30. lipnja 2019. Preminula Borka Pavićević (30. lipnja 2019) Vanjske poveznice Borka Pavićević Borka Pavićević Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju LATINKA PEROVIĆ05/09/2019 Print This Post Borka Pavićević, foto: CZKD Borka Pavićević, foto: CZKD U jesen 2018. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavljena je knjiga Živeti svoje ideale. Sonja Biserko, skica za portret, koju su prijatelji i saradnici priredili povodom Sonjinog 70. rođendana. Svoj prilog u toj knjizi Borka Pavićević je naslovila „Lepo ime Sonja“. U stvari, iza ovog nevinog naslova je odličan psihološki portret Sonje Biserko („Možda je Sonja i perfekcionista, ali prvo u zahtevu prema sebi. Istovremeno, ona je retko i neuobičajeno vredna osoba, vredan radnik, istraživač, putnik, tekstopisac, izdavač… Živi ono što zastupa i predata je svojoj misiji onakvoj kakvu je sama složila i nametnula, i to bez ostatka – rečju Sonja je svoje mane pretvorila u vrline. Gubitak zemlje u kojoj je rođena okrenula je u dobitak i radom, i artikulacijom uzroka i posledica, i borbom za prava slabijih od sebe“). Pre početka predstavljanja knjige, u čemu je takođe učestvovala, Borka mi je, držeći u rukama knjigu, rekla: „Dobro je što je ovo urađeno“. Reagovala sam spontano: „Napraviću skicu i za Vašu biografiju“. Dobila sam neočekivan odgovor: „Ja bih to volela“. Shvatila sam to kao njenu potrebu za bilansom ne samo njenog života i rada. Ali i Borka i ja, od nje starija 14 godina, mislile smo da imamo vremena. Tu istu potrebu za bilansom osetila je u Borkinom slučaju i Ana Miljanić, pripremajući predstavu povodom 50-godišnjice studentske pobune na Univerzitetu u Beogradu 1968. godine, a naročito u planiranju monografije povodom 25-godišnjice postojanja i rada Centra za kulturnu dekontaminaciju. *** Smrt Borke Pavićević ovog leta u Beogradu imala je veliki odjek u mnogim sredinama (dramski pisci, pozorišni reditelji, glumci; antifašističke organizacije i mirovni pokreti; nevladin sektor) i u mnogim centrima (osim Beograda: Sarajevo, Zagreb, Skoplje, Ljubljana, Podgorica, Kotor, Danilovgrad, Priština, Varšava, Stokholm). U medijima. Čak i oni mediji u kojima je ona, godinama, bila meta napada pokazali su pristojnost, objavljujući učtive informacije o njenom odlasku. Zastali su pred njenom smrću, a možda – pred njenim životom. Prijatelji, saradnici, mnoge javne ličnosti videli su u Borki Pavićević jedinstvenu pojavu u kulturnom i društvenom životu Srbije, i Jugoslavije tokom više decenija. Njen otpor ratu, veliko angažovanje u antiratnim manifestacijama. I, razume se, njenu graditeljsku ulogu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na čijem je čelu bila od 1995. godine do svoje smrti. U danima opraštanja od Borke Pavićević – ključ za razumevanje njene pojave dao je filmski reditelj Želimir Žilnik. Na komemoraciji u Centru za kulturnu dekontaminaciju Žilnik je rekao: „Devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije se klalo. U toj tragičnoj situaciji žene su bile bolji deo društva“. Zaista, žene su se protivile mobilizaciji svojih muževa, braće, posebno dece – za još jedan rat. Bilo je trezvenih žena i u nekim političkim partijama, nevladinim organizacijama, u vladi Zorana Đinđića, u gotovo ilegalnim udruženjima žena u lokalnim zajednicama. Među novinarima i u Zagrebu i u Beogradu… Ali, Žilnik je imao na umu „veštice“, (prema Srpskom rječniku /1852/ Vuka Stef. Karadžića, „vještica je žena koja /po pripovetkama narodnim/ ima u sebi nekakav đavolski duh, koji iz nje u snu iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu…“). Tako su u Srbiji pod režimom Slobodana Miloševića nazivane žene na čelu nevladinih organizacija: Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo), Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava), Biljana Kovačević Vučo (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava), Staša Zajević (Žene u crnom) i Borka Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, jedinom mestu sa koga su i sve pomenute nevladine organizacije mogle da obznane svoje suprotstavljanje politici rata, osude etnička čišćenja, ratne zločine, milionsko izbeglištvo i ratna razaranja zemlje.Upravo te žene je ratna propaganda lišila ličnih imena i „oblepila“ ih etiketama koje su imale za cilj i da ih egzistencijalno ugroze (Grujica Spasović je nabrojao etikete kojima je bilo „oblepljeno“ ime Borke Pavićević: strana plaćenica, ustaša, izdajnik, provokator, otpadnik, balija, veštica, komunjara). A svaka od „veštica“ je ličnost. Njihove su profesionalne vokacije različite (sociolog, diplomata, pravnik, filolog, dramaturg). Funkcije njihovih organizacija bile su različite. Bilo je sporova i među njima. Ali su devedesetih godina one bile ujedinjene u otporu ratu kao načinu rešavanja spornih pitanja u zemlji, zločinima. Posle rata, suprotstavile su se relativizaciji zločina i utemeljile kulturu sećanja. One su važno poglavlje istorije srpskog društva od osamdesetih godina do sada. Otpor koji su one artikulisale i simbolisale tek treba da bude istražen da bi se dobio odgovor ne samo na pitanje zašto nije uspeo devedesetih godina, nego zašto ne uspeva ni danas. Ujedinjene u borbi za opšte dobro, ove su žene posebne i zato su, čini se, – nezamenjive. Otud je, uz mnoge emocije koje je izazvala smrt Borke Pavićević, najsnažnije bilo osećanje – praznine. Osećanje da je bitno osiromašen prostor koji je ispunjavala ova žena dramaturg, kolumnista, organizator sa strategijom, žena sa etikom i stilom, ova građanka sveta. Osećanje da je smrt zaustavila jednu energiju u kojoj su bili koncentrisani talenat, znanje, iskustvo (Mirjana Miočinović je na komemoraciji citirala pesmu Danila Kiša „Na vest o smrti gospođe M.T.“ /Mira Trailović – L.P./ – „Kako dobro obavljen posao, Smrti, Kakav uspeh, Srušiti takvu tvrđavu“). Možda će zvučati paradoksalno, ali praznine – za početak – mogu ispunjavati pokušaji da se – uz pomoć dokumenata i u sećanjima – osvetli ličnost Borke Pavićević. Ona je i sama to činila. Svojim kolumnama popunjavala je praznine koje su ostavljale smrti njenih savremenika: pozorišnih umetnika, učesnika studentskih protesta 1968. godine, antifašista, mirovnjaka, istorijskih ličnosti… Ponekad, njena kolumna je i jedini trag o ponekom od njih. Time je i svesno stvarala zaostavštinu na kojoj se temeljio smisao postojanja Centra za kulturnu dekontaminaciju. A u svojim kolumnama ostavila je mnogo dragocenih podataka i za istoriju te institucije. *** Na vest da će ishod Borkine bolesti biti fatalan, njoj veoma bliska Tanja Petovar rekla je: „Živela je dvesta života“. U stvari, bio je to jedan život: veoma bogat, retko intenzivan i, p

Retko u kompletu u kutiji, očuvanost dosta dobra, neke imaju minimalno iskrzan omot, većina veoma dobar, unutra odlično očuvano. IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano, veliki format, 500 stranica, sveti aurelije augustin tags ispovesti / ispovjesti, saint augustin Augustin Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Sveti Avgustin Augustine Lateran.jpg Najraniji Avgustinov portret iz 6. veka Episkop Hiponski Rođen 13. novembar 354, Tagasta, Numidija Preminuo 28. avgust 430, Hipon, Numidija Poštuje se u Pravoslavnoj crkvi Rimokatoličkoj crkvi Drevnoistočnim crkvama Anglikanstvu Luteranstvu Praznik 15. jun (istočno hrišćanstvo) 28. avgust (zapadno hrišćanstvo) Gloriole.svg Category:Sveci Aurelije Augustin, isto tako poznat kao Augustin iz Hippoa, a najpoznatji kao sv. Augustin (13.11. 354. - 28.8. 430.) je rimski pisac, filozof i teolog koji je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti u historiji kršćanstva. Rođen kao sin poganina i majke kršćanke, Augustin je u mladosti prihvatio maniheizam i živio razuzdanim životom, poslije opisanim u svojim Ispovijestima. Godine 386. je prešao na krščanstvo, da bi poslije postao biskupom Hippoa i ostao na tom položaju do svoje smrti. Njegovo najvažnije djelo je Civitas dei (Država Božja). Sadržaj/Садржај 1 Život 2 Učenje 3 Dela 4 Izvori 5 Vanjske poveznice Život Aurelije Avgustin je rođen 13. novembra 354. godine u Tagasti u Numidiji (današnji Alžir), od oca paganina i majke hrišćanke (sveta Monika).[1] Avgustin je studirao retoriku u Kartagini.[1] U mladosti, oko svoje 23. godine, se oduševljava učenjem Manija, koji je nastojao da učenja Zaratuštre, Bude i Isusa uključi u jedinstven filozofski sistem, te narednih deset godina provodi kao manihejac.[2] Po završetku studija, jedno vreme je bio predavač gramatike i retorike u Rimu i Milanu.[1] Pored manihejstva, takođe je izučavao skepticizam i neoplatonizam.[1] U 33. godini života, pošto je, po sopstvenim rečima, proveo život kao »grešnik, neznabožac i razvratnik«[2], prelazi u hrišćanstvo, dobrim delom pod uticajem svoje majke Monike.[3] Nakon mnogih lutanja, vraća se u rodnu Afriku, gde 391. postaje sveštenik. 395. godine biva naimenovan za pomoćnika episkopa Valerija, a godinu dana kasnije, 396. godine, postaje episkop grada Hipona u severnoj Africi.[1] Na tom mestu ostaje narednih trideset pet godina boreći se za jedinstvo crkve. Kao hrišćanski episkop borio se sa tri glavne jeresi: manihejaca, donatista i pelagijanaca. Nasuprot manihejaca koji su verovali da postoje dobra i zla sila, Avgustin je tvrdio da je univerzum u celini dobar, a da je zlo samo pomanjkanje ili odsustvo dobra. Nasuprot donatistima koji nisu priznavali svete tajne počinjene od sveštenika traditora, koji su predavali svete spise vlastima spise tokom progona, Avgustin je izlagao učenje o jedinstvu Crkve i delotvornosti svetih tajni. Nasuprot pelagijanaca, koji su smatrali da čovek sopstvenim naporima može postići spasenje, Avgustin iznosi učenje o prvobitnom grehu kao naslednoj moralnoj bolesti od koje svi bolujemo, a koju može izlečiti jedino milost Božja, dar koji se pre prima nego zaslužuje.[1] Preminuo je u sedamdeset šestoj godini života u Hiponu.[2] Godine 1303. papa Bonifacije VIII ga je proglasio svecem. Pravoslavna crkva slavi ga 15. juna po julijanskom, a 28. juna po gregorijanskom kalendaru.Ima dobar flow Učenje Aurelije Avgustin Srednji vek Hrišćanska filozofija Rođenje 354, Tagasta, Numidija (današnji Alžir) Smrt 430, Hipo, Numidija Filozofija Škola/Tradicija hrišćanska filozofija Glavni interesi filozofija, teologija, eshatologija Znamenite ideje nepostojanje zla, problem vremena, prvorodni greh, predodređenje, milost Božja, progresivni tok istorije Inspiracija Od Platon, neoplatonizam Na Toma Akvinski, Rene Dekart, Ludvig Vitgenštajn "Confessiones" na latinskom; Venecija 1752 Sv. Avgustin je prvi, i za doba latinske patristike najveći sistematizator hrišćanskog učenja. Osim ranijih crkvenih otaca i Sv. Pisma, posebno je cenio Platona. Osnovna protivurečnost kod Avgustina je sukob mističnog i racionalnog duha, koja se posebno vidi u njegovoj političkoj teoriji. On je prvi među hrišć. misliocima političkim i pravnim pitanjima posvetio veliku pažnju. Doba u kom Avgustin živi je doba propadanja Rimskog carstva i robovlasničkog sistema. Hrišćanstvo je državna religija i dok država sve više propada, crkva sve više jača. Između njh još nema većih sukoba. Crkva teži da sačuva autonomiju u duhovnim stvarima, što oslabljena država prihvata. Crkva se, sa svoje strane, potpuno pokorava državi u svetovnim stvarima. U to vreme aktuelniji je sukob između pagana i hrišćana. U svojoj filozofiji Avgustin polazi od sigurnog postojanja jedino subjektivne svesti. Jedina sigurna istina je istina o sopstvenom psihičkom životu (mišljenju, osećanju, postojanju). Iz te istine se mogu izvući sve ostale istine. U tom pogledu Avgustin je neka preteča Dekarta. Delo ‘‘O Božjoj državi’‘ je nastalo nakon što je Rim prvi put u svojoj istoriji pao u ruke neprijatelja. Rim je do tada smatran neosvojivim, tako da je njegov pad ostavio ogroman utisak na tadašnju društvenu svest. Pagani su počeli optuživati hrišćanstvo kao uzrok pada Rima, pa je Avgustin svojim delo pokušao da objasni taj događaj u skladu sa hrišćanskim učenjem, stvorivši tako prvu filozofiju istorije i prvo hrišćansko učenje o državi. U prvih 10 knjiga akcenat je na apologetici (odbrani hrišćanstvo od paganstva, a u sledećih 12 na dogmatici (izlaganju osnovnih postavki hrišćanskih doktrina). Glavna misao je učenje o predestinaciji, tj. učenje da je tok istorije čovečanstva unapred određen voljom Božjom. Bog je biće koje ima beskonačno moćnu volju koja je uzrok sama sebi i koja samu sebe određuje. U tome se ogleda Avgustinov misticizam i iracionalizam. Njegova filozofija je puna fantastike i nema veze sa naučnim pogledom na svet. Cela istorija se objašnjava dramatičnim akcijama Boga bez realnih uzroka. Istorija se deli na 6 epoha: od Adama do Noja Noja do Avrama od Avrama do Davida od Davida do Vavilonskoig ropstva od Vavilonskog ropstva do Hrista od Hrista do Strašnog suda Ono što je od značaja za političku teoriju je uzrok pada Rima, a razlog je volja Božja. Rim je pao jer je bio nepravedna država, a nepravedna je zato što je zasnovana na bratoubistvu. Hrišćani se moraju radovati padu Rima, jer je to znak da se ispunjava volja Božja. Rim nije bio prava, tj. Božja država, već zemaljska država koja je plod ljudskog greha. Božja država je zasnovana na ljubavi Božjoj i čine je anđeli i vernici, a zemaljska je zasnovana na ljubavi prema samom sebi i čine je nevernici i zli duhovi. Prva je apsolutno dobro, druga apsolutno zlo. Prava država se bori sa zemaljskom i na kraju pobeđuje. Konačnom pobedom dobra uspostavlja se Božje carstvo na zemlji. Avgustin je razlikovao državu u užem smislu od države kao mističko–religijskog pojma. To se vidi u drugim delima gde on državu određuje kao ‘‘ljudsku grupu vezanu društvenim vezama’‘. Crkva je državi potčinjena pravno, a država crkvi moralno. Za ropstvo kaže da je opravdano, jer je posledica prvobitnog greha i trajaće koliko i svet(do Strašnog suda). Tek u nebeskom carstvu ljudi će se izjednačiti. Ovo kršenje hrišć. načela jednakosti, Avgustin opravdava time što, iako je ropstvo protivno prirodnom pravu, ono odgovara pozitivnom pravu i mora se poštovati. Avgustin razlikuje pravedan i nepravedan rat. Pravedan je rat (justum bellum) vernika protiv nevernika. Avgustinove ideje o 2 države i smislu ljudske istorije su duboko odredile istoriju katoličanstva i protestantizma. Njegovo učenje je osnov stanovišta o prvenstvu crkve nad državom i vere nad pravom. Dela Spis O božjoj državi iz 1470. Avgustin je napisao mnoštvo knjiga. Najpoznata dela su mu: Protiv akademika (Contra Academicos) De beata vita De ordine Soliloquia (386); De quantitate animae (387—88); De genesi contra Manichaeos (388/38O); Ispovesti (Confessiones; oko 400), u kojima opisuje lutanja burno proživljene mladosti, kao i zrela unutrašnja iskustva, razmišljanja i osećanja O državi božijoj (De civitate Dei; od 412. do 426), u kojoj govori o napretku istorije ka ostvarenju Božje države. Neposredan povod za pisanje ovog dela je bilo Alarikovo osvajanje Rima 410. godine. Retractiones (oko 430). Izvori Avgustin Hiponski, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8 Avgustin Aurelije, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973. Blaženi Avgustin (ohridski prolog) Vanjske poveznice Commons-logo.svg Augustin na Wikimedijinoj ostavi Sveti Augustin: Ispovjesti [sakrij]vru Filozofija Historija Antička Budistička • Kineska • Grčka • Indijska Srednjovjekovna Hrišćanska • Islamska • Jevrejska Novovjekovna Empirizam • Racionalizam Savremena Analitička • Kontinentalna Pojmovi Apsolut • Beskonačnost • Bit • Biće • Večnost • Vreme • Vrlina • Dobro • Duh • Duša • Zlo • Znanje • Ideja • Iskustvo • Istina • Karma • Kretanje • Lepota • Logos • Misao • Mudrost • Nebiće • Nedelanje • Nesopstvo • Opažanje • Otuđenje • Postojanje • Pravda • Prostor • Razum • Saznanje • Svest • Sloboda • Slobodna volja • Sopstvo • Spokoj • Stvarnost • Sudbina • Tvar • Uzročnost • Um Oblasti Estetika • Etika • Epistemologija • Logika • Metafizika Grane Bića • Duha • Društva • Društvenih nauka • Ekonomije • Informacije • Istorije • Jezika • Matematike • Muzike • Nauke • Obrazovanja • Politike • Prava • Psihologije • Prirode • Religije • Umetnosti • Fizike • Čoveka Filozofi Zaratustra • Tales • Anaksimandar • Anaksimen • Pitagora • Buda • Ksenofan • Konfučije • Lao Ce • Heraklit • Parmenid • Anaksagora • Zenon • Empedokle • Protagora • Sokrat • Leukip • Demokrit • Platon • Diogen • Aristotel • Čuang Ce • Piron • Zenon iz Kitijuma • Epikur • Filon • Epiktet • Nagarđuna • Plotin • Avgustin • Boetije • Eriugena • Al-Farabi • Ibn Sina • Al-Gazali • Abelar • Averoes • Majmonides • Dogen • Toma Akvinski • Skot • Okam • Bejkon • Dekart • Hobs • Paskal • Spinoza • Lajbnic • Berkli • Hjum • Volter • Didro • Ruso • Kant • Fihte • Šeling • Hegel • Šopenhauer • Kjerkegor • Marks • Mi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zanimljivo, sočnim jezikom i u duhovitoj, humornoj intonaciji, ispričani su neobični doživljaji mladog pomorskog oficira. Jelizar Ovčina-Šubnikov nije mogao ni da sanja da će mu sudbina prirediti tolika iskušenja: ne malo puta morao je da se rve s pobesnelim morem, ništa manje da se laća oštrog sečiva svoje sablje ili drške pištolja u borbi s neprijateljskom vojskom. Bivao je u tajnim diplomatskim misijama, pregovarao s nepoverljivim građanima nemačkih i danskih gildi, hvatao se ukoštac s lukavim i podmuklim špijunima jezuitskog reda, branio čast ruskog oficira nove, nedavno osnovane flote cara Petra Velikog, na koju su ruski saveznici u velikom severnom ratu sa Švedskom, početnom XVIII veka, kada se ovo zbiva, umeli da gledaju s podsmehom i nadmenošću. Međutim, najteže je bilo Jelizaru da razotkrije podmuklog morskog đavola čiji su marifetluci zaveli i u ćorsokak saterali i samu admiralitetsku komisiju Petra I. Mladi oficir je njenom odlukom bio ražalovan zbog havarije broda kojim je komandovao. Gonjen željom da odbrani svoju čast, ovaj dovitljivi i uporni borac, uz svesrdnu pomoć svojih prijatelja i drugova, uspeće da spere ljagu nepravde koja ga je pekla, ali i da dokaže čiji su se neprijateljski preti poigrali njegovim pomorskim neiskustvom. Ali u ovom vihoru ratnih okršaja i samopregora, procvetala je i jedna nežna ljubav, a dokazalo se verno drugarstvo. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Станковић, Звездана, 1965- = Stanković, Zvezdana, 1965- Наслов Зоран Ранкић / Звездана Станковић Врста грађе књига Језик српски Година 2017 Издавање и производња Београд : З. Станковић, 2017 ([Београд] : Службени гласник) Физички опис 374 стр., [40] стр. с таблама ; 22 cm ISBN 978-86-900203-0-0 (брош.) Напомене Ауторкина слика Тираж 500 О аутору: стр. [419]. Предметне одреднице Ранкић, Зоран, 1935- УДК 791.071.2:929 Ранкић З. Zvezdana Stanković - Zoran Rankić Izdavač:: Službeni glasnik Godina izdanja:: 2017. Broj strana: 424. Pismo: Ćirilica Rankić nam približava umetnički, pre svega pozorišni svet Beograda, onako kako ga je on video i doživeo, od početka šezdeseditih, kada iz Narodnog pozorišta Sarajevo prelazi u Beogradsko dramsko, upečatljivo oslikavajući portrete glumaca, ali i drugih umetnika. U ovoj knjizi, glumci, reditelji, upravnici, direktori Drame, književnici upravo su onakvi kakvi jesu, bez šminke i idealizovanja. On svojim pisanjem potvrđuje onu staru i tačnu definiciju glumačkog karaktera ‒ „glumci su velika deca“. Zato njihove nesuglasice i svađe traju kratko, a potreba za scenom, igrom i šalom nikada ne prestaju. Pred nama, gledaocima koji se još uvek sećaju njihovih glumačkih kreacija, ponovo se pojavljuju glumci koloritnih i životnih naravi i karaktera: Milivoje Živanović, Pavle Bogatinčević, Branko Pleša, Stevo Žigon, Drakče Popović… Tu su i priče o pesnicima – Evgeniju Jevtušenku, Liberu Markoniju, Branku Radičeviću Mačisti, scenaristi Slobodanu Stojanoviću, rediteljima Aleksandru Ognjanoviću, Paolu Mađeliju, Savi Mrmku… I na sceni i van nje, uglavnom sa mestom radnje u glumačkom bifeu, vidimo Rankićeve dogodovštine i dosetke u sadejstvu sa vrsnim komičarima Beogradskog dramskog: Žikom Milenkovićem, Tomom Kuruzovićem, Eugenom Verberom, Miodragom Debom Popovićem… Gluma Prva glumačka ostvarenja imao je nakon završetka Srednje dramske škole 1951. godine.[25] Paralelno sa glumom sve vreme se bavio pisanjem, a od 1975. počeo je da piše aforizme na nagovor Miodraga Ilića, tadašnjeg upravnika Beogradskog dramskog pozorišta. Dok je živeo u Sarajevu, družio se s režiserom i scenaristom Borom Draškovićem i slikarom i književnikom Momom Kaporom.[26] Pozorišnu karijeru započeo je u Narodnom pozorištu u Sarajevu, čiji je bio član do 1960. godine. U Malom pozorištu Sarajevo bio je od 1971. godine, a u Savremenom pozorištu Beograd od 1961. do 1999. godine, u kom je odigrao više od 50 pozorišnih predstava.[a][10][27] Sa glumicom Ljiljanom Lašić bio je partner u dvadeset predstava.[26] Prvu televizijsku ulogu dobio je u filmu Sektor D 1962. godine, a naredne godine pojavio se u dve epizode televizijske serije Šest svečanih pozivnica i TV filmovima Voz koji nosi naočare i Afera Sent Fijakr kao Emil Gotje.[28][29] Godine 1966. imao je ulogu u filmu Kreštalica, a 1968. pojavio se u jednoj epizodi serije Kod Londona.[30] U filmu Zdravka Šotre Neprijatelj naroda tumačio je ulogu Hovstada, urednika novina, a narednih godina glumio je i u TV filmovima Sedam pisara (1970), Klopka za generala (1971), Peta kolona (1973; tumačio operativca OZNE), Zakletva (1974; tumačio domara) i u TV filmu Obešenjak (1974).[28][29] U televizijskom dokumentarnom filmu Čovek buna iz 1976. pojavio se u ulozi Vase Pelagića.[31] Kao glumac skrenuo je pažnju na sebe ulogom Nikole Kalabića 1982. godine, kojeg je igrao u TV seriji Poslednji čin. Iako je trebalo da odglumi najvećeg izdajnika prema socijalistički orijentisanim izvorima o Kalabiću, imao je slobodu i nije ga tako odigrao.[16] Serija je postala izuzetno popularna, ali Rankić je zbog uloge trpeo određene posledice. Tvrdio je da mu je vlast u SFRJ uskratila izglasanu Oktobarsku nagradu jer je tumačio ulogu četničkog vojvode.[32][13] Lik četničkog vojvode prvobitno je trebalo da glumi Bata Živojinović, koji se povredio, nakon njega Dragomir Bojanić Gidra, ali se reditelj Sava Mrmak ipak odlučio da ulogu dodeli Rankiću.[33] U TV seriji Španac 1982. imao je ulogu Miodraga Stamatovića, istražnog sudije, a 1984. bio je u ulozi Radomira Čarapića, zamenika upravnika logora Banjica u TV seriji Banjica.[29] Nakon toga igrao je 1986. uloge u TV serijama Misija majora Atertona kao general Ljubo Novaković i Odlazak ratnika, povratak maršala kao doktor Ivan Šubašić, a iste godine i u TV filmu Tajna Laze Lazarevića kao tužilac.[28] Godine 1988. imao je ulogu Blagoja Neškovića u televizijskoj seriji Save Mrmaka Četrdeset osma — Zavera i izdaja, a naredne uloge 1991. kao Toma Milinović „Topolivac” u TV seriji Jastuk groba mog i Čvrga u TV filmu Smrt gospođe Ministarke.[28][34] U periodu od 1993. do 1996. igrao je u ulozi Žarka Popare u TV seriji Srećni ljudi, gde je bio jedan od omiljenih glumaca, a pojavio se u 23 epizode serije.[35] Nakon deset godina pauze od glume, pojavljivao se s manjim ulogama u TV serijama Ljubav, navika, panika (2006) kao Cane udbaš, Bela lađa (2007) kao sudija Rakočević, Agencija za SIS (2006—2007), Kafanica blizu SIS-a (2007—2008) kao Miodrag i u jednoj epizodi TV serije Moj rođak sa sela kao Tomić 2008. godine.[28][29][36] Književnost Autor je dramskih dela Skretnica i Kalemegdanci, koji su u njegovoj režiji postavljeni na sceni Beogradskog dramskog pozorišta 6. marta 1994. godine.[37] Druga Rankićeva drama Skretnica objavljena je 2007. (Artprint, Banja Luka), s Kalemegdancima, u njegovoj knjizi Srpske komedije dakle drame.[38] Autor je zbirki pesama: Aorist (1992) Ekser (2006), Prizori (2014), Preteško ništa (2017) i Slovenski znak (2017) te knjiga aforizama: Doviđenja, kako ste? (1990, 1993), Aforizmi (1999), Balkanski nervčik (2005), Ovde kiša ali i Srbija (2006) Kod cara u podne (2012), Ništa svega (2012), Aforizmi (2012) i Zbogom zauvek, odmah se vraćam (2014), kao i knjige drame Srpske komedije dakle drame (2007).[11] Aforizme je objavljivao od sredine 1970-ih godina u dnevnim novinama i časopisima Reflektor, Ekspres Politika, Večernje novosti, Politika (rubrika Satirikon), Otadžbina, Kafane, Nova Zora, Književnost i u drugim.[39] Bio je stalni saradnik Ošišanog ježa više od 15 godina, u kome je objavljivao aforizme u rubrici Balkanski nervčik.[11][40][41] Po njegovom aforizmu ime je dobio film Borisa Mitića Doviđenja, kako ste? iz 2009. godine.[42] Osamdesetih godina imao je satiričnu rubriku Aforizmi jednog glumca na strani Vedra strana sveta u dnevnim novinama Večernje novosti.[43][44] Jedan je od autora knjige aforizama i poslovica pod nazivom Od Stradije do Stradije iz 2007. godine.[45] Godine 2018. Rankić je objavio knjigu poezije Sa male pruge javljam posvećenu Gornjem Milanovcu, gde je proveo ratni deo detinjstva.[1] Koautor je knjige aforizama Meljava vremena (2019), s Mihajlom Ćirkovićem i Brankicom Milanović.[46] Rankićevu poeziju Čedomir Marković poredio je s poezijom Laze Kostića, a Momo Kapor je njegove drame poredio sa dramama pisca Aleksandra Popovića i Rankića nazvao „nastavljačem beogradskog duha.”[26][47] Dobitnik je više nagrada za književni rad, poput Nagrade Dragiša Kašiković za knjigu Kod cara u podne (2012), Nagrade Večernjih novosti za novinsku satiru Jovan Hadži Kostić (2014), Nagrade Radoje Domanović za životno delo za stvaralaštvo u oblasti humora i satire (2015) i mnogih drugih.[44][48][49] Filmografija 1960. ▼ 1970. ▼ 1980. ▼ 1990. ▼ 2000. ▼ Ukupno Dugometražni film 0 1 0 0 0 1 TV film 5 4 1 1 0 11 TV serija 2 0 3 1 5 11 TV mini serija 0 0 3 1 0 4 Ukupno 6 5 7 3 5 27 God. Naziv Uloga 1960-e ▲ 1962. Sektor D (TV) 1963. Afera Sveti Fijaker (TV) Emil Gotje 1963. Šest svečanih pozivnica (serija) 1966. Kreštalica (TV) 1966. Voz koji nosi naočare (TV) 1968. Kod Londona (serija) 1969. Neprijatelj naroda (TV) Hovstad, urednik novina 1970-e ▲ 1970. Sedam pisara (TV) 1971. Klopka za generala operativac OZNE 1973. Peta kolona (TV) 1974. Zakletva (TV) domar 1974. Obešenjak (TV) 1980-e ▲ 1982. Španac (mini-serija) Miodrag Stamatović, istražni sudija 1982. Poslednji čin (mini-serija) Nikola Kalabić 1984. Banjica (mini-serija) Radomir Čarapić 1986. Tajna Laze Lazarevića (TV) tužilac 1 1986. Odlazak ratnika, povratak maršala (serija) doktor Ivan Šubašić 1986. Misija majora Atertona (serija) general Ljubo Novaković 1988. Četrdeset osma — Zavera i izdaja (serija) doktor Blagoje Nešković 1990-e ▲ 1991. Jastuk groba mog (mini-serija) Toma Milinović „Topolivac” 1991. Smrt gospođe Ministarke (TV) Čvrga 1993—1996. Srećni ljudi (serija) Žarko Popara 2000-e ▲ 2006. Ljubav, navika, panika (serija) Cane udbaš 2007. Bela lađa (serija) Sudija Rakočević 2006—2007. Agencija za SIS (serija) Miodrag 2007—2008. Kafanica blizu SIS-a (serija) Miodrag 2008. Moj rođak sa sela (serija) Tomić, seljak Pozorišne predstave Premijera Predstava Uloga Reditelj Pozorište 12. decembar 1954. Dane Mećava Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 21. septembar 1955. Ljudi Filip Erlih Boro Grigorović Narodno pozorište Sarajevo 12. novembar 1955. Edvardova djeca Bruno Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 19. januar 1956. Događaj u mesto Gogi Pisar Klikot Boro Grigorović Narodno pozorište Sarajevo 17. april 1956. Pesma Mića Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 10. februar 1957. Galeb Trepljov Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 5. maj 1957. Majka Hrabrost i njena djeca Mladi vojnik Boro Grigorović Narodno pozorište Sarajevo 1957. Svoga tijela gospodar Joža Berislav Mrkšić Narodno pozorište Sarajevo 10. novembar 1957. Na prelomu Šesti mornar krstarice Meša Selimović Narodno pozorište Sarajevo 8. maj 1958. Rt prema mjesečini Pavle Drugi Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 12. novembar 1958. Krvave svadbe Mjesec kao mladi drvosječa Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 9. januar 1959. Dundo Maroje Vlaho Marko Fotez Narodno pozorište Sarajevo 26. april 1959. Lekcija Profesor Boro Drašković Narodno pozorište Sarajevo 19. septembar 1959. Car Edip Horovođa Hugo Klajn Narodno pozorište Sarajevo 4. novembar 1959. Stradija Sedam uloga Boro Drašković Narodno pozorište Sarajevo 23. januar 1960. Hamlet Duh Hamletovog oca Boro Drašković Narodn

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Various – Men In Black - The Album Label: Columbia – 488122 2, Columbia – COL 488122 2, Sony Music Soundtrax – 488122 2, Sony Music Soundtrax – COL 488122 2 Format: CD, Album Country: Europe Released: 1997 Genre: Hip Hop, Stage & Screen Style: Instrumental, Soundtrack, Pop Rap, Score TracklistHide Credits 1 –Will Smith Men In Black Backing Vocals – Coko Drum Programming – Poke And Tone Engineer [Mix Engineered By] – Commissioner Gordon, Tony Maserati Engineer [Recording Engineered By] – John Shriver* Performer [Forget Me Nots] – Patrice Rushen Producer – Poke And Tone Written-By – Fred Washington*, Patrice Rushen, Terry McFadden*, Will Smith Written-By [Forget Me Nots] – Fred Washington*, Patrice Rushen, Terry McFadden* 3:45 2 –Snoop Doggy Dogg* We Just Wanna Party With You Engineer [Mix Engineered By] – Jermaine Dupri, Phil Tan Engineer [Recording Engineered By] – Phil Tan Featuring – JD* Performer [Get Down On It] – Kool & The Gang Performer [Music Performed By] – Carl-So-Lowe* Producer – Jermaine Dupri Vocals [Additional Vocals] – Trey Lorenz Written-By – C. Smith*, E. Deodato*, G. Brown*, J. Taylor*, Jermaine Dupri, R. Bell*, R. Mickens*, R. Bell*, Snoop Doggy Dogg* Written-By [Get Down On It] – C. Smith*, E. Deodato*, G. Brown*, J. Taylor*, R. Bell*, R. Mickens*, R. Bell* 4:32 3 –Ginuwine I'm Feelin' You Arranged By – Ginuwine, Mookie (2) Engineer [Asst. Engineer] – Tommy Hicks* Guitar, Keyboards, Drum Programming – Mookie (2) Mixed By – Joe Smith (2), Mookie (2) Producer – Mookie (2) Recorded By – Ian Shubert Written-By – Ginuwine, Mookie (2) 4:40 4 –Alicia Keys Dah Dee Dah (Sexy Thing) Engineer – Greg Powers* Mixed By – Commissioner Gordon Producer – Reese Johnson Written-By – Alicia Keys, Reese Johnson, T. Smith* 4:11 5 –Will Smith Just Cruisin' Backing Vocals – Tichina Arnold Drum Programming – Poke And Tone Engineer – John Shriver*, Ken "Duro" Ifill Mixed By – Tony Maserati Performer [I'm Back For More] – Al Johnson Producer – Poke And Tone Written-By – Kenneth Stover*, Nasir Jones, Will Smith Written-By [I'm Back For More] – Kenneth Stover* 3:59 6 –The Roots The 'Notic Backing Vocals – D'Angelo Bass [Synth Bass] – HUB (2) Drums, Keyboards – Quest Love* Engineer [Asst. Engineer] – Michael McCoy Featuring – D'Angelo Keyboards – D'Angelo, James Poyser, Kamal* Mixed By – Axel Niehaus, Kenyatta "Kelo" Williams* Other [Constant Overseer For Watch Your Back Management] – Richard Nichols Other [Somewhere Buried In The Mix] – Erykah Badu Piano – James Poyser Producer – James Poyser, Kelo, The Roots Vocals – Black Thought Written-By – Amtir Thompson*, James Poyser, Larry Dunn, Maurice White, Philip Bailey, Tariq Collins* Written-By [Shining Star] – Larry Dunn, Maurice White, Philip Bailey 5:20 7 –Trey Lorenz Make You Happy Backing Vocals – Honey B. Fly, Trey Lorenz Co-producer – Trey Lorenz Engineer – Dana Jon Chappelle, Mike Alvord, Mike Scott (5) Engineer [Asst. Engineer] – Alex Lowe, Kenny Stallworth* Keyboards, Drum Programming – Cory Rooney Mixed By – Mick Guzauski Producer – Cory Rooney, M. Carey* Vocals – Trey Lorenz Written-By – Cory Rooney, M. Carey*, Trey Lorenz 4:05 8 –Nas Escobar '97 Drum Programming – Poke And Tone Engineer [Asst. Engineer] – Toby Rodriguez Engineer [Mix Engineered By] – Rich Travali Performer [I'll Move You No Mountain] – The Love Unlimited Orchestra* Producer – Poke And Tone Written-By – Aaron Schroeder, Jean-Claude Olivier, Jerry Ragovoy, Nasir Jones, Samuel J. Barnes* Written-By [I'll Move You No Mountain] – Aaron Schroeder, Jerry Ragovoy 3:32 9 –Emoja Erotik City Backing Vocals – Emoja Engineer – Malcolm*, Rob Mathis Lead Vocals – Ellis Taylor, Troy Wimble Lyrics By – E. Taylor*, T. Footman, T. Wimbley* Music By – D. Smith* Producer – Deconzo Smith, Jerome Malcolm Recorded By, Mixed By – Malcolm* 4:34 10 –A Tribe Called Quest Same Ol' Thing Engineer [Mix Engineered By] – Tony Smalios Engineer [Recording Engineered By] – Bob Power Engineer [Second Engineer] – Ben Arrindell, Charles McCorey Performer [Miles Beyond] – The Mahavishnu Orchestra* Producer – The Ummah Written-By – A. Muhammad*, K. Fareed*, M. Taylor* Written-By [Miles Beyond] – J. McLaughlin* 4:27 11 –Destiny's Child Killing Time Arranged By [Orchestration Arranged By], Conductor [Orchestration Conducted By] – Benjamin Wright Backing Vocals – Beyoncé Knowles, Kelly Rowland, Latavia Roberson, Letoya Luckett Engineer [Mix Engineered By] – Jay Lincoln Engineer [Recording Engineered By] – Charles Brackins, Joey Swails Lead Vocals – Beyoncé Knowles Producer – Dwayne Wiggins Written-By – Dwayne Wiggins, Tara Stinson* 5:07 12 –3T Waiting For Love Backing Vocals – 3T Lead Vocals – Taryll Jackson Mixed By – Craig Burbidge Written-By – Donald K. Parks*, Emanuel Officer, John Howcott 3:47 13 –De La Soul Chanel No. Fever Engineer – Ken "Duro" Ifill Engineer [Assistant Engineer] – Daniel Bloom (2) Mixed By – De La Soul, Ken "Duro" Ifill Producer – De La Soul Written-By – David Jolicoeur*, Kelvin Mercer, Vincent Mason 3:23 14 –Buckshot LeFonque Some Cow Fonque (More Tea, Vicar?) Acoustic Bass – Robert Hurst Alto Saxophone, Drum Programming – Branford Marsalis Drums – Jeff "Tain" Watts Electric Bass – Darryl Jones Engineer [Asst. Engineer] – Earl Martin, Mark Endert, Mike Simpson Percussion – Vicki Randle Piano, Keyboards – Kenny Kirkland Producer – B. Marsalis* Recorded By [Additional Recording By] – Patrick Smith Recorded By, Mixed By – Rob (Wacko!) Hunter* Slide Guitar [Slide Guitar Solo] – Kevin Eubanks Trombone – Matt Finders Trumpet – Chuck Findley, Roy Hargrove Written-By – B. Marsalis* 5:09 15 –Danny Elfman M.I.B. Main Theme Editor [Music Editor], Edited By [Digital Editing By] – Ellen Segal Mixed By [Additional Mixing By] – Bobby Fernandez* Orchestrated By [Orchestration By] – Mark McKenzie, Steve Bartek Recorded By, Mixed By – Shawn Murphy Written-By, Producer – Danny Elfman 2:58 16 –Danny Elfman M.I.B. Closing Theme Editor [Music Editor], Edited By [Digital Editing By] – Ellen Segal Orchestrated By [Orchestration By] – Edgardo Simone Recorded By, Mixed By – Shawn Murphy Written-By, Producer – Danny Elfman 2:37 Primis Player Placeholder Odlicno ocuvano

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, tvrd povez, veći format Gary Kielhofner, preko 750 stranica, okupaciona radna terapija Kielhofner Gary (ed.) Research in Occupational Therapy: Methods of Inquiry for Enhancing Practice Файл формата PDF размером 6,86 МБ Добавлен пользователем melrous 04.06.20 13:20 Отредактирован 04.06.20 14:14 Kielhofner Gary (ed.) Research in Occupational Therapy: Methods of Inquiry for Enhancing Practice F.A. Davis Company, 2006. — 752 p. — ISBN 978-0803615250. With an international team of expert contributors, renowned author Gary Kielhofner has put together a comprehensive research methodologies text that bridges the gap between theorists and practitioners. Emphasis is placed on the relevance and logic of research to provide a practical, demystified approach for graduate students and clinicians to shape their practice. It covers all the key topics that should be covered in OT courses related to research and evidence-based practice, including qualitative and quantitative designs, thus sparing instructors of having to adopt two or three separate books to cover this in-depth coursework. The Nature and Scope of Inquiry in a Practice Profession Quantitative Designs Quantitative Measurement Statistical Analysis Qualitative Methods Other Design Approaches Conducting Inquiry Enhancing Practice Through Inquiry Evidence-Based Practice Fizikalna medicina i rehabilitacija ENG slika 1Fizikalna medicina i rehabilitacija ENG slika 2Fizikalna medicina i rehabilitacija Okupaciona terapija je socio-zdravstvena profesija usmerena na klijenta koja se bavi promovisanjem zdravlja i blagostanja kroz okupaciju. Često, život zna da bude nepredvidiv i neočekivano pred ljude postavlja određene barijere koje ih onemogućuju u sprovođenju svakodnevnih, a zapravo najbitnijih životnih aktivnosti. Ove aktivnosti nazivamo okupacije. Okupacije se odnose na svakodnevne aktivnosti koje osobe obavljaju, kojima ispunjavaju vreme i koje daju značenje i svrhu njihovom životu. Primarni cilj okupacione terapije je da omogući ljudima da učestvuju u aktivnostima svakodnevnog života. Okupacioni terapeuti postižu ovaj cilj radeći sa ljudima i zajednicama kako bi poboljšali njihovu sposobnost da se uključe u okupacije koje žele, koje su im potrebne ili se od njih očekuje da ih obavljaju. Takođe okupacioni terapeuti modifikuju okupacije ili okruženja kako bi podržali okupacionu uključenost. Za razliku od svih drugih vrsta terapija, okupacioni terapeut sagledava sve aspekte svog klijenta, ostvaruje sa njim partnerski odnos na kojem se temelji dalji rad na razvoju onih sposobnosti koje omogućavaju izvršavanje aktivnosti koje su klijentu bitne. OSNOVNI CILJ STUDIJSKOG PROGRAMA Osnovni cilj studijskog programa je sticanje opštih i specifičnih znanja iz oblasti okupacione terapije, usvajanje veština neophodnih za realizaciju praktičnih aktivnosti, kao i razvijanje profesionalnog pristupa prema radu uz uvažavanje najviših etičkih standarda. Studijski program putem savremenog akademskog obrazovanja, pruža sticanje adekvatnih kompetencija budućih terapeuta, neophodnih za nastavak školovanja na višem akademskom nivou obrazovanja – master studije. ISHOD STUDIJSKOG PROGRAMA Savremena vizija Okupacione terapije zasniva se na stvaranju novog i unapređenju postojećeg okruženja u kome će osobe sa različitim mogućnostima / sposobnostima živeti dostojanstveno. Savremeno koncipirana okupaciona terapija pomera težište sa smanjenja poremećaja ka prevenciji hendikepa i pružanju mogućnosti široke participacije, jer ako u bilo kom trenutku u nečijem životu (na rođenju ili kasnije), dođe do bolesti, povrede ili invaliditeta i spreči osobu da efikasno i nezavisno funkcioniše u jednoj ili više okupacionih oblasti, okupaciona terapija pruža intervenciju koja pomaže u vraćanju funkcije, održavanju nivoa funkcionisanja, i/ili prevenciji očekivanih deficita do kojih može da dođe. Profesija okupacionog terapeuta i jeste da pomogne svojim korisnicima da uspešnije, funkcionalnije i nezavisnije učestvuju u životu. Takođe, kako dostignuća mnogih nauka, a posebno medicinske, utiču na povećanje kvaliteta života baby boomer population uloga okupacionog terapeuta postaje sve značajnija i to u pravcu pružanja pomoći i podrške da razvijaju strategije za što lakše i efikasnije obavljanje dnevnih aktivnosti i dostizanje optimalne nezavisnosti. DA LI ĆU SE SA PRAKTIČNIM DELOM PROFESIJE PRVI PUT SUSRESTI TEK NAKON STUDIJA? Ne, student se sa praktičnim delom profesije susreće u toku studija, jer se na studijskom programu posebna pažnja posvećuje vežbama na kojima studenti povezuju stečeno teorijsko znanje sa praktičnim aktivnostima i stiču veštine neophodne za uspešno obavljanje profesije diplomiranog terapeuta. Poseban cilj studijskog programa je razvoj kritičkog mišljenja i kreativnosti studenata koji su neophodni za efikasan rad. Vrednost kritičkog i kreativnog razmišljanja posebno dolazi do izražaja u uspostavljanju poverenja klijenata. Stručna praksa i praktičan rad moći će da se realizuju u nekoj od navedenih ustanova u zavisnosti od studijskog programa, trenutnih kapaciteta navedenih ustanova i želje studenta: Centar za ranu dijagnostiku i terapiju dece sa oštećenjem sluha “Dečija kuća” Centar za sluh i govor – KCS Logopedska ordinacija “Logomedika” Predškolske ustanove grada Beograda Osnovne škole grada Beograda KOJE ZVANJE DOBIJAJU DIPLOMIRANI STUDENTI? Studijski program je iz polja društveno-humanističkih nauka, oblast specijalne edukacije i rehabilitacije. Studenti dobijaju zvanje diplomirani terapeut, koje je definisano Pravilnikom o listi stručnih, akademskih i naučnih naziva (“Službeni glasnik RS”, br. 76/05, 100/07, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 i 68/15). Skraćeni naziv je dipl. terap. GDE SVE DIPLOMIRANI TERAPEUTI MOGU DA RADE? Diplomirani terapeuti se osposobljavaju da primenjuju znanja iz oblasti okupacione terapije u domovima zdravlja, bolnicama, centrima za medicinsku rehabilitaciju, neurološkim i psihijatrijskim klinikama i odeljenjima, klinikama ambulantnog tipa, zatim u zavodima za habilitaciju i rehabilitaciju dece i omladine ometene u razvoju, zavodima za rehabilitaciju, banjama i klimatskim lečilištima, ustanovama za mentalno zdravlje i gerijatrijskim ustanovama, domovima za decu, domovima i centrima za stara lica, dnevnim boravcima, centrima za hronične bolesnike, domovima za invalidna lica, rezidencijalnim centrima za stara lica, zavodima za profesionalno osposobljavanje i ostalim oblicima zaštite na lokalnom nivou, vaspitno-obrazovnim ustanovama, zatvorskim ustanovama (centrima za maloletničku delinkvenciju, okružnim zatvorima), velikim radnim organizacijama proizvodnog i/ili neproizvodnog tipa, privatnoj praksi (rad na programima prevencije, planiranje odlaska u penziju, prilagođavanje poslova, prilagođavanje radnog mesta, prilagođavanje stambenih uslova) i nevladinim organizacijama. Pored toga, studenti su osposobljeni za timski rad i rad u interkulturnom okruženju sa poznavanjem i uvažavanjem kulturoloških razlika. DA LI U SRBIJI IMA POSLA ZA OKUPACIONE TERAPEUTE? Zavodi za statistiku rada na evropskom, pa i svetskom nivou, predviđaju da će potreba zapošljavanja okupacionih terapeuta rasti mnogo brže od proseka, više od 29%, čime se stvaraju uslovi za najmanjnje 32,800 novih radnih mesta pre 2022. godine. Koncepcija studijskog programa obuhvata raznorodne aktivnosti usmerene na sve uzraste, što buduće okupacione terapeute kvalifikuje za rad sa svim uzrasnim grupama u raznorodnim oblastima i institucijama koje su u sistemu socijalne i medicinske zaštite, ali i u vaspitno obrazovnim i institucijama pravosuđa, radnim organizacijama, nevladinom sektoru i kao samostalni profesionalci u okviru privatne delatnosti. a rukuje stručno osoblje Okupaciona terapija se fokusira na procenu i poboljšanje funkcionalne sposobnosti osobe i na to kako pojedinac koristi fine motoričke i kognitivne veštine za obavljanje za njega korisnih zadataka. Dakle, diplomirani terapeuti pomažu svojim klijentima/pacijentima u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti i zadataka. Biti diplomirani terapeut veoma je izazovna i dinamična profesija. Diplomirani terapeut svojom profesijom donosi veliku razliku u životima ljudi (dece, mladih i starih), jer im pomaže da razviju praktične strategije i daje im samostalnost da rade ono što žele dok istovremeno uče da se prevazilaze svoje fizičke, mentalne i/ili socijalne barijere. Klijentima/pacijentima koji se oporavljaju od povreda ili imaju razvojne ili kognitivne smetnje koje utiču na njihove motoričke veštine, emocije ili ponašanje, diplomirani terapeut pomaže u nezavisnosti, poboljšanju životnih veština i razvijanju sposobnosti da obavljaju svakodnevne aktivnosti. Radi sa ljudima svih starosnih grupa na prevazilaženju fizičkih prepreka, bolesti ili razvojnih smetnji i poremećaja sa ciljem unapređivanja kvaliteta života klijenata/pacijenata i njihovih porodica. Segmenti okupacione terapije mogu biti realizovani u određenoj instituciji ili ordinaciji diplomiranog terapeuta, međutim veliki deo terapije izvodi se u klijentovom/pacijentovom domu ili radnom okruženju. Razlog za to je što okupaciona terapija stavlja snažni naglasak na praktične aspekte pomaganja pojedincima kroz holistički, celokupan pristup svakom pojedincu. Diplomirani terapeut vrši opservaciju načina obavljanja zadataka od strane klijenata/pacijenata, postavlja pitanja i pregleda anamnestičke podatke na osnovu kojih vrši procenu i potrebe klijenta/pacijenta, pravi plan terapije za klijente/pacijente, određuje vrste aktivnosti i specifične ciljeve koje treba ispuniti, pomaže osobama sa raznim poteškoćama u obavljanju različitih zadataka, poput pomaganja starijoj osobi sa lošom memorijom da koristi računar ili vođenja deteta sa autizmom u igrama, demonstrira vežbe koje mogu pomoći ublažavanju bolova ljudima koji imaju hronična stanja, procenjuje klijentov/pacijentov dom ili radno mesto i utvrđuje na koji način se mo

Detalji predmeta Stanje Polovno Biografija Uredi Rođen je 3. novembra 1948. godine u Leskovcu u staroj građanskoj porodici od oca Vladimira i majke Vere.[2] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nišu, diplomirao (24. novembra 1970) na Višoj pedagoškoj školi u Nišu srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a 1994, u Prištini, na Filozofskom fakultetu na Odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik stekao diplomu profesora književnosti. Bio je novinar „Narodnih novina“[3] u Nišu (1971—1977) i glavni i odgovorni urednik IP „Gradina“ (1989 – 1994), kada postaje profesor u Srednjoj muzičkoj školi, pa direktor Umetničke škole u Nišu. Bio je imenovan na mesto pomoćnika ministra kulture u Vladi Republike Srbije, ali dužnost nije preuzeo. Potom je direktor Narodne biblioteke u Leskovcu (2002 – 2006) i Narodnog pozorišta u Nišu (2006 – 2009). Sve ovo vreme bio je i urednik sledećih časopisa i listova: Časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradina [4] (1978 - 1989); Časopis za književnost, umetnost i kulturu Osvit[5] (1991 - 1999); List naučni i književni Leskovčanin [6] (1996 - 2001); Srpski list za duhovitost i satiru Leskovačka mućkalica.[7] (2002); Časopis za znanje, verovanje, stvaranje, vrednovanje Uspenja.[8] (2007 - 2009) Elektronski književni časopis Legat [9] (2004 - 2006) Saša Hadži Tančić je bio član Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra. Umro je 15. maja 2014. godine u Nišu. Zbirke pesama Uredi Zapisan svršiće se svet (Gradina, Niš, 1973) Pejzaž s dušom (Naša reč, Leskovac, 1995) Lična smrt[10] Psalmi za 2000 (Grafika „Galeb”, Niš, 2001) Zbirke pripovedaka Uredi Jevrem, sav u smrti, Prosveta, Beograd, 1976. Savršen oblik, Prosveta, Beograd, 1984. Silazak u vreme, Prosveta, Beograd, 1987 Zvezdama povezani, Prosveta/Književne novine, Beograd, 1990. Ivicom, najlepši put, (Svjetlost, Sarajevo, 1990) Galopirajući vojnik, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. Skidanje oklopa, Prosveta, Niš, 1993. Hram u koferu, Prometej, Novi Sad, 1995.[10] Nebeska guberniija, Prosveta, Beograd, 1997. Ratna prestonica, Rad, Beograd, 2007. Kafkin sin, Rad, Beograd, 2008. Lepi grobovi, Tanesi, Beograd, 2010. Saša Hadži Tančiđ je priredio dve zbirke izabranih priča iz svojih ranijih izdanja: Ključ za čudnu bravu, Prosveta, Beograd, 1994; Jevrem, sav u smrti, Povratak Mihaila Stankovića, Živim po receptu, Mesto pod suncem, Slepi Vidoje o Sklapajući oči - iz zbirke JEVREM, SAV U SMRTI Mama i svi ostali troškovi, Nikoga živog od Didovićevih i Dani do Nove godine - iz zbirke MAMA I SVI OSTALI TROŠKOVI Ivicom, najlepši put, Udes, Sekirice, Svadba, Ključ za čudnu bravu, Dunja, Dvoraki, Tužička i Crna bašta - iz zbirke IVICOM, NAJLEPŠI PUT Namere i opredeljenja (pogovor autora u svojstvu priređivača) Povratak u Nais, Glas srpski, Banja Luka, 1997. Povratak u Nais. Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Caričin grad, Osvajanje, Lik za kojim tragam, kao za likom sveta i Kula od lobanja - iz zbirke ZVEZDAMA POVEZANI Karaveštice, Potres, Provera, Osveta, Krtica i Zidari - iz zbirke SILAZAK U VREME Ljubav, Savršen oblik, Galopirajući oblik, Iskušavanje čula, Talog i Hram u koferu - iz zbirke SAVRŠEN OBLIK Kritička samosvest pripovedača (predgovor autora u svojstvu priređivača) Miroljub Joković je priredio izbor: Najlepše priče Saše Hadži Tančića, Raška škola/Tanesi, Beograd, 2012.: Osvajanje, Caričin grad, Lik za kojim tragam kao za likom sveta, Povratak u Nais, Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Kula od lobanja, Krstaši, Hram u koferu, Prastari, Pralja i Dugme Pismo – paradigma za smrt velikih priča (predgovor priređivača) Antologije u kojima su objavljene Hadži Tančićeve priče Uredi Barbara Antkoviak: Istraživanja: 28 jugoslovenskih pripovedača (nem. Erkundungen: 28 Jugoslawische Erzähler), izdavač Volk und Welt, Berlin, 1979, 1981.(dva izdanja). str. 331, ASIN: B001NZ2590. Jon Miloš: Vučja nežnost: savremena srpska proza (šved. Vargarnas ömhet : samtida serbisk prosa), издавач Brutus Östlings bokf Symposion, Стокхолм. 1989. ISBN 978-91-7868-157-0. стр. 330. Предраг Палавестра: Књига српске фантастике XII-XX век, том 2, СКЗ Коло 82, књига 542. Београд: 1989. ISBN 978-86-379-0111-2. Miroljub Joković: Najlepše priče srpskih savremenih pisaca, Raška škola, Beograd, (1995). str. 223, ASIN: B0073SR3FM Gordana Jovanović Gorup i Nadežda Obradović: Antologija savremenih srpskih kratkoh priča (engl. The Prince of Fire: An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories), издавач University of Pittsburgh Press. Питсбург. 1998. ISBN 978-0-8229-5661-7. стр. 371.. ISBN 978-0-8229-5661-7. Žaneta Đukić Perišić: Priča i pričanje: Antologija priča nagrađenih Andrićevom nagradom, Glas srpski, Banja Luka. 2001. ISBN 978-86-7119-244-6. стр. 371,.. ISBN 978-86-7119-244-6. Mihajlo Pantić: Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka, Jugoslovenska knjiga. Beograd: 2001. ISBN 978-86-7411-050-8. стр. 265.. ISBN 978-86-7411-050-8. и Архипелаг. Београд: 2008. ISBN 978-86-86933-17-1. str. 303. Goran Maksimović: Antologija niških pripovedača, Prosveta, Niš. 2002. ISBN 978-86-7455-554-5. стр. 294,.. ISBN 978-86-7455-554-5. Milutin Lujo Danojlić U knjigama sve piše: antologija novije srpske priče, Parnas book, Valjevo i Književni atelje MLD. Beograd: 2008. ISBN 978-86-86757-08-1. стр. 187,.. ISBN 978-86-86757-08-1. Dejan Bogojević i Dušan Stojković Zrnca, Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, Legenda KD, Čačak. 2011. ISBN 978-86-7784-194-2. стр. 351,.. ISBN 978-86-7784-194-2. Romani Uredi Sveto mesto (Rad, Beograd, 1993) Crvenilo (Prosveta, Beograd, 1995) Karavan Svetog Vlaha (Prosveta, Beograd, 2002) Melanholija (Rad, Beograd, 2006) Ogledi, eseji i studije Uredi Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1979. Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1989. Poetika odloženog kraja, Prosveta, Beograd, 1999. Romani Milivoja Perovića, POND, Leskovac/SIIC, Nip, 2002. Prokletstvo, konačna vedrina, Rad, Beograd, 2002. Povlašćena mesta, Niški kulturni centar, Niš, 2005. Koren, koprena, Fileks, Leskovac, 2006. Iz dubina književnog deka, Niški kulturni centar, Niš, 2007. Šest prozora i horizont, Službeni glasnik, Beograd, 2010. Priređivački rad Uredi KORAK MEĐU TAJNAMA Poezija mladih pesnika Niša; „Gradina“ i Književna omladina Niša, Niš 1980. Stevan Sremac STARO VREME – NOVO ČITANjE: „Gradina“, Niš 1982. Bora Stanković STARO VREME – NOVO ČITANjE; „Gradina“, Niš 1983. NIŠKE PRIPOVETKE STEVANA SREMCA I – III; „Stevan Sremac“, Niš 1995.[11] Branko Miljković PESME O PESMI; „Gradina“, Niš 1996. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE; „Raška“, Beograd 2000. Branko Miljković PROPOVEDANjE LjUBAVI; ARS Centar Umetničke škole - Niški kulturni centar, „Gradina“, Niš 2001. NAJLEPŠE PRIPOVETKE BORISAVA STANKOVIĆA; „Prosveta“, Beograd 2004. Simon Simonović BEZ DATUMA; „Glas srpski“ Grafika, Banja Luka 2005. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE - Časopis „Krajina“, Banja Luka – Beograd; „Art print“ – Beograd 2009. Veljko Milićević NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2009. Svetolik Ranković NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2010. Momo Kapor MALI EKRAN - TV kritike; „Tanesi“, Radio – Televizija Srbije, Beograd 2012. FANTASTIČNA ZOOLOGIJA - Srpske pripovedne proze 20. veka; „Službeni glasnik“, Beograd 2012. Kritika o delu Saše Hadži Tančića Uredi Čedomir Mirković: Ovoga puta: Leskovac – Jevrem, sav u smrti[12] Hristo Georgijevski: Ispitivanje realnog i fikcijskog plana u pripovetkama Saše Hadži Tančića – Jevrem, sav u smrti, Savršen oblik[13] Marko Nedić: Pripovedačka proza u posleratnoj srpskoj književnosti – Skica za pregled[14] Snežana Brajović: Mlađi srpski prozaisti – Jevrem, sav u smrti)[15] Dušan Stošić: Apokrifna jevanđelja Saše Hadži Tančića Arhaično, sveto, demonsko, tragično; Lakanpres, Beograd 2001. Marijana Milošević: „Čežnja za putovanjima“ – Karavan svetog Vlaha[16] Slađana Ilić: Reinterpretacija istorije i književne tradicije – Karavan svetog Vlaha[17] Dragan Tasić: Saša Hadži Tančić i nestvarni grad[18] Jovan Pejčić: Što vidiš, napiši u knjigu – Zapisan svršiće se svet[19] Staniša Veličković: „Meditativna proza“ – Sveto mesto[20] Ana Radin: „Vampir u srpskoj prozi XX veka“ – Jevrem, sav u smrti[21] Nagrade Uredi Nagrada Oslobođenje grada Niša - 1976.[22] Nagrada Samoupravne interesne zajednice Niš - 1989.[23] Nagrada Lazar Vučković književnog časopisa “Stremljenja“ - 1991.[24] Andrićeva nagrada - 1991.[25] Nagrada Kulturno – prosvetne zajednice Niš - 1994.[26] Zlatna plaketa „Žak Konfino“ - 2003.[27] Ramonda Serbika - Nagrada Književne kolonije „Sićevo“ - 2005.[28] Zlatno slovo - Nagrada književnog časopisa „AKT“ - 2009.[29] Veljkova golubica - Nagrada Gradske biblioteke iz Sombora - 2013.[30] Reference Uredi „In memoriam: Saša Hadži Tančić”. juznevesti.com. Pristupljeno 28. 1. 2022. Po ocu potiče od Adžijskih, a po majci od Papirovih. Niške dnevne novine Izdavač IP „Gradina” Niš Izdavač Novinsko preduzeće „Naša reč” Lesgovac. Časopis je neredovno izlazio od maja/juna 1991. do oktobra 1999[mrtva veza], kada je izašao zadnji broj - dvobroj 23/24. Izdavač IP „Leskovčanin[mrtva veza]” Izdavač POND Leskovac, Pbjavljena su samo dava broja, broj 1 i broj 2 Izdavač FILEX Leskovac[mrtva veza] „Izdavač Narodna biblioteka „Radoje Domanović” Leskovac”. Arhivirano iz originala na datum 25. 1. 2014. Pristupljen

Detalji predmeta Stanje Polovno Alle HOrch automobile 1900-1945 - geschichte und typologie einer deutschen luxusmarke vergangener jahrzehnte Odlično očuvano, veliki format, tvrd povez Хорх С Википедије, слободне енциклопедије Хорх АГ BSG-ZSG Horch.png Врста Деоничарско друштво Делатност Аутомобилска индустрија Основано 1904. Оснивачи Аугуст Хорх Седиште Цвикау, Немачка Производи Аутомобили Хорх (нем. Horch) је немачки произвођач аутомобила са седиштем у Цвикауу с почетка двадесетог века. Садржај 1 Историја 2 Рани модели 3 Спој са Аудијем 4 Ауто унион 5 Веза са Трабантом 6 Ретки колекционарски примерци 7 Хорх модели 8 Хорх модели по години производње 9 Литература 10 Референце 11 Спољашње везе Историја Аугуст Хорх у својим колима (1908) Хорх Хауба (1924) Хорх 670, 12-цилиндрични луксузни кабриолет (1932) Хорх 930 V фетон (1939) Компанију су основали Аугуст Хорх и његов први пословни партнер Сали Херц 14. новембра 1899. у Еренфелду, Келн.[1] Аугуст Хорх је претходно био руководилац производње код Карла Бенца. Три године касније, 1902. године преселио је компанију у Рајхенбах им Фогтланд. 10. маја 1904. године основао је Horch & Cie. Motorwagenwerke AG, акционарско друштво у Цвикау (Саксонија). Град Цвикау је био главни град југозападне Сакон жупаније и један од индустријских центара Саксоније у то време. Након проблема са Хорховим финансијским директором, Аугуст Хорх основао другу компанију, 16. јула 1909, August Horch Automobilwerke GmbH у Цвикау. Међутим убрзо је морао да промените име фирме јер Хорх је био већ регистровани бренд на који он није имао право. Дана 25. априла 1910. године је регистровао компанију Audi Automobilwerke у регистарском суду у Цвикау. Ауди је латински превод немачког глагола "хорх", што значи "слушати". Ауди име је предложено од стране сина једног од његовог пословног партнера из Цвикауа.[2] Године 1932. су обједињена оба предузећа из Цвикауа (Хорх и Ауди) са компанијама Zschopauer Motorenwerke J. S. Rasmussen (ДКВ бренд) и Вандерер те тако настаје корпорација Ауто унион, Саксонија. Рани модели Компанија је првобитно почела са производњом модела 5 хп (3,7 kW; 5,1 КС) и 10 хп (7,5 kW; 10 КС), са двоцилиндричним аутомобилским мотором аутомобилес у Келну 1901. године. Први Хорхов аутомобил је био 4,5 хп (3.4 kW; 4,6 КС), са блоком мотора од легуре, што је било јединствено достигнуће у то време. Имао отворену каросерију, са осветљењем које су пружале лампе са свећама у њима. За разлику од моћних аутомобила у каснијим годинама, први Хорх једва постизао максималну брзину од 32 км/ч. Користио је квачило са трењем и погонску осовину за пренос снаге на точкове што је било значајно у то врема. Фирма убрзо запада у финансијске проблеме, што није изненађење обзиром на пионирски посао производње аутомобила у то време. Хорх је морао да тражи нове партнере. У марту 1902. године, Аугуст Хорх производи 20 хп (15 kW; 20 КС) четвороцилиндрични аутомобил у свом погона у Рајхенбах им Фогтланд. Хорх аутомобили су у то време сматрани напреднији и бољи од оних које је онда производио Мерцедес Бенз. До 1903. године, Хорх је производио аутомобиле са мотором са четири цилиндра. У марту наредне године, он је представио свој нови ауто на сајму у Франкфурту. Аугуст Хорх је 1904. године развио први шестоцилиндрични мотор, који се појавио 1907. Мориц Шес, космополита из Берлина, био је главни акционар компаније Хорх 1920. године. Он је успео да изгради Хорх бренд као веома пожељан увођењем уметности у рекламирању њихових производа. Пол Дајмлер је 1923. године радио за Хорх као главни инжењер за моторе са 8 цилиндара, које су касније први увели у серијску производњу. Спој са Аудијем Године 1909., надзорни одбор (немачки еквивалент Управног одбора) корпорације избацио је Хорха из фирме. Хорх је 25. априла 1910. основао Audiwerke GmbH. Име је решење правног спора са својом старом компанијом око коришћења бренда Хорх и паметном игром речи (Ауди је буквално латински превод старо немачког хорх, што је императив глагола "слушати"). У 1928, компанију је купио Јирген Скафте Расмусен, власник ДКВ (на немачком Dampfkraftwagen, или возила са парним машинама), који је исте године купио и остке америчког произвођача аутомобила Рикенбекер. Рикенбекер поседовао опрему коју је укључио у своју производњу мотора са осам цилиндара. Ауто унион Ауто унион тип Ц (1936) Четири ауто произвођача Хорх, Ауди, ДКВ и Вандерер су се 29. јуна 1932. године, спојили формирајући Auto Union AG, Кемниц. Садашњи Ауди свој лого са четири прстена је преузео са логотипа Ауто униона, који представљао спајање ових четири компанија. Током 1930-их, Хорх је представио нову линију мањих и јефтинијих, али ипак пристојних, В8 аутомобила. Године 1936., Хорх је представио у Цвикауу 25,000-ти 8-цилиндрични луксузни аутомобил. Ауто унион Гранд При Рејсинг аутомобили тип А до Д, развијени су и изграђен од стране специјалисте тркачког одељења Хорха који су радили у Цвикау између 1933. и 1939. године. Ауто унион аутомобили су освојила 25 трка између 1935. и 1937. године, које су возили Ернст фон Делиус, Тацио Нуволари Бернд Роземајер, Ханс Штук и Ахил Варзи. Путничк ауто високе класе немачког Вермахта тип Хорх 108 (1942) Ауто унион је постао главни испоручилац возила за немачки Вермахт, као што су стандардни путнички аутомобили високе класе (Хорх 108), средње класе (Хорх 901 и Вандерер 901) и полу гусеничара Сд.Кфз. 11. Цивилна производња је обустављена након марта 1940. године. После рата Auto Union AG у Кемницу је распуштен и у Инголштату, Западна Немачка, основан је нови Auto Union GmbH, где се наставила производња цивилних аутомобила. Због распрострањеног сиромаштва у послератној Немачкој, је произведено само мали број ДКВ аутомобила са двоцилиндричним мотором. Ауто унион је купио 1964. године Фолксваген, те је поново уведен стари бренд Ауди, са својим новим моделом Ауди Ф103. Дајмлер-Бенц је задржала права на бренд Хорх све до средине 1980-их. Дајмлер-Бенз је потом пребацио права за име Хорх на Ауди који заузврат потписао изузеће да ће користити назив "Silberpfeil" (црна стрела) на свим тркама у којим ће Ауди учествовати. Међутим, после тога, бренд Хорх, остаје заувек успаван. Веза са Трабантом Током Другог светског рата, фабрика је претрпела велику штету од бомбардовања. Касније, кад су совјетске снаге заузеле подручје, она је постала део совјетског сектора подељене Немачке 1945. године, а касније је постао део Источне Немачке. Хорх П240 (Sachsenring) кабриолет (1956) Стара Хорх фабрика је између 1955-1958, произвела аутомобил Хорх П240, са 6-цилиндричним мотором који је био веома цењен у то време. Бивши Хорх и Ауди у Цвикау су уједињени 1958. године, а нови бренд, Sachsenring, у оквиру Источно Немачке корпорације ИФА је рођен. Након уједињења 1958., модел П240 је преименован у Сахзенринг П240. Као што је Совјетска Управа необјашњиво забранила извоз модела П240, тако је економска администрација Источне Немачке одлучила да заустави производњу возила. ИФА такође производи први Трабант П-50 1957. године.[3] Погоне ауто индустрије у Цвикау 1991. године је купио Фолксваген, и ефикасно вратио његову повезаност са Аудијем. Детаљније: Трабант Ретки колекционарски примерци Редак примерак модела Хорх 853А Спорт кабриолет из 1937. године, у оригиналном нерепарираном стању, продат је 24. јуна 2006. године на аукцији у Кортланду, Њујорку, за $ 299.000.[4] У касним 1930-им, Хорх испоручује ограничен број промотивних марама које носе Хорх лого. Шаљу се само најбогатијим возачима, највећим љубитељима аутомобила из предратне аутомобилске ере. Међутим, ту је и степен контроверзе у вези са овим марамама јер су обично биле тражене међу високим члановима СС. Хорх модели Тип Година производње Цилиндри Запремина Снага Макс. брзина 4-15 ПС 1900–1903 2 цилиндрични мотор 2,9-3,7 kW 60 км/ч 10-16 ПС 1902–1904 2 цилиндрични мотор 7,4-8,8 kW 62 км/ч 22-30 ПС 1903 4 цилиндрични мотор 2.725 cm³ 16,2-18,4 kW 14-20 ПС 1905–1910 4 цилиндрични мотор 2.270 cm³ 10,3-12,5 kW 18/25 ПС 1904–1909 4 цилиндрични мотор 2.725 cm³ 16,2 kW 23/50 ПС 1905–1910 4 цилиндрични мотор 5.800 cm³ 29 kW 100 км/ч 26/65 ПС 1907–1910 6 цилиндрични мотор 7.800 cm³ 44 kW 120 км/ч 25/60 ПС 1909–1914 4 цилиндрични мотор 6.395 cm³ 40 kW 110 км/ч 10/30 ПС 1910–1911 4 цилиндрични мотор 2.660 cm³ 18,4 kW K (12/30 ПС) 1910–1911 4 цилиндрични мотор 3.177 cm³ 20,6 kW 75 км/ч 15/30 ПС 1910–1914 4 цилиндрични мотор 2.608 cm³ 22 kW 80 км/ч Х (17/45 ПС) 1910–1919 4 цилиндрични мотор 4.240 cm³ 33 kW 6/18 ПС 1911–1920 4 цилиндрични мотор 1.588 cm³ 13,2 kW 8/24 ПС 1911–1922 4 цилиндрични мотор 2.080 cm³ 17,6 kW 70 км/ч O (14/40 ПС) 1912–1922 4 цилиндрични мотор 3.560 cm³ 29 kW 90 км/ч Пони (5/14 ПС) 1914 4 цилиндрични мотор 1.300 cm³ 11 kW 25/60 ПС 1914–1920 4 цилиндрични мотор 6.395 cm³ 44 kW 110 км/ч 18/50 ПС 1914–1922 4 цилиндрични мотор 4.710 cm³ 40 kW (55 КС) 100 км/ч S (33/80 ПС) 1914–1922 4 цилиндрични мотор 8.494 cm³ 59 kW 10 M 20 (10/35 ПС) 1922–1924 4 цилиндрични мотор 2.612 cm³ 25,7 kW 80 км/ч 10 M 25 (10/50 ПС) 1924–1926 4 цилиндрични мотор 2.612 cm³ 37 kW 95 км/ч 8 тип 303/304 (12/60 КС) 1926–1927 8 цилиндрични мотор 3.132 cm³ 44 kW 100 км/ч 8 тип 305/306 (13/65 КС) 1927–1928 8 цилиндрични мотор 3.378 cm³ 48 kW 100 км/ч 8 тип 350/375/400/405 (16/80 ПС) 1928–1931 8 цилиндрични мотор 3.950 cm³ 59 kW 100 км/ч 8 3 лит. тип 430 1931–1932 8 цилиндрични мотор 3.009-3,137 cm³ 48 kW (65 КС) 100 км/ч 8 4 лтр. тип 410/440/710 1931–1933 8 цилиндрични мотор 4.014 cm³ 59 kW (80 КС) 100-110 км/ч 8 4,5 лтр. тип 420/450/470/720/750/750Б 1931–1935 8 цилиндрични мотор 4.517 cm³ 66 kW (90 КС) 115 км/ч 8 5 лтр. тип 480/500/500A/500Б/780/780Б 1931–1935 straight-8 4.944 cm³ 74 kW (100 КС) 120-125 км/ч 12 6 лтр. тип 600/670 1931–1934 В12 6.021 cm³ 88 kW (120 КС) 130-140 км/ч 830 1933–1934 В8 3.004 cm³ 51 kW (70 КС) 110-115 км/ч 830Б 1935 В8 3.250 cm³ 51 kW (70 КС) 115 км/ч 830Бк/830БЛ 1935–1936 В8 3.517 cm³ 55 kW (75 КС) 115-120 км/ч 850/850 Спорт 1935–1937 8 цилиндрични мотор 4.944 cm³ 74 kW (100 КС) 125-130 км/ч 830БЛ/930В 1937–1938 В8 3.517