Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Alle HOrch automobile 1900-1945 - geschichte und typologie einer deutschen luxusmarke vergangener jahrzehnte Odlično očuvano, veliki format, tvrd povez Хорх С Википедије, слободне енциклопедије Хорх АГ BSG-ZSG Horch.png Врста Деоничарско друштво Делатност Аутомобилска индустрија Основано 1904. Оснивачи Аугуст Хорх Седиште Цвикау, Немачка Производи Аутомобили Хорх (нем. Horch) је немачки произвођач аутомобила са седиштем у Цвикауу с почетка двадесетог века. Садржај 1 Историја 2 Рани модели 3 Спој са Аудијем 4 Ауто унион 5 Веза са Трабантом 6 Ретки колекционарски примерци 7 Хорх модели 8 Хорх модели по години производње 9 Литература 10 Референце 11 Спољашње везе Историја Аугуст Хорх у својим колима (1908) Хорх Хауба (1924) Хорх 670, 12-цилиндрични луксузни кабриолет (1932) Хорх 930 V фетон (1939) Компанију су основали Аугуст Хорх и његов први пословни партнер Сали Херц 14. новембра 1899. у Еренфелду, Келн.[1] Аугуст Хорх је претходно био руководилац производње код Карла Бенца. Три године касније, 1902. године преселио је компанију у Рајхенбах им Фогтланд. 10. маја 1904. године основао је Horch & Cie. Motorwagenwerke AG, акционарско друштво у Цвикау (Саксонија). Град Цвикау је био главни град југозападне Сакон жупаније и један од индустријских центара Саксоније у то време. Након проблема са Хорховим финансијским директором, Аугуст Хорх основао другу компанију, 16. јула 1909, August Horch Automobilwerke GmbH у Цвикау. Међутим убрзо је морао да промените име фирме јер Хорх је био већ регистровани бренд на који он није имао право. Дана 25. априла 1910. године је регистровао компанију Audi Automobilwerke у регистарском суду у Цвикау. Ауди је латински превод немачког глагола "хорх", што значи "слушати". Ауди име је предложено од стране сина једног од његовог пословног партнера из Цвикауа.[2] Године 1932. су обједињена оба предузећа из Цвикауа (Хорх и Ауди) са компанијама Zschopauer Motorenwerke J. S. Rasmussen (ДКВ бренд) и Вандерер те тако настаје корпорација Ауто унион, Саксонија. Рани модели Компанија је првобитно почела са производњом модела 5 хп (3,7 kW; 5,1 КС) и 10 хп (7,5 kW; 10 КС), са двоцилиндричним аутомобилским мотором аутомобилес у Келну 1901. године. Први Хорхов аутомобил је био 4,5 хп (3.4 kW; 4,6 КС), са блоком мотора од легуре, што је било јединствено достигнуће у то време. Имао отворену каросерију, са осветљењем које су пружале лампе са свећама у њима. За разлику од моћних аутомобила у каснијим годинама, први Хорх једва постизао максималну брзину од 32 км/ч. Користио је квачило са трењем и погонску осовину за пренос снаге на точкове што је било значајно у то врема. Фирма убрзо запада у финансијске проблеме, што није изненађење обзиром на пионирски посао производње аутомобила у то време. Хорх је морао да тражи нове партнере. У марту 1902. године, Аугуст Хорх производи 20 хп (15 kW; 20 КС) четвороцилиндрични аутомобил у свом погона у Рајхенбах им Фогтланд. Хорх аутомобили су у то време сматрани напреднији и бољи од оних које је онда производио Мерцедес Бенз. До 1903. године, Хорх је производио аутомобиле са мотором са четири цилиндра. У марту наредне године, он је представио свој нови ауто на сајму у Франкфурту. Аугуст Хорх је 1904. године развио први шестоцилиндрични мотор, који се појавио 1907. Мориц Шес, космополита из Берлина, био је главни акционар компаније Хорх 1920. године. Он је успео да изгради Хорх бренд као веома пожељан увођењем уметности у рекламирању њихових производа. Пол Дајмлер је 1923. године радио за Хорх као главни инжењер за моторе са 8 цилиндара, које су касније први увели у серијску производњу. Спој са Аудијем Године 1909., надзорни одбор (немачки еквивалент Управног одбора) корпорације избацио је Хорха из фирме. Хорх је 25. априла 1910. основао Audiwerke GmbH. Име је решење правног спора са својом старом компанијом око коришћења бренда Хорх и паметном игром речи (Ауди је буквално латински превод старо немачког хорх, што је императив глагола "слушати"). У 1928, компанију је купио Јирген Скафте Расмусен, власник ДКВ (на немачком Dampfkraftwagen, или возила са парним машинама), који је исте године купио и остке америчког произвођача аутомобила Рикенбекер. Рикенбекер поседовао опрему коју је укључио у своју производњу мотора са осам цилиндара. Ауто унион Ауто унион тип Ц (1936) Четири ауто произвођача Хорх, Ауди, ДКВ и Вандерер су се 29. јуна 1932. године, спојили формирајући Auto Union AG, Кемниц. Садашњи Ауди свој лого са четири прстена је преузео са логотипа Ауто униона, који представљао спајање ових четири компанија. Током 1930-их, Хорх је представио нову линију мањих и јефтинијих, али ипак пристојних, В8 аутомобила. Године 1936., Хорх је представио у Цвикауу 25,000-ти 8-цилиндрични луксузни аутомобил. Ауто унион Гранд При Рејсинг аутомобили тип А до Д, развијени су и изграђен од стране специјалисте тркачког одељења Хорха који су радили у Цвикау између 1933. и 1939. године. Ауто унион аутомобили су освојила 25 трка између 1935. и 1937. године, које су возили Ернст фон Делиус, Тацио Нуволари Бернд Роземајер, Ханс Штук и Ахил Варзи. Путничк ауто високе класе немачког Вермахта тип Хорх 108 (1942) Ауто унион је постао главни испоручилац возила за немачки Вермахт, као што су стандардни путнички аутомобили високе класе (Хорх 108), средње класе (Хорх 901 и Вандерер 901) и полу гусеничара Сд.Кфз. 11. Цивилна производња је обустављена након марта 1940. године. После рата Auto Union AG у Кемницу је распуштен и у Инголштату, Западна Немачка, основан је нови Auto Union GmbH, где се наставила производња цивилних аутомобила. Због распрострањеног сиромаштва у послератној Немачкој, је произведено само мали број ДКВ аутомобила са двоцилиндричним мотором. Ауто унион је купио 1964. године Фолксваген, те је поново уведен стари бренд Ауди, са својим новим моделом Ауди Ф103. Дајмлер-Бенц је задржала права на бренд Хорх све до средине 1980-их. Дајмлер-Бенз је потом пребацио права за име Хорх на Ауди који заузврат потписао изузеће да ће користити назив "Silberpfeil" (црна стрела) на свим тркама у којим ће Ауди учествовати. Међутим, после тога, бренд Хорх, остаје заувек успаван. Веза са Трабантом Током Другог светског рата, фабрика је претрпела велику штету од бомбардовања. Касније, кад су совјетске снаге заузеле подручје, она је постала део совјетског сектора подељене Немачке 1945. године, а касније је постао део Источне Немачке. Хорх П240 (Sachsenring) кабриолет (1956) Стара Хорх фабрика је између 1955-1958, произвела аутомобил Хорх П240, са 6-цилиндричним мотором који је био веома цењен у то време. Бивши Хорх и Ауди у Цвикау су уједињени 1958. године, а нови бренд, Sachsenring, у оквиру Источно Немачке корпорације ИФА је рођен. Након уједињења 1958., модел П240 је преименован у Сахзенринг П240. Као што је Совјетска Управа необјашњиво забранила извоз модела П240, тако је економска администрација Источне Немачке одлучила да заустави производњу возила. ИФА такође производи први Трабант П-50 1957. године.[3] Погоне ауто индустрије у Цвикау 1991. године је купио Фолксваген, и ефикасно вратио његову повезаност са Аудијем. Детаљније: Трабант Ретки колекционарски примерци Редак примерак модела Хорх 853А Спорт кабриолет из 1937. године, у оригиналном нерепарираном стању, продат је 24. јуна 2006. године на аукцији у Кортланду, Њујорку, за $ 299.000.[4] У касним 1930-им, Хорх испоручује ограничен број промотивних марама које носе Хорх лого. Шаљу се само најбогатијим возачима, највећим љубитељима аутомобила из предратне аутомобилске ере. Међутим, ту је и степен контроверзе у вези са овим марамама јер су обично биле тражене међу високим члановима СС. Хорх модели Тип Година производње Цилиндри Запремина Снага Макс. брзина 4-15 ПС 1900–1903 2 цилиндрични мотор 2,9-3,7 kW 60 км/ч 10-16 ПС 1902–1904 2 цилиндрични мотор 7,4-8,8 kW 62 км/ч 22-30 ПС 1903 4 цилиндрични мотор 2.725 cm³ 16,2-18,4 kW 14-20 ПС 1905–1910 4 цилиндрични мотор 2.270 cm³ 10,3-12,5 kW 18/25 ПС 1904–1909 4 цилиндрични мотор 2.725 cm³ 16,2 kW 23/50 ПС 1905–1910 4 цилиндрични мотор 5.800 cm³ 29 kW 100 км/ч 26/65 ПС 1907–1910 6 цилиндрични мотор 7.800 cm³ 44 kW 120 км/ч 25/60 ПС 1909–1914 4 цилиндрични мотор 6.395 cm³ 40 kW 110 км/ч 10/30 ПС 1910–1911 4 цилиндрични мотор 2.660 cm³ 18,4 kW K (12/30 ПС) 1910–1911 4 цилиндрични мотор 3.177 cm³ 20,6 kW 75 км/ч 15/30 ПС 1910–1914 4 цилиндрични мотор 2.608 cm³ 22 kW 80 км/ч Х (17/45 ПС) 1910–1919 4 цилиндрични мотор 4.240 cm³ 33 kW 6/18 ПС 1911–1920 4 цилиндрични мотор 1.588 cm³ 13,2 kW 8/24 ПС 1911–1922 4 цилиндрични мотор 2.080 cm³ 17,6 kW 70 км/ч O (14/40 ПС) 1912–1922 4 цилиндрични мотор 3.560 cm³ 29 kW 90 км/ч Пони (5/14 ПС) 1914 4 цилиндрични мотор 1.300 cm³ 11 kW 25/60 ПС 1914–1920 4 цилиндрични мотор 6.395 cm³ 44 kW 110 км/ч 18/50 ПС 1914–1922 4 цилиндрични мотор 4.710 cm³ 40 kW (55 КС) 100 км/ч S (33/80 ПС) 1914–1922 4 цилиндрични мотор 8.494 cm³ 59 kW 10 M 20 (10/35 ПС) 1922–1924 4 цилиндрични мотор 2.612 cm³ 25,7 kW 80 км/ч 10 M 25 (10/50 ПС) 1924–1926 4 цилиндрични мотор 2.612 cm³ 37 kW 95 км/ч 8 тип 303/304 (12/60 КС) 1926–1927 8 цилиндрични мотор 3.132 cm³ 44 kW 100 км/ч 8 тип 305/306 (13/65 КС) 1927–1928 8 цилиндрични мотор 3.378 cm³ 48 kW 100 км/ч 8 тип 350/375/400/405 (16/80 ПС) 1928–1931 8 цилиндрични мотор 3.950 cm³ 59 kW 100 км/ч 8 3 лит. тип 430 1931–1932 8 цилиндрични мотор 3.009-3,137 cm³ 48 kW (65 КС) 100 км/ч 8 4 лтр. тип 410/440/710 1931–1933 8 цилиндрични мотор 4.014 cm³ 59 kW (80 КС) 100-110 км/ч 8 4,5 лтр. тип 420/450/470/720/750/750Б 1931–1935 8 цилиндрични мотор 4.517 cm³ 66 kW (90 КС) 115 км/ч 8 5 лтр. тип 480/500/500A/500Б/780/780Б 1931–1935 straight-8 4.944 cm³ 74 kW (100 КС) 120-125 км/ч 12 6 лтр. тип 600/670 1931–1934 В12 6.021 cm³ 88 kW (120 КС) 130-140 км/ч 830 1933–1934 В8 3.004 cm³ 51 kW (70 КС) 110-115 км/ч 830Б 1935 В8 3.250 cm³ 51 kW (70 КС) 115 км/ч 830Бк/830БЛ 1935–1936 В8 3.517 cm³ 55 kW (75 КС) 115-120 км/ч 850/850 Спорт 1935–1937 8 цилиндрични мотор 4.944 cm³ 74 kW (100 КС) 125-130 км/ч 830БЛ/930В 1937–1938 В8 3.517

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, tvrd povez, veći format Gary Kielhofner, preko 750 stranica, okupaciona radna terapija Kielhofner Gary (ed.) Research in Occupational Therapy: Methods of Inquiry for Enhancing Practice Файл формата PDF размером 6,86 МБ Добавлен пользователем melrous 04.06.20 13:20 Отредактирован 04.06.20 14:14 Kielhofner Gary (ed.) Research in Occupational Therapy: Methods of Inquiry for Enhancing Practice F.A. Davis Company, 2006. — 752 p. — ISBN 978-0803615250. With an international team of expert contributors, renowned author Gary Kielhofner has put together a comprehensive research methodologies text that bridges the gap between theorists and practitioners. Emphasis is placed on the relevance and logic of research to provide a practical, demystified approach for graduate students and clinicians to shape their practice. It covers all the key topics that should be covered in OT courses related to research and evidence-based practice, including qualitative and quantitative designs, thus sparing instructors of having to adopt two or three separate books to cover this in-depth coursework. The Nature and Scope of Inquiry in a Practice Profession Quantitative Designs Quantitative Measurement Statistical Analysis Qualitative Methods Other Design Approaches Conducting Inquiry Enhancing Practice Through Inquiry Evidence-Based Practice Fizikalna medicina i rehabilitacija ENG slika 1Fizikalna medicina i rehabilitacija ENG slika 2Fizikalna medicina i rehabilitacija Okupaciona terapija je socio-zdravstvena profesija usmerena na klijenta koja se bavi promovisanjem zdravlja i blagostanja kroz okupaciju. Često, život zna da bude nepredvidiv i neočekivano pred ljude postavlja određene barijere koje ih onemogućuju u sprovođenju svakodnevnih, a zapravo najbitnijih životnih aktivnosti. Ove aktivnosti nazivamo okupacije. Okupacije se odnose na svakodnevne aktivnosti koje osobe obavljaju, kojima ispunjavaju vreme i koje daju značenje i svrhu njihovom životu. Primarni cilj okupacione terapije je da omogući ljudima da učestvuju u aktivnostima svakodnevnog života. Okupacioni terapeuti postižu ovaj cilj radeći sa ljudima i zajednicama kako bi poboljšali njihovu sposobnost da se uključe u okupacije koje žele, koje su im potrebne ili se od njih očekuje da ih obavljaju. Takođe okupacioni terapeuti modifikuju okupacije ili okruženja kako bi podržali okupacionu uključenost. Za razliku od svih drugih vrsta terapija, okupacioni terapeut sagledava sve aspekte svog klijenta, ostvaruje sa njim partnerski odnos na kojem se temelji dalji rad na razvoju onih sposobnosti koje omogućavaju izvršavanje aktivnosti koje su klijentu bitne. OSNOVNI CILJ STUDIJSKOG PROGRAMA Osnovni cilj studijskog programa je sticanje opštih i specifičnih znanja iz oblasti okupacione terapije, usvajanje veština neophodnih za realizaciju praktičnih aktivnosti, kao i razvijanje profesionalnog pristupa prema radu uz uvažavanje najviših etičkih standarda. Studijski program putem savremenog akademskog obrazovanja, pruža sticanje adekvatnih kompetencija budućih terapeuta, neophodnih za nastavak školovanja na višem akademskom nivou obrazovanja – master studije. ISHOD STUDIJSKOG PROGRAMA Savremena vizija Okupacione terapije zasniva se na stvaranju novog i unapređenju postojećeg okruženja u kome će osobe sa različitim mogućnostima / sposobnostima živeti dostojanstveno. Savremeno koncipirana okupaciona terapija pomera težište sa smanjenja poremećaja ka prevenciji hendikepa i pružanju mogućnosti široke participacije, jer ako u bilo kom trenutku u nečijem životu (na rođenju ili kasnije), dođe do bolesti, povrede ili invaliditeta i spreči osobu da efikasno i nezavisno funkcioniše u jednoj ili više okupacionih oblasti, okupaciona terapija pruža intervenciju koja pomaže u vraćanju funkcije, održavanju nivoa funkcionisanja, i/ili prevenciji očekivanih deficita do kojih može da dođe. Profesija okupacionog terapeuta i jeste da pomogne svojim korisnicima da uspešnije, funkcionalnije i nezavisnije učestvuju u životu. Takođe, kako dostignuća mnogih nauka, a posebno medicinske, utiču na povećanje kvaliteta života baby boomer population uloga okupacionog terapeuta postaje sve značajnija i to u pravcu pružanja pomoći i podrške da razvijaju strategije za što lakše i efikasnije obavljanje dnevnih aktivnosti i dostizanje optimalne nezavisnosti. DA LI ĆU SE SA PRAKTIČNIM DELOM PROFESIJE PRVI PUT SUSRESTI TEK NAKON STUDIJA? Ne, student se sa praktičnim delom profesije susreće u toku studija, jer se na studijskom programu posebna pažnja posvećuje vežbama na kojima studenti povezuju stečeno teorijsko znanje sa praktičnim aktivnostima i stiču veštine neophodne za uspešno obavljanje profesije diplomiranog terapeuta. Poseban cilj studijskog programa je razvoj kritičkog mišljenja i kreativnosti studenata koji su neophodni za efikasan rad. Vrednost kritičkog i kreativnog razmišljanja posebno dolazi do izražaja u uspostavljanju poverenja klijenata. Stručna praksa i praktičan rad moći će da se realizuju u nekoj od navedenih ustanova u zavisnosti od studijskog programa, trenutnih kapaciteta navedenih ustanova i želje studenta: Centar za ranu dijagnostiku i terapiju dece sa oštećenjem sluha “Dečija kuća” Centar za sluh i govor – KCS Logopedska ordinacija “Logomedika” Predškolske ustanove grada Beograda Osnovne škole grada Beograda KOJE ZVANJE DOBIJAJU DIPLOMIRANI STUDENTI? Studijski program je iz polja društveno-humanističkih nauka, oblast specijalne edukacije i rehabilitacije. Studenti dobijaju zvanje diplomirani terapeut, koje je definisano Pravilnikom o listi stručnih, akademskih i naučnih naziva (“Službeni glasnik RS”, br. 76/05, 100/07, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 i 68/15). Skraćeni naziv je dipl. terap. GDE SVE DIPLOMIRANI TERAPEUTI MOGU DA RADE? Diplomirani terapeuti se osposobljavaju da primenjuju znanja iz oblasti okupacione terapije u domovima zdravlja, bolnicama, centrima za medicinsku rehabilitaciju, neurološkim i psihijatrijskim klinikama i odeljenjima, klinikama ambulantnog tipa, zatim u zavodima za habilitaciju i rehabilitaciju dece i omladine ometene u razvoju, zavodima za rehabilitaciju, banjama i klimatskim lečilištima, ustanovama za mentalno zdravlje i gerijatrijskim ustanovama, domovima za decu, domovima i centrima za stara lica, dnevnim boravcima, centrima za hronične bolesnike, domovima za invalidna lica, rezidencijalnim centrima za stara lica, zavodima za profesionalno osposobljavanje i ostalim oblicima zaštite na lokalnom nivou, vaspitno-obrazovnim ustanovama, zatvorskim ustanovama (centrima za maloletničku delinkvenciju, okružnim zatvorima), velikim radnim organizacijama proizvodnog i/ili neproizvodnog tipa, privatnoj praksi (rad na programima prevencije, planiranje odlaska u penziju, prilagođavanje poslova, prilagođavanje radnog mesta, prilagođavanje stambenih uslova) i nevladinim organizacijama. Pored toga, studenti su osposobljeni za timski rad i rad u interkulturnom okruženju sa poznavanjem i uvažavanjem kulturoloških razlika. DA LI U SRBIJI IMA POSLA ZA OKUPACIONE TERAPEUTE? Zavodi za statistiku rada na evropskom, pa i svetskom nivou, predviđaju da će potreba zapošljavanja okupacionih terapeuta rasti mnogo brže od proseka, više od 29%, čime se stvaraju uslovi za najmanjnje 32,800 novih radnih mesta pre 2022. godine. Koncepcija studijskog programa obuhvata raznorodne aktivnosti usmerene na sve uzraste, što buduće okupacione terapeute kvalifikuje za rad sa svim uzrasnim grupama u raznorodnim oblastima i institucijama koje su u sistemu socijalne i medicinske zaštite, ali i u vaspitno obrazovnim i institucijama pravosuđa, radnim organizacijama, nevladinom sektoru i kao samostalni profesionalci u okviru privatne delatnosti. a rukuje stručno osoblje Okupaciona terapija se fokusira na procenu i poboljšanje funkcionalne sposobnosti osobe i na to kako pojedinac koristi fine motoričke i kognitivne veštine za obavljanje za njega korisnih zadataka. Dakle, diplomirani terapeuti pomažu svojim klijentima/pacijentima u obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti i zadataka. Biti diplomirani terapeut veoma je izazovna i dinamična profesija. Diplomirani terapeut svojom profesijom donosi veliku razliku u životima ljudi (dece, mladih i starih), jer im pomaže da razviju praktične strategije i daje im samostalnost da rade ono što žele dok istovremeno uče da se prevazilaze svoje fizičke, mentalne i/ili socijalne barijere. Klijentima/pacijentima koji se oporavljaju od povreda ili imaju razvojne ili kognitivne smetnje koje utiču na njihove motoričke veštine, emocije ili ponašanje, diplomirani terapeut pomaže u nezavisnosti, poboljšanju životnih veština i razvijanju sposobnosti da obavljaju svakodnevne aktivnosti. Radi sa ljudima svih starosnih grupa na prevazilaženju fizičkih prepreka, bolesti ili razvojnih smetnji i poremećaja sa ciljem unapređivanja kvaliteta života klijenata/pacijenata i njihovih porodica. Segmenti okupacione terapije mogu biti realizovani u određenoj instituciji ili ordinaciji diplomiranog terapeuta, međutim veliki deo terapije izvodi se u klijentovom/pacijentovom domu ili radnom okruženju. Razlog za to je što okupaciona terapija stavlja snažni naglasak na praktične aspekte pomaganja pojedincima kroz holistički, celokupan pristup svakom pojedincu. Diplomirani terapeut vrši opservaciju načina obavljanja zadataka od strane klijenata/pacijenata, postavlja pitanja i pregleda anamnestičke podatke na osnovu kojih vrši procenu i potrebe klijenta/pacijenta, pravi plan terapije za klijente/pacijente, određuje vrste aktivnosti i specifične ciljeve koje treba ispuniti, pomaže osobama sa raznim poteškoćama u obavljanju različitih zadataka, poput pomaganja starijoj osobi sa lošom memorijom da koristi računar ili vođenja deteta sa autizmom u igrama, demonstrira vežbe koje mogu pomoći ublažavanju bolova ljudima koji imaju hronična stanja, procenjuje klijentov/pacijentov dom ili radno mesto i utvrđuje na koji način se mo

Detalji predmeta Stanje Polovno Biografija Uredi Rođen je 3. novembra 1948. godine u Leskovcu u staroj građanskoj porodici od oca Vladimira i majke Vere.[2] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nišu, diplomirao (24. novembra 1970) na Višoj pedagoškoj školi u Nišu srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a 1994, u Prištini, na Filozofskom fakultetu na Odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik stekao diplomu profesora književnosti. Bio je novinar „Narodnih novina“[3] u Nišu (1971—1977) i glavni i odgovorni urednik IP „Gradina“ (1989 – 1994), kada postaje profesor u Srednjoj muzičkoj školi, pa direktor Umetničke škole u Nišu. Bio je imenovan na mesto pomoćnika ministra kulture u Vladi Republike Srbije, ali dužnost nije preuzeo. Potom je direktor Narodne biblioteke u Leskovcu (2002 – 2006) i Narodnog pozorišta u Nišu (2006 – 2009). Sve ovo vreme bio je i urednik sledećih časopisa i listova: Časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradina [4] (1978 - 1989); Časopis za književnost, umetnost i kulturu Osvit[5] (1991 - 1999); List naučni i književni Leskovčanin [6] (1996 - 2001); Srpski list za duhovitost i satiru Leskovačka mućkalica.[7] (2002); Časopis za znanje, verovanje, stvaranje, vrednovanje Uspenja.[8] (2007 - 2009) Elektronski književni časopis Legat [9] (2004 - 2006) Saša Hadži Tančić je bio član Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra. Umro je 15. maja 2014. godine u Nišu. Zbirke pesama Uredi Zapisan svršiće se svet (Gradina, Niš, 1973) Pejzaž s dušom (Naša reč, Leskovac, 1995) Lična smrt[10] Psalmi za 2000 (Grafika „Galeb”, Niš, 2001) Zbirke pripovedaka Uredi Jevrem, sav u smrti, Prosveta, Beograd, 1976. Savršen oblik, Prosveta, Beograd, 1984. Silazak u vreme, Prosveta, Beograd, 1987 Zvezdama povezani, Prosveta/Književne novine, Beograd, 1990. Ivicom, najlepši put, (Svjetlost, Sarajevo, 1990) Galopirajući vojnik, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. Skidanje oklopa, Prosveta, Niš, 1993. Hram u koferu, Prometej, Novi Sad, 1995.[10] Nebeska guberniija, Prosveta, Beograd, 1997. Ratna prestonica, Rad, Beograd, 2007. Kafkin sin, Rad, Beograd, 2008. Lepi grobovi, Tanesi, Beograd, 2010. Saša Hadži Tančiđ je priredio dve zbirke izabranih priča iz svojih ranijih izdanja: Ključ za čudnu bravu, Prosveta, Beograd, 1994; Jevrem, sav u smrti, Povratak Mihaila Stankovića, Živim po receptu, Mesto pod suncem, Slepi Vidoje o Sklapajući oči - iz zbirke JEVREM, SAV U SMRTI Mama i svi ostali troškovi, Nikoga živog od Didovićevih i Dani do Nove godine - iz zbirke MAMA I SVI OSTALI TROŠKOVI Ivicom, najlepši put, Udes, Sekirice, Svadba, Ključ za čudnu bravu, Dunja, Dvoraki, Tužička i Crna bašta - iz zbirke IVICOM, NAJLEPŠI PUT Namere i opredeljenja (pogovor autora u svojstvu priređivača) Povratak u Nais, Glas srpski, Banja Luka, 1997. Povratak u Nais. Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Caričin grad, Osvajanje, Lik za kojim tragam, kao za likom sveta i Kula od lobanja - iz zbirke ZVEZDAMA POVEZANI Karaveštice, Potres, Provera, Osveta, Krtica i Zidari - iz zbirke SILAZAK U VREME Ljubav, Savršen oblik, Galopirajući oblik, Iskušavanje čula, Talog i Hram u koferu - iz zbirke SAVRŠEN OBLIK Kritička samosvest pripovedača (predgovor autora u svojstvu priređivača) Miroljub Joković je priredio izbor: Najlepše priče Saše Hadži Tančića, Raška škola/Tanesi, Beograd, 2012.: Osvajanje, Caričin grad, Lik za kojim tragam kao za likom sveta, Povratak u Nais, Prikazanje anđela u crkvi svetog Pantelejmona nadomak Niša u vreme susretanja srpskog župana Nemanje i nemačkog cara Barbarose, Kula od lobanja, Krstaši, Hram u koferu, Prastari, Pralja i Dugme Pismo – paradigma za smrt velikih priča (predgovor priređivača) Antologije u kojima su objavljene Hadži Tančićeve priče Uredi Barbara Antkoviak: Istraživanja: 28 jugoslovenskih pripovedača (nem. Erkundungen: 28 Jugoslawische Erzähler), izdavač Volk und Welt, Berlin, 1979, 1981.(dva izdanja). str. 331, ASIN: B001NZ2590. Jon Miloš: Vučja nežnost: savremena srpska proza (šved. Vargarnas ömhet : samtida serbisk prosa), издавач Brutus Östlings bokf Symposion, Стокхолм. 1989. ISBN 978-91-7868-157-0. стр. 330. Предраг Палавестра: Књига српске фантастике XII-XX век, том 2, СКЗ Коло 82, књига 542. Београд: 1989. ISBN 978-86-379-0111-2. Miroljub Joković: Najlepše priče srpskih savremenih pisaca, Raška škola, Beograd, (1995). str. 223, ASIN: B0073SR3FM Gordana Jovanović Gorup i Nadežda Obradović: Antologija savremenih srpskih kratkoh priča (engl. The Prince of Fire: An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories), издавач University of Pittsburgh Press. Питсбург. 1998. ISBN 978-0-8229-5661-7. стр. 371.. ISBN 978-0-8229-5661-7. Žaneta Đukić Perišić: Priča i pričanje: Antologija priča nagrađenih Andrićevom nagradom, Glas srpski, Banja Luka. 2001. ISBN 978-86-7119-244-6. стр. 371,.. ISBN 978-86-7119-244-6. Mihajlo Pantić: Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka, Jugoslovenska knjiga. Beograd: 2001. ISBN 978-86-7411-050-8. стр. 265.. ISBN 978-86-7411-050-8. и Архипелаг. Београд: 2008. ISBN 978-86-86933-17-1. str. 303. Goran Maksimović: Antologija niških pripovedača, Prosveta, Niš. 2002. ISBN 978-86-7455-554-5. стр. 294,.. ISBN 978-86-7455-554-5. Milutin Lujo Danojlić U knjigama sve piše: antologija novije srpske priče, Parnas book, Valjevo i Književni atelje MLD. Beograd: 2008. ISBN 978-86-86757-08-1. стр. 187,.. ISBN 978-86-86757-08-1. Dejan Bogojević i Dušan Stojković Zrnca, Antologija najkraće priče na srpskom jeziku, Legenda KD, Čačak. 2011. ISBN 978-86-7784-194-2. стр. 351,.. ISBN 978-86-7784-194-2. Romani Uredi Sveto mesto (Rad, Beograd, 1993) Crvenilo (Prosveta, Beograd, 1995) Karavan Svetog Vlaha (Prosveta, Beograd, 2002) Melanholija (Rad, Beograd, 2006) Ogledi, eseji i studije Uredi Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1979. Paralelni svetovi, Gradina, Niš, 1989. Poetika odloženog kraja, Prosveta, Beograd, 1999. Romani Milivoja Perovića, POND, Leskovac/SIIC, Nip, 2002. Prokletstvo, konačna vedrina, Rad, Beograd, 2002. Povlašćena mesta, Niški kulturni centar, Niš, 2005. Koren, koprena, Fileks, Leskovac, 2006. Iz dubina književnog deka, Niški kulturni centar, Niš, 2007. Šest prozora i horizont, Službeni glasnik, Beograd, 2010. Priređivački rad Uredi KORAK MEĐU TAJNAMA Poezija mladih pesnika Niša; „Gradina“ i Književna omladina Niša, Niš 1980. Stevan Sremac STARO VREME – NOVO ČITANjE: „Gradina“, Niš 1982. Bora Stanković STARO VREME – NOVO ČITANjE; „Gradina“, Niš 1983. NIŠKE PRIPOVETKE STEVANA SREMCA I – III; „Stevan Sremac“, Niš 1995.[11] Branko Miljković PESME O PESMI; „Gradina“, Niš 1996. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE; „Raška“, Beograd 2000. Branko Miljković PROPOVEDANjE LjUBAVI; ARS Centar Umetničke škole - Niški kulturni centar, „Gradina“, Niš 2001. NAJLEPŠE PRIPOVETKE BORISAVA STANKOVIĆA; „Prosveta“, Beograd 2004. Simon Simonović BEZ DATUMA; „Glas srpski“ Grafika, Banja Luka 2005. SRPSKE PRAZNIČNE PRIČE - Časopis „Krajina“, Banja Luka – Beograd; „Art print“ – Beograd 2009. Veljko Milićević NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2009. Svetolik Ranković NAJLEPŠE PRIPOVETKE; „Ariadna“, Beograd 2010. Momo Kapor MALI EKRAN - TV kritike; „Tanesi“, Radio – Televizija Srbije, Beograd 2012. FANTASTIČNA ZOOLOGIJA - Srpske pripovedne proze 20. veka; „Službeni glasnik“, Beograd 2012. Kritika o delu Saše Hadži Tančića Uredi Čedomir Mirković: Ovoga puta: Leskovac – Jevrem, sav u smrti[12] Hristo Georgijevski: Ispitivanje realnog i fikcijskog plana u pripovetkama Saše Hadži Tančića – Jevrem, sav u smrti, Savršen oblik[13] Marko Nedić: Pripovedačka proza u posleratnoj srpskoj književnosti – Skica za pregled[14] Snežana Brajović: Mlađi srpski prozaisti – Jevrem, sav u smrti)[15] Dušan Stošić: Apokrifna jevanđelja Saše Hadži Tančića Arhaično, sveto, demonsko, tragično; Lakanpres, Beograd 2001. Marijana Milošević: „Čežnja za putovanjima“ – Karavan svetog Vlaha[16] Slađana Ilić: Reinterpretacija istorije i književne tradicije – Karavan svetog Vlaha[17] Dragan Tasić: Saša Hadži Tančić i nestvarni grad[18] Jovan Pejčić: Što vidiš, napiši u knjigu – Zapisan svršiće se svet[19] Staniša Veličković: „Meditativna proza“ – Sveto mesto[20] Ana Radin: „Vampir u srpskoj prozi XX veka“ – Jevrem, sav u smrti[21] Nagrade Uredi Nagrada Oslobođenje grada Niša - 1976.[22] Nagrada Samoupravne interesne zajednice Niš - 1989.[23] Nagrada Lazar Vučković književnog časopisa “Stremljenja“ - 1991.[24] Andrićeva nagrada - 1991.[25] Nagrada Kulturno – prosvetne zajednice Niš - 1994.[26] Zlatna plaketa „Žak Konfino“ - 2003.[27] Ramonda Serbika - Nagrada Književne kolonije „Sićevo“ - 2005.[28] Zlatno slovo - Nagrada književnog časopisa „AKT“ - 2009.[29] Veljkova golubica - Nagrada Gradske biblioteke iz Sombora - 2013.[30] Reference Uredi „In memoriam: Saša Hadži Tančić”. juznevesti.com. Pristupljeno 28. 1. 2022. Po ocu potiče od Adžijskih, a po majci od Papirovih. Niške dnevne novine Izdavač IP „Gradina” Niš Izdavač Novinsko preduzeće „Naša reč” Lesgovac. Časopis je neredovno izlazio od maja/juna 1991. do oktobra 1999[mrtva veza], kada je izašao zadnji broj - dvobroj 23/24. Izdavač IP „Leskovčanin[mrtva veza]” Izdavač POND Leskovac, Pbjavljena su samo dava broja, broj 1 i broj 2 Izdavač FILEX Leskovac[mrtva veza] „Izdavač Narodna biblioteka „Radoje Domanović” Leskovac”. Arhivirano iz originala na datum 25. 1. 2014. Pristupljen

Detalji predmeta Stanje Polovno Slovenski biografski leksikon Zupančič Mirko, dramatik in literarni zgodovinar, r. 4. marca 1925 v Borovnici peku Matiju in Mariji r. Brus, živi v Ljubljani. V Lj. je obiskoval 1936–44 real. gimn. (I. in III. drž.), 1946 maturiral. 1946/7 je štud. medicino (1948 bil v vojski) in od 1949 svetovno književnost na Fil. fak. v Lj., 1957 diplomiral. 1969 je doktoriral z dis: Predromantični elementi v nem. literarnih prvencih A. T. Linharta (odl. obj. Zbornik za slavistiku, Novi Sad, 1970) na Fil. fak. v Zgbu. Bil je igralec 1949–59 Mest. gl. (zunanji sodel. do 1962; hkrati 1957/8 pomožni asist. na odd. za svet. knjiž. Fil. fak.), 1959–62 direktor zal. Prosvetni servis, od 1962 na AIU asistent za zgod. gledališča, od 1964 asist. za zgod. drame, od 1965 docent, od 1971 izr. in od 1977 redni prof; od 1970 predstojnik dramatur. odd. AIU, 1970–2 prorektor AIU; 1989 upokojen. – Član Društva slov. pisateljev je od 1962. Napisal je igre: pravljica za odrasle Od jutra do jutra (Beseda 1952/3; neupriz.); kot možno pobudo za nastanek te igre omenja J. Koruza (Slov. knjiž. 1945–65, II, 1967, 88) dramo C. A. Pugeta Srečni dnevi. Dramska kronika o življ. in ginevanju sod. meščanov Situacije (obj. GL Slov. ljud. gled. v Celju 1958/9, št. 1; upriz. isto gled. 1959; oceni: M. Mikeln, DEn 1959, št. 11; V. Predan, LdP 1959, št. 70). Igra v 2 delih Rombino, žalostni klovn (obj. 1960, upriz. Mest. gl. 1960; prim. D. Moravec, GL 1959/60, 149–51; ocene: H. Grün, NRazgl 1960, 317; V. Predan, LDk 1960, št. 80; F. Vurnik, NSd 1961, 566–7), s katero se je iz realist. sedanjosti umaknil v alegorično splošnost. Ključna lika Rombino in Kolombina sta povzeta po commedii dell'arte, glavna nit te moralitetno usmerjene igre pa je, kako preprosti dobri človek išče idealno družbo. Z meščan. dramo v 3 dej. Hiša na robu mesta (NSd 1962, upriz. lj. Drama 1962; prim. L. Filipič, GL 1961/2, 148–54; ocene: V. Kralj, NSd 1962, 561–4; V. Predan, NRazgl 1962, 75; J. Vidmar, Delo 1962, št. 44) se je vrnil v sodobnost. To družbenokritično dramo je mogoče povezati s klas. primeri realist. dramatike ibsenskega tipa. Kot farsa bi bila upravičeno podnaslovljena igra Dolina neštetih radosti (upriz. lj. Drama 1965; prim. B. Štih, GL 1964/5, 262–4; ocene: V. Bartol, PDk 1965, št. 47; A. Inkret, Tribuna 1965, št. 4; L. Kralj, Problemi 1965, 262–8; V. Predan, NRazgl 1965, 122; J. Vidmar, Delo 1965, št. 49; obj. Problemi 1968), ki nedvomno izhaja iz Cankarjevega Pohujšanja v dolini šentflorjanski. Z grotesk. slikami skuša podati moralno podobo sod. slov. družbe. Drami Hiša … in Dolina … sta bili skupaj obj. tudi knjižno (1971, spr. beseda V. Predan; ocena M. Schmidt, Sd 1973, 208–12). Igra iz življenja in domišljije Iz take smo snovi kot krajnski komedijanti (Problemi 1976; upriz. Mest. gl. v Lj. 1977; prim. M. Kreft, GL 1977/8, 5–7; ocene: A. Inkret, Stop 1977, št. 40; J. Javoršek, Delo 1977, št. 222; B. Štih, Dnevnik 1977, št. 268; B. Trekman, NRazgl 1977, 527) že z naslovom (Shakespeare, B. Kreft) nakazuje tematiko: gre za igro o(b) pripravljanju amater. predstave Linhartove komedije Ta veseli dan ali Matiček se ženi. Po znani grški temi je napisal tragedijo Elektrino maščevanje (Sd 1988; upriz. Mest. gl. 1988; prim. A. Predan in T. Toporišič, GL 1988/9, sept.; ocene: A. Inkret, Delo 1988, št. 228; R. Šuklje, Dnevnik 1988, št. 267; A. Berger, NRazgl 1988, 606). Z-evo dramatiko, v kateri sta očitni etična naravnanost in čustvena prizadetost, J. Koruza (Slov. književnost 1945–1965, II, 1967) ustrezno uvršča v sentimentalno-humanistični realizem. – Doslej je prevedena drama Dům na okraji města (Praga 1964, prev. O. Bartošková in M. Koliášová) ter odlomek Rombino, il clown triste (Il teatro sloveno, Padova 1975, prev. N. Godnič-Godini). V Mest. gl. je 1951–62 oblikoval ok. 50 vlog, npr. Frontin (A.-R. Lesage, Turcaret, 1951), Poljanec (Cankar, Lepa Vida, 1953), Pisar Klikot (S. Grum, Dogodek v mestu Gogi, 1954), San (I. Torkar-B. Fakin, Pisana žoga, 1955), Trepljev (A. P. Čehov, Utva, 1955), Voinov (A. Camus, Pravični ljudje, 1956), Šiškin (M. Gorki, Malomeščani, 1956), Jack Hunter (T. Williams, Tetovirana roža, 1960; prim. seznam vlog v GL 1959/60, 152). Kot pesnik se pojavlja Z. šele od 1979 (NRazgl, Sd). Zbirko Pogovori s Kandidom (1981; oceni: D. Poniž, Teleks 1982, št. 15; S. Simčič, NRazgl 1982, 516) je mogoče označiti kot poetične meditacije oz. variacije na Voltairove junake in situacije v romanu Kandid. Tudi za zbirko Časi (1984, spr. beseda D. Poniž; ocene: A. Debeljak, NRazgl 1984, 580; S. Simčič, Dnevnik 1985, št. 227; V. Predan, Branje po naročilu, 1985, 45–7) je značilen svobodni verz, prevladujejo pa krajše pesniške oblike. Miselna zgoščenost in čustvena neposrednost se družita v pristno in kultivirano moderno liriko. Štev. lit. in predvsem gled. ocene, eseje in razmišljanja je obj. od 1951 v listih: Beseda (1953: O gledališču in kritiki; 1956: Nekaj problemov iz naše lit. sodobnosti), GL Mest. gl. (1952/3: Zapiski med študijem; O Cankarjevi Lepi Vidi), Revija 57 (1957: Prešeren, romantika in modernizem), Perspektive (1960/1: Sod. slov. gled.), DEn (psevd. Miran Ivanc), GL SNG Drama Lj. (1967/8: Linhartova Miss Jenny Love), Dokumenti SGM (1968: Stephanijeva predelava Macbetha), NRazgl, Sd (1984: Oris gled. poetike M. Koruna). Prispeval je spr. besede k dramam v knjigah: W. Shakespeare, Timon Atenski (1964), Beneški trgovec (1972) in Romeo in Julija (1974), D. Smole, Antigona (1972), G. Strniša, Želod (1972), I. Torkar-B. Fakin, Odsevanja (1976), H. Ibsen, Divja račka (1976) in Peer Gynt (1980). Knjižno so izšli: Gledališki zapisi in eseji (1972, spr. beseda T. Kermauner; oceni: A. Inkret, NRazgl 1973, 286; M. Schmidt, Sd 1973, 919–20) z oddelkoma Predstave 1967–71 (ocene lj. Drame) ter Literatura in gledališče (izbor člankov 1951–72), predelana dis. Literarno delo mladega A. T. Linharta (1972; oceni: N. Gaborovič, Dialogi 1973, 847–9; M. Schmidt, Sd 1973, 212), Pogled v dramatiko s poglavjema Bližanje Ibsenu in Poglavja iz Shakespeara (1979; ocene: A. Zorn, NRazgl 1980, 680; J. Marolt, Sd 1981, 106–7; T. Peršak, Primerjalna književnost 1981, št. 1), oris v besedi in sliki Anton Tomaž Linhart (1984). Problematika tragedije (1987; bibl V. Visočnik; ocena: J. Povše, PDk 1988, št. 92) najprej analitično obravnava teorije o tragediji od antike do 20. stol., v 2. delu (August Strindberg in naturalizem) pa se ukvarja z vprašanji moderne tragedije oz. drame. Prev. je polj. igro: Z. Skowrónski in J. Slotwiński, Direktorjev rojstni dan (1958). – Ur. je GL SNG Drama Lj. 1962/3, 1963/4 in knj. 15 let Mest. gl. lj. (1966, z M. Zorkom). - Prim.: osebni podatki; V. Visočnik, biobibl M. Z-a (tipkopis); Moder, SLNP; Repertoar; SGL; ULj III/2; Suvremeni pisci Jsle, Zgb 1966 (s sliko); Ko je ko u Jsli, Bgd 1970; Slov. književnost, 1982; S. Janež, Obzornik 1984, 550–2 (s sliko); Adresar pisaca Jsle, Bgd 1986; A. Lah in M. Kaufman, Slov. igre in scenariji, 1988. – Intervjuja: Teleks 1982, št. 24 (J. Zadnikar); Dnevnik 1985, št. 188 (M. Hostnik, oba s sliko). – Slika: Slov. književnost 1945–65, II, 1967, 91. Lah rođenje tragedije niče fridrih Tragedija je dramska vrsta u stihovima koja se razvila u staroj Grčkoj, postignuvši najveći procvat u V stoljeću pne. Prema Aristotelovu mišljenju (koje je danas uglavnom prihvaćeno) nastala je iz obreda posvećenih bogu Dionizu na taj način što se horovođa u horskim pjesmama odvojio od hora, počeo govoriti samostalne stihove i voditi razgovor s horom. Osnivač tragedije prema grčkoj predaji je Tespis,a najveći su grčki tragičari Eshil (525-456. pne.), koji je dodao drugog glumca, Sofoklo (496-406. pne.), koji je dodao trećeg glumca, i Euripid (485-406. pne.). Naziv "tragedija" potječe od grčkih riječi tragos, jarac, i ode, pjesma, a do njega je došlo vjerovatno zbog toga što su u najstarije vrijeme članovi kora bili zaogrnuti jarčjom kožom, predstavljajući tako mitske pratioce boga Dioniza. Starogrčka tragedija imala je obredni smisao. Njezina je tematika uzeta iz mitova, a u izvedbi hor igra važnu ulogu. Izvodili su je posebno odjeveni glumci koji su nosili maske. Njezini su glavni dijelovi bili prolog (prema grč. prologos, riječ-govor na početku, predgovor), zatim epizodij (od grč. episodion, naknadni ulazak glumca ka horu) koji je označavao dijaloški dio između korskih pjesama, stasim (prema grč. stasimon, stajaća pjesma hora), tj, korska pjesma između dijaloških dijelova i eksod (prema grč. eksodos, izlazak) koji označava izlaznu pjesmu hora na kraju tragedije. Dijalozi su se u tragediji recitirali, a pjesme su se pjevale uz ples i glazbenu pratnju koju je komponirao sam pjesnik. U razvoju dramske književnosti tragedija je izgubila obredni smisao, uloga hora s vremenom je manja ili je hor potpuno napušten, kompozicija je postala slobodnija, a isključivo mitsku tematiku zamjenjuje povijesna tematika ili tematika aktualnih društvenih sukoba. Ostaju, međutim, ipak neke karakteristike na temelju kojih se može govoriti o tragediji kao posebnoj dramskoj vrsti u svim književnim razdobljima. Sadržaj 1 Opšte karakteristike tragedije 2 Grčka tragedija 2.1 Kompozicija tragedije 2.2 Razvoj Opšte karakteristike tragedije Opće karakteristike tragedije: tragički junak, tragička krivnja, tragički završetak i uzvišen stil. Tragički junak u najširem smislu riječi žrtva je vlastite nesretne sudbine. On se sukobljava sa drugim karakterima ili sa svojom okolinom zbog nekih ideala koje suprotstavlja zbilji, zbog vlastite plemenitosti, vrijednosti, nekim moralnim načelima ili zbog osobnog stjecanja životno važnih okolnosti. Njegova tragička krivnja zato nije namjerna pogreška ili kršenje zakona, nego je rezultat sudbinske zablude, neminovnog sukoba ideala i zbilje, ili pak njegove unutarnje moralne nadmoći nad drugima koji pak zastupaju jedno moguće etičko stajalište, ali npr. ono koje se odnosi na prošlost, dok tragički junak zastupa načela novog morala budućnosti. Tragički završetak je tako konačna cijena koju junak plaća za vlastitu dosljednos

Detalji predmeta Stanje Polovno Logo What are you looking for? Log in Upload File Most PopularArt & PhotosAutomotiveBusinessCareerDesignEducationHi-Tech + BROWSE FOR MORE HomeDocumentsgradina, br. 6, 2004 Град Ниш ДИГИТАЛНА БИБЛИОТЕКА ГРАДИНА часопис за књижевност, уметност и културу Нова серија На основу уговора о пословној сарадњи између Нишког културног центра и Универзитетске библиотеке „Никола Тесла“ у Нишу, објављује се као електронско издање, према лиценци Редакције: Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Srbija (Creative Commons BY-NC-ND 3.0) Прво електронско издање Јул 2012. године ^asopis za kwi`evnost, umetnost i kulturunova serijabr. 6 /2004.1900. prevnext 2 out of 185 GRADINA, BR. 6, 2004 DownloadReport View 65 Download 15 Facebook Twitter E-Mail LinkedIn Pinterest EMBED SIZE (PX) 599 x 487 < iframe src=" frameborder="0" marginwidth="0" marginheight="0" scrolling="no" style="border:1px solid #CCC; margin-bottom:5px;max-width: 100%; overflow: hidden; width: 599px; height: 487px;" allowfullscreen> < /iframe> DESCRIPTION s TEXT OF GRADINA, BR. 6, 2004 , , , : -- 3.0 Srbija (Creative Commons BY-NC-ND 3.0) 2012. ^asopis za kwi`evnost, umetnost i kulturu nova serijabr. 6 /2004. 1900. 2GRADINA^asopis za kwi`evnost, umetnost i kulturu Pokrenuta 1900. godine Godina XL Dosada{wi glavni urednici: (1900 - 1901) - Milan Bani}, Jeremija @ivanovi}(1966 - 1968) - Dragoqub Jankovi}, Dobrivoje Jevti}, Nikola Meqanicki (1968 - 1972) - Dobrivoje Jevti}(1972 - 1973) - Veselin Ili} (1973 - 1974) - Zoran Mili}, Luka Pro{i} (1974 - 1978) - Qubisav Stanojevi} (1978 - 1989) - Sa{a Haxi Tan~i} (1989 - 2000) - Goran Stankovi} Prvi broj Gradine pojavio se u Ni{u, januara 1900. godine (urednik profesor Milan Bani}, ~lanovi Uredni{tva profesori Jeremija @i-vanovi} - glavni saradnik, Todor Kobli{ka, Milan Kosti} i Sveto-zar Obradovi} - vlasnik). Kao petnaestodnevni ~asopis za zabavu, po-uku i kwi`evnu kritiku stara Gradina je izlazila do oktobra 1901. go-dine (posledwa sveska je dvobroj 35 - 36). U woj su sara|ivali i poznati pisci, me|u kojima su A. [anti}, B. Stankovi}, S. or|evi}, S. Mata-vuq, L. Kosti}i drugi iz mnogih krajeva tada{we zemqe. Sada{wa Gradina obnovqena je oktobra 1966. godine. Osniva~: Skup{tina grada Ni{a Objavqivawe ove sveske omogu}ili su: SKUP[TINA GRADA NI[AMINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE GDE SU TEKSTOVI GDE SU TEKSTOVI 3 RE^ UREDNIKAZoran Pe{i}SigmaRilkeov otvoreni prolaz ODANOST ZAVI^AJU Nedeqko Bogdanovi}^itaocima 11Gordana Todorovi}Qubavni poziv nepostoje}em 13Zoran Vu~i}Svrqi{ki kwi`evni krug 15 U ZLATNOJ DOLINI: PROZA Radoslav Radenkovi}Letopis popa Vidaka 35Svetomir Jankovi}Trenutak savesti 58Dragan Ran|elovi}Slatka para 62 Damir Joci}Smrt o ramenu 70Blagica Zdravkovi}Podstanar Janko Kos 73 7 4ISTRA@IVAWE KORENA Nedeqko Bogdanovi}Mesto pod brestom Qubinko Radenkovi}Tri decenije od izlaska kwige "Urok ide uz poqe" 87 NA ^ISTINI VETRILA: POEZIJA Srba Mitrovi}Vetrila 95 Zlata Koci}Hod 98Zoran Vu~i}Ruka... 99 Radoslav Vu~kovi}Rodna ku}a 101Milen Milivojevi}Dva [ekspira i Hamlet 103Obren Risti}Soneti o tvorcu 105 Damir Joci}Romanti~ar 108Ivan Vi{evskiS druge strane 110 Maja Milo{evi}Opsada 114Milena Bogdanovi}Ne{to izme|u 116Danijel Lazi}[aputawe 118 DECI I O DECI Nedeqko Bogdanovi}Dete 121Rusomir D. Arsi}Nigde nije ko u {koli 122 79 GDE SU TEKSTOVI 5 @iva Radowi}Zlatni zubi} Violeta Jovi}Nacrtana pesma 125Luna Savi}Odrastawe 127 LINKOVI Nedeqko Bogdanovi}Svrqig i Svrqi`ani 131Razgovor: Sreten Petrovi}Od Svrqiga ka Svrqigu 137 Srba Igwatovi}Poezija Obrena Risti}a - bunt protiv okorelosti sveta 155Aleksandar Kostadinovi}Zavoji stradalne sedmice 158Ana Savi}Uzbudqivost obi~nih stvari 162 Du{an M AdskiSpokojna {etwa lavirintom 164Radomir Videnovi}RavidKroz vejavicu plama i dramatike 166Qubi{a Rajkovi}Kap mlade ki{e 167Nedeqko Bogdanovi}Raskorak narodnog i slu`benog jezika 169 Hronika 170 BIBLIOGRAFIJA 172 124 6 Zoran Pe{i} Sigma Ko sam ja? Odakle dolazim i kuda }u na kraju da odem? Pitawa su na koja, iznureni svakodnevnom gu`vom, spletkarewem i odbranom u{e}erene nade, ne tra`imo odgovor. Ili bar ne tako ~esto, koliko ova pitawa u na{im ` ivotima to zaslu`uju. Ovo jesu pitawa, pateti~na i bolna, romanti~na u svojoj surovosti, pitawa o zavi~ajnosti srca i du{e. Mnogo je uzroka za{to neko ostane da ` ivi tamo gde ` ivi, za{to u ` ivotu skupqa ba{ te do`ivqaje, za{to mu ne{to pri~iwava patwu, a drugo radost. Reklo bi se, stvar je slu~ajna, izbor je nametnut istorij-skim okolnostima, genetikom, stihijom mikrosocijalnih i psiholo-{kih vrtloga... Ponekad se popnemo na vrh planine i gledamo dole u to zavi~ajno gnezdo. Planina smiruje. Bog je gore bli`i. Za{to ne ` ivim u Be~u, Parizu, Melburnu, Londonu, Rimu ili Riu de @aneiru? Za{to mi je tako va`na moja rodna Bela Crkva, Si}evo, Leskovac, Vrawe, Pirot, Vra`ogrnce, Svrqig...? Odgovor nije jednostavan. Ne ispuwava nas kao pogled na stenovite vrleti u kojima su svita na{a zavi~ajna gnezda. Tra`imo prolaz. U kwi`evnosti je prolaz vidqiviji. U {estoj svesci Gradine za 2004. godinu donosimo sliku odanosti zavi~aju dostojnu divqewa. Profesor doktor Nedeqko Bogdanovi} je priredio sliku kwi`evnosti, reklo bi se malog predela Srbije, ali celovitog, samostalnog i autenti~nog, koja nas osvaja toplinom, nos-talgijom i tugom napu{tenih predela, ali i `estinom odbrane koju su spremili vitezovi pisane re~i. ^uvajmo svoj zavi~aj. Evropa }e nas prepoznati po qubavi prema zavi~aju. Blagi snovi koji proti~u s reka-ma, utvr|uju se u stewu, samuju u pe}inama, rastu s brestovima, na vetri-lu, pod snegom i pod suncem, nepresu{no su pesni~ko blago. I jezik koji u sebi krije sve neispri~ane pri~e i neispevane pesme. Ova Gradina vam pru`a ~udesan i mitski svet Svrqiga i wegovih najboqih ~uvara. RE^ UREDNIKA 7 RILKEOV OTVORENI PROLAZ Fotografije predela, stewa i pe}ina svrqi{kog kraja, kojim su ilustrovane stranice ove sveske Gradine, uhva}ene su okom majstora fotografije Zlatimira Mani}a Malkusa. Na kraju pitawe i daqe uznemiruje: Kako da du{u sputam, da se tvoje ne takne? Kako, mimo tebe, wom da grlim druge stvari i daqine? Ah, rado bih je sklonio na koje zaboravqeno mesto usred tmnine, u neki izgubqeni kut, u kom ne}e je tvoje wihati dubine... 8 1odanost zavi~aju ODANOST ZAVI^AJU Ova sveska Gradine donosi priloge iz stvarala{tva i kulture svrqi{kog kraja, jednog kulturolo{ki vrlo zanimqivog dela isto~ne Srbije. Starina~ko stanovni{tvo, koje potvrde svoga bitisawa na ovom terenu ima ve} skoro hiqadu godina, tokom vekova izgradilo je slo`ene sisteme verovawa, obi~aja i obreda, osoben jezi~ki sistem, bogatu mikrotoponimiju (sa preko 3000, naziva za imenovawe realija u prostoru), raznovrsne vidove usmenog stvarala{tva (sa stotinama narodnih pesama, pri~a, bajalica, legendi i predawa). Takva narodna kultura bila je podsticajna i za formirawe kwi`evnih stvaralaca koji, vi{e ili mawe, otvoreno ili podsvesno, u svoje stvarala{tvo ispoqavaju i zavi~ajne vrednosti, ne samo u podsti-caju, no i u rezultatu. S wima, rame uz rame, izrastali su i nau~ni rad-nici, u oblasti filozofije, etnologije, sociologije, lingvistike, na-rodne kwi`evnosti... Makar delom svoga nau~nog programa (a kod nekih taj deo je vrlo zna~ajan) zahvatali su i stvarnost svoga zavi~aja, kao deo srpskog (i slovenskog) kulturnog prostora uop{te. I jedni i drugi (umetnici i nau~ni radnici) zna~ajno participiraju u savre-menoj srpskoj kwi`evnosti i nauci, obezbe|uju}i tamo mesta ne samo za sebe, ve} i za svoj zavi~aj, koji preko pojedina~nih dela ulazi u kultu-rnu i nau~nu ba{tinu srpskog naroda. Vremenom su stvorene i neke institucije nau~nog i umetni~kog rada, sa zanimqivim oblicima delovawa: smotre, simpozijumi, publi-kacije (kwi`evne i nau~ne), koje iako nisu ograni~ene na svrqi{ki kraj, wegovu istoriju i kulturu, nikad ne ispu{taju da po|u upravo od Svrqiga i Svrqi`ana. Ovaj broj Gradine, kao sre}na zamisao wene Redakcije, donosi je-dan deo aktuelnog kwi`evnog stvarala{tva Svrqi`ana, informacije o dosada{wim rezultatima, kao i jedan sloj informacija kulturo- 11 ^ITAOCIMA Nedeqko Bogdanovi} 12 lo{ke prirode, radi upotpuwavawa slike o jednom kulturno i stvara-la~ki dinami~nom podru~ju na krajwoj periferiji Srbije. Broj se pojavquje u godini kada se bele`e dva veka od po~etka borbe za oslobo|ewe Srbije od Turaka i nastajawe Srbije kao moderne dr`ave. Ove godine ispunio se i jedan vek preimenovawa nekada{weg naseqa Derven u Svrqig, u ime koje je nosio drevni grad (stariji od jednog milenijuma) u okolini dana{wega grada i sredi{ta op{tine Svrqig, sme{tene ina~e u dolini Svrqi{kog Timoka, geografski po-znatoj kao Svrqi{ka kotlina. Svrqig je podru~je na{e zemqe koje ima monografiju o svojim obredima, obi~ajima religiji i magiji, zatim o stanovni{tvu, jeziku, i svoju vi{etomnu Kulturnu istoriju (koja se nastavqa...), kwi`evni i nau~ni ~asopis. Nadamo se da }e ovi redovi zainteresovati ~itaoce da se upute stranicama koje slede. U Bu~umu, na Preobra`ewe 2004. 13 Do|i, da poku{amo.Ja znam da }u opet stajati negde, daleko izvan nas,naslowena na zid u najudaqenijem kutu sobe na ~etvrtom spratu. Gleda}u velikim o~ima,sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,sa dosta ironije,mo`da,i sa ne{to malo sa`aqewa: {ta rade ovi qudi?Svejedno.Ja sam najzad razumela da ono{to je u jorgovanu nije nimalo va`no.Za sawawe nisu posteqe potrebne.Pitawe je sasvim druk~ije postavqeno:da li }emo zatreperiti zajednokao one dve `ice na Rilkeovoj violini, iz kojih gudalo mami isti zvuk.Ali ni on nije znaona kakvom smo ludom instrumentu strune mii ko je majstor, koji nas dr`i u ruci.Svejedno.Nije mi potreban ~ovek da bih mogla sebe da la`em.Isuvi{e volim samo}u, a da bih mogla ostati sama.Isuvi{e mi smeta galama, a da bih mogla ostati sama.Lutala sam dovoqno.Luta}u jo{ dovoqno na svom putu izme|u dva drveta, Gordana Todorovi} (1933 - 1979) QUBAVNI POZIVNEPOSTOJE]EM ODANOST Z

Detalji predmeta Stanje Polovno Format LP Žanr razno Poreklo Strani izvođač U raznim stanjima očuvanosti ima i lošijih ali i odličnih neka bude sredina.... , staviću i pojedinačne cene do kojih sam došao analizom sa raznih sajtova verovatno sam negde prebacio a negde podbacio , po tome izađe nešto preko 47.000 ako sam dobro sabrao, težina je otprilike oko 20 kg + - 1-2 Kg po proceni što značii ako ide poštom mora u 2 paketa ( 1 paket do 10 Kg je 300 dinara - poštarina se plaća kad stigne ) ili lično preuzimanje Temerin spisak 1. ŠUMADIJA vokalna grupa - 650 Rsd 2. South Sea Melodians - Hawaiian Favourites - 190 Rsd 3. Gordana Stojićević - Iskušenja / Dobro Jutro Šumadijo - 100 Rsd 4. TAHITI - 300 Rsd 5. Olomo-Hawaiians - Aloha-Ohe - 300 Rsd 6. The Platters - Only You 2LP RTB - 420 Rsd 7. LP Duo Czapek - Ein musikalischer Cocktail - 950 Rsd 8. Bonbons aus Wien - Wiener Symphoniker Dirigent R. Stolz - 300 Rsd 9. LP DUŠKO LOKIN - Ne razočaravaj me - 170 Rsd 10. Ahmet Bajrić - ŠTO SI LIJEPA,AZRA - 180 Rsd 11. All You Need Is Love: Glamour And Glitter - 100 Rsd 12. Jose Carreras Merry Christmas - 390 Rsd 13. The Brothers Johnson - Winners - 90 Rsd 14. The Original Hits Of Right Now - 190 Rsd 15. Jerry Lee Lewis - Roll Over Beethoven !!! - 280 Rsd 16. Franco Andolfo - Franco Andolfo - 850 Rsd 17. Nótacsokor - Hungarian Songs - 250 Rsd 18. Zvonko Bogdan - Zvonko Bogdan peva za vas - 350 Rsd 19. Lakatos Sándor És Zenekara – Magyar Dalok És Csárdáso - 200 Rsd 20. Starogradski Biseri 2 - 250 Rsd 21. Rade Vučković - Stari kavaljer - 350 Rsd 22. Asambl Lole - Lole - 400 Rsd 23. Nataša Vladetić - Sirtaki bez tebe 350 Rsd 24. Mantovani - Ein Klang Verzaubert Millionen - 500 Rsd 25. Chor Und Orchester Kai Warner - Swingin` Johann - 900 Rsd 26. Schlager-Parade Nr. 14 - 300 rsd 27. 8 Tenöre, 8 Arien (LM-9823-E) LP 10" - 600 rsd 28. AMIGA - Traum-Melodien - 350 Rsd 29 . Gheorghe Zamfir mit seiner Panflöte - 700 Rsd 30. Helga Hahnemann - Helga - Dicke Da - AMIGA - 8 56 194 700 Rsd 31. Ulrich Roski N`Abend Live In Der Berliner Philharmonie 2LP - 800 Rsd 32. Neue Jüdische Witze - Fritz Muliar - 700 rsd 33. An der schönen blauen Donau Strauss Konzert- na lepom plavom dunavu - 500 Rsd 34. Nicolai Gedda - Portrait einer Stimme - 500 rsd 35. Freddy Quinn - Nimm Mich Mit, Freddy - 400 Rsd 36. 32 Der Schönsten Weihnachtslieder 2LP - 700 Rsd 37. The Les Humphries Singers - 1973 - 700 Rsd 38. Sven Nicolai - Stille Nacht, Heilige Nacht - 300 Rsd 39. Wenn Der Weisse Flieder Wieder Blüht - 300 Rsd 40. Werner Müllers Große Schlagerparade Nr. 1 - 300 rsd 41. Beliebte Weisen - Orfej u potzemlju - 800 RSd 42. Fröhliche Weihnachten - 400 srd 43. Wunschkonzert - 500 Rsd 44. Roger Whittaker - Image To My Mind - 400 Rsd 45. Peter Alexander LP, Marcato 79 081 - 400 Rsd 46. Werner König - Hits From Yesterday - 500 Rsd 47. Me Phi Me - Sad New Day - 600 Rsd 48. the best of Country Beat - 900 Srd 49. Club top 13 - 16 top Hits Extra 1986 - 800 Rsd 50. Georg Friedrich Händel - Wassermusik - 700 RSd 51. Bald Nun Ist Weihnachtszeit - 400 RSd 52. La Cage Aux Folles - Ein Käfig Voller Narren - 800 Rsd 53. Richard Clayderman - Träumereien am Klavier - 400 Rsd 54. Various - Träumerei - ETERNA - 8 27 504 - 400 Rsd 55. Hermann Prey - Wunschmelodien - 200 Rsd 56. Billy Mo - Ich Kauf` Mir Lieber Einen Tirolerhut + bez omota Billy Mo – Die Großen Erfolge - 900 Rsd 57. The Hiltonaires - Hits For Young People 18 - 600 Rsd 58. Holger Biege - Wenn Der Abend Kommt - 400 Rsd 59. Weihnachten Zuhause - Europa - E 349 - 800 Rsd !!!! ***** na stranim sajtovima i 121 dolar košta !!! **** 60. Das Alte Försterhaus Europa E 388 - 500 Rsd 61. Das Goldene Schlager Album Vol.2 - 500 Rsd 62. Ballett Der Schwanensee (Op. 20) / Capriccio Italien - 300 Rsd 63. Hits Aus Der Flimmerkiste 1 - 300 Rsd 64. Hits Aus Der Flimmerkiste 2 - 300 Rsd 65. Das Waren Zeiten - 300 Rsd 66. Peter Alexander - Peters Platten-Party - 400 Rsd 67. Die Wiener Sängerknaben - Ernst Und Heiter - Hor Bečkih dečaka - 500 Rsd 68. Die Schönsten Walzer Aus Wien - 200 Rsd 69. Country Roads - 400 Rsd 70. Rudolf Schock - Vergiß Mein Nicht - 300 Rsd 71. Veronika Fischer & Band – Goldene Brücken - 300 Rsd 72. Der Bergsteiger-Chor - La Montanara - 400 Rsd 73. Im Weissen Rössl - 300 Rsd 74. Eghalanda Blasmusik - Grüße Aus Dem Schönen Egerland - 300 Srd 75. Muck - AMIGA - 8 55 543 - 2 kom iste a jedan omot - 500 Rsd 76. Reinhard Mey - Wie vor Jahr und Tag - 300 Rsd 77. Gheorghe Zamfir - Panflöte & Orgel - 400 Rsd 78. Gheorghe Zamfir - Panflöte & Orgel - 400 Rsd 79. Prague Silver Strings - Dancing And Dreaming - 600 Rsd 80. Marschmusik - 500 Rsd 81. Mit Petticoat + Entenschwanz! - 400 RSd 82. Peter Alexander - Melodien Für Ewig Verliebte mit - 300 Rsd 83. Renate Holland-Moritz - Die Schwatzhaften Sachsen - 900 Rsd 84. Gounod - St. Cecilia Mass / Cäcilienmesse - 700 Rsd 85. Das Große Deutsche Volkslieder-Album 2LP - 600 Rsd 86. Melodien Für Millionen Folge 9 - 300 Rsd 87. Peter Alexander - Träumerei In Wien - 500 rsd 88. Die Große Polydor Starparade - 300 Rsd 89. Johannes Heesters - 500 Rsd 90. Filmmusik Aus Doktor Schiwago - Doktor Živago - 300 Rsd 91. Franz Lambert - Hammond Hit Parade 9 - 500 Rsd 92. Stars Singen Und Spielen Zur Weihnachtszeit - 300 Rsd 93. 32 Der Schönsten Weihnachtslieder 2LP - 700 Rsd (drugi primerak) 94. Willy Schneider - Bei Einem Glase Wein - 300 Rsd 95. Nana Mouskouri - 300 Rsd 96. Star-Treff 71 - 200 Rsd 97. Hohe Tannen Und Andere Fahrtenlieder 2LP - 500 Rsd 98. Richard Tauber - Dein Ist Mein Ganzes Herz - 300 Rsd 99. Brno Radio Pops Orchestra - Yesterday - 200 Srd 100. Peter Alexander Serviert Weltschlager - 300 Rsd * ima jedna greška copy paste

Detalji predmeta Stanje Polovno VEDRI DANI CRVENO BELIH - Bora Mirosavljević - Str 252 - Povez tvrd -1987 godina dobro ocuvana ,ima posveta na pocetku napisana hemijskom olovkom ,unutrasnjost je vrlo dobro ocuvana a korice su malo iskrzane ,izgrebane na rubovima ,ima malo salotejpa na naslovnici ,gde je belilo O knjizi Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 92 Glavni junaci romana ukrajinskog pisca M. Parhomova „Ulica“ su dečaci, adolescenti. Njima je ulica, umesto njihovih ratom i revolucijom uništenih porodica, glavno sastajalište, mesto druženja i dokazivanja u opasnim podvizima, često na ivici prestupništva. Ulica je i poprište međusobno suprotstavljenih družina, od kojih svaka suvereno vlada svojom teritorijom rodnog grada, posebno onim živopisnim kvartovima gde je živela sirotinja, gde se tiskao gradski polusvet, ispred gusto načičkanih dućančića i pijačnih tezgi, gde je cvetalo sit- no privatništvo 20-ih godina nepovske sovjetske ekonomije. Takva je bila Mala Vasiljevska, ulica detinjstva i prva prava knjiga života junaka ove uzbudljive knjige. Mala Vasiljevska doista je bila mala, ali se njima činila ogromnom, a ipak svojom. Velika Vasiljevska, glavna raskošna ulica grada sjajnih lokala, cirkusa i bioskopa, otmenih poslastičarnica i šetališta bogatog i sitog sveta, njima bila tuđa, kao neka prekomorska država u kojoj su se osećali kao turista bez valute. Njen aristokratski imidž pohotljivih mirisa i bleska prepunih izloga podsticao je na povremene upade, mamio čežnjom za nestvarnim životom njihovih filmskih idola i vukao na bežanje u svet gde su ih čekali Krim, Kavkaz, Crno more, a možda i Honolulu. Đačka pajtašenja, čitanje knjiga i stripova, tabanja i surovi međusobni obračuni sa ološem na život i smrt, poput onih iz čuvenih filmova Sergeja Ejzenštajna o besprizornima, prvi ljubavni jadi i patnje sazrevanja ipak su bili samo predigra za iskušenja života koji ih je uskoro razdvojio i uputio na razne strane. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Detalji predmeta Stanje Polovno ERNEST HEMINGVEJ - Odabrana dela 1 - 6 komplet sabrana dela 1) Za kim zvono zvoni 2) Preko reke i u šumu 3) Sunce se ponovo rađa 4) Rajski vrt 5) Zbogom oružje 6) Imati i nemati/ Starac i more Izdavač: MATICA SRPSKA Novi Sad Godina izdanja: 1991. Povez: broširani Dimenzije: 12,5 x 19,5 cm Pismo: latinica Stanje: Veoma dobro. ,4 ,nema šaranja po knjigama ,kompaktne knjige -malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a na 1 knjizi na poceetku ima na par stranica zuta flekica , par cm ,kao od neke tecnosti ,caja Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar.[1] Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“, kako ih je nazvala Gertruda Stajn. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakterišu kratke rečenice, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Detinjstvo i mladost Ernest Miler Hemingvej rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku u državi Ilinois, predgrađu Čikaga,[2] od Klarensa Hemingveja, lekara, i Grejs Hemingvej, muzičarke. Njegovi roditelji su bili dobro obrazovani i poštovani u Oak Parku,[3] konzervativnoj zajednici o kojoj je stanovnik Frank Lojd Rajt rekao: „Toliko dobrih crkava za toliko dobrih ljudi.“[3] Kada su se Klarens i Grejs Hemingvej uzeli 1896. godine, živeli su sa Grejsinim ocem, Ernestom Halom,[4] po kome su nazvali svog prvog sina, drugo od njihovo šestoro dece. Njegova sestra Marselin prethodila mu je 1898, a slede Ursula 1902, Madelajn 1904, Karol 1911. i Lester 1915.[3] Hemingvej je pohađao srednju školu Oak Park and River Forest High School od 1913. do 1917. Bio je dobar sportista, bavio se brojnim sportovima - boksom, atletikom, vaterpolom i fudbalom; dve godine nastupao u školskom orkestru sa sestrom Marselin; i dobio dobre ocene na časovima engleskog jezika.[5] Grejs i Ernest Hemingvej, 1899. godina Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Iako ga novinarstvo nije dugo zadržalo, oslanjao se na novinarski stil pisanja; "Koristite kratke rečenice. Koristite kratke prve pasuse. Koristite energičan engleski jezik. Budite pozitivni, a ne negativni."[6] Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Prvi svetski rat U decembru 1917. Hemingvej je odgovorio na poziv Crvenog krsta i prijavio se za vozača hitne pomoći u Italiji,[7] nakon što nije uspeo da se prijavi u američku vojsku zbog lošeg vida.[8] U maju 1918. isplovio je iz Njujorka i stigao u Pariz dok je grad bio bombardovan od strane nemačke artiljerije.[9] Tog juna stigao je na italijanski front. Prvog dana u Milanu, poslat je na mesto eksplozije fabrike municije kako bi se pridružio spasiocima koji su preuzimali ostatke ženskih radnika. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi "Smrt u popodnevnim časovima": „Sećam se da smo, nakon što smo prilično temeljito tražili mrtve, sakupili samo njihove fragmente.“[10] Nekoliko dana kasnije, bio je smešten u Fosaltu di Pjave. Ernest Hemingvej u Milanu, 1918. godina. Dana 8. jula bio je teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za muškarce na prvoj liniji fronta.[10] Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost.[11] Tada je još uvek imao samo 18 godina. Hemingvej je kasnije rekao za incident: "Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju; ne vi... Onda kada bivate teško ranjeni tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi.“[12] Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta.[13] Dok se oporavljao, zaljubio se u Agnes fon Kurovski, sedam godina stariju medicinsku sestru Crvenog krsta. Kada se Hemingvej vratio u Sjedinjene Države u januaru 1919, verovao je da će mu se Agnes pridružiti za nekoliko meseci i da će se njih dvoje venčati. Umesto toga, u martu je dobio pismo sa njenom najavom da je verena za italijanskog oficira. Biograf Džefri Mejers piše da je Agnesino odbijanje devastiralo i zastrašilo mladića; u budućim vezama Hemingvej je sledio obrazac napuštanja žene pre nego što bi ona mogla da ga napusti.[14] Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Toronto i Čikago Hemingvej se vratio kući rano 1919. godine. Pre 20. godine, iz rata je stekao zrelost koja se kosila sa životom kod kuće bez posla i sa potrebom za oporavkom.[15] Kao što Rejnolds objašnjava, „Hemingvej nije zaista mogao reći roditeljima šta misli kada je video svoje krvavo koleno. Nije mogao da im kaže koliko se uplašio „u drugoj zemlji sa hirurzima koji mu na engleskom nisu mogli reći da li će mu amputirati nogu ili ne."[16] Hemingvej u bolnici Crvenog Krsta, 1918. godina Kada je Hedli Ričardson došla u Čikago u posetu sestri Hemingvejevog cimera, Hemingvej se zaljubio. Kasnije je tvrdio: „Znao sam da je ona devojka za koju ću se oženiti.“[17] Hedli, crvenokosa, sa „negujućim instinktom“, bila je osam godina starija od Hemingveja.[17] Uprkos razlici u godinama, Hedli, koja je odrasla sa prezaštitničkom majkom, izgledala je manje zrelo nego obično za mladu ženu njenih godina.[18] Bernis Kert, autorka knjige "Žene Hemingveja", tvrdi da je Hedli bila „evokativna“ u odnosu na Agnes, ali da je Hedli imala detinjstvo koje je Agnes nedostajalo. Njih dvoje su se dopisivali nekoliko meseci, a zatim su odlučili da se venčaju i otputuju u Evropu.[17] Želeli su da posete Rim, ali ih je Šervud Anderson ubedio da posete Pariz, pišući pisma za mladi par.[19] Venčali su se 3. septembra 1921; dva meseca kasnije, Hemingvej je angažovan kao strani dopisnik Toronto Stara, a par je otišao u Pariz. O Hemingvejevom braku sa Hedli, Mejers tvrdi: „Sa Hedli je Hemingvej postigao sve čemu se nadao sa Agnes: ljubav lepe žene, dobar prihod, život u Evropi.“[20] Pariz Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Ernest Hemingvej, slika iz pasoša, 1923. godina Gertruda Stajn i Džek Hemingvej u Parizu. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. U Parizu je sklopio brojna prijateljstva sa tamošnjim piscima i umetnicima. Ova grupa istaknutih umetnika nazvana je „Izgubljena generacija“. Neki od ovih umetnika bili su: Ezra Paund, Getruda Stajn, Frensis Skot Ficdžerald, Silvija Bič, Džejms Džojs, Maks Istmen i drugi. U Parizu je Hemingvej upoznao slavnog Pikasa. Hemingvej je putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Vratili su se na Kubu pre objave rata Sjedinjenih Država tog decembra, kada je ubedio kubansku vladu da mu pomogne u preuređivanju Pilara, koji je nameravao da koristi u zasedi nemačkih podmornica kod obala Kube.[21] Sa Hedli je dobio sina, Džeka Hemingveja. Ki Vest i Karibi Ernest Hemingvej i njegova žena Paulin, 1927. godina Hemingvej i njegova nova žena Paulin otputovali su u Kanzas Siti, gde se njihov sin Patrik rodio 28. juna 1928. Paulin je imala teške porođaje; Hemingvej je izmislio verziju događaja kao deo "Oproštaja od oružja". Nakon Patrikovog rođenja, Paulin i Hemingvej putovali su u Vajoming, Masačusets i Njujork.[22] Spremajući se da se ukrca na voz za Floridu, primio je vest da mu se otac ubio.[23] Hemingvej je bio skrhan, pošto je ranije pisao svom ocu i govorio mu da se ne brine zbog finansijskih poteškoća; pismo je stiglo nekoliko minuta nakon samoubistva. Shvatio je kako se Hedli morala osećati nakon samoubistva sopstvenog oca 1903. godine i prokomentarisao je: „Verovatno ću ići istim putem“.[23] Hemingvej je imao dva sina sa Paulin. Španski građanski rat Godine 1937. Hemingvej je otišao u Španiju d --- 13.05. 17:11 prodavac je promenio načine slanja ---

Edicija Plava ptica – KOMPLET 102 - deset kola po deset knjiga, plus 2 knjige vanredno izdanje - retko u kompletu, očuvanost dosta dobra, ima poneka slabija, ima i poneka odlična, neke imaju malo iskrzan omot, većina veoma dobar, nekoliko ima posvetu ili pečat, ali sve u svemu veoma dobar komplet. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Vij, kralj duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih delfina VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije KC Ć

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano, sa zaštitnom kutijom, Antonio Canaletto, tvrd povez, omot , u koloru Giovanni Antonio Canal.jpg Kanaleto Datum rođenja 18. oktobar 1697. Mesto rođenja Venecija Mletačka republika Datum smrti 19. april 1768. (70 god.) Mesto smrti Venecija Mletačka republika Polje slikarstvo Pravac/tradicija barok Uticao na Bernardo Beloto Kanaleto[1] ili pravim imenom Đovani Antonio Kanal (ital. Giovanni Antonio Canal; Venecija, 18. oktobar 1697 — Venecija, 19. april 1768.[2] je bio italijanski barokni slikar.[3][4] Slikao je uglavnom gradske pejzaže Venecije, poznate i kao vedute. Svoje slike je prvobitno slikao u prirodi, a kasnije je prihvatio uobičajenu praksu slikanja u ateljeu koristeći tamnu komoru kameru obskuru. Njegove slike se odlikuju bogatstvom boja, svetla i senki, kao i zanimljivim scenama iz svakodnevnog života Venecije. Usled velike popularnosti njegovih dela u Engleskoj, tamo se preselio i stvarao od 1746—1756. Kvalitet dela u ovom periodu je slabiji u odnosu na ranije godine. Pogled na kanal Grande - Kanaleto Slikar pogleda na grad ili veduta, Venecije, Rima i Londona, slikao je i zamišljene poglede (koji se nazivaju kapriči), iako razgraničenje u njegovim delima između stvarnog i imaginarnog nikada nije sasvim jasno.[5] On je takođe je bio važan grafičar koristeći tehniku graviranja. U periodu od 1746. do 1756. radio je u Engleskoj, gde je naslikao mnoge poglede na London i druge lokacije, uključujući dvorac Vorvik i dvorac Alnik.[6] On je bio veoma uspešan u Engleskoj, zahvaljujući britanskom trgovcu i poznavaocu Džozefu „Konzulu“ Smitu, čija je velika zbirka Kanaletovih dela prodata kralju Džordžu III 1762. godine.[5] Njegov nećak i učenik, Bernardo Beloto, stvarao je u sličnom stilu. Sadržaj 1 Rani radovi 1.1 Slikanje na otvorenom 1.2 Rani i kasni radovi 2 Rad u Engleskoj 3 Market 4 Reference 5 Spoljašnje veze Rani radovi Kanaletovo rodno mesto Klesarsko dvorište , naslikano cca 1725 Улаз у Велики канал у Венецији, cca 1730 On je rođen u Veneciji kao sin slikara Bernardovog kanala, otuda i njegov mononim Kanaleto („mali kanal”), i Artemisije Barbieri.[7] Kanaleto je bio na stažiranju kod oca i kod svog brata, slikara pozorišne scene. Tokom svog boravka u Rimu radio je sa svojim ocem proizvodeći scenografiju za dve opere kompozitora Alesandra Skarlatija, Tito Sempronio Greco i Turno Aricino koje su izvedene u Teatru Katranica tokom karnevalske sezone 1720.[8] Kanaleto je bio inspirisan rimskim vedutistom Điovani Paolo Paninem, i počeo je da slika svakodnevni život grada i njegovih ljudi. Po povratku iz Rima 1719. godine, počeo je da slika u svom topografskom stilu.[9] Njegovo prvo poznato potpisano i datirano delo je Architectural Capriccio (1723, Milan, u privatnoj zbirci).[2] Učeći kod starijeg Luke Karlevarijsa, uglednog slikara urbanih gradskih pejzaža,[9][10] brzo je postao ravan svom učitelju. Godine 1725, slikar Alesandro Marčesini, koji je takođe bio kupac kolekcionara lukeških umetničkih dela Stefana Kontija, raspitivao se o kupovini još dva 'pogleda na Veneciju', kada ga je agent pozvao da umesto toga razmotri delo „Antonija Kanalea ... to je kao Karlevaris, ali možete videti sjaj sunca u njemu.“[11] Slikanje na otvorenom Većina Kanaletovih ranih umetničkih dela naslikana je „iz prirode”, za razliku od tada uobičajene prakse dovršavanja slika u ateljeu. Neki od njegovih kasnijih radova ipak se vraćaju ovom običaju, što je sugerisano tendencijom da se udaljene figure naslikaju kao mrlje boje - efekat koji je verovatno nastao korišćenjem kamere opskure, koja zamagljuje udaljenije objekte, iako su istraživanja istoričara umetnosti koji rade za Kraljevsku zbirku u Ujedinjenom Kraljevstvu pokazala je da Kanaleto skoro nikada nije koristio kameru opskuru.[12] Međutim, njegove slike su uvek značajne po svojoj preciznosti: on je zabeležio sezonsko potapanje Venecije u vodu i led.[13] Rani i kasni radovi Pogled na ulaz u Venecijanski arsenal, 1732 Kanaletova rana dela ostaju njegova najpoželjnija i, prema mnogim autorima, najbolja. Jedan od njegovih ranih dela je Klesarsko dvorište (oko 1725, Nacionalna galerija u Londonu) koje prikazuje skromno radno područje grada. To se smatra jednim od njegovih najboljih dela, a predstavio ga je Sir Džordž Bomon 1823. i 1828. godine.[14] Kasnije je Kanaleto naslikao velike scene kanala Venecije i Duždeve palate. Njegovi veliki pejzaži oslikavali su veličanstvenost grada i opadajuću tradiciju, koristeći inovativne efekte atmosfere i jake lokalne boje. Za ove kvalitete, može se reći da su njegova dela predviđala impresionizam. Njegov grafički otisak S. A. Giustina in Prà della Vale pronađen je u Minhenskoj kolekciji 2012. godine.[15] Rad u Engleskoj Mnoge njegove slike prodate su Englezima na njihovoj Velikoj turneji, prvo preko agencije Oven Svajni, a kasnije i bankara Džozefa Smita. Svajni je krajem 1720-ih ohrabrio umetnika da naslika male topografske prikaze Venecije sa komercijalnim apelom za turiste i strane posetioce grada. Neko vreme pre 1728. godine, Kanaleto je započeo svoje druženje sa Smitom, engleskim biznismenom i kolekcionarom koji je živeo u Veneciji, a koji je imenovan britanskim konzulom u Veneciji 1744. Smit je kasnije postao glavni umetnikov agent i pokrovitelj, pribavivši skoro pedeset slika, sto pedeset crteža i petnaest retkih bakropisa od Kanaleta, što je najveća i najbolja pojedinačna grupa umetnikovih dela, koje je prodao kralju Džordžu III 1763.[16] Tokom 1740-ih godina Kanaletovo tržište je bilo poremećeno kada je Rat za austrijsko nasleđe doveo do smanjenja broja britanskih posetilaca Veneciji.[17] Smit je takođe organizovao objavljivanje niza bakropisa „kapriči” (ili arhitektonskih fantazija) (kapričio italijanski za kitnjast) u svom vedute idealu,[10] ali prihodi nisu bili dovoljno visoki, te se 1746 Kanaleto preselio u London, kako bi bio bliže svom tržištu.[9] Dok je bio u Engleskoj, između 1749. i 1752. Kanaleto je živeo na adresi Bik strit 41 u londonskoj četvrti Soho.[18] On je ostao je u Engleskoj do 1755. godine, pružajući poglede na London (uključujući nekoliko novog Vestminsterskog mosta, koji je završen tokom njegovog boravka), kao i na kuće i zamkove svojih pokrovitelja. Ovo je uključivalo kuću Nortamberland za ser Hjua Smitsona, koji je kasnije brakom postao drugi grof od Nortamberlanda; i dvorac Vorvik za lorda Bruka, kasnije prvog grofa od Vorvika. Smitson je bio jedan od poverenika Vestminsterskog mosta, i „nije nemoguće” da je ohrabrio Kanaleta da dođe u Englesku i zabeleži početak životnog veka ovog mosta.[19] Njegova slika Old Volton mosta iz 1754. godine sadrži sliku samog Kanaleta. Često se od njega očekivalo da slika Englesku na način na koji je slikao svoj rodni grad. Kanaletovo slikarstvo je počelo da ispašta od ponavljanja, gubeći svoju fluidnost i postajući mehaničko do te mere da je engleski likovni kritičar Džordž Vertu sugerisao da je čovek koji slika pod imenom 'Kanaleto' varalica. Možda je to bilo zato što je Kanaletov nećak, Bernardo Beloto, takođe koristio ujakov nadimak; ili verovatnije zato što su priču proširili beskrupulozni trgovci umetničkim delima koji su predavali kopije Kanaletovog dela i bili nestrpljivi da ga što pre isprate za Veneciju.[19] Istoričar Majkl Livi opisao je njegov rad iz ovog perioda kao „inhibiran”.[20] Da bi opovrgao ovu tvrdnju, umetnik je putem oglasa u novinama pozvao „bilo kog gospodina“ da pregleda njegovu najnoviju sliku Sent Džejmzes Parka u njegovom ateljeu u Silver ulici (sada Bik ulica) kod Zlatnog trga;[19] međutim, njegova reputacija se nikada nije potpuno oporavila tokom njegovog životnog veka.[21] Nakon povratka u Veneciju, Kanaleto je izabran za Venecijansku akademiju 1763. godine i imenovan za nastojnika Collegio dei Pittori. On je nastavio da slika do svoje smrti 1768. U poznim godinama često je radio na starim skicama, ali je ponekad stvarao iznenađujuće nove kompozicije. Bio je voljan da napravi suptilne izmene u topografiji radi umetničkog efekta.[10] Architectural Capriccio, crtež, Morganova biblioteka i muzej Trem sa fenjerom, iz serije Vedute, oko 1740–1744, bakropis Prvi Vestminsterski most, 1746 Reka Temza iz Ričmondove kuće: klasična veduta, 1747 Vestminsterska opatija sa povorkom Vitezova od Bata, 1749 Market Njegovi učenici su bili njegov nećak Bernardo Beloto, Frančesko Gvardi, Mičele Marieski, Gabriele Bela i Đuzepe Moreti. Slikar Đuzepe Bernardino Bison bio je sledbenik svog stila.[13] Džozef Smit je prodao veći deo svoje kolekcije Džordžu III, stvarajući najveći deo velike kolekcije Kanaletovih dela u vlasništvu Kraljevske kolekcije. Godine 1762, Džordž III je platio 20.000 funti za zbirku od 50 slika i 142 crteža konzula Smita.[22] Ima mnogo primera njegovog rada u drugim britanskim kolekcijama, uključujući nekoliko (19) u Volasovoj kolekciji i set od 24 rada u trpezariji opatije Vubern. Veliki skup Kanaletovih dela takođe je bio deo kolekcije grofova od Karlajla, međutim mnogi su izgubljeni u požaru dvorca Hauard 1940. godine, a drugi su prodati tokom prošlog veka. Među onima koji su ranije bili u kolekciji Karlajla su The Bacino di San Marco: looking East, sada u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu (prodato 1939)[23] i par Ulaz na Veliki kanal sa Mola, Venecija i Trg Svetog Marka, Venecija, sada u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu (prodato 1938). Poslednja važna venecijanska veduta u dvorcu Hauard bila je delo Bernarda Belota, Pogled na Veliki kanal gledajući južno iz Palaco Foskari, koja je prodata u Sohebiju u julu 2015. godine za 2,6 miliona funti.

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano, tvrd povez, dopisivanje, korespondencija Josif Staljin Iva ovdje. Za ostala značenja, v. Staljin (razvrstavanje). Josif Staljin Ио́сиф Виссарио́нович Джугашвили "Сталин" Josif Staljin Generalni sekretar KP Sovjetskog Saveza Mandat 3. 4. 1922. – 16. 10. 1952. Prethodnik Vjačeslav Molotov (kao Odgovorni sekretar) Nasljednik Georgij Maljenkov (de facto)a Predsjedavajući Vijeća ministara Sovjetskog Saveza Mandat 6. 5. 1941. – 5. 3. 1953. Prethodnik Vjačeslav Molotov Nasljednik Georgij Maljenkov Rođenje 18. 12. 1878. Gori, Rusko Carstvo (danas Gruzija) Smrt 5. 3. 1953. Moskva, SSSR (danas Rusija) Politička stranka KP SSSR Supruga 1. Jekaterina Svanidze 2. Nadežda Allilujeva Vjera ateizam a Nakon Staljinove smrti, Georgij Maljenkov je privremeno bio čelnik Partije jer je u tom trenutku bio njezin najviši živući dužnosnik; Staljinov službeni nasljednik, Nikita Hruščov, preuzeo je čelnu poziciju 14. 9. 1953. godine. Josif Visarionovič Staljin (pravo prezime Džugašvili) (Gori, 18. decembra 1878. – Moskva, 5. marta 1953.), sovjetski političar i državnik. S titulom generalnog sekretara komunističke partije vladao Sovjetskim Savezom oko 25 godina. Tokom tog razdoblja ovaj beskrupulozni, ali efikasni organizator, vodeći se vlastitim konceptom stvaranja socijalizma u jednoj zemlji i provodeći industrijalizaciju i kolektivizaciju, pretvara poljoprivrednu državu u industrijsku supersilu. Ova državna transformacija se provodi zajedno s zatvaranjem milijuna ljudi u gulage, a na svom samom početku je proizvela i katastrofalnu glad poznatu pod imenom Holodomor (1932. – 1933.) od koje će preminuti oko 4,000.000 ljudi. Potom će u događaju poznatom pod imenom Velika čistka (1936. – 1939.) strijeljati veliki broj svojih bivših i potencijalnih budućih političkih protivnika i stotine hiljada drugih osoba čime de facto preuzima svu vlast u državi. Ubrzo potom 1939. godine sudjeluje u potpisivanju pakta Ribbentrop-Molotov s Trećim Rajhom čime odgađa ulazak SSSR-a u rat i istovremeno vraća državu na evropske granice iz doba Ruskog Carstva. Nakon napada Trećeg Rajha na SSSR 1941. godine Staljin predvodi svoju državu do pobjede 1945. godine koju dočekuje na vrhuncu moći, ali istovremeno i kao iscrpljena osoba drastično pogoršanog zdravstvenog stanja. U poratnom razdoblju SSSR postaje jedna od dvije priznate supersile s komunističkim tampon državama između sebe i kapitalističkog svijeta. Tokom poratne obnove dolazi do početka Hladnog rata i izbijanja Korejskog rata kojem se on na početku nije niti protivio, a niti ga podržavao. Staljin umire 5. 3. 1953. kada izbija do tada prikrivena borba za njegovog nasljednika iz koje će kao pobjednik izlazi Nikita Hruščov koji 1956. godine osuđuje svog prethodnika. Više od 60 godina nakon smrti Staljin ostaje vrlo kontroverzna osoba. Dio Rusa uopće nema definiran stav o njemu, drugi dio ga smatra velikim menadžerom i modernizatorom što se od 2008. godine uči u ruskim školama[1] ili ako ništa drugo pobjednikom u ratu[2], a treći i po broju najmanji dio stanovništva smatra ga masovnim ubojicom[1]. Sadržaj/Садржај 1 Djetinjstvo i mladost 2 Revolucionar (1900. – 1917.) 3 Komesar za nacionalnosti (1917. – 1923.) 4 Borba za vlast (1922. – 1930.) 5 Prvi među jednakima (1930. – 1935.) 5.1 Holodomor 5.2 Industrijalizacija 6 Diktator (1936. – 1941.) 6.1 Partijske čistke 6.2 Broj ubijenih 7 Generalisimus 8 Zadnje godine 9 Smrt i nasljednici 10 Staljinizam ili marksizam 11 Pjesnik i čitatelj 12 Porodica 13 Staljin danas 14 Povezano 15 Napomene 16 Izvori 16.1 Bilješke 16.2 Bibliografija 17 Eksterni linkovi Djetinjstvo i mladost Staljin sa 16 (lijevo) i 23 godine (desno) Staljin sa 16 (lijevo) i 23 godine (desno) Staljin sa 16 (lijevo) i 23 godine (desno) Staljin se rodio 21. 12. 1878. godine u gruzijskom gradu Gori. Njegov otac Visarion Ivanovič je bio stolar, dok mu je majka Jekatarina Geladze bila domaćica koja je povremeno obavljala kućne poslove kod bogatijih gruzijskih porodica. Uz pomoć jedne od tih porodica on će naučiti ruski jezik, a potom možda i dobiti pomoć pri upisu u školu za pravoslavne svećenike. Kako je do upisa u školu došlo u skladu s majčinim željama odnosno protiv onih Visariona Ivanoviča, on će izazvati incident u Goriju nakon čega od strane policije biva izbačen iz grada. Kako je tokom početnog školovanja primjećen potencijal Staljin dobiva stipendiju za školovanje sjemeništu u Goriju gdje će se upisati tokom jeseni 1894. u doba kada je ono već desecima godina bilo poznato kao centar okupljanja i stvaranja gruzijskih revolucionara[3]. Tokom školovanja će upoznati pisca i revolucionara Lada Kechovelija kojeg će potom sam Staljin nazivati svojim učiteljem. Ubrzo će se obojica učlaniti u markističku organizaciju (Kechoveli 1897., Staljin 1898.[4]), a potom 1899. godine Staljin biva izbačen iz sjemeništa. Razlozi za izbacivanje su ostali nejasni pošto je s jedne strane sjemenište kao razlog za izbacivanje 29. 5. 1899. spomenulo nepojavljivanje na ispitima[5], dok će Staljin spominjati svoju marksističku aktivnost što nije mogla biti istina s obzirom da je istovremeno dobio potvrdu o uspješno završenoj 5. godini školovanja[6]. Postoji i verzija po kojoj je izbačen zbog nemogućnosti plaćanja školarine[7]. Bez obzira na stvarne razlog izbacivanja, iste 1899. Staljin je uz pomoć tamo stečenog znanja i vlastite sposobnosti postao lokalno poznati pjesnik zahvaljući poeziji koju je napisao 1895. godine[8], uvjereni lamarkist što kasnije dovodi do njegove podrške Trofimu Lisenku[9], te uvjereni marksist. Revolucionar (1900. – 1917.) Slike Staljina u policijskom dosjeu 1911. godine Dolazak budućeg sovjetskog predsjednika Mihaila Kalinjina na Kavkaza dovodi 1900. godine do radikaliziranja tamošnjih marksista koji se organiziranjem štrajkova počinju boriti za popularnost na Kavkazu. Staljin će u tom cilju 1901. dobiti zadatak da pokrene lokalnu marksističku organizaciju u mjestu Batumi gdje godinu dana kasnije izbija veliki štrajk nakon čega on biva uhapšen i protjeran u Sibir. Dok se nalazio u Sibiru unutar ruskih marksista su nastale frakcije Lenjinovih boljševika i Martovljevih menjševika s tim da će prevlast u cjelokupnom Ruskom Carstvu imati prvi, a u Gruziji koja je ruska pokrajina ovi drugi. Staljin koji se vraća u Gruziju 1904. godine dava svoju lojalnost boljševicima čime postaje jedan od njihovih najvažnijih članova partije na tom području. Tokom 1904. godine on organizira uspješni štrajk u gradu Bakuu, a iduće godine izlazi njegovo prvo političko djelo "Kratko o neslaganju u partiji". On istovremeno na području Gruzije koja je kao i cijelo Rusko Carstvo potreseno Prvom ruskom revolucijom vodi boljševičku paravojnu organizaciju koja se bavi napadom na policiju i pljačkama. Veliki dio tamo opljačkanog novca Staljin je slao Lenjinu što dovodi do porasta njegovog značaja u boljševičkoj frakciji i potom organizacije velike pljačke banke u Tbilisiju 1907. tokom koje je ubijeno 40 ljudi[8] i ukradeno oko 3,400.000 USD u današnjem novcu. Lenjin će o tadašnjem Staljinu reći da je on baš čovjek kakav mu je potreban[8], a to će i dokazati pozivajući Staljina na okupljanja najvažnijih ruskih marksista 1904., 1905. i 1907. godine. Nakon službenog raspada markističke Ruske socijal-demokratske radničke partije 1912. na boljševike i menjševike i potom hapšenja velikog broja prvih, Staljin biva postavljen u centralni komitet boljševičke partije i za glavnog urednika časopisa Pravda koji se izdaje u Petrogradu. Naredne 1913. godine Staljin će na zahtjev Lenjina napisati političko djelo "Marksizam i nacionalno pitanje" koje će potencijalno biti vezano s kasnijim njegovim postavljanjem za ministra. Tokom svoje revolucionarne karijere Staljin biva više puta uhapšen od strane ruske policije i gotovo uvijek uspijeva vrlo brzo pobjeći iz Sibira natrag u Gruziju ili Petrograd. Nakon vremenski posljednjeg hapšenja 1913. on se prema svemu sudeći miri sa sudbinom i ne uspijeva ili ne želi pobjeći, tako da u Sibiru zasniva porodicu[10]. Komesar za nacionalnosti (1917. – 1923.) Grupa sudionika 8. kongresa Ruske komunističke partije 1919. sa Staljinom, Lenjinom i Kalinjinom u sredini U pripremi Oktobarske revolucije i njenom samom organiziranju, Staljin će odigrati manju ulogu prije svega kao urednik Pravde, časopisa boljševičke partije. Nakon uspjeha revolucije, glavne teze njegovog djela "Marksizam i nacionalno pitanje" postaju sastavni dio prvog sovjetskog ustava, a on sam biva postavljen na položaj narodnog komesara za nacionalnosti. Tokom Ruskog građanskog rata i potom onog s Poljskom, Staljin obnavlja prijateljstvo s Vorošilovom odnosno neprijateljstvo s Trockim, te u vojsci stvara tzv. grupu iz Caricina koja će ga kasnije podržavati u političkom osvajanju vlasti. Njegova politička pozicija tokom četri godine obavljanja ministarskih i vojnih dužnosti bila je populistička za današnje standarde. Kao i većina boljševika protivio se korištenju carskih oficira pri zapovjedanju vojnim trupama što je Trocki podržavao, a potom se usprotivio i upotrebi vojske protiv nezadovoljnih radnika što je Trocki zahtijevao. U pogledu nacionalnog pitanja Staljin nije izbjegavao niti sukob s Lenjinom protivljeći se davanju samostalnosti nacijama unutar bivšeg Ruskog Carstva. Po njegovom često javno kazanom mišljenju, nacije dotadašnje ruske države su se dijelile u tri skupine. U prvoj su Poljaci i Finci koji su bili u nekoj vrsti unije s Ruskim Carstvom pa imaju pravo na nezavisnost. Članovi druge skupine su bili prije svega Ukrajinci i Bjelorusi, ali i drugi kao npr. Tatari koji su činili temelje ruske države, pa stoga nisu imali pravo na nezavisnost. Zadnju skupinu su činili centralnoazijski narodi i oni s Kavkaza koji su po njemu bili previše zaostali da bi imali vlastitu državu[11]. Iako se po pitanju ovih zadnjih našao u sukobu s Lenjinom, njegovo razmišljanje bilo je podržano od većine prije svega ruskih boljševika. Do vrhunca tih razlika u razmišljanju između Lenjina kao vođe revolucije i Staljina kao

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Horvat, Josip Наслов Ante Starčević : kulturno-povijesna slika / Josip Horvat Врста грађе књига Језик хрватски Година 1990 Издање [Pretisak izd. Antuna Velzeka iz 1940] Издавање и производња Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1990 Физички опис 388 str., [8] str. sa tablama : ilustr. ; 24 cm Збирка Hrvatske povijesnice ISBN 86-401-0046-2 Напомене Bibliografija: str. [391-393] Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896 УДК 32:929 Старчевић Анте Старчевић С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Анте Старчевић Ante Starčević portrait.jpg Анте Старчевић Биографија Датум рођења 23. мај 1823. Место рођења Житник  Аустријско царство Датум смрти 28. фебруар 1896. (72 год.) Место смрти Загреб  Аустроугарска Религија католик Универзитет Универзитет у Печују Политичка партија Странка права Анте Старчевић (Житник[1], 23. мај 1823 — Шестина, Загреб 28. фебруар 1896) је био хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.[2][3] Још за живота назван је - као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма - Оцем Домовине.[2] У исто време, Старчевић представља контроверзну личност због својих антисемитских и антисрпских ставова.[4][5][6] Дио његових ставова и радова послужио је као идеолошка основа Усташког покрета.[7] Садржај 1 Биографија 2 Политички рад 2.1 Између расизма и либерализма 2.2 Ставови о Србима 2.3 Старчевић и усташтво 3 Старчевић и језик 4 Види још 5 Референце 6 Литература 7 Спољашње везе Биографија Рођен 1823. године у Житнику поред Госпића, од родитеља Срба. Мајка удовица Милица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католицизам пре удаје за првог мужа.[8] Отац Јаков Старчевић, био је граничар из Пазаришта,[9] села покатоличених Срба [10], потомак херцеговачких Старчевића.[11] Образован је прво у немачкој пучкој школи у личком Кланцу.[12] Потом га образује стриц, Шиме Старчевић писац Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије [13] По другом извору, за прва два разреда гимназије спремао га је (учио латинском и немачком језику) католички жупник Јосип Влатковић у Смиљану.[14] Године 1839. полази на трећи разред гимназије у Госпићу, где му је стриц био професор: другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали[13]. Остала четири разреда гимназије и два виша разреда, тзв. филозофију завршио је у Загребу. Учествовао је као кршни гимназијалац будући "ватрен Илир", на крвавим демонстрацијама у Загребу, одржаним на Марковом тргу 27. јула 1845. године. У јесен 1845. године након завршене више гимназије у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле га бискуп Ожеговић шаље у Пешту, на студије теологије[2]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [15] у Пешти. Вратио се с пролећа 1848. године кући, па у Сењ, да би наставио школовање. Када је требало да се на крају "зареди", одлучује да се не посвети свештеничком позиву[2]. Затражио је професуру филозофије и опште историје на Правословној академији у Загребу. Након неуспеха ушао је у адвокатску канцеларију др Лавослава Шрама, где остаје до 1861. године.[16] Године 1851. конкурисао је безуспешно за место професора математике и на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[17] Београдски лицеј је међутим ангажовао Алексу Вукомановића на том месту. Фрустрирани професор Старчевић се због тога наоштрио против Срба, и само је чекао прилику да их нападне. Устао је тако 18. августа 1852. године да брани Људевита Гаја, од прозивања које је стигло из београдских "Србских новина".[18] На странама Гајевих "Народних новина" у Загребу, он полемише са како каже "тзв. Србима". Али ту не стаје, па ускоро, 21. септембра Старчевић показује своје још веће огорчење, када на страницама поменутих "Народних новина" исписује нови оштар: "Одговор Србскоме дневнику и београдским новинама". Искористио је он одсуство уредника Гаја, да изнесе своје шовинистичке ставове, до тада не виђене у јавности, у односу између два народа. Анте се у чланку окомио на српско име и српски језик, негирајући и омаловажавајући их, уз помоћ књиге византијског цара Порфирогенита. Увредљив текст преноси на својим странама "Србски дневник" 24. августа 1852. године[19] Реаговао је онда лично Људевит Гај, са својим извињењем и побијањем ставова Старчевићевих, жалећи због атака на братство Срба и Хрвата, које је он до тада 18 година мукотрпно градио.[20] Старчевићу се супротставио, и то стихом и велики поборник слоге Срба и Хрвата, Јован Сундечић објавивши спев под насловом: "Дру Анти Старчевићу уздарје за пренемио дар". Песникове прве речи су веома одјекнуле у јавности: Вукодлаче, Паклењаче![21] Излази Анте из канцеларије г. Шрама тек 1861. године, када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[2]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[2]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[2]. У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[2]. На њеном челу је остао до своје смрти.[22] Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[2]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[2]. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[2]. Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[23] Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[2]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Марка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио октобра 1903. године Иван Рендић[2]. Политички рад Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованој на федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[24] Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[25] Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[26][27] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[28] Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права и главна улога Русије у решавању Источног питања су сугерисали Старчевићу и његове правашима да све више да очекују помоћ од Русије.[29] Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[28][30] Старчевић је био ипресиониран успесима антихабзбуршке опозиције у Србији оличене у Народној радикалној странци Николе Пашића. Иако је и даље Србе сматрао делом хрватске нације, био је вољан на уступке, надајући се да ће и српске странке у Хрватској-Славонији и Далмацији пратити радикалску политику, и заједно са својом странком и Русијом срушити власт Хабзбурга.[29] Међутим, таква очекивања се нису десила за време Старчевићевог живота јер су и Русија и радикали уздржавали од сукоба са Аустроугарском, а и Куен-Хедерваријева политика је учврснула удаљавање Хрвата и Срба.[31] У то време дуализам у Аустроугарској је запао у кризу, јер су и аустријски и угарски део државе сматрали да су Аустро-угарском нагодбом лошије прошли од оног другог. Нове размирице Беча и Пеште су зближили Штросмајерове и Старчевићеве следбенике. Старчевић је већ био стар и болестан и није активно учествовао у раду странке. У странци се развио став да је могућ договор са Бечом о решавању хрват

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Ранкић, Зоран, 1935-2019 = Rankić, Zoran, 1935-2019 Наслов Збогом заувек, одмах се враћам / Зоран Ранкић ; [цртежи Зоран Ранкић] Врста грађе афоризми, пословице Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2014 Издавање и производња Београд : Белпак, 2014 (Београд : Белпак) Физички опис 401 стр. ; 21 cm Други аутори - особа Стевановић, Тодор М. Станковић, Звездана ISBN 978-86-84473-30-3 (брош. са клапнама) Напомене Тираж 500 Стр. 387-401: Поговор /Тодор М. Стевановић и Звездана Станковић. Предметне одреднице Ранкић, Зоран, 1935- -- Афоризми Karijera Gluma Prva glumačka ostvarenja imao je nakon završetka Srednje dramske škole 1951. godine.[25] Paralelno sa glumom sve vreme se bavio pisanjem, a od 1975. počeo je da piše aforizme na nagovor Miodraga Ilića, tadašnjeg upravnika Beogradskog dramskog pozorišta. Dok je živeo u Sarajevu, družio se s režiserom i scenaristom Borom Draškovićem i slikarom i književnikom Momom Kaporom.[26] Pozorišnu karijeru započeo je u Narodnom pozorištu u Sarajevu, čiji je bio član do 1960. godine. U Malom pozorištu Sarajevo bio je od 1971. godine, a u Savremenom pozorištu Beograd od 1961. do 1999. godine, u kom je odigrao više od 50 pozorišnih predstava.[a][10][27] Sa glumicom Ljiljanom Lašić bio je partner u dvadeset predstava.[26] Prvu televizijsku ulogu dobio je u filmu Sektor D 1962. godine, a naredne godine pojavio se u dve epizode televizijske serije Šest svečanih pozivnica i TV filmovima Voz koji nosi naočare i Afera Sent Fijakr kao Emil Gotje.[28][29] Godine 1966. imao je ulogu u filmu Kreštalica, a 1968. pojavio se u jednoj epizodi serije Kod Londona.[30] U filmu Zdravka Šotre Neprijatelj naroda tumačio je ulogu Hovstada, urednika novina, a narednih godina glumio je i u TV filmovima Sedam pisara (1970), Klopka za generala (1971), Peta kolona (1973; tumačio operativca OZNE), Zakletva (1974; tumačio domara) i u TV filmu Obešenjak (1974).[28][29] U televizijskom dokumentarnom filmu Čovek buna iz 1976. pojavio se u ulozi Vase Pelagića.[31] Kao glumac skrenuo je pažnju na sebe ulogom Nikole Kalabića 1982. godine, kojeg je igrao u TV seriji Poslednji čin. Iako je trebalo da odglumi najvećeg izdajnika prema socijalistički orijentisanim izvorima o Kalabiću, imao je slobodu i nije ga tako odigrao.[16] Serija je postala izuzetno popularna, ali Rankić je zbog uloge trpeo određene posledice. Tvrdio je da mu je vlast u SFRJ uskratila izglasanu Oktobarsku nagradu jer je tumačio ulogu četničkog vojvode.[32][13] Lik četničkog vojvode prvobitno je trebalo da glumi Bata Živojinović, koji se povredio, nakon njega Dragomir Bojanić Gidra, ali se reditelj Sava Mrmak ipak odlučio da ulogu dodeli Rankiću.[33] U TV seriji Španac 1982. imao je ulogu Miodraga Stamatovića, istražnog sudije, a 1984. bio je u ulozi Radomira Čarapića, zamenika upravnika logora Banjica u TV seriji Banjica.[29] Nakon toga igrao je 1986. uloge u TV serijama Misija majora Atertona kao general Ljubo Novaković i Odlazak ratnika, povratak maršala kao doktor Ivan Šubašić, a iste godine i u TV filmu Tajna Laze Lazarevića kao tužilac.[28] Godine 1988. imao je ulogu Blagoja Neškovića u televizijskoj seriji Save Mrmaka Četrdeset osma — Zavera i izdaja, a naredne uloge 1991. kao Toma Milinović „Topolivac” u TV seriji Jastuk groba mog i Čvrga u TV filmu Smrt gospođe Ministarke.[28][34] U periodu od 1993. do 1996. igrao je u ulozi Žarka Popare u TV seriji Srećni ljudi, gde je bio jedan od omiljenih glumaca, a pojavio se u 23 epizode serije.[35] Nakon deset godina pauze od glume, pojavljivao se s manjim ulogama u TV serijama Ljubav, navika, panika (2006) kao Cane udbaš, Bela lađa (2007) kao sudija Rakočević, Agencija za SIS (2006—2007), Kafanica blizu SIS-a (2007—2008) kao Miodrag i u jednoj epizodi TV serije Moj rođak sa sela kao Tomić 2008. godine.[28][29][36] Književnost Autor je dramskih dela Skretnica i Kalemegdanci, koji su u njegovoj režiji postavljeni na sceni Beogradskog dramskog pozorišta 6. marta 1994. godine.[37] Druga Rankićeva drama Skretnica objavljena je 2007. (Artprint, Banja Luka), s Kalemegdancima, u njegovoj knjizi Srpske komedije dakle drame.[38] Autor je zbirki pesama: Aorist (1992) Ekser (2006), Prizori (2014), Preteško ništa (2017) i Slovenski znak (2017) te knjiga aforizama: Doviđenja, kako ste? (1990, 1993), Aforizmi (1999), Balkanski nervčik (2005), Ovde kiša ali i Srbija (2006) Kod cara u podne (2012), Ništa svega (2012), Aforizmi (2012) i Zbogom zauvek, odmah se vraćam (2014), kao i knjige drame Srpske komedije dakle drame (2007).[11] Aforizme je objavljivao od sredine 1970-ih godina u dnevnim novinama i časopisima Reflektor, Ekspres Politika, Večernje novosti, Politika (rubrika Satirikon), Otadžbina, Kafane, Nova Zora, Književnost i u drugim.[39] Bio je stalni saradnik Ošišanog ježa više od 15 godina, u kome je objavljivao aforizme u rubrici Balkanski nervčik.[11][40][41] Po njegovom aforizmu ime je dobio film Borisa Mitića Doviđenja, kako ste? iz 2009. godine.[42] Osamdesetih godina imao je satiričnu rubriku Aforizmi jednog glumca na strani Vedra strana sveta u dnevnim novinama Večernje novosti.[43][44] Jedan je od autora knjige aforizama i poslovica pod nazivom Od Stradije do Stradije iz 2007. godine.[45] Godine 2018. Rankić je objavio knjigu poezije Sa male pruge javljam posvećenu Gornjem Milanovcu, gde je proveo ratni deo detinjstva.[1] Koautor je knjige aforizama Meljava vremena (2019), s Mihajlom Ćirkovićem i Brankicom Milanović.[46] Rankićevu poeziju Čedomir Marković poredio je s poezijom Laze Kostića, a Momo Kapor je njegove drame poredio sa dramama pisca Aleksandra Popovića i Rankića nazvao „nastavljačem beogradskog duha.”[26][47] Dobitnik je više nagrada za književni rad, poput Nagrade Dragiša Kašiković za knjigu Kod cara u podne (2012), Nagrade Večernjih novosti za novinsku satiru Jovan Hadži Kostić (2014), Nagrade Radoje Domanović za životno delo za stvaralaštvo u oblasti humora i satire (2015) i mnogih drugih.[44][48][49] Filmografija 1960. ▼ 1970. ▼ 1980. ▼ 1990. ▼ 2000. ▼ Ukupno Dugometražni film 0 1 0 0 0 1 TV film 5 4 1 1 0 11 TV serija 2 0 3 1 5 11 TV mini serija 0 0 3 1 0 4 Ukupno 6 5 7 3 5 27 God. Naziv Uloga 1960-e ▲ 1962. Sektor D (TV) 1963. Afera Sveti Fijaker (TV) Emil Gotje 1963. Šest svečanih pozivnica (serija) 1966. Kreštalica (TV) 1966. Voz koji nosi naočare (TV) 1968. Kod Londona (serija) 1969. Neprijatelj naroda (TV) Hovstad, urednik novina 1970-e ▲ 1970. Sedam pisara (TV) 1971. Klopka za generala operativac OZNE 1973. Peta kolona (TV) 1974. Zakletva (TV) domar 1974. Obešenjak (TV) 1980-e ▲ 1982. Španac (mini-serija) Miodrag Stamatović, istražni sudija 1982. Poslednji čin (mini-serija) Nikola Kalabić 1984. Banjica (mini-serija) Radomir Čarapić 1986. Tajna Laze Lazarevića (TV) tužilac 1 1986. Odlazak ratnika, povratak maršala (serija) doktor Ivan Šubašić 1986. Misija majora Atertona (serija) general Ljubo Novaković 1988. Četrdeset osma — Zavera i izdaja (serija) doktor Blagoje Nešković 1990-e ▲ 1991. Jastuk groba mog (mini-serija) Toma Milinović „Topolivac” 1991. Smrt gospođe Ministarke (TV) Čvrga 1993—1996. Srećni ljudi (serija) Žarko Popara 2000-e ▲ 2006. Ljubav, navika, panika (serija) Cane udbaš 2007. Bela lađa (serija) Sudija Rakočević 2006—2007. Agencija za SIS (serija) Miodrag 2007—2008. Kafanica blizu SIS-a (serija) Miodrag 2008. Moj rođak sa sela (serija) Tomić, seljak Pozorišne predstave Premijera Predstava Uloga Reditelj Pozorište 12. decembar 1954. Dane Mećava Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 21. septembar 1955. Ljudi Filip Erlih Boro Grigorović Narodno pozorište Sarajevo 12. novembar 1955. Edvardova djeca Bruno Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 19. januar 1956. Događaj u mesto Gogi Pisar Klikot Boro Grigorović Narodno pozorište Sarajevo 17. april 1956. Pesma Mića Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 10. februar 1957. Galeb Trepljov Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 5. maj 1957. Majka Hrabrost i njena djeca Mladi vojnik Boro Grigorović Narodno pozorište Sarajevo 1957. Svoga tijela gospodar Joža Berislav Mrkšić Narodno pozorište Sarajevo 10. novembar 1957. Na prelomu Šesti mornar krstarice Meša Selimović Narodno pozorište Sarajevo 8. maj 1958. Rt prema mjesečini Pavle Drugi Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 12. novembar 1958. Krvave svadbe Mjesec kao mladi drvosječa Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 9. januar 1959. Dundo Maroje Vlaho Marko Fotez Narodno pozorište Sarajevo 26. april 1959. Lekcija Profesor Boro Drašković Narodno pozorište Sarajevo 19. septembar 1959. Car Edip Horovođa Hugo Klajn Narodno pozorište Sarajevo 4. novembar 1959. Stradija Sedam uloga Boro Drašković Narodno pozorište Sarajevo 23. januar 1960. Hamlet Duh Hamletovog oca Boro Drašković Narodno pozorište Sarajevo 28. februar 1960. Henrik Osmi i njegove žene Henrik Boro Drašković Narodno pozorište Sarajevo 24. decembar 1960. Dugo putovanje u noć Edmund Tajron Vlado Jablan Narodno pozorište Sarajevo 17. januar 1961. Čovek, životinja i vrlina Dr Nino Pulejo Milenko Maričić Savremeno pozorište Beograd 8. oktobar 1961. Autobiografija B. Nušića i B. Mihailovića biograf, direktor i advokat Aleksandar Glovacki Savremeno pozorište Beograd 18. april 1962. Svi sveci na groblju Pavle Pavlović Predrag Dinulović Savremeno pozorište Beograd 1. oktobar 1962. Fizičari Ernst Hajnrih Ernesti Jovan Putnik Savremeno pozorište Beograd 17. novembar 1962. Andora Vojnik Soja Jovanović Savremeno pozorište Beograd 9. novembar 1963. Filip na konju Stanko, II borac Boro Grigorović Savremeno pozorište Beograd 11. mart 1964. U logoru dr Puba Agramer Predrag Dinulović Savremeno pozorište Beograd 24. maj 1964. Venčanica Robert Knol Marko Fotez Savremeno pozorište Beograd 7. oktobar 1964. Mister dolar Gospodin iz ugledne porodice Marko Fotez Savremeno pozorište Beograd 12. decembar 1964. Mećava Madali Nijazmedov Predrag Dinulović Savremeno pozorište Beograd 25. februar 1965. Haleluja Zola Aleksandar Glovacki Savremeno pozorište Beograd 29. april 1965.

Detalji predmeta Stanje Polovno Queues and Inventories - a study of their basic stochastic processes, Prabhu tags stohastičko integriranje, stohastička integracija, modelovanje, modeli, stohastički proces stohastički proces (grč. στοχαστιϰός: koji pogađa), proces koji u sebi sadržava elemente neuređenosti ili slučajnosti, matematička apstrakcija stvarnoga procesa opisana zakonima teorije vjerojatnosti i statističke fizike s pomoću množine slučajnih varijabli definiranih na istome prostoru vjerojatnosti i indeksiranih određenim podskupom realnih brojeva. Na stvaranje teorije stohastičkih procesa utjecalo je otkriće Brownova gibanja, a potom primjena teorije vjerojatnosti na procese razmnožavanja u biologiji, problemi smetnji u elektrotehnici, promjene na tržištu dionica u ekonomiji itd. Za razvoj teorije značajni su matematičari Andrej Andrejevič Markov, Andrej Nikolajevič Kolmogorov, Harald Cramér i dr. Stohastički proces Računarski simulirana realizacija procesa Vinerovog ili Braunovog kretanja na površini sfere. Vinerov proces se smatra našire proučavanim i centralnim stohastičkim procesom u teoriji verovatnoće.[1][2][2][3] U teoriji verovatnoće i srodnim poljima, stohastički ili slučajni proces je matematički objekat koji je obično definisan kao familija slučajnih promenljivih. Istorijski, randomne promenljive su bile povezane ili indeksirane nizom brojeva, koji se obično posmatraju kao tačke u vremenu, dajući interpretaciju stohastičkog procesa koji predstavlja numeričke vrednosti nekog sistema koji se slučajno menja tokom vremena, kao što je rast bakterijske populacije, fluktuiranje električne struje zbog toplotnog šuma, ili kretanje molekula gasa.[1][4][5][6] Stohastički procesi nalaze široku primenu u matematičkim modelima sistema i fenomena koji nasumično variraju. Oni se primenjuju u mnogim disciplinama uključujući nauke kao što su biologija,[7] hemija,[8] ekologija,[9] neuronauka,[10] i fizika[11] kao i u tehnološkim i inženjerskim poljima kao štu su obrada snimaka, obrada signala,[12] teorija informacije,[13] informatika,[14] kriptografija[15] and telekomunikacije.[16] Osim toga, naizgled nasumične promene na finansijskim tržištima su motivisale ekstenzivnu upotrebu stohastičkih procesa u finansijama.[17][18][19] Primena i studiranje fenomena su inspirisali predloge za nove stohastičke procese. Primeri takvih stohastičkih procesa obuhvataju Vinerov prices ili Braunovo kretanje,[а] koji je Luj Bašel koristio da izučava promene cena na Pariskoj berzi,[22] i Puasonov proces koji je koristio A. K. Erlang da studira broj telefonskih poziva koji se javlja u izvesnim vremenskim periodima.[23] Ova dva stohastička procesa se smatraju najvažnijim i centralnim u teoriji stohastičkih procesa,[1][4][24] i otkriveni su nezavisno, više puta, pre i posle Bašela i Erlanga, u različitim okruženjima i zemljama.[22][25] Termin slučajna funkcija se isto tako koristi za označavanje stohastičkog ili slučajnog procesa,[26][27] zato što se stohastički proces može interpretirati i kao slučajni element u funkcijskom prostoru.[28][29] Termini stohastički proces i slučajni proces se sinonimno koriste, često bez specifičnog matematičkog prostora za set koji indeksira slučajne varijable.[28][30] Ova dva termina se isto tako koriste kad su randomne promenljive indeksirane celim brojevima ili intervalima realne linije.[5][30] Ako su randomne promenljive indeksirane Kartezijanskom ravni ili nekim od Euklidovih prostora viših dimenzija, onda se kolekcija randomnih promenljivih obično naziva randomno polje.[5][31] Vrednosti stohastičkih procesa nisu uvek brojevi i mogu da budu vektori ili drugi matematički objekti.[5][29] Na osnovu njihovih matematičkih svojstava, stohastički procesi se mogu podeliti u različite kategorije, koje uključuju slučajne šetnje,[32] martingale,[33] Markove procese,[34] Levijeve procese,[35] Gausovske procese,[36] randomna polja,[37] obnovljive procese, i procese grananja.[38] Izučavanje stohastičkih procesa koristi matematičko znanje i tehnike iz oblasti verovatnoće, infinitezimalnog računa, linearne algebre, teorije skupova, i topologije[39][40][41] kao i grane matematičke analize kao što su realna analiza, teorija mera, Furijeva analiza, i funkcionalna analiza.[42][43][44] Teorija stohastičkih procesa se smatra važnim doprinosm matematici[45] i ona je i dalje aktivna tema istraživanja u pogledu teorije i primene.[46][47][48] Садржај 1 Napomene 2 Reference 3 Literatura 4 Spoljašnje veze Napomene Termin Braunovo kretanje se može odnositi na fizički proces, takođe poznat kao Brownian pomeranje, i stohastički proces koji je matematički objekat, ali da bi se izbegla zabuna ovaj članak koristi termine proces Braunovog kretanja ili Vinerov proces za kasniji pojam što je po stilu slično sa na primer, Gihman i Skorohodovoj[20] ili Rosenblatovoj upotrebi termina.[21] Reference Doob, Joseph L. processes (1990). Stochastipoic. Wiley. стр. 46 and 47. L. C. G. Rogers; David Williams (2000). Diffusions, Markov Processes, and Martingales: Volume 1, Foundations. Cambridge University Press. стр. 1. ISBN 978-1-107-71749-7. J. Michael Steele (6. 12. 2012). Stochastic Calculus and Financial Applications. Springer Science & Business Media. стр. 29. ISBN 978-1-4684-9305-4. Parzen, Emanuel (17. 6. 2015). Stochastic Processes. Courier Dover Publications. стр. 7 and 8. ISBN 978-0-486-79688-8. Iosif Ilyich Gikhman; Anatoly Vladimirovich Skorokhod (1969). Introduction to the Theory of Random Processes. Courier Corporation. стр. 1. ISBN 978-0-486-69387-3. Gagniuc, Paul A. (2017). Markov Chains: From Theory to Implementation and Experimentation. USA, NJ: John Wiley & Sons. стр. 1—235. ISBN 978-1-119-38755-8. Bressloff, Paul C. Processes in Cell Biology (2014). Stochastic. Springer. ISBN 978-3-319-08488-6. N.G. Van Kampen (30. 8. 2011). Stochastic Processes in Physics and Chemistry. Elsevier. ISBN 978-0-08-047536-3. Lande, Russell; Steinar Engen; Bernt-Erik Sæther (2003). Stochastic Population Dynamics in Ecology and Conservation. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-852525-7. Laing, Carlo; Gabriel J Lord (2010). Stochastic Methods in Neuroscience. OUP Oxford. ISBN 978-0-19-923507-0. Paul, Wolfgang; Jörg Baschnagel (11. 7. 2013). Stochastic Processes: From Physics to Finance. Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-319-00327-6. Dougherty, Edward R. processes for image and signal processing (1999). Random. SPIE Optical Engineering Press. ISBN 978-0-8194-2513-3. Cover, Thomas M. A. Thomas; Joy (28. 11. 2012). Elements of Information Theory. John Wiley & Sons. стр. 71. ISBN 978-1-118-58577-1. Архивирано из оригинала на датум 29. 05. 2020. Приступљено 22. 05. 2019. Baron, Michael (15. 9. 2015). Probability and Statistics for Computer Scientists, Second Edition. CRC Press. стр. 131. ISBN 978-1-4987-6060-7. Katz, Jonathan; Yehuda Lindell (31. 8. 2007). Introduction to Modern Cryptography: Principles and Protocols. CRC Press. стр. 26. ISBN 978-1-58488-586-3. Baccelli, François; Bartlomiej Blaszczyszyn (2009). Stochastic Geometry and Wireless Networks. Now Publishers Inc. ISBN 978-1-60198-264-3. J. Michael Steele (2001). Stochastic Calculus and Financial Applications. Springer Science & Business Media. ISBN 978-0-387-95016-7. Musiela, Marek; Marek Rutkowski (21. 1. 2006). Martingale Methods in Financial Modelling. Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-540-26653-2. Shreve, Steven E. Calculus for Finance II: Continuous-Time Models (3. 6. 2004). Stochastic. Springer Science & Business Media. ISBN 978-0-387-40101-0. Iosif Ilyich Gikhman; Anatoly Vladimirovich Skorokhod (1969). Introduction to the Theory of Random Processes. Courier Corporation. ISBN 978-0-486-69387-3. Rosenblatt, Murray (1962). Random Processes. Oxford University Press. Jarrow, Robert; Protter, Philip (2004). „A short history of stochastic integration and mathematical finance: the early years, 1880–1970”. A Festschrift for Herman Rubin. Institute of Mathematical Statistics Lecture Notes - Monograph Series. стр. 75—80. CiteSeerX 10.1.1.114.632 Слободан приступ. ISBN 978-0-940600-61-4. ISSN 0749-2170. doi:10.1214/lnms/1196285381. Stirzaker, David (2000). „Advice to Hedgehogs, or, Constants Can Vary”. The Mathematical Gazette. 84 (500): 197—210. ISSN 0025-5572. JSTOR 3621649. doi:10.2307/3621649. Snyder, Donald L. I. Miller; Michael (6. 12. 2012). Random Point Processes in Time and Space. Springer Science & Business Media. стр. 32. ISBN 978-1-4612-3166-0. Guttorp, Peter; Thorarinsdottir, Thordis L. (2012). „What Happened to Discrete Chaos, the Quenouille Process, and the Sharp Markov Property? Some History of Stochastic Point Processes”. International Statistical Review. 80 (2): 253—268. ISSN 0306-7734. doi:10.1111/j.1751-5823.2012.00181.x. Gusak, Dmytro; Alexander Kukush; Alexey Kulik; Yuliya Mishura; Andrey Pilipenko (10. 7. 2010). Theory of Stochastic Processes: With Applications to Financial Mathematics and Risk Theory. Springer Science & Business Media. стр. 21. ISBN 978-0-387-87862-1. Skorokhod, Valeriy (5. 12. 2005). Basic Principles and Applications of Probability Theory. Springer Science & Business Media. стр. 42. ISBN 978-3-540-26312-8. Kallenberg, Olav (8. 1. 2002). Foundations of Modern Probability. Springer Science & Business Media. стр. 24—25. ISBN 978-0-387-95313-7. Lamperti, John (1977). Stochastic processes: a survey of the mathematical theory. Springer-Verlag. стр. 1—2. ISBN 978-3-540-90275-1. Chaumont, Loïc; Marc Yor (19. 7. 2012). Exercises in Probability: A Guided Tour from Measure Theory to Random Processes, Via Conditioning. Cambridge University Press. стр. 175. ISBN 978-1-107-60655-5. Adler, Robert J. E. Taylor; Jonathan (29. 1. 2009). Random Fields and Geometry. Springer Science & Business Media. стр. 7—8. ISBN 978-0-387-48116-6. Lawler, Gregory F. Limic; Vlada (24. 6. 2010). Random Walk: A Modern Introduction. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48876-1. Williams, David (14. 2. 1991). Probability with Martingales. Cambridge

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Аляксееù, Аляксандр Аляксеевіч Лукашэвіч, Алег Вацлававіч Наслов Спадчына Беларусі : [фотаалЬбом] / Аляксандр Аляксееù, Алег Лукашэвіч Упоредни наслов Heritage of Belarus Врста грађе књига Језик белоруски, енглески Година 2004 Издавање и производња Мінск : Мінская фабрыка каляровага друку, 2004 Физички опис 319 стр. : фотогр. ; 34 cm ISBN 985-454-231-9 Напомене Аб аùтарах: стр. 318. Предметне одреднице Споменици културе – Белорусија – Албуми УДК 72/76.03(476)(084.12) COBISS.SR-ID 127280140 Belorusija Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije belorusije Republika Bjelorusija Республика Беларусь Zastava Grb Geslo: nema Državna himna: "Мы, Белорусы" Glavni grad Minsk Službeni jezici bjeloruski i ruski Vođe - Predsjednik Alexander Lukashenko (Александр Лукашенко) - Premijer Roman Golovchenko (Раман Галоўчэнка) Uspostava Od Sovjetskog Saveza 25. kolovoza 1991. Površina - Ukupno 207,600 km2 (84.) - Voda (%) ~0 Stanovništvo - Popis iz 2003 10.322.151 (75.) - Gustoća 50/km2 Valuta bjeloruska rublja Vremenska zona +2 UTC +3 ljeti Pozivni broj 375 Web domena .бел .by 1 izvan upotrebe Belorusija (ek.) ili Bjelorusija (ijek.) (brus. Белару́сь [bʲɛlaˈrusʲ], rus. Беларусь [bʲɪlɐˈrus]; službeno Republika Belorusija, brus. Рэспубліка Беларусь, rus. Республика Беларусь), kontinentalna država u istočnoj Evropi. Graniči se sa Rusijom na severoistoku, Ukrajinom na jugu, Poljskom i Litvanijom na zapadu, te Letonijom na severozapadu. Glavni i najveći grad je Minsk, a ostali veći gradovi su Gomelj, Mogiljov, Vitebsk, Grodno i Brest. Preko 25% teritorije od ukupno 207.000 km² je pod šumom,[1] dok su najvažniji izvori prihoda poljoprivreda i industrija. Teritorija današnje Belorusije je bila deo Polocke kneževine, činila osnovu za Veliku kneževinu Litvaniju, ulazila u sastav Poljsko-litvanske unije i Ruske Imperije. 25. marta 1918. proglašena je nezavisnost Beloruske Narodne Republike. Nakon nemačkoga poraza i nasilnog preuzimanja vlasti od strane boljševika proglašena je SSR Belorusija 1. januara 1919. koja je ušla je u sastav SSSR 1922. dok je Zapadna Belorusija, shodno mirovnom ugovoru iz Rige, uključena u sastav Poljske.[2] Posle Oktobarske revolucije, Belorusija je postala jedna od konstitutivnih republika Sovjetskog Saveza i preimenovana je u Belorusku SSR. Današnje granice dobila je 1939. nakon Sovjetske invazije na Poljsku i zauzeća Zapadne Belorusije. U 1930.-1940. za vreme staljinističkih represija nastradalo je preko 100.000.000 belorusa. U toku Drugog svetskog rata, Belorusija je pretrpela strahovita razaranja, izgubila je gotovo trećinu stanovništva i više od polovine ekonomskih resursa.[3] Beloruska SSR je bila jedan od osnivača UN-a, zajedno sa SSSR-om i Ukrajinskom SSR. Beloruski parlament je 27. jula 1990. proglasio suverenitet, a nakon raspada SSSR-a i nezavisnost Belorusije 25. avgusta 1991. Aleksandar Lukašenko je predsednik države od 1994. godine. Mnoge zapadne vlade i nevladine organizacije kritikuju vlast u Belorusiji zbog navodnih represalija prema predstavnicima opozicije i lažiranja izbora.[4][5] Od 2000. godine Belorusija ima sa Rusijom potpisan ugovor o specijalnim vezama sa indicijama ka stvaranju Saveza Rusije i Belorusije. Član je carinske unije sa Rusijom i Kazahstanom, Zajednice nezavisnih država, Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti, Evroazisjke ekonomske zajednice i partner u dijalogu u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Većina stanovništva Belorusije živi u urbanim područjima u i oko velikih gradova (centara administrativnih divizija koje se zovu oblasti).[6] Preko 80% populacije su etnički Belorusi, a najbrojnije manjinske zajednice su Rusi, Poljaci i Ukrajinci. Službeni jezici su beloruski i ruski (još od referenduma 1995). U konfesionalnom pogledu trećina stanovnika su pravoslavci, pripadnici Ruske pravoslavne crkve, postoje višebrojne zajednice rimokatolika, unijata, protestanata, . Sadržaj/Садржај 1 Etimologija 2 Geografija 2.1 Posledice černobiljske havarije 3 Nacionalni parkovi 4 Istorija 4.1 Praistorija 4.2 Od srednjeg do XX veka 4.3 XX vek 5 Demografija 5.1 Religija 5.2 Obrazovanje 5.3 Najveći gradovi 6 Politika 6.1 Politički sistem 6.2 Međunarodni odnosi 6.3 Vojska 7 Administrativna podela 8 Privreda 9 Kultura i umetnost 9.1 Književnost 9.2 Muzika 9.3 Narodna nošnja 9.4 Kuhinja 10 Telekomunikacije i mediji 11 Sport 12 Nacionalni praznici 13 Reference 14 Literatura 15 Vanjske veze Etimologija Postoji nekoliko objašnjenja o poreklu imena „Bela Rus“.[7] Prema etnoreligijskoj teoriji taj termin se koristio da bi se opisale zemlje koje su bile u sastavu Velike kneževine Litvanije, a koje su naseljavali pokršteni Sloveni, za razliku od Crne Rus koja je bila naseljena pretežno paganskim Baltima.[8] Drugo moguće tumačenje imena zasniva se na nekadašnjem običaju lokalnog slovenskog stanovništva na tim prostorima da nosi isključivo belu odeću.[7][9] Jedna pak legenda kaže da je to bio naziv za stare zemlje (Polasje, Vitebsk i Mogiljov) koje nisu pokorili Tatari. Drugi izvori govore da su zemlje koje pre 1267. nisu pokorili Mongoli označavane kao „Bela Rus“.[7] Istoričar Aleš Beli je 2008. na Litvanskom institutu za istoriju u Vilnjusu uspeo da odbrani doktorsku disertaciju na temu Određivanje horonima Bela Rusija na primeru evropskih dokumenata i mapa iz perioda od XII do sredine XVIII veka prema kojoj je „Bela Rusija“ područje Novgorodske republike koju je pokorila Velika moskovska kneževina 1478. godine, a odnosi se na teritoriju današnje istočne Belorusije. U raznim izvorima je dolazilo do mešanja pojmova Rus i Rusija, tako da je često Bela Rus izjednačavana sa pojmom Bela Rusija. To pogrešno tumačenje često su širili moskovski namesnici nakon pada Kijevske Rusije da bi sebe prikazali kao legalne naslednike celog istočnoslovenskog etnosa i koristili su tu činjenicu kao povod za rat protiv Poljske i Litvanije.[10] Pojam „Bela Rusija“ prvi put se pojavio u srednjovekovnim germanskim i latinskim spisima, a papa Pije VI je koristio latinski naziv Alba Rusija (lat. Alba Russia) u papskoj buli iz 1783. godine.[11] Tokom XVII veka ruski carevi su koristili termin „Bela Rus“ kao odrednicu za teritorije koje su bile oduzete od Litvanije.[12] Belorusija je službeno dobila ime Belarusija (rus. Бeлoруссия) u vremenu carske Rusije, a ruski car je imao titulu „imperator sveruski“. Termin Belorusija se službeno koristio sve do 1991. godine kada je vrhovni sovjet tadašnje Beloruske SSR odlučio da se nova država ubuduće zove Belarus (rus. Бeлaрусь) (iako se u mnogim svetskim jezicima, pa i u srpskom država označava kao Belorusija). Službeno ime države je Respublika Belarus (blr. Рэспубліка Беларусь; rus. Рeспублiка Бeлaрусь).[13][14] Geografija Glavni članak: Geografija Belorusije Tipičan Beloruski pejzaž. Jezero Strusta u Vitebskoj oblasti Pripjat kod grada Mazir Belorusija leži između 51° i 57° severne geografske širine i 23° i 33° istočne geografske dužine. Geografski centar zemlje nalazi se na 53°31′51″N 28°2′38″E / 53.53083°N 28.04389°E udaljen 70 km jugoistočno od Minska. Državna teritorija je relativno ravna, bez većih uzvišenja. Najviši vrh Dzeržinska gora visok je svega 346 metara (a sledi Lisaja sa 342 metra), a prosečna nadmorska visina je oko 162 metra. Najniža tačka je u dolini Njemena, na granici sa Litvanijom, nadmorske visine oko 80 metara. Glacijacija je najzaslužnija za izrazito ravan i zamočvaren pejzaž Belorusije. Severni delovi su nešto izdignutiji, ispunjeni jezerima i blagim uzvišenjima morenskog porekla. Na jugu, oko reke Pripjat nalazi se velika močvarna nizija Polesje (ujedno jedno od najvećih močvarnih područja u Evropi).[15] Preko 3.000 vodotoka (od čega 42 su reke) i na hiljade manjih jezera čini hidrološku kartu Belorusije veoma bogatom i raznovrsnom. Vode otiču u dva sliva: baltički i crnomorski. Ka Baltičkom moru otiču Zapadna Dvina (ili Daugava) i Njemen, dok Dnjepar i Pripjat (inače pritoka Dnjepra u Ukrajini) otiču ka Crnom moru. Iako su jezera brojna, površinom su uglavnom mala, prosečno oko 0,5 km² i više liče na močvare. Najveće jezero je Naroč u Minskoj oblasti sa površinom od 79,6 km². Karta Belorusije Oko četvrtine državne teritorije prekriveno je šumama, ali uglavnom dominiraju manje galerijske šume. Najveća je Bjaloveška šuma, reliktna prašuma koja se prostire između Bresta i Bjalistoka (Poljska) i nalazi se pod zaštitom Uneska. Na severu uglavnom dominiraju četinarske šume (uključujući i brezu i jovu), dok u južnim područjima šume su vegetacijski mnogo raznovrsnije. Iako kontinentalna zemlja, zbog blizine Baltika (koji je udaljen svega 257 km) Belorusija ima umereno kontinentalnu klimu, što predstavlja prelaz između okeanske i kontinentalne klime.[16] Leta su dosta sveža i vlažna dok su zime blage sa obiljem snežnih padavina. Srednja godišnja temperatura vazduha kreće se od 5,7 °C do 8,2 °C. Letnji temperaturni prosek je oko 18 °C, a zimski -6 °C. Najtopliji su južni i jugozapadni delovi zemlje. Prosečna količina padavina se kreće između 500 i 800 mm godišnje sa maksimumima padavina tokom leta i jeseni, najviše u centralnim i severozapadnim rejonima.[17] Belorusija je dosta siromašna rudnim bogatstvima. Postoje jedino nešto veće zalihe treseta, zatim skromne zalihe nafte i prirodnog gasa, granita, dolomita (krečnjaka), laporca, krede, peska, šljunka i gline. Posledice černobiljske havarije Glavni članak: Černobiljska katastrofa Belorusija je najviše osetila posledice nuklearne havarije u Černobilju iz 1986. godine. Pravac vetra prvih dana i nedelja nakon havarije doveo je do toga da je od ukupne količine radioaktivnog cezijuma 137 koji je pao na Evropu, čak 70% se zadržalo nad Belorusijom.[18] O kolikoj havariji je bila reč najbolje svedoči podatak da je čak u julu 1991. cela teritorija Belorusije bila proglašena zonom ekološke katastrofe. Radijaciji su bile najizloženije južne oblasti Mogiljovska i Gomeljska, dok je ozračeno preko 2 miliona ljudi. Oko 7.000 km² je bilo kontaminirano radi

Detalji predmeta Stanje Polovno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Cena knjige bitno smanjena Povez : mek Broj strana : 142 Stanje : manja oštećenost korica i naslovne strane inače knjiga u dobrom stanju KOZARAC, Josip, književnik i šumarstvenik (Vinkovci, 18. III. 1858 — Koprivnica, 21. VIII. 1906). Završio gimnaziju 1876. u Vinkovcima, studij šumarstva 1879. na Visokoj poljodjelskoj školi u Beču te bio prvi Hrvat s diplomom te škole. Kao vježbenik službovao u Vinkovcima, Vrbanji, Nijemcima, Županji, Jasenovcu, Mašićima i Novoj Gradiški, 1882. položio državni ispit za samostalno vođenje šumarstva, 1885–95. bio upravitelj šumarije u Lipovljanima, potom nadšumar u Vinkovcima. Za njegove je intelektualne i književne nazore presudan bio studij u Beču, gdje je čitao gospodarsku i prirodoslovnu literaturu vodećih europskih mislilaca XIX. st. te djela književnih klasika. Baveći se gospodarskom kapitalizacijom hrastovine i njezinih proizvoda te lova i ribolova, u stručnim prijevodima i člancima objavljenima u Šumarskom listu (1883–88, 1891–92, 1894–98, 1902, 1905–06), koji je 1896–98. uređivao, obradio je mnoge šumarske teme (O prorjeđivanju šuma, 1886; Važnost prorjeđivanja, 1888) i zacrtao smjer naprednoga šumarstva (D. Klepac). Slovio kao vrstan stručnjak, poglavito za slavonske hrastike. God. 1886. u Zagrebu je organizirao šumarsku skupštinu na kojoj su bile prihvaćene sve njegove ideje o gospodarenju šumama. Njegove su šume kao uzorne posjećivali ugledni europski stručnjaci, a u stogodišnjim hrasticima, uzgojenima metodom prirodnoga pomlađivanja oplodnom sječom ili sadnjom žira »pod motiku«, i danas se obavlja terenska nastava za studente zagrebačkoga Šumarskoga fakulteta. — Započevši književni rad stihovima pod utjecajem »knjiške romantike«, objavio pjesmu Zmija u Hrvatskoj lipi (1875), no pjesničkim opusom, ponajviše ljubavnih motiva i pesimističnih ugođaja, koji je A. Šenoa zbog preidilična tona nepovoljno ocijenio, nije ostavio znatnijega traga u književnosti. Ponesen djelima Molièrea, J. N. Nestroya i A. von Kotzebuea, okušao se i kao dramatičar. U zagrebačkom HNK uprizorene su mu šaljiva igra Turci u Karlovcu (1878) i lakrdija Tunja Bunjavilo (1879), koju je izvodilo i vinkovačko Gradsko kazalište »Joza Ivakić« (1951) te osječko HNK (1969). Komedija karaktera Tartufov unuk (Slavjanskij al’manah’, Beč 1879), preradba Molièreova djela, ocijenjena je samo književnopovijesno zanimljivom, a dramski nacrt Albion i Rozamunda ostao je urukopisu. Zaokret prema pripovjednoj prozi započinje objavljivanjem sentimentalnih, na uspomenama zasnovanih poučnih crtica za djecu Priče djeda Nike (Pučke novine, 1877–80), s prepoznatljivom tematikom slavonskoga sela. Najviše umjetničke domete postignuo je u novelistici. Prihvativši zahtjeve uznapredovaloga hrvatskoga realizma da se literatura što više približi životu i suoči s problemima društva, usmjeruje se prema »regionalnoj naročitosti« (I. Bogner) zavičajnih tema, opisujući kako miran, idiličan seoski život nepovratno nestaje pod naletima kapitalizma i tuđinskoga režima (Moj djed. Hrvatska omladina, 1887), koji uzrokuju kolonijalnu pljačku zemlje, propadanje seoskih zadruga i rastakanje patrijarhalnoga morala, a sječe slavonskih hrastika ostavljaju dubok trag u krajoliku i ljudima (Biser-Kata. Vienac, 1887; Proletarci. Vienac, 1888; Tena. Dom i sviet, 1894, dramatizacija i izvedba HNK Osijek 1967, 1972). Opisujući složene moralne i psihološke posljedice procesa društvenoga raslojavanja, siromašenja seljaka i nagle birokratizacije te naraslih suprotnosti između sela i grada (Tri dana kod sina. Prosvjeta, 1897; Rodu u pohodu. Vienac, 1899), i u romanesknoj prozi fabularna zbivanja podređuje tezama o potrebi za gospodarskom i moralnom obnovom slavonskoga sela. Nadahnut učenjem A. Smitha o radu kao izvoru bogatstva i poljodjelstvu kao glavnoj gospodarskoj grani te držeći da su darovitost ljudi i plodnost zemlje temelj napretka i boljitka, u romanu Mrtvi kapitali (1890; dramatizacija M. Mađera u HNK Osijek 1976) promiče ideale rada i poštenja, kritizirajući Slavonce zbog prodaje zemlje strancima, malodušnosti i poročnosti. Nacionalno-prosvjetiteljska tendencija prevladava i u radikalno cenzuriranom romanu Među svjetlom i tminom (1891), u kojem, oslikavajući malograđansku okolinu, razotkriva licemjerje građanskoga društva i korumpiranost Khuenovih činovnika, te u nedovršenim Živim kapitalima (1903), gdje rješenje za ozdravljenje društva vidi u povratku na djedovinu. Postavivši čovjeka u središte pozornosti, u djelima posljednje stvaralačke faze, teško bolestan, odmiče se od društvene tematike. Okrenut svijetu intime, pod utjecajem I. S. Turgenjeva i darvinizma, zaokupljen je duševnim životom svojih junaka u potrazi za ljubavlju i istinom, poglavito ženskim likovima jakih osobnosti. Obnovljivost i snaga prirode (Slavonska šuma. Vienac, 1888), ljubav – tjelesna, mladenačka, posesivna, uništavajuća, sućutna – opsesivna strast ljubomore te odnosi u bračnoj zajednici i društvu (Donna Ines. Vienac, 1890; Tri ljubavi, 1894. i Mira Kodolićeva, 1895, obje Prosvjeta), utjecaj represivnoga odgoja na oblikovanje karaktera (Emilijan Lazarević. Nada, 1897), tankoćutni junaci u stanjima promašenosti i duševne boli koja mijenja njihovu bit (Donna Ines i Oprava. Prosvjeta, 1899) te funkcioniranje činovničke psihe (San savjetnika Orlića. Život, 1901) teme su zbog kojih ga se drži najiskrenijim hrvatskim piscem (B. Vodnik, M. Marjanović). Njegove psihološke novele, u kojima zadire u dramatiku unutarnjih zbivanja likova, modernisti su prihvatili kao svoju konceptualnu prethodnicu, a suvremena je kritika zbog snažnih misaonih naboja istaknula novelu Oprava. Pisane u prvoj osobi i s autobiografskim naznakama, novele potvrđuju da je K. kao »pisac pozitivne energije« (K. Nemec) bio vrstan poznavatelj ljudske naravi te suptilni lirik i pjesnik »slobodno izražene ljubavi«, koji je pronio glas o Slavoniji kao sudbinski određenom, jedinstvenom prostoru (I. Frangeš). Vjerom i pouzdanjem u izvornu čestitost, korisnost rada i univerzalnu humanost aktualan je svim naraštajima te ga kao uvjerljiva predstavnika poetike realizma, u kontekstu hrvatskoga realističkoga romana zaslužna za uvođenje novih tematskih područja (Nemec), uz K. Š. Gjalskoga, drže jednim od »najčistijih i stilski najhomogenijih realista hrvatskih« (D. Jelčić). O motivima svojega književnoga rada i poetici stvaralačkoga postupka govori u kratkoj epistolarnoj Autobiografiji (Život, 1900, 1). Književne priloge, članke iz šumarstva i prijevode objavljivao je i u izdanjima Narodnjak (1876), Smilje (1877–79, 1885, 1912–13), Hrvatski dom (1877), Obzor (1878, 1906), Vienac (1878–79, 1882–92, 1899, 1903), Hrvatska vila (1880, 1885), Österreichische Forst und Jagd Zeitung (Beč 1883, 1885–86, 1899), Zentralblatt für das gesammte Forstwesen (Beč 1883), Slava preporoditeljem (Zagreb 1885), Erdészeti Lapok (Ungvár 1886–87, 1894–95, 1897, 1902), Dom i sviet (1888), Agramer Zeitung (1889, 1897, 1901, 1906), Pobratim (1891, 1893), Danica koledar (1892–93), Prosvjeta (1894–97), Agramer Tagblatt (1894, 1903–04), Nada (1895), Přítel domoviny (Prag 1900), Die Drau (1901), Gorenjec (Kranj 1903), Pokret (1905–06), Osječki tjednik (1906) i Narodne novine (1906), a tekstovi su mu posmrtno tiskani, među ostalim, u časopisima Hrvatsko kolo (1910), Savremenik (1912), Slovan (Ljubljana 1913), Krijes (1917–18), Priroda (1917), Agramer Tagblatt (1918–19), Hrvatski list (1918), Hrvatske novine (1922–23), Narodna sloboda (1926), Hrvatski radiša (1931–32), Narodno kolo (1931), Književni horizonti (1936), Hrvatski narod (1941) te 15 dana (1996). Zastupljen je u izdanjima Anthologie des conteurs croates 1880–1930 (Zagreb 1933), Antologia noweli jugosłoviańskiej (Varšava 1964), Slavonske minijature (Osijek 1975), Slava Panonije (Vinkovci 1980), Antologija hrvatske novele (Zagreb 1997), Antologija hrvatske književnosti (Budimpešta 1999) i Zavičajna čitanka Istine srca (Novska 2004). Pjesme su mu uglazbljene i tiskane u glazbenom nizu Đulabije, 2 (Zagreb 1998), a pripovijetke snimljene na audiokasetu (Zagreb 1996) i CD (Samobor 2002). Prevođen je na češki, poljski, makedonski, slovenski, mađarski, njemački, talijanski, francuski i engleski jezik te esperanto. Potpisivao se i J. K. i –c–. Rukopisna ostavština (rukopisi djela, bibliografski izvori, obiteljska korespondencija, osobni dokumenti, svjedodžbe, dekreti, fotografije) izgorjela je u četničkom granatiranju Narodne knjižnice i čitaonice u Vinkovcima 1991, a opširna korespondencija s F. Ž. Kesterčanekom u vlasništvu je Šumarskoga fakulteta u Zagrebu. U auli i na istočnom pročelju Hrvatskoga šumarskoga doma u Zagrebu 1936. te u predvorju Šumarskoga fakulteta 1960. postavljena su njegova poprsja (E. Bohutinsky), a 1958. na obali Bosuta u Krnjašu spomenik (V. Radauš); lik mu je na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). God. 1995. u Vinkovcima su ustanovljeni književni susreti Dani Josipa i Ivana Kozarca. Bio je jedan od važnijih hrvatskih prozaista, novelista, polemičara, pesnika, ujedno i diplomirani inženjer šumarstva i najpoznatiji hrvatski šumar. Osnovnu školu učio je u Vinkovcima. Gimnaziju koju je pohađao završio je sa puno muke, ali se sve promenilo kada je upisao fakultet šumarstva u Beču. Diplomirao je 1879 godine na Visokoj školi za kulturu tla kao najbolji student na svojoj godini. Pre fakulteta živeo je dosta slobodan i neobuzdan život. Puno vremena je provodio u prirodi, jednostavno posmatrajući život koji se odvijao oko njega. Svoje je spisateljske sposobnosti razvio pišući poezije, a kasnije je svoj talenat pronašao u pisanju proze (pripovetke i romani). Nakon očeve smrti, Kozarac je ostao da živi sa svojom majkom. Kao jedan od boljih šumarskih stručnjaka radio je na mnogim mestima: Vinkovci, Vrbanja, Nijemci, Županja, Nova Gradiška, Lipovljani i mnogim drugim. Od 1896 do 1898. godine bio je jedan od urednika, tada poznatog «Šumarskog lista». Pisao je brojne članke, ali su svi bili vezani za njegov posao. Dok je bio u svojoj struci, najvažnije što je uradio bilo

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano, La ville, la democratie, le socialisme, Manuel Castells Manuel Kastels (moć komunikacija, uspon umreženog društva, mreže revolta i nade... Jedan od najznačajnijih mislilaca današnjice, vodeći je stručnjak u oblasti komunikacija, informacionog društva i globalizacije. Do studentskih protesta 1968. predavao je na Univerzitetu Pariz X, a nakon toga u Školi za napredna istraživanja u oblasti društvenih nauka. Krajem sedamdesetih predaje sociologiju i studije urbanizma i regionalnog planiranja na američkom Berkliju, a potom radi na Otvorenom univerzitetu Katalonije i Anenberg školi za komunikacije u sklopu Univerziteta Južne Kalifornije. U svojoj dugogodišnjoj naučnoj karijeri kao gostujući profesor radio je na najčuvenijim svetskim naučnim institucijama među kojima su i MIT, Oksford, Kembridž i mnogi drugi. Osim toga, držao je predavanja po pozivu na više od 100 univerziteta u 45 zemalja širom sveta. U svom bogatom naučnom opusu Manuel Kastels je kao vodeći autor obavio 26 knjiga, uz još 22 knjige kao urednik ili koautor. Njegova naučna interesovanja su zaista raznovrsna, ali može se reći da njima dominiraju tri osnovne teme: urbani problemi, društveni pokreti i društveno-ekonomsko-kulturna transformacija u doba revolucije informaciono-komunikacionih tehnologija. Dobitnik je međunarodne Holberg nagrade koja se dodeljuje za najveća dostignuća u obasti umetnosti i humanističkih nauka i nagrade Balzan za soiologiju. Мануел Кастелс С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Мануел Кастелс Мануел Цастеллс ен Ла Паз, Боливиа.јпг Мануел Кастелс у Ла Пазу, Боливија Датум рођења 9. фебруар 1942. (78 год.) Место рођења Елин, Провинција Албесета Шпанија Поље Социологија, урбано планирање, студије комуникација Школа Универзитет Сорбона Институција Универзитет у Кембриџу; Универзитет јужне Калифорније; Отворени универзитет у Каталонији Ученици Данијел Кон-Бендит Познат по Истраживања информатичког друштва, комуникације и глобализације Веб-сајт Мануел Кастелс (шп. Manuel Castells Oliván; Елин, Албасете, 2. фебруар 1942) шпански је социолог, познат по истраживању информационог друштва и масовних комуникација са социолошког аспекта. Према истраживању Цитатног индекса за друштвене науке (Social Sciences Citation Index) за период 2000 — 2009. године, Мануел Кастелс заузима пето место у свету међу најцитиранијим живим теоретичарима који се баве друштвеним наукама, а прво место као научник који истражује масовне комуникације.[1] Члан је Међународног етичког, научног и политичког колегијума, водеће експертске организације за развој средстава којима би се омогућило превазилажење проблема у успостављању мирног, друштвено праведног и економски одрживог света. Садржај 1 Живот 2 Рад 3 Публикације 4 Референце 5 Литература 6 Спољашне везе Живот Мануел Кастелс је првобитно одрастао у Ла Манчи, али се преселио у Барселону где је студирао права и економију. Иако је конзервативне природе, Кастелс каже: Моји родитељи су били добри родитељи. Били смо конзервативна породица – веома конзервативна породица. Упркос томе, рекао бих да је главна ствар која је утицала на формирање мог карактера, поред мојих родитеља, била чињеница да сам одрастао у фашистичкој Шпанији. Тешко је људима каснијих генерација да схвате шта то уствари значи, чак и млађим генерацијама у Шпанији. Било је потребно одупрети се читавој околини и остати свој, требало се борити и политички ангажовати од узраста 15-16 година.[2] Кастелс је био политички активан у студентском анти-Франко покрету, адолесцентски политички активизам који га је натерао да избегне из Шпаније у Француску. У Паризу, са 20 година, завршио је дипломске студије, а потом наставио на Париском универзитету где је докторирао на социологији. Са 24 године, Кастелс је постао предавач на неколико Париских универзитета у периоду 1967-1979. Прво на X париском универзитету Нонтер (где је подучавао Данијела Кона-Бендита), одакле је отпуштен 1968. године током студентских протеста, потом у школи за напредне студије друштвених наука од 1970-1979. Године 1979. Универзитет Калифорније у Берклију, поставио је га је за професора социологије и професора урбаног и регионалног планирања. Године 2001, као професор бавио се истраживањем на Отвореном универзитету Каталоније у Барселони. Године 2003. се придружио Универзитету Јужне Калифорније - Анеберг школи за комуникације као професор комуникација и први председник катедре за комуникације и технологије.[3] Кастелс је један од оснивача Центра за јавну међународну дипломатију на јужнокалифорнијском универзитету и члан је Анеберг истраживачке мреже на међународним комуникацијама. Кастелс борави, како у Шпанији, тако и у САД; ожењен је Емом Кисељовом. Од 2008. године члан је управног одбора Европског института за иновације и технологије. Рад Социолошки рад Мануела Кастелса синтетише емпиријску истраживачку литературу са елементима урбане социологије, организационих наука, студије интернета, друштвених покрета, социологије културе и политичке економије. О пореклу мрежног друштва тврди да промене у мрежном облику предузећа датирају раније од електронских интернет технологија (углавном) повезаних са мрежним обликом организације. Штавише, он је исковао појам Четврти свет означавајући субпопулације друштевно искључене из глобалног друштва; уобичајена подела означава номадски, пасторални и ловно-сакупљачки начин живота изнад граница савремених индустријских норми. Кастелс тврди да доба информација може да „ослободи моћ ума”,[4] која би друштвено повећала продуктивност појединца и довела до више слободног времена, дозвољавајући појединцу да досегне веће духовне дубине I свест о окружењу.[4] Таква промена би била позитивна, каже он, тако што би узроковала смањење коришћења ресурса. Доба информација, доба конзумације и мрежно друштво су само начини да се опише модеран живот, какав знамо данас и да се дочара будућност друштва. Како Кастелс предлаже, савремено друштво може да се опише као „замена застареле метафоре машина са метафором мрежа”. Током 1970-их, пратећи стопе Алена Турена (свог интелектуалног узора),[5] Кастелс је постао кључ развоја варијација марксистичке урбане социологије која наглашава улогу друштвених покрета у конфликтној трансформацији градова.[6] Он је увео концепт „колективне потрошње” (јавни превоз, склоништа, пансиони…) показујући широк спектар друштвених потешкоћа кроз економску и поличку слику од стране државне интервенције. Превазилазећи марксистичке структуре у раним 1980-им, концентрисао се на улогу нових технологија у реструктурирању економије. Године 1989. увео је концепт „простор протока”, материјалне и нематеријалне компоненте глобалне информативне мреже коришћене за реално време, дугорочну координацију економије. У 1990-им је комбиновао своје две истраживачке гране у Доба информација: економија, друштво и култура (The Information Age: Economy, Society and Culture), објављено као трилогија, Успон мрежног друштва из 1996. (Тхе Рисе оф тхе Нетwорк Социетy), Моћ идентитета (Тхе Поwер оф Идентитy) из 1997, Крај миленијума (Енд оф Милленниум) из 1998; две године након светског објављивања књига, повољна критичка прихваћеност на универзитетским семинарима, довела је до реиздања које се разликује око 40% од првог издања.[7] Трилогије Доба информација : економија, друштво и култура подразумевају 3 социолошке димензије – производњу, моћ и искуство – истичући да организација економије, како државне тако и њених институција и начини на које људи стварају смисао у свом животу кроз колективне акције су несводљиви извори људске динамике – који се могу посматрати као неприметни (дискретни) и међусобно повезани ентитети. Штавише, постао је познати теоретичар кибернетичке културе са својом анализом развоја интернета истичући улоге државе (војне и академске), друштвених покрета (компјутерских хакера и друштевни активисти) и послова у обликовању економске инфраструктуре сходно својим (конфликтним) интересима. Трилогија говори: „Наша друштва се групишу око супротних полова Мреже и Појединца ( ја, себе )”,[8] Мрежа представља мрежу организација које мењају вертикално постављене хијерархије као доминантне форме друштевене организације, појединац представља навике које особа користи у потврђивању друштевног индетитета I значења у стално променљивом културном пејзажу. Публикације Кастелс је један од најцитиранијих социјалних и комуникацијских научника .[9][10] Написао је више десетина књига (већина непреведена на српском језику), а неке од њих су: The Urban Question. A Marxist Approach (Алан Шеридан, преводилац на енглеском). London, Edward Arnold (1977) (У оригиналу објављена на француском 1972.) City, Class and Power. London; New York, MacMillan; St. Martins Press (1978) The Economic Crisis and American Society. Princeton, NJ, Princeton UP (1980) The City and the Grassroots: A Cross-cultural Theory of Urban Social Movements. Berkeley: University of California Press (1983) The Informational City: Information Technology, Economic Restructuring, and the Urban Regional Process. Oxford, UK; Cambridge, MA: Blackwell (1989) Technopoles of the World : The Making of 21st Century Industrial Complexes. London, New York: Routledge (1994) Тхе Информатион Аге трилогy: Цастеллс, Мануел (1996). Тхе Рисе оф тхе Нетwорк Социетy, Тхе Информатион Аге: Ецономy, Социетy анд Цултуре Вол. I. Цамбридге, МА; Оxфорд, УК: Блацкwелл. ИСБН 978-0-631-22140-1. Цастеллс, Мануел (1997). Тхе Поwер оф Идентитy, Тхе Информатион Аге: Ецономy, Социетy анд Цултуре Вол. II. Цамбридге, МА; Оxфорд, УК: Блацкwелл. ИСБН 978-1-4051-0713-6. Цастеллс, Мануел (1998). Енд оф Милленниум, Тхе Информатион Аге: Ецономy, Социетy анд Цултуре Вол. III. Цамбридге, МА; Оxфорд, УК: Блацкwелл. ИСБН 978-0-631-22139-5. Тхе Интернет Галаxy, Рефлецтионс он тхе Интернет, Бусинесс анд Социетy. Оxфорд, Оxфорд Университy Пресс (2001) Тхе Информатион Социетy анд тхе Wелфаре Стате: Тхе Финнисх Модел. Оxфорд УП, Оxфорд (2002) (цо-аутхор, Пекка Химанен ) Тхе Нетwорк Соц

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sve knjige imaju zastitne omote, koji su po malo iskrzani, kod dve knjige zastitni omotac znatno losiji. Sve ostalo u redu. Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“ Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivo veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. U nastavku sledi spisak knjiga edicije Plava ptica koje su izašle pre II svetskog rata. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. I kolo: 1. H. Dž. Vels…………………………….Rat svetova 2. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 1 3. K. Maj……………………………………Blago u Srebrnom Jezeru 2 4. E Salgari……………………………….Breg Svetlosti 5. Ž. A. Roni Stariji……………………..Vatra 6. Dž. O. Kervud…………………………Lovci vukova 7. K. Dojl……………………………………Baskervilski pas 8. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 1 9. R. Kipling……………………………….Knjiga o džungli 2 10. Dž. London…………………………..Džeri Ostrvljanin II kolo: 11. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 1 12. H. Sjenkjevič………………………….Kroz pustiniu i prašumu 2 13. Dž. O. Kervud………………………..Lovci zlata 14. N. Bajkov………………………………Veliki Van 15. Z. Grej…………………………………..Osvetnik prašume 16. N. Gogolj……………………………….Kralj Duhova 17. K. Dojl…………………………………..Iščezli svet 18. DŽ. London……………………………Majkl, brat Džerijev 19. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 1 20. A. Tolstoj……………………………….Ivan Grozni 2 III kolo: 21. K. Maj………………………………… Sin lovca na medvede 22. K. Maj………………………………….Duh Ljana Estakada 23. J. Lari……………………………………Karik i Valja 24. Dž. A. Roni Stariji………………….Džinovski Lav 25. H. Gilbert………………………………Robin Hud 1 26. H. Gilbert………………………………Robin Hud 2 27. V. Bonzels……………………………..Pčelica Maja 28. E. T. Siton……………………………..Rolf i Kvonab 29. A. Beljajev…………………………….Amfibija 30. R. Montgomeri……………………….Karkadžu IV kolo: 31. E. Salgari……………………………….Crni gusar --------- FALI ❗ 32. R. Hagard……………………………….Rudnici cara Solomona 33. Dž. London…………………………….Beli očnjak 34. F. Treler…………………………………Gaučov sin 35. R. L. Stivenson……………………….Crna strela 36. J. Korinjec………………………………Tamo daleko, preko reke 37. M. Murkok……………………………..Erlik od Melnibonea 38. B. Prus……………………………………Faraon 1 39. B. Prus……………………………………Faraon 2 40. B. Prus……………………………………Faraon 3 V kolo: 41. Dž. Lukas………………………………..Zvezdani ratovi 42. K. Kampanj……………………………..Zbogom mojih petnaest godina 43. M. Šeli…………………………………….Frankenštajn 44. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 1 45. DŽ. Stajnbek……………………………Kralj Artur 2 46. Č. Roberts……………………………….Ridji lisac 47. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 1 48. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 2 49. T. Bruks………………………………….Mač od Šanare 3 50. DŽ. Vebster…………………………….Tata dugonja ---------- Losiji omot VI kolo: 51. M. Langl…………………………………Kapije vremena 52. L. Tolstoj………………………………..Hadži Murat 53. B. Kliri……………………………………Prva ljubav 54. M. Murkok………………………………Mornar na moru sudbine 55. V. Derluf…………………………………Karavan za Oregon 56. V. Skot……………………………………Ajvanho 1 57. V. Skot……………………………………Ajvanho 2 58. E. Salgari…………………………………Kraljica Kariba 59. Dž. F. Kuper…………………………….Uhoda 60. S. O Del…………………………………..Ostrvo plavih pingvina -------- Omot losiji VII kolo: 61. L. Terson………………………………….Svemirski brod Galaktika 62. P. de Mendelson………………………..Marijana moje mladosti 63. G. Gardonji……………………………….Rob Huna 64. M. Langl…………………………………..Vihor pred vratima 65. V. Frolov…………………………………..Senka sumnje 66. V. Vandžerin…………………………….U davno doba 67. F. H. Bernet………………………………Tajna napuštenog vrta 68. Dž. Kjelgard……………………………..Crvenko 69. M. Murkok………………………………..Zla kob belog vuka 70. N. F. Mejzer………………………………Deda, volim te VIII kolo: 71. M. Tven……………………………… …….Novi doživljaji Toma Sojera ---------- FALI ❗ 72. F. A. Suli………………………… ………..Leon i Leonina 1 73. F. A. Suli……………………………………Leon i Leonina 2 74. Ž. Vern………………………………………Južna zvezda 75. B. Stoker……………………………………Drakula 1 76. B. Stoker……………………………………Drakula 2 77. K. Maj……………………………………….U dolini smrti 78. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 1 79. Kaverin………………………………………Dva Kapetana 2 80. P. Urošević…………………………………Tihana iz Erga IX kolo: 81. E. de Amičis………………………………..Srce 82. K. Maj………………………………………..Sibirski lovac 83. V. Vahman………………………………….Morski Đavo 84. A. Troaja…………………………………….Mala Vju 85. H. Malo………………………………………Bez porodice 1 86. H. Malo………………………………………Bez porodice 2 87. M. Murkok………………………………….Kula koja iščezava 88. H. Viliamson……………………………….Vidra Tarka 89. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 1 90. F. Merijet……………………………………Brodolom Pacifika 2 FALI CELO DESETO KOLO !!! X kolo: 91. E. B. Liton…………………………………..Poslednji dani Pompeja 92. M. Parhomov………………………………Ulica 93. A. Arnold……………………………………Mladi Šerlok Holms (BEZ OMOTA) 94. V. R. Martines…………………………….Doživljaji Simona Bolivara 95. A. Šomlo……………………………………Kao… 96. V. Jan………………………………………..Batu-kan (BEZ OMOTA) 97. P. Divoa……………………………………..Lavaredovih pet marjaša 98. A. i E. Sifert………………………………..Bela 99. R. Sabatje………………………………….Švedske šibice 100. D. Orgel……………………………………Đavo u Beču Vanredna izdanja: 101. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 1 102. M. Murkok…………………………………Vitez sudbine 2 Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini. Tags: Jugoslavija Jugoslovenske izdavačke edicije Plava Plava ptica Ptice Siniša Lekić Srpska književnost i kultura Žika Bogdanović Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Detalji predmeta Stanje Polovno Ballet, arnold Haskell, dobro očuvano, tvrd povez, balerine, baletski ples, baletske opere, koreografija, drama u baletu, muzika za balet, osnovni termini, Balet je teatarski oblik igre koji je počeo da se razvija u zapadnoj Evropi tokom renesanse (1300—1600). Baletska tehnika se sastoji od stilizovanih pokreta i stavova koji su razvijeni tokom vekova u tačno određen, iako donekle promenljiv, sistem nazvan akademski balet (franc. danse d’école). Sama reč balet označava i muzičko delo u kojem se koristi igračka tehnika kao glavni način izražavanja radnje. Ovakva dela su često, ali ne i uvek, praćena scenografijom i kostimima. Iako se smatra da je balet muzičko-scensko delo koje se koristi samo pokretom, sve češće je da se uz orkestarsku muziku koristi i solističko ili horsko pevanje (npr. balet Grk Zorba poznatog grčkog kompozitora Mikisa Teodorakisa). Sadržaj 1 Vrste i forme baleta 2 Balet kao temeljni plesni pokret 3 Razvoj baleta 4 Zvanja baletskih umetnika 5 Termini u baletu 6 Najpoznatiji i najizvođeniji klasični baleti 7 Reference 8 Literatura 9 Spoljašnje veze Vrste i forme baleta Kao i ostali plesovi, balet može biti grupni nastup ili solo izvođenje.[1] Postoje baleti s radnjom ili bez nje, te i muzika programska ili apsolutna. Igrači katkad tumače i apsolutnu muziku programski. Sadržaj jednog baleta (npr. Petruška Stravinskog) se može uporediti sa operom. Radnja se najradije odvija tako da dolazi do smenjivanja solističkih partija, dueta (francuski pas de deux) i grupnih nastupa. Kao epizoda, balet se javlja i u operi, bilo bez ikakve veze s radnjom (kao u Travijati Đuzepea Verdija) bilo da je utkan u zbivanje (na primer Bahanal u Vagnerovom Tanhojzeru). Balet kao temeljni plesni pokret Balet je jedna od najstarijih plesnih tehnika koja je temelj svim ostalim plesnim stilovima. Balet karakterišu stroge forme tela i otvoreni položaj stopala, što znači da je cela noga zarotirana iz kuka prema spolja za 90 stupnjeva. Baletna tehnika ne poznaje upotrebu sile i naglih pokreta. Svi pokreti moraju biti kontrolisani i ne smiju se izvoditi sa zgrčenim mišićima, već istegnutim u daljinu. Elementi koji se uvežbavaju su veliki i mali čučnjevi, istezanje i dizanje nogu, rad stopala, različiti nagibi i rotacije tela, različite vrste okreta (piruete) i skokova koji se mogu izvoditi iz velikoga ili malog čučnja, s obe ili jedne noge i sl. Balet nije samo za profesionalce, već je i izvrsna aktivnost za rekreativce. Razlika između rekreativnog i profesionalnog bavljenja plesom je samo u tome što rekreativci izvode manje komplikovane elemente. Rekreativci takođe ne moraju da imaju stepen otvorenosti do punih 90 stepeni, već onoliko koliko to dopuštaju individualne prirodne predispozicije tela. Razvoj baleta Baletne cipele En pointe. Prvi počeci savremenog baleta javljalju se u Italiji u 15. veku odakle sredinom 16. veka prelaze u Francusku. Balet se usavršio u Francuskoj, odakle se proširio i u druge zemlje. U početku razvoja, plesne scene izvodili su maskirani igrači, a kasnije se razvio dvorski balet kao jedinstvo igre, vokalne i instrumentalne muzike i govornog teksta. Osnivanjem baletskih škola, od 1661. godine počinje istorija klasičnog profesionalnog baleta u kome se insistira na čistoti pokreta i virtuozitetu, izražajnosti, pantomimi i lirskoj osećajnosti. To je zamenilo dotadašnje strogo konvencionalne geometrijske pokrete i nemotivisan tok igračke radnje. Romantični balet, inspirisan bajkama i legendama, interpretiran je klasičnom baletskom tehnikom u koju sve više ulaze elementi temperamentnih narodnih igara. Do 1720-ih godina balet je počeo da se prikazuje u operama širom Evrope. Ženski kostimi su postali lakši od teških dvorskih kostima, i cipele sa visokim potpeticama su zamenjene nežnim cipelicama koje su dozvoljavale slobodnije pokrete. Podsuknja, preteča helanki, je postala sastavni deo kostima kako su suknje postajale sve kraće da bi se pokazale noge. U toku vremena suknje su se podizale koliko su mogle, da bi na kraju kulminirale u obliku pačke. Uvođenje špic-patika u balet, koje su davale potporu nogama i stopalima, dozvolilo je balerinama da se podignu na vrhove prstiju, što je pomoglo da se stvori iluzija odupiranja gravitaciji. Svako vreme stvara svoju umetnost. Tako se u naše doba uz klasičan balet, koji se i dalje neguje, razvio moderan balet. On traži slobodnije i bogatije pokrete tela, koji mogu izraziti mnoštvo misli, osećanja i težnji današnjeg čoveka i njegovog života. Početkom 20. veka Sergej Djagiljev okuplja mlade koreografe i muzičare stvarajući moderan balet koji teži jedinstvu pokreta i muzike. Koristeći estetske komponente klasične baletske tehnike, drevnih i modernih narodnih i društvenih igara, savremeni baletski izraz ima širok odjek: od igračkog egzibicionizma preko usavršvanja klasičnog akademizma do revolucionarnih baleta sa ideološkom sadržinom. Zvanja baletskih umetnika Primabalerina asoluta - najviše zvanje za interpretatorku klasičnog baleta, dodeljeno nekoliko puta u istoriji baletske umetnosti Bojana Žegarac i Konstantin Kostjukov Primabalerina (žene) / prvak baleta (muškarci) - najkvalitetniji solisti trupe, koji igraju uloge prvog faha Solista - baletski umetnik (umetnica) koji izvodi prve i druge uloge u predstavama ili solističke deonice (numere) Ansambl (muški i ženski) - baletski igrači koji igraju zajedničke scene, bez pojedinačnih deonica Termini u baletu Koreografija - igračka umetnost u celini koju izvodi igrač (balerina/baletan) ili formacija - grupa plesača. Divertisman - koncertni program sastavljen od igara različitih po žanru i karakteru. Najpoznatiji i najizvođeniji klasični baleti Scena iz baleta „Labudovo jezero” „Labudovo jezero”, „Uspavana lepotica”, „Romeo i Julija”, „Don Kihot”, „Pepeljuga”, „Petruška”, „Ohridska legenda” i mnogi drugi. Baletski kompozitori Petar Iljič Čajkovski Labudovo jezero Krcko Oraščić Uspavana lepotica Adolf Adam Žizela Čezare Punji Esmeralda Ludvig Minkus Don Kihot Bajadera Leo Delib Kopelija Silvija Mikis Teodorakis Grk Zorba Balet u Srbiji Stevan Hristić Ohridska legenda Zoran Mulić Večiti mladoženja Izbiračica Reference Wulff, Helena (1998). Ballet Across Borders: Career and Culture in the World of Dancers. Oxford: Berg. ISBN 978-1-85973-998-3. Literatura Wulff, Helena (1998). Ballet Across Borders: Career and Culture in the World of Dancers. Oxford: Berg. ISBN 978-1-85973-998-3. Anderson, Jack (1992). Ballet & Modern Dance: A Concise History (2nd izd.). Princeton, NJ: Princeton Book Company, Publishers. ISBN 978-0-87127-172-3. Au, Susan (2002). Ballet & Modern Dance (2nd izd.). London: Thames & Hudson world of art. ISBN 978-0-500-20352-1. Bland, Alexander (1976). A History of Ballet and Dance in the Western World. New York: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-53740-1. Darius, Adam Arabesques Through Time.. Harlequinade Books, Helsinki. 2007. ISBN 978-951-98232-4-9. Gordon, Suzanne (1984). Off Balance: The Real World of Ballet. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-023770-4. Kant, Marion (2007). Cambridge Companion to Ballet. Cambridge Companions to Music (1st izd.). Cambridge,UK: Cambridge University Press, Publishers. ISBN 978-0-521-53986-9. Kirstein, Lincoln; Stuart, Muriel (1952). The Classic Ballet. New York: Alfred A Knopf. Lee, Carol (2002). Ballet In Western Culture: A History of its Origins and Evolution. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-94256-0. Spoljašnje veze Više informacija o članku Balet pronađite na Vikipedijinim sestrinskim projektima: Mediji na Ostavi Definicije iz Vikirečnika Podaci na Vikipodacima Wikisource-logo.svg Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Ballet”. Encyclopædia Britannica (11. izd.). Cambridge University Press.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Алексић, Дејан Наслов Потпуни говор : збирка пјесама / Дејан Алексић Врста грађе поезија Језик српски Година 1995 Издавање и производња Пљевља : Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, 1995 (Београд : Панграф) Физички опис 50 стр. ; 21 cm Збирка Библиотека Мостови. Едиција "Ратковићеве вечери поезије" ISBN 86-7261-157-8 Напомене На корицама поднасл.: Збирка песама Слика аутора и белешка о аутору на пресавитку корица. УДК 886.1-14 Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „"GORDANA" ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019) Dejan Aleksić na sajtu kcknjizara.rs Dejan Aleksić na sajtu knjizara.com Dejan Aleksić na sajtu izdavačke kuće „Laguna“ Pajkić-Đorđević, Vojka (16. 5. 2020). „Dejan Aleksić: Čim se povašareni svet vrati u svom punom zaslepljujućem sjaju – eto i nas, da mu držimo skute”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno

Detalji predmeta Stanje Polovno -Izdavač: `Muzej žrtava genocida` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 197 -Format: 26 cm -Stanje: dobro očuvano Predmetne odrednice: Drugi svjetski rat 1939-1945 – Kozara – 1941-1945 – Ratni zločini – Ustaše – Kozara – 1941-1945 – Srbi – Genocid – Kozara – 1941-1945 Tokom januara i početkom februara 1942. godine ustaški funkcioneri iz Banja Luke i Zagreba isplanirali su masovan pokolj srpskog stanovništva u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šargovac i Motike. Glavni organizatori pokolja bili su Viktor Gutić ustaški povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu, župnik iz samostana Petrićevac Miroslav Filipović i drugi ustaški funkcioneri u Banjoj Luci i Zagrebu. Ovi zločini izvršeni su „sa znanjem i odobrenjem ustaških vrhova i glavnih funcionera“. U njemu su učestvovale ustaše iz Banje Luke, Motika, Ivanjske, Petrićevca, Šargovca i Druga tjelesna Poglavnikova bojna“ pod vođstvom nadporučnika Josipa Mišlova u jačini nekoliko stotina ustaša.[1] U jutarnjim satima 6/7. februar ustaše su počele da se razmještaju po rudniku i opkoljavaju pomenuta sela. Toga jutra oko 4 časa desetak ustaša iz Druge tjelesne Poglavnikove bojne došli su u rudnik Rakovac i pobili nekoliko rudara srpske nacionalnosti. Potom je oko 8 časova došlo još 50 ustaša i tada je počela likvidacija svih zatečenih srpskih rudara. Hladnim oružjem ubijeno je 37 rudara srpske nacionalnosti.[2] Nakon zločina u rudniku Rakovac ustaše su sa pristiglim pojačanjima krenuli u selo Drakulić. Tu su im pomagali lokalni Hrvati, koji su dan prije pokolja bili pozvani „kod crkve u Petrićevcu“ i odatle su odvedeni u „ustaški tabor u B. Luci gdje su nam priredili večeru“. Svi prisutni Hrvati iz Drakulića su nakon večere bili „zakleti ustaškom zakletvom“.[3] Ustaše pod vođstvom župnika Filipovića, nadporučnika Mišlova i drugih, krvavi pir u Drakuliću počeli su pred kućom Đure Glamoča: „gdje je njihov vođa Filipović uzeo u ruke djete Glamoč Đure staro 6 meseci i ustašama održao jedan ohrabrujući govor, da se neboje greha za dela koja treba da čine, nego da ovako postupe kao on, a greh on prima na sebe, ako koji nebi hteo tako ćiniti on će ga ubiti. Odmah je detetu koje je držao u ruci otsekao glavu, pokazujući na taj naćin primjerom ustašama šta im valja ćiniti u našem mestu. Posle toga ustaše su sekirama i noževima pobile ovu grupu od oko 80 osoba u kući Glamoč Đure. Posle toga djele se na tri grupe i kreću kroz selo vođeni od domaćih ustaša u Srpske kuće i ovde sve živo bez razlike na pol i starost pada pod krvavim ustaškim nožem i sekirom. Pokolj je poćeo ujutro rano a do 11 časova pre podne preko 700 leševa ležalo je sa razmrskanim glavama i unakaženim telom po svim kućama… Istog dana oko 4 sata posle podne ustaše odlaze iz sela, a već sutra dan vraćaju se u selo i sa saonicama počinju da izvlaće iz kuća, u kojima su ležali tako reći neohlađeni leševi, sve što im je do ruke došlo, naročito namirnice i rakiju. U ove kuće već posle dva do tri mjeseca ustaške vlasti naseljavaju izbjeglice iz okoline Livna, Duvna, Glamoča i Hercegovine, ovi naseljenici su se zadržali sve do oslobodđenja u Drakulićima.“[4] U ovim zločinima učestvovali su i Hrvati iz Drakulića među kojima su bili: Andrija Golub, Marko Pletikosa, Šimo Pletikosa, Petar Pletikosa, Frido Azler i drugi. Nakon Drakulića ustaše su nastavile pokolj u Šargovcu: „Tu su ustaše pod vođstvom istog nadporučnika Josipa Mišlova sa organizatorima pokolja i u Šargovcu Miroslavom Filipovićem, Andrijom Golubom, Ivanom Jurićem, Viktorom Nanutom, Markom Pletikosom, Ilijom Golubom i Markom Golubom koji su ih vodili od kuće do kuće, pokazivajući srpsko-pravoslavne kuće, i kao gore što je navedeno vršili pokolje. U Šargovcu je u 22 doma pobijeno 89 žrtava, a na isti način po izvršenju pokolja opljačkali su 23 doma…“[5] U povratku iz Šargovca ustaše prave pokolj u selu Motike koje se nalazi u neposrednoj blizini grada Banja Luke. Tim ustašama pomagali su domaće ustaše iz Motika, prve komšije pobijenih Srba: „Selo Motike su bile već 6. II. 1942 g. u 4 sata popodne od strane takozvane ‘Legije Motičana’ koju su sačinjavali naoružani meštani a koji su ovi blokadu držali sve do jutra do dolaska ustaške vojske, pa su na svojim mestima ostali i poslije ustaškog ulaska u selo, da bi pazili ako bi neko iz sela pokušao da pobegne da bi ga mogli iz puške ubiti. Vršeći ovu dužnost pucali su za Brković Mirkom koji je uspeo da pobegne iz sela i da se na taj način spase sigurnoj smrti. Ustaše su poslije svoga dolaska u Motike odmah i same blokirale ceo zaselak Todići i Vasići gdje su naseljeni sami Srbi. Prvo su skupili iz više kuća oko 75 osoba, raznog pola i starosti pa čak i djecu iz kolevke, doveli ih pred kuću Vasića Ilije gdje su ih ubijali sikirama… Pošto su pobili sve u zaseoku Todići i Vasići, prelaze mirno preko zaseoka Šobe i Knežići, u kojima su naseljeni katolici i dolaze u zaseok Stijakovići. U ovom zaseoku kuće su raštrkane pa su morali ići od kuće do kuće gdje su pobili također sve živo u kućama. Ovaj strahovit pokolj završen je oko 3 sata poslije podne a za cijelo vrijeme opaljen je iz ustaške puške jedan jedini metak i to na Vasić Stola, koji je pokušao da izbegne smrt od sekire ali je pogođen od metka poginuo… Zajedno sa ovim pokoljem ustaše vrše jednu opštu pljačku sela i to prvi dan naročito odvode stoku a u večer već stižu u Banja Luku. Sutradan se opet vraćaju i pljačkaju sve iz kuća… U ovoj raboti im se priključuju mnogi Motičani iz zaseoka Šobe i Knežići koji odnose svojim kućama jedan dobar deo pljačke, tako da su kuće žrtava ovog pokolja ostale prazne jedino su lješevi, koji su ostali oko 15 dana po kućama davali sliku tog zverskog ustaškog klanja nevinih žrtava.“[6] Od ustaša iz Motika koji su učestvovali u ovom pokolju svjedoci su upamtili ove: Petar Marić, Anto Stepančević, Mato Domazet, Ivo Domazet, Niko Durbić, Jure Durbić, Joso Durbić, Ivo Durbić, Mile Lipovac, Mile Josipović, Joso Josipović, Mile Kasipović i drugi. Istrebljenje Srba u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šarkovac i Motike, bilo je pažljivo isplanirano i temeljno izvedeno. Likvidirana su srpska sela u blizini Banja Luke koja je trebala biti glavni grad NDH. Zbog toga se i pristupilo čišćenju okoline grada od srpskog stanovništva. Masovno istrebljenje srpskog stanovništva u pomenutim selima imalo je između ostalog za cilj i lakšu asimilaciju Srba iz drugih sela banjalučkog sreza. Tako je npr. bilo u selu Dragočaj: „U toku 1943. g naše selo je bilo pošteđeno od zločina ustaša jer smo poslije pokolja u Drakulićima bili pozvani na jedan skup na kome su pravoslavcima govorili Šalić Toma, Marić Ivica i Komnenović Ivan, a koji je skup održan tri dana posle pokolja u Drakulićima tj. u februaru 1942. g. na kome su nam preporučivali da pređemo na katoličku veru, ako neželimo da pređemo kao oni u Drakulićima i Motikama. Pod ovakom presijom skoro svi pravoslavni iz Dragočaja bili su prisiljeni promeniti veru da bi spasli svoju glavu.“ -Troškove transporta snosi kupac(cena predmeta+Poštarina) -Poštarina zavisi od težine predmeta -Šaljem preporučenom tiskovinom ili Post Express službom kako Vama odgovara -Ukoliko dodje do reklamacije, povratnu poštarinu snosi kupac -Pouzećem ne šaljem -Ne šaljem robu van Srbije -Kontakt isključivo porukama

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Mikes, Melánia, 1924-2007 = Микеш, Меланија, 1924-2007 Наслов Kad su granice samo tarabe : istraživanja višejezičnosti u Vojvodini / Melanija Mikeš Врста грађе књига Језик српски Година 2001 Издавање и производња Novi Sad : Jugoslovensko društvo za primenjenu lingvistiku : Futura publikacije, 2001 (Novi Sad : Futura publikacije) Физички опис 78 str. : ilustr. ; 24 cm Други аутори - особа Vlahović, Plemenka, 1931- = Влаховић, Племенка, 1931- ISBN (Broš.) Напомене Tiraž 300 Iz recenzije prof. dr Plemenke Vlahović: str. [79]. Bibliografija: str. 77-78. Предметне одреднице Вишејезичност -- Војводина Војводина Melanija Mikeš Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Melanija Mikeš (Novi Sad, 31. jul 1924 — Novi Sad, 1. februar 2007) jugoslovenska je i srpska lingvistkinja. Proučavala je procese usvajanja jezika kod višejezične dece i učenje stranih jezika. Značaјno je doprinela razvoju psiholingvističkih i sociolingvističkih proučavanja razvoja govora, dvojezičnosti i višejezičnosti. Radila je kao redovna profesorka na Institutu za hungarologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu do dolaska u penziju 1989, ali se istraživanjima dvojezičnosti bavila sve do kraja svog života. Obrazovanje Melanija Mikeš je rođena 31. jula 1924. u Novom Sadu. Pohađala je osnovnu školu i gimnaziju u Novom Sadu. Tu uči mađarski jezik, a privatno francuski i engleski. Studirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Zagrebu na tropredmetnoj filološkoj grupi za engleski jezik i književnost, francuski jezik i književnost i nemački jezik i jugoslovensku književnost. Za diplomski rad iz engleske književnosti i za seminarski rad iz francuske stilistike dobila je nagradu kao jednа od najboljih studentkinja prof. Petra Skoka. Posle diplomiranja 1951. godine provodila je školsku 1951/52. godinu na fakultetu u Ženevi, slušala jednosemestralni seminar francuskog jezika i dobila Certificat d΄ études françaises. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 1965. branila je doktorat pod nazivom Glasovni razvoj govora dvojezične dece.[1] Umrla je 1. januara 2007. u rodnom gradu. Profesionalna karijera Melanija Mikeš je predavala nemački i engleski jezik od 1952. do 1957. u gimnaziji u Senti, od 1957. do 1961. u Gimnaziji „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima, a od 1961. do 1969. u Srednjoškolskom medicinskom centru u Novom Sadu.[1] Na Institu za hungarologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (kasnije Institutu za mađarski jezik, književnost i hungarološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu) zaposlila se 1969. i tu je radila sve do odlaska u penziju 1989. godine. Najpre je stekla zvanje naučne saradnice, pa naučne savetnice, a potom i redovne profesorice.[1] Bila je predsednica Društva za primenjenu lingvistiku Jugoslavije od njegovog osnivanja 1973. godine.[2] Godine 2000, izabrana je za člana Evropske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u Salcburgu.[2] Naučnoistraživački i pedagoški rad Melanija Mikeš je svoj stručni i naučnoistraživački rad u početku usredsredila na proces učenja stranih jezika i na usvajanje jezika. Sistematski je pratila i registrovala govor svoje dece koja u porodici istovremeno usvajaju srpskohrvatski i mađarski jezik. Polazeći od literature o dečjem govoru, ispitivala je razvoj glasova, gramatičkih kategorija, sintaksičkih struktura i leksike u govoru svoje dvojezične dece, a kasnije i svoje dvojezične i trojezične unučadi. Takođe se bavila kontrastivnim istraživanjima mađarskog i srpskohrvatskog jezika, opštim teorijskim i metodološkim pitanjima kontrastivne lingvistike i primeni kontrastivne analize u nastavi jezika i obučavanju prevodilaca, kao i psiho i sociolingvističkim istraživanjima dvojezičnosti i višejezičnosti. Od 1971. do 1975. rukovodi istraživanjima dečjeg govora u Institutu za lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Projekat „Istraživanja savremenog mađarskog jezika i mađarsko-srpskohrvatske dvojezičnosti” vodila je od 1974. do 1983. Takođe je uređivala seriju Kontrastivna gramatika srpskohrvatskog i mađarskog jezika, objavljenu u šest svezaka na srpskohrvatskom i mađarskom jezicima. Pritom je sarađivala sa stručnjacima za oba jezika. Na postdiplomskim studijama 1979/80. i 1981/82. držala je kurs kontrastivne gramatike srpskohrvatskog i mađarskog jezika. Bila je mentorka u izradi više magistarskih radova, pomagala je mladim naučnim radnicima i okupljala mnoge saradnike u naučnim istraživanjima. Imala je mnoge radovi u koautorstvu.[2] Sa Prosvetno-pedagoškim zavodom u Subotici i sa Centrom za usavršavanje nastavnika Pokrajinskog zavoda za unapređenje opšteg i stručnog obrazovanja u okviru nastave stranih jezika sarađivala je od 1962.u rešavanju teorijskih i praktičnih problema učenja jezika u predškolskim ustanovama. Kao predsednica Društva za primenjenu lingvistiku Jugoslavije od njegovog osnivanja sarađivala je sa stručnjacima za jezik u obrazovnim i naučnim institutima u svim većim jugoslovenskim centrima, što je doprininelo radu Društva. Ѕvoj naučnoistraživačku delatnost Melanija Mikeš nastavila je i nakon odlaska u penziju. Usmerila se na dalja psiholingvistička i sociolingvistička ispitivanja različitih aspekata rane dvojezičnosti i višejezičnosti i na organizovanje dvojezičnog vaspitanja i obrazovanja predškolske i školske dece. U tom periodu su nastale i neke od njenih najznačajnijih knjiga posvećenih problemu dvojezičnosti.[2] U saradnji sa Pedagoškim zavodom Vojvodine kreirala je program „Razvijanje i negovanje maternjeg i nematernjeg jezika i interkulturalnosti kod dece u Vojvodini” i rukovodila je njegovom realizacijom, višestruko se angažujući u radu sa vaspitačima u dečjim vrtićima i osnovnim školama u Novom Sadu i mnogim drugim vojvođanskim mestima. U okviru ovog projekta objavila je sa saradnicima pet priručnika na srpskohrvatskom, mađarskom, slovačkom, rusinskom i rumunskom jeziku. Ovi priručnici predstavljaju sažetak njenog proučavanja dečjeg govora, višejezičnosti i dvojezičnosti i objedinjuju teoriju i praksu.[2] Bibliografija (izbor) Čuvari jezika. Priručnik za rad sa predškolskom decom na jezicima nacionalnih manjina. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1996. Dete u višejezičnoj zajednici. U: Ka jeziku mira (ed. B. Jakšić). Beograd: Forum za etničke odnose. 1996. Jezički snobizam i dalje buja. Jezik danas 10. Novi Sad: Matica srpska. 1999. Kad su granice samo tarabe: istraživanja višejezičnosti u Vojvodini. Novi Sad: Jugoslovensko društvo za primenjenu lingvistiku, Futura publikacije. 2001. Közvélemény-kutatás a magyar nyelvről és használatáról. Tanulmányok (Különszám): 11. Élőnyelvi Konferencia. Az Újvidéki Egyetem Bölcsészettudományi Karának Magyar Tanszéke. Novi Sad: Filozofski fakultet. (koautorstvo: Jutka Bálizs). Mali jezikoslovci. 2001. Razvijanje komunikativnih veština na nematernjem jeziku. Priručnik za prosvetne radnike u predškolskim ustanovama i osnovnim školama. Novi Sad: Futura publikacije. 2003. Játsszunk, énekeljünk magyarul!: tevékenységek nem magyar anyanyelvű gyermekek részére: pedagógusok kézikönyve. Szabadka: Magyarságkutató Tudományos Társaság (koautorstvo: Jutka Bálizs), 2004. Mali jezikoslovci se igraju i pevaju: razvijanje komunikativnih veština na nematernjem jeziku: priručnik za prosvetne radnike u predškolskim ustanovama. Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine. 2005. Уплїв сербского язика на морфосинтаксичну структуру руского язика. Шветлосц. Рок 43, ч. 4. Нови Сад: Руске слово. (koautorstvo: Julijan Ramač), 2005. Program i metodička uputstva za nastavu srpskog kao nematernjeg jezika u prvom i drugom razredu osnovne škole u odeljenjima sa nastavom na maternjem jeziku nacionalnih manjina. Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine, 2006. Mali jezikoslovci su krenuli u školu: priručnik za srpski kao nematernji jezik: za prvi i drugi razred osnovne škole primenom komunikativno iskustvenog metoda. Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine, 2008. (koautorstvo: Jutka Baliž, Klara Čeh, Ibolja Farkaš, Elvira Homolja, Valerija Juhas, Lenka Erdelj, Danijela Stanojević) Mali jezikoslovci u vrtiću: razvijanje komunikativnih veština na nematernjem jeziku. Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine, 2008. Reference „Melanija (1924)”, u: Savić, Svenka ur., Profesorke Univerziteta u Novom Sadu: životne priče, Ženske studije i istraživanja i Futura publikacije, Novi Sad, 2015, str. 63-78. Vlahović, Plamenka „Biografija prof. dr Melanije Mikeš”, u: Višejezički svet Melanje Mikeš: zbornik u čast Melanije Mikeš, (ur. Plemenka Vlahović, Ranko Bugarski i Vera Vasić, Filozofski fakultet i Društvo za primenjenu lingvistiku Srbije, Novi Sad, 2009, 13-15 str.

Detalji predmeta Stanje Polovno KRVAVI PUT , Svetislav Tornjanski , Novi Sad 1974 , sećanja na fašističke zločine u logorima u Jarku i Šapcu 1941, očuvano, tvrd povez,ćirilica, ilustrovano, 179 strana , Логори нацистичке Немачке у Шапцу С Википедије, слободне енциклопедије Детаљније: Логори нацистичке Немачке у Србији Преко железниче станице у Шапцу у логоре у овом граду довезено је неколико хиљада и преко ње одвежено у Немачке логоре и друге логоре у Србији највећи број заточеника Логори нацистичке Немачке у Шапцу, као логори нижег ранга, који су имали за циљ прикупљање и даље упућивања заточеника ради коришћења њихове радне снаге, изузев оних предвиђених за стрељање у одмаздама, били су део разгранатог и свеобухватног подсистем логора, на територији Србије у Другом светском рату. На територији Шапца од јуна 1941. до септембра 1944. постојала су три логора: логор затвору у Окружном суду (првом основаном), логор у касарнама на месту званом Сењак и логор у баракама на Сави.[1][2] Логори у Шапцу били су нека врста сабирних логора или успутних станица, у којима се заточеници нису дуго задржавали. Стално се мењао састав и број заточеника, једни су стрељани или интернирани у друге логоре, а на њихово место долазили су други коју су дошивели судбину својих претходника.[1] Заа четири године окупације кроз логоре у Шапцу прошло је преко 30.000 заточеника, Подринаца, Ваљеваца, Босанаца, од којих је у ситом периоду (највише 1941. године) на стрељање изведено преко 3.000 лица.[3][2] Садржај 1 Предуслови 2 Улазак Немачке војске у Шабац и оснивање логора 3 Затвор-логор у Окружном суду 4 Логор у касарнама југословенске војске 5 Логор у баракама на Сави 6 Види још 7 Извори 8 Литература 9 Спољашње везе Предуслови Пацификација и експлоатација, два главна циља немачког окупатора, могла су да се остваре само оснивањем разгранатог и свеобухватног система принуде у новооснованим логорима уз велико ангаовање војних и полицијских снага. Овакав став окупатора наметнуо је дефинисање нове типологије заточеничких логора у окупираној Србији, и одређивање њиховог места у целом немаком систему логора, како у самом Рајху тако и у окупираним земљама. У том смислу, немачке логоре у Шапцу треба посматра кроз целокупни систем немаких концентрационих и радних логора у Рајху и окупираним земљама, као један подсистем, који је на територији Србије имао своје логоре нижег и вишег ранга, али увек са циљем прикупљања и даљег упућивања заточеника ради коришћења њихове радне снаге, изузев оних предвиђених за стрељање у одмаздама. То је условило и све веће повезивања немачких логора у Шапцу са осталим логорима у окупираној Србији, логорима Независне Државе Хрватске, као и са немачким логорима на њеној територији.[4] Оснивање логора широм Србије, имало је циљ што лакше и темељитије спровођење тортуре над српским народом и спровођења планског и систематског геноцида над Јеврејима и Ромима, нацисти су у Србији почев од маја 1941. године, прво формирали логоре у којима су били заточени Јевреји и заробљени припадници Југословенске војске, а потом и припадници комунистичког и четничког покрета и њихови симпатизери. Систе оснивања логора имао је примарно за циљ коначно решење јеврејског питања у Србији и заснивао се на нацистичкој идеологији - физичком уништењу у концентрационим логорима, којом је требало да се оствари нацистичко-расистичка теорија о „чистоћи аријевске расе” али и „теорија о чистоћи српске, хрватске,[5] мађарске или бугарске нације” ликвидирањем Рома и за режим неприхватљивих Срба.[6] Улазак Немачке војске у Шабац и оснивање логора Јединице Немачке војске ушле су у Шабац 13. априла 1941. године и у њему за кратко време успоставиле окупациону власт, основале неколико установа и бновиле стари полицијско управни апарат: Среско начелство, жандармеријске станице, судове (општински и окружни) и општинску управу. За свега неколико дана рата шабачки округ нашао се под нацистичком окупацијом. Распарчавањем Краљевине Југославије Подриње је поново постало погранична област Србије, јер су крајеви преко Дрине и Саве ушли у састав Независне Државе Хрватске.[7] Први дана маја на улицама и у кућама Шапчана појавиле су се прве групе жандарма који су заједно са начким војницима започели прва хапшења, бивших затворенике из Шабачког затвора, који су на почетку рата пуштени и затвора, комуниста и комунистичких симпатизере а потом и таоца. Тридесет виђенијих грађана затворено је 4. маја.[8] Тог дана формиран је и први логор у Шапцу.[3] Јавно вешање (након стрељања) заточеника затвора, у центру Шапца у циљу застрашивања грађана Немци су тих дана маја највише хапсили таоце који су чували у затвору као њихову личнуа заштиту. Хапшење талаца настављено је целог лета 1941. године и сви су прво затварани у логору Окружног затвора.[3] Потом је следило оснивање још два логора; у баракама на Сави, 20. јула 1941. године и Сењаку, 30. септембра 1941. и у касарнама бивше краљевске југословенске војске и на крају града.[3][9] Најдрастичнији примери окрутности окупатора у периоду пре напада четника на Шабац били су: убиство преко 140 сељака у Прњавору 20. и 21. августа и јавно вешање (након стрељања) у центру Шапца, 21. августа.[10] Током борби за Шабац, Немци су почели да пуне зграду суда грађанима хапшеним на улицама или њиховим кућама, сурово поступајући према њима. Последња два дана септембра (29. и 30.), Немци су простор Зелене пијаце (централни део града код градске тржнице) испунили са неколико хиљада Мачвана, изведеним из затвора Окружног суда. Након што су их поделили по групама (свако село једна група) изложили су их мучењу како би признали учешће у устанку и везу са устаницима. Потом су Немци издвојили, а касније и стрељали велики број мачванских сељака. Егзекуција је у та два дана извршена у Бенској бари (данас истоименом стамбеном насељу).[3] Заточеници који су приликом разврставања остали ван група за стрељање, пребачени су у логоре на Сењаку и на Сави.[11] Затвор-логор у Окружном суду Оснивање логора У овом најмањем логору у Шапцу, који је први основан, рад је званично почео након хапшење и затварање талаца 4. маја 1941. године. Хапшење је настављено и следећих недеља, а трајало је током целог лета. Затвореници, углавном криминалци, пуштени пред долазак Немаца, поново су ухапшени пошто је окупаторска власт почела да функционише. Заточеници се нису дуго здржавали, само онолико колико је трајала истрага, изузев у време масовних хапшења у другој половини 1941. године. Логор су попуњавали и таоцима из Посавотамнаве, Поцерине и Јадра. Инфраструктура Пре рата, у овој згради простор су делили полиција (приземље и први спрат) и Окружни суд, који је своје затворенике држао на другом и трећем спрату. Након окупације урађене су одређене измене у просторној организацији зграде правде. До краја септемба 1941. полиција и Немци су располагали приземљем и првим спратом (у коме су испитивали затворенике), док је други и трећи спрат припао Окружном суду. Касније је суду додељен мали број собе на трећем спрату, а све остало је попуњено затвореницима под истрагом или таоцима.[12] Кућни ред и тортуре затвореника У овом затвору није постојао устаљен кућни ред, који се мењао у зависности од нахођења управе затвора. Тако да су заточеници били излагани бројним физичким тортурама и ускраћивању редовног обедовања и спавања.[12] Почетком септембра логор је растерећен ослобађањем великог броја талаца. Изашли су захваљујући интервенцијама и разним уверењима која су добијали од општинских управа. Нова хапшења вршена су почетком септембра, а циљна група су биле породице и симпатизери партизанског покрета. Сви затвореници изведени су и постројени испред зграде затвора 15. септембра, а нешто више од тридесет прозваних одвојено и транспортовано у Бањички логор.33 Била је то прва група Шапчана пребачена из овог затвора-логора у друге. Од тада, па све до напада партизана на Шабац ту остајали само криминалци. Током боравка у овом затвору део заточеника је изгубио живот. Уморства су вршена вешањем у доришту затвора или стрељањем у Бенској бари и у Кленку. Престанак рада Функционисање овог логора-затвора окончано је тек одласком непријатеља и ослобођењем Шапца 1944. године.[12] Логор у касарнама југословенске војске Šabac internment camp.jpg Око 17 часова 30. септембра 1941. године неколико хиљада Шапчана приспело је у касарнски круг, у новоформирани, највећи и најозлоглашенији логор у Шапцу. Током боравка у Јарку (Крвави марш у Јарак), били су груписани у неколико колона од по више стотина мушкараца. Приспећем у овај нови логор добили су распоред касарнске зграде и соба у којима ће бити смештени. Део сељака из Мачве и Поцерине попунио је преостали простор у логорским објектима (касарне, штале и шупе). Преостали су били принуђени да обитавају под ведрим небом. Читаве јесени логор је пуњен, а стизали су и сељаци из Јадра, Посавотамнаве и Рађевине. Територија са које је покупљен народ за логор, остала је скоро празна.[13] Логор су формирале немачке војне јединице 342. пешадијске дивизије 30. септембра 1941. у касарнама бивше краљевске југословенске војске, на крају града, на месту званом „Сењак”, како би у њега сместиле похапшене таоце из Шапца и околине после „крвавог марша”, а затим и из целог Подриња и са других простора бивше Југославије. Називи логора Званични назив логора био је нем. Durchgangslager или у преводу пролазни, привремени логор. Логор је био познат и под именом; „Логор на Сењаку” „Велики логор”, односно „Шабачки лагер”, како га је народ звао.[13] Намена Овај логор, није имао карактер концентрационог, више је имао пролазни карактер и постојао je до лета 1942. године.[3][13][14] Прво је у логор дотерано око 5.000 хиљада Шапчана, а убрзо и неколико хиљада Поцераца и Мачвана. Наредних дана настављено је са дотеривањем заточеника из Мачве, Јадра, Посавотамнаве, Рађевине. Како се у једном моменту у логору нашло око 22.000 заточеника, сви нису могли да стану у касарске просторије, велики број ухапшених сељака остао напољу под отвореним небом, у сталном ишчекивању да неког стрељају или пусте кућ