Opis: Svetski bestseler Put umetnika - koji milioni čitalaca smatraju neprocenjivim vodičem za umetnički život - i dalje je aktuelan kao što je to bio pre dvadeset pet godina kada je prvi put objavljen, i predstavlja izuzetno provokativno i nadahnjujuće delo. U novom uvodu knjige, Džulija Kameron iznosi svoja razmišljanja o uticaju Puta umetnika i opisuje ono što je radila tokom proteklih decenija, i iznosi novostečene uvide u stvaralački proces. Pre dvadeset pet godina objavila sam Put umetnika, knjigu koju sam osmislila kao priručnik za podršku umetnicima. Bila sam zatečena njenom popularnošću. Mislila sam da pišem knjigu za sebe i nekoliko prijatelja. Umesto toga, ispostavilo se da sam napisala delo koje se obraća milionima. Glavna premisa knjige jeste da smo svi mi kreativni i, da uz nekoliko jednostavnih tehnika, svi možemo da postanemo još kreativniji. Kreativnost je, po mom uverenju, stvar duhovne vežbe. Samo treba da se otvorimo ka velikom stvaraocu i dopustimo mu da deluje kroz nas. Tako postajemo kanal duhovne energije, koja kroz nas prodire u svet. Pisanje, slikanje, ples, gluma - za koju god formu kreativnosti da se opredelimo, veliki stvaralac pomoći će nam da procvetamo. Iz iste oblasti Previous Veruj i dobićeš Melisa Alvarez Muškarci vole žene koje vole sebe Stiven Karter i Džulija Sokol Tajna formula stvaranja Ostin Kleon Znaci i proročanstva Kolet Baron Rid Evolucija duše Dr Linda Bekman Jaka kao majka Kejt Roup Kod izuzetnog uma Višen Lakijani Tajne privlačenja Sandra En Tejlor Put ka zdravlju Abi Vin Tajna srodnih duša Arijel Ford Veruj i dobićeš Melisa Alvarez Muškarci vole žene koje vole sebe Stiven Karter i Džulija Sokol Tajna formula stvaranja Ostin Kleon Znaci i proročanstva Kolet Baron Rid Evolucija duše Dr Linda Bekman Jaka kao majka Kejt Roup Kod izuzetnog uma Višen Lakijani Tajne privlačenja Sandra En Tejlor Put ka zdravlju Abi Vin Tajna srodnih duša Arijel Ford Veruj i dobićeš Melisa Alvarez Muškarci vole žene koje vole sebe Stiven Karter i Džulija Sokol Tajna formula stvaranja Ostin Kleon Znaci i proročanstva Kolet Baron Rid Evolucija duše Dr Linda Bekman Next 1 2 Komentari Pošalji

Google put Kako je Google postao gigant i kako iz korena menja menadžment kakav poznajemo! Nedugo posle Prvog svetskog rata, Ford i General Motors stvorili su velike moderne korporacije, sa finansijskim i statističkim kontrolama, masovnom proizvodnjom i montažnim trakama. Osamdesetih godina dvadesetog veka Tojota se istakla udruživanjem kvaliteta i neprestanog poboljšanja. Danas, Gugl iznova izumeva biznis - način na koji radimo, način upravljanja organizacijama i rukovođenjem zaposlenih. Konsultant za menadžment Bernar Žirar analizira Gugl još od njegovog osnivanja 1998, a sad, u knjizi Google put dubinski istražuje Guglove inovacije, od kojih se mnoge veoma razlikuju od najboljih praksi što se uče u vrhunskim poslovnim školama. Kad budete čitali ovu knjigu, videćete koliko Gugl za svoj uspeh duguje usredsređenosti na korisnike i automatizaciju. Saznaćete i kako je elektronsko trgovanje duboko izmenilo odnos između firmi i mušterija, pošto je mušterijama prvi put data značajna uloga u rastu jedne velike kompanije. I na kraju, Žirar razmišlja o granicama Guglovog poslovnog modela i razmatra izazove s kojima će se kompanija suočiti ako nastavi da raste. Guglova kultura je kultura inovacije. Zašto taj duh inovacije ne bi bio i vaš? “Mislim da bi Gugl trebalo da bude kao švajcarski armijski nož: čist, jednostavan, sprava koju želiš da nosiš svuda.” - Marisa Mejer, potpredsednik, Istraživanje proizvoda i iskustava korisnika Prikaži više

GOOGLE PUT , Bernar Žirar , Dobra knjiga Beograd 2010 , Kako je Google postao gigant i kako iz korena menja menadžment kakav poznajemo! Nedugo posle Prvog svetskog rata, Ford i General Motors stvorili su velike moderne korporacije, sa finansijskim i statističkim kontrolama, masovnom proizvodnjom i montažnim trakama. Osamdesetih godina dvadesetog veka Tojota se istakla udruživanjem kvaliteta i neprestanog poboljšanja. Danas, Gugl iznova izumeva biznis - način na koji radimo, način upravljanja organizacijama i rukovođenjem zaposlenih. Konsultant za menadžment Bernar Žirar analizira Gugl još od njegovog osnivanja 1998, a sad, u knjizi Google put dubinski istražuje Guglove inovacije, od kojih se mnoge veoma razlikuju od najboljih praksi što se uče u vrhunskim poslovnim školama. Kad budete čitali ovu knjigu, videćete koliko Gugl za svoj uspeh duguje usredsređenosti na korisnike i automatizaciju. Saznaćete i kako je elektronsko trgovanje duboko izmenilo odnos između firmi i mušterija, pošto je mušterijama prvi put data značajna uloga u rastu jedne velike kompanije. I na kraju, Žirar razmišlja o granicama Guglovog poslovnog modela i razmatra izazove s kojima će se kompanija suočiti ako nastavi da raste. Guglova kultura je kultura inovacije. Zašto taj duh inovacije ne bi bio i vaš? “Mislim da bi Gugl trebalo da bude kao švajcarski armijski nož: čist, jednostavan, sprava koju želiš da nosiš svuda.” - Marisa Mejer, potpredsednik, Istraživanje proizvoda i iskustava korisnika mek povez, latinica, tabele, 244 strane

ALBION POTTERY, Newcastle - Duboki tanjir (19. vek) Dimenzije Prečnik: 23 cm Visina: 4,5 cm Težina: 430 g Jedna manja pukotina na rubu, i veća preko sredine tanjira - vidljivo je i na kolaž slici. Glazura, naročito na poleđini, je ispucala i potamnila. Bledo-zelena mrlja na dnu. Žig na dnu: (Inicijali) CM (unutar kruga sa floralnim ukrasima i ispod krune) ALBION (u traci ispod kruga) Podataka o tačno takvom žigu nema, ali mogu se pronaći dve grupe predmeta sa identičnim dekorom i sa žigom koji se razlikuju samo u detaljima. Predmeti sa identičnim žigom, kao i utisnutim okruglim žigom sa natpisom “ALBION POTTERY” i inicijalima G&A (za Galloway & Atkinson, Gelovej i Atkinson) ). Kompanija “Galloway & Atkinson” nasledila je 1864. godine kompaniju “Isaac Bell, Galloway & Atkinson” u vođenju fabrike “Albion Pottery”, u mestu Newcastle (Njukasl), Engleska. Fabrika je ranije postojala kao “Ouseborn Bridge Pottery” i “Ford Pottery” u vlasništvu Roberta i Christophera Thompsona Malinga (Robert i Kristofer Tompson Mejlin) pre nego što je 1859. godine preimenovana u “Albion Pottery”. Partnerstvo Galloway i Atkinsona potrajalo je samo godinu dana, a fabrika je zatvorena 1872. godine. Predmeti sa ovim žigom datiraju se u 1864. godinu. Predmeti sa identičnim žigom, samo što su unutar kruga inicijali G.R.T. ili G.R. (za George R. Turnbull, Džordž R. Turnbl)) i utisnutim polukružnim žigom sa natpisom “TURNBULL STEPNEY”. Fabrika je radila u ulici Stepney, u Ouseburnu (Uzbern), Newcastle, sredinom 19. veka. Ovi se predmeti različito datiraju, uglavnom u period između 1845. i 1885. godine. Adresa i vreme rada ovih fabrika se poklapaju, ali nema preciznih podataka o njihovom međusobnom odnosu: radi li se o dve fabrike koje su radile pod istim imenom, u istom mestu, ili o istoj fabrici koja je menjala vlasnike, a da o vlasniku sa inicijalima CM nema podataka? U svakom slučaju, verovatno vreme proizvodnje ovog tanjira je druga polovina 19. veka. (124/22-48/158-kp/1484)

Google PUT Bernar Žirar GOOGLE PUT , Bernar Žirar , Dobra knjiga Beograd 2010 , Kako je Google postao gigant i kako iz korena menja menadžment kakav poznajemo! Nedugo posle Prvog svetskog rata, Ford i General Motors stvorili su velike moderne korporacije, sa finansijskim i statističkim kontrolama, masovnom proizvodnjom i montažnim trakama. Osamdesetih godina dvadesetog veka Tojota se istakla udruživanjem kvaliteta i neprestanog poboljšanja. Danas, Gugl iznova izumeva biznis - način na koji radimo, način upravljanja organizacijama i rukovođenjem zaposlenih. Konsultant za menadžment Bernar Žirar analizira Gugl još od njegovog osnivanja 1998, a sad, u knjizi Google put dubinski istražuje Guglove inovacije, od kojih se mnoge veoma razlikuju od najboljih praksi što se uče u vrhunskim poslovnim školama. Kad budete čitali ovu knjigu, videćete koliko Gugl za svoj uspeh duguje usredsređenosti na korisnike i automatizaciju. Saznaćete i kako je elektronsko trgovanje duboko izmenilo odnos između firmi i mušterija, pošto je mušterijama prvi put data značajna uloga u rastu jedne velike kompanije. I na kraju, Žirar razmišlja o granicama Guglovog poslovnog modela i razmatra izazove s kojima će se kompanija suočiti ako nastavi da raste. Guglova kultura je kultura inovacije. Zašto taj duh inovacije ne bi bio i vaš? “Mislim da bi Gugl trebalo da bude kao švajcarski armijski nož: čist, jednostavan, sprava koju želiš da nosiš svuda.” - Marisa Mejer, potpredsednik, Istraživanje proizvoda i iskustava korisnika mek povez, latinica, tabele, 244 strane Knjiga je GLANZ stanje M2

Kako je Google postao gigant i kako iz korena menja menadžment kakav poznajemo! Nedugo posle Prvog svetskog rata, Ford i General Motors stvorili su velike moderne korporacije, sa finansijskim i statističkim kontrolama, masovnom proizvodnjom i montažnim trakama. Osamdesetih godina dvadesetog veka Tojota se istakla udruživanjem kvaliteta i neprestanog poboljšanja. Danas, Gugl iznova izumeva biznis - način na koji radimo, način upravljanja organizacijama i rukovođenjem zaposlenih. Konsultant za menadžment Bernar Žirar analizira Gugl još od njegovog osnivanja 1998, a sad, u knjizi Google put dubinski istražuje Guglove inovacije, od kojih se mnoge veoma razlikuju od najboljih praksi što se uče u vrhunskim poslovnim školama. Kad budete čitali ovu knjigu, videćete koliko Gugl za svoj uspeh duguje usredsređenosti na korisnike i automatizaciju. Saznaćete i kako je elektronsko trgovanje duboko izmenilo odnos između firmi i mušterija, pošto je mušterijama prvi put data značajna uloga u rastu jedne velike kompanije. I na kraju, Žirar razmišlja o granicama Guglovog poslovnog modela i razmatra izazove s kojima će se kompanija suočiti ako nastavi da raste. Guglova kultura je kultura inovacije. Zašto taj duh inovacije ne bi bio i vaš? “Mislim da bi Gugl trebalo da bude kao švajcarski armijski nož: čist, jednostavan, sprava koju želiš da nosiš svuda.” - Marisa Mejer, potpredsednik, Istraživanje proizvoda i iskustava korisnika Prelistaj knjigu klikom ispod; pritiskom na Esc (Escape) na tastaturi zatvaraš prelistavanje a klikom OVDE možeš prelistati i druga izdanja Dobre knjige. Čitaj dalje

Kako je Google postao gigant i kako iz korena menja menadžment kakav poznajemo! Nedugo posle Prvog svetskog rata, Ford i General Motors stvorili su velike moderne korporacije, sa finansijskim i statističkim kontrolama, masovnom proizvodnjom i montažnim trakama. Osamdesetih godina dvadesetog veka Tojota se istakla udruživanjem kvaliteta i neprestanog poboljšanja. Danas, Gugl iznova izumeva biznis - način na koji radimo, način upravljanja organizacijama i rukovođenjem zaposlenih. Konsultant za menadžment Bernar Žirar analizira Gugl još od njegovog osnivanja 1998, a sad, u knjizi Google put dubinski istražuje Guglove inovacije, od kojih se mnoge veoma razlikuju od najboljih praksi što se uče u vrhunskim poslovnim školama. Kad budete čitali ovu knjigu, videćete koliko Gugl za svoj uspeh duguje usredsređenosti na korisnike i automatizaciju. Saznaćete i kako je elektronsko trgovanje duboko izmenilo odnos između firmi i mušterija, pošto je mušterijama prvi put data značajna uloga u rastu jedne velike kompanije. I na kraju, Žirar razmišlja o granicama Guglovog poslovnog modela i razmatra izazove s kojima će se kompanija suočiti ako nastavi da raste. Guglova kultura je kultura inovacije. Zašto taj duh inovacije ne bi bio i vaš? “Mislim da bi Gugl trebalo da bude kao švajcarski armijski nož: čist, jednostavan, sprava koju želiš da nosiš svuda.” - Marisa Mejer, potpredsednik, Istraživanje proizvoda i iskustava korisnika Naslov: Google put Izdavač: Dobra knjiga Strana: 244 (cb) Povez: Pismo: latinica Format: 23 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-86013-02-6

Scenarijo : Pol Dejno Crtež : Stevan Subić „IMA LI IKAKVE NADE U OVOM GRADU?“ Edvard vodi skroman život. Radi svoj posao iako drugi kupe zasluge umesto njega, i utehu nalazi u zagonetkama i slagalicama. Ali Edvardov genijalni um sve vidi, pa i pukotine na uglancanoj fasadi Gotama. On vidi kako korupcija i zločin izviru iz svake od tih pukotina i natapaju grad tamom. Betmen je jedina svetla tačka na mračnom nebu Gotama, simbol mogućeg suprotstavljanja zlikovcima koji ga odvlače u ponor. Edvard želi da sledi njegov primer. Zagonetač: Godina prva narativna je prethodnica bioskopskom blokbasteru Betmen Meta Rivsa iz 2022. godine. Glumac i scenarista Pol Dejno, koji je u tom filmu igrao ulogu Zagonetača, osmislio je priču kojom će produbiti motive ovog negativca, ogoliti njegovu ljudsku stranu i mapirati njegovo poniranje u svet ludila i zločina. Stevan Subić je Dejnovom scenariju dodao košmarnu dimenziju energičnim i inovativnim crtežom kakav se retko viđa u superherojskom stripu, tako da i ne čudi to što Zagonetač: Godina prva spada među najimpresivnije stripove 2023. godine i favorite kritike i publike. Pol Dejno je američki glumac, režiser i scenarista, rođen u Njujorku 1984. godine. Profesionalnu karijeru započeo je na Brodveju kada je imao dvanaest godina, u predstavi Inherit the Wind, Džona Tilindžera. Prvu značajniju filmsku ulogu imao je u filmu L. I. E. iz 2001, a već naredne godine glumio je u filmu Prekršena pravila u režiji Majkla Hofmana. Ulogom Dvejna u filmu Mala mis Sanšajn Dejno je stekao veću popularnost, a svoj talenat potvrdio je glumeći blizance Sandej u nagrađivanom filmu Biće krvi iz 2007. godine. Za to izvođenje Dejno je dobio nagradu Bafta za najbolju sporednu ulogu. Usledilo je više uloga u zapaženim filmskim ostvarenjima, poput Nevine laži, sa Tomom Kruzom i Kameron Dijaz, Ubica iz budućnosti, sa Brusom Vilisom, Biti Flin, sa Robertom de Nirom, 12 godina ropstva, Ljubav i milost, Mladost… Debitovao je kao režiser na filmu Divljina, po istoimenom romanu Ričarda Forda, zbog čega dobija pozitivne reakcije u Kanu, na festivalu Sandens i u Torontu. Tokom rada na filmu Betmen, učestvovao je sa Metom Rivsom u radu na scenariju, gradeći svoj lik i dajući mu sopstveni pečat. Taj pristup upotrebio je i tokom rada na scenariju za strip Zagonetač: Godina prva, koji konačno definiše ovog negativca iz filmske verzije Betmena. Stevan Subić (1982) stripski je umetnik, grafički dizajner, ilustrator i scenarista iz Zrenjanina. Od devetnaeste godine oprobao se u različitim umetničkim medijima, pri čemu je najzapaženija njegova autorska radio-emisija „Muholovka“, koju je uređivao od 2002. do 2008. godine. Istovremeno se bavio organizacijom tribina i koncerata. Autor je zrenjaninskog fanzina Žuta Cigla. Radom na stripu bavi se od 2009, kada osvaja nagradu na beogradskom Salonu stripa radom Bruk Halabrin, od četiri table. Naredne tri godine stvara kratke stripove, koje plasira na regionalnim i međunarodnim stripskim manifestacijama, a 2011. godine osvaja gran pri na festivalu u Đenovi, kada je žirijem predsedavao Serđo Topi. Sledeće godine počinje saradnju sa italijanskom izdavačkom kućom Serđo Boneli, za koju crta dve sveske serijala Adam Vajld, po scenariju Đanfranka Anfredija, strip Treći dan, kao 65. broj serijala Priče, i deveti album serijala Bezdušnik. Na stripskoj sceni u Francuskoj debituje 2015. godine desetim albumom serijala l’Homme de l’annee. Usledila su prva dva albuma serijala M.O.R.I.A.R.T.Y. za Delkur, Konan od Kimerije: Ksutal grad sumraka, po scenariju Kristofa Beka, za Glena, i Tarzan, sa istim scenaristom za Solej. Godine 2022. započinje saradnju sa DC Komiksom na naslovu Zagonetač: Godina prva, po scenariju Pola Dejna, čime osvaja pažnju američke strip scene. Sa vodećom gejming kompanijom Blizard istovremeno sarađuje na projektu Dijabla.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Još prije Kuma i Posljednjeg dona, postojala je ova Puzova intrigantna priča o ljubavi i zločinu. Jedna imigrantska italijanska porodica u Njujorku suočiće se sa brojinim izazovima Novog svijeta. Porodica će pokušati da ostane na okupu dok se oko nje bude dizao vrtlog nasilja, kriminalnih obračuna i osvete. Sam Mario Puzo ovaj je roman smatrao svojim najboljim djelom. Mario Đanluiđi Puzo (engl. Mario Gianluigi Puzo; Njujork, 15. oktobar 1920 — Bej Šor, 2. jul 1999) bio je američki pisac poznat po svojim knjigama o mafiji, naročito knjizi Kum. Biografija Puzo je rođen u siromašnoj porodici sicilijanskih imigranata u Paklenoj Kuhinji, četvrti Menhetna, u Njujorku, u kojoj je i odrastao. Nakon što je diplomirao na gradskom koledžu u Njujorku, pristupio je američkoj vojnoj avijaciji u Drugom svetskom ratu. Međutim, zbog slabog vida, vojska mu nije dozvolila da učestvuje u vojnim operacijama, već je bio raspoređena na mesto oficira za odnose sa javnošću u Nemačkoj. Nakon rata pohađao je njujoršku Novu školu za društvena istraživanja u Univerzitet Kolumbija. Najpoznatijem Puzovom romanu, Kum, prethodila su dela Mračna Arena i Srećni Hodočasnik, koja nisu promakla budnom oku kritike. Kum je objavljen 1969. godine, nakon što je Puzo slušao anegdote o mafijaškim organizacijama tokom vremena dok se bavio novinarstvom. Kum je kasnije pretvoren u trilogiju filmova koje je režirao Frensis Ford Kopola, a koji su objavljeni 1972, 1974. i 1990. godine. Iako su prva dva filma bila izuzetno popularna i veoma cenjena, treći nije imao takav uspeh i bio je slabo primljen, kako od kritike, tako i od publike. Pored toga što je bio koscenarista, zajedno sa Kopolom, u sva tri filma Kum (film), Puzo je napisao i prvu verziju scenarija za film katastrofe Zemljotres, iz 1974, na kojem nije mogao dalje raditi zbog obaveza oko filma Kum II. Takođe Puzo je bio i koscenarista za film Supermen iz 1978. godine. Poslednji roman, koji je Puzo za života objavio, bio je Poslednji Don, iz 1996. po kojem je snimljena i uspešna mini-serija. Puzo nije doživeo objavljivanje svoje pretposlednje knjige Zakon Ćutanja, koja je izašla 1999, ali tekst je već bio dovršen i tako je ova knjiga postala njegovo poslednje delo. Isti slučaj je bio i sa njegovom poslednjom knjigom Porodica, na kojoj je radio poslednje dve decenije svog života, a koja je objavljena 2001. Međutim, ovu knjigu je dovršila Puzova dugogodišnja saputnica Kerol Đino. Mario Puzo je preminuo 2. jula 1999. godine u svom domu u Bej Šoru, na Long Ajlandu. Ceo svoj život, Puzo je smatrao da je njegova knjiga Srećni Hodočasnik njegovo najbolje delo. U jednom od svojih poslednjih intervjua, izjavio je da je ožalošćen činjenicom da je Kum, fikcija koju nije nikada voleo, nadmašila priču o poštenoj borbi njegove majke, kao imigranta u Americi, da zavredi poštovanje, i o njenoj hrabrosti i ljubavi, što je opisano u Srećnom Hodočasniku...

Opis Čarobne stepenice do uspeha – autor Napoleon Hil Ova knjiga Napoleona Hila, klasično delo koje dugo nije bilo u štampi, ponovo je dostupna sa revizijom i prilagođena potrebama XXI veka. Objavljena je prvi put na samom početku Velike ekonomske krize u Americi, sedam godina pre nego što će biti objavljena knjiga Misli i obogati se, tako da su njene šanse da uspe bile propale zajedno sa američkom ekonomijom. Međutim, ideje u ovoj knjizi su se pokazale zaista sjajnim i one su zapravo posadile seme iz koga će kasnije isklijati još poznatija knjiga. U ovoj knjizi, Napoleon Hil skuplja na jednom mestu svu mudrost najvećih umova u istoriji američkog poslovnog sveta, a to je bio rezultat pet hiljada obavljenih razgovora sa poslovnim divovimaHilovog vremena među kojima su i Endrju Karnegi, Aleksandar GrejamBel, Henri Ford, P. T. Barnum i drugi. Kao duhovni učitelj svih duhovnih učitelja koji se bave uspehom, Napoleon Hil je postao savetnik predsednika Amerike Frenklina Delano Ruzvelta. U knjizi Čarobne stepenice do uspeha, testirano je i isprobavano sedamnaest Hilovih Zakona uspeha i zaključak je da zaista čudesno funkcionišu. Jednostavnim i jasnim jezikom, Hilove tehnike otkrivaju ideale i dela koji daju moć svima onima koji ih koriste i omogućavaju im da postanu vođe i uspešni u svom poslu. Knjiga dokazuje da se prave vođe ne rađaju – oni se oblikuju neverovatno sličnim, jednostavnim i dinamičnim nizom navika. Iz sadržaja knjige Čarobne stepenice do uspeha: Predgovor Patriše G. Horan Uvodna reč autora PRVA LEKCIJA – Savez udruženih umova DRUGA LEKCIJA – Važnost krajnjeg cilja TREĆA LEKCIJA – Samopouzdanje ČETVRTA LEKCIJA – Štednja kao navika PETA LEKCIJA – Preuzmite inicijativu i budite lider ŠESTA LEKCIJA – Imaginacija SEDMA LEKCIJA – Entuzijazam OSMA LEKCIJA – Samokontrola DEVETA LEKCIJA – Radite više nego što ste plaćeni DESETA LEKCIJA – Ličnost stvorena za uspeh JEDANAESTA LEKCIJA – Precizno razmišljanje DVANAESTA LEKCIJA – Koncentracija TRINAESTA LEKCIJA – Saradnja ČETRNAESTA LEKCIJA – Profitiranje od neuspeha PETNAESTA LEKCIJA – Tolerancija ŠESNAESTA LEKCIJA – Upotrebom zlatnog pravila do bolje saradnje SEDAMNAESTA LEKCIJA – Uspešna navika za zdravlje Trideset najčešćih razloga za neuspeh Poruka onima koji su pokušali i mislili da nisu uspeli!

Autor: Predrag LucićKnjiga „Cervantesov trg“; sadržava Lucićeve drame „Aziz ili Svadba koja je spasila Zapad“;, „Alan Ford & Grupa TNT u epizodi Povratak otpisanih“;, „Istarske barufe“;, „Cervantesov trg ili Trg robova“;, „Kako se kalio Čehov“;, „Lisistrata (prolog)“; kao i songove iz predstava „Tri mušketira“; i '“;Majka Courage i njezina djeca“;. Tu su i popratni tekstovi Borisa Dežulovića, Viktora Ivančića, Dine Mustafića, Kokana Mladenovića, Vite Taufera, Lade Martinac Kralj, Nenada Veličkovića, Sinana Gudževića i Krune Lokotara. Obogaćena je i ilustracijama Alema Ćurina, koji je ujedno autor naslovnice.„Predrag Lucić je za prekratke pedeset i četiri godine života iza sebe ostavio opus golem po opsegu i dosegu, po žanrovima i rodovima, koji će još dugo biti otkrivan i studiran i izvor čuđenja u svijetu. Taj se opus može podijeliti na urednički, uređivao je novine, časopise i knjige; novinarski, ispisao je tisuće i hiljade tekstova svih žanrova; pjesnički, koji obuhvaća parodijsku i klasičnu poeziju, i konačno na kazališni. Kazališni segment obuhvaća njegove rane kazališne režije – studirao je kazališnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu – izvedbeni, s Borisom Dežulovićem 170 puta je izveo 'Melodije Bljeska i Oluje', putujući pjesnički cabaret čija je okosnica bila njegova parodijska poezija, te dramski.Predrag Lucić bio je brechtijanac po kazališnom uvjerenju i izrazu, satiričar vječitog kova, a to ne ide ako nisi humanist bez fige u džepu i prosvjetitelj oslobođen antropocentrizma, čovjek hrabar i dovršen. Konačno, bio je genij, dosegao je serijski vrhunske rezultate, ako se uopće genij može s bilo kim i bilo čim usporediti, jer genij je autentičan. Eh, da, bio je i pomalo vidovit, kako se to lijepo vidi iz drame 'Aziz', napisane puno prije histerije koja se razvila oko pitanja imigranata.“; - Kruno LokotarPredrag Lucić, hrvatski novinar i književnik (Split, 12.2.1964. - 10.1.2018.). Studirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1985. bio je suradnik Ferala, satiričnog podlistka Nedjeljne Dalmacije (od 1990. Slobodne Dalmacije), 1993. bio je jedan od utemeljitelja samostalnog Feral Tribunea, u kojem je bio urednik do gašenja lista 2008. Pokrenuo je i uređivao i biblioteku toga tjednika.Objavio je knjigu Greatest Shits – Antologija suvremene hrvatske gluposti (u koautorstvu s Borisom Dežulovićem, 1998), satirične zbirke Haiku haiku jebem ti maiku (2003), Ljubavnici iz Verone (2007), Sun Tzu na prozorčiću (2009), Bezgaća povijesne zbiljnosti (I–II, 2010), Mjesec iznad Splita (2012), Gusle u magli (2013), Step by step - Stepinac (2016).O knjizi su rekli:arteist.hrNovi list

Opis proizvoda Knjiga „Cervantesov trg“; sadržava Lucićeve drame „Aziz ili Svadba koja je spasila Zapad“;, „Alan Ford & Grupa TNT u epizodi Povratak otpisanih“;, „Istarske barufe“;, „Cervantesov trg ili Trg robova“;, „Kako se kalio Čehov“;, „Lisistrata (prolog)“; kao i songove iz predstava „Tri mušketira“; i '“;Majka Courage i njezina djeca“;. Tu su i popratni tekstovi Borisa Dežulovića, Viktora Ivančića, Dine Mustafića, Kokana Mladenovića, Vite Taufera, Lade Martinac Kralj, Nenada Veličkovića, Sinana Gudževića i Krune Lokotara. Obogaćena je i ilustracijama Alema Ćurina, koji je ujedno autor naslovnice. „Predrag Lucić je za prekratke pedeset i četiri godine života iza sebe ostavio opus golem po opsegu i dosegu, po žanrovima i rodovima, koji će još dugo biti otkrivan i studiran i izvor čuđenja u svijetu. Taj se opus može podijeliti na urednički, uređivao je novine, časopise i knjige; novinarski, ispisao je tisuće i hiljade tekstova svih žanrova; pjesnički, koji obuhvaća parodijsku i klasičnu poeziju, i konačno na kazališni. Kazališni segment obuhvaća njegove rane kazališne režije – studirao je kazališnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu – izvedbeni, s Borisom Dežulovićem 170 puta je izveo 'Melodije Bljeska i Oluje', putujući pjesnički cabaret čija je okosnica bila njegova parodijska poezija, te dramski. Predrag Lucić bio je brechtijanac po kazališnom uvjerenju i izrazu, satiričar vječitog kova, a to ne ide ako nisi humanist bez fige u džepu i prosvjetitelj oslobođen antropocentrizma, čovjek hrabar i dovršen. Konačno, bio je genij, dosegao je serijski vrhunske rezultate, ako se uopće genij može s bilo kim i bilo čim usporediti, jer genij je autentičan. Eh, da, bio je i pomalo vidovit, kako se to lijepo vidi iz drame 'Aziz', napisane puno prije histerije koja se razvila oko pitanja imigranata.“; - Kruno LokotarPredrag Lucić, hrvatski novinar i književnik (Split, 12.2.1964. - 10.1.2018.). Studirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1985. bio je suradnik Ferala, satiričnog podlistka Nedjeljne Dalmacije (od 1990. Slobodne Dalmacije), 1993. bio je jedan od utemeljitelja samostalnog Feral Tribunea, u kojem je bio urednik do gašenja lista 2008. Pokrenuo je i uređivao i biblioteku toga tjednika. Objavio je knjigu Greatest Shits – Antologija suvremene hrvatske gluposti (u koautorstvu s Borisom Dežulovićem, 1998), satirične zbirke Haiku haiku jebem ti maiku (2003), Ljubavnici iz Verone (2007), Sun Tzu na prozorčiću (2009), Bezgaća povijesne zbiljnosti (I–II, 2010), Mjesec iznad Splita (2012), Gusle u magli (2013), Step by step - Stepinac (2016).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Lepo, dobro i zlo su lepši, bolji i užasniji u romanu nego u stvarnosti. Ali draž knjige leži u vešto ispričanoj priči.“ – Booklist Omerta, zakon ćutanja, oduvek je bio osnovni postulat na kome se zasnivaju bezbednost i moć Mafije. Don Rejmonde Aprile sagradio je za života „legitimnu“ bankarsku imperiju. Njegovo ubistvo je krvavi čin u drami ambicije i prevare koja se proteže od smrtonosnih kompromisa agenta FBI-a, do pohlepe dva korumpirana detektiva njujorške policije, kao i zastrašujućih planova južnoameričkog narko-kralja. U sukobu neprijateljstava i ljubavi, izdajnika i odanih vojnika, donov usvojeni „nećak“, Astore Vajola, koji je brižljivo obučavan na Siciliji, krenuće za svojom sudbinom, odan zadatku da očuva bogatstvo unutar svog klana. Kako se broj leševa bude uvećavao, tako ćemo otkrivati sve više detalja iz života klanova. Ovaj roman pun obrta, poslednje završeno delo Marija Puza i donelo mu je nadimak Balzak Mafije. „Lako štivo, uzdignuto u rang umetnosti, dostojan je spomenik autoru.“ – Publishers Weekly „Izvanredan krimi roman... Odgovarajuća kruna veličanstvene karijere… Kroz čitav roman Puzo održava napetost i zaokuplja čitaoca svojim likovima i svojom pričom.“ – Denver Post Mario Đanluiđi Puzo (engl. Mario Gianluigi Puzo; Njujork, 15. oktobar 1920 — Bej Šor, 2. jul 1999) bio je američki pisac poznat po svojim knjigama o mafiji, naročito knjizi Kum. Dobio je Oskara za Najbolji adaptirani scenario za prvi film 1972. i za drugi deo 1974. Puzo je takođe napisao originalni scenario za film o Supermenu iz 1978. i njegov nastavak iz 1980. godine. Njegov poslednji roman, Porodica, objavljen je posthumno 2001.[1] Biografija Puzo je rođen u siromašnoj porodici sicilijanskih imigranata u Paklenoj Kuhinji, četvrti Menhetna, u Njujorku, u kojoj je i odrastao. Nakon što je diplomirao na gradskom koledžu u Njujorku, pristupio je američkoj vojnoj avijaciji u Drugom svetskom ratu. Međutim, zbog slabog vida, vojska mu nije dozvolila da učestvuje u vojnim operacijama, već je bio raspoređena na mesto oficira za odnose sa javnošću u Nemačkoj. Nakon rata pohađao je njujoršku Novu školu za društvena istraživanja u Univerzitet Kolumbija. Najpoznatijem Puzovom romanu, Kum, prethodila su dela Mračna Arena i Srećni Hodočasnik, koja nisu promakla budnom oku kritike. Kum je objavljen 1969. godine, nakon što je Puzo slušao anegdote o mafijaškim organizacijama tokom vremena dok se bavio novinarstvom. Kum je kasnije pretvoren u trilogiju filmova koje je režirao Frensis Ford Kopola, a koji su objavljeni 1972, 1974. i 1990. godine. Iako su prva dva filma bila izuzetno popularna i veoma cenjena, treći nije imao takav uspeh i bio je slabo primljen, kako od kritike, tako i od publike. Pored toga što je bio koscenarista, zajedno sa Kopolom, u sva tri filma Kum (film), Puzo je napisao i prvu verziju scenarija za film katastrofe Zemljotres, iz 1974, na kojem nije mogao dalje raditi zbog obaveza oko filma Kum II. Takođe Puzo je bio i koscenarista za film Supermen iz 1978. godine. Poslednji roman, koji je Puzo za života objavio, bio je Poslednji Don, iz 1996. po kojem je snimljena i uspešna mini-serija. Puzo nije doživeo objavljivanje svoje pretposlednje knjige Zakon Ćutanja, koja je izašla 1999, ali tekst je već bio dovršen i tako je ova knjiga postala njegovo poslednje delo. Isti slučaj je bio i sa njegovom poslednjom knjigom Porodica, na kojoj je radio poslednje dve decenije svog života, a koja je objavljena 2001. Međutim, ovu knjigu je dovršila Puzova dugogodišnja saputnica Kerol Đino. Mario Puzo je preminuo 2. jula 1999. godine u svom domu u Bej Šoru, na Long Ajlendu. Ceo svoj život, Puzo je smatrao da je njegova knjiga Srećni Hodočasnik njegovo najbolje delo. U jednom od svojih poslednjih intervjua, izjavio je da je ožalošćen činjenicom da je Kum, fikcija koju nije nikada voleo, nadmašila priču o poštenoj borbi njegove majke, kao imigranta u Americi, da zavredi poštovanje, i o njenoj hrabrosti i ljubavi, što je opisano u Srećnom Hodočasniku. Lični život Puzo je rođen u četvrti Hels kičen u Njujorku u porodici italijanskih imigranata iz Pitradefuzija, provincija Avelino, Kampanija.[2] Kada je Puzo imao 12 godina, njegov otac, koji je radio kao železnički radnik za Njujoršku centralnu železnicu, odveden je u Pilgrim Stejt psihijatrijsku bolnicu zbog šizofrenije,[3] a njegova žena Marija je ostala sama da odgaja njihovo sedmoro dece.[4] U Drugom svetskom ratu služio je u vazdušnim snagama američke vojske u Nemačkoj, a kasnije je diplomirao na Gradskom koledžu u Njujorku.[4] Puzo se oženio Nemicom Erikom, sa kojom je imao petoro dece.[5] Kada je Erika umrla od raka dojke u 58. godini života 1978. godine, njena medicinska sestra, Karol Džino, postala je Puzov kompanjon.[4][5] Karijera Godine 1950, njegova prva kratka priča „Poslednji Božić“ objavljena je u američkom Vangardu. Posle rata napisao je svoju prvu knjigu Tamna arena, koja je objavljena 1955. godine.[4] Brus Džej Fridman je 1960. godine angažovao Puza kao pomoćnika urednika grupe muških pulp časopisa sa naslovima kao što su Male, Men. Pod pseudonimom Mario Kleri, Puzo je napisao avanturističke priloge iz Drugog svetskog rata za časopis True Action.[6][7] Godine 1969, objavljeno je Puzoovo najpoznatije delo Kum. Puzo je naveo da je ova priča nastala iz istraživanja organizovanog kriminala, a ne iz ličnog iskustva, i da je nastojao da napiše nešto što će se svideti masama.[4][8] Roman je ostao na listi najprodavanijih Njujork Tajmsa 67 nedelja i prodat je u preko devet miliona primeraka za dve godine.[9] Knjiga je kasnije razvijena u film Kum (1972), koji je režirao Frensis Ford Kopola. Paramaunt pikčers je prvobitno saznao za Puzov roman 1967. kada je književni skaut kompanije kontaktirao tadašnjeg potpredsednika Paramounta za produkciju Pitera Barta u vezi sa Puzovim nedovršenim rukopisom od šezdeset stranica.[10] Bart je verovao da je delo „mnogo više od priče o mafiji“ i ponudio je Puzu opciju od 12.500 dolara za rad, uz opciju od 80.000 dolara ako se gotovo delo preslika u film.[10][11] Uprkos tome što Puzu njegov zastupnik savetovao da odbije ponudu, Puzo je bio očajan za novcem i prihvatio je ponudu.[10][11] Robert Evans iz Paramounta priča da je, kada su se upoznali početkom 1968, on je ponudio Puzu ugovor od 12.500 dolara za rukopis od 60 stranica pod nazivom Mafija nakon što mu je autor poverio da mu je hitno potrebno 10.000 dolara da otplati kockarske dugove.[12] Film je dobio tri nagrade u 11 nominacija za Oskara, uključujući Puzovog Oskara za najbolji adaptirani scenario. Kopola i Puzo su zatim sarađivali na nastavcima originalnog filma, The Godfather Part II (1974) i The Godfather Part III (1990). Kopola i Puzo su više voleli naslov Smrt Majkla Korleona za treći film, ali je Paramaunt pikčers smatrao da je to neprihvatljivo.[13] U septembru 2020, za 30. godišnjicu filma, najavljeno je da će nova verzija filma pod nazivom Kum Marija Puza, Koda: Smrt Majkla Korleona, imati ograničeno prikazivanje u bioskopima u decembru 2020. praćeno digitalnim i blu-rajom.[14] Kopola je rekao da je film verzija koju su on i Puzo prvobitno zamislili i da „dokazuje” svoj status među trilogijom.[15] Godine 1991, objavljena je Puzoova spekulativna fikcija Četvrti K; usredsređuje se na izmišljenog člana dinastije porodice Kenedi koji postaje predsednik Sjedinjenih Država početkom 2000-ih.[16] Puzo nije dočekao objavljivanje svoje pretposlednje knjige, Omerta, mada je rukopis završen pre njegove smrti, kao i rukopis za Porodicu. Međutim, u recenziji koja je prvobitno objavljena u San Francisko Hroniklu, Džules Sigel, koji je blisko sarađivao sa Puzom u Kompaniji za upravljanje časopisima, spekulisao je da je Omertu možda završio „neki netalentovani hak“. Sigel je takođe priznao iskušenje da se „racionalizuje izbegavanje onoga što je verovatno ispravna analiza — da je [Puzo] to napisao i to je užasno“.[17] Smrt Puzo je preminuo od srčane insuficijencije 2. jula 1999. u svojoj kući u Bej Šoru u Njujorku, u 78. godini.[4] U popularnoj kulturi U aprilu 2022, Paramount+ je počeo da prikazuje The Offer, dramatičnu mini seriju od 10 epizoda koja govori o izmišljenoj priči o stvaranju The Godfather, uključujući Puzovu odluku da napiše prvu knjigu u onome što je postalo serijal. Patrik Galo igra Puzoa. Viktorija Keleher igra njegovu ženu Eriku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Lepo, dobro i zlo su lepši, bolji i užasniji u romanu nego u stvarnosti. Ali draž knjige leži u vešto ispričanoj priči.“ – Booklist Omerta, zakon ćutanja, oduvek je bio osnovni postulat na kome se zasnivaju bezbednost i moć Mafije. Don Rejmonde Aprile sagradio je za života „legitimnu“ bankarsku imperiju. Njegovo ubistvo je krvavi čin u drami ambicije i prevare koja se proteže od smrtonosnih kompromisa agenta FBI-a, do pohlepe dva korumpirana detektiva njujorške policije, kao i zastrašujućih planova južnoameričkog narko-kralja. U sukobu neprijateljstava i ljubavi, izdajnika i odanih vojnika, donov usvojeni „nećak“, Astore Vajola, koji je brižljivo obučavan na Siciliji, krenuće za svojom sudbinom, odan zadatku da očuva bogatstvo unutar svog klana. Kako se broj leševa bude uvećavao, tako ćemo otkrivati sve više detalja iz života klanova. Ovaj roman pun obrta, poslednje završeno delo Marija Puza i donelo mu je nadimak Balzak Mafije. „Lako štivo, uzdignuto u rang umetnosti, dostojan je spomenik autoru.“ – Publishers Weekly „Izvanredan krimi roman... Odgovarajuća kruna veličanstvene karijere… Kroz čitav roman Puzo održava napetost i zaokuplja čitaoca svojim likovima i svojom pričom.“ – Denver Post Mario Đanluiđi Puzo (engl. Mario Gianluigi Puzo; Njujork, 15. oktobar 1920 — Bej Šor, 2. jul 1999) bio je američki pisac poznat po svojim knjigama o mafiji, naročito knjizi Kum. Dobio je Oskara za Najbolji adaptirani scenario za prvi film 1972. i za drugi deo 1974. Puzo je takođe napisao originalni scenario za film o Supermenu iz 1978. i njegov nastavak iz 1980. godine. Njegov poslednji roman, Porodica, objavljen je posthumno 2001.[1] Biografija Puzo je rođen u siromašnoj porodici sicilijanskih imigranata u Paklenoj Kuhinji, četvrti Menhetna, u Njujorku, u kojoj je i odrastao. Nakon što je diplomirao na gradskom koledžu u Njujorku, pristupio je američkoj vojnoj avijaciji u Drugom svetskom ratu. Međutim, zbog slabog vida, vojska mu nije dozvolila da učestvuje u vojnim operacijama, već je bio raspoređena na mesto oficira za odnose sa javnošću u Nemačkoj. Nakon rata pohađao je njujoršku Novu školu za društvena istraživanja u Univerzitet Kolumbija. Najpoznatijem Puzovom romanu, Kum, prethodila su dela Mračna Arena i Srećni Hodočasnik, koja nisu promakla budnom oku kritike. Kum je objavljen 1969. godine, nakon što je Puzo slušao anegdote o mafijaškim organizacijama tokom vremena dok se bavio novinarstvom. Kum je kasnije pretvoren u trilogiju filmova koje je režirao Frensis Ford Kopola, a koji su objavljeni 1972, 1974. i 1990. godine. Iako su prva dva filma bila izuzetno popularna i veoma cenjena, treći nije imao takav uspeh i bio je slabo primljen, kako od kritike, tako i od publike. Pored toga što je bio koscenarista, zajedno sa Kopolom, u sva tri filma Kum (film), Puzo je napisao i prvu verziju scenarija za film katastrofe Zemljotres, iz 1974, na kojem nije mogao dalje raditi zbog obaveza oko filma Kum II. Takođe Puzo je bio i koscenarista za film Supermen iz 1978. godine. Poslednji roman, koji je Puzo za života objavio, bio je Poslednji Don, iz 1996. po kojem je snimljena i uspešna mini-serija. Puzo nije doživeo objavljivanje svoje pretposlednje knjige Zakon Ćutanja, koja je izašla 1999, ali tekst je već bio dovršen i tako je ova knjiga postala njegovo poslednje delo. Isti slučaj je bio i sa njegovom poslednjom knjigom Porodica, na kojoj je radio poslednje dve decenije svog života, a koja je objavljena 2001. Međutim, ovu knjigu je dovršila Puzova dugogodišnja saputnica Kerol Đino. Mario Puzo je preminuo 2. jula 1999. godine u svom domu u Bej Šoru, na Long Ajlendu. Ceo svoj život, Puzo je smatrao da je njegova knjiga Srećni Hodočasnik njegovo najbolje delo. U jednom od svojih poslednjih intervjua, izjavio je da je ožalošćen činjenicom da je Kum, fikcija koju nije nikada voleo, nadmašila priču o poštenoj borbi njegove majke, kao imigranta u Americi, da zavredi poštovanje, i o njenoj hrabrosti i ljubavi, što je opisano u Srećnom Hodočasniku. Lični život Puzo je rođen u četvrti Hels kičen u Njujorku u porodici italijanskih imigranata iz Pitradefuzija, provincija Avelino, Kampanija.[2] Kada je Puzo imao 12 godina, njegov otac, koji je radio kao železnički radnik za Njujoršku centralnu železnicu, odveden je u Pilgrim Stejt psihijatrijsku bolnicu zbog šizofrenije,[3] a njegova žena Marija je ostala sama da odgaja njihovo sedmoro dece.[4] U Drugom svetskom ratu služio je u vazdušnim snagama američke vojske u Nemačkoj, a kasnije je diplomirao na Gradskom koledžu u Njujorku.[4] Puzo se oženio Nemicom Erikom, sa kojom je imao petoro dece.[5] Kada je Erika umrla od raka dojke u 58. godini života 1978. godine, njena medicinska sestra, Karol Džino, postala je Puzov kompanjon.[4][5] Karijera Godine 1950, njegova prva kratka priča „Poslednji Božić“ objavljena je u američkom Vangardu. Posle rata napisao je svoju prvu knjigu Tamna arena, koja je objavljena 1955. godine.[4] Brus Džej Fridman je 1960. godine angažovao Puza kao pomoćnika urednika grupe muških pulp časopisa sa naslovima kao što su Male, Men. Pod pseudonimom Mario Kleri, Puzo je napisao avanturističke priloge iz Drugog svetskog rata za časopis True Action.[6][7] Godine 1969, objavljeno je Puzoovo najpoznatije delo Kum. Puzo je naveo da je ova priča nastala iz istraživanja organizovanog kriminala, a ne iz ličnog iskustva, i da je nastojao da napiše nešto što će se svideti masama.[4][8] Roman je ostao na listi najprodavanijih Njujork Tajmsa 67 nedelja i prodat je u preko devet miliona primeraka za dve godine.[9] Knjiga je kasnije razvijena u film Kum (1972), koji je režirao Frensis Ford Kopola. Paramaunt pikčers je prvobitno saznao za Puzov roman 1967. kada je književni skaut kompanije kontaktirao tadašnjeg potpredsednika Paramounta za produkciju Pitera Barta u vezi sa Puzovim nedovršenim rukopisom od šezdeset stranica.[10] Bart je verovao da je delo „mnogo više od priče o mafiji“ i ponudio je Puzu opciju od 12.500 dolara za rad, uz opciju od 80.000 dolara ako se gotovo delo preslika u film.[10][11] Uprkos tome što Puzu njegov zastupnik savetovao da odbije ponudu, Puzo je bio očajan za novcem i prihvatio je ponudu.[10][11] Robert Evans iz Paramounta priča da je, kada su se upoznali početkom 1968, on je ponudio Puzu ugovor od 12.500 dolara za rukopis od 60 stranica pod nazivom Mafija nakon što mu je autor poverio da mu je hitno potrebno 10.000 dolara da otplati kockarske dugove.[12] Film je dobio tri nagrade u 11 nominacija za Oskara, uključujući Puzovog Oskara za najbolji adaptirani scenario. Kopola i Puzo su zatim sarađivali na nastavcima originalnog filma, The Godfather Part II (1974) i The Godfather Part III (1990). Kopola i Puzo su više voleli naslov Smrt Majkla Korleona za treći film, ali je Paramaunt pikčers smatrao da je to neprihvatljivo.[13] U septembru 2020, za 30. godišnjicu filma, najavljeno je da će nova verzija filma pod nazivom Kum Marija Puza, Koda: Smrt Majkla Korleona, imati ograničeno prikazivanje u bioskopima u decembru 2020. praćeno digitalnim i blu-rajom.[14] Kopola je rekao da je film verzija koju su on i Puzo prvobitno zamislili i da „dokazuje” svoj status među trilogijom.[15] Godine 1991, objavljena je Puzoova spekulativna fikcija Četvrti K; usredsređuje se na izmišljenog člana dinastije porodice Kenedi koji postaje predsednik Sjedinjenih Država početkom 2000-ih.[16] Puzo nije dočekao objavljivanje svoje pretposlednje knjige, Omerta, mada je rukopis završen pre njegove smrti, kao i rukopis za Porodicu. Međutim, u recenziji koja je prvobitno objavljena u San Francisko Hroniklu, Džules Sigel, koji je blisko sarađivao sa Puzom u Kompaniji za upravljanje časopisima, spekulisao je da je Omertu možda završio „neki netalentovani hak“. Sigel je takođe priznao iskušenje da se „racionalizuje izbegavanje onoga što je verovatno ispravna analiza — da je [Puzo] to napisao i to je užasno“.[17] Smrt Puzo je preminuo od srčane insuficijencije 2. jula 1999. u svojoj kući u Bej Šoru u Njujorku, u 78. godini.[4] U popularnoj kulturi U aprilu 2022, Paramount+ je počeo da prikazuje The Offer, dramatičnu mini seriju od 10 epizoda koja govori o izmišljenoj priči o stvaranju The Godfather, uključujući Puzovu odluku da napiše prvu knjigu u onome što je postalo serijal. Patrik Galo igra Puzoa. Viktorija Keleher igra njegovu ženu Eriku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Traktori (lat. trahere = vući) su pogonsko-vučne mašine i služe pri obavljanju različitih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije.[5] Istorijat Prva primena mehaničkog pogona u poljoprivredi vezuju se za početak XIX veka, kada su upotrebljene parne mašine na točkovima za pokretanje mehaničkih poljoprivrednih oruđa pomoću fleksibilnog kaiša. Oko 1850. konstruisan je prvi vučni motor razvojem parne mašine na točkovima, i adaptiran za potrebe poljoprivrede. Prvi traktori su bili parne mašine za oranje, koje su radile u paru. Postavljane su sa obe strane zemljišta koje je trebalo obraditi, a plug se kretao između njih pomoću žičanog kabla. Ako je zemljište dozvoljavalo traktor sa parnim motorom vukao je plug direktno. Parni traktori ostali su u upotrebi i u XX veku dok nisu konstruisani pouzdani motori sa unutrašnjim sagorevanjem.[6] Godine 1892. Džon Frolič (John Froelich) iz Ajove osmislio je i konstruisao prvi traktor sa benzinskim/dizel-motorom. Dobivši patent za njega otpočeo je sa komercijalizacijom svog izuma, ali se 1895. godine pokazalo da je to neuspešni biznis.[7][8][9] Hart (Charles W. Hart) i Par (Charles H. Parr) 1903. u istoj Saveznoj državi proizvode 15 „traktora“ kada se prvi put taj naziv i upotrebljava. Model broj 3 je prvi do danas očuvani američki traktor sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Snaga ovog dvocilindričnog motora bila je preko kaiša 22 kW, i 13 kW na poteznici.[10] U Velikoj Britaniji prva prodaja traktora sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zabeležena je 1897. godine (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Prvi komercijalno uspešni dizajn, međutim, pojavio se 1902. To je bio „Ivel tractor“ sa tri točka. Godine 1908. u Bedfordu počinje montaža četvorotočkaša u najvećoj fabrici, van SAD, toga vremena „Saunderson Tractor and Implement Co.“ Iako u početku nisu bile popularne ove mašine na benzinski pogon počinju da se sviđaju u drugoj dekadi 20. veka kada postaju manje i pristupačnije.[11] Henri Ford (Henry Ford) 1917. predstavlja svoj „Fordson“, prvi masovno proizvedeni traktor. Proizvođen je u SAD, Irskoj, Engleskoj i Rusiji, a 1923. Fordson je držao 77% američkog tržišta. Dvadesetih godina prošlog veka traktori sa benzinskim motorom postaju standard. Priključno vratilo, važan deo traktora koji ga čini pogonskom mašinom, prvi put se pojavilo 1878. na pojedinim ručno izrađenim traktorima, ali prvo priključno vratilo na fabrički izrađenom modelu bilo je ono ugrađeno u model 8-16 kompanije IHC (International Harvester Company) 1918. godine.[12] Džonston (Edward A. Johnston) inženjer ove kompanije bio je impresioniran vratilom koje je video deceniju ranije, a koje je za sopstvene potrebe napravio francuski farmer i mehaničar Gougis.[12] Posle toga osmišljen je niz upotreba kako bi se dokazala prednost vratila. Da bi definitivno sa modelom 15-30, 1920. godine priključno vratilo postalo standardni deo traktora. Od 1927. godine usvojen je standard kojim je propisana brzina i smer rotiranja vratila 536 ± 10 obrtaja u minuti u smeru kazaljke na satu. Kasnije je brzina izmenjena na 540.[13] Firma Cockshutt Farm Equipment Ltd iz Ontarija (Kanada) 1945. godine počinje da proizvodi traktor „Cockshutt Model 30“ koji ima priključno vratilo čija rotacija je nezavisna od kretanja traktora, što je velika prednost pri obavljanju stacionarnih operacija. Na današnjim modelima kontrola priključnog vratila obavlja se pomoću prekidača, što povećava bezbednost vozača.[14] Spajanje priključnog oruđa sa traktorom u tri tačke umesto u dve, osnovu savremenog bezbednog hidrauličnog podizača oruđa, izumeo je Britanac Hari Ferguson (Harry Ferguson) 1928. i primenio na svom modelu Crni traktor (Black Tractor) 1933. godine. Time je usmerio razvoj oruđa od vučenih ka nošenim. Prototip podizača imao je dve tačke spoja gore a jednu dole, da bi sam Ferguson došao do zaključka da ga traba obrnuti tako da dve tačke budu dole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Traktori (lat. trahere = vući) su pogonsko-vučne mašine i služe pri obavljanju različitih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije.[5] Istorijat Prva primena mehaničkog pogona u poljoprivredi vezuju se za početak XIX veka, kada su upotrebljene parne mašine na točkovima za pokretanje mehaničkih poljoprivrednih oruđa pomoću fleksibilnog kaiša. Oko 1850. konstruisan je prvi vučni motor razvojem parne mašine na točkovima, i adaptiran za potrebe poljoprivrede. Prvi traktori su bili parne mašine za oranje, koje su radile u paru. Postavljane su sa obe strane zemljišta koje je trebalo obraditi, a plug se kretao između njih pomoću žičanog kabla. Ako je zemljište dozvoljavalo traktor sa parnim motorom vukao je plug direktno. Parni traktori ostali su u upotrebi i u XX veku dok nisu konstruisani pouzdani motori sa unutrašnjim sagorevanjem.[6] Godine 1892. Džon Frolič (John Froelich) iz Ajove osmislio je i konstruisao prvi traktor sa benzinskim/dizel-motorom. Dobivši patent za njega otpočeo je sa komercijalizacijom svog izuma, ali se 1895. godine pokazalo da je to neuspešni biznis.[7][8][9] Hart (Charles W. Hart) i Par (Charles H. Parr) 1903. u istoj Saveznoj državi proizvode 15 „traktora“ kada se prvi put taj naziv i upotrebljava. Model broj 3 je prvi do danas očuvani američki traktor sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Snaga ovog dvocilindričnog motora bila je preko kaiša 22 kW, i 13 kW na poteznici.[10] U Velikoj Britaniji prva prodaja traktora sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zabeležena je 1897. godine (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Prvi komercijalno uspešni dizajn, međutim, pojavio se 1902. To je bio „Ivel tractor“ sa tri točka. Godine 1908. u Bedfordu počinje montaža četvorotočkaša u najvećoj fabrici, van SAD, toga vremena „Saunderson Tractor and Implement Co.“ Iako u početku nisu bile popularne ove mašine na benzinski pogon počinju da se sviđaju u drugoj dekadi 20. veka kada postaju manje i pristupačnije.[11] Henri Ford (Henry Ford) 1917. predstavlja svoj „Fordson“, prvi masovno proizvedeni traktor. Proizvođen je u SAD, Irskoj, Engleskoj i Rusiji, a 1923. Fordson je držao 77% američkog tržišta. Dvadesetih godina prošlog veka traktori sa benzinskim motorom postaju standard. Priključno vratilo, važan deo traktora koji ga čini pogonskom mašinom, prvi put se pojavilo 1878. na pojedinim ručno izrađenim traktorima, ali prvo priključno vratilo na fabrički izrađenom modelu bilo je ono ugrađeno u model 8-16 kompanije IHC (International Harvester Company) 1918. godine.[12] Džonston (Edward A. Johnston) inženjer ove kompanije bio je impresioniran vratilom koje je video deceniju ranije, a koje je za sopstvene potrebe napravio francuski farmer i mehaničar Gougis.[12] Posle toga osmišljen je niz upotreba kako bi se dokazala prednost vratila. Da bi definitivno sa modelom 15-30, 1920. godine priključno vratilo postalo standardni deo traktora. Od 1927. godine usvojen je standard kojim je propisana brzina i smer rotiranja vratila 536 ± 10 obrtaja u minuti u smeru kazaljke na satu. Kasnije je brzina izmenjena na 540.[13] Firma Cockshutt Farm Equipment Ltd iz Ontarija (Kanada) 1945. godine počinje da proizvodi traktor „Cockshutt Model 30“ koji ima priključno vratilo čija rotacija je nezavisna od kretanja traktora, što je velika prednost pri obavljanju stacionarnih operacija. Na današnjim modelima kontrola priključnog vratila obavlja se pomoću prekidača, što povećava bezbednost vozača.[14] Spajanje priključnog oruđa sa traktorom u tri tačke umesto u dve, osnovu savremenog bezbednog hidrauličnog podizača oruđa, izumeo je Britanac Hari Ferguson (Harry Ferguson) 1928. i primenio na svom modelu Crni traktor (Black Tractor) 1933. godine. Time je usmerio razvoj oruđa od vučenih ka nošenim. Prototip podizača imao je dve tačke spoja gore a jednu dole, da bi sam Ferguson došao do zaključka da ga traba obrnuti tako da dve tačke budu dole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Trilateralna komisija je privatna organizacija, ustanovljena da gaji bliske odnose između Amerike, Evrope i Japana. Osnovana je na inicijativu Dejvida Rokfelera, a na ideju Zbignjeva Bžežinskog. Organizacioni sastanak Trilateralne komisije održan je 23. i 24. jula 1973. godine na imanju Dejvida Rokfelera, predsedavajućeg Saveta za inostrane odnose. Osmorica predstavnika na osnivačkom sastanku bili su članovi tog Saveta. Pored Amerikanaca, sastanku su prisustvovali i predstavnici Japana i zapadnoevropskih zemalja, predstavnici tri regiona, iz čega potiče ime: Trilateralna komisija. Na samom početku rada komisije, 1973. godine je objavljena svrha ove komisije: Bliska trilateralna saradnja u cilju očuvanja mira, upravljanja svetskom ekonomijom, podsticanja ekonomske rekonstrukcije i ublažavanja svetskog siromaštva, što će povećati šanse za glatku i mirnu evoluciju globolnog sistema. Istorija osnivanja Govoreći početkom 1972. na međunarodnim finansijskim forumima Čeiz Manhattan u Londonu, Briselu, Montrealu i Parizu Djevid Rokfeler, koji je bio na čelu tada uticajne nevladine organizacije `Savet za inostrane odnose“ predložio je stvaranje „Međunarodne komisije za mir i prosperitet“, koja je kasnije postala poznata i kao Trilateralna komisija. 1972. godine na sastanku Bilderberg grupe data je široka podrška toj ideji. Prema rečima Dejvida Rokfelera, organizacija bi mogla „pomoći vladama zemalja učesnica (SAD, Evropi i Japanu) pružajući im uravnoteženo prosuđivanje“. Komisiju čini ukupno oko 200 članova, od kojih su 1/3 Japanci, 1/3 Amerikanci, a 1/3 Evropljani. Sredstva za organizaciju obezbeđuju su David Rokefeller, Fondacija Čarls F. Ketering i Ford Fondacija. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Knjiga nova ima potpis SPARTANKE - Sara B. Pomeroj C5 Malo je ili nimalo knjiga kod nas o tome kako je pola čitave ljudske populacije živelo u staroj Grčkoj. Znamo da je ženama u antici mesto bilo u kući, da nisu imale prava da učestvuju u javnom životu, i da su, spram tadašnjeg određenja njihovog ponašanja i intelektualnih predispozicija, bile svrstavane u isti skup s decom i životinjama. Ali da li je tako bilo u svim delovima grčke civilizacije? Da li je i u ovom pogledu čudesna Sparta bila posebna? Šta su zaista radile Spartanke dok su im muževi provodili život po agogama ili u ratu? Jeli Likurg izdao naređenje da se ženska novorođenčad bacaju niz litice Tajgeta? Da li su sestre jele isto koliko i braća i s koliko se godina postajalo suprugom? Kakav je bio odnos društva prema preljubi i silovanju? Jesu li žene u Sparti zaista bile nemi i nevidljivi deo društva? Ova knjiga neophodna je kao još jedno snažno svetlo koje moramo uključiti u ogromnoj sali istorije u kojoj su mnogi delovi i dalje u tami, ako verujemo u ono Historia magistra vitae est. „Ako je spartanski patrijarhat stvorio model snalažljivosti u dosta dugom trajanju, onda su Spartanke u takvom društvenom modelu morale ostvariti nešto što sam nazvala nadsnalažljivošću: to je podrazumevalo odlično razumevanje društva, njegovih pravila i njegovih nedoslednosti.” Svetlana Slapšak O AUTORKI SARA B. POMEROJ (1938) američka je univerzitetska profesorka antičke istorije i klasičnih nauka i članica Američkog filozofskog društva. Pionirka je u istraživanju istorije žena, autorka jedne od prvih i najuticajnijih studija o ženskoj istoriji ikada napisanih na engleskom jeziku (Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women in Classical Antiquity), istraživački posebno usredsređena na istoriju žena u antici. Tokom naučne karijere bila je stipendistkinja brojnih fondacija i više puta je nagrađivana za svoj naučni doprinos (Siti juniverziti prezidents avord, stipendije fondacija Ford i Gugenhajm). Godine 2003. dobila je titulu profesorke emeritusa klasičnih nauka i istorije. Manje detalja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejvid V. Grifit (engl. David Wark Griffith; rođen je 22. januara 1875. u LeGrandžu u Kentakiju, umro 23. jula 1948. u Holivudu), američki filmski reditelj i producent koji je uneo revoluciju u filmove dramskog žanra i osnovao savremenu tehniku ovog umetničkog oblika. Stekavši scensko iskustvo u putujućim glumačkim grupama, počeo je da piše i prodaje filmska scenarija kompaniji Biograf. Ta kompanija će ga kasnije zaposliti kao režisera 1908 —1913. Režirao je preko četiristo filmova za Biograf. Mnogo je doprineo na planu usavršavanja i usložnjavanja filmske tehnike, gotovo sva otkrića filmskog izraza se vezuju za njega i njima se služi većina najnaprednijih producenata današnjice, od krupnog plana, totali kakvi su prvi put predstavljeni u filmu Ramona, promena planova (switchback), održavanje neizvesnosti (suspense), ritmička priroda montaže, do travelinga i kreativne upotrebe veštačkog svetla i zatamnjenja (fade out) i uzdržanost izraza. Ovim inovacijama podigao je filmsku glumu na viši nivo čime je film dobio status prave umetnosti. Radio je sa budućim zvezdama holividske glume Meri Pikford, Lilijen Giš, Mekom Senetom i Lajonelom Barimorom. Njegove epske drame Rađanje jedne nacije 1915. i Netrpeljivost 1916. izvršile su veliki uticaj na sineaste. Jedan je od saosnivača korporacije Junajted artists 1919. Poznati su njegovi filmovi: Bekstvo, Dome, slatki dome, Slomljeni pupoljci 1919, Tamo na istoku 1920, Siročad u oluji 1921, Pad Vavilona, Amerika. Svoju bogatu rediteljsku karijeru okončao je ostvarenjima Abraham Linkoln 1930. i Borba 1930. Grifit se danas smatra jednom od ključnih figura u istoriji filma, međutim, nije bio dovoljno cenjen kao kompletan filmski stvaralac sve dok 1982. Frensis Ford Kopola nije finansirao rekonstrukciju originalne, nikad prikazane, verzije Netrpeljivosti iz koje se konačno saznalo za enorman doprinos ovog sineaste anticipiranju sadržinskih i formalnih osnova gotovo svih kasnijih žanrova. Grifit je rođen na farmi u okrugu Oldam u državi Kentaki, sin Džejkoba Varka „Roring Džejke” Grifita,[1] pukovnika konfederacijske vojske u Američkom građanskom ratu, koji je izabran za zakonodavca države Kentaki i Meri Perkins (rođena Oglsbi). Grifit je odgajan kao metodista,[2] i pohađao je školu u kojoj ga je podučavala njegova starija sestra Mati. Otac mu je umro kad mu je bilo deset godina, i porodica se borila sa siromaštvom. Kada je Grifit imao 14 godina, njegova majka je napustila farmu i preselila porodicu u Luivil u Kentakiju; tamo je otvorila pansion, koji je nedugo zatim propao. Grifit je potom napustio srednju školu kako bi pomogao porodici, zaposlivši se u prodavnici suve robe, a kasnije u knjižari. Kreativnu karijeru je započeo kao glumac u turnejskim kompanijama. U međuvremenu, učio je kako da postane dramski pisac, ali je imao malo uspeha u tome. Samo jedna njegova predstava bila je prihvaćena za izvođenje.[3] On je putovao u Njujork Siti 1907. godine u pokušaju da proda scenario Edvinu Porteru, producentu Edison Studija;[3] Porter je odbio scenario, ali mu je umesto toga dao glumačku ulogu u filmu Spasen iz orlovskog gnezda.[3] Tada je odlučio da postane glumac i pojavio se u mnogim filmovima kao statista.[4] Biograph poster2 Dejvid V. Grifit nakon što je 1905. prvi put odgledao neki film izjavio da svakoga ko u ovome uživa treba ubiti. Isključivo zbog siromaštva prihvatio je da glumi u Porterovom filmu iz 1907. Spašen iz orlovog gnezda (Rescued from an Eagle`s Nest). U periodu od 1908. do 1913. režirao je ili nadgledao nešto više od četiristo pedeset filmova. Oblikovao je osnovne elemente kinematografije u jezik i sintaksu. Grifit je stavio lepotu i poeziju u jeftini i drečavi oblik zabave izjavio je Erih fon Štrohajm koji je tokom saradnje sa njim prešao put od statiste do pomoćnika reditelja. Ipak, tokom većeg dela ovog perioda, Grifit uglavnom nije bio svestan da uvodi promene u filmsku ekspresiju. On je intuitivno usavršavao i proširivao postojeće filmske tehnike i spajao ih sa konvencijama viktorijanske umetnosti, književnosti i drame kako bi što delotvornije ispričao svoje priče. U pomenutih pet godina Grifit je u potpunosti savladao filmsku formu. U svom rediteljskom debiju filmu Doživljaji male Doli (The Adventures of Dollie, 1908) i pored neskladne mešavine realizma i otrcane melodrame ostvario je istinktivan narativni tok i simetriju. Pažljivo je radio na kompoziciji kadra kako bi ispunio čitav ekran, često je koristio dubinski kadar i opšti plan radi povećanja napetosti. Tokom čitavog filma pravio je rezove na pokret i time je omogućio da sadržaj priče utiče na položaj kamere i trenutak reza. Doprinosio je filmskom ritmu i nepromenljivosti filmske geografije. Kroz rad na velikom broju filmova imao je priliku da eksperimentiše sa fimskom gramatikom i retorikom. U svojim najranijim filmovima istraživao je mogućnosti flešbeka, subjektivne tačke posmatranja i udaljenosti kamere. Pokazao je da su pojedinačni kadrovi filmske jedinice koje se mogu montirati tako da stvore smislenu sekvencu i kada ne postoji konkretna dramska logika koja ih povezuje. Film Usamljena vila (The Lonely Villa, 1909) sadrži pedeset dva zasebna kadra, a traje samo dvanaest minuta čime je scenario dobio na dinamičnosti i napetosti. Menadžeri kompanije Biograf su smatrali da će ovakva narativna tehnika zbuniti publiku. Grifit je odgovorio:Ne piše li i Dikens tako ? Grifitove vizuelne metafore su prethodile sovjetskoj teoriji asocijativne, tj. intelektualne montaže. Montaža atrakcija (montage of attractions) Sergeja Ejzenštajna koristila je prikazivanje paralelnih događaja i emocija isključivo filmskim tehnikama. U svakom svom sledećem filmu je Grifit usavršavao filmsku tehniku. Film Špekulacija sa pšenicom (A Corner in the Wheat, 1909) najavio je povećano zanimanje za sadržaj pojedinačne filmske sličice i njenog mizanscena (mise-en-scene). Da bi oblikovao i produbio kadar i upotpunio realistične eksterijere Grifit se rešio oslikane pozadine i pribegao domaćim rekvizitima kako bi stvorio različite uglove. Otkrio je važnost Porterovih švenkova i farova (tracks) za filmsku izražajnost. U filmu Telegrafiskinja iz Loundejla (The Lonedale Operator, 1911) koristio je čak i paralelnu montažu između farova. U filmu Pijančevo obraćanje (The Drunkard`s Reformation, 1909) pomoću veštačkog osvetljenja stvorio je iluziju vatre. U filmu Pipa prolazi (Pippa Passes, 1909) koristio je tehniku koja će kasnije postati poznata kao ``rembrantovsko osvetljenje``, i kao sredstvo karakterizacije i oblikovanja priče. Grafičke tehnike, kao što su pretapanje, zatamnjenje, zatvaranje ili otvaranje kadra irisom, tj. blendom i maska, služile su za oblikovanje priče, dok su podeljena slika (split screen) i umekšana slika (soft focus) povremeno korišćeni radi dodatnih efekata...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bob Vudvord - Plan napada (napad Amerike na Irak) Plan of Attack / Bob Woodward [s engleskog preveli Marina Marković, Slavica Ivanović i Nenad Bajić] Izdavač: Samizdat B92, 2004, Beograd Štampa: Standard 2, Beograd 421 strana, mek povez, latinica, ↕22cm x ↔13cm x 2,3cm biblioteka: Edicija Samizdat ; knjiga 41 PLAN NAPADA je svojevrsni dokument o prelomnom trenutku u istoriji SAD u kome je, daleko od očiju javnosti, predsednik SAD Džordž Buš odlučio da započne napad na Irak. Bazirana na 75 intervjua, brojnim analizama i poverljivim informacijama od kojih neke po prvi put izlaze u javnost, ova knjiga otkriva kako je rat pripreman više od dve godine, i ukazuje na moguće konsekvence najkontroverznijeg sukoba od rata u Vijetnamu. Vudvord u najnovijem bestseleru na detaljan i precizan način daje portrete Američkog Predsednika Buša, Potpredsednika Dika Čejnija, Državnog sekretara Kolina Pauela, Sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda Direktora CIA-e Džordža Teneta, i otkriva kakvu su ulogu u odluci o ratu u Iraku imali britanski premijer Toni Bler i ruski predsednik Vladimir Putin.REKLI SU O KNJIZI: `Najbolja i najubedljivija Vudvordova knjiga do sad!` – Mičiko Kakutani, The New York Times `Atmosfera i odnosi unutar Bele kuće danas u mnogome podsećaju na dvor Luja XIV, te se Bob Vudvord u tom smislu može porediti sa Vojvodom od Sen-Simona, autorom antologijskih `Memoara`. Niko ne poznaje politički aspekt javnog života SAD bolje od Vudvorda – on je briljantni hroničar fascinantnih zbivanja i savremenih spletki na republikanskom dvoru.` – Valter Rasel Mid, The Washington Post Robert Apšer Vudvord (rođen 26. mart 1943) američki je investigative journalist. Radio je za Vašington Post od 1971. godine kao novinar, a trenutno je pridruženi urednik.[1] Dok je bio mladi reporter u Vašington Postu 1972. godine, Vudvord se udružio s Karlom Bernstajnom; njih dvoje su proizveli znatan deo originalnih vesti o skandalu sa Votergejtom. Taj skandal je doveo do brojnih vladinih istraga i konačne ostavke predsednika Ričarda Niksona. Rad Vudvorda i Bernstajna je dugogodišnji novinar Džin Roberts nazvao je „verovatno najvećim pojedinačnim izveštačkim naporom svih vremena”.[2] Vudvord je nastavio da radi za Vašington Post nakon svog izveštavanja o Votergejtu. Od tada je napisao 19 knjiga o američkoj politici, od kojih je 13 na vrhu liste najprodavanijih. Rani životi i karijera Vudvord je rođen u Dženivi u Ilinoisu, kao sin Džejn (devojački Apšer) i Alfreda Ena Vudvorda II, advokata koji je kasnije postao glavni sudija u sudu 18. Sudskog kruga. On je odgajan u obližnjem Vitonu u državi Ilinois. Njegovi roditelji su se razveli kada mu je bilo dvanaest godina, a njega i njetgovog brata i sestru odgajao je otac, koji se kasnije ponovo oženio.[3] Vudvord se upisao na Jejl koledž sa stipendijom za mornaričke rezervne oficire (NROTC), i studirao je istoriju i englesku književnost. Dok je bio na Jejlu, Vudvord se pridružio bratstvu Faj Gama Delta i bio je član prestižnog tajnog društva Knjiga i zmija.[4][5] On je diplomirao 1965. godine i započeo petogodišnju službenu dužnost u Mornarici Sjedinjenih Država.[6] Tokom svoje mornaričke službe Vudvord je služio u brodu USS Rajt i bio je jedan od dva oficira koji su dodeljeni za pomeranje ili rukovanje nuklearnim lansirnim kodovima koje je Rajt nosio u svojstvu plovećeg štaba za hitne situacije (NECPA).[7] U jednom trenutku, bio je blizak admiralu Robertu O. Velanderu, kao službenik za komunikacije na USS Foksu pod Velanderovom komandom.[8] Nakon što je u avgustu 1970. okončao vojni rok kao poručnik, Vudvord je primljen na Pravni fakultet na Harvardu, ali je odlučio da ne pohađa nastavu. Umesto toga, konkurisao je za posao reportera u Vašington Postu, dok je pohađao postdiplomske studije o Šekspiru i međunarodnim odnosima na Univerzitetu Džordž Vašington. Hari M. Rozenfeld, glavni metropolitenski urednik Posta, primio ga je na dvonedeljnu probu, ali ga nije zaposlio zbog nedostatka novinarskog iskustva. Nakon godinu dana u Montgomeri Sentinelu, nedeljniku u predgrađu Vašingtona, Vudvord se 1971. godine zaposlio kao reporter Posta.[9] Career recognition and awards Iako nije primalac, Vudvord je dao presudni doprinos dvema Pulicerovim nagradama koje je osvojio Vašington Post. Prvo, on i Bernstajn su bili glavni izveštači o Votergejtu, a Post je osvojio Pulicerovu nagradu za javnu službu 1973.[10] Takođe je bio glavni izveštač za Postovog pokrića o napadima 11. septembra 2001. Post je dobio Pulicerovu nagradu za nacionalno izveštavanje 2002. za 10 svojih priča na tu temu.[11] Vudvord u Nacionalnom novinarskom klubu 2002. godine Sam Vudvord je dobitnik je gotovo svake velike američke nagrade za novinarstvo, uključujući nagradu Hejvud Braun (1972), Vort Bingam nagradu za istraživačko novinarstvo (1972 i 1986), nagradu Sigma Delta Hi (1973), nagradu Džordž Polk (1972), Vilijam Alen Vajt medalju (2000) i nagradu Džerald R. Ford za izveštavanje o predsedništvu (2002). Kolbijev koledž je 2012. godine uručio Vudvordu nagradu Elajdža Pariš Lavdžoj za hrabro novinarstvo, kao i počasni doktorat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frederik Austerlic (engl. Frederick Austerlitz;[1] 10. maj 1899 — 22. jun 1987), poznatiji pod pseudonimom Fred Aster (engl. Fred Astaire), bio je američki glumac, plesač, pevač i koreograf. Široko je poznat kao najuticajniji plesač u istoriji filma.[2] Njegova scenska i kasnija filmska i televizijska karijera obuhvatila je ukupno 76 godina, tokom kojih je glumio u više od 10 mjuzikla na Brodveju i u Londonu, snimio 31 muzički film, 4 televizijske emisije i izdao brojne snimke. Kao plesač, najbolje je zapamćen po svom neobičnom osećaju ritma, perfekcionizmu, inovativnosti i kao plesni partner i scenski romantični interes Džindžer Rodžers, sa kojim je glumio u seriji od deset holivudskih mjuzikala. Astera je Američki filmski institut imenovao petom najvećom muškom zvezdom klasičnog holivudskog filma u 100 godina ... 100 zvezda.[3][4] Džin Keli, još jedna poznata zvezda plesa na filmu, rekao je da „istorija plesa na filmu počinje sa Asterom”. Kasnije je tvrdio da je Aster bio „jedini od današnjih plesača koji će biti zapamćen” Fred Aster je rođen kao Frederik Emanuel Austerlic 10. maja 1899 u Omahi u Nebrasci, kao sin Johane „Ane” (devojački Gajlas; 1878–1975)[6] i Frederika „Frica” Austerlic.[1][7][8] Asterova majka je bila rođena u Sjedinjenim Državama, u porodici luteranskih nemačkih imigranata iz Istočne Pruske i Alzasa. Asterov otac je bio rođen u Lincu, Austrija, u jevrejskoj porodici koja se konvertovala u katolicizam.[1][9][10][11] Aster se pridružio episkopalnoj crkvi 1912.[12] Aster je prezime koje su on i njegova sestra Adel Aster uzeli za svoj vodviljski nastup 1905. Porodična legenda to pripisuje ujaku čije je prezime bilo „L`Astaire”.[13] Njihova vodviljska karijera se nastavlja, s dobrom i lošom srećom te povremenim prekidima za koje je zaslužno Društvo Džeri, sve dok se nisu probili na Brodvej sa predstavom Preko vrha 1917. Neki izvori tvrde da su se Asterovi pojavili u filmu Cvrčak Fančon u kojem je glavnu ulogu imala Meri Pikford, ali Asterovi su to odlučno oprvgavali.[14][15]‍:103 Fred Aster je upoznao Džordža Geršvina 1916, dok je ovaj radio u diskografskoj kući `Džerom H. Remik` kao pregovarač, što je preraslo u dugoročno prijateljstvo,[16] koje je kasnije duboko uticalo na buduće karijere oba umetnika. Tokom 1920-ih, Fred i Adel nastupali su na Brodveju i na londonskoj pozornici u predstavama kao što su Damo, budi dobra, Smešno lice i Bend vagon, afirmiravši se i osvojivši pozorišnu publiku sa obe strane Atlantika. Kao ekipa snimili su nekoliko pesama. Rastali su se 1932. kada se Adel udala za svog prvog muža, Lorda Čarlsa Kavendiša, sina vojvode od Devonšira. Fred je radio na ostvarivanju samostalnog uspeha na Brodveju i u Londonu s predstavom Vesela raspuštenica, usput razmatravši ponude iz Holivuda. Fred Aster sa sestrom Adel 1921. Prema holivudskom predanju, izvođenje na probnom snimanju filmske kuće RKO, sada izgubljeno zajedno sa snimkom, navodno je glasilo: „Ne zna da peva. Ne zna da glumi. Proćelav. Zna pomalo da pleše.” Producent Aster-Rodžerovih filmova Pandro S. Berman tvrdio je da nikada nije čuo tu priču 1930-ih, te da se ona pojavila tek godinama kasnije. Aster je 1980. u intervjuu za ABC-jevu emisiju 20/20 sa Barbarom Valters, tvrdio da je u izveštaju zapravo pisalo: „Ne zna da glumi. Pomalo ćelav. Takođe i pleše”. U svakom slučaju, proba je očito bila razočaravajuća, a i Dejvid O. Selznik, koji je s Asterom potpisao ugovor za RKO i naručio probno snimanje, u studijskim napomenama opisao je nastup kao „jadan”. Kako bilo, to nije uticalo na planove studija za Astera, koji ga je u početku pozajmio na nekoliko dana MGM-u 1933. za Astereov holivudski debi, gde je glumio samog sebe uz Džoun Kraford u uspešnom mjuziklu Rasplesana dama. Fred i Džindžer Objava Aster-Rodžers filmskog partnertsva za film Let za Rio Kada se 1933. vratio u RKO, po plati je bio peta osoba u filmu Let za Rio, u kojem je glumio uz Džindžer Rodžers i Dolores del Rio. U kritici Variety magazina ogromni uspeh filma pripisan je isključivo Asterevoj prisutnosti: „Glavni smisao Leta za Rio je filmsko obećanje Freda Astera ... On je sigurna opklada nakon ovoga, poseduje specifičnu dragost, mikrofon laska njegovom glasu, a kao plesač je u zasebnoj klasi. Poslednje opažanje nije nikakva novost među profesijom, koja već dugo priznaje da Aster počinje da ple[e kada ostali prestanu da lamataju kopitima.” Iako se Aster u početku veoma protivio ideji da postane deo još jednog plesačkog para, uverila ga je publika kojoj se očito veoma svidelo sparivanje Astera s Rodžersovom. To partnerstvo i koreografija Astera i Hermesa Pana, učinili su ples važnim delom holivudskog muzičkog filma. Aster i Rodžers su snimili zajedno deset filmova, uključujući Veselu raspuštenica (1934), Robertu (1935), Cilindar (1935), Sledi flotu (1936), Vreme svinga (1936), Zaplešimo zajedno (1937) i Bezbrižan (1938). Šest od devet mjuzikala koje je on stvorio doneli su najveću zaradu RKO-u; svi filmovi imali su određen prestiž i umešnost, kojoj su svi filmski studiji težili u to vreme. Zahvaljujući partnerstvu, oboje su postali zvezde; kao što je Ketrin Hepbern izjavila jednom, „On njoj daje otmenost, a ona njemu daje seksualnu privlačnost.”[17] Aster je bez problema stekao pravo na primanje postotka od profita filma, što je u to vreme bila izuzetna retkost u glumačkim ugovorima; imao je i kompletnu autonomiju nad time kako će ples biti prezentiran, što mu je dopustilo da revolucionizira ples na filmu. Jedina osoba u zabavljačkoj industriji koja je imala takav tretman bila je Greta Garbo. Aster je zaslužan za dve važne inovacije u ranim muzičkim filmovima. Kao prvo, insistirao je da (gotovo nepomična) kamera snimi plesnu tačku u samo jednom kadru, a ako je moguće, da drži plesače u punom planu čitavo vreme. Poznata je Asterova izreka: „Ili će kamera plesati, ili ću ja”. Aster je zadržao ovo pravilo od Vesele raspuštenice pa nadalje, sve dok ga nije nadglasao Fransis Ford Kopola, koji je 1968. režirao Finijanovu dugu, svoj prvi mjuzikl (Kopola je takođe otpustio Hermesa Pana s ovog filma). Asterov stil plesnih sekvenci je bio u kontrastu s mjuziklima Bazbija Berklija , koji su bili poznati po plesnim tačkama ispunjenima ekstravagantnim vazdušnim snimcima, brzim kadrovima i zumiranjima na određene delove tela, poput ruku ili nogu. Kao druga inovacija, Aster je bio odlučan u tome da sve pevačke i plesne tačke budu glatko uklopljene u radnje filma. Umesto da poput Bazbija Berklija koristi ples kao spektakularni prizor, Aster ga je koristio kako bi pomicao radnju napred. Tipičan Asterov film uključivao je njegovo solo izvođenje – koje je on zvao „udarački solo”, komičnu plesnu tačku s partnerkom i partnersku romantičnu plesnu tačku. Stephen Harvey (24. prosinca 1949. - 1. siječnja 1993.) bio je autor, filmski kritičar i pomoćni kustos filma u Muzeju moderne umjetnosti. Njegova knjiga, koju je režirao Vincente Minnelli, `široko se smatra konačnom studijom o g. Minnelliju i MGM studijskom sustavu njegova vremena.`[1] Nakon što se pridružio Muzeju moderne umjetnosti 1972., Harvey je organizirao retrospektive o glavnim osobama u filmskoj industriji. Napisao je eseje u mnogim publikacijama, uključujući The New York Times, Premiere, The Nation i Film Comment. Bio je filmski kritičar za Inquiry i kazališni kritičar za Soho News. Bio je član Nacionalnog društva filmskih kritičara. Francuska ga je vlada 1985. imenovala chevalierom Ordre des Arts et des Lettres.[2] Harvey je umro 1. siječnja 1993. u dobi od 43 godine od upale pluća i drugih komplikacija uzrokovanih AIDS-om.

Autor - osoba Krejn, Stiven Naslov Čamac i druge pripovetke / Stivn Krejn ; izabrao i preveo Tihomir Vučković Hrptni naslov Čamac Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : Kultura) Fizički opis 212 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, Tihomir, 1938- Zbirka ǂBiblioteka ǂRaspust ; 40 (Karton) Napomene Hrpteni naslov: Čamac Pripovedno delo Stivena Krejna: str. 5-12. Tiraž 4.000. Stiven Krejn rođen je 1. novembra 1871. godine u Njuarku, država Nju Džersi. Njegov otac bio je sveštenik metodističke crkve, a majka jedan od vodećih članova ženske hrišćanske unije. Godine 1876, porodica se preselila u obližnji Port Džervis, gde je piščev otac dobio mesto pastora. Posle očeve smrti, 1880. godine, porodica se preselila u Rozvil kod Njuarka. Njegov stariji brat Taunli bio je profesionalni novinar. Krejn je počeo da piše vrlo rano i prve radove objavio sa šesnaest godina. Pokušao je da studira, ali je 1891. godine napustio studije, da bi radio kao novinar-reporter i pisac. Godine 1893. objavio je svoj prvi roman, „Megi, devojka sa ulice”, prvo delo američkog naturalizma (koji će kulminirati s Drajzerom). Godine 1895. objavio je svoju najpoznatiju knjigu, „Crvena značka hrabrosti”, koja mu donosi internacionalnu slavu. Knjiga postaje američki bestseler, a u Engleskoj je pozdravlja sam veliki Džozef Konrad. Hemingvej je ovaj roman smatrao jednom od najboljih knjiga američke književnosti i on danas ima status klasičnog dela američke literature. Naredne godine štampa novi roman, „Džordžova mati”, a za njim, po porudžbinama, sledi pet ratnih priča („Tri čudesna vojnika”, „Veteran”, „Ofanziva u Indijani”, „Ratna epizoda”, „Mali odred”). Godine 1896, u jeku slave, dotakao ga se skandal. Pisac je u ranim jutarnjim satima ispratio tri devojke među kojima je bila i prostitutka Dora Klark, ponudivši joj novac za svedočenje koje bi on literarno obradio. Policajac, koji je bio u blizini, priveo ih je, misleći da je reč o prostituciji. Iako pisac, za razliku od Klarkove, nije zadržan u pritvoru, i mada mu je advokat savetovao da se ne meša u proces, on je posvedočio u njenu korist i ona je, potom, oslobođena. Štampa, naravno, nije propustila priliku da se nasladi mukama u tom trenutku slavnog pisca. Krejn uviđa da od književnih honorara, ipak, ne može da živi i iste godine prihvata ponudu da bude ratni izveštač iz Špansko-američkog rata. Dok je, u Džeksonvilu, na Floridi, čekao polazak za Kubu, u lokalnom bordelu upoznao je trideset jednogodišnju Koru Tejlor, svoju buduću suprugu, koja je iza sebe imala dva propala braka i koja je već dve godine u Džeksonvilu živela boemskim životom. Ona je u Džeksonvilu, barem u boemskim krugovima, bila donekle i uvažena figura. Krejn ju je sa sobom poveo na brod koji na Kubu nikada nije stigao zbog pomorske nesreće. Krejn je te događaje opisao u svojoj priči „Otvoreni brod”. Objavivši „Otvoreni brod” koji je (opet) postigao uspeh, sa novinskim magnatom Vilijemom Randolfom Herstom zaključuje ugovor da za „Njujork džurnal” izveštava iz Grčko-turskog rata. S Korom putuje u Englesku, odakle aprila 1895. stižu u Atinu. Dok on boravi u Epiru, Kora piše izveštaje iz Atine i tako postaje prva žena, ratna reporterka (piše pod pseudonimom „Imodžina Karter”). Mesec dana kasnije oni se vraćaju u Englesku i uzimaju u zakup vilu u Okstedu; druže se sa Edmundom Gosom, Fordom Madoksom Fordom, Edvardom Garnetom, H. Dž. Velsom, Džozefom Konradom. Krejn piše seriju kratkih priča, ali one ne donose dovoljno novca. Zato se vraća u Ameriku, gde opet, 1898. godine, postaje ratni dopisnik iz američke baze na Kubi, u Gvantanamo zalivu, dok Kora ostaje u Engleskoj. Na Kubi se razboleo od malarije koja komplikuje njegovu hroničnu tuberkulozu s kojom se bori od detinjstva. Vraća se u Old Point Komfort u Virdžiniji, gde nekoliko nedelja leži u jednom hotelu. Donekle oporavljen, opet potpisuje ugovor sa „Njujork džurnalom”; putuje najpre u Puerto Riko, a onda u Havanu. Iz Engleske stižu vesti da je Kora, zbog besparice, očajna, i on, napokon, odlazi u Englesku, u januaru 1899. godine. Pokušava da piše za engleske novine, ali novčani problemi se nastavljaju. Planira da putuje na Gibraltar i na Svetu Jelenu, kao dopisnik, ali, nelečena kako treba, tuberkuloza uzima danak: počinju napadi obilnog krvarenja. Kora moli prijatelje za novčanu pomoć; Džozef Konrad koji ga je tih dana obišao, shvata da je Krejn gotovo na izdisaju. Iste godine, 28. maja, Krejn je doputovao na lečenje u Badenvajler, nemačku banju blizu Blek Foresta; tamo pokušava da diktira poglavlja iz svog poslednjeg, nedovršenog romana. Umro je 5. juna. Kora je njegovo telo prenela u Njujork i Krejn je sahranjen na Evergrin groblju (sada se zove Hilsajd), u Nju Džersiju. Nedovršeni roman „O’ Rudi”, završio je Robert Bar i on je objavljen posthumno, 1903. godine. Posle svoje smrti Krejn je pao u zaborav; no, dvadesetak godina kasnije, kritika ponovo počinje da se interesuje za njegovu umetnost. Tomas Bir je napisao njegovu biografiju, a prva imena američke nove literature našla su za potrebno da ponovo uzdignu njegovo ime (od Frosta, Paunda i Vile Kater do Hemingveja i Džona Berimena). Osim romana i kratkih priča, Krejn je pesnik – jedan od prvih američkih, i ne samo američkih, pesnika novijeg doba koji je pisao belim stihom (što je i razumljivo, jer je on prevashodno prozaist). Objavio je dve zbirke pesama – „Crni konjanici” (1894) i „Rat je dobar” (1899). Krejn u svom pesničkom postupku koristi alegoriju, grotesku, naraciju. To su, u stvari, pričice s poukom koje, možda, najavljuju čudnovato umeće Embrouza Birsa, a zanimljivo je ispitati da li ih je poznavao Harms. Veći broj Krejnovih pesama u ovom izboru govori ne samo o vrednosti, već i o slabosti tih stihova koji teško stoje sami za sebe i traže podršku ostalih. Primerice, Edvardu Arlingtonu Robinsonu je dovoljna jedna sjajna pesma, sve se iz nje vidi i zna. Ali, Krejnu treba desetak, da postigne punotu Robinsonove jedne. Sanatorijum u Badenvajleru gde je Krejn umro danas je mesto hodočašća mnogih američkih turista. Krejnova kuća u Azberiju, gradiću kod Nju Džersija, gde je živeo devet godina, pretvorena je u njegov muzej. MG61 (N)

UDŽBENIK BROJ 1 IZ PODRUČJA UPRAVLJANJA MARKETINGOM U SVETU! Novo, 14. izdanje udžbenika Upravljanje marketingom pokriva sve nezaobilazne teme iz široke oblasti marketinga koje je potrebno znati i sagledati prilikom kreiranja marketinških strategija i taktika. Izuzetno je aktuelna i zanimljiva, jer kako nova vremena donose i nove momente, nove probleme i izazove s kojima se suočavaju preduzeća, tako ih ova knjiga prati i analizira. Naime, knjiga obrađuje situacije iz savremenog poslovnog sveta izloženog stalnim tržišnim i tehnološkim promenama. Knjiga je puna kratkih slučajeva i praktičkih vežbi kroz koje se ilustruju navedene teme. Pri tome se kroz tekst iznose i vrlo aktuelni primeri i problemi kompanija širom sveta, iz čijih se poslovnih situacija, problema i rešenja može učiti i izvući pouka. Osnovni cilj 14. izdanja Upravljanja marketingom bilo je da stvori što iscrpniji, savremeniji i angažovaniji marketinški udžbenik za fakultete. Gde je bilo moguće, dodat je novi materijal, stari je ažuriran, a obrisan onaj koji više nije bio značajan ili potreban. Upravljanje marketingom, 14. izdanje, omogućuje onim predavačima koji su koristili prethodna izdanja da nadograde ono što su naučili i učinili, istovremeno im nudeći tekst koji je nenadmašiv po svojoj širini, dubini i značaju za studente koji po prvi put dolaze u kontakt sa Upravljanjem marketingom. Ovo izdanje je posebno pripremljeno za tržište jugoistočne Evrope, a sadrži 22 poslovna slučaja od kojih se svaki odnosi na jednu od tema koje se obrađuju u poglavljima ovog udžbenika. Odgovarajući na pitanja postavljena iza svakog slučaja moći ćete da proverite svoje znanje i da povežete konkretan slučaj sa iznesenim teoretskim postavkama. Knjiga je pisana za studente poslovne administracije, na stručnim i specijalističkim studijima. Ona je takođe vrlo korisna i marketinškim stručnjacima, kao i svima koji su visokopozicionirani na marketinškim funkcijama. Kratak sadržaj: 1. DIO: Razumijevanje upravljanja marketingom 1. poglavlje Definiranje marketinga za 21. Stoljeće 2. poglavlje Razvijanje marketinških strategija i planova 2. DIO: Dobivanje uvida u marketing 3. poglavlje Prikupljanje informacija i predviđanje potražnje 4. poglavlje Provođenje marketinškog istraživanja 3. DIO: Povezivanje s potrošačima 5. poglavlje Stvaranje dugoročno lojalnih odnosa 6. poglavlje Analiza tržišta krajnje potrošnje potrošača 7. poglavlje Analiza tržišta poslovne potrošnje 8. poglavlje Identificiranje tržišnih segmenata i odabir ciljnih tržišta 4. DIO: Izgrađivanje snažnih marki 9. poglavlje Izgradnja tržišne vrijednosti marke 10. poglavlje Umijeće pozicioniranja marke 11. poglavlje Konkurentska dinamika 5. DIO: Oblikovanje tržišne ponude 12. poglavlje Određivanje strategije proizvoda 13. poglavlje Oblikovanje usluga i upravljanje njima 14. poglavlje Razvijanje cjenovnih strategija i programa 6. DIO: Isporuka vrijednosti 15. poglavlje Oblikovanje i upravljanje integriranim marketinškim kanalima 16. poglavlje Upravljanje maloprodajom, veleprodajom i logistikom 7. DIO: Odašiljanje poruke o vrijednosti 17. poglavlje Oblikovanje integriranih marketinških komunikacija i upravljanje njima 18. poglavlje Upravljanje masovnim komunikacijama: oglašavanje, unapređenje prodaje, događaji i iskustva te odnosi s javnošću 19. poglavlje Upravljanje osobnim komunikacijama: izravni i interaktivni marketing, marketing usmenom predajom i osobna prodaja 8. DIO: Ostvarivanje uspješnoga dugoročnog rasta 20. poglavlje Uvođenje novih tržišnih ponuda 21. poglavlje Prodiranje na globalna tržišta 22. poglavlje Dugoročno upravljanje holističkom marketinškom organizacijom Philip Kotler je vodeći svetski autoritet iz oblasti marketinga. Uvaženi je profesor međunarodnog marketinga na Kellog School of Management na Univerzitetu Northwestern. Magistarski rad je odbranio na Univerzitetu Chicago, a doktorat na MIT-ju, oba iz ekonomije. Autor je dvadesetak knjiga na temu marketinga u različitim specijalizovanim područjima kao i stotinak članaka objavljenih u stručnim časopisima. Dobitnik je brojnih nagrada za zasluge u proučavanju i unapređivanju nauke o marketingu. Kevin L. Keller je prepoznat kao jedan od međunarodnih vođa u proučavanju strateškog brend menadžmenta i integrisanih marketinških komunikacija. Keller je E. B. Osborn profesor marketinga na Amos Tuck School of Business Administration na Univerzitetu Dearthmouth. Njegova istraživanja su često citirana, dobitnik je brojnih nagada, radio je kao savetnik za brendove marketinškim stručnjacima u mnogim kompanijama kao što su Disney, Ford, Intel, Levi Strauss, Nike, P&G i Starbucks. Maja Martinović je profesor na Zagrebačkoj školi ekonomije i managementa, gde od 2004. godine predaje predmete iz oblasti marketinga na stručnim i MBA studijama, a od 2007. godine je i šef Katedre za marketing i komunikacije, kao i prodekan Diplomske škole na ZŠEM-u. Predmet Going to Market je predavala na MBA studiju Barcelona Management Instituta (BMI), predaje na MBA studijama Sarajevo Graduate Business School u saradnji sa University of Delaware i Texas A&M University-Commerce na predmetu Marketing Management. Naslov: Upravljanje marketingom Izdavač: Mate Strana: 900 (cb) Povez: tvrdi Jezik: hrvatski Pismo: latinica Format: 20,0 x 25,5 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-953-246-173-2

Odlično biblioteka hit Josef Škvorecky: Humor i tenk Umjesto da dugo i neutješno žali za domovinom, praška glumica i pjevačica Zdena Salivarova, čim je stigla u emigraciju u Toronto, osniva izdavačku kuću Sixty Eight Publishers. Bilo je to 1969. U sljedećih dvadesetak godina, Sixty Eight Publishers na češkom objavljuje djela pisaca koji su zabranjeni u domovini, i bezmalo postaje najvažniji češki izdavač uopće. Zdena Salivarova, osim što uređuje knjige, u međuvremenu prevodi s francuskog i pomalo piše prozu. U znak zahvalnosti, čehoslovačke joj vlasti 1978, kad i njezinom mužu, oduzimaju državljanstvo. Ali to je za jednu Čehinju samo administrativna stvar: i kao državljanka Kanade ostaje ono što je prethodno bila, bez previše patetike ili osvetoljubivosti, blago i gorkohumorno. Trećega dana nove godine umro je muž Zdene Salivarove, očajno slabi džez saksofonist, veliki češki pripovjedač, pisac koji je smiješkom, humorom i šašavom dobrotom razarao komunistički totalitarizam. Josef Škvorecky je peruškom tukao po sovjetskim tenkovima i po državnome monolitu slovačkoga kvislinga i radničkog sina Gustava Husaka, i na kraju, što se dogodilo: tenkovi su zahrđali, komunizam se raspuknuo. Godina je bila 1989, kada su Zdena Salivarova i Josef Škvorecky putovali u Prag, da posjete autora svoje izdavačke kuće, koji je upravo postao predsjednik republike. Ganutljiv doživljaj, ali to se ne može vidjeti na dokumentarnim televizijskim snimkama. Na njima Vaclav, mladolik i veseo, odjeven kao za izlet, dočekuje svoju nakladnicu i njezina muža, koji onako sijed, sa zulufima do pola obraza, nalikuje gastarbajteru ili bosanskome i beogradskom pjesniku Skenderu Kulenoviću. Kada je odlazio u emigraciju takva je, naime, bila moda. Čupavi zulufi i karirani sakoi. I stoje tako jedan pred drugim, dvojica Čeha, raduju se slobodi, ali tako da njihova radost i njihova sloboda nikome, pa ni dojučerašnjim neprijateljima, onima koji su ih hapsili, ne padne kao olovo na dušu. Prije emigracije Josef Škvorecky radio je kao nastavnik u školi, bivao je zabranjivan, da bi na kraju dopao ilegale, i izdržavao se kao prevoditelj američkih i engleskih pisaca. Ali dva su, za njegovu prozu, važna mjesta u biografiji: početkom Drugoga svjetskog rata se, kao gimnazijalac, zagrijao za džez, a između 1952. i 1954. služio je vojni rok u oklopnim jedinicama čehoslovačke vojske. Džez ne samo da je trajno obilježio njegovu prozu, nego mu je u velikoj mjeri odredio pogled na svijet, a onda i odnos prema dva totalitarizma, nacističkom i staljinističkom. Ne samo da su i jedni i drugi zabranjivali džez, nego su ga zabranjivali uz skoro iste argumente. Za Škvoreckoga fašizam i komunizam nikada nisu isto – isto su samo za slabo prikrivene fašiste – ali od činjenice da su nastupali s jednakih estetskih pozicija, on je stvarao svoju osobnu ideologiju. Služenje vojske opisao je u romanu “Oklopni bataljon”, podnaslovljenom s “Fragmenti iz doba kulta ličnosti”. Riječ je o jednoj od najrazornijih, ali i uvjerljivo najsmješnijoj knjizi o staljinizmu i crvenom totalitarizmu. Objavljena je čim su Škvorecky i Zdena Salivarova stigli u Kanadu, a u nas je, u Zagrebu, u prijevodu Nikole Kršića, tiskana već 1972. “Oklopni bataljon” će godinama, praktično sve do ratova u devedesetima, u nas ostati jedna od najutjecajnijih knjiga s temom komunizma i totalitarizma, ali će se, s generacije na generaciju, prenositi kao kultni humoristički roman, tako da će u vrijeme punka i novog vala ovaj roman biti u istoj naraštajnoj poputbini s Alanom Fordom, filmovima Slobodana Šijana i, recimo, romanom Dragoslava Mihailovića “Kad su cvetale tikve”. Na romanima Josefa Škvoreckog, više nego na Bogumilu Hrabalu, u Jugoslaviji se učilo češkome humoru, ili onoj dobroćudnoj, svima razumljivoj, a politički razornoj pripovjedačkoj gesti, koju će u hrvatskoj književnosti znati i moći prihvatiti jedino Ante Tomić. Kao tragično neuspjeli saksofonist (ovo ponavljamo, jer je pisac i sam na tome insistirao), Škvorecky je pokušavao pisati prozu u ritmu džeza, improvizirati i ogoliti fabulu do skeleta i do kafanske pripovijesti. Tako je radio u ranim pričama, objavljivanim tokom pedesetih, a kasnije sabranim u briljantnoj knjizi kratkih priča “Bas saksofon”. Eliptične, s jasnom, uvijek naglašenom poantom, ispričane onako kako bi ih ispričao dobar usmeni pripovjedač, ove su priče, redom, remek djelca, i opet su, u prijevodima, silno utjecale na kratku priču u jugoslavenskim književnostima, osamdesetih i devedesetih. Na žalost, bio je on iz nekoga drugog, možda kulturnijeg, a možda samo snošljivijeg svijeta nego što je bio ovaj u kojem smo mi odrastali. Recimo, u priči “Eine kleine Jazzmusik”, na žalost istinitoj, Škvorecky je pripovijedao o jednome češkom džez orkestru koji je, iz estetskih i muzičkih razloga, završio po koncentracijskim logorima. A pjevačica, slavna Suzi Braun, zaručnica trubača, kojeg su Nijemci strijeljali, umjesto da postupi u skladu s moralnim načelima koja propisuju oni koji o svemu sude strogo i sa strane, i umjesto da život da za domovinu ili barem umre od tuge, završi s trubačevim krvnikom. Na koncu ga, pred kraj rata, ubije iz pištolja koji su mogli nositi samo arijevci, i na kraju sebi puca u usta. “Tako je umrla sirota, mila Suzi, a njena slatka usta više nikada neće zapevati promuklim slasićem: Moje telo i moju dušu ritam svinga k’o đavo uze. Zbog toga što su njenu dušu odneli anđeli. A njeno slatko telo primila je u svoje krilo uvek gostoljubiva majka zemlja… Spavaj slatko, slatka Suzi!” Ova je priča u Čehoslovačkoj objavljena još 1957. A čini se da naše književnosti sve do danas nisu imale takve milosti za narodne izdajnike. Četvrtoga prosinca 2009. probudio sam se u pola šest i uzeo toplomjer, da izmjerim temperaturu. Ako sam zdrav, u osam ću letjeti za Varšavu, pa za Wroclaw, gdje se poljski prijevod “Rute Tannenbaum” našao među sedam knjiga, u finalu nagrade Angelus. A to je prilika da se upoznam s Josefom Škvoreckim, da se rukujemo, da ga vidim, zapravo, kao živoga čovjeka. Ništa više od toga ne očekujem, ali i to je mnogo, jer mi se ne događa često, ili mi se ne događa nikad, da se tako susretnem s protagonistom vlastite sentimentalne i mitološke povijesti. Međutim, termometar pokazuje 38.2, i izvjesnim postaje da ne putujem u Poljsku i, vjerojatno, nikada neću vidjeti Josefa Škvoreckog. Osim ako ne otputujem u Toronto, i tamo ga nađem, kao što sam 1982, kao šesnaestogodišnjak, putovao u Ljubljanu, da sretnem Vitomila Zupana. I stvarno sam ga sreo, prošao je pokraj mene, vozeći poni bicikl, ali nisam se usudio zazvati ga. Samo što mi više nije šesnaest, a Toronto je nešto dalje od Ljubljane. Ostao sam tako u postelji, više sam tugovao nego što sam bolovao, ili me je bolest na kraju prošla jer je tuga jača i od tamiflua. Iste večeri saznajem da nisam dobio tu veliku i važnu srednjoeuropsku nagradu, što se dodjeljuje u gradu koji je pregazila povijest dvadesetog stoljeća, iz kojeg su iseljeni jedni, da bi bili useljeni drugi, i svi su pritom bili emigranti, prognanici i tuđinci, i svima je trebalo samo malo milosti, kao što se milosti uzalud nadala Suzi Braun, nagradu koja nosi ime po Angelusu Silesiusu, sinu poljskoga plemića i majke Njemice, pjesniku, liječniku i svećeniku, koji je u sedamnaestome stoljeću u sebi ponio više identiteta i pripadnosti, noseći ih kao jedno i jedino. Evo kako je Angelus vjerovao: “Ja sam kao Bog, a Bog je kakav sam i ja. Ja sam velik koliko je velik i On. A On je mali, isto kao ja. On ne može iznad mene biti, niti mogu ispod njega ja.” Nagradu Angelus za tu 2009. dobio je Josef Škvorecky. Nagrađen je poljski prijevod “Slučaja inžinjera ljudskih duša”. No, ne bih ga sreo i da sam se tog jutra probudio zdrav. Nije mogao doći u Wroclaw, ali je poslao ganutljivo i duhovito pismo zahvale u kojemu je, naravno, stajalo i obećanje da će jednom, ipak, doći. Za mene je velika stvar, najveće priznanje, što sam se tog dana u Wroclawu našao u istoj rečenici s Josefom Škvoreckim. I što je ta rečenica doprla do glumice i pjevačice Zdene Salivarove, koja je, po logici sovjetskih tenkova i inih historijskih nevolja, ili samo po logici ljubavi i moralne čvrstine, postala velika urednica, veliki izdavač. Ne znam za važnija priznanja od tog, svejedno dodjeljuju li se za književnost, za ono što se napiše ili ono što se pročita, ili se dodjeljuju za godine odrastanja i sazrijevanja, kada nas je Škvorecki džezom, pripovijedanjem i smijehom učio da na ovoj zemlji nema, niti smije biti, boga koji je od tebe veći. Na ovoj zemlji nema, niti smije biti, boga koji bi iznad tebe bio. miljenko jergović skvorecki