Pesme u zbirci "Pevane pesme srpskih pesnika", koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „trpi" toliku dužinu vokalne interpretacije. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića "Pevam danju, pevam noću"; J.J. Zmaja: "Pesmo moja zakiti se cvetom" i A. Šantića: "Što te nema", koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga Dejana Tomića "Pevane pesme srpskih ratnika" sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

Pesme u zbirci "Pevane pesme srpskih pesnika", koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „trpi" toliku dužinu vokalne interpretacije. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića "Pevam danju, pevam noću"; J.J. Zmaja: "Pesmo moja zakiti se cvetom" i A. Šantića: "Što te nema", koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga Dejana Tomića "Pevane pesme srpskih ratnika" sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

Pesme u ovoj zbirci, koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića Pevam danju, pevam noću; J.J. Zmaja: Pesmo moja zakiti se cvetom i A. Šantića: Što te nema, koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

Pevane pesme srpskih pesnika Pesme u ovoj zbirci, koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „trpi" toliku dužinu vokalne interpretacije. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića Pevam danju, pevam noću; J.J. Zmaja: Pesmo moja zakiti se cvetom i A. Šantića: Što te nema, koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

Песме у овој збирци, које су много и радо певане, представљене су онако како су их песници написали, а не како се певају. То значи да су многе испеване од почетка до краја, док је код појединих текст скраћиван због музике, која не „трпи" толику дужину вокалне интерпретације. Све песме су углавном градског (варошког) и народног жанра, осим песама Б. Радичевића Певам дању, певам ноћу; Ј.Ј. Змаја: Песмо моја закити се цветом и А. Шантића: Што те нема, које су забавномузичког карактера. На крају се налазе и неколике певане родољубиве и духовне песме српских песника. Књига садржи и музичку фонотеку Радио Београда и Радио Новог Сада, односно списак извођача музичких снимака народних и градских песама приређених у овој књизи. Наслов: Певане песме српских песника Издавач: Радио телевизија Србије Страна: 294 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 23 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-86-6195-043-8

Pesme u ovoj zbirci, koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „trpi" toliku dužinu vokalne interpretacije. Pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića Pevam danju, pevam noću; J.J. Zmaja: Pesmo moja zakiti se cvetom i A. Šantića: Što te nema, koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

Opis proizvoda Pesme u ovoj zbirci, koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „„trpi toliku dužinu vokalne interpretacije. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića Pevam danju, pevam noću J.J. Zmaja: Pesmo moja zakiti se cvetom i A. Šantića: Što te nema, koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

PEVANE PESME SRPSKIH PESNIKA - Dejan Tomic Izdavac: RTS Mek povez 293 str. Dimenzije 16x22,5cm

Autor: Dejan TomićPesme u zbirci "Pevane pesme srpskih ratnika", koje su mnogo i rado pevane, predstavljene su onako kako su ih pesnici napisali, a ne kako se pevaju. To znači da su mnoge ispevane od početka do kraja, dok je kod pojedinih tekst skraćivan zbog muzike, koja ne „trpi" toliku dužinu vokalne interpretacije. Sve pesme su uglavnom gradskog (varoškog) i narodnog žanra, osim pesama B. Radičevića "Pevam danju, pevam noću"; J.J. Zmaja: "Pesmo moja zakiti se cvetom" i A. Šantića: "Što te nema", koje su zabavnomuzičkog karaktera. Na kraju se nalaze i nekolike pevane rodoljubive i duhovne pesme srpskih pesnika. Knjiga Dejana Tomića "Pevane pesme srpskih ratnika" sadrži i muzičku fonoteku Radio Beograda i Radio Novog Sada, odnosno spisak izvođača muzičkih snimaka narodnih i gradskih pesama priređenih u ovoj knjizi.

Srpske pevane pesme Vojvodine stare Dele se te pesme na muške i ženske, svečarske, posleničke (pesme za rad), svatovske, ljubavne, bećarske, lumperaške... A znate li kakve su to rojtanske pesme? Priređivač zbirke upoznaje čitaoce sa istorijskim kontekstom i analizom muzičkog nasleđa Srba sa prostora Vojvodine stare, koja se prostirala i na delovima danas susednih država, tokom protekla dva veka. U zbirci se nalaze i varoške pesme nastale na stihovima srpskih vojvođanskih pesnika Jovana Subotića, Vasilija Vase Živkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Mite Popovića... Pesme su obrađivali, za glas i klavir ili mešoviti hor, Kornelije Stanković, Franjo Kuhač, Stevan Stojanović Mokranjac, Petar Konjović...

Autor: Dejan TomićDele se te pesme na muške i ženske, svečarske, posleničke (pesme za rad), svatovske, ljubavne, bećarske, lumperaške... A znate li kakve su to rojtanske pesme?Priređivač zbirke upoznaje čitaoce sa istorijskim kontekstom i analizom muzičkog nasleđa Srba sa prostora Vojvodine stare, koja se prostirala i na delovima danas susednih država, tokom protekla dva veka.U zbirci se nalaze i varoške pesme nastale na stihovima srpskih vojvođanskih pesnika Jovana Subotića, Vasilija Vase Živkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Mite Popovića... Pesme su obrađivali,za glas i klavir ili mešoviti hor, Kornelije Stanković, Franjo Kuhač, Stevan Stojanović Mokranjac, Petar Konjović...

Opis proizvoda Dele se te pesme na muške i ženske, svečarske, posleničke (pesme za rad), svatovske, ljubavne, bećarske, lumperaške.. A znate li kakve su to rojtanske pesme?Priređivač zbirke upoznaje čitaoce sa istorijskim kontekstom i analizom muzičkog nasleđa Srba sa prostora Vojvodine stare, koja se prostirala i na delovima danas susednih država, tokom protekla dva vekaU zbirci se nalaze i varoške pesme nastale na stihovima srpskih vojvođanskih pesnika Jovana Subotića, Vasilija Vase Živkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Mite Popovića... Pesme su obrađivali, za glas i klavir ili mešoviti hor, Kornelije Stanković, Franjo Kuhač, Stevan Stojanović Mokranjac, Petar Konjović... Vidi još informacija

SRPSKE PEVANE PESME VOJVODINE STARE MUZIKA Šifra artikla: 350263 Isbn: 9788661951763 Autor : Dejan Tomić Izdavač : RTS I RTV Notna zbirka za ljubitelje narodne muzike, profesionalce i amatere, sadrži 417 zapisa pesama Vojvodine stare, a isto tako i pesme komponovane u duhu muzičke tradicije Srba u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka. Ideja za naslov albuma proistekla je iz pesme Veljka Petrovića „Vojvodina stara,... Detaljnije Notna zbirka za ljubitelje narodne muzike, profesionalce i amatere, sadrži 417 zapisa pesama Vojvodine stare, a isto tako i pesme komponovane u duhu muzičke tradicije Srba u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka. Ideja za naslov albuma proistekla je iz pesme Veljka Petrovića „Vojvodina stara, zar ti nemaš stida". Dele se te pesme na muške i ženske, svečarske, posleničke (pesme za rad), svatovske, ljubavne, bećarske, lumperaške... A znate li kakve su to rojtanske pesme? Priređivač zbirke upoznaje čitaoce sa istorijskim kontekstom i analizom muzičkog nasleđa Srba sa prostora Vojvodine stare, koja se prostirala i na delovima danas susednih država, tokom protekla dva veka. U zbirci se nalaze i varoške pesme nastale na stihovima srpskih vojvođanskih pesnika Jovana Subotića, Vasilija Vase Živkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Mite Popovića... Pesme su obrađivali, za glas i klavir ili mešoviti hor, Kornelije Stanković, Franjo Kuhač, Stevan Stojanović Mokranjac, Petar Konjović... Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Dejan Tomić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač RTS I RTV Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2019 Format 21x27 Strana 477 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

40698) PEVANIJA ZMAJ JOVANA JOVANOVIĆA II tom , Izdanje Srpske knjižare braće M. Popovića u Novom Sadu 1882 godine , divot izdanje, odabrane celokupne umotvorine u pesmi i prozi , , tvrd povez, format 15 x 20,5 cm , ćirilica, strane numerisane od 377 do 890 , ilustrovano inicijalima , sadrži poglavalja VI : Zmajeve pesme ; VII : Istočni biser prevodi pesama različitih pesnika Istoka ; VIII Pesme Mirca Shafije ; IX : Demon poema Mihaila Ljermontova ; X : Dečije pesme ; XI : Natpisi i sitnice ; XII : Vitez Jovan od A. Petefija

Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju. Stevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.

Stevan Raičković PjesmeTvrdi povezIzdavač Veselun MaslešaEdicija LastavicaStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Stevan Raičković PesmeTvrdi povezBiblioteka Mladi daniStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Stevan Raičković PjesmeTvrdi povezIzdavač Veselun MaslešaEdicija LastavicaStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Stevan Raičković PesmeTvrdi povezBiblioteka Mladi daniStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Sa posvetom Milovana Danojlića, odlično očuvano. Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937-2022 = Danojlić, Milovan, 1937-2022 Naslov Srećan život / Milovan Danojlić ; [ilustrirala Vjera Lalin ; izbor Dalibor Cvitan] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 131 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lalin, Vjera, 1947- = Lalin, Vjera, 1947- Cvitan, Dalibor, 1934-1993 = Cvitan, Dalibor, 1934-1993 Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Polupl.) Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937 – 23. novembar 2022, Poatje, Francuska) srpski književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika: „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s. n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG73 (N)

Pesme - lirske , misaone, rodoljubive Izdaje - Matica srpska Novi Sad Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja. Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“). Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika Šandora Petefija (rođenog Petrović). Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“). Od ostalih prevoda iz strane književnosti znatniji su mu: „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored 3maja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list onoga doba. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 405.strana

Kao na slikama Trebalo bi je odneti kod knjigovesca da se sredi Stoga dosta niža cena nego realna Retko u ponudi 1882 Zmajeve pesme strana 612 + sadržaj, ćirilica. Izdavač: Knjižara Braće M. Popovića, Novi Sad Celokupne umotvorine kroz pesme sa opširnim životom pesnikovim Poezija Zmaj Jovana Jovanovića Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj Jova Jovanovic Zmaj.jpg Datum rođenja 6. decembar 1833. Mesto rođenja Novi Sad, Austrijsko carstvo Datum smrti 14. jun 1904. (70 god.) Mesto smrti Sremska Kamenica, Austrougarska Supružnik Ruža Ličanin Roditelji Pavle Jovanović Najvažnija dela Đulići Đulići uveoci Svetli Grobovi Potpis Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Uredi Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[9], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[10] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle prekida studija - ne završenih[11] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[12] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[13] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[14] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Druga strana medalje Uredi Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[15] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[16] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano `spiskali` dedovinu. Dr Jovanović je `četvrt veka` bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[11] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Uredi Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[17] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[18] Prevodilački rad Uredi Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Fotogalerija Antikvarne knjige stara srpska knjiga srpske knjige devetnaestog 19. Xix veka stare

Mali Nemo Pančevo, 2006. 21 cm, 277 str. tvrdi povez, ćirilica ISBN: 8683453855 Autori u ovoj antologiju su pesnici koji su autentični tvorci svojih pesama, oni koji su se izdvajali, kad god se to moglo, drugačijim pevanjem i jezičkim originalnostima. Antologija obuhvata stihove 67 pesnika, od Zaharija Orfelina i Jovan Sterije Popovića, pa sve do Crnjanskog, Andrića, Nastasijevića i Daviča.

Noć miriše: izabrana dela Iz pogovora: “Milorad Petrović nije nedoučen pesnik i neobrazovan čovek. Prevodio je pesme (i tekstove za decu) sa sedam jezika: francuskog, ruskog, poljskog, češkog, slovačkog, bugarskog i slovenačkog. Izgleda da je Seljančica hteo, poput Zmaja, da stvori svoju – daleko manjeg obima – Pevaniju. No, njegova pevanija ostale su Seljančice. Jedan život – jedna pesnička knjiga.Folklorno je zahvatilo, i preplavilo, poeziju Milorada Petrovića, ali ta folklorizacija ne mora da bude – ubeđeni smo, da kada je o ovome pesniku reč, nije – sama po sebi nešto retrogradno i pesnički pogubno. Greši se ako se Seljančica čita na tematskoj ravni, ali, isto tako, i ako se njegove pesme posmatraju samo kao pesme namenjene pevanju, pesme koje dozivaju melodiju i muziku bez koje, kao svog vazduha, ne mogu. Seljančica je negde između. Njegovo pesništvo je igra: ona koju je on hteo i ona koja je htela njega. Gotovo da nema značajnog srpskog kompozitora koji nije muzički obradio (najčešće za hor) neku njegovu pesmu. Seljančica nije klasik srpskog pesništva, ali jeste nesumnjiva književna činjenica. Niko ko se u pesništvo iole razume ne može ga pobrkati s nekim drugim pesnikom. Znaju ga i oni koji za njega nisu ni čuli. Ako im nije u duhu, nesumnjivo im jeste u uhu. Jeste, i ostaje, trubadur u opancima.”

Aleksa Šantić PesmeTvrdi povezZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29