Najlepše bajke za laku noć ŠARL PERO ROMANI I PRIČE ZA DECU OD 7 DO 9 GODINA Šifra artikla: 317160 Isbn: 9788610020427 Autor : Najlepše bajke za laku noć Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Ovaj izbor čini preko dvadeset bajki. Pored najpoznatijih, u ovu knjigu uvrstili smo i one manje poznate. Ovaj izbor bajki nije preporučljiv za decu mlađu od 7 godina. Uživajte družeći se sa malom guščaricom, Pepeljugom, Palčićem. Pomozite jarićima da ih vuk ne pronađe. Ne sumnjamo da ćete shvat... Detaljnije Ovaj izbor čini preko dvadeset bajki. Pored najpoznatijih, u ovu knjigu uvrstili smo i one manje poznate. Ovaj izbor bajki nije preporučljiv za decu mlađu od 7 godina. Uživajte družeći se sa malom guščaricom, Pepeljugom, Palčićem. Pomozite jarićima da ih vuk ne pronađe. Ne sumnjamo da ćete shvatiti zašto bezmalo svako dete na ovoj planeti zna za bar jednu od Peroovih bajki i zašto one predstavljaju pravi biser svetske književnosti za decu. Evo bajki koje knjiga sadrži: Frulaš iz Hamelina, Plavobradi, Doktor Sveznalić, Pčelinja matica, Četvorica snalažljive braće, Šestorica prijatelja na putu oko sveta, Palčić, Magareća koža, Grizelda, Zvezdana kiša, Federiko i Katalina, Tri želje, Zlatokosa, Mačak u čizmama, Čudesni muzičar, Bela mišica, Rike s čuperkom, Kralj Mida, Pepeljuga, Vila, Guščarica, Roland, Genoveva od Bravantea, Vuk i sedam jarića. Vidi sve komentare (2) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Nevena Poštovani, molim vas da proverite ko je pisac bajki koje se nalaze u knjizi. Proverila sam za nekoliko, autor su braća Grim, a ne Šarl Pero. Srdačan pozdrav! 25.08.2022. 14:21 Knjižare Vulkan Poštovani, u ovom izdanju se nalaze autorske bajke pisca Šarla Peroa. Neke možda nose sličan naziv kao i bajke koje su sakupljala braća Grim, ali nisu u pitanju iste priče. 26.08.2022. 15:41 Kategorija ROMANI I PRIČE ZA DECU OD 7 DO 9 GODINA Autor Najlepše bajke za laku noć Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2018 Format 16x22 Strana 232 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Komplet oba posleratna zbornika jugoslovenskih pripovedaka, jugoslovenski klasici XIX i XX veka na jednom mestu Jugoslovenski pripovedači: zbornik za pionire, Milan Č. Jovanović, Dušan Puhalo, Biblioteka Pionira, Novo pokolenje, Omladina, Beograd, 1949, ćirilica Stanje: prihvatljivo (oštećene korice, potpis na predlistu, povez oslabljen) U knjizi fale dva lista: list sa ilustracijom Ivana Cankara i list s beleškom o delu Ivana Cankara Sadržaj: Kanjoš Macedonović/ Stjepan Mitrov Ljubiša ; Krv/ Sjepan Mitrov Ljubiša ; Iz “Primjera čojstva i junaštva”/ Marko Miljanov ; Martin Krpan/ Fran Levstik ; Najskuplja koza/ Jakov Ignjatović ; Turci idu/ August Šenoa ; Prva brazda/ Milovan Glišić ; Redak zver/ Milovan Glišić ; Sve će to narod pozlatiti/ Laza Lazarević ; Samrtna čaša/ Janko Veselinović ; Novi svijet u starom Rozopeku/ Simo Matavulj ; Buri i Englezi/ Stevan Sremac ; “Česna starina!..”/ Stevan Sremac ; Ubilo ga vino/ Evgenij Kumičić ; Djetinjstvo Ivice Kičmanovića/ Ante Kovačić ; Ugledni i blagorodni Cintek/ Ksaver Šandor Đalski ; Kapetan Gašo/ Josip Kozarac ; Krčelići neće ljepote/ Josip Kozarac ; Majka/ Vjenceslav Novak ; Otac i sin/ Vjenceslav Novak ; Dva oca/ Janko Kersnik ; Njegova Belka/ Borisav Stanković ; Stari dani/ Borisav Stanković ; Biljarica/ Borisav Stanković ; Iz beležaka sa sela/ Radoje Domanović ; Ne razumem/ Radoje Domanović ; Jablan/ Petar Kočić ; Vukov Gaj/ Petar Kočić ; Braća/ Ivo Ćipiko ; Starica/ Ivo Ćipiko ; Kikandonska posla/ Branislav Nušić ; Posmrtno slovo/ Branislav Nušić ; Ministarsko prase/ Branislav Nušić ; Sirota/ Dinko Šimunović ; Veli Jože/ Vladimir Nazor ; Sluga Jernej i njegovo pravo/ Ivan Cankar ; Svadba/ Ivo Andrić ; Crucis amore/ Veljko Petrović ; Miška eregbiroš/ Veljko Petrović ; Bitka kod Bistrice Lesne/ Miroslav Krleža ; Hobotnica/ August Cesarec Jugoslovenska proza, Savez književnika Jugoslavije, Kultura, Beograd, 1949, ćirilicom su štampani srpski književnici, a hrvatski i slovenački latinicom Stanje: dobro (žute mrlje na koricama i u unutrašnjosti, posveta na predlistu) U knjizi je ostalo neodštampano osam stranica: dve stranice u priči Škrinja Luke Perkovića i šest stranica u priči Bora Kečić postao što je želeo Jovana Popovića Sadržaj: Kanjoš Macedonović/ Stjepan Mitrov Ljubiša ; Martin Krpan/ Fran Levstik ; Susedov sin/ Josip Jurčič ; Glava šećera/ Milovan Glišić ; U dobri čas hajduci!/ Laza Lazarević ; Gričarev Blaž/ Ivan Tavčar ; Seljačka smrt/ Janko Kersnik ; Pilipenda/ Simo Matavulj ; Djetinjstvo Ivice Kičmanovića/ Ante Kovačić ; Kir-Geras/ Stevan Sremac ; Tena/ Josip Kozarac ; Sluškinja/ Franc Saleški Finžgar ; Danga/ Radoje Domanović ; Muljika/ Dinko Šimunović ; Šoljica kafe/ Ivan Cankar ; Lepa naša Domovina/ Ivan Cankar ; Desetica/ Ivan Cankar ; U noći/ Borisav Stanković ; Kroz mećavu/ Petar Kočić ; Prodika na moru/ Vladimir Nazor ; Zapaljeno žito/ Veljko Petrović ; Solomunovo slovo/ Isak Samokovlija ; Granata/ France Bevk ; Šljiva/ Slavko Kolar ; Zemlja/ Juš Kozak ; Veletovci/ Ivo Andrić ; Divlji Koštanj/ August Cesarec ; Boj na `Nezajažljivcu`/ Prežihov Voranc ; Bitka kod Bistrice Lesne/ Miroslav Krleža ; Škrinja/ Luka Perković ; Bora Kečić postao što je želeo/ Jovan Popović ; Prozor/ Vjekoslav Kaleb ; Zgode o nasušnom hljebu/ Hasan Kikić ; Djetinjstvo Ivana Kožara/ Novak Simić ; Sreća u selu/ Miško Kranjec ; Pismo majci u Zagorje/ Ivan Dončević ; Nedelja/ Čedomir Minderović ; Smrt u čizmama/ Ivan Goran Kovačić ; Pusta zemlja/ Mihailo Lalić ; Priča o ženskim darovima/ Milovan Đilas ; Zapisi o smrti Petra Arbutine/ Joža Horvat ; Majka Milja/ Branko Ćopić

Kraljica mature (Homecomingqueen) Svojom prvom zbirkom poezije “Homecomingqueen” (Kraljica mature) Ana Jergensdoter izdvojila se kao jedna od najistaknutijih slam-pesnikinja u Švedskoj. Sve pesme u tematski izuzetno usklađenoj zbirci bave se tinejdžerskim bolima i odrastanjem u gradiću na krajnjem severu Švedske tokom osamdesetih godina. Neposrednim jezikom i slobodnim stihom, te čitavim nizom kulturnih, pop-kulturnih, supkulturnih i istorijskih referenci (Jon Bon Jovi, Abba, Milli Vanilli, Černobil, U2, Elvis Presley, UB40, Bob Marley, Def Leppard, Evrovizija itd.) Ana Jergensdoter vešto dočarava i univerzalizuje vreme i prostor o kojem tako uverljivo piše. Sandviken 4-ever U Sandvikenu je vašar Ima majica sa Elvisom Pečenog badema Džidžabidža Ringišpila Nebo je dosadnosivo Nikog ne poznajem Violinista ima iste pantalone kao jedan violinista u drugom gradu Sve je kao pre Ništa nije kao pre Ja sedim u Marangoniju Neko pušta džuboks Neko ogovara Neko sam pije čaj Ja više nikad nisam usamljena Ovde živim Ovde ne živim Stalno sam usamljena Idem u šesti razred (& imam najružniju frizuru na svetu) I Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Nije trebalo da ispadne tako ali mama je rekla da je frizerka jeftina i dobra i ja sam ponela svoj crtež sa pank šiškama i dugačko pozadi (pomalo hokejaška zurka) Meni se dopala i frizerka je pogledala crtež i rekla da dobro crtam onda sam odjednom bila ošišana do glave ona je rekla da je lepo i ja sam platila i otišla Bacila sam crtež na putu do kuće Nisam sigurna da li sam plakala ali trebalo je II Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i najbolju mamu na svetu ali šta vredi što je toliko dobra kad mi je kosa odvratna i idem u šesti razred i mislim da sam samo malo lepša nekom bih se sviđala Nema veze što mama kuca na vrata donosi poslužavnik i kolače kad tamo ionako niko ne sedi na ružičastom prekrivaču i voli me III Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Mnogo dobru mamu i guštera sa narandžastim stomakom Htela sam u stvari kanarinca ili možda labradora ali ja imam alergiju i onda nije važno što imam najbolju mamu na svetu Jer nema ničeg jadnijeg od guštera i nema ničeg jadnijeg od spreja za astmu i ekcema nema ničeg jadnijeg od kose ošišane do glave kada treba da je natapirana i niko neće da se vata s nekim ko ima astmu i natečene oči i niko neće da se vata s nekim ko ima mamu koja stalno ulazi s kolačima i niko neće da se vata s onim ko ima najružniju frizuru na svetu IV Idem u šesti razred Imam ubedljivo najjadniju frizuru na svetu Mislim, nisam ja kriva ali sramota me je Utorkom je Crkvena Omladina i pevamo Zar ne znaš da vrediš Ali iznenada jednog dana pogrešno je ići tamo to je neviđeno glupo stojimo ispred prostorija i bacamo kamenje na prozore i izgleda toplo unutra sa upaljenim svećama i pesmom možda je danas pizza i onda će oni kući kod nekog i doći će frajeri i vataće se i gledaće film a ja ne mogu s njima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i znam da će kada izraste i postane dugačka sve da bude u redu V Idem u šesti razred Mrzim svoju kosu Mrzim onog svog odvratnog guštera i svoj sprej za astmu Mrzim svoju mamu koja mi ne da dâ idem na Pola Rejna Svake sekunde mislim na svoju kosu Kakva bi bila sa dugim loknama ili prava ježasta i žešća Svake sekunde mislim na svoju kosu i mrzim kada mama kaže da sam razmažena kad me moli da se poredim sa drugima i kaže da ne treba da se žalim jer ima ružnih devojaka a ja sam tako slatka i mrzim što nikad ne smeš da plačeš ako si sladak i imaš dobru mamu i mrzim što mislite da plačem zbog frizure i mrzim što mi ne date da plačem Idem u šesti razred i vi ništa ne shvatate! Vi ne znate da je neki lepši svet moguć onaj u kome si tamo gde želiš da budeš u kome možeš da ostaneš i ideš sa ostalima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Imam strašno dobru mamu Guštera Volim da pevam Volim pizzu i pitam se kako je kad se vataš Idem u šesti razred Stalno se plašim Ja & Jon Bon Jovi Tako je nestabilno na korpi od bicikla sa cigaretama i cvećem NE ne znam kako se zove ne vredi što me tako lepo pitaš Ponekad pomislim da bih odgovorila kad me uopšte ne bi pitao i kad bi uvek siktao i okretao leđa mislila bih da si najlepši na svetu Kao poster idola i klečim na kolenima i mislim kad bi Jon Bon Jovi došao uzbrdo do kuće u nizu gde sedim i pijem sok sa svojom mamom Onda bih BOŽEEEE samo bih ZAPALILA i onda jebite se I klinačkom rukom milujem mudobran s nitnama i sedim svetloružičasta u kući u nizu sedim sa svojom mamom i pijem sok i onda jednog dana Jon Bon Jovi dolazi uzbrdo i kaže Baby I Want You i njegov super strava auto stoji i turira i on uzima moju klinačkuruku u svoju stravadžetsetruku i ja stojim i cupkam i drhtim sa glavom potpuno oblepljenom neostvarenim snovima kao osiguranje od razočaranja o sve ove kule od oblaka o neslućeno crveno i malinasto rumena garantovano neizvatana oslobađam se A čak ni zbog Petera Pikenena sa maramom i glamrockčuperkom i zakrpljenim lonama ne bih spustila čašu soka i mahnula svojoj čežnji goodbye Što me nisi pustila u Hufoš? Što me nisi pustila u Hufoš, mama Što mi nisi dala da gledam Milli Vanilli Što si me pustila u Globus, a ne u Hufoš Što mi nisi dala da kupim brodarice Što si mrzela moje čizme od jelenske kože Je l´ zato što si mrzela kako mi se stalno zarozaju Je l´ sam se zbog toga okliznula Što me nisi pustila na Krit sa ostalima (glupo pitanje) Što mi nisi verovala kad sam rekla da uopšte nisam bila pijana one večeri Što te je mrzelo da mi svakog jutra pre škole sređuješ kosu (sve bi onda bilo mnogo bolje) Što mi nisi dala da kupim Salomon torbu, Takano komplet, kožnu jaknu do struka Što si dolazila po mene u dvanaest nula nula tačno ispred Doma omladine posle školskih igranki Što mi nisi dala da pozajmim tvoj beli džemper, onaj s šarom i slepi miš rukavima (sve bi onda bilo mnogo jednostavnije) Što me nisi pustila u Hufoš Prikaži više

427 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutno 119 od 300 Veliki Blek (ital. Il Grande Blek), poznat i kao Blek Stena (Blek Macigno), je strip junak koga je stvorio crtački trio poznat pod pseudonimom EsseGesse, u izdanju izdavačke kuće Dardo. Podaci o strip junaku Veliki Blek je visoki plavokosi, mišićavi traper koji živi i deluje u vreme američkog Rata za nezavisnost. Njegovu odeću čini prsluk od medveđeg krzna, crvene pantalone, čizme sa resicama i dabrova kapa. Njegovi najbliži prijatelji su dečak-traper Rodi (Roddy Lassiter) i Profesor Okultis (Professor Occultis). Najveći neprijatelji su mu engleski vojnici (popularno zvani Crveni mundiri). Blek je po nacionalnosti Francuz i pravo mu je ime Janik Lerok (Yannick Leroc). Rođen je 27. novembra 1749. godine. Otac mu je bio kraljevski kartograf u Sent Malou. Kako je Janik u mladosti često pravio probleme, otac ga je zaposlio kod ribara Kernana gde je naučio da plovi. Tokom oluje brod je potonuo ali je Janik uspeo da spase kapetana. Zbog tuče u krčmi bio je osuđen na šest meseci zatvora ali mu je zbog sitnih neposluha kazna stalno povećavana, tako da je u zatvoru ostao do svoje osamnaeste godine. Uspeo je da pobegne i zbog toga je osuđen na smrt ukoliko bude uhvaćen. U međuvremenu mu je umrla majka. Da bi se spasao kazne, dobrovoljno je pristupio posadi broda Rorkval (Rorqual), pod kapetanom zvanim Crno Oko koji je od francuskih vlasti dobio ovlašćenje za gusarenje protiv Engleza. Međutim, Crnom Oku je to služilo samo kao pokriće za piratske aktivnosti u sopstvenu korist. Napadao je robovlasničke brodove i njihove robove prodavao za svoju novčanu dobit, pljačkao nezaštićene plantaže i opskrbljivao oružjem britansku mornaricu. U dvoboju sa Janikom, Crno Oko je završio u moru gde su ga ubili morski psi. Janik je postao novi Rorkvalov kapetan i započeo s borbom protiv trgovaca robljem, pirata i britanskih ratnih i gusarskih brodova. Postao je poznat i Englezi su ga prozvali Veliki Blek — Crni Gusar. Nakon mnogih uspeha na moru pozvan je u Versaj gdje je predstavljen francuskom kralju Luju XVI koji ga je proglasio plemićem. Janik je ušao u društvo francuskih filozofa i prosvetitelja i u jednom dvoboju osramotio visokog plemića koji je branio nepravedni sistem u Francuskoj. Zbog toga je proglašena poternica za Janikom, ali on se vratio u rodni grad i sa ocem otplovio u potragu za severozapadnim prolazom. Nedaleko od Grenlanda brod je udario u greben i potonuo a Janik je bio jedini preživeli. Sagradio je splav i otplovio do Labradora gde su se pridružio plemenu Eskima koji su mu na rastanku čak poklonili jednu ženu. Janik je zaplovio južnije gde su ga zarobili Indijanci. Ipak, dopustili su mu da se pridruži plemenu, a poglavica ga je čak i usvojio. Indijanci su Janika prozvali Blek što na njihovom jeziku znači Zlatna kosa. Kada su britanski vojnici napali njegovo selo i ubili mnoge stanovnike, Blek je postao poglavica i poveo svoje ratnike u napad na britansku tvrđavu koju su osvojili i uništili. Tamo je pronašao ženu i ćerku advokata Konolija (Connoly), vođe grupe trapera koji su pružali otpor tiraniji britanskih vlasti u Severnoj Americi. Blek je napustio Indijance te vratio Konoliju ženu i ćerku. Nakon toga postao je vođa trapera. Napomena: Podaci iz Blekove biografije opisani su u stripu Priča o Velikom Bleku (na srpskom prvi put objavljen u LMS br. 358). Podaci o autorima Tvorci stripa (scenaristi i crtači) bili su torinski trio Đovani Sinketo (Giovanni Sinchetto), Dario Gucon (Dario Guzzon) i Pjetro Sartoris (Pietro Sartoris) koji su se skrivali iza pseudonima EsseGesse. Veliki Blek u bivšoj Jugoslaviji Prva epizoda Velikog Bleka izašla je u Italiji 1954. godine. U bivšoj Jugoslaviji su se delovi ove epizode pojavili već 1957. godine u slovenačkom dnevniku Primorska reka na slovenačkom jeziku. (Dnevnik je osnovan 1945. godine.) Blek se na slovenačkom zvao Silni Tom. Nije poznato koliko je dugo izlazio i da li su epizode bile redovne. Redovno pojavljivanje počelo je u decembru 1974. na srpsko-hrvatskom jeziku u ediciji Lunov magnus strip[1] #128 pod nazivom Veliki Blek. YU Blek мини|200п|Korice albuma sa samolepljivim sličicama Blek Izdavačka kuća Dnevnik iz Novog Sada je svojevremeno otkupila prava za kreiranje stripova o Velikom Bleku. Stripovi na kojima su radili crtači iz bivše Jugoslavije izlazili su u Lunovom Magnus Stripu i Strip Zabavniku i imali su solidan uspeh.[2] Ove epizode su među ljubiteljima stripa poznate kao YU Blek.[3] Scenaristi su bili (po azbučnom redosledu): Petar Aladžić, Predrag Ivanović, Miodrag Milanović , Ivica Mitrović i Svetozar Obradović. Crtači su bili (azbučno): Stevan Brajdić, Milorad Žarić, Miodrag Ivanović, Predrag Ivanović, D. Ivković, Branislav Kerac, Bojan Kerzan, Pavel Koza, Vladimir Krstić, Spasoje Kulauzov, Marinko Lebović, B. Ljubičić, Stevo Maslek, Nikola Maslovara, Radič Mijatović, Željko Mitrović, Ahmet Muminović, Slavko Pejak, Dušan Pivac, Branko Plavšić, Zdravko Popović, Sibin Slavković (pseudonim: „S. Žunjević“), Ljubomir Filipov i Adam Čurdinjaković. Dnevnik je pored stripova objavio i album sa samolepljivim sličicama.

Broj stranica: 135 Povez: meki Godina izdanja: 2018. Izdavač: Jesenski i Turk, Zagreb Zemlja porekla: Hrvatska Ovaj roman govori o životu deteta vojnog lica koji se zbog raspada Jugoslavije sa porodicom vraća u svoje rodno selo na severu Hrvatske iz jednog grada u Bosni. Našem glavnom liku se osporava identitet, on će zauvek u očima ljudi oko sebe biti onaj Drugi, kamenčić u čizmi koji im smeta. Ali će zato osetiti jaku vezu prema prirodi, njenoj flori i fauni. Nikola Leskovar novo je ime na književnoj sceni. Romanom „Tijelo od soli“, za koji je dobio nagradu „Prozak“, na velika je vrata zakoračio u pripovjedački svijet, a ako je suditi po vještini i stilu, u njemu će se i trajno nastaniti. Rođen 1983. godine u Mostaru, odrastao u Tuzli, u devedesetima iz ratne Bosne s obitelji migrira u selo pored Varaždina. Život koji nitko nije želio, a dobili su ga mnogi, okosnica je romana o odrastanju u uvjetima prilagodbe na novu sredinu, kulturu, mentalitet, a djelomično i jezik. Novi život stvorio je i Nenada Namjesnika, Leskovarovog imaginarnog dječaka, iz čije perspektive je proistekla povijest boli koja se, kroz tjeskobnu atmosferu, mračne sekvence i opise dekadencije u koje je zapalo hrvatsko društvo, provlači od početka do kraja romana. Koliko, kao pojedinci, možemo utjecati na ulogu koja nam je dodijeljena i kako ona utječe na tijek našeg života, u kolikoj mjeri se pojedinac od te uloge može otkloniti, jesmo li kovači svoje sreće ili je ona ipak podložna i utjecaju okolnosti na koje ne možemo djelovati − samo su neka od pitanja koja otvara ovaj roman. Nenad Namjesnik sin je oficira jugoslavenske vojske, nekompromitiranog suradnjom s njom u trenutku kada je ona prestala biti jugoslavenska. Odrastao u multietničkoj sredini, u dobrostojećoj građanskoj obitelji s izgrađenim kulturnim vrijednostima, selidbom iz urbanog u ruralno područje doživljava svojevrstan kulturološki šok. Sve ono što je do jučer vrijedilo kao mjerilo napretka, preko noći postaje nepoželjno i mrsko. Knjige, koje dječakova obitelj donosi sa sobom, više nisu podobne zbog jezika i pisma kojim su pisane i pospremaju se ispod stubišta podruma nedovršene kuće u koju se po dolasku nastanjuje dječakova obitelj. Lisica, koju je majka nosila oko vrata kad je išla u muzeje i kazališta, sad je predator na kojeg majka s prozora gleda kako vreba na dvorišnu perad. Gradska udobnost više nema vrijednost ni smisao – karakter obitelji mijenja se sukladno okolnostima života na selu. Otac, bivši pilot, započinje posao s farmom koza. Za njega nema više letova, svoje funkcije svodi na minimum, izgubljen je u okolini u kojoj se zatiče, simbolički postaje jednostanični organizam da bi preživio u društvu koje ga ne želi jer dolazi iz drugog i drugačijeg svijeta (Otac se ne snalazi, ameba je jednostavan organizam, u njezinu organizmu nema ništa što bi se moglo povezati s mehanikom, tehnikom i matematikom, boji se letjeti, želi tapkati u mjestu, a za to je dovoljan folklor i drmusanje trepetljikama). Majka još po navici prije spavanja nanosi kremu za lice, iako joj je koža ogrubjela od vjetra, sunca i teškog fizičkog rada. U takvom okruženju, formira se ličnost dječaka koji, po prirodi znatiželjan i oštrouman, primjećuje nesklade i paradokse. Najglasniji su oni koji imaju najmanje za reći. Općeprihvaćeno mišljenje artikuliraju alkoholičari u lokalnoj birtiji i život se, ne samo na individualnoj razini, zaista svodi na najjednostavniji mogući oblik. Dječak, odmalena predisponiran za bolest koju karakterizira višak soli u organizmu, zbog čega često pada u nesvijest i biva predmetom poruge, na farmi radi teške fizičke poslove, od uzgoja poljoprivrednih kultura na njivi pored kuće, do rušenja drva za ogrjev u šumi, ali istovremeno ne odustaje od vlastitog intelektualnog napretka. Čita Fjodora Dostojevskog i Virginiju Woolf, doživljava život kroz simbole, ali ga istovremeno obuzima sveobuhvatni mrak sredine u kojoj se zatekao. Konačni slom doživjet će kad otac bankrotira, a posao s farmom doživi slom, što je ujedno i trenutak katarze. Leskovar svoju prozu stilizira poetskim sredstvima, čestim metaforama, simbolima, elipsama, hiperbolama i personifikacijama. „Tijelo od soli“ pretendira na jedinstvenost u suvremenoj književnosti, što zbog mješavine jezika kojim je pisan (Leskovar vješto spaja kajkavski dijalekt, standard i turcizme), što zbog teme koju obrađuje. Apatridstvo, neprilagođenost, nesnađenost, nepoželjnost temeljni su postulati na kojima gradi psihološki profil glavnog lika. Često ponavljajući motivi (amebe kao vrhovna bića koja su pojela vrijednosti, crne rupe kao simboli mentalnog mraka, personifikacije zla i strahova u vidu Odijela, Haljina i Uniformi – vladajućih, religije i aparata represije) dopunjavaju i naglašavaju tjeskobu hrvatskog društva s kraja dvadesetog i početka dvadesetprvog stoljeća. Cjelokupnoj atmosferi nemalo doprinose književne i filmske reference (parafraze Selimovićevog „Derviša i smrti“ i mjestimično poistovjećivanje s likovima iz „Werckmeisterovih harmonija“ Bele Tarra), što roman čini spojem naizgled nespojivog i odražava eklektiku koja je proizašla iz raspada Jugoslavije. Iako, naizgled, ovaj roman ne nudi nadu, ona je ipak prisutna. Dječak, koji na prozoru podruma u kojem odrasta uzgaja paradajz i cijeloga djetinjstva gleda kako stabljike savijaju vratove jer nemaju dovoljno svjetlosti, na kraju spoznaje drugačiji život. I u njemu nastavlja uzgajati paradajz, na novom prozoru, visoko iznad zemlje, o čemu kaže: „Prozor je velik i na njemu se hihoću tri lica iscrtana prstima, živimo u zraku i nitko ne mora savijati glavu da bi mu bilo dopušteno rasti.“ Time se zaokružuje ciklus u čijem centru stoji samo jedna riječ – sloboda. MG26

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor:: Ana Jergensdoter ;Žanrovi:: Poezija, Muzika ;Izdavač:: Rende ;Godina izdanja:: 2005 ;ISBN: 86-83897-37-0 ;Broj strana: 97 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 21 ; ;Svojom prvom zbirkom poezije “Homecomingqueen” (Kraljica mature) Ana Jergensdoter izdvojila se kao jedna od najistaknutijih slam-pesnikinja u Švedskoj. Sve pesme u tematski izuzetno usklađenoj zbirci bave se tinejdžerskim bolima i odrastanjem u gradiću na krajnjem severu Švedske tokom osamdesetih godina. Neposrednim jezikom i slobodnim stihom, te čitavim nizom kulturnih, pop-kulturnih, supkulturnih i istorijskih referenci (Jon Bon Jovi, Abba, Milli Vanilli, Černobil, U2, Elvis Presley, UB40, Bob Marley, Def Leppard, Evrovizija itd.) Ana Jergensdoter vešto dočarava i univerzalizuje vreme i prostor o kojem tako uverljivo piše. Sandviken 4-ever U Sandvikenu je vašar Ima majica sa Elvisom Pečenog badema Džidžabidža Ringišpila Nebo je dosadnosivo Nikog ne poznajem Violinista ima iste pantalone kao jedan violinista u drugom gradu Sve je kao pre Ništa nije kao pre Ja sedim u Marangoniju Neko pušta džuboks Neko ogovara Neko sam pije čaj Ja više nikad nisam usamljena Ovde živim Ovde ne živim Stalno sam usamljena Idem u šesti razred (& imam najružniju frizuru na svetu) I Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Nije trebalo da ispadne tako ali mama je rekla da je frizerka jeftina i dobra i ja sam ponela svoj crtež sa pank šiškama i dugačko pozadi (pomalo hokejaška zurka) Meni se dopala i frizerka je pogledala crtež i rekla da dobro crtam onda sam odjednom bila ošišana do glave ona je rekla da je lepo i ja sam platila i otišla Bacila sam crtež na putu do kuće Nisam sigurna da li sam plakala ali trebalo je II Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i najbolju mamu na svetu ali šta vredi što je toliko dobra kad mi je kosa odvratna i idem u šesti razred i mislim da sam samo malo lepša nekom bih se sviđala Nema veze što mama kuca na vrata donosi poslužavnik i kolače kad tamo ionako niko ne sedi na ružičastom prekrivaču i voli me III Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Mnogo dobru mamu i guštera sa narandžastim stomakom Htela sam u stvari kanarinca ili možda labradora ali ja imam alergiju i onda nije važno što imam najbolju mamu na svetu Jer nema ničeg jadnijeg od guštera i nema ničeg jadnijeg od spreja za astmu i ekcema nema ničeg jadnijeg od kose ošišane do glave kada treba da je natapirana i niko neće da se vata s nekim ko ima astmu i natečene oči i niko neće da se vata s nekim ko ima mamu koja stalno ulazi s kolačima i niko neće da se vata s onim ko ima najružniju frizuru na svetu IV Idem u šesti razred Imam ubedljivo najjadniju frizuru na svetu Mislim, nisam ja kriva ali sramota me je Utorkom je Crkvena Omladina i pevamo Zar ne znaš da vrediš Ali iznenada jednog dana pogrešno je ići tamo to je neviđeno glupo stojimo ispred prostorija i bacamo kamenje na prozore i izgleda toplo unutra sa upaljenim svećama i pesmom možda je danas pizza i onda će oni kući kod nekog i doći će frajeri i vataće se i gledaće film a ja ne mogu s njima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i znam da će kada izraste i postane dugačka sve da bude u redu V Idem u šesti razred Mrzim svoju kosu Mrzim onog svog odvratnog guštera i svoj sprej za astmu Mrzim svoju mamu koja mi ne da dâ idem na Pola Rejna Svake sekunde mislim na svoju kosu Kakva bi bila sa dugim loknama ili prava ježasta i žešća Svake sekunde mislim na svoju kosu i mrzim kada mama kaže da sam razmažena kad me moli da se poredim sa drugima i kaže da ne treba da se žalim jer ima ružnih devojaka a ja sam tako slatka i mrzim što nikad ne smeš da plačeš ako si sladak i imaš dobru mamu i mrzim što mislite da plačem zbog frizure i mrzim što mi ne date da plačem Idem u šesti razred i vi ništa ne shvatate! Vi ne znate da je neki lepši svet moguć onaj u kome si tamo gde želiš da budeš u kome možeš da ostaneš i ideš sa ostalima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Imam strašno dobru mamu Guštera Volim da pevam Volim pizzu i pitam se kako je kad se vataš Idem u šesti razred Stalno se plašim Ja & Jon Bon Jovi Tako je nestabilno na korpi od bicikla sa cigaretama i cvećem NE ne znam kako se zove ne vredi što me tako lepo pitaš Ponekad pomislim da bih odgovorila kad me uopšte ne bi pitao i kad bi uvek siktao i okretao leđa mislila bih da si najlepši na svetu Kao poster idola i klečim na kolenima i mislim kad bi Jon Bon Jovi došao uzbrdo do kuće u nizu gde sedim i pijem sok sa svojom mamom Onda bih BOŽEEEE samo bih ZAPALILA i onda jebite se I klinačkom rukom milujem mudobran s nitnama i sedim svetloružičasta u kući u nizu sedim sa svojom mamom i pijem sok i onda jednog dana Jon Bon Jovi dolazi uzbrdo i kaže Baby I Want You i njegov super strava auto stoji i turira i on uzima moju klinačkuruku u svoju stravadžetsetruku i ja stojim i cupkam i drhtim sa glavom potpuno oblepljenom neostvarenim snovima kao osiguranje od razočaranja o sve ove kule od oblaka o neslućeno crveno i malinasto rumena garantovano neizvatana oslobađam se A čak ni zbog Petera Pikenena sa maramom i glamrockčuperkom i zakrpljenim lonama ne bih spustila čašu soka i mahnula svojoj čežnji goodbye Što me nisi pustila u Hufoš? Što me nisi pustila u Hufoš, mama Što mi nisi dala da gledam Milli Vanilli Što si me pustila u Globus, a ne u Hufoš Što mi nisi dala da kupim brodarice Što si mrzela moje čizme od jelenske kože Je l´ zato što si mrzela kako mi se stalno zarozaju Je l´ sam se zbog toga okliznula Što me nisi pustila na Krit sa ostalima (glupo pitanje) Što mi nisi verovala kad sam rekla da uopšte nisam bila pijana one večeri Što te je mrzelo da mi svakog jutra pre škole sređuješ kosu (sve bi onda bilo mnogo bolje) Što mi nisi dala da kupim Salomon torbu, Takano komplet, kožnu jaknu do struka Što si dolazila po mene u dvanaest nula nula tačno ispred Doma omladine posle školskih igranki Što mi nisi dala da pozajmim tvoj beli džemper, onaj s šarom i slepi miš rukavima (sve bi onda bilo mnogo jednostavnije) Što me nisi pustila u Hufoš Ana Jergensdoter učestvuje na mnogim svetskim festivalima slam-poezije a često nastupa i s rok-bendom Katyusha. Bibliografija: PAPPA PRALIN Albert Bonniers Förlag, 2002 LIVSVIG elektronsko izdanje Serum, 2002 HOMECOMINGQUEEN Albert Bonniers Förlag, 2004 ÄNGLARNAS SYSTER Albert Bonniers Förlag, 2005 Predmet: 52568741 Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter)-HOMECOMINGQUEEN Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter) je rođena je 1973. u švedskom gradu Sandvikenu. Studirala je kreativno pisanje, filozofiju i sociologiju. Njena prva knjiga, roman Pappa Pralin (2002), uvodi čitaoca u život mlade Andree pun samodestrukcije, strasti, tableta i Dejvida Bouvija. 2004. objavljuje zbirku poezije Homecomingqueen, čime postaje jedna od najpoznatijih slam-pesnikinja u Švedskoj, čiji se performansi odlikuju emotivnim nabojem i inovativnošću.

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor:: Ana Jergensdoter ;Žanrovi:: Poezija, Muzika ;Izdavač:: Rende ;Godina izdanja:: 2005 ;ISBN: 86-83897-37-0 ;Broj strana: 97 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 21 ; ;Svojom prvom zbirkom poezije “Homecomingqueen” (Kraljica mature) Ana Jergensdoter izdvojila se kao jedna od najistaknutijih slam-pesnikinja u Švedskoj. Sve pesme u tematski izuzetno usklađenoj zbirci bave se tinejdžerskim bolima i odrastanjem u gradiću na krajnjem severu Švedske tokom osamdesetih godina. Neposrednim jezikom i slobodnim stihom, te čitavim nizom kulturnih, pop-kulturnih, supkulturnih i istorijskih referenci (Jon Bon Jovi, Abba, Milli Vanilli, Černobil, U2, Elvis Presley, UB40, Bob Marley, Def Leppard, Evrovizija itd.) Ana Jergensdoter vešto dočarava i univerzalizuje vreme i prostor o kojem tako uverljivo piše. Sandviken 4-ever U Sandvikenu je vašar Ima majica sa Elvisom Pečenog badema Džidžabidža Ringišpila Nebo je dosadnosivo Nikog ne poznajem Violinista ima iste pantalone kao jedan violinista u drugom gradu Sve je kao pre Ništa nije kao pre Ja sedim u Marangoniju Neko pušta džuboks Neko ogovara Neko sam pije čaj Ja više nikad nisam usamljena Ovde živim Ovde ne živim Stalno sam usamljena Idem u šesti razred (& imam najružniju frizuru na svetu) I Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Nije trebalo da ispadne tako ali mama je rekla da je frizerka jeftina i dobra i ja sam ponela svoj crtež sa pank šiškama i dugačko pozadi (pomalo hokejaška zurka) Meni se dopala i frizerka je pogledala crtež i rekla da dobro crtam onda sam odjednom bila ošišana do glave ona je rekla da je lepo i ja sam platila i otišla Bacila sam crtež na putu do kuće Nisam sigurna da li sam plakala ali trebalo je II Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i najbolju mamu na svetu ali šta vredi što je toliko dobra kad mi je kosa odvratna i idem u šesti razred i mislim da sam samo malo lepša nekom bih se sviđala Nema veze što mama kuca na vrata donosi poslužavnik i kolače kad tamo ionako niko ne sedi na ružičastom prekrivaču i voli me III Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Mnogo dobru mamu i guštera sa narandžastim stomakom Htela sam u stvari kanarinca ili možda labradora ali ja imam alergiju i onda nije važno što imam najbolju mamu na svetu Jer nema ničeg jadnijeg od guštera i nema ničeg jadnijeg od spreja za astmu i ekcema nema ničeg jadnijeg od kose ošišane do glave kada treba da je natapirana i niko neće da se vata s nekim ko ima astmu i natečene oči i niko neće da se vata s nekim ko ima mamu koja stalno ulazi s kolačima i niko neće da se vata s onim ko ima najružniju frizuru na svetu IV Idem u šesti razred Imam ubedljivo najjadniju frizuru na svetu Mislim, nisam ja kriva ali sramota me je Utorkom je Crkvena Omladina i pevamo Zar ne znaš da vrediš Ali iznenada jednog dana pogrešno je ići tamo to je neviđeno glupo stojimo ispred prostorija i bacamo kamenje na prozore i izgleda toplo unutra sa upaljenim svećama i pesmom možda je danas pizza i onda će oni kući kod nekog i doći će frajeri i vataće se i gledaće film a ja ne mogu s njima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu i znam da će kada izraste i postane dugačka sve da bude u redu V Idem u šesti razred Mrzim svoju kosu Mrzim onog svog odvratnog guštera i svoj sprej za astmu Mrzim svoju mamu koja mi ne da dâ idem na Pola Rejna Svake sekunde mislim na svoju kosu Kakva bi bila sa dugim loknama ili prava ježasta i žešća Svake sekunde mislim na svoju kosu i mrzim kada mama kaže da sam razmažena kad me moli da se poredim sa drugima i kaže da ne treba da se žalim jer ima ružnih devojaka a ja sam tako slatka i mrzim što nikad ne smeš da plačeš ako si sladak i imaš dobru mamu i mrzim što mislite da plačem zbog frizure i mrzim što mi ne date da plačem Idem u šesti razred i vi ništa ne shvatate! Vi ne znate da je neki lepši svet moguć onaj u kome si tamo gde želiš da budeš u kome možeš da ostaneš i ideš sa ostalima Idem u šesti razred Imam najružniju frizuru na svetu Imam strašno dobru mamu Guštera Volim da pevam Volim pizzu i pitam se kako je kad se vataš Idem u šesti razred Stalno se plašim Ja & Jon Bon Jovi Tako je nestabilno na korpi od bicikla sa cigaretama i cvećem NE ne znam kako se zove ne vredi što me tako lepo pitaš Ponekad pomislim da bih odgovorila kad me uopšte ne bi pitao i kad bi uvek siktao i okretao leđa mislila bih da si najlepši na svetu Kao poster idola i klečim na kolenima i mislim kad bi Jon Bon Jovi došao uzbrdo do kuće u nizu gde sedim i pijem sok sa svojom mamom Onda bih BOŽEEEE samo bih ZAPALILA i onda jebite se I klinačkom rukom milujem mudobran s nitnama i sedim svetloružičasta u kući u nizu sedim sa svojom mamom i pijem sok i onda jednog dana Jon Bon Jovi dolazi uzbrdo i kaže Baby I Want You i njegov super strava auto stoji i turira i on uzima moju klinačkuruku u svoju stravadžetsetruku i ja stojim i cupkam i drhtim sa glavom potpuno oblepljenom neostvarenim snovima kao osiguranje od razočaranja o sve ove kule od oblaka o neslućeno crveno i malinasto rumena garantovano neizvatana oslobađam se A čak ni zbog Petera Pikenena sa maramom i glamrockčuperkom i zakrpljenim lonama ne bih spustila čašu soka i mahnula svojoj čežnji goodbye Što me nisi pustila u Hufoš? Što me nisi pustila u Hufoš, mama Što mi nisi dala da gledam Milli Vanilli Što si me pustila u Globus, a ne u Hufoš Što mi nisi dala da kupim brodarice Što si mrzela moje čizme od jelenske kože Je l´ zato što si mrzela kako mi se stalno zarozaju Je l´ sam se zbog toga okliznula Što me nisi pustila na Krit sa ostalima (glupo pitanje) Što mi nisi verovala kad sam rekla da uopšte nisam bila pijana one večeri Što te je mrzelo da mi svakog jutra pre škole sređuješ kosu (sve bi onda bilo mnogo bolje) Što mi nisi dala da kupim Salomon torbu, Takano komplet, kožnu jaknu do struka Što si dolazila po mene u dvanaest nula nula tačno ispred Doma omladine posle školskih igranki Što mi nisi dala da pozajmim tvoj beli džemper, onaj s šarom i slepi miš rukavima (sve bi onda bilo mnogo jednostavnije) Što me nisi pustila u Hufoš Ana Jergensdoter učestvuje na mnogim svetskim festivalima slam-poezije a često nastupa i s rok-bendom Katyusha. Bibliografija: PAPPA PRALIN Albert Bonniers Förlag, 2002 LIVSVIG elektronsko izdanje Serum, 2002 HOMECOMINGQUEEN Albert Bonniers Förlag, 2004 ÄNGLARNAS SYSTER Albert Bonniers Förlag, 2005 Predmet: 52568741 Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter)-HOMECOMINGQUEEN Ana Jergensdoter (Anna Jörgensdotter) je rođena je 1973. u švedskom gradu Sandvikenu. Studirala je kreativno pisanje, filozofiju i sociologiju. Njena prva knjiga, roman Pappa Pralin (2002), uvodi čitaoca u život mlade Andree pun samodestrukcije, strasti, tableta i Dejvida Bouvija. 2004. objavljuje zbirku poezije Homecomingqueen, čime postaje jedna od najpoznatijih slam-pesnikinja u Švedskoj, čiji se performansi odlikuju emotivnim nabojem i inovativnošću.

Velika knjiga znanja predstavlja odličan izvor jasnih i sažetih odgovora na sva pitanja koja deca postavljaju o svetu koji ih okružuje. PRAISTORIJA – Šta je praistorija? Odakle nam podaci o praistoriji? Kad je nastao život na Zemlji? Šta je evolucija? Šta je izumiranje? Kad su se ribe pojavile u okeanima? Šta su bile morske škorpije? Koji insekat je bio veliki kao ptica? Da li su dinosaurusi vladali morem? Kako znamo da su dinoaurusi izumrli? Šta je ubilo dinosaauruse? Ko je bila Lusi? Šta je ledeno doba? ... DREVNE CIVILIZACIJE – Zašto Egipćane nazivamo „drevni Egipćani“? Ko je vladao Egiptom? Da li je žena mogla da bude faraon? Ko je bio bog Nila? Zašto mumije nisu imale mozak? Zašto su građene piramide? Ko su bili stari Grci? Zašto su se održavale Olimpijske igre? Ko je vladao Rimom? ... SREDNJI VEK – Usred čega je bio srednji vek? Zašto su umetnici razbijali jaja? Zašto su knjige bile vezivane lancima? Šta je Crna smrt? Zašto je fudbal bio zabranjen? ... LJUDI I NJIHOVI ŽIVOTI – Da li ljudi i danas žive u pećinama? Zašto su pećine dobre za sir? Šta jedu nomadski narodi? Koji istraživač pustinje je nosio vodu u svojim čizmama? Koji monasi žive u planinama? Gde se automobili trkaju pustinjom? Ko pravi slike od peska?... UNIVERZUM – Šta je Univerzum? Kad je sve počelo? Da li će Univerzum ikada nestati? Šta je Mlečni put? Da li će se Sunce ikada ugasiti? Koja planeta je najvrelija?... ZEMLJA – Da li je Zemlja okrugla? Koliko je nebo visoko? Koji okean je najveći? Šta je pustinja? Šta su crni dimnjaci? Gde je Blu groto? Šta su stalaktiti i stalagmiti? Gde se nalaze najviše planine na svetu? ... PRIRODNE KATASTROFE – Zašto u šumama izbijaju požari? Šta uragani, tajfuni i cikloni imaju zajedničko? Gde je oko uragana? Zašto su tvisteri toliko opasni? Gde vetar može da skine boju sa auta? Kad sneg juri brzinom od 300 km/h? Zašto vrhovi vulkana eksplodiraju? Šta je munja? Kako nastaju račvaste munje? ... ŽIVOTINJSKO CARSTVO – U čemu je razlika između ajkula i delfina? Koja je najveća životinja na svetu? Da li konji imaju šake? Koji su najmanji konji na svetu? Zašto žirafa ima dugačak vrat? Koji insekat oseća ukus svojim stopalima? Zašto zmije skidaju svoju kožu? Kako zvečarke ubijaju svoj plen? Zašto ptice lete? Koja ptica hoda po vodi? ... BILJKE – Šta je biljka? Jesu li biljke stvarno žive? Zašto lišće menja boju u jesen? Koja biljka hvata mrave? Koji cvet je najsmrdljiviji na svetu? Koje biljke najbrže rastu? Koje biljke dave i stiskaju insekte? ... Kratke i jasne informacije, uz živopisan kolorit ilustracija, povešće vaše dete na put saznanja i odškrinuti vrata u prošlost i budućnost. Na kraju enciklopedije, nalazi se Indeks najvažnijih pojmova koji omogućava lako nalaženje željenog termina, istorijske ličnosti, biljke, životinje itd. u ovoj enciklopediji.

Велика књига знања представља одличан извор јасних и сажетих одговора на сва питања која деца постављају о свету који их окружује. ПРАИСТОРИЈА – Шта је праисторија? Одакле нам подаци о праисторији? Кад је настао живот на Земљи? Шта је еволуција? Шта је изумирање? Кад су се рибе појавиле у океанима? Шта су биле морске шкорпије? Који инсекат је био велики као птица? Да ли су диносауруси владали морем? Како знамо да су диноауруси изумрли? Шта је убило диносааурусе? Ко је била Луси? Шта је ледено доба? ДРЕВНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ – Зашто Египћане називамо „древни Египћани“? Ко је владао Египтом? Да ли је жена могла да буде фараон? Ко је био бог Нила? Зашто мумије нису имале мозак? Зашто су грађене пирамиде? Ко су били стари Грци? Зашто су се одржавале Олимпијске игре? Ко је владао Римом? СРЕДЊИ ВЕК – Усред чега је био средњи век? Зашто су уметници разбијали јаја? Зашто су књиге биле везиване ланцима? Шта је Црна смрт? Зашто је фудбал био забрањен? ЉУДИ И ЊИХОВИ ЖИВОТИ – Да ли људи и данас живе у пећинама? Зашто су пећине добре за сир? Шта једу номадски народи? Који истраживач пустиње је носио воду у својим чизмама? Који монаси живе у планинама? Где се аутомобили тркају пустињом? Ко прави слике од песка? УНИВЕРЗУМ – Шта је Универзум? Кад је све почело? Да ли ће Универзум икада нестати? Шта је Млечни пут? Да ли ће се Сунце икада угасити? Која планета је најврелија? ЗЕМЉА – Да ли је Земља округла? Колико је небо високо? Који океан је највећи? Шта је пустиња? Шта су црни димњаци? Где је Блу грото? Шта су сталактити и сталагмити? Где се налазе највише планине на свету? ПРИРОДНЕ КАТАСТРОФЕ – Зашто у шумама избијају пожари? Шта урагани, тајфуни и циклони имају заједничко? Где је око урагана? Зашто су твистери толико опасни? Где ветар може да скине боју са аута? Кад снег јури брзином од 300 км/х? Зашто врхови вулкана експлодирају? Шта је муња? Како настају рачвасте муње? ... ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО – У чему је разлика између ајкула и делфина? Која је највећа животиња на свету? Да ли коњи имају шаке? Који су најмањи коњи на свету? Зашто жирафа има дугачак врат? Који инсекат осећа укус својим стопалима? Зашто змије скидају своју кожу? Како звечарке убијају свој плен? Зашто птице лете? Која птица хода по води? БИЉКЕ – Шта је биљка? Јесу ли биљке стварно живе? Зашто лишће мења боју у јесен? Која биљка хвата мраве? Који цвет је најсмрдљивији на свету? Које биљке најбрже расту? Које биљке даве и стискају инсекте? Кратке и јасне информације, уз живописан колорит илустрација, повешће ваше дете на пут сазнања и одшкринути врата у прошлост и будућност. На крају енциклопедије, налази се Индекс најважнијих појмова који омогућава лако налажење жељеног термина (историјске личности, биљке, животиње итд,) у овој енциклопедији. Наслов: Велика књига знања – Питам се зашто 2 – Издавач: Zmaj Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 24x28,5 cm ИСБН: 978-86-489-0647-2

VELIKA KNJIGA ZNANJA - PITAM SE ZAŠTO II Velika knjiga znanja predstavlja odličan izvor jasnih i sažetih odgovora na sva pitanja koja deca postavljaju o svetu koji ih okružuje. PRAISTORIJA – Šta je praistorija? Odakle nam podaci o praistoriji? Kad je nastao život na Zemlji? Šta je evolucija? Šta je izumiranje? Kad su se ribe pojavile u okeanima? Šta su bile morske škorpije? Koji insekat je bio veliki kao ptica? Da li su dinosaurusi vladali morem? Kako znamo da su dinoaurusi izumrli? Šta je ubilo dinosaauruse? Ko je bila Lusi? Šta je ledeno doba? DREVNE CIVILIZACIJE – Zašto Egipćane nazivamo „drevni Egipćani“? Ko je vladao Egiptom? Da li je žena mogla da bude faraon? Ko je bio bog Nila? Zašto mumije nisu imale mozak? Zašto su građene piramide? Ko su bili stari Grci? Zašto su se održavale Olimpijske igre? Ko je vladao Rimom? SREDNJI VEK – Usred čega je bio srednji vek? Zašto su umetnici razbijali jaja? Zašto su knjige bile vezivane lancima? Šta je Crna smrt? Zašto je fudbal bio zabranjen? LJUDI I NJIHOVI ŽIVOTI – Da li ljudi i danas žive u pećinama? Zašto su pećine dobre za sir? Šta jedu nomadski narodi? Koji istraživač pustinje je nosio vodu u svojim čizmama? Koji monasi žive u planinama? Gde se automobili trkaju pustinjom? Ko pravi slike od peska? UNIVERZUM – Šta je Univerzum? Kad je sve počelo? Da li će Univerzum ikada nestati? Šta je Mlečni put? Da li će se Sunce ikada ugasiti? Koja planeta je najvrelija? ZEMLJA – Da li je Zemlja okrugla? Koliko je nebo visoko? Koji okean je najveći? Šta je pustinja? Šta su crni dimnjaci? Gde je Blu groto? Šta su stalaktiti i stalagmiti? Gde se nalaze najviše planine na svetu? PRIRODNE KATASTROFE – Zašto u šumama izbijaju požari? Šta uragani, tajfuni i cikloni imaju zajedničko? Gde je oko uragana? Zašto su tvisteri toliko opasni? Gde vetar može da skine boju sa auta? Kad sneg juri brzinom od 300 km/h? Zašto vrhovi vulkana eksplodiraju? Šta je munja? Kako nastaju račvaste munje? ... ŽIVOTINJSKO CARSTVO – U čemu je razlika između ajkula i delfina? Koja je najveća životinja na svetu? Da li konji imaju šake? Koji su najmanji konji na svetu? Zašto žirafa ima dugačak vrat? Koji insekat oseća ukus svojim stopalima? Zašto zmije skidaju svoju kožu? Kako zvečarke ubijaju svoj plen? Zašto ptice lete? Koja ptica hoda po vodi? BILJKE – Šta je biljka? Jesu li biljke stvarno žive? Zašto lišće menja boju u jesen? Koja biljka hvata mrave? Koji cvet je najsmrdljiviji na svetu? Koje biljke najbrže rastu? Koje biljke dave i stiskaju insekte? Kratke i jasne informacije, uz živopisan kolorit ilustracija, povešće vaše dete na put saznanja i odškrinuti vrata u prošlost i budućnost. Na kraju enciklopedije, nalazi se Indeks najvažnijih pojmova koji omogućava lako nalaženje željenog termina (istorijske ličnosti, biljke, životinje itd,) u ovoj enciklopediji. Izdavač: Zmaj 2008 god, 315 str Povez: tvrdi, zaštitni omot Pismo: ćirilica Format: 24x28,5 cm Knjiga je u vrlo dobrom stanju. K.S.N.ORM.ANTIK P. 1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

Miodrag Bulatović Heroj na magarcu Meki povez Izdavač Bigz Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena `kopiletu, kurvaru i komunisti` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je `spasenje`, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih `istina`. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na `pogrešnoj`, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i `spasava` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u `merdoznom` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, `merdoznu` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i `binjadžija`, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju `novi svetski poredak`, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov `superiorni` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu `govnarnica istorije`, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu `govnarnicu istorije`, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja `svete i slavne prošlosti`: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog `mosta` i `zajedničke teritorije` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i `zborit i tvorit`, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu `merdoznog` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno `uneređena`, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao `normom` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, `merdoznih` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Otokar Keršovani, 1967. Prvo izdanje najambicioznijeg Bulatovićevog romana. Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena ``kopiletu, kurvaru i komunisti`` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je ``spasenje``, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih ``istina``. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na ``pogrešnoj``, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i ``spasava`` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u ``merdoznom`` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, ``merdoznu`` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i ``binjadžija``, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju ``novi svetski poredak``, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov ``superiorni`` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu ``govnarnica istorije``, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu ``govnarnicu istorije``, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja ``svete i slavne prošlosti``: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog ``mosta`` i ``zajedničke teritorije`` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i ``zborit i tvorit``, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu ``merdoznog`` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno ``uneređena``, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao ``normom`` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, ``merdoznih`` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca