Autor - osoba Keserović, Zoran, 1959- = Keserović, Zoran, 1959- Naslov Proizvodnja voća i grožđa na malim površinama / Zoran Keserović ...[i dr.] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Poljoprivredni fakultet, 2008 (Novi Sad : Tampograf) Fizički opis 288 str. : ilustr. ; 25 cm Napomene Tiraž 4.000 Bibliografija. Predmetne odrednice Voćarstvo Vinogradarstvo MG120 (N) Voćarstvo je grana poljoprivrede koja proučava razne osobine voćaka, činioce spoljne sredine koji utiču na njihovo uspevanje, načine razmnožavanja, kao i primenu agrotehničkih i pomotehničkih mera radi postizanja što većih prinosa. Zadatak voćarske nauke je da pruži teorijsku osnovu i praktično pomogne u uspešnom gajenju voćaka. Rezultati koji se danas ostvaruju u voćarskoj proizvodnji su značajni, ali su ipak znatno ispod naših mogućnosti. Sve zemlje koje imaju povoljne uslove za razvoj voćarstva, ovoj grani posvećuju veliku pažnju. Poznato je da je naša zemlja pretežno brdsko-planinska i da takvi predeli najracionalnije mogu da se iskoriste baš za voćarsku proizvodnju. Da bi u našoj zemlji, koja je u punom smislu reči voćarska zemlja, mogli još više zainteresovati stanovništvo za gajenje voća, neophodno je preduzeti neke organizacione mere i raditi na osposobljavanju kadrova za ovu poljoprivrednu delatnost. U poslednje vreme, sve veće interesovanje za voćarsku proizvodnju pokazuju poljoprivredna domaćinstva, udruženja i zadruge poljoprivrednih proizvođača, poljoprivredne škole. Mladi ljudi koji danas žele da se bave voćarstvom, često usled neznanja naprave velike greške, a ne znaju ni kome da se obrate za pomoć. Sigurno da je potreban organizovan prilaz unapređenju voćarske proizvodnje, a u tome će posebno mesto imati poljoprivredni fakulteti, poljoprivredne škole, poljoprivredne stanice, instituti, poljoprivredni kombinati, učeničke zadruge i sl. Da bi se razvila ljubav prema voćarstvu, a razmišljanja i želje proizvođača usmerile prema ovoj grani poljoprivrede, mora se govoriti o značaju bavljenja voćarstvom i to kako sa zdravstvenog aspekta, tako i sa kulturnog i materijalnog. Voćarska proizvodnja je toliko napredovala da od ljudi koji žele da se bave ovom granom traži veliko znanje. Savremeni intenzivni zasadi zahtevaju ne samo velika investiciona ulaganja, već i poznavanje celokupnog tehnološkog procesa proizvodnje. U proizvodnju se uvode visokokvalitetne i produktivne sorte koje zahtevaju odgovarajuću zaštitu i primenu agrotehničkih i pomotehničkih mera. Moraju se znati zahtevi pojedinih sorti sa agroekološkim uslovima, vegetativno i generativno razmnožavanje, formiranje oblika krune, navodnjavanje, mineralna ishrana, kalemljenje, podmlađivanje, prekalemljivanje, izbor oprašivača, zaštita voćaka od prouzrokovača bolesti i štetočina itd. Zato je danas za uspešno bavljenje voćarstvom neophodno kako šire teorijsko znanje, tako i praktično iskustvo. Treba nastojati da se otklone greške pri podizanju zasada ili pri primeni agro i pomotehničkih mera kako kod proizvođača voća ne bi došlo do razočarenja. Zato je zadatak pedagoških radnika, voćarskih stručnjaka, da ukazuju na značaj poznavanja svih faktora voćarske proizvodnje, kako bi se rizici u gajenju voća sveli na najmanju meru, a proizvođači bili motivisani za ovu proizvodnju na šta se posebno ukazuje u ovoj knjizi. Zadatak ove knjige je da na osnovu savremenih naučnih i praktičnih dostignuća skrene pažnju na sve važnije aspekte podizanja i održavanja savremenih intenzivnih zasada voćaka i prvenstveno je namenjena poljoprivrednim školama, učeničkim zadrugama, poljoprivrednim proizvođačima i drugim kadrovima koji rade na unapređenju voćarske proizvodnje. S obzirom na sadržinu i način izlaganja materije, ona će korisno da posluži i svima onima koji čine početne korake u voćarskoj proizvodnji, a i onima koji se u raznim školama tek osposobljavaju za rad u ovoj grani poljoprivrede. Ovom prilikom moramo napomenuti da je u pisanju prethodnih izdanja ove knjige značajan doprinos dao i prof. dr Mileta Živanović. Kao jedan od vodećih stručnjaka iz oblasti zaštite bilja, učestvovao je u pisanju programa zaštite pojedinih voćnih vrsta. U ime svih autora novog izdanja knjige izražavamo duboku žalost što prof. Živanović više nije sa nama. Prof. dr Zoran Keserović Sadržaj ZNAČAJ VOĆARSTVA (Z. Keserović) INTEGRALNA I BIOLOŠKA PROIZVODNJA VOĆA (Z. Keserović i B. Vračević). ORGANI VOĆAKA (Z. Keserović) EKOLOGIJA VOĆAKA IZBOR VOĆNIH VRSTA IZBOR VOĆNIH VRSTA I SORTI ZA GAJENJE NA OKUĆNICAMA, EKONOMIJAMA I ŠKOLSKIM DVORIŠTIMA (B. Vračević) PROIZVODNJA JAGODASTOG VOĆA (N. Magazin) GAJENJE JAGODE GAJENJE MALINE GAJENJE KUPINE GAJENJE RIBIZLE, OGROZDA I JOSTE GAJENJE BOROVNICE GAJENJE AKTINIDIJE GAJENJE DRENA (S. Bijelić) RAZMNOŽAVANJE VOĆAKA (Z. Keserović) Vegetativno razmnožavanje Kalemljenje na spavajući pupoljak Kalemljenje na zrelo Prekalemljivanje voćaka PODLOGE ZA POJEDINE VOĆNE VRSTE Podloge za jabuku. Podloge za krušku. Podloge za dunju i mušmulu. Podloge za šljivu. Podloge za breskvu. Podloge za kajsiju. Podloge za višnju i trešnju. Podloge za orah Podloga za lesku. Podloge za badem Podloge za kesten PODIZANJE VOĆNJAKA ZASNIVANJE VOĆNJAKA Priprema zemljišta rigolovanjem Priprema zemljišta riljanjem Organizacija zemljišne površine Rastojanje između voćaka Razmeštaj sorti u voćnjaku. Insekti u oprašivanju voćaka Podizanje mešovitih voćnjaka Sadnja voćaka Postavljanje potpore NEGA VOĆAKA ODRŽAVANJE ZEMLJIŠTA U VOĆNJAKU. Gajenje podkultura ĐUBRENJE VOĆNJAKA Vreme đubrenja i količina đubriva NAVODNJAVANJE VOĆAKA POMOTEHNIČKE MERE ZA OTKLANJANJE NERODNOSTI I ALTERNATIVNOG RAĐANJA VOĆAKA Prstenovanje debla ili ramenih grana Paranje kore debla Savijanje grana Proređivanje cvetova i plodova (Z. Keserović i B. Vračević) IZBOR OBLIKA KRUNE (Z. Keserović) KVALITET SADNICA ZA POJEDINE OBLIKE KRUNE POVIJANJE I VEZIVANJE ZA POTPORU VRETENAST ŽBUN VITKO VRETENO Severnoholandsko vitko vreteno Supervreteno SISTEM „V“ UZGOJNOG VRETENA POBOLJŠANA PIRAMIDALNA KRUNA PRAVILNA PALMETA SA KOSIM GRANAMA VAZA USKOPIRAMIDALNI OBLIK KRUNE Formiranje oblika krune kod leske PIRAMIDALNA KRUNA DEKORATIVNI UZGOJNI OBLICI (B. Vračević) Sorte stubastog tipa rasta – COLUMNAR tipovi Palmeta sa vodoravnim granama Palmeta u obliku svećnjaka Palmeta ipsilon (Y) REZIDBA VOĆAKA (Z. Keserović) REZIDBA JABUKE Rezidba sper tipova jabuke REZIDBA KRUŠKE REZIDBA ŠLJIVE REZIDBA VIŠNJE REZIDBA BRESKVE REZIDBA KAJSIJE REZIDBA LESKE U RODU. ZELENA REZIDBA PODMLAĐIVANJE VOĆAKA BERBA I ČUVANJE VOĆA (D. Gvozdenović) MEHANIZACIJA U VOĆARSTVU (Z. Keserović) ZAŠTITA VOĆAKA OD BILJNIH BOLESTI I ŠTETOČINA (V. Grgurević) ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE JABUKE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE KRUŠKE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE DUNJE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE ŠLJIVE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE BRESKVE ORIJENTACIONIPROGRAMZAŠTITE KAJSIJE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE TREŠNJE I VIŠNJE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE ORAHA ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE LESKE ORIJENTACIONI PROGRAM ZAŠTITE BADEMA ZAŠTITA JAGODE OD BOLESTI I ŠTETOČINA ZAŠTITA MALINE OD BOLESTI I ŠTETOČINA ZAŠTITA KUPINE OD BOLESTI I ŠTETOČINA ZAŠTITA RIBIZLE OD BOLESTI I ŠTETOČINA ZAŠTITE OGROZDA OD BOLESTI I ŠTETOČINA ZAŠTITA BOROVNICE OD BOLESTI I ŠTETOČINA ZAŠTITA AKTINIDIJE OD BOLESTI I ŠTETOČINA SUZBIJANJE KOROVA ZAŠTITA VOĆAKA OD MIŠEVA ZAŠTITA VOĆAKA OD ZEČEVA KREČENJE DEBLA, LEČENJE SMOLOTOČINE I VEĆIH RANA I RUPA NA VOĆKAMA ZAŠTITA VOĆAKA U SISTEMU ORGANSKE PROIZVODNJE (B. Vračević) VINOGRADARSTVO NA MALIM POVRŠINAMA (N. Korać) ORGANI VINOVE LOZE EKOLOGIJA VINOVE LOZE RAZMNOŽAVANJE VINOVE LOZE IZBOR SORTI VINOVE LOZE Gajene bele vinske sorte Gajene crne vinske sorte Gajene stone sorte Interspecies vinske i stone sorte Introdukovane interspecies stone sorte PODIZANJE VINOGRADA KONTROLA BOLESTI I ŠTETOČINA Orijentacioni program zaštite vinove loze (V. Grgurević) Značaj voćarstva Voćarstvo predstavlja jednu od najrentabilnijih grana poljoprivrede. Korist od voćarstva je višestruka. Sama vrednost voćaka izrečena je u mudroj narodnoj izreci: „Voćke u proleće razveseljavaju čoveka, u leto ga hlade, u jesen hrane, a u zimu greju.“ Plodovi voća imaju veoma korisnu ulogu u poboljšanju ishrane, očuvanju zdravlja i u lečenju mnogobrojnih bolesti. Voće pogotovo treba da koriste deda i odrasli koji rade naporne, bilo fizičke ili psihičke poslove. Voće ima hranljivu, dijetoprofilaktičku, zaštitnu i dijetoterapeutsku vrednost (naročito u slučaju kardiovaskularnih i bubrežnih oboljenja). Ovu ulogu voće ima zato što je bogato mineralnim materijama, kiselinama, aromatičnim materijama i vitaminima. Posebno se naglašava da mineralne materije i vitamini imaju zaštitnu ulogu u organizmu tako da se korišćenjem plodova može preventivno uticati na pojavu mnogih oboljenja. Ako bi se više pažnje posvetilo pravilnoj ishrani, uz što veće korišćenje voća sa što manje ostataka pesticida, onda bi bilo i manje oboljenja. U poslednje vreme, sve je više dokaza da pektini iz voćnih plodova služe kao značajno preventivno sredstvo protiv sve učestalije arterioskleroze. Neke vrste voća, kao što su trešnja, limun, orah, sadrže i izvesnu količinu joda, a ovaj elemenat je neophodan za normalno funkcionisanje štitne žlezde. Vrste iz biljne familije Rutaceae (limuni, narandže itd.) u svojim vegetativnim organima sadrže medikamentozne materije (isparljiva ulja, balzame, smolaste izlučevine) koje imaju antiseptičko dejstvo. Pored korišćenja voća u svežem stanju, u ishrani se koriste i razne prerađevine od voća: suvo voće, kompoti, sokovi, džemovi, marmelade, sirupi, voćno vino itd. Voćna stabla se koriste i u dekorativne svrhe, ne samo za ulepšavanje okoline već i za njeno poboljšanje jer povećavaju količinu kiseonika u vazduhu. Cvetovi pojedinih voćnih vrsta su odlična paša za pčele. Prednost voćaka je što cvetaju u vreme kada druge biljke ne cvetaju. O značaju pčela kao oprašivača i proizvođača meda i veoma dragocenih proizvoda od njega, ne treba posebno govoriti. Drvo pojedinih voćnih vrsta je naročito cenjeno u stolarstvu (orah, trešnja, pitomi kesten). Pored toga, voće je značajno i za razvoj industrije ambalaže, transporta, rashladne tehnike, poljoprivredne mehanizacije i dr. Pored korišćenja plodova i sami voćnjaci sa zelenim površinama, može se reći, čine osnovnu pretpostavku zdravlja. U današnjoj urbanoj zajednici, sa ubrzanim načinom života, čovek je izložen dejstvu čitavog niza činilaca koji štetno utiču, kako na njegovu radnu sposobnost, tako i na zdravstveno stanje, čime se može objasniti pojava niza bolesti i patoloških stanja. A da bi čovek mogao da radi, da stvara i održava harmonične odnose sa drugim ljudima, da učestvuje u promeni svoje socijalne, društvene i fizičke sredine, on mora da bude duševno zdrava osoba, tj. mora da ima svoj duševni mir. Postoje mnogobrojne psihoterapijske metode za lečenje neuroza. Bavljenje voćarstvom ili šetnja u voćnjaku imaju direktnog uticaja na mentalno zdravlje ljudi. Voćnjaci sa svojim cvetovima, zelenilom i plodovima, dvojako deluju na zamoreni ljudski organizam – fizički ga okrepljuju, a psihički umiruju duševni zamor i depresivno stanje. Rad u voćnjaku je jedan od činilaca lečenja koji ima ne samo terapijski već i preventivni značaj. Aktivnim radom u voćnjaku ili pasivnim posmatranjem drugih, čovek se podsvesno približava drugim ljudima, koristi i upotpunjuj e svoju ličnost kao socijalno i svesno društveno biće. Prirodni ambijenti zelenila podstiču kod ljudi stvaralačku volju, radni i životni entuzijazam, oplemenjuju ljudske instinkte i usmeravaju ih na zdrave, humane i stvaralačke emocije i aktivnosti. Bavljenje voćarstvom, pasivan ili aktivan boravak u zelenilu osposobljava čoveka i rasterećuje ga, vraća ga u normalno stanje i obnavlja snagu za dalje napore i rad. Zelena boja voćaka omogućava staloženost i smirenost, pozitivno deluje na čula, tonizira centralni nervni sistem i preko njega utiče na stvaranje pozitivnog raspoloženja i podstiče volju zaradom. Voćarstvo podiže blagostanje kraja. Tamo gde je razvijeno voćarstvo, viši je standard života, podignuti su domovi kulture, škole su bolje opremljene, ljudi lepše žive. Nauka je značajno doprinela podizanju savremenih plantažnih voćnjaka i razvoju savremenog voćarstva. Osim toga, i naš razuđeni sistem školovanja poljoprivrednih stručnjaka (4 fakulteta, 2 više škole i 54 srednje poljoprivredne škole) ima u svojim nastavnim planovima i programima voćarstvo koje je veoma zastupljeno. Analizom ostvarene voćarske proizvodnje, potrebno je uočiti propuste i neiskorišćene mogućnosti kako bi ubuduće voće proizvodili više, kvalitetnije i ekonomičnije. U tom smislu, veoma važnu ulogu u unapređenju voćarstva treba da odigraju poljoprivredni fakulteti, poljoprivredne škole, instituti, učeničke zadruge, poljoprivredna preduzeća koja se bave voćarskom proizvodnjom, napredni individualni proizvođači i dr. Prirodni uslovi naše zemlje, klima i zemljište, izuzetno su povoljni za uspevanje raznih vrsta voća. Naša zemlja ima mnoge predele gde se sa najvećim uspehom proizvodi većina kontinentalnih, pa čak i neke tropske i suptropske voćne vrste. Nijedna poljoprivredna grana ne može da donese toliku zaradu kao voćarstvo, pogotovo u brdsko-planinskim područjima. To je jedna od najproduktivnijih poljoprivrednih grana koja višestruko nadmašuje rentabilnost drugih poljoprivrednih grana. Proizvodnjom voća ostvaruje se 10-20 puta veća vrednost proizvodnje po hektaru nego pri proizvodnji pšenice i kukuruza. Bavljenje voćarstvom zahteva dosta živog rada, tako da se proizvodnjom voća, u krajevima gde ima dosta radne snage, može doprineti njihovom racionalnijem iskorišćavanju, a ujedno i zadržavanju poljoprivrednog stanovništva u tim krajevima. Voćarska proizvodnja zapošljava po jedinici površine oko 20 puta više radne snage nego pri proizvodnji pšenice. Veliko je angažovanje radne snage i u nizu pratećih delatnosti koje su vezane za poljoprivrednu proizvodnju. U strukturi izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2007. godini, na prvom mestu se nalazi voće i povrće sa 28%, zatim žitarice 22%, šećer 10%, alkohol 9%, meso 6%, duvan 2%, i 23% ostalih proizvoda. Tokom 2004. godine je izvezeno voća i prerađevina od voća u vrednosti od 173.658.0 dolara. Povećanje izvoza voća i povrća je nastavljeno, tako da je u 2005. godini izvoz voća, povrća i prerađevina od voća i povrća iznosio 261 milion dolara, u 2006. 326 miliona dolara i u 2007. godini 466,5 miliona dolara, što je za 140,5 miliona dolara više u odnosu na 2006. ili za 205,5 miliona dolara više u odnosu na 2005. Nekada su se voćke gajile na okućnicama, baštama i pored puteva i to su bile pretežno sorte sa izraženom otpornošću na prouzrokovače bolesti, štetočine i na nepovoljne agroekološke uslove. Danas je voćarstvo unosna grana poljoprivrede. Plodovi voća se ne koriste samo za sopstvene potrebe domaćinstva, već su namenjeni tržišnoj prodaji. U ukupnoj vrednosti izvoza poljoprivrednih proizvoda, voće i voćne prerađevine učestvuju sa oko 15- 20%. Malo je poljoprivrednih grana gde nauka i praksa ostvaruju ovako tesnu povezanost. Voćari moraju da imaju svestrana znanja iz fiziologije, botanike, ekologije, agrohemije, kako bi imali teoretsku osnovu za uspešnu praktičnu delatnost. To je preduslov koji se mora ispuniti kako bismo ovu poljoprivrednu granu unapredili, podigli je na viši stupanj razvitka, a u interesu celokupne društvene zajednice. Samo ako su svi faktori koji utiču na voćarsku proizvodnju usklađeni sa agro i pomotehničkim merama, može se očekivati značajan prinos voća. Greške pri podizanju zasada ostavljaju teške posledice. Uzmimo samo jedan primer iz nedavne prošlosti kada su podignuti monosortni zasadi kereške višnje koja nije donosila rod ili je rađala vrlo slabo. Kereška višnja je stranooplodna sorta i za redovno rađanje potrebni su joj oprašivači. Ovo je izazvalo toliko razočaranje kod poljoprivrenih proizvođača u Sremu, a i šire, da je trebalo dugo vremena da bi se ponovo krenulo sa podizanjem novih zasada višnje. Drugi primer su monosortni zasadi jabuke i kruške, koji su podizani bez obzira na to što su to stranooplodne voćne vrste. Čvrsta povezanost teorije i prakse važna je kako bi greške u gajenju voćaka bile svedene na najmanju moguću meru. I najmanje greške teško se otklanjaju, obično uz velika materijalna ulaganja (pogrešan izbor sorti, podloga, loš izbor mesta, loše zemljište, nepravilna rezidba, neblagovremena zaštita, pogrešno đubrenje itd.). Da bismo to postigli, moramo posvetiti posebnu pažnju obrazovanju stručnih kadrova koji će biti pokretači i nosioci napretka u voćarstvu. Individualnim poljoprivrednim domaćinstvima do sada nije poklanjana dovoljna pažnja, mada su najveće potencijalne mogućnosti za povećanje proizvodnje voća u Srbiji baš u ovom sektoru. U njihovom vlasništvu se nalazi oko 83,1% obradivog zemljišta, a od toga preko 90% površine je pod voćnjacima. Ako je želja da se napreduje u voćarskoj proizvodnji, nije dovoljno imati samo ogroman zemljišni fond i mehanizaciju, već je važno znati kako to zemljište najracionalnije iskoristiti. Da bi se to postiglo, neophodno je znanje. Bavljenje savremenim voćarstvom traži obrazovane i stručne mlade proizvođače. Zakonski bi trebalo regulisati da se poljoprivredom, a posebno voćarstvom, može baviti samo onaj ko je završio bar treći stepen poljoprivredne škole, uz odgovarajuću praktičnu obuku. Svakako da u prenošenju znanja i osposobljavanju mladih ljudi na selu za bavljenje voćarstvom veliku ulogu mogu da odigraju i učeničke zadruge. Usled tendencije odlaženja stanovništva sa sela, nekada lepo uređeni voćnjaci i vinogradi su iskrčeni, a preostali stari voćnjaci zapušteni su i oronuli. Na selu su ostali pretežno stari ljudi, a mladi, ako ih ima, ne pokazuju zainteresovanost za voćarstvo. Nekadašnji romantični seoski pejzaži, lepo uređene okućnice, voćnjaci na okućnicama, vinogradi razbacani po brdašcima, zamenile su neretko “tužaljke” sa posečenim stablima voća, uništenim vinogradima, nespretno projektovanim građevinama i obiljem poljoprivrednog i industrijskog otpada. Donedavno nije bilo seoske kuće u Srbiji koja nije imala svoj voćnjak i vinograd. Seljani su se nadmetali ko će imati bolji i uređeniji voćnjak, ko će proizvesti više voća. grožđa, rakije i vina. Unapređenju voćarstva mnogo su doprinosili marljivi učitelji radeći u školi i školskom vrtu, prenoseći znanje i razvijajući ljubav prema unapređenju ove, tako lepe, grane poljoprivrede. Mladi ljudi koji danas žele da se bave voćarstvom, često usled neznanja prave velike greške, ne znajući ni kome da se obrate za pomoć. Potreban je organizovan prilaz celokupne društvene zajednice rešavanju ovih problema, a u tom kontekstu posebno mesto će imati pedagoško- vaspitne ustanove, pogotovo poljoprivredni fakulteti, poljoprivredne škole, poljoprivredne stanice, instituti, zavodi, poljoprivredni kombinati, zadruge, a značajan doprinos mogle bi dati i učeničke zadruge. MG120 (N)

Autor: Cook, James Izdavač: Split : Slobodna Dalmacija, 2005 Materijalni opis: 410 str. : ilustr. ; 21 cm Edicija: Biblioteka Knjiga mora ; knj. 7 Veliki admirali oceana Predmetna odrednica: Cook, James, 1728-1779 – putovanja, geografska otkrića Ekspedicije. Putovanja. Otkrića (opisivanje) Knjiga donosi dnevnike s tri putovanja po Tihom oceanu koje je engleski pomorac James Cook poduzeo u drugoj polovici 18. stoljeća, otkrivajući i istražujući njegove obale i izrađujući karte novootkrivenih područja, po zadatku ali i izvan zadataka postavljenih od Admiraliteta Britanske imperije. Prvo putovanje (1768–1771) odvelo ga je na Pacifik (Tahiti) i, poslije, u Južni Pacifik, gdje je tražio tajanstveni kontinent Terra Australis. Prilikom drugog putovanja (1772–1775) otputio se u ledena područja na krajnjem jugu i posjetio neke pacifičke otoke, a tada su riješene dileme oko Terre Australis. Treće putovanje (1776–1779) donijelo je otkriće Havajskih otoka. Ovdje je James Cook čiji je cilj bio „Doći donde, dokle je moguće čovjeku doći. Doprijeti dalje negoli je dopro ijedan čovjek prije mene`, izgubio život. Jezik: hrvatski Džejms Kuk (engl. James Cook; Marton, 7. novembar 1728 – 14. februar 1779) je bio engleski istraživač, moreplovac i kartograf. Obavio je tri putovanja na Pacifik, tačno obeleživši mnoga područja i prvi put zabeleživši nekoliko ostrva i obala na morskim mapama. Njegovi najveći doprinosi su otkriće istočne obale Australije i njeno osvajanje u korist Velike Britanije, otkriće Havaja i prvo oplovljavanje i kartografisanje Njufaundlenda i Novog Zelanda. Detinjstvo i mladost Džejms Kuk je rođen u skromnoj porodici u Martonu u Severnom Jorkširu, blizu današnjeg grada Midlsbroa. Kuk je bio jedno od petoro dece majke Grejs i Džejmsa starijeg, škotskog imigranta, radnika na farmi. Kao dete Džejms se s porodicom preselio na farmu Ejri Holm u Grejt Ejton, gde se školovao u lokalnoj školi (koja je danas muzej), a njegovo obrazovanje finansirao je očev poslodavac. U 13 godina počeo je da radi s ocem, koji je upravljao farmom. Godine 1745, kad je imao 16 godina, Kuk je napustio kuću da bi radio kao kalfa u jednom dućanu u ribarskom selu Stejt. Prema legendi Kuk je osetio žudnju za morem gledajući ga kroz izlog dućana. Posle godinu i po dana u Stejtu, vlasnik radnje (G. Anderson) smatrao je da Džejms nije za trgovca. Odveo ga je u obližnji lučki grad Vitbi i upoznao ga s Džonom i Henrijem Vokerom. Oni su bili poznati lokalni brodovlasnici i Kvekeri, a bavili su se prevozom uglja. Kuk se zaposlio kao pripravnik pomorski trgovac u maloj floti koja je razvozila ugalj engleskom obalom. Prvi posao bio mu je na brodu Freelove, i nekoliko godina je proveo na ovom i drugim brodićima ploveći između reke Tajn i Londona. Zbog ovog posla Kuk se posvetio studiranju algebre, trigonometrije, pomorstva i astronomije, veštinama koje su mu bile potrebne kada jednog dana bude komandovao brodom. Kad se okončao njegov trogodišnji pripravnički staž, Kuk je počeo da radi na trgovačkim brodovima na Baltičkom moru. Uskoro je napredovao kroz mornaričke rangove, da bi 1752. bio postavljen za prvog oficira (zaduženog za navigaciju) na ugljarici Friendship. Godine 1755. ponuđeno mu je da preuzme komandu nad brodom, ali on se dobrovoljno prijavio u Britansku kraljevsku mornaricu. Godine 1755, Kraljevina Velika Britanije je se naoružavala za Sedmogodišnji rat. Kuk je shvatio da će brže napredovati u karijeri u vojnoj službi. Međutim, to je zahtevalo lagano napredovanje kroz mornaričku hijerarhiju, pa je 17. juna počeo kao mornar prve klase na jedrenjaku Eagle pod komandom kapetana Hjua Palisera. Uskoro je unapređen u prvog oficira. Porodični život Kuk se oženio Elizabetom Bats, kćerkom jednog od njegovih mentora, 21. decembra, 1762. Bračni par je imao šestoro dece: Džejmsa (1763–1794), Natanijela (1764–1781), Elizabet (1767–1771), Džozefa (1768–1768), Džordža (1772–1772) i Hjua (1776–1793). Kada nije bio na moru, Džejms Kuk je živeo u Ist Endu u Londonu. Odlazio je u crkvu svetog Pavla u Šadvelu, gde je njegov sin kršten. Početak karijere u Kraljevskoj mornarici Za vreme Sedmogodišnjeg rata, Kuk je učestvovao u opsadi grada Kvebeka pre bitke na Abrahamovoj zaravni 1759. Pokazao je talenat za kartografiju i bio je zadužen za snimanje ušća Sen Lorena za vreme opsade, omogućivši generalu Džejmsu Vulfu da izvede svoj skriveni napad na Abrahamovoj zaravni. Kukova geodetska veština se pokazala korisnom u 1760-im, kada je snimio razuđene obale Njufaundlenda. Kuk je snimio severni odsek 1763. i 1764, južnu obalu između poluostrva Burin i Rta Rej 1765. i 1766, a zapadnu obalu 1767. Za pet godina provedenih na Njufaundlendu Kuk je sačinio detaljne i tačne mape ostrvskih obala; i pomoglo mu da razvije veštinu praktične geodezije, često u nepovoljnim uslovima, što je izazvalo pažnju Admiraliteta i Kraljevskog društva u ključnom momentu kako njegove lične karijere tako i britanskih prekomorskih istraživanja. Kukovi značajni doprinosi mogu se pripisati kombinaciji njegove izvanredne veštine u moreplovstvu, nadmoćne geodetske i kartografske veštine, hrabrosti u istraživanju opasnih mesta da bi proverio činjenice (npr. uplovljavanje u Antarktički polarni krug i istraživanje Velikog koralnog grebena), sposobnosti da vodi ljude u nepovoljnim uslovima i smelosti kako u obimu istraživanja tako i u želji da prekorači uputstva koja mu je davao Admiralitet. Prvo putovanje (1768–1771) Godine 1766, Kraljevsko društvo je angažovalo Kuka da otputuje na Pacifik da bi posmatrao prolazak Venere pored Sunca. Kuk je dobio čin poručnika i preuzeo komandu nad brodom Endeavour (Nastojanje). Isplovio je iz Engleske 1768, obišao rt Horn i nastavio na zapad preko Pacifika da bi stigao na Tahiti 13. aprila 1769, gde su posmatranja trebalo da se obave. Prolazak Venere je trebalo da se desi 3. juna, a u međuvremenu je Kuk izgradio malu tvrđavu i opservatoriju. Astronom kome je poveren ovaj zadatak bio je Čarls Grin, pomoćnik nedavno postavljenog kraljevskog astronoma Nevila Maskelajna. Prvenstvena svrha posmatranja bila je da se obave merenja koja bi se koristila za što tačnije izračunavanje udaljenosti Venere od Sunca. Ako bi se ovo postiglo, onda bi se udaljenost drugih poznatih planeta mogla izračunati na osnovu njihovih relativnih orbita. Na dan posmatranja prelaska, Kuk je zapisao: „Subota 3. Ovaj dan se pokazao tako povoljan za našu svrhu kako se samo poželeti može, ni oblačka na nebu a vazduh je bio potpuno čist, tako da smo imali sve mogućnosti kakve smo poželeli u posmatranju prelaska planete Venere preko Sunčevog diska: vrlo smo jasno videli atmosferu ili tamnu senku oko planete koja je prilično ometala merenje tačnog vremena kontakta. Dr Solander je posmatrao kao i Mr Grin i ja, i naša merenja su se razlikovala mnogo više nego što se moglo očekivati...” Na opšte razočarenje, odvojena merenja Grina, Kuka i Solandera razlikovala su se više od predviđene margine greške. Njihovi aparati su bili adekvatni standardima tog vremena, ali podaci nisu mogli eliminisati greške. Kada su njihovi rezultati kasnije upoređeni s rezultatima iz drugih opservatorija, koje su isti događaj merile na drugim mestima, čist rezultat nije bio tako ubedljiv niti tačan kako su se nadali. Kada su posmatranja završena, Kuk je isplovio da izvrši drugi zadatak putovanja: da istraži južni Pacifik i pokuša da pronađe znake pretpostavljenog južnog kontinenta Terra Australis. Kraljevsko društvo, a posebno Aleksander Dalrimpl, verovalo je da kontinent postoji, mada je Kuk imao lične sumnje u ovoj stvari. Uz pomoć tahićanskog navigatora Tupaje, koji je imao bogato znanje o pacifičkoj geografiji, Kuk je uspeo da stigne do Novog Zelanda, i tako je bio tek drugi Evropljanin u istoriji koji je to uradio (posle Abela Tasmana više od stoleća ranije, 1642). Kuk je kartografisao čitavu obalu Novog Zelanda, napravivši samo neke manje greške. Otkrio je i moreuz koji je odvajao Severno od Južnog ostrva i nazvao ga Kukov moreuz, koji Tasman nije video. Zatim je zaplovio na zapad u nameri da dođe do Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija, koju je ranije ugledao Tasman) da bi ustanovio da li je ovo kopno deo legendarnog južnog kontinenta. Bili su, međutim, prinuđeni da uzmu mnogo severniji kurs zbog jakih vetrova, sve dok jednog jutra nisu ugledali kopno koje je Kuk nazvao Point Hiks. Kuk je izračunao da Van Dimenova zemlja mora da leži južnije, ali otkrivši obalu koja je išla jugozapadno, zapisao je svoju sumnju da je ovo kopno povezano s njom. Ova tačka je u stvari bila jugoistočna obala australijskog kontinenta, pa je njegova ekspedicija bila prva poznata evropska ekspedicija koja je stigla na istočnu obalu Australije. U svom dnevniku, Kuk je ovako zabeležio taj događaj: „Najjužnija tačka zemlje koju smo ugledali, koja se od nas protezala W1/4S procenio sam da leži na širini 38°..0` S° i dužini 211°..07` W t od griničkog meridijana. Nazvao sam je Point Hiks, jer je poručnik Hiks bio prvi koji je otkrio ovu zemlju .” U brodskom dnevniku upisano je da se to desilo u četvrtak 19. aprila, 1770. Kuk, međutim, nije izvršio potrebna podešavanja kada je pre toga prešao 180. meridijan geografske dužine, pa je stvarni dan po kalendaru bio petak, 20. april. Smatra se da je zemlja koju su oni ugledali mesto koje leži na otprilike pola puta između današnjih gradova Orbosta i Malakute na jugoistočnoj obali države Viktorija. Kasnija snimanja terena, urađena 1843, ignorisala su ili zanemarila raniji Kukov naziv ovog mesta, koja je dobilo ime Rt Everard. Na 200-godišnjicu otkrića, obali je zvanično vraćeno ime Point Hiks. Endevor je nastavio da plovi prema severu duž obale, s kopnom na vidiku, pa je Kuk kartografisao i davao imena mestima kraj kojih je prolazio. Nešto više od nedelju dana kasnije, prošli su pored dugačkog ali niskog zatona, i kada su stigli do njega ukotvili su se na niskom rtu sa peščanim dinama. Ovde je, 29. aprila, Kuk s posadom prvi put kročio nogom na kontinent, na mesto koje se danas zove Kurnel. Kuk je prvo nazvao zaliv Stingaree Bay (zaliv raža) jer ih je tu bilo mnogo; naziv je kasnije promenjen u Botanist Bay i konačno u Botany Bay po jedinstvenim vrstama koje su otkrili botaničari Džozef Benks, Danijel Solander i Herman Špering. Neki su, naročito Džozef Benks, tvrdili da je ovo prvo mesto iskrcavanja pogodno za osnivanje prvog naselja i britanske kolonijalne predstraže. Međutim, skoro osamnaest godina kasnije, kada je kapetan Artur Filip s Prvom flotom došao početkom 1788. da uspostavi predstražu i osnuje kažnjeničku koloniju otkrio je da zaliv i okolina ne odgovaraju slici koja im je opisana. Umesto toga, Filip je naredio da se presele u pristanište nekoliko kilometara na sever, koje je Kuk nazvao Port Džekson, ali ga nije dalje istraživao. U ovoj luci na mestu koje je Filip nazvao Sydney Cove podignuta je naseobina Sidnej. Naselje je neko vreme kasnije najčešće nazivano Botani Bej. Naučnici ekspedicije započeli su prvu evropsku naučnu dokumentaciju australijske faune i flore. Za vreme iskrcavanja Kuk je susreo i australijske starosedeoce, aboridžine. Kad je brod uplovio u luku, primetili su aboridžine s obe strane zaliva. Oko 2 sata popodne bacili su sidro u blizini od šest do osam koliba. Dva aboridžina, mlađi i stariji čovek, došli su do broda. Odbili su Kukove poklone. Jedna musketa je opalila preko njihovih glava, lakše ranivši starca, pa je on pobegao prema kolibama. Vratio se s drugim ljudima koji su počeli da bacaju koplja na Kukove ljude, ali ih nisu povredili. Pobegli su kada su još dve salve ispaljene. Odrasli su pobegli, ali je Kuk našao nekoliko dece u kolibama, i ostavio nekoliko ogrlica kao znak prijateljstva. Kuk je nastavio putovanje na sever, praveći mape obale. Kada je Endevor prelazio preko jednog spruda u Velikom koralnom grebenu, 11. juna, 1770. dogodila se nesreća. Brod je ozbiljno oštećen i njegovo putovanje je odloženo za gotovo sedam nedelja dok nisu izvršene popravke na plaži (u blizini dokova današnjeg Kuktauna), na ušću reke Endevor. Boraveći ovde, Benks, Špering i Solander su sakupili prve veće kolekcije australijske flore. Susreti posade s lokalnim aboridžinima bili su uglavnom miroljubivi; od grupe ovde okupljene naziv „kangaroo“ će ući u engleski jezik, a došlo je od lokalnog naziva za „sivog kengura“. Kada je opravka završena putovanje je nastavljeno, prolazom pored najsevernije tačke – rta Kejp Jork a zatim plovidbom kroz moreuz Tores između Australije i Nove Gvineje, kojim je 1604. plovio Luis Vaes de Tores. Do ove tačke putovanja Kuk nije izgubio ni jednog čoveka od skorbuta, značajno i praktično nečuveno postignuće na dugim plovidbama 18. veka. Poštujući politiku Kraljevske mornarice iz 1747. Kuk je terao svoje ljude da jedu limun, pomorandže i kiseli kupus. U to vreme se znalo da loša ishrana izaziva skorbut, ali se nije znalo da je krivac za to nedostatak vitamina C. Kuk je nastavio da plovi za Bataviju, glavni grad Holandske kolonije Istočne Indije, zbog popravke broda. Batavija je bila poznata kao žarište malarije, i pre nego što su se vratili kući 1771, mnogi iz Kukove posade su podlegli ovoj i drugim bolestima, kao što je dizenterija; među njima su bili tahićanski vrač Tupaja, Benksov sekretar i kolega naučnik Finac Herman Špering, astronom Čarls Grin i ilustrator Sidni Parkinson. Kuk je nazvao Ostrvo Špering na obali Novog Zelanda u čast Hermana Šperinga i njegovog rada na putovanju. Kukovi dnevnici su objavljeni po njegovom povratku, i on je postao neka vrsta heroja u naučnim krugovima. Među običnom publikom, međutim, veći heroj bio je aristokratski botaničar Džozef Benks. Benks je čak pokušao da preuzme komandu nad Kukovim drugim putovanjem, ali se povukao pre nego što je putovanje počelo. Drugo putovanje (1772 –1775) Uskoro posle povratka Kuk je postavljen za komandanta (tačnije „Master and Commander“ – gospodara i komandanta). Još jednom ga je Kraljevsko društvo angažovalo da traži mitsku Terra Australis. Na svom prvom putovanju Kuk je pokazao, obilaskom Novog Zelanda, da on nije deo veće kopnene mase na jugu; a iako je kartografisanjem gotovo čitave istočne obale Australije pokazao da se radi o velikom kontinentu, pretpostavljalo se da Terra Australis leži još dalje na jug. Uprkos suprotnim dokazima, Dalrimpl i ostali iz Kraljevskog društva još su verovali da ogroman južni kontinent postoji. Kuk je na ovom putovanju komandovao brodom Resolution, dok je Tobijas Furno komandovao drugim brodom, Adventure. Kukova ekspedicija oplovila je svet na vrlo niskoj južnoj geografskoj širini, i bila je među prvima koja je prošla Antarktički polarni krug 17. januara 1773, došavši do 71°10` južno. Takođe je otkrio Južna Džordžija i Južna Sendvička ostrva. U antarktičkoj magli Resolution i Adventure su se razdvojili. Furno je krenuo na Novi Zeland, gde je izgubio nekoliko ljudi u borbi s Maorima, i kasnije otplovio za Britaniju, dok je Kuk nastavio da istražuje Antarktik. Kuk je bio vrlo blizu kopna Antarktika, ali se vratio nazad prema Tahitima da obnovi zalihe na brodu. Ponovo je krenuo na jug u još jednom bezuspešnom pokušaju da otkrije pretpostavljeni kontinent. Na ovo putovanje Kuk je poveo mladog Tahićanina Omaja, koji se pokazao kao slabiji poznavalac Pacifika od Tupaje, koji ga je pratio na prvom putovanju. U povratku Kuk se iskrcavao na Prijateljska ostrva, Uskršnja ostrva i Vanuatu, 1774. Njegovi izveštaji po povratku kući nisu potvrdili popularni mit o Terri Australis. Još jedno dostignuće drugog putovanja je uspešno korišćenje K1 hronometra koji je omogućio tačno merenje geografske dužine. Po povratku, Kuk je unapređen u mornarički čin kapetana, a dodeljena mu je i počasna penzija Kraljevske mornarice (kao oficiru u Grinič bolnici). Ali Kuk se nije mogao odvojiti od mora. Cilj trećeg putovanja bio je da se pronađe Severozapadni prolaz. Kuk je trebalo da otplovi na Pacifik i da ploveći istočno dođe do Atlantika, dok je istovremeno putovanje trebalo da se obavi suprotnim pravcem. Treće putovanje (1776–1779) Na svom poslednjem putovanju Kuk je još jednom komandovao brodom Resolution, dok je kapetan Čarls Klark komandovao brodom Discovery. Putovanje je navodno planirano da bi se Omaj vratio na Tahiti; tako je bar javnost verovala, pošto je Omaj bio omiljena atrakcija u Londonu. Pošto je vratio Omaja, Kuk je zaplovio na sever i 1778. postao prvi Evropljanin koji je posetio Havajska ostrva, koja je on nazvao „Sendvička ostrva“ po četvrtom grofu od Sendviča, tadašnjim prvim lordom Admiraliteta. Postoje rasprave među savremenim istoričarima da se Kukov dolazak na današnje Veliko ostrvo Havaji poklopio igrom sudbine s periodom obožavanja polinezijskog boga Lonoa. Zaista, oblik Kukovog broda Resolution (naročito jarboli, jedra i ostala oprema) podsećali su na izvesne artefakte koji su bili deo ceremonije obožavanja. I Kukova maršruta oko ostrva u smeru suprotno od kazaljki na satu pre nego što se iskrcao, podsećala je na procesiju koja se takođe kretala suprotno od kazaljki na u obilasku ostrva za vreme proslave posvećene Lonou. Zato su, veruje se, Kuka (a delom i posadu) domoroci deifikovali, prema njemu su se ponašali s najvećim mogućim poštovanjem i smatrali ga inkarnacijom samog Lonoa. Odatle je Kuk otplovio na istok da istraži obalu Severne Amerike, gde se iskrcao u blizini jednog sela Prvih naroda u Jukutu u tesnacu Nutka na ostrvu Vankuver, iako je i ne znajući prošao moreuzom Huan de Fuka. On je istražio i kartografisao obalu od Kalifornije, pa sve do Beringovog moreuza, otkrivši usput današnji Kukov zaton na Aljasci. Beringov moreuz se pokazao neprohodnim, iako je Kuk nekoliko puta pokušavao da ga prođe. Kuk je na ovom putovanju postao izuzetno nezadovoljan, a verovatno je počeo da pati i od stomačne bolesti; pretpostavlja se da je takvo njegovo stanje dovelo do nerazumnog ponašanja prema posadi, kao kad ih je terao da jedu meso morža, koje nije bilo za jelo. Kuk se vratio na Havaje 1779. 14. februara u Kealakekua zalivu, neki Havajci su ukrali nekoliko Kukovih čamaca. Naravno, pošto je krađa bila česta na Tahitiju i drugim ostrvima, hteo je da uzme taoce dok se ukradeni čamci ne vrate. U stvari, imao je nameru da kao taoca uzme poglavicu Havaja, Kalaniopu`ua. Međutim, njegova stomačna bolest i izuzetno nerazumno ponašanje izazvali su prepirku s velikom grupom Havajaca koji su se okupili na plaži. U okršaju je ispaljeno nekoliko hitaca na Havajce, a Kuk je pretučen motkama i smrtno ranjen. Veruje se da je Kukov povratak na Havaje van perioda obožavanja Lonoa (Makahiki) – koji je bio simbol mira – a u sezoni rata (Tu Matauenga) verovatno poremetio ravnotežu i podstakao atmosferu mržnje i izazvao napad domorodaca. Pošto se nije razumeo u gramzivu domorodačku diplomatiju i lokalna shvatanja, Kuk je možda nepažljivo doprineo tenzijama koje su doveli do njegove smrti. Poštovanje koje su kapetanu Kuku ukazivali domoroci pokazalo se tako što su njihove poglavice i starci uzeli njegovo telo (verovatno delom zbog kanibalizma, iako takva tvrdnja ostaje sporna), a njegovo meso je odvojeno od kostiju i ispečeno. Neki Kukovi ostaci su kasnije vraćeni Britancima da bi bili sahranjeni u moru. Klark je preuzeo ekspediciju i pokušao još jednom da prođe kroz Beringov moreuz. Resolution i Discovery su se konačno vratili kući 1780. godine. Kukove beleške sa ovog putovanja dovršio je kapetan Džejms King. Kukovi štićenici Veći broj mlađih oficira koji su služili pod kapetanom Kukom ostvarili su značajne karijere. Vilijam Blaj, Kukov šef posade, dobio je komandu nad brodom Baunti 1787. da bi otplovio na Tahite i doneo hlebno drvo. Vilijam Blaj je najpoznatiji po pobuni svoje posade koja ga je oterala s broda 1789. (Videti: Pobuna na brodu Baunti). Kasnije je postao guverner Novog Južnog Velsa, gde je takođe izazvao jednu pobunu – jedini primer oružane pobune u australijskoj istoriji. Džordž Vankuver, jedan od Kukovih kadeta, kasnije je vodio ekspediciju do pacifičke obale Severne Amerike od 1791. do 1794. Džordž Dikson je plovio s Kukom u trećoj ekspediciji, a kasnije je komandovao sopstvenom. Kukovo nasleđe Jedanaestogodišnja putovanja Džejmsa Kuka vodama Pacifika mnogo su doprinela evropskom upoznavanju ovog područja. Nekoliko ostrva kao što su Uskršnje ostrvo i Sendvička ostrva (Havaji) prvi put su Evropljani otkrili, a najveći njegov doprinos su mnogo tačnije navigacione karte velikih područja Pacifika. Da bi se stvorile pouzdane mape trebalo je poznavati geografsku širinu i dužinu. Pomorci su mogli da izračunavaju tačnu širinu vekovima merenjem ugla sunca ili zvezda na horizontu pomoću sekstanta. Ali dužina je bila mnogo teža za merenje zato što je zahtevala precizno znanje o vremenskim razlikama između pojedinih tačaka na površini zemlje. Zemlja se okrene za 360 stepeni oko svoje ose za 24 časa; tačno vreme je 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi. To znači da se svaki sat konvertuje u oko 15 stepeni, a 1 stepen u 4 minuta. Kuk je otkrio da izračunavanjem vremenske razlike od početne do završne tačke, određene u podne, koristeći položaj sunca u zenitu, čovek može da izvede razliku u geografskoj dužini. Kuk je izveo tačna merenja geografske dužine za vreme svog prvog putovanja zahvaljujući svojoj pomorskoj veštini, pomoći astronoma Čarlsa Grina i korišćenjem novih tabela objavljenih u Nautičkom almanahu, koji je omogućio kalkulacije korišćenjem Meseca i sedam odabranih zvezda. Na svom drugom putovanju Kuk je koristio K1 hronometar koji je napravio Larkum Kenedi, koji je bio veličine džepnog sata. On je bio kopija H4 sata koji je napravio Džon Harison, a to je bio prvi sat koji je pokazivao tačno vreme na moru, kada je korišćen na brodu Deptford`s na putovanju za Jamajku, 1761-1762. Bilo je i nekoliko umetnika na Kukovom prvom putovanju. Sidni Parkinson je napravio 264 crteža do svoje smrti pri kraju putovanja. Oni su bili od izuzetnog značaja za britanske botaničare. U Kukovom drugom putovanju bio je Vilijam Hodžs, koji je napravio poznate pejzaže Tahitija, Uskršnjeg ostrva i drugih mesta. Kuka su pratili brojni naučnici, čija su posmatranja i otkrića bila značajna. Džozef Benks, botaničar, bio je na prvom putovanju s kolegom Danijelom Solanderomom iz Švedske. Oni su sakupili preko 3.000 biljnih vrsta. Benk je bio najveći zagovornik naseljavanja Australije. Strasni istraživač, Kuk je bio i prvi Evropljanin koji je imao brojne susrete s raznim narodima Pacifika. Plovio je na mnoga ostrva blizu Filipina, pa čak i na manja udaljena ostrva južnog Pacifika. Tačno je zaključio da postoje veze između svih naroda Pacifika, iako su bili međusobno udaljeni velikim morskim prostranstvima. Prva visokoškolska institucija u Severnom Kvinslendu u Australiji nazvana je po njemu, a Univerzitet Džejms Kuk je otvoren u Taunsvilu 1970. Brojne druge institucije, geografski pojmovi i mesta odražavaju značaj Kukovog doprinosa geografiji. MG117 (N)