Ruski konzul Najlepši i najtužniji roman o Kosovu. „Pri određenom položaju i odnosu zvezda, sve se i ovde, na Zemlji, mora ponoviti. Jula 1879. i maja 1970. godine, isto je bilo rastojanje od Vlašića do Sjevernjače i od Velikih Kola do Marsa i Jupitera. Zato je u maju 1970. Ivan Stepanovič Jastrebov, to jest ja, opet postavljen za carskog konzula u Prizrenu. Ne baš u Prizrenu, već ovde u Đakovici, ali razdaljina je mala i bez značaja... Smrt je privid, ona ne postoji. Budućnost je u prošlosti i prošlost u budućnosti: sve se vrti u krugu koji više sile kotrljaju nebesima. I kad se, u tome kotrljanju i tumbanju vremena, ponove negdašnje prilike, opet će se stoičar povezivati sa epikurejcem i ubijati Cezara, opet će onaj pustolov pucati u Puškina, opet će Rusija biti Rusija i pravoslavna, opet će... Opet će Srbi osloboditi Kosovo!“ *** „Zbilja: šta je meni Kosovo? Evo me u Nikšiću, u ženinom stanu, živim od ženine plate, buljim u ruševine kule u kojoj su, nekad, poturčeni i bijesni Mušovići begovali. Sve je tuđe oko mene. Nemam ni svog stana, ni svog staništa, ni posla, ni svog zavičaja. Selo Jugovići, gdje sam rođen, od rođenja moga ne postoji. U selo Osmanoviće, gdje sam odrastao, više svraćati ne smijem. Ja sam njih, poručuju mi Osmanovići, moji Osmanovići, na Kosovu osramotio. Ne znam gdje mi je majka Ljubica sahranjena, a ne mogu obići ni grob pomajke Rabije, jer sam zločinac, izdajnik. Sve sam, zbog Kosova, izgubio! Roditelje, djetinjstvo, groblja, čak i svoje zanimanje. Zbog Kosova sam postradao na Kosovu i prognan sa Kosova. Zbog Kosova sam izgubio i Kosovo!“ Prikaži više

Beograd 2019. Mek povez, 253 strane. Knjiga je odlično očuvana. K7 Dugogodišnja TV autorka i urednica, Ivana Đorđević, objavila je svoju prvu knjigu. Na šaljiv i provokativan način, Ivana se u novoj knjizi satirično poigrava sa muško-ženskim odnosima i pojavama koje se dešavaju na tim relacijama. U redovima recenzenata Ivanine knjige “Neka mnogo bitna” nalaze se Vanja Bulić, Vesna Dedić, psiholog Vanja Bokun Popović, TV autori Jasmina Stefanović i Mili Čolić. I svi se slažu u jednom, da je jedna ovakva knjiga bila potrebna regionu Balkana, ako ništa a ono bar da nas sve zajedno – nasmeje duhovitim dosetkama Ivane Đorđević. „Svaka od Ivaninih priča je sinopsis za jednu od epizoda TV serije, ubeđen sam u to – ravnopravnog takmaca serijalu Seks i grad. To se posebno uočava u pričama u kojima nadvladava dijalog, znalački napisan, sa puno duha i ljubavi prema svakom junaku. U knjizi kao što je Neka mnogo bitna postoji zamka da se tema svake priče pretvori u sociologiziranje, psihoanalizu ili blago flozofiranje. Zamka je izbegnuta na jedini mogući način: blagotvoran humor i izvanredni dijalozi iz kojih pulsira suština odnosa na relaciji žena-muškarac.“ – Vanja Bulić, novinar, publicista i TV autor „Uživala sam i učila čitajući mnogo Ivaninih rečenica koje su me nasmejale ili rastužile, ali neću da vam kvarim čaroliju čitanja. `U stanju sam da zbog liubavi trpim mnogo, ali ne mogu dugo` – izgovorila je lvana prilikom jednog od naših prvih susreta. Odmah sam znala da imam ne samo koleginicu čiji rad godinama poštujem već i dobrog sagovornika za milion dilema koje sa istom razarajućom energijom muče svaku ženu. Svakoj od nas bude lakše i lepše kada se pronade u knjizi. Ja sam se pronašla, skoro na svakoj stranici.“ – Vesna Dedić, novinar, spisateljica, TV autor Ivana nam donosi glas budućnosti kojoj svi stremimo - gde kroz bistrinu uma i čistoću srca možemo da pronađemo humori u komplikovanim momentima, ne zaboravljajući daje suština života radost i ispunjenje. Njeno pisanje je osveženje za ljude koji veruju da bez obzira na okolnosti, mi smo izvor svih svojih radosti i patnji. Ivana je otelotvorenje esencijalnih ljudskih kvaliteta integriteta, ljubavi, lepote i mudrosti — kako u životu tako i na papiru. — Vanja Bokun Popović, psiholog i naučnica Ivana i u svakodnevnim razgovorima na sličan način priča o aktuelnim događajima koji nas okružuju. Pisanje na ovaj šaljivo-satirični način donelo je veliku popularnost Ivaninih kolumni, koje su se sa nestrpljenjem čekale svakog petka. Ako je radna nedelja i bila stresna, nakon kolumni o muško-ženskim odnosima upravo pre početka vikenda, čak i situacije koje su delovale nerešivo, delovale bi kao igra. — Jasmina Stefanović, urednica portala Antistres vodič i TV autor

Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net Format: 13x20 cm Broj strana: 288 Pismo: Latinica Povez: Mek

Bojan Ljubenović - Da je bolje, ne bi valjalo Laguna, 2021. godine na 283. strane. Knjiga je odlicno ocuvana. Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net

Opis "Da je bolje, ne bi valjalo - Bojan Ljubenović" Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net Format: 13x20 cm Broj strana: 288 Pismo: Latinica Povez: Mek

Detalji predmeta Stanje Polovno Bojan Ljubenović - Da je bolje, ne bi valjalo Laguna, 2022. godine na 283. strane. Knjiga je odlicno ocuvana. Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net

Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuz.net Format: 13x20 cm Broj strana: 288 Pismo: Latinica Povez: Mek

„Psihološki roman o tužnim ljudskim sudbinama, koji sa sobom nosi pitanje: „Da li se sve moralo tako dogoditi?“. „Psihološki roman o tužnim ljudskim sudbinama, koji sa sobom nosi pitanje: „Da li se sve moralo tako dogoditi?“. „Psihološki roman o tužnim ljudskim sudbinama, koji sa sobom nosi pitanje: „Da li se sve moralo tako dogoditi?“. Kako sam autor kaže, ne postoji tačno vreme, ili vremenski period u koji je radnja smeštena, jer: „Kao što znate, svakom čoveku, u svakoj sudbini, uvek se nešto ponavlja, pa je zato i roman povezan sa svim vremenima. Ima tu dogadjaja iz turskog perioda, vremena pre, ali i posle ovog, poslednjeg rata, uglavnom, ne postoji tačan period u koji bi se mogao uokviriti.“ Alenova klešta naziv je groznog medicinskog instrumenta kojim se vrši abortus, pa i on sa sobom nameće još jedno pitanje: ,“Zašto su se rodili tako nesrećni?“. Zato je roman pokušaj da se ublaži ljudska tuga i tragedija humorom svojstvenim samo južnjacima. Prepun je pozajmljenica i arhaizama, pa je i time malo otežano praćenje radnje, ali svaki pojam objašnjen je slobodnim prevodom u fusnotama. Svaka pročitana stranica čitaocu dozvoljava da razmisli i stvori svoju sliku o opisanom dogadjaju. Svi tragično stradali likovi pred kraj se penju na proplanak, nasmejani i veseli, a čitalac još uvek ima odstupnicu od vremena i dogadjaja i uvek mora da misli, kako se i zašto sve izdešavalo. I sam kraj daje prostor sumnji i ispitivanju – stvarnost ili mašta? Profesor engleskog jezika i englesko-američke književnosti Ivica Stojanović, svoj prvi roman ,,Alenova klešta“ potpisuje pod pseudonimom Ivan Miloščin Stojan. “ – J. Šaponjić A rodili se, možda, u pogrešno vreme, mada se i nije to vreme moglo birati. Ma, sada izgleda nijedno vreme nije pogodno rođenju.

BOJAN LJUBENOVIĆ DA JE BOLJE NE BI VALJALO Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2023 284 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-3906-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Početkom aprila sam hteo da se ubijem. Sredinom aprila su hteli da me ubiju. Krajem aprila odlučio sam da ubijem. Zanimljiv mesec, mora se priznati. Kada neostvareni pisac Ivan Bogdan u svom bračnom krevetu zatekne voljenu suprugu sa drugim muškarcem, uveren je da je njegov život dotakao samo dno. Ali on zaboravlja da živi u zemlji koja često podseća na kofer sa duplim dnom, te da uvek postoji još jedna pregrada ispod. Njegov ljubavni problem uskoro prelazi u drugi plan jer ga sustiže mnogo gori. Jedan bizarni trenutak nepažnje upliće Ivana u neuspešnu pljačku banke i uspešno ga uvodi u surovi svet beogradskog podzemlja. Naoružan samo urnebesnim smislom za humor glavni junak započinje iscrpljujuću borbu za spas svih koje voli ali i sebe samog. Priča postaje sve dinamičnija i dobija neverovatne obrte, a Ivan otkriva da je i te kako sposoban za dela koje su mu ranija bila nepojmljiva. „Ovaj roman je teško smestiti u određeni žanr, ali se sa sigurnošću može reći da je reč o knjizi koja se čita u jednom dahu. To nije samo priča o ljubavi, niti je samo napeti triler, već je i slika savremenog srpskog društva koju Bojan Ljubenović uspeva da izoštri i ogoli svojim britkim humorom. Na momente smešan, na momente gorak, roman će sigurno osvojiti čitaoca. Da je bolji, ne bi valjalo.“ Darko Crnogorac, Njuznet` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor: Ivan ĐurđevićNije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju…Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak.Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera.A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati”, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke.U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence.Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države.Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi” Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni.U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem” gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red.Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva.Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja.Petar Peca Popović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zadnja korica se odvojila od tabaka, ali knjiga je prosivena, tako da nema neki znacaj. Sve ostalo u dbrom i urednom stanju! Dvojezicno izdanje! Eng - Srp Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

RUSKI KONZUL DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 387128 Isbn: 9788652151035 Autor : Vuk Drašković Izdavač : LAGUNA Najlepši i najtužniji roman o Kosovu. „Pri određenom položaju i odnosu zvezda, sve se i ovde, na Zemlji, mora ponoviti. Jula 1879. i maja 1970. godine, isto je bilo rastojanje od Vlašića do Sjevernjače i od Velikih Kola do Marsa i Jupitera. Zato je u maju 1970. Ivan Stepanovič Jastrebov, to jest... Detaljnije Najlepši i najtužniji roman o Kosovu. „Pri određenom položaju i odnosu zvezda, sve se i ovde, na Zemlji, mora ponoviti. Jula 1879. i maja 1970. godine, isto je bilo rastojanje od Vlašića do Sjevernjače i od Velikih Kola do Marsa i Jupitera. Zato je u maju 1970. Ivan Stepanovič Jastrebov, to jest ja, opet postavljen za carskog konzula u Prizrenu. Ne baš u Prizrenu, već ovde u Đakovici, ali razdaljina je mala i bez značaja... Smrt je privid, ona ne postoji. Budućnost je u prošlosti i prošlost u budućnosti: sve se vrti u krugu koji više sile kotrljaju nebesima. I kad se, u tome kotrljanju i tumbanju vremena, ponove negdašnje prilike, opet će se stoičar povezivati sa epikurejcem i ubijati Cezara, opet će onaj pustolov pucati u Puškina, opet će Rusija biti Rusija i pravoslavna, opet će... Opet će Srbi osloboditi Kosovo!“ *** „Zbilja: šta je meni Kosovo? Evo me u Nikšiću, u ženinom stanu, živim od ženine plate, buljim u ruševine kule u kojoj su, nekad, poturčeni i bijesni Mušovići begovali. Sve je tuđe oko mene. Nemam ni svog stana, ni svog staništa, ni posla, ni svog zavičaja. Selo Jugovići, gdje sam rođen, od rođenja moga ne postoji. U selo Osmanoviće, gdje sam odrastao, više svraćati ne smijem. Ja sam njih, poručuju mi Osmanovići, moji Osmanovići, na Kosovu osramotio. Ne znam gdje mi je majka Ljubica sahranjena, a ne mogu obići ni grob pomajke Rabije, jer sam zločinac, izdajnik. Sve sam, zbog Kosova, izgubio! Roditelje, djetinjstvo, groblja, čak i svoje zanimanje. Zbog Kosova sam postradao na Kosovu i prognan sa Kosova. Zbog Kosova sam izgubio i Kosovo!“ Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Vuk Drašković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LAGUNA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2024 Format 13x20 Strana 408 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

PROLJECA IVANA GALEBA- Vladan Desnica „Proljeća Ivana Galeba“ roman je Vladana Desnice na kojem je radio oko 20 godina, zapisavši u njega svu problematiku koja ga je okupirala u to vreme. Ovo je jedan moderni roman, sadrži 73 poglavlja i pisan je formom eseja. Umesto fabule, sadrži analizu pisanu u prvom licu, koja digresijama uspešno meša razmišljanja, sećanja, maštanja i strahove ispoljene prikazom subjektivnog toka svesti glavnoga lika. Pošto je glavni lik po svojoj prirodi najpre umetnik, roman sadrži poetsko-lirske karakteristike koje s očituju i u izrazu i u strukturi teksta. Osim šta je umetnik, glavni lik je i intelektualac, filozof, sanjar i potpuni sentimentalac, ali ono najistaknutije – muzičar. Život mu je bio ispunjen i bogat pustolovinama, doživljajima, dobrim i lošim situacijama iz kojih vuče ne samo zanimljive priče, već i značajne pouke. Nakon šta mu se dogodi nesreća posle koje više nije mogao da svira svoj instrument, violinu, potpuno propada. Na kraju se i razboli, završivši u bolesničkoj postelji, omeđen samo sa četiri zida svoje bolničke sobe. To postanu savršeni uslovi za razmišljanje, pošto je to jedino šta je mogao da radi, nemoćan i u izolaciji. Upravo u tom trenutku počinje ova priča. Iako stvarne fabule, koja ide linearnim tokom, nema, nju donekle sačinjavaju iscepkane priče sastavljene od misli i sećanja, najčešće jedna pobuđujući drugu. Ali u tom haosu, ipak prepoznajemo dve temeljne vremenske linije. Prva je ona koja prati sadašnjost i prikazuje lika-pripovedača u bolnici 1936. godine. Ta bolnička okolina ga nekakvim događajima ili uočljivim detaljima potiče na sećanja. Vreme u kojima se odvija radnja različitog sećanja druga je vremenska linija. Ona nije konstantna kao prva, već varira i prebacuje se u različita vremena pripovedačeva života. Skače u različite situacije, a onda se opet vraća u prvi vremenski tok – onaj u bolnici. Osim vremenskih linija, u romanu primećujemo i nekoliko osnovnih tematika. Prva je ona koje se tiču pripovedačeva detinjstva. Seća ga se kao zlatnog doba svog života, šta je česta pojava kod većine ljudi. Detinjstvo u Ivanovom slučaju ne obiležava bezbrižnost, sigurnost obitelji i igra, koliko osećajnost. Pripovedač u jednom trenutku kaže kako u detinjstvu čovek razvije najviše osećaja i ti osećaji ga prate kroz celi život. Osim toga, u detinjstvu je pripovedač već počeo da pokazuje naznake svoje umetničke duše. On je, naprimer, od sve igre najviše voleo da se pretvara da je stablo. U tim trenucima razmišljao bi o životu, smrti i svemu šta ga okružuje, već pokazujući nesvakidešnji intelekt, radoznalost, bujnu maštu i svoju filozofsku prirodu. Druga tematska celina tiče se već najavljivanog promišljanja o životu i smrti. Pripovedač se rano u životu susreće s gubicima uzrokovanim smrću. Počevši od oca kojeg ne poznaje jer je izgubio život dok se ovaj još bio beba, preko majke koja je takođe dosta rano umrla, a onda i gubitak deda i bajke s kojima je odrastao i nakon čije smrti je ostao posve sam. Upravo smrt bake i deda potaknula je piščevo razmišljanje o besmrtnosti. Šta bi ona značila za čovečanstvo i kako bi ono funkcionisalo kada bi se pronašao lek protiv smrt ili lek za besmrtnost? Shvata da je smrt kao takva potrebna ljudskom rodu, iako je bolna za pojedinca. To je cena koju svatko od nas mora platiti za dobrobit ćovečanstva, jer ako ne bi bilo umiranja, ne bi smelo sa bude ni rađanja. Ovu egzistencijalno-duhovnu temu nadopunjuje treća velika tematska celina, a to je ona koja govori o Bogu, veri i religiji. Pripovedač ne negira postojanje Boga, ali ga ograničava na ljudski um, što je drastično oduzimanje svemoći, sveprisutnosti i apsolutnosti Boga. Pripovedač nagoveštava da je Bog poput autosugestivnog pomagala koji pomaže čoveku da izađe na kraj sa svojim strahovima, pitanjima o postojanju i samom sebi. Bog je odbrana od zla, kako kaže sam pripovedač. koja nam je potrebna da bismo se osećali zaštićenima, sigurnima i da bismo, najposle, verovali u pravdu, nagradu i kaznu. Sam sveštenik u romanu kaže kako bog i postoji i ne postoji, i da je upravo u tome njegova celina. Pripovedač zaključuje kako je vera znak živog duha čoveka, bez koje bi duhovno i psihički usahnuo. Priče o veri usko su povezane s pričama o lepoti. Lepota je još jedna stvar u koju pripovedač veruje gotovo jednako koliko i u Boga. Tu četvrtu tematsku celinu potiče prisustvo lepe bolničarke koja povremeno dolazi u pripovedačevu sobu. Ona je poput zrake sunca koja rasvetljva Ivanovu mračnu sobu na nekoliko trenutka koliko je prisutna. Pripovedač u bolničarki vidi lepotu, i to onu „višeg reda“. To je stupanj lepote kojemu ne treba ništa drugo, nikakav drugi talent da bi bio potpun. Ta lepota već je sama po sebi talenat. Takva fizička lepota odražava se i na duh, a produbljuje je „način na koji se nosi“. Pošto lepoti „nižeg reda“ treba nekakva dopuna da bi se u potpunosti ostvarila, pripovedač smatra da je jedino lepota „višeg reda“ prava lepota. Ona je retka, a time i dragocena. Osim napomenuta dva stepena lepote, pripovedač naglašava da postoje i dve vrste lepote: ona genetski nasleđena, oko koje nema puno truda i ona koja nosi neku posebnu energiju lepote, npr nekakav način smejenja ili pogled. Takva lepota posebno je krhka jer ako bi joj se taj posebni način izuzeo, lepote bi nestalo i vrlo verojatno bi je zamenila ružnoća. Jer tanka je linija između najveće lepote i najgore ružnoće, baš kao i ona između ljubavi i mržnje, dobra i zla, visine i dna. Vrsta dela: roman-esej Vreme radnje: 1936. godina Mesto radnje: bolnička soba i Ivanov rodni kraj Kratak sadržaj prepričano Ivan Galeb muzičar je i violinista koji je u jednoj nesreći ozledio ruku. Nakon toga, život mu je počeo da propada. Trenutno se nalazi u bolnici na oporavku nakon operacije. U izolaciji i gotovo nepokretan, on razmišlja o svom životu i egzistencijalnim pitanjima čoveka opšte. Priseća se sebe kao deteta i uslova u kojima je odrastao. Rođen je u bogatoj pomorskoj porodici. Iako je porodici pretio skorašnji financijski krah, oni su živeli kao da ništa od toga ne predstoji. Navikli na bogatstvo i visoki standard, ali takođe i s mišlju da sve to zaslužuju, još uvek su se razmetali imovinom, jedva održavajući nekadašnji standard. Deda Ivana Galeba bio je vlasnik pomorske agencije. On je bio snažan, energičan, pomalo tvrdoglav čovek, s potpuno patrijahalnim sistemom vrednosti. Imao je snažnog uticaja na Ivanov odgoj, pošto je Ivan rano ostao bez oca. Otac mu je bio pomorac, šta se njegovim nasleđem i očekivalo. Misteriozno je poginuo na brodu dok je Ivan još bio mala beba. Upravo zbog toga, Ivan je još kao dete bio jako privržen svojoj majci, nastojeći da razvije s njom dublji odnos, ali zbog odgoja to nije mogao da ostvari. Nakon šta mu je majka umrla, ostvaruje bliskost s bakom. Od bake je nasledio umetničku crtu koja je počela da se iskazuje u njegovoj vrlo ranoj dobi. Umesto u igri, Ivan je detinjstvo provodio u razmišljanju o životu, smrti i svetu koji ga okružuje. Voleo je da se pretvara da je stablo i u toj mirnoj poziciji da razmišlja. Čak je stvorio i svog imaginarnog prijatelja kojeg je nazvao Bućko. Jednom je za kišnoga dana istraživao prašnjivi tavan i pronašao tamo staru violinu. Odmah je poželeo da bude muzičar, što je bilo u skladu s njegovom umetničkom prirodom. Deda mu je branio da se prikloni tom pozivu jer ga smatrao ciganskim poslom, pa je Ivanu trebalo neko vreme da slomije dedinu čvrstu volju. Otišao je da se školuje na muzičkoj akademiji u Italiji, dolazeći kući samo na praznike. U tim posetama vidio je kako se mesto njegova detinjstva menja i kako su svi osećaji i slike koje je imao kao dete, sada očuvane samo u njemu. Kao vrsni violinista Ivan Galeb proputovao je celi svet i proživio mnogo zanimljivih događaja. Doživljavao je uspone i padove, ali njegov najveći pad dogodio se kada je povredio ruku i više nije mogao da svira. To je za njega bio težak udarac, ali je ipak mogao da ostane u muzici, zaposlivši se kao učitelj. Za vreme njegove odutnosti, umrli su mu deda i baka. Ivan se dugo nakon njihove smrti nije vraćao u rodi kraj. Tek se nakon nekoliko godina vratio i tada je posetio fra Anđela, s kojim je dugo razgovarao o Bogu, veri, životu i smrti. Ivan je u svojoj bolničkoj sobi imao vremena da razmišlja o svemu, ali misli su mu se najčešće vraćale u detinjstvo. Priseća se svojih drugara iz škole, njihovih zajedničkih druženja i razgovora o budućnosti. Šta god da su planirali, Ivan je svestan da se nikome od njih snovi nisu ispunili. Seti se i svog komšije koji je nekada takođe bio muzičar, ali se odrekao snova o muzici kada je došao u njihovo mesto i tu se zaljubio. Dobio je dve ćerke, koje su obe bile Ivanove ljubavi – jedna prva, a druga tragična. Tokom retrospektive, Ivan otkriva da je bio oženjen. Žena mu se zvala Dolores, ali nije bio zaljubljen u nju. Iako je nije voleo kao šta bi trebao, on se trudio da učini pravu stvar, podnese žrtvu i bude savestan muž i otac. S njom je dobio devojčicu Maju. Maja je nasledila očevu sklonost prema muzici, ali je bila lošeg zdravlja poput svoje bake. Zato je vrlo rano umrla, kao mlada devojka. Sećanja na te događaje pobuđuju u Ivanu razmišljanje o smrti. Seća se razgovora s prijateljem Krezubim. Dok je jedan celi kišni dan proveo u kafani, Krezubi mu je ispričao svoju ideju o fantastičnom romanu u kojem čovečanstvo pronalazi lek za besmrtnost. Pilula Athantik davala je onom tko je popije večni život, Problem je bio u tome šta je bila skupa pa su je uzimali smo bogati, ostavljajući siromašnima borbu sa smrću. Svi su nastojali da se dokopaju svojeg komada magičnog leka. Uskoro je cela planeta postala toliko napučena jer su se ljudi i dalje rađali, ali nitko nije umirao. Ivanov prijatelj nije mogao definisati kraj, ne znajući kako da reši svoju moralno-egzistencijalnu dvojbu, pa mu je Ivan rekao da se ljudi trebaju odreći besmrtnosti za boljitak čovečanstva. To je rekao iako se i sam borio s boli koju smrt donosi, ali je to bila žrtva koju je kao pojedinac morao da podnese. Ivan saznaje i za smrt svog prijatelja glumca pa razmišlja o tome kako se umetnik često žrtvuje za umetnost. I sam se osećao umornim i prestarim za život, iako mu je bilo tek pedeset godina. Ovaj boravak u bolnici, mir i sve vreme koje je imao, poslužilo mu je da rezmiria svoj život, osvesti boljike, strahove i predbacivanja, te se pomiri sam sa sobom, Kada je došlo vreme da izađe iz bolnice, Ivan se osećao očišćenim i preporođenim. Činilo se kao da je ostatak života pred njim zapravo prilika za novi život. Zakoračio je u svetlu budućnost, na toplinu proletnog sunca, s nekim novim mislima u glavi. Likovi: Ivan Galeb, deda i baka Galeb, fra Anđelko, Krezubi, Dolores, Maja… Analiza likova Ivan Galeb glavni je lik ovoga romana. Gotovo je jedini relevantni lik priče, a ujedno je i pripovedač. Priča o svom životu, a što je važnije o svojim promišljanjima, sećanjima, nadanjima i strahovima koji svi skupa sačinjavaju njegov život. Galeb je pre svega umetnik i to se vidi u svakoj njegovoj misli. To definiše i njegov život, ali i sam književni izraz romana. On je umetnik, poeta i muzičar, ali očigledni intelektualac i filozof. Odmalena razmišlja o biti života i ulozi smrti. Smrt je važan faktor njegova života, ne samo kao tema njegova razmišljanja, već i kao njihov uzrok. Ivan Galeb je okružen smrću – počevši od smrti oca i majke, kasnije bake i deda, a onda i sopstvene ćerke. Smrt ga toliko okuplja da razmišlja i o njegovu leku, zamišljajući svet bez praznine i boli koju ona donosi. Trenutak kada kao čitaoci susrećemo Ivana Galeba je onaj u kojem on proživljava duševnu katarzu. Razmišlja o svim događajima svog života koji su ga na neki način promenili ili značajno utecali na njega. Njegov život bio je svestran i šarolik, s velikim usponima i padovima, kako to kod značajnih života uvek i bude. Kao opreka tome, trenutak sadašnjosti u kojem vrši analizu svog života, trenutak je spokoja, mira i monotonije. U tom se trenutku ne događa ništa na planu fabule osim unutarnjih monologa. Od tog trenutka Ivan Galeb može da bira kako će njegov život da se nastavi. Hoće li da se nastavi silaznim putem, u jednoličnu starost i polako umiranje, ili će da ga iskoristi do kraja, prihvaćajući ostatak života kao priliku za novi početak. Galebu je trebao taj povratak u prošlost kako bi mogao da nastavi da korača u budućnost, a ne da se preda sumornoj sadašnjosti punoj žaljenja i samosažaljenja. Beleške o autoru: Vladan Desnica rođen je u Zadru 1905. godine u uglednoj srpskoj obitelji. Školovao se u gimnazijama u Zadru, Šibeniku i Splitu. Već se u vreme srednje škole počeo da se bavi pisanjem, a prve tekstove objavio je u glasilima „Novo doba“ i „Glas“. Završio je Pravni fakultet u Zagrebu i filozofiju u Parizu. U Zadru je radio kao pravnik i prevodioc, a kasnije odlazi u Zagreb i zapošljava se u ministarstvu financija. Od 1950. godine radi kao slobodni pisac, Vladan Desnica bio je vrlo značajan pisac, jednako za srpsku i hrvatsku književnost. Osim romana i pripovetki, pisao je i dramska dela, pa tako i scenarij za film „Koncert“, koji se smatra vrlo važnim ostvarenjem jugoslavenske kinematografije. Njegova najznačajnija književna dela su knjige pripovetki „Olupine na suncu“, „Proleće u Badrocu“, „Tu, odmah pored nas“ i „Fratar sa zelenom bradom“; romani „Zimsko letovanje“, „Proljeća Ivana Galeba“ i „Pronalazak Athanatika“. Napisao je još i mnoštvo eseja, prevoda, dramskih dela i radio-drama. Umro je 1967. u Zagrebu. Srpski klasici 260 str

Knjiga Samadhi: Jedinstvo svesti i postojanja autora Ivana Antića istražuje duboku povezanost između postojanja i svesti o postojanju, naglašavajući da su u svojoj suštini jedno, ali se ispoljavaju kao odvojeni entiteti. Autor objašnjava kako odnos svesti i postojanja oblikuje i omogućava sve ostalo u prirodi i kosmosu, sa posebnim naglaskom na čoveka kao ključnu vezu između ova dva aspekta. Kroz razumevanje i spajanje svesti i postojanja, ljudi mogu postići više nivoe svesti, ljubavi i jedinstva, dok nesvesnost vodi ka sukobima i ograničenjima. Ključni momenat knjige je pojam Samadhi, koji predstavlja potpuno ostvareno jedinstvo svesti i postojanja u čoveku, otvarajući put ka dubokom razumevanju i harmoniji sa svime što postoji.

Iz recenzija : ’’Ivan Kosta se po svojim emotivnim i znalačkim osobinama poistovetio sa dominantnom ličnošću romana. Ono što je najvrednije i što predstavlja potku i osnovu svakoga života jeste ljubav koja sve i u svemu oživljava. Iz nje će proizići svi ostali podnaslovi romana koji je jedinstven i neobičan po mnogo čemu. Stil negove priče kao da klizi. Sve je bez trunke usiljenosti. Kao da se radi o čoveku koji godinama slaže iza sebe romane. Prosto se, čitajući roman, s vremena na vreme čini da se poigrava sa tekstom. I na svojstven način sve dočarava životnim i lepršavim. Zato se radujem sa svakim čitaocem koji će zatvoriti zadnju stranicu ove knjige i uzdahnuti sa željom da se vrati na njen početak. I da ostane dugo u razmišljanjima i porukom koju roman šalje. I sada sam potpuno siguran. Ovaj kratak naredni pretiod je vreme kada će daroviti Ivan početi opet da stvara i piše nešto novo i neobično.’’ Prof.dr Dragomir Sando ’’Način na koji Kosta koristi prirodan jezik, lucidnost i duhovnost njegovog izraza, u korelaciji su sa načinom njegovog poimanja života i življenja, čega su i recenzenti i izdavači ove knjige bili svesni – utoliko pre, Kostina misao ili pisana reč ne predstavljaju samo značajan doprinos srpskoj beletristici već i uvid u estetičke i poetičke nazore samog autora. Knjiga Zauvek, čija skrivena poruka nosi ljudski, religijski, emocionalni i svaki drugi humani pečat, ponajviše korespondira Senekinoj izreci „Alteri vivas oportet, si vis tibi vivere“ („Treba da živiš za drugoga ako hoćeš da živiš za sebe“).’’ Mr Branka Ivković-Petronić ’’Autor knjige „Zauvek“ se bavi oduvek i zauvek večnom temom, onom koja nikada ne prolazi. Onom koja je bila, jeste i biće uvek aktuelna i nikada do kraja shvatljiva- ljubav. U knjizi opisuje različite događaje posle kojih više ništa nije isto. Pomoću životnih primera, veoma slikovito ilustruje i prolaznost materijalnih stvari. Podstiče nas da iz svakog opisanog događaja izvučemo nešto poučno i konstruktivno. Spaja do sada nespojive teme na moderan način: gastronomiju i religiju. Uvek aktuelne teme, prikazane u ovoj knjizi, omogućavaju svakome da se pronađe u nekom od događaja. Ova knjiga se obraća mnogima, svima onima koji su nekada u životu osetili na svojoj koži izdaju, prevaru i lažno obećanje. Koji su bili povređeni. Nosi poruku da nisu usamljeni slučajevi. Obraća se svima onima koji veruju, kao i autor, da ZAUVEK postoji!’’ Darko Nikloić, diplomirani psiholog

Zauvek Ivan Kosta se po svojim emotivnim i znalačkim osobinama poistovetio sa dominantnom ličnošću romana. Ono što je najvrednije i što predstavlja potku i osnovu svakoga života jeste ljubav koja sve i u svemu oživljava. Iz nje će proizići svi ostali podnaslovi romana koji je jedinstven i neobičan po mnogo čemu. Stil negove priče kao da klizi. Sve je bez trunke usiljenosti. Kao da se radi o čoveku koji godinama slaže iza sebe romane. Prosto se, čitajući roman, s vremena na vreme čini da se poigrava sa tekstom. I na svojstven način sve dočarava životnim i lepršavim. Zato se radujem sa svakim čitaocem koji će zatvoriti zadnju stranicu ove knjige i uzdahnuti sa željom da se vrati na njen početak. I da ostane dugo u razmišljanjima i porukom koju roman šalje. I sada sam potpuno siguran. Ovaj kratak naredni pretiod je vreme kada će daroviti Ivan početi opet da stvara i piše nešto novo i neobično. Prof.dr Dragomir Sando Način na koji Kosta koristi prirodan jezik, lucidnost i duhovnost njegovog izraza, u korelaciji su sa načinom njegovog poimanja života i življenja, čega su i recenzenti i izdavači ove knjige bili svesni – utoliko pre, Kostina misao ili pisana reč ne predstavljaju samo značajan doprinos srpskoj beletristici već i uvid u estetičke i poetičke nazore samog autora. Knjiga Zauvek, čija skrivena poruka nosi ljudski, religijski, emocionalni i svaki drugi humani pečat, ponajviše korespondira Senekinoj izreci „Alteri vivas oportet, si vis tibi vivere“ („Treba da živiš za drugoga ako hoćeš da živiš za sebe“). Mr Branka Ivković-Petronić Autor knjige „Zauvek“ se bavi oduvek i zauvek večnom temom, onom koja nikada ne prolazi. Onom koja je bila, jeste i biće uvek aktuelna i nikada do kraja shvatljiva- ljubav. U knjizi opisuje različite događaje posle kojih više ništa nije isto. Pomoću životnih primera, veoma slikovito ilustruje i prolaznost materijalnih stvari. Podstiče nas da iz svakog opisanog događaja izvučemo nešto poučno i konstruktivno. Spaja do sada nespojive teme na moderan način: gastronomiju i religiju. Uvek aktuelne teme, prikazane u ovoj knjizi, omogućavaju svakome da se pronađe u nekom od događaja. Ova knjiga se obraća mnogima, svima onima koji su nekada u životu osetili na svojoj koži izdaju, prevaru i lažno obećanje. Koji su bili povređeni. Nosi poruku da nisu usamljeni slučajevi. Obraća se svima onima koji veruju, kao i autor, da ZAUVEK postoji! Darko Nikloić, diplomirani psiholog Prikaži više

Knjigu Hauzmajstor Šulc možete čitati kao roman: glavni lik, o čijem životu i karakteru knjiga govori, potom niz epizoda, događaja i drugih likova koji čine njegovu životnu i društvenu sredinu (Sarajevo kroz dobar dio dvadesetoga stoljeća), a sve je povezano u cjelinu likom hauzmajstora Šulca… A on je arhetipski majstor, i to je ono što kao ideja predstavlja fundament knjige: Ne plaši se vraga, špijuna i narodnih neprijatelja, postoji samo stroj koji u času / Stane, postoji oko koje vidi i ruka koja popravi kvar . Knjigu Hauzmajstor Šulc možete, zatim, čitati i kao pjesničku zbirku, ne samo i ne prvenstveno po tomu što je “tehnički” pisana u stihovima, nego zato što su njezin jezik i književni duktus eminentno pjesnički, lirski. Ono pak što knjigu čini jedinstvenom jest način na koji se u njoj narativni i lirski prosede sjedinjuju, stvarajući sasvim poseban ton koji vlada cijelom knjigom. Tako se zapravo dokida važnost pitanja o žanru: kao svaki književno izvoran i dobar tekst, Hauzmajstor Šulc razmiče granice žanra i utvrđuje ih nanovo. — Ivan Lovrenović Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966.) književnik je i novinar koji živi na selu nedaleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983., a prvu pjesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988. Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Zatim objavljuje još nekoliko zbirki priča (Mama Leone, Inšallah Madona, Inšallah) te desetak romana, među kojima su Dvori od oraha i Ruta Tannenbaum. Poljski prijevod njegova romana Srda pjeva, u sumrak, na Duhove dobio je 2012. u Wroclawu književnu nagradu Angelus za najbolju knjigu Srednje Europe. Djela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.

Plastelin Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju… Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak. Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera. A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati“, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke. U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence. Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države. Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi“ Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni. U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem“ gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red. Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva. Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja. – Petar Peca Popović Prikaži više

Iz recenzije: ’’Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju… Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige ’’Plastelin’’. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak. Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera. A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati“, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke. U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence. Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. ’’Plastelin’’ je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države. Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi“ ’’Plastelin’’ priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni. U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem“ gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red. Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva. Zato preporučujem ’’Plastelin’’ za jednu noć nespavanja.’’ Petar Peca Popović

"Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju… Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak. Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera. A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati”, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke. U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence. Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države. Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi” Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni. U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem” gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red. Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva. Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja." - Petar Peca Popović Čitaj dalje

Opis proizvoda Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju…Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak.Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera.A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „„Moram prestati““, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke.U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence.Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države.Iza maksime: „„Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi““ Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni.U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „„srećnim krajem““ gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red.Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva.Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja.– Petar Peca Popović

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Drugi - od patrijarhalne konstrukcije do alternativne politike / [uredili Boban Stojanović, Predrag M. Azdejković ; sarađivali-e Adam Puškar ... et al.] Остали наслови Drugi od patrijarhalne konstrukcije do alternativne politike Врста грађе зборник Језик српски Година 2006 Издавање и производња Beograd : Žene u crnom : Queeria, 2006 (Beograd : Standard 2) Физички опис 208 str. ; 22 cm Други аутори - особа Stojanović, Boban Azdejković, Predrag M. Puškar, Adam Aleksov, Bojan Džonson, Dana Starčević, Dragana Žarkov, Dubravka Dinić, Ivan Franović, Ivana Tešanović, Jasmina Forca, Ksenija Zajović, Staša Belenzada, Tamara ISBN 86-85451-08-6 (ŽC; broš.) Напомене Tiraž 500 Str. 5-6: Predgovor / Boban Stojanović, Predrag M. Azdejković Napomene i bibliografske reference uz tekst. Предметне одреднице Deca -- Rat -- Psihološki aspekt Ravnopravnost polova -- Rat Sociologija rata -- Patrijarhat Militarizam -- Seksizam Mirovni pokreti -- Ravnopravnost polova Muževnost -- Vojni aspekt Zbornik obuhvata tri poglavlja, kroz njih analiziramo uzroke, posledice i nudimo alternative militarizmu i domintnim oblicima maskulniteta. Neko zamišljeno, četvrto poglavlje, koje u ovom zborniku ne postoji, ostavljeno je za sve one koji žele da ovu ideju nalaze kao važnu i žele da je razvijaju dalje. Nadamo se da će zanimljivost i kvalitet tekstova koji slede biti dobar početak. Dečaci, Vojnici, Muškost, Hrabrost, Militarizam, Srbijanski maskulinitet, Nasilje, Plač, Nacionalizam, Militarizam, Seksizam, Ratni sistem, Gej kampovi, SAD, Ratnik, Pička, Puška, Država, Kukavice, Heroji..

Prvi tom Pogledati sadržaj Pravo blago za one koji se bave filmom Сергеј Михајлович Ајзенштајн (рус. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) је совјетски редитељ и филмски теоретичар. Најпознатији филмови су му: „Оклопњача Потемкин“,[1] „Октобар“, „Александар Невски“. Његови филмови припадају жанру политички ангажованих филмова. Сергеј Ајзенштајн Sergei Eisenstein 02.jpg Сергеј Ајзенштајн Датум рођења 23. јануар 1898. Место рођења Рига Руска Империја; данас Летонија Датум смрти 23. јануар 1948. (50 год.) Место смрти Москва Совјетски Савез; данас Русија Међу историчарима филма постоји уверење да је управо Сергеј Ајзенштајн допринео највише развоју монтаже, као не само техничког поступка повезивања кадрова, него као и начина да се филмски језик битно измени и унапреди. Са Лавом Куљешевим развио је изузетно значајан теоретски рад на пољу развоја монтаже. Све дело Сергеја Ајзенштајна карактерише иновативна употреба монтаже, ритма, одабира доминантних мотива, врсте осветљења, у последњем филму и употреба боја. Ове је била иновација у филмском речнику свога доба. У својим првим филмовима није користио глумце професионалце. Бавио се питањима класних конфликта у којима су глумци имали стереотипне улоге. Ајзенштајн је био одан идејама комунизма у време Стаљина који је одлично схватао значај филма као пропагандног оружја. Популарност и значај Сергеја Ајзенштајна је растао и опадао у функцији успеха његових филмова. Године 1925, створио је филм „Оклопњача Потемкин“. Чувену сцену са колицима која падају низ степениште у Одеси снимио је 22. септембра. Централни комитет КПСС је организовао обележавање јубилеја револуције из 1905, а народни комесари Луначарски и Маљевич су ангажовали Ајзенштајна да направи филм посвећен овој комеморацији. Од мноштва догађаја, Сергеј је одабрао побуну на оклопњачи као централни мотив филма. У јесен 1928. године напушта Совјетски Савез и одлази на двогодишње студијско путовање по Европи са сарадницима Едвардом Тисеом и Григоријем Александровим. Тамо их је послала комунистичка партија да би усавршили сазнања о техници звучног филма. Ту је направио један филм у Француској (Сентиментална романса из 1930). Студио Парамаунт га 1930. позива у САД и нуди уговор на 100.000 долара. Ајзенштајн стиже у Њујорк 20. маја. Требало је да екранизује један од романа Теодора Драјзера, али се од тог пројекта одустало због сукоба редитеља и продуцената. Тиме долази у позицију да га пријатељи Ептон Синклер и Чарли Чаплин спашавају од неке врсте прогона. Одлази у Мексико да снима филм за брачни пар Синклер, али се и ту његова уметничка природа сусреће са, за њега у то време неприхватљивим условима стварања. Филм о Мексику није довршен, а Стаљин га у међувремену позива назад у СССР. Од снимљеног материјала је 1933. измонтирана верзија филма „Громови над Мексиком“, касније познатог као „Живео Мексико!“ (¡Que Viva México!). Године 1938. приказан је први Ајзенштајнов звучни филм, „Александар Невски“. Он описује историјску битку Руса и тевтонских витезова из 13. века на залеђеном Чудском језеру. Филмом доминира идеја патриотизма и стога је интензивно коришћен као пропаганда у Совјетском Савезу током Другог светског рата. Ајзенштајнов боравак на западу га је учинио сумњивим у очима Стаљина и комунистичке номенклатуре. Рад на неким филмовима је отказан, а рад на филму „Иван Грозни“ је често ометан. Први део овог филма из 1944. примљен је са симпатијама и награђен је, док је други део био цензурисан и није приказан до 1958. У наставку филма, Иван није приказан као херој већ као параноични тиранин. Неки делови су снимљени у колору, захваљујући немачким колор камерама заплењеним у бици код Стаљинграда. Трећи део филма, из 1946, конфисковала је комунистичка партија. Повратак Уреди Ајзенштајн је био у стању да се додвори Стаљину за „још једну шансу”, и изабрао је од две понуде задатак биографије Александра Невског, за шта је музику компоновао Сергеј Прокофјев.[17] Овог пута, био му је додељен косценариста, Пјотр Шавленко,[18] да испоручи завршни сценарио и професионалне глумце да играју улоге; и помоћник режисера, Дмитри Васиљев, да убрза снимање.[18] Исход је био филм који су критичари добро примили на обе стране, совјетској и западној, за који је награђен Орденом Лењина и Стаљиновом наградом.[19] То је била очигледна алегорија и круто упозорење против гомилања трупа нацистичке Немачке, добро играна и добро направљена. Сценарио је садржао сцене у којима Невски изговара низ традиционалних руских пословица, вербално укорењавајући своју борбу против германских освајача у руске традиције.[20] Ово је започето, завршено и стављено у дистрибуцију све у току 1938. године, и није представљало само Ајзенштајнов први филм током скоро једне деценије, већ и његов први звучни филм. У року од неколико месеци од објављивања филма, Стаљин је склопио пакт са Хитлером, и Невски је одмах повучен из дистрибуције. Ајзенштајн се вратио предавању и био је задужен за режирање Рихард Вагнерове Валкире у Бољшој театру.[19] После избијања рата са Немачком 1941. године, Невски је био поново пуштен у широку дистрибуцију и стекао је међународни успех. Са ратом који се приближавао Москви, Ајзенштајн је био један од многих филмских стваралаца који су евакуисани у Алмате, где је по први пут разматрао идеју о прављењу филма о Ивану IV Грозном. Ајзенштајн је имао кореспонденцију са Прокофјевом из Алмате, који му се тамо придружио 1942. Прокофјев је компоновао музику за Ајзенштајнов филм, а Ајзенштајн се реципроцирао дизајнирајући сетове за оперско извођење Рата и мира које је Прокофјев развијао.[21] Иванова трилогија Уреди Ајзенштајнов филм, Иван Грозни, Део I, којим се представља Иван IV Грозни као национални херој, добио је подршку Јосифа Стаљина (и Стаљинову награду),[22] али су наставак, Иван Грозни, Део II, критиковале разне разне власти и остао је необјављен до краја 1958. године. Сви снимци још увек непотпуног дела Иван Грозни, Део III, били су конфисковани и највећи део материјала је био уништен[23] (мада неколико снимљених сцена још увек постоји). Лични живот Смрт Филмски теоретичар Почасти и награде Главна дела Уреди Неки од најбољих радова су:[48][49] Дневник Глумова (Дневник Глумова, 1923) Штрајк (Стачка, 1925) Оклопњача Потемкин (Броненосец „Потемкин“, 1925) Октобар: десет дана који су потресли свет (Октябрь: Десять дней, которые потрясли мир, 1927) Старо и ново (Генеральная линия или Старое и новое, 1929) Сентиментална романса (Сентиментальный романс/Le Romance sentimentale, 1930) Земљотрес у Оахаки (Землетрясение в Оахаке, документарни филм из 1931) Живео Мексико! (¡Que Viva México!, Да здравствует Мексика!, недовршен филм, 1930-1932) Бежин луг (Бежин луг, недовршен филм, 1935 – 1937) Александар Невски (Александр Невский, 1938) Канал Фергана (недовршен филм из 1939) Иван Грозни: први део (1945) други део (1946/1958) трећи део (1946, незавршено)

Nije prvi put da zbog knjige bdim dok pošten svet spava. Svaka dobra knjiga podrazumeva tu čaroliju. Meni, štaviše, intrigantno štivo uvek izazove infekciju… Skoro je ponoć. U krevetu sam, ali sna nema. Ne dozvoljava mi fajl koji je mejlom stigao tog predvečerja. U njemu tekst knjige Plastelin. Donosim mac-book i nastavljam da čitam. Posle nekoliko poglavlja shvatam da je kasno, da je trebalo da ugasim svetlo i pođem na počinak. Sutra valja ustati rano. Mali imenjak od sabajle voli da se igra bez obzira koji je tačno dan. Ipak ne odustajem jer od teksta ne mogu da se odvojim. Bar još jedno poglavlje. Možda ono najavljuje rasplet nesvakidašnjeg trilera. A šta ako grešim?! Možda se put ka razrešenju kasnije skriva. Kome je uopšte potreban san? Meni ne. Kad me staračka bešika potera ka kupatilu, proveravam sat. Gluvo je doba noći – 3:00. Sebi šapućem: „Moram prestati”, ali okrećem novu stranicu. Nedaleko sam od kraja pa u lakoj groznici čitam sve… do velike tačke. U vreme zaraze žrtva sam zaraze visoko-oktanskog pisanja kojom se Ivan Đurđević predstavlja čitalačkoj javnosti. Bilo bi dragoceno da u prostoru srpskog izdavaštva postoji pouzdan alat za pronalaženje knjiga koje bi valjalo da pročitamo. Pogotovo kad je reč o piscima koji pred nas iznose svoje ukoričene prvence. Gospodin Đurđević u svom pisanju nije ograničen žanrovskim međama. Plastelin je stvarnosna fikcija, hibridno ostvarenje koje spaja iskustvo viđenog, znanog i pretrpljenog življenja u Srbiji: kriminal i politiku, ljubav i prevaru, filozofiju sa silom diplomatskih interesa. Pri tome Pisac ne istražuje samo ambijent zločina i kasnije komponovanje kažnjavanja nevinog već se bavi sve sudbonosnijom ulogom medija u vremenu opštih manipulacija gde stradaju ljudi, vere i države. Iza maksime: „Koliko god bežao od sebe, čak i na drugi kraj sveta, čovek se uvek vrati sebi” Plastelin priča o običnom Beograđaninu koji ni kriv ni dužan munjevito prolazi kroz nekoliko života. U nadigravanju obaveštajnih službi, u kome po pravilu nestaju znanja šta je istina, šta fantazmagorija i šta se stvarno desilo, u kome ne postoje ni pravo ni pravda, ni sistem ni čast, neko je samo na prvi pogled slučajna, a neko namerna žrtva. Tada, kako bi se izbegao ozbiljan međunarodni skandal a sačuvao aparat moći i vlasti, smrtni smrtnik biva prelazno rešenje. On postaje sve: odabran, iskorišćen, zloupotrebljen, žrtvovan i odbačen. U neplaniranoj roli svog života on je junak i žrtva procesa pred kojim su moral i sociologija nemoćni. U posebnoj umetnosti pisanja, koju odlikuje precizan jezik i majstorski izvedena priča, Ivan Đurđević demonstrira razumevanje fenomena XXI veka. Baš zato svoju novelu ne završava konvencionalnim „srećnim krajem” gde se zadovoljava biblijska pravda i uspostavlja red. Lavirint ove knjige prepun misterija, neizvesnosti i neočekivanosti sve vreme izaziva. Zato preporučujem Plastelin za jednu noć nespavanja. Naslov: Plastelin Izdavač: PortaLibris Strana: 216 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-7818-528-1

Kemal Monteno - Moje Pjesme 1 Originalno izdanje. Made in Bosnia and Herzegovina Ocuvanost CD: 5- (dve-tri sitne crtice, ne utice na rad) Omot: 5- Na kutiji postoje tragovi koriscenja. Spisak pesama: 01 Žene, Žene 02 Uvijek Ti Se Vraćam 03 Znam Sve O Tebi 04 Martina 05 Tužna Je Muzika 06 Ne Ljubi Me Tako Jako 07 Štefani 08 Pismo Prijatelju 09 Kako Da Te Zaboravim 10 Ivana 11 Đani 12 Danas Je Tvoj Dan Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop pvs2r9