Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

NOVA URAMLJENA IKONA BOGORODICE SA ISUSOM Dimenzije ikone su 29,8cmx22,8cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu. Najprije par riječi o roditeljima Majke Božje. Njezina majka Sveta Ana rođena je u Betlehemu iz roda kralja Davida. Od djetinjstva je bila urešena svim krepostima. Dobro je poznavala Sveto Pismo i njegova otajstva. Žarko je molila da dođe Spasitlej. Po poruci Arkanđela Gabrijela uzima Svetog Joakima za muža. Živjeli su u Nazaretu. Dugo nisu imali potomastva. Učinili su zavjet da će Bogu posvetiti svoje dijete, poput majke Samuelove. Arkanđeo Gabrijel se ukaza Svetoj Ani kao najljepši mladić. Javlja joj da je Svevišnji Gospodin uslišao njezine molitve: “Ti i Jopakim ponizili ste se u svojim prošnjama, zato će vam Svevišnji velikom darežljivošću ispuniti vaše želje. Ustrajte u molitvama. Znaj, kako sam i Joakimu već navijestio – on će imati Blaženu i Blagoslovljenu Kćerku. Ali njemu Gospodin nije otkrio tajnu, njemu nije objavljeno da će Ona biti Majka Mesije, stoga moraš ovu tajnu čuvati.” Za vrijeme Marijina začeća Sveta Ana je imala 44, a Sveti Joakim 66 godina. Taj događaj Crkva slavi velikom svetkovinom 8. prosinca. Stoljećima se rođendan Blažene Djevice Marije spominje 8. rujna. Nebeska Kraljica je koncem dvadesetog stoljeća objavila da je Njezin datum rođenja bio 5. kolovoza -na koji je dan par stoljeća kasnije učinila u Rimu čudo snijega na mjestu gradnje prve crkve sebi u čast. Po savjetu Neba Sveta Ana je spoznala da je dužnost da svojoj kćerki dade ime Mirjam – Marija, što znači Zvijezda mora. Nekoliko dana prije, nego li je Bl. Djevica Marija navršila tri godine, Sveta Ana u zanosu primi od Boga nalog, da izvrši zavjet te Kćerku zadnji dan njene treće godine prikaže u jeruzalemskon Hramu. Tog se događaja spominjemo u bogoslužju 21. studenog, kada je na taj dan posvećena u Jeruzalemu crva Sveta Marija Nova ( godine 543.) pokraj jeruzalemskog Hrama. Sveta Ana je završila zemaljski život u 56. godini sa ovim riječima svojoj Kćeri: “Baštinu Joanima i Ane dijeli sa siromasima. Tajne svoje čuvaj u dubini Srca svojega i moli neprestance Svemogućega da pošalje na svijet spasenje po obećanom Mesiji.!” Po Božjem promislu kad je Djevici Mariji bilo 14 godina zaručena je sa Svetim Josipom iz Nazareta koji je imao 33 godine. Prošlo je šest mjeseci i 17 dana od zaruka kada se – 25. ožujka po pristanku Josipove zaručnice Marije, u njezinom krulu začeo primivši tijelo Sin Božji. Djevica je postala živi ciborij u koji silazi Kruh koji dolazi s Neba. Tijelo Gospodinovo postalo je tijelom u krilu Bezgrešne, koja je to ostala od časa začerća. Najčišća Djevica je prihvatila Nebo u svoje krilo odijevajući svojim tijelom Riječ Očevu nakon božanskog vjenčanja s Duhom Svetim. Tako je Blažena Djevica postala prvo živo Svetohranište Presvetog Trojstva gdje se Otac Nebeski neprestano slavi, Sin savršeno ljubi a Duh Sveti u potpunosti posjeduje. 25 prosinca Djevica Marija rodi u Betlehemu Spasitelja. Prema objavi Isusa Krista Službenici Božjoj Mariji Agredskskoj prošlo je od stvaranja Adama do Božića ukupno 5199 godina.Činom stalne vjere Bogorodica je u svom Sinu Isusu vidjela svog Boga i duboko Mu se ljubavlju klanjala:- kao sitnom zametku dajući Mu svoju krv i tijelo; nakon rođenja promatrajući Ga u jaslama siromašne spilje; dječaku Isusu koji raste, mladiću koji se razvija te mladom čovjeku nad svakodnevnim tesarskim poslom i Mesiji koji vrši svoje javno poslanje. Klanjala se Isusu primivši Ga u prilikama Kruha i Vina nakon Apostola na Posljednjoj Večeri. Kad su Isusa svukli na Kalvariji Majka Mesije daruje svoj bijeli veo da se zaštiti Sin u svojoj stidljivosti. Tako je na Veliki Petak bila prisutna kod Isusovog prikazivanja Njegove krvave žrtve na Križu. Osobitim načinom ostale su u njezinu Srcu slike Muke Isusove redom kako su slijedile te je kod razmatranja uvijek osjećala one boli, koje je podnosio njezin Božanski Sin. Iz ljubavi prema Bogu trpjela je više nego Mučenci ili Sveci. Svaki petak duboko je Gospa proživljaval smrt i ukop svojeg Sina. U svojoj sobi bi započela razmatranje kako je Gospodin prao noge svojim učenicima te proslijedila do sjećanja na prvi susret sa Uskrslim Sinom. Nakon silaska Duha Svetoga Marija je skoro svaki dan najsavršenije sudjelovala u prikazivanju Nekrvne Žrtve koju je obično slavio Sveti Ivan. Najprije bi se molili Psalmi i čitali odlomci Starog Zavjeta Pretvorba je bila kao i danas. Službenica Božja Marija Agredska spominje da je vidjela kako se Bogorodica tri puta do zemlje poklanjala i tada s godućom ljubavlju primala Nebreski Kruh.. (Poklon do zemlje prije Svete Pričesti navodi kao redovitu praksu u svoje vrijeme Sveti Augustin). Nakon Pričesti povukla bi se Bogorodica u svoju sobu i ostala u svojoj sobi čak po tri sata. Tako žarka bijaše njena priprava i zahvala Svete Pričesti da je njezin Božanski Sin na to odgovarao osobnom posjetom Svojoj Majci. Kroz to vrijeme zanosnog motrenja Sveti Ivan je viđao kako blistave sjajne zrake izlaze iz Majke Božje. Presveta Djevica Marija je zadnjih godina svojega života vrlo malo jela i spavala. Spavala bi po jedan sat a jela par komadića kruha i malo ribe. Ali je brižno spremala hranu i majčinski dvorila Apostola Ivana. Prva je živjela od Svete Pričesti, Ona je mogla živjeti samo od Nebeske Hrane što će se ponoviti kroz stoljeć kod Svetaca koji su posebno častili Oltarski Sakramenat. U ovom prikazu će o tim karizmama biti riječ. Od 16. do 25. pripravljala se Bogorodica na spoemn Utjelovljenja te je samo primala Svetu Pričest i bila bez jela i pila. Majka Velikog Svećenika Isusa biva prisutna kod svakog oltara kada Isus u osobi svojeg službenika žrtvuje Sebe za sve nas na nekrvni način u Svetoj Misi. Isus sa slavnim Tijelom ostaje Marijin Sin, koji je nama za ljubav prisutan pod bijelom pojavom posvećenog Kruha. Bogorodica je prostrta pred svakim Svetohraništem u činu vječnog klanjaja i zadovoljštine sa Zborovima Anđela i mnoštvom Svetih. Blažena Djevica, Majka Emanuela - Boga s nama, je naša Majka Euharistije. Zemaljski život završila je u pedeset petoj godini, 22 godine nakon Isusova uzašašća. Dušom i tijelom uzeta je u Nebo i okrunjena kao Kraljica Anđela i Svetih 15. kolovoza kada Crkva slavi svetkovinu Uznesenja Blažene Djevice Marije u Nebo.

Autor - osoba Read, Herbert, 1893-1968 = Rid, Herbert, 1893-1968 Naslov Henry Moore : studija o životu i delu / Herbert Read ; [prevod Ivan V. Lalić] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski, srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1970 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 284 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 (Karton s omotom) Napomene Beleške u tekstu: str. 263-264 Odabrana bibliografija: str. 265-266 Spisak ilustracija: str. 267-281 Registar. Predmetne odrednice Mur, Henri, 1898-1986 Henri Mur (engl. Henry Moore; Kaslford, 30. jul 1898 – Mač Hedam, 31. avgust 1986) je bio britanski vajar. Njegove skulpture nalaze se na mnogim javnim mestima, kao što su zgrada UNESKO u Parizu i centar „Linkoln“ u Njujorku. Rodio se kao sedmo od osmoro dece u porodici rudara. Otac mu je bio ubeđeni socijalista. Iz Prvog svetskog rata se vratio kao invalid usled trovanja bojnim otrovima. Posle rata je studirao i putovao po Francuskoj, Italiji i Španiji. Krajem 19. veka Kaslford u Jorkširu nalikovao je drugim industrijskim gradovima u Engleskoj tog vremena: imao je rudnik, grnčarske radionice, istovetne kuće u nizu. Opšte sivilo ublažavalo je postojanje biblioteke, javnog parka i pijace. Na prvi pogled život je proticao mirno, ali u pozadini su organizovani brojni štrajkovi: svesni značaja i opasnosti svog poziva, rudari su pokušavali da poboljšaju uslove rada i plate. U toj sredini, 30. jula 1898. godine, u mnogočlanoj porodici rodio se Henri Mur. Kao sedmo od osmoro dece, odrastao je uz veliku ljubav bližnjih i nije primećivao da mu išta u skromnom domu nedostaje. Od malena je slušao očeve poučne priče: o pradedi koji je zbog gladi i prenaseljenosti morao da napusti Irsku, teškom poslu rudara, lepoti učenja i muzike. U kući od crvenih opeka, jednoj u nizu istih, porodica Mur imala je dnevni boravak, kuhinju i kupatilo u prizemlju, dve spavaće sobe na spratu i izlaz u zadnje dvorište. Sve je odzvanjalo od dečje graje, ali se poštovala reč starijih. Po povratku s posla otac je najpre sedao u kadu da opere čađ sa sebe, a nakon kraćeg odmora hvatao knjigu u ruke. Pomagao je Henriju da reši zadatke iz matematike i čita Šekspira, ali je i sam učio. Sa setom se sećao svog dečaštva, kada je morao da zarađuje plašenjem vrana na njivi. Zbog iskustva siromaštva, u pripravnosti je čuvao zanat obućara, kojim se bavio tokom štrajkova u rudniku. Za svoju dušu svirao je violinu, čime je unosio dobro raspoloženje među ukućane. Ko je pored predivne muzike mario što će nekad za obrok, umesto celog, dobiti pola kuvanog jajeta? Radost i tuga Svestan nedostataka sviranja po sluhu, otac je Henrija upisao u muzičku školu, na odsek violine. Međutim, ništa nije teklo po planu: đak se žalio da ne može da podnese škripu koju neveštim rukovanjem proizvodi na instrumentu i bol u zglobu šake. Kada je dva puta pao na ispitu, ispisali su ga sa nastave. Od tada je imao više vremena za igru, što je koristio koliko god je mogao. Zimi se duže zadržavao u toploj sobi (ugalj su dobijali besplatno), ali leti gotovo nije ulazio u kuću. S ostalom decom jurcao je po okolnim ulicama, dvorištima i livadama, čas vadio iz džepa klikere, a čas klis. Pošto je za igru klisa valjalo napraviti odgovarajući oblik drveta, za deljanje je koristio nožić. U tim početničkim vajarskim koracima uživao je više nego u samoj igri! Dok je s drugovima lutao poljima tragao je za gnezdima, poljskim cvećem, ali i glinom za grnčariju. Čim bi se snabdeo materijalom, krenuo je da veoma vešto vaja figure i razne igračke. Pomišljao je koliko je srećan što mu roditelji nisu bogati, jer bi u tom slučaju boravio u internatu, lišen slobode. Nije mogao da zamisli nikakvu nesreću, osim tuče sa dečacima iz druge škole. Nažalost, sudbina ga je uverila u suprotno! Kada je sa dve godine starijom sestrom otišao na javno kupalište, otvoreno te 1911. godine, uporno je tražio da se trkaju u plivanju. Sestra je više puta prihvatala izazov, nesvesna da njeno slabo srce ne može da izdrži napor. Kada je iznenada preminula, Henri je, pored užasne tuge, osećao i grižu savesti (premda za bolest niko nije znao). S pitanjima o večnom životu duše pokušao je da pronađe utehu u crkvi. U petnaestoj godini snažno se predao veri: na konfirmaciji (krizma, miropomazanje, čin svesnog stupanja u verski život kod rimokatolika, posle krštenja) učinilo mu se kao da „lebdi četiri stope nad tlom”. Nedeljom ujutru odlazio je na molitvu, posle koje su sledili pevanje himni i propoved. Veoma se iznenadio kada je sveštenik, kao primer razborite poslušnosti, naveo priču o genijalnom Mikelanđelu. Upijao je svaku reč: „Jednoga dana u dvorskoj radionici na otvorenom, četrnaestogodišnji Mikelanđelo klesao je glavu Fauna. Vrtom je prošao Lorenco Mediči, zvani Veličanstveni, koji je pogledao rad i u šali rekao kako starcima ipak nisu svi zubi na broju. Pošto je primedba ozbiljno shvaćena, nasmejani Faun ostao je bez jednog zuba. A kada je po povratku iz šetnje Lorenco video ispravku, toliko se oduševio da je mladog umetnika pozvao kod sebe na dvor”. Od toga dana Henri je počeo da čita likovnu enciklopediju, proučava skulpture, pravi skice i sanja da postane vajar. Drugovima se hvalio da toliko dobro vlada oblicima da može da prepozna svaku devojku iz kraja samo po izgledu njenih nogu. Đubre u muzeju? Kao srećna okolnost pokazalo se to što je u gimnaziji dobio novu nastavnicu likovnog, jer mu se prethodna izrugivala kad je na figurama prikazivao stopala koja „vise”, na način srednjovekovnih slikara. Sada je dobio priliku da se iskaže: sa mnogo uspeha crtao je kostime za školske priredbe, izrađivao keramiku, vajao. S nekoliko drugova odlazio je na obuku u atelje, gde su posle časova pili čaj, razgovarali i čitali časopis „Studio” (koji je pisao o novitetima na polju umetnosti, posebno o vladajućem „art nuvou”). Na kraju godine pojavila se mogućnost da dobije stipendiju iz likovnog, ali očev savet u vezi s učiteljskim pozivom ipak je nadjačao. Nakon diplomiranja morao je da se prijavi u vojsku, pa je 1917. godine otišao u London. Iskoristio je priliku da obiđe Nacionalnu galeriju i Britanski muzej, što mu je proširilo vidike. Odmah posle obuke, kao pripadnik Petnaeste londonske brigade, našao se na zapadnom frontu u Francuskoj. Borio se u rovu kao mitraljezac, a jednom je čak morao da preuzme komandovanje grupom jer se desetar napio. Kada se nakon nemačkog bombardovanja otrovao gasom, odneli su ga na nosilima u bolnicu. Posle oporavka vratili su ga u Englesku i već tokom puta u sebi je ponavljao samo dve reči – biću vajar! Izložba „Henri Mur – grafičar” održava se u Narodnom muzeju u Beogradu od 11. septembra do 31. oktobra 2014. godine. Predstavljeno je osamdeset grafika, pet modela skulptura, jedan radni model (uz dodatak koji čine fotografije umetnika). Radovi pripadaju zbirci Britanskog saveta i deo su međunarodnog gostovanja. Izložba se u novembru seli u Muzej Vojvodine u Novom Sadu. Septembra 1919. godine počeo je da studira u Umetničkoj školi u Lidsu: kretao je jutarnjim vozom iz Kaslforda, a vraćao se tek u jedanaest uveče. Iznenadio se kada je shvatio da je jedini student vajarstva, ali se tešio da će mu profesor pružiti više pažnje. Uskoro je dobio dozvolu da posećuje bogatu zbirku umetničkih dela (Tarner, Matis, Gogen, Sezan), koja se nalazila u vlasništvu upravnika škole. Od 1921. do 1924. godine pohađao je Kraljevski koledž umetnosti u Londonu, srećan što mu se ostvaruje dugogodišnji san. Međutim, kada je jednoga dana naslikao „Noć”, po uzoru na etrurski sarkofag, od profesora je dobio kritiku da se „hrani đubretom”! Zapitao se šta će se desiti kad počne da vaja prema drevnoj crnačkoj i meksičkoj skulpturi ili po osećaju, a ne po prirodi. Za slučaj nove osude, smislio je odgovor: „Tvrdi kamen nije isto što i živi zec. Njegova lepota ne može da bude ista lepota”. Velika majka Sa dobijenom stipendijom otputovao je u Italiju, a po povratku se zaposlio kao predavač na istom koledžu. Tih godina vredno je stvarao, s uverenjem da umetnik treba da bude „nežni gospodar materijala”. S prvom samostalnom izložbom 1928. godine napravio je pravu senzaciju, ali i uzbunu! Novine su pisale da je delo „nemoralno i boljševičko” i da je sramota što čovek poput njega uči studente. Pošto se i na koledžu raspravljalo o njegovom otkazu, sa istim brojem glasova „za” i „protiv”, zatražio je premeštaj za umetničku školu u Čelziju. Slobodno vreme i dane raspusta koristio je za vajanje, rešen da ne skreće sa svog puta. U vreme najžešćih napada dobio je podršku devojke Irine, studentkinje slikarstva, sa kojom se uskoro venčao. Kupili su kuću u selu Barfreston, u grofoviji Kent, koja im je služila kao atelje. Neko vreme živeli su u Kingstonu, a zatim su se trajno preselili u selo Peri Grin, u grofoviji Hertford. Henri je nalazio vremena da se druži s umetnicima iz Londona, drži predavanja i stvara čudesna dela („Majka sa detetom”, „Devojka”, „Dve forme”, „Figure sa žicama”). U crtežima i grafikama beležio je rađanje zamisli za skulpture, ali je zbog Drugog svetskog rata proširio teme. Godine 1940. ovekovečio je prestrašene i napaćene ljude koji su se od bombardovanja skrivali u skloništima, a kasnije i prizore iz rudnika u kome je radio njegov otac. Godine 1941. sakupio je sva svoja dela i napravio veliku izložbu u Lidsu. Ovoga puta mnogo bolje je primljen, pa je dobio porudžbinu da iskleše Bogorodicu s Hristom, za crkvu Sv. Mateja u Northemptonu. Posao je sa oklevanjem prihvatio, jer je manje razmišljao o veri a više o dostignućima umetnosti. Sa željom da razmenjuje iskustva sa velikanima vajarstva, posetio je Brankusija u njegovom ateljeu i ostao zadivljen pravilom „ništa suvišno”. (Inače, umetnike nije delio na realiste i moderniste, već samo na darovite i nedarovite.) Od 1946. godine, kada mu se rodila kćerka Meri, za teme je birao porodične grupe, a umesto u drvetu i kamenu, sve češće je stvarao u bronzi. Svake druge ili treće godine pravio je izložbe, pa je nakon Njujorka, Pariza, Londona, Sao Paola stekao svetsku slavu! Uskoro je stigao i u naše krajeve: 1955. godine boravio je sa suprugom Irinom u Jugoslaviji i posetio Ljubljanu, Zagreb, Dubrovnik, Beograd. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu održao je izložbu sa devedeset radova – skulptura, slika, crteža. A kada se upoznao sa stvaralaštvom vajara Tome Rosandića, nije krio oduševljenje. Od 1975. godine postao je inostrani član Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU). Poslednjih dvadeset godina rada opredelio se uglavnom za dve teme – ležeću figuru (misao) i Veliku majku (osećanja). U nekim delima nesvesno je dotakao dubine ljudske duše, o kojima su raspravljali psihoanalitičari. Recimo, kada je predstavio dete koje kljunom napada majku koja ga doji, podsetio je na teorije Melani Klajn o dečjim doživljajima „dobre” i „loše” majke. S druge strane, svesno je slao opomenu svetu: pored figura ratnika koji pada i glave šlema, uradio je „Atomski komad” 1964. godine. Oblik koji nastaje posle eksplozije atomske bombe, ujedno je lep i užasan a govori o snazi i uništenju. Predmet lepote I kada je postao slavan i bogat, Henri Mur zadržao je skromnost: radio je kao kustos Tejt galerije, živeo u istoj staroj kući, vredno stvarao. Većinu novca usmeravao je u fondaciju sa svojim imenom. Govorio je: „Najviše me zanima ljudska figura, a principe oblika i ritma pronašao sam u prirodi – u kamenu, stenama, kostima, drveću, biljkama”. Isticao je da poštuje materijal koji obrađuje i da nema osećaj da mu udahnjuje život, jer neka energija tu već postoji. Pre nego što je preminuo, 31. avgusta 1986. godine, ponovio je: „Radije bih svoju skulpturu stavio u pejzaž, bilo koji pejzaž, nego u najlepšu zgradu za koju znam”. Godinu dana kasnije izložba njegovih dela postavljena je u Jorkšir parku, 2007. godine u najvećoj londonskoj botaničkoj bašti Kju Gardens, kao i na drugim mestima. Ljudi su dobili mogućnost da uživaju u umetničkim radovima dok šetaju ili odmaraju se nakon napornog posla. San jednog od najznačajnijih skulptora dvadesetog veka time je do kraja ispunjen! Vreme je pokazalo da skulpture Henrija Mura podjednako osvajaju gledaoce, kao i prostor. Primećeno je da neobično snažno deluju na decu koja pokušavaju da ih pomaze, zagrle ili da se na njih popnu. Uvedeno je i takmičenje da se pored njegovog dela načini što zanimljivija fotografija, najčešće portret. Ali, ispostavilo se da lako dostupna umetnost ima i tamnu stranu – njegovi radovi našli su se na meti brojnih kradljivaca! Nestale su skulpture iz jedne njujorške galerije, fondacije u Hertfordširu, parka u Škotskoj (neke su pronađene). Počinioce nije zanimalo što dela imaju „snagu velikih planina”, već novac koji mogu da dobiju prodajom, a koji se meri hiljadama i milionima dolara. Međutim, u filmu „Predmet lepote” Majkla Lindzija-Hoga u kome igraju Endi Mekdauel i Džon Malkovič, pomenuta je i druga mogućnost. Na pitanje zašto je odnela skupocenu Murovu skulpturu iz hotelske sobe, gluvonema devojka dala je objašnjenje – „Čula sam je!” MG97 (N)

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Veliki format, sa 65 tabli na kojima su prikazani detalji Mikelanđelovog „Strašnog suda“. Autor - osoba Ambrozić, Katarina, 1925-2003 = Ambrozić, Katarina, 1925-2003 Naslov Mikelanđelov Strašni sud / Katarina Ambrozić Vrsta građe naučna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1976 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Vuk Karadžić“, 1976 (Ljubljana : Mladinska knjiga) Fizički opis 205 str. : ilustr. ; 38 cm Napomene Omot. nasl.: Mikelađelo : Strašni sud Tiraž 1.500 O petstogodišnjici Mikelanđelovog rođenja - - > prelim. str. Faksimil Mikelađelovog potpisa Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Mikelanđelo Buonaroti, 1475-1564 -- „Strašni sud“ Strašni sud Mikelanđela Buonarotija i jedna njegova rečenica Životopisi velikana obično su popis stalnog suprotstavljanja inerciji osrednjosti i zavisti. Što je čovek bio veći, tim su jači bili vetrovi ljudske gluposti koji su mu duvali u lice. Renesansni genij Mikelanđelo Buonaroti (1475–1564) rečit je primer ovog pravila. Slavljen i gotovo divinizovan još za života, skulptor, slikar, arhitekt i pesnik bio je od strane nižnjih u isto vreme klevetan, ucenjivan, podmetali su mu nogu. Boreći se s njima i usput sa tvrdoćom kamena i skrivenim žilama u njemu, sa bojama koje neće da prionu na malter, sa vrtoglavicom na skelama koje su dohvatale sikstinsko nebo... Mikelanđelo, ne odviše poznat po govoru, ostavio nam je, međutim, pored sve te Lepote, u amanet i jednu rečenicu za pamćenje. Oslikavši, tokom četiri godine muka, od 1508. do 1512, ležeći na daskama pod plafonom, svod Sikstinske kapele, Buonaroti se vraća svom izvornom materijalu: kamenu. Sledećih četvrt veka, uz vrtloge jednog od najživljih perioda ljudske istorije, Majstor kleše u mramoru „Roba koji se budi“ i „Roba koji umire“, kip Mojsija za grobnicu pape Julija II, onog što je naručio malanje tavanice u Sikstini, kipove u kapeli „Mediči“, projektuje stepenište u vestibilu Laurencijanske biblioteke... i opet se vraća u Sikstinu. Jedan zid je čekao njegovu ruku. Oltarski zid, po narudžbi pape Klementa VII, imao je da, po zamisli Mikelanđela, bude oslikan scenom Strašnog suda. Klement, međutim, umire dok su još trajale pripreme za radove, tako da Mikelanđelo stupa na skelu 1536, pod pontifikatom Pavla III. Veran svojoj stvaralačkoj politici da nikome, pa ni papi, ne pokazuje nacrte, planove, skice... i da i kada ih pokaže to ne čini u celosti, već samo u delovima, Mikelanđelo će pet godina slikati scene koje danas prepoznajemo kao najupečatljivije u istoriji ljudskog stvaranja. Kada je, međutim, godine 1541. zastor pao, Mikelanđelovi protivnici kojih nikad nije falilo, dižu glavu i napadaju delo da je nemoralno i nedostojno kapele Vatikana, da je „primereno kupatilu“. Mediokritetima popovskog kalibra smetaju goli likovi, između ostalih i samog Hrista koji, podignutom desnicom, sudi grešnicima. „Na strašnom sudu svi ćemo biti goli“, kazaće u jednom trenutku Pavle III Bjađu da Čezeni, svom ceremonijal-majstoru, koji je upravo izgovorio ono poređenje sa kupatilom. Strašni sud biće nakratko odbranjen. Narednog dana, Mikelanđelo će ući u Sikstinu i u desnom donjem uglu, u predelu Pakla, nabaciti malo svežeg maltera: u liku Minosa, mitskog kralja Krita, sudije podzemnog sveta, naslikaće lično papskog ceremonijal-majstora, golog, sa zmijom oko genitalija, sa sve magarećim ušima! Sutradan će razjareni ceremonijal-majstor tražiti papsku audijenciju, pokazaće Pavlu III novonaslikani fragment, i tražiće od pape da natera umetnika da ukloni njegov magareći lik odatle. „Iz pakla?“ upitaće papa. „Bjađo, da je u pitanju Čistilište, nešto bi moglo da se uradi; ali Pakao nije u mojoj nadležnosti.“ Ali pape nisu večne, i pape su ljudi: Pavle III umire 1549, i posle jednomesečne vladavine pape Marsela, u svetu stolicu seda papa Pavle IV, do tada kardinal Karafa, koji će potom uvesti inkviziciju u Italiju! Naravno, oltarski zid Sikstine dolazi na tapet. Mikelanđelo ima već osamdeset godina, i grčevito radi na svom poslednjem remek-delu: arhitekturi nove Bazilike Svetog Petra, sa sve kupolom na vrhu, koju kad odemo u Rim gledamo i danas. Karafa, tj. Pavle IV, naređuje isprva da se taj razgolićeni zid – prekreči pa da se opet slika. U Rimu se podiže buka i Mikelanđelovi prijatelji uspevaju da izdejstvuju da se zid ipak ne kreči nego da jedan od Mikelanđelovih mladih učenika i obožavalaca, Danijele da Voltera, preko genitalija, i osobito stražnjica koje su okrenute kapeli, naslika velove. To je kompromis na koji ostareli veliki Majstor mora da pristane. No, rekosmo da su i pape ljudi: 1559. umire i Pavle IV, i konklava pušta beli dim da objavi Đovanija Anđela Medičija, koji uzima papsko ime Pije IV. Svaki papa ima svoje ulizice, svoje dvorjane, svoje lažljivce i denuncijante: arhitekta Nani di Baćo Biđo uspeva da nagovori papu da ga imenuje za sekretara radova na Bazilici. I on odmah počinje da uklanja Mikelanđelove potporne stubove i grede, menjajući projekat po svojim zamislima. (Koliko bi to bile uspešne zamisli, možemo samo da zamislimo: godine 1557. u Rimu se, posle samo šest godina upotrebe, ruši antički most preko Tibra čiju je rekonstrukciju projektovao Biđo, a taj je posao oteo od – Mikelanđela.) Na vest da se potporni stubovi sklanjaju, u Mikelanđelovu sobu zadihano ulazi njegov mladi prijatelj i podiže Majstora da idu i brane pred papom svoju stvar. Mikelanđelo, tada u osamdeset osmoj godini, samo sedi i sluša. Svi su njegovi prijatelji već mrtvi. Vitorija Kolona, poslednja velika ljubav njegovog života je mrtva, Majstor shvata da je ovaj svet preteško mesto za život. I izgovara tu rečenicu: „Onaj ko bije bitke sa budalama, neće izvojevati velike pobede“, kaže Majstor učeniku. Papa Pije će posle toga okupiti odbor za gradnju, i najuriti Biđa. Mikelanđelo će, još godinu dana, do smrti, graditi „Svetog Petra“, čija će kupola biti završena posle njegove smrti, po njegovim nacrtima koje niko više nije smeo da dovodi u pitanje. Danas dok hodamo Rimom i uz picu i koka-kolu smeramo ulaz u Sikstinu, dok Tibar tromo teče i pinije se ocrtavaju na predvečernjem nebu, razmišljamo o tome šta je Majstor hteo da nam poruči; svakako ne to da ikada odustanemo, jer ni on to nije uradio. Kad su mediokriteti njegove freske proglasili za kupatilsku dekoraciju, time su u stvari denuncirali sebe, jer je on tim Strašnim sudom pokazao svu našu istorodnost, stvoreni po božjem liku, nagi kao u prapočetku, penjemo se i propadamo pod Njegovom rukom. Ali svi smo isti, krv i meso našeg božansko-ljudskog postojanja i zajedničkog bola. Onome kome je to kupatilska dekoracija taj je sam sebi navukao magareće uši. Mikelanđelo Buonaroti, genije teškog karaktera, ćutljivi, prgavi borac sa kamenom, tom jezgrovitom rečenicom nam, preko barijere vekova, dobacuje: Snaga vašeg uma, i tela, nije za razbacivanje. Ne trošite je uzaludno, nego ih čuvajte za onaj čas kad će se, na klackalici Ludosti, jezičak pomeriti u pravcu Razuma i Sklada. Tada ćete znati šta da radite. U renoviranju Sikstinske kapele izvedenom od 1990. do 1994. uklonjeno je četrdesetak velova dofarbanih tokom poslednjih vekova, u papinskim kampanjama kojima se s vremena na vreme podizao moral posustale crkve. Za dodatke koje je u 16. veku, posle Mikelanđelove smrti, naslikao Danijele da Voltera, odlučeno je da do daljeg ostanu na zidu. Pape se i dalje smenjuju, to je neprekidan niz. I nikad se ne zna kad će neki beli dim objaviti dolazak onog što će opet hteti da kreči taj razgolićeni zid. Majstor mu je, međutim, odavno rekao svoje. MG132 (N)

JUDI!!!!!!! Za enterijer restorana dalmatinske kuhinje ili hrvatske ambasade u Beogradu, dojavite im da je Jugan stigao. Jugan Splivalo Ribe, 1985 ulje na platnu, 51,2 x 60,2 cm plus ram potpisano datirano Jugan Splivalo – Slikar i more Zaspao je za čas i sanjao o Africi, kad je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o bijelim obalama koje bjehu tako svijetle da ih je bolno gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sad je već svake noći živio na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. (Ernest Hemingway, ”Starac i more”) Piše: Marijan Grakalić U slučaju kada je slikareva preokupacije more i sve na njemu i u njemu, od riba pa do rakova, koralja. otoka, grebena, valova i njihove pjene iznad kojih prometuju oblaci satkani od vode i soli igrajući se povrh pučine zajedno s pticama i suncem, onda se tu ponajprije radi o poslanju koje nadilazi maštu iako ne može bez nje. Hrid i oko ribe, peraja, potom i ljuske, kraci, palme i cvijetovi agave, potom i tama nad vodom u kojoj je nesrećom nestao neki izgubljeni život da bi se u pejzažu koji slika jutro sve to promijenilo i postalo vedro i prozračno kao da je sama slika sad zauvijek raskrstila sa zaboravom, tek su neki od utisaka koji nas konstantno prate kroz slikarska djela i umjetnički život Jugana Splivala. Drugačije i ne može biti budući kada se radi o zagrebačkom slikaru i novinaru koji je svojim porijeklom snažno vezan za Jelsu, Vrbosku i otok Hvar, za svoje bodule Plenkoviće, Gamuline, Drinkoviće, Arbunoviće i druge, za taj zlatni otok i njegove panorame, vinograde, ribare i znamenite ljude, za Mediteran koji je osim u sjećanjima i legendama još snažno prisutan i u njegovu slikarstvu. Rođen je godine 1944. u talijanskom mjestu zbijega otočana pred fašistima, Santa Maria di Leuca, gdje se miješajuuuu vode jadranskog i egejskog mora i gdje je svojedobno uz prastari svjetionik podignuta bazilika De Finibuss Terrae (Na kraju Zemlje). Potom je u zbijegu u mjestu El Shat u Egiptu s drugim ljudima, mnogim Hrvatima s istočne obale Jadrana, kojeg čine obitelji otjeranih i onih antifašista što su tu našli utočište pred stradanjima. Prkosna otočka narav koju po ocu Stipi nasljeđuje i Jugan neodvojiva je od pučke vjere u konačnu pobjedu socijalne pravde, kulture i finoće. Tako je bilo i u ono nemilo ratno vrijeme kada njegov otac Stipe Splivalo zajedno sa Martinom Gamulinom i Marinom Franičevićem osniva prve Okružne odbore narodne pomoći po Hvaru tiskajući na sam dan napada nacista na Sovjetski Savez, 22. lipnja 1941. ”Naš izvještaj”, brošuru u tri stotine primjeraka sa stihovima Nazora, Krleže i Majakovskog. I poslije rata Stipe Splivalo imao je značajnu ulogu. Dok Jugan završava Drugu gimnaziju u Zagrebu, otac Stipe Splivalo postaje 1953. godine generalni direktor ”Plive”. U njegovo vrijeme broj zaposlenih povećao se sa 700 na 2500, a ta firma od skromnog izvoza od 250.000 dolara ubrzo bilježi izvoz od 10 milijuna dolara godišnje i više, prva na svijetu proizvodi tablete s vitaminom C, te doživljava pravu ekspanziju koja se manifestira i Plivinom izložbom u Londonu 1966. Taj trend konjunkture i dobrog poslovanja zadržao se sve do devedesetih dok nije uništena. Kao ljubitelj umjetnosti Stipe Splivalo kupovao je slike kako za ”Plivu” i njezinu galeriju tako i za sebe osobno, pa se Jugan veoma rano upoznaje s najznačajnijim umjetničkim osobama i dijelima toga vremena. Posebno s Miljenkom Stančićem, Ljubom Ivaniševićem, Otonom Glihom, Franom Kršinićem, Stipom Sikriricom i drugima. Veoma rano, već 1961. i 1962. godine Jugan priređuje tri izložbe svojih radova, (prvu u Drugoj gimnaziji u Zagrebu, a godinu kasnije u Klubu hvarskih studenata i potom i u Hvarskoj galeriji na Hvaru), uglavnom riba izraženih u hrabroj ekspresionističkoj maniri s bogatim pastoznim nanosima boje, često u plošnoj formi i kontrastima koji unose živost i dramatičnost u harmoniju slike. Događa se to pod budnim okom pokojnog profesora Grge Gamulina, a slikar Oskar Herman pronalazi bliskosti u snažnim pokretima kojima je špahtlom boja nabačena na sliku sa svojim slikarstvom. No težina oformljenosti likovnoga ukusa, sazrijevanje izvan institucija i relativno skroman repertoar motiva (more, ribe, riblje oči, lignje, magarci, grebeni, palme i gradele) navodi ga da prekine studij povijesti umjetnosti i arhitekture iako je već položio predmete kod Josipa Vanište i samoborskoga slikara i likovnoga profesora Kamila Tompe. Umjesto toga posvetio se studiranju prava koje je i diplomirao. Slikarstvo od tog doba postaje dio intime, onog osobnog svijeta koji ne želi biti javan. Zaposlio se na Radio Zagrebu kao novinar a slika u svom stanu u Kraševoj, danas Bauerovoj ulici, prima prijatelje i sanja o svjetskom festivalu bevande na Hvaru kao tipičnog i najboljeg mediteranskog pića. Nastaju brojni ciklusi, posebno upečatljiv je onaj koji tematizira buljooke riblje oči, potom i erotski sa falusoidnim ribama i vaginalnim školjkama, da bi potom slijedili zanimljivi i dojmljivi pejzaži nadrealna ugođaja kakvim Mediteran i inače zrači po svojoj prirodi. Istodobno, njegov stan atelijer gdje živi sa suprugom Lelom i sinom Stipicom postaje stalna pošta zagrebačkih i hvarskih intelektualaca, slikara, pisaca, režisera i općenito ljudi sklonih umjetnosti, hedonizmu i originalnosti. Ti su se dani brzo zgušnjavali u dugim razgovorima i druženjima, a ljetovanja u Vrbovskoj i na Hvaru postajala su vremenom atrakcijom koja se tiče samo onih beskrajnih kraljevstva koja se mogu doživjeti na ladanju kraj obale čije su slike bogorodica i kamen crkvi stariji od pamćenja. Neko vrijeme radi kao direktor Likovnoga centra grada Zagreba, i tek nakon trideset godina od prve, 1991., događa se nova izložba u zagrebačkoj galeriji ”Quorum”, a poslije toga u ”Mirmari”. Onda slijede i druge. Otkriće stakla odnosno umjetnosti staklene fuzije i njezine podatne oblikovnosti događa se nakon 2000-te godine i zadnji je veliki izazov kojem se ovaj slikar izdašno prepustio. U tom mediju ponovo nastaju strukture i motivi viđeni i prije, ali sada posve drugačijega izgleda, gracilnog i reljefnog, koloristički snažnog unatoč mekoći svjetla koji prelijevaju staklene oblike dočaravajući svijet mora i podmorja. Umjetnost nije zbijeg, ona nije bespomoćno sudjelovanje u nekoj igri niti poklonstvo nekim moćnim silama koje žele razoriti prostore vremena u kojem živimo. Upravo obratno. Stvaralaštvo Jugana Splivala, njegova umjetnost što ne preza od iznenadnih i snažnih rješenja, iako je dugo bila samozatajna i privatna, to sada najbolje pokazuje. Kao što o moru i prekomorju, o onoj obali o kojoj se sanja čudesan san može usnuti svugdje, tako se i more i ribe Jugana Splivala nalazi u nezaboravnoj dimenziji između mašte i zbilje, tamo gdje se susreće zlatni jadranski otok i Zagrebačko podne. Link: Staklene ribe Jugana Splivala Jugan Splivalo studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu (prof. Tompa, prof. i akad. slikar Vaništa) u Zagrebu. Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu. Poslije studija, radio je kao novinar na Hrvatskom radiju. Slikarstvom se bavi još od djetinjstva i član je HDLU-a. Educirao se kod hrvatskog slikara Otona Glihe i Oskara Hermana, recentnog predstavnika minhenske škole. Izložbe Zagreb – II. gimnazija Zagreb, Zavičajni klub studenata Otoka Hvara Hvar, Hvarska galerija Zagreb, Galerija “Quorum” Zagreb, Muzej Mimara, “Bedem ljubavi” Zagreb, Galerija “INA” Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Hvar, Općinska viječnica Jelsa Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Jelsa, Izložba na otvorenom Zagreb, galerija Badrov Mnogobrojne kolektivne izložbe “Splivalove slike izraz su njegove mediteranske prirode. One otkrivaju radost življenja, sklonost humoru. Slikar u njima izvrće stvari i mijenja im svakodnevno značenje, daje im drugi dublji, zagonetni smisao.” Akademik Vladimir Marković “Ovaj danas gotovo zaboravljeni mediteranski motiv, Splivalo uporno drži na životu u svojem slikarstvu. Splivalo ima vlastito prepoznatljivo strukturalno jedinstvo u načinu slikanja motiva svojih slika – posebno riba.” Dr. Marijan Susovski “Mrtve prirode u svojem je stvaralaštvu njegovao francuski ekspresionist Chaim Soutine, a kod nas Ante Kaštelančić. Kod Jugana Splivala vrhunac bizarnosti prizora jesu odstranjene riblje oči koje plivaju u crvenom amorfnom sadržaju. Odasvud nas s njegovih slika, kao nečista savjest, gledaju bistri i zamućeni pogledi riba.” Vlasta Tolić

NOVA URAMLJENA IKONA-SVETI APOSTOL LUKA Dimenzije ikone su 30,7cm SA 24,4cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Dimenzije ikone su 29.8cm SA 24,1cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

Kao na slikama Lepo očuvano Pottery is the process and the products of forming vessels and other objects with clay and other raw materials, which are fired at high temperatures to give them a hard and durable form. The place where such wares are made by a potter is also called a pottery (plural potteries). The definition of pottery, used by the ASTM International, is `all fired ceramic wares that contain clay when formed, except technical, structural, and refractory products`.[1] End applications include tableware, decorative ware, sanitaryware, and in technology and industry such as electrical insulators and laboratory ware. In art history and archaeology, especially of ancient and prehistoric periods, pottery often means vessels only, and sculpted figurines of the same material are called terracottas. Pottery is one of the oldest human inventions, originating before the Neolithic period, with ceramic objects such as the Gravettian culture Venus of Dolní Věstonice figurine discovered in the Czech Republic dating back to 29,000–25,000 BC,[2] and pottery vessels that were discovered in Jiangxi, China, which date back to 18,000 BC. Early Neolithic and pre-Neolithic pottery artifacts have been found, in Jōmon Japan (10,500 BC),[3] the Russian Far East (14,000 BC),[4] Sub-Saharan Africa (9,400 BC),[5] South America (9,000s–7,000s BC),[6] and the Middle East (7,000s–6,000s BC). Pottery is made by forming a clay body into objects of a desired shape and heating them to high temperatures (600–1600 °C) in a bonfire, pit or kiln, which induces reactions that lead to permanent changes including increasing the strength and rigidity of the object. Much pottery is purely utilitarian, but some can also be regarded as ceramic art. An article can be decorated before or after firing. Pottery is traditionally divided into three types: earthenware, stoneware and porcelain. All three may be glazed and unglazed. All may also be decorated by various techniques. In many examples the group a piece belongs to is immediately visually apparent, but this is not always the case; for example fritware uses no or little clay, so falls outside these groups. Historic pottery of all these types is often grouped as either `fine` wares, relatively expensive and well-made, and following the aesthetic taste of the culture concerned, or alternatively `coarse`, `popular`, `folk` or `village` wares, mostly undecorated, or simply so, and often less well-made. Cooking in pottery became less popular once metal pots became available,[7] but is still used for dishes that benefit from the qualities of pottery cooking, typically slow cooking in an oven, such as biryani, cassoulet, daube, tagine, jollof rice, kedjenou, cazuela and types of baked beans.[7] Main types[edit] Earthenware[edit] Main article: Earthenware Earthenware jar from the Neolithic Majiayao culture China, 3300 to 2000 BCE The earliest forms of pottery were made from clays that were fired at low temperatures, initially in pit-fires or in open bonfires. They were hand formed and undecorated. Earthenware can be fired as low as 600 °C, and is normally fired below 1200 °C.[8] Because unglazed earthenware is porous, it has limited utility for the storage of liquids or as tableware. However, earthenware has had a continuous history from the Neolithic period to today. It can be made from a wide variety of clays, some of which fire to a buff, brown or black colour, with iron in the constituent minerals resulting in a reddish-brown. Reddish coloured varieties are called terracotta, especially when unglazed or used for sculpture. The development of ceramic glaze made impermeable pottery possible, improving the popularity and practicality of pottery vessels. Decoration has evolved and developed through history. Stoneware[edit] Main article: Stoneware 15th-century Japanese stoneware storage jar, with partial ash glaze Stoneware is pottery that has been fired in a kiln at a relatively high temperature, from about 1,100 °C to 1,200 °C, and is stronger and non-porous to liquids.[9] The Chinese, who developed stoneware very early on, classify this together with porcelain as high-fired wares. In contrast, stoneware could only be produced in Europe from the late Middle Ages, as European kilns were less efficient, and the right type of clay less common. It remained a speciality of Germany until the Renaissance.[10] Stoneware is very tough and practical, and much of it has always been utilitarian, for the kitchen or storage rather than the table. But `fine` stoneware has been important in China, Japan and the West, and continues to be made. Many utilitarian types have also come to be appreciated as art. Porcelain[edit] Main article: Porcelain Contemporary porcelain plate by Sèvres Porcelain is made by heating materials, generally including kaolin, in a kiln to temperatures between 1,200 and 1,400 °C (2,200 and 2,600 °F). This is higher than used for the other types, and achieving these temperatures was a long struggle, as well as realizing what materials were needed. The toughness, strength and translucence of porcelain, relative to other types of pottery, arises mainly from vitrification and the formation of the mineral mullite within the body at these high temperatures. Although porcelain was first made in China, the Chinese traditionally do not recognise it as a distinct category, grouping it with stoneware as `high-fired` ware, opposed to `low-fired` earthenware. This confuses the issue of when it was first made. A degree of translucency and whiteness was achieved by the Tang dynasty (AD 618–906), and considerable quantities were being exported. The modern level of whiteness was not reached until much later, in the 14th century. Porcelain was also made in Korea and in Japan from the end of the 16th century, after suitable kaolin was located in those countries. It was not made effectively outside East Asia until the 18th century.[11] Archaeology[edit] Archaeologist cleaning an early mediaeval pottery sherd from Chodlik, Poland. The study of pottery can help to provide an insight into past cultures. Fabric analysis (see section below), used to analyse the fabric of pottery, is important part of archaeology for understanding the archaeological culture of the excavated site by studying the fabric of artifacts, such as their usage, source material composition, decorative pattern, color of patterns, etc. This helps to understand characteristics, sophistication, habits, technology, tools, trade, etc. of the people who made and used the pottery. Carbon dating reveals the age. Sites with similar pottery characteristics have the same culture, those sites which have distinct cultural characteristics but with some overlap are indicative of cultural exchange such as trade or living in vicinity or continuity of habitation, etc. Examples are black and red ware, redware, Sothi-Siswal culture and Painted Grey Ware culture. The six fabrics of Kalibangan is a good example of use of fabric analysis in identifying a differentiated culture which was earlier thought to be typical Indus Valley civilisation (IVC) culture. Pottery is durable, and fragments, at least, often survive long after artifacts made from less-durable materials have decayed past recognition. Combined with other evidence, the study of pottery artefacts is helpful in the development of theories on the organisation, economic condition and the cultural development of the societies that produced or acquired pottery. The study of pottery may also allow inferences to be drawn about a culture`s daily life, religion, social relationships, attitudes towards neighbours, attitudes to their own world and even the way the culture understood the universe. Terracotta Army following excavation It is valuable to look into pottery as an archaeological record of potential interaction between peoples. When pottery is placed within the context of linguistic and migratory patterns, it becomes an even more prevalent category of social artifact.[12] As proposed by Olivier P. Gosselain, it is possible to understand ranges of cross-cultural interaction by looking closely at the chaîne opératoire of ceramic production.[13] The methods used to produce pottery in early Sub-Saharan Africa are divisible into three categories: techniques visible to the eye (decoration, firing and post-firing techniques), techniques related to the materials (selection or processing of clay, etc.), and techniques of molding or fashioning the clay.[13] These three categories can be used to consider the implications of the reoccurrence of a particular sort of pottery in different areas. Generally, the techniques that are easily visible (the first category of those mentioned above) are thus readily imitated, and may indicate a more distant connection between groups, such as trade in the same market or even relatively close settlements.[13] Techniques that require more studied replication (i.e., the selection of clay and the fashioning of clay) may indicate a closer connection between peoples, as these methods are usually only transmissible between potters and those otherwise directly involved in production.[13] Such a relationship requires the ability of the involved parties to communicate effectively, implying pre-existing norms of contact or a shared language between the two. Thus, the patterns of technical diffusion in pot-making that are visible via archaeological findings also reveal patterns in societal interaction. Chronologies based on pottery are often essential for dating non-literate cultures and are often of help in the dating of historic cultures as well. Trace-element analysis, mostly by neutron activation, allows the sources of clay to be accurately identified and the thermoluminescence test can be used to provide an estimate of the date of last firing. Examining sherds from prehistory, scientists learned that during high-temperature firing, iron materials in clay record the state of the Earth`s magnetic field at that moment. Fabric analysis[edit] The `clay body` is also called the `paste` or the `fabric`, which consists of 2 things, the `clay matrix` – composed of grains of less than 0.02 mm grains which can be seen using the high-powered microscopes or a Scanning Electron Microscope (SEM), and the `clay inclusions` – which are larger grains of clay and could be seen with the naked eye or a low-power binocular microscope. For geologists, fabric analysis means spatial arrangement of minerals in a rock. For Archaeologists, the `fabric analysis` of pottery entails the study of clay matrix and inclusions in the clay body as well as the firing temperature and conditions. Analysis is done to examine the following 3 in detail:[14] How pottery was made e.g. material, design such as shape and style, etc. Its decorations, such as patterns, colors of patterns, slipped (glazing) or unslipped decoration Evidence of type of use. The Six fabrics of Kalibangan is a good example of fabric analysis. Clay bodies and raw materials[edit] Preparation of clay for pottery in India Removing a filter cake of porcelain body from a filter press Body, or clay body, is the material used to form pottery. Thus a potter might prepare, or order from a supplier, such an amount of earthenware body, stoneware body or porcelain body. The compositions of clay bodies varies considerably, and include both prepared and `as dug`; the former being by far the dominant type for studio and industry. The properties also vary considerably, and include plasticity and mechncial strength before firing; the firing temperature needed to mature them; properties after firing, such as permeability, mechanical strength and colour. There can be regional variations in the properties of raw materials used for pottery, and these can lead to wares that are unique in character to a locality. The main ingredient of the body is clay. Some different types used for pottery include:[15] Kaolin, is sometimes referred to as china clay because it was first used in China. Ball clay: An extremely plastic, fine grained sedimentary clay, which may contain some organic matter. Fire clay: A clay having a slightly lower percentage of fluxes than kaolin, but usually quite plastic. It is highly heat resistant form of clay which can be combined with other clays to increase the firing temperature and may be used as an ingredient to make stoneware type bodies. Stoneware clay: Suitable for creating stoneware. Has many of the characteristics between fire clay and ball clay, having finer grain, like ball clay but is more heat resistant like fire clays. Common red clay and shale clay have vegetable and ferric oxide impurities which make them useful for bricks, but are generally unsatisfactory for pottery except under special conditions of a particular deposit.[16] Bentonite: An extremely plastic clay which can be added in small quantities to short clay to increase the plasticity. It is common for clays and other raw materials to be mixed to produce clay bodies suited to specific purposes. Various mineral processing techniques are often utilised before mixing the raw materials, with comminution being effectively universal for non-clay materials. Examples of non-clay materials include: Feldspar, act as fluxes which lower the vitrification temperature of bodies. Quartz, an important role is to attenuate drying shrinkage. A section cut-through of ball mill, which are widely used to mill raw materials for pottery Nepheline syenite, an alternative to feldspar. Calcined alumina, can enhance the fired properties of a body. Chamotte, also called grog, is fired clay which it is crushed, and sometimes then milled. Helps attenuate drying shrinkage.[17] Bone ash, produced by the calcination of animal bone. A key raw material for bone china. Frit, produced made by quenching and breaking up a glass of a specific composition. Can be used at low additions in some bodies, but common uses include as components of a glaze or enamel, or for the body of fritware, when it usually mixed with larger quantities of quartz sand. Various others at low levels of addition such as dolomite, limestone, talc and wollastonite. Production[edit] The production of pottery includes the following stages: Clay body being extruded from a de-airing pug Preparing the clay body. Shaping Drying Firing Glazing and decorating. (this can be undertaken prior to firing. Also, additional firing stages after decoration may be needed.) Shaping[edit] Before being shaped, clay must be prepared. This may include kneading to ensure an even moisture content throughout the body. Air trapped within the clay body needs to be removed, or de-aired, and can be accomplished either by a machine called a vacuum pug or manually by wedging. Wedging can also help produce an even moisture content. Once a clay body has been kneaded and de-aired or wedged, it is shaped by a variety of techniques, which include: Hand-building: This is the earliest forming method. Wares can be constructed by hand from coils of clay, combining flat slabs of clay, or pinching solid balls of clay or some combination of these. Parts of hand-built vessels are often joined together with the aid of slip. Some studio potters find hand-building more conducive for one-of-a-kind works of art. 0:56CC A potter using a potters wheel describes his materials (in Romanian and English) The potter`s wheel: In a process called `throwing` (coming from the Old English word thrownاا which means to twist or turn,[18]) a ball of clay is placed in the centre of a turntable, called the wheel-head, which the potter rotates with a stick, with foot power or with a variable-speed electric motor. During the process of throwing, the wheel rotates while the solid ball of soft clay is pressed, squeezed and pulled gently upwards and outwards into a hollow shape. Skill and experience are required to throw pots of an acceptable standard and, while the ware may have high artistic merit, the reproducibility of the method is poor.[19] Because of its inherent limitations, throwing can only be used to create wares with radial symmetry on a vertical axis. Press moulding: a simple technique of shaping by manually pressing a lump of clay body into a porous mould. Granulate pressing: a highly automated technique of shaping by pressing clay body in a semi-dry and granulated form in a mould. The body is pressed into the mould by a porous die through which water is pumped at high pressure. The fine, free flowing granulated body is prepared by spray drying a high-solids content slip. Granulate pressing, also known as dust pressing, is widely used in the manufacture of ceramic tiles and, increasingly, of plates. Jiggering a plate Jiggering and jolleying: These operations are carried out on the potter`s wheel and allow the time taken to bring wares to a standardized form to be reduced. Jiggering is the operation of bringing a shaped tool into contact with the plastic clay of a piece under construction, the piece itself being set on a rotating plaster mould on the wheel. The jigger tool shapes one face while the mould shapes the other. Jiggering is used only in the production of flat wares, such as plates, but a similar operation, jolleying, is used in the production of hollow-wares such as cups. Jiggering and jolleying have been used in the production of pottery since at least the 18th century. In large-scale factory production, jiggering and jolleying are usually automated, which allows the operations to be carried out by semi-skilled labour. Roller-head machine: This machine is for shaping wares on a rotating mould, as in jiggering and jolleying, but with a rotary shaping tool replacing the fixed profile. The rotary shaping tool is a shallow cone having the same diameter as the ware being formed and shaped to the desired form of the back of the article being made. Wares may in this way be shaped, using relatively unskilled labour, in one operation at a rate of about twelve pieces per minute, though this varies with the size of the articles being produced. Developed in the UK just after World War II by the company Service Engineers, roller-heads were quickly adopted by manufacturers around the world; it remains the dominant method for producing both flatware and holloware, such as plates and mugs.[20] Pressure casting: Is a development of traditional slipcasting. Specially developed polymeric materials allow a mould to be subject to application external pressures of up to 4.0 MPa – so much higher than slip casting in plaster moulds where the capillary forces correspond to a pressure of around 0.1–0.2 MPa. The high pressure leads to much faster casting rates and, hence, faster production cycles. Furthermore, the application of high pressure air through the polymeric moulds upon demoulding the cast means a new casting cycle can be started immediately in the same mould, unlike plaster moulds which require lengthy drying times. The polymeric materials have much greater durability than plaster and, therefore, it is possible to achieve shaped products with better dimensional tolerances and much longer mould life. Pressure casting was developed in the 1970s for the production of sanitaryware although, more recently, it has been applied to tableware.[21][22][23][24] RAM pressing: This is used to shape ware by pressing a bat of prepared clay body into a required shape between two porous moulding plates. After pressing, compressed air is blown through the porous mould plates to release the shaped wares. Filling a plaster mould with slip De-moulding a large vase after it has been slip cast Slip casting: This is suited to the making of shapes that cannot be formed by other methods. A liquid slip, made by mixing clay body with water, is poured into a highly absorbent plaster mould. Water from the slip is absorbed into the mould leaving a layer of clay body covering its internal surfaces and taking its internal shape. Excess slip is poured out of the mould, which is then split open and the moulded object removed. Slip casting is widely used in the production of sanitaryware and is also used for making other complex shaped ware such as teapots and figurines. Injection moulding: This is a shape-forming process adapted for the tableware industry from the method long established for the forming of thermoplastic and some metal components.[25] It has been called Porcelain Injection Moulding, or PIM.[26] Suited to the mass production of complex-shaped articles, one significant advantage of the technique is that it allows the production of a cup, including the handle, in a single process, and thereby eliminates the handle-fixing operation and produces a stronger bond between cup and handle.[27] The feed to the mould die is a mix of approximately 50 to 60 per cent unfired body in powder form, together with 40 to 50 per cent organic additives composed of binders, lubricants and plasticisers.[26] The technique is not as widely used as other shaping methods.[28] 3D printing: There are two methods. One involves the layered deposition of soft clay body similar to fused deposition modelling (FDM), and the other uses powder binding techniques where clay body in dry powder form is fused together layer upon layer with a liquid. Injection moulding of ceramic tableware has been developed, though it has yet to be fully commercialised.[29] Drying[edit] Prior to firing the water in an article needs to be removed. A number of different stages, or conditions of the article, can be identified: Greenware refers to unfired objects. At sufficient moisture content, bodies at this stage are in their most plastic form (as they are soft and malleable, and hence can be easily deformed by handling). Leather-hard refers to a clay body that has been dried partially. At this stage the clay object has approximately 15% moisture content. Clay bodies at this stage are very firm and only slightly pliable. Trimming and handle attachment often occurs at the leather-hard state. Bone-dry refers to clay bodies when they reach a moisture content at or near 0%. At that moisture content, the item is ready to be fired. Additionally, the piece is extremely fragile at this stage and must be handled with care. Firing[edit] A modern tunnel kiln Firing produces permanent and irreversible changes in the body. It is only after firing that the article or material is pottery. In lower-fired pottery, the changes include sintering, the fusing together of coarser particles in the body at their points of contact with each other. In the case of porcelain, where higher firing-temperatures are used, the physical, chemical and mineralogical properties of the constituents in the body are greatly altered. In all cases, the reason for firing is to permanently harden the wares, and the firing regime must be appropriate to the materials used. Temperature[edit] As a rough guide, modern earthenwares are normally fired at temperatures in the range of about 1,000°C (1,830 °F) to 1,200 °C (2,190 °F); stonewares at between about 1,100 °C (2,010 °F) to 1,300 °C (2,370 °F); and porcelains at between about 1,200 °C (2,190 °F) to 1,400 °C (2,550 °F). Historically, reaching high temperatures was a long-lasting challenge, and earthenware can be fired effectively as low as 600°C, achievable in primitive pit firing. Atmosphere[edit] A bottle kiln The atmosphere within a kiln during firing can affect the appearance of the body and glaze. Key to this is the differing colours of the various oxides of iron, such as iron(III) oxide (also known as ferric oxide or Fe2O3) which is associated with brown-red colours, whilst iron(II) oxide (also known as ferrous oxide or FeO) is associated with much darker colours, including black. The oxygen concentration in the kiln influences the type, and relative proportions, of these iron oxides in fired the body and glaze: for example, where there is a lack of oxygen during firing the associated carbon monoxide (CO) will readily react with oxygen in Fe2O3 in the raw materials and cause it to be reduced to FeO.[30][31] An oxygen deficient condition, called a reducing atmosphere, is generated by preventing the complete combustion of the kiln fuel; this is achieved by deliberately restricting the supply of air or by supplying an excess of fuel.[30][31] Methods[edit] Firing pottery can be done using a variety of methods, with a kiln being the usual firing method. Both the maximum temperature and the duration of firing influences the final characteristics of the ceramic. Thus, the maximum temperature within a kiln is often held constant for a period of time to soak the wares to produce the maturity required in the body of the wares. Kilns may be heated by burning combustible materials, such as wood, coal and gas, or by electricity. The use of microwave energy has been investigated.[32] When used as fuels, coal and wood can introduce smoke, soot and ash into the kiln which can affect the appearance of unprotected wares. For this reason, wares fired in wood- or coal-fired kilns are often placed in the kiln in saggars, ceramic boxes, to protect them. Modern kilns fuelled by gas or electricity are cleaner and more easily controlled than older wood- or coal-fired kilns and often allow shorter firing times to be used. Niche techniques include: Pottery firing mound in Kalabougou, Mali. Much of the earliest pottery would have been fired in a similar fashion In a Western adaptation of traditional Japanese Raku ware firing, wares are removed from the kiln while hot and smothered in ashes, paper or woodchips which produces a distinctive carbonised appearance. This technique is also used in Malaysia in creating traditional labu sayung.[33][34] In Mali, a firing mound is used rather than a brick or stone kiln. Unfired pots are first brought to the place where a mound will be built, customarily by the women and girls of the village. The mound`s foundation is made by placing sticks on the ground, then: [...] pots are positioned on and amid the branches and then grass is piled high to complete the mound. Although the mound contains the pots of many women, who are related through their husbands` extended families, each women is responsible for her own or her immediate family`s pots within the mound. When a mound is completed and the ground around has been swept clean of residual combustible material, a senior potter lights the fire. A handful of grass is lit and the woman runs around the circumference of the mound touching the burning torch to the dried grass. Some mounds are still being constructed as others are already burning.[35] Stages[edit] Biscuit (or bisque)[36][37] refers to the clay after the object is shaped to the desired form and fired in the kiln for the first time, known as `bisque fired` or `biscuit fired`. This firing results in both chemical and physical changes to the minerals of the clay body. Glaze fired is the final stage of some pottery making, or glost fired.[19] A glaze may be applied to the biscuit ware and the object can be decorated in several ways. After this the object is `glazed fired`, which causes the glaze material to melt, then adhere to the object. Depending on the temperature schedule the glaze firing may also further mature the body as chemical and physical changes continue. Decorating[edit] Pottery may be decorated in many different ways. Some decoration can be done before or after the firing, and may be undertaken before or after glazing. Methods[edit] Hand painting a vase Painting has been used since early prehistoric times, and can be very elaborate. The painting is often applied to pottery that has been fired once, and may then be overlaid with a glaze afterwards. Many pigments change colour when fired, and the painter must allow for this. Glaze: Perhaps the most common form of decoration, that also serves as protection to the pottery, by being tougher and keeping liquid from penetrating the pottery. Glaze may be colourless, especially over painting, or coloured and opaque. Crystalline glaze: acharacterised by crystalline clusters of various shapes and colours embedded in a more uniform and opaque glaze. Produced by the slow cooling of the glost fire. Carving: Pottery vessels may be decorated by shallow carving of the clay body, typically with a knife or similar instrument used on the wheel. This is common in Chinese porcelain of the classic periods. Burnishing: The surface of pottery wares may be burnished prior to firing by rubbing with a suitable instrument of wood, steel or stone to produce a polished finish that survives firing. It is possible to produce very highly polished wares when fine clays are used or when the polishing is carried out on wares that have been partially dried and contain little water, though wares in this condition are extremely fragile and the risk of breakage is high. Terra Sigillata is an ancient form of decorating ceramics that was first developed in Ancient Greece. Lithography, also called litho, although the alternative names of transfer print or `decal` are also common. These are used to apply designs to articles. The litho comprises three layers: the colour, or image, layer which comprises the decorative design; the cover coat, a clear protective layer, which may incorporate a low-melting glass; and the backing paper on which the design is printed by screen printing or lithography. There are various methods of transferring the design while removing the backing-paper, some of which are suited to machine application. Banding is the application by hand or by machine of a band of colour to the edge of a plate or cup. Also known as `lining`, this operation is often carried out on a potter`s wheel. Agateware: named after its resemblance to the mineral agate. Is produced by parially blending clays of differing colours. In Japan the term `neriage` is used, whilst in China, where such things have been made since at least the Tang Dynasty, they are called `marbled` wares. Engobe: a clay slip is used to coat the surface of pottery, usually before firing. Its purpose is often decorative though it can also be used to mask undesirable features in the clay to which it is applied. The engobe may be applied by painting or by dipping to provide a uniform, smooth, coating. Such decoration is characteristic of slipware. For sgraffito decoration a layer of engobe is scratched through to reveal the underlying clay. Gold: Decoration with gold is used on some high quality ware. Different methods exist for its application, including: Burnishing a plate`s gold decoration Best gold – a suspension of gold powder in essential oils mixed with a flux and a mercury salt extended. This can be applied by a painting technique. From the kiln, the decoration is dull and requires burnishing to reveal the full colour Acid Gold – a form of gold decoration developed in the early 1860s at the English factory of Mintons Ltd. The glazed surface is etched with diluted hydrofluoric acid prior to application of the gold. The process demands great skill and is used for the decoration only of ware of the highest class. Bright Gold – consists of a solution of gold sulphoresinate together with other metal resonates and a flux. The name derives from the appearance of the decoration immediately after removal from the kiln as it requires no burnishing Mussel Gold – an old method of gold decoration. It was made by rubbing together gold leaf, sugar and salt, followed by washing to remove solubles Underglaze decoration is applied, by a number of techniques, onto ware before it is glazed, an example is blue and white wares. Can be applied by a number of techniques. In-glaze decoration, is applied on the surface of the glaze before the glost firing. On-glaze decoration is applied on top of the already fired, glazed surface, and then fixed in a second firing at a relatively low temperature. Glazing[edit] Main article: Ceramic glaze Spraying glaze onto a vase Glaze is a glassy coating on pottery, and reasons to use one includes decoration, ensure the item is impermeable to liquids and minimise the adherence of pollutants. Glaze may be applied by spraying, dipping, trailing or brushing on an aqueous suspension of the unfired glaze. The colour of a glaze after it has been fired may be significantly different from before firing. To prevent glazed wares sticking to kiln furniture during firing, either a small part of the object being fired (for example, the foot) is left unglazed or, alternatively, special refractory `spurs` are used as supports. These are removed and discarded after the firing. Some specialised glazing techniques include: Salt-glazing - common salt is introduced to the kiln during the firing process. The high temperatures cause the salt to volatilise, depositing it on the surface of the ware to react with the body to form a sodium aluminosilicate glaze. In the 17th and 18th centuries, salt-glazing was used in the manufacture of domestic pottery. Now, except for use by some studio potters, the process is obsolete. The last large-scale application before its demise in the face of environmental clean air restrictions was in the production of salt-glazed sewer-pipes.[38][39] Ash glazed jar from 9th century Japan Ash glazing – ash from the combustion of plant matter has been used as the flux component of glazes. The source of the ash was generally the combustion waste from the fuelling of kilns although the potential of ash derived from arable crop wastes has been investigated.[40] Ash glazes are of historical interest in the Far East although there are reports of small-scale use in other locations such as the Catawba Valley Pottery in the United States. They are now limited to small numbers of studio potters who value the unpredictability arising from the variable nature of the raw material.[41] Health and environmental issues[edit] Although many of the environmental effects of pottery production have existed for millennia, some of these have been amplified with modern technology and scales of production. The principal factors for consideration fall into two categories: Effects on workers. Notable risks include silicosis, heavy metal poisoning, poor indoor air quality, dangerous sound levels and possible over-illumination. Effects on the general environment. Historically, lead poisoning (plumbism) was a significant health concern to those glazing pottery. This was recognised at least as early as the nineteenth century. The first legislation in the UK to limit pottery workers` exposure to lead was included in the Factories Act Extension Act in 1864, with further introduced in 1899.[42][43] Silicosis is an occupational lung disease caused by inhaling large amounts of crystalline silica dust, usually over many years. Workers in the ceramic industry can develop it due to exposure to silica dust in the raw materials; colloquially it has been known as `Potter`s rot`. Less than 10 years after its introduction, in 1720, as a raw material to the British ceramics industry the negative effects of calcined flint on the lungs of workers had been noted.[44] In one study reported in 2022, of 106 UK pottery workers 55 per cent had at least some stage of silicosis.[45][46][47] Exposure to siliceous dusts is reduced by either processing and using the source materials as aqueous suspension or as damp solids, or by the use of dust control measures such as Local exhaust ventilation. These have been mandated by legislation, such as The Pottery (Health and Welfare) Special Regulations 1950.[48][49] The Health and Safety Executive in the UK has produced guidelines on controlling exposure to respirable crystalline silica in potteries, and the British Ceramics Federation provide, as a free download, a guidance booklet. Environmental concerns include off-site water pollution, air pollution, disposal of hazardous materials, disposal of rejected ware and fuel consumption.[50] History[edit] Main article: Ceramic art § History A great part of the history of pottery is prehistoric, part of past pre-literate cultures. Therefore, much of this history can only be found among the artifacts of archaeology. Because pottery is so durable, pottery and shards of pottery survive for millennia at archaeological sites, and are typically the most common and important type of artifact to survive. Many prehistoric cultures are named after the pottery that is the easiest way to identify their sites, and archaeologists develop the ability to recognise different types from the chemistry of small shards. Before pottery becomes part of a culture, several conditions must generally be met. First, there must be usable clay available. Archaeological sites where the earliest pottery was found were near deposits of readily available clay that could be properly shaped and fired. China has large deposits of a variety of clays, which gave them an advantage in early development of fine pottery. Many countries have large deposits of a variety of clays. Second, it must be possible to heat the pottery to temperatures that will achieve the transformation from raw clay to ceramic. Methods to reliably create fires hot enough to fire pottery did not develop until late in the development of cultures. Third, the potter must have time available to prepare, shape and fire the clay into pottery. Even after control of fire was achieved, humans did not seem to develop pottery until a sedentary life was achieved. It has been hypothesized that pottery was developed only after humans established agriculture, which led to permanent settlements. However, the oldest known pottery is from the Czech Republic and dates to 28,000 BC, at the height of the most recent ice age, long before the beginnings of agriculture. Fourth, there must be a sufficient need for pottery in order to justify the resources required for its production.[51] Early pottery An Incipient Jōmon pottery vessel reconstructed from fragments (10,000–8,000 BC), Tokyo National Museum, Japan Methods of forming: Hand-shaping was the earliest method used to form vessels. This included the combination of pinching and coiling. Firing: The earliest method for firing pottery wares was the use of bonfires pit fired pottery. Firing times might be short but the peak-temperatures achieved in the fire could be high, perhaps in the region of 900 °C (1,650 °F), and were reached very quickly.[52] Clay: Early potters used whatever clay was available to them in their geographic vicinity. However, the lowest quality common red clay was adequate for low-temperature fires used for the earliest pots. Clays tempered with sand, grit, crushed shell or crushed pottery were often used to make bonfire-fired ceramics because they provided an open-body texture that allowed water and volatile components of the clay to escape freely. The coarser particles in the clay also acted to restrain shrinkage during drying, and hence reduce the risk of cracking. Form: In the main, early bonfire-fired wares were made with rounded bottoms to avoid sharp angles that might be susceptible to cracking. Glazing: the earliest pots were not glazed. The potter`s wheel was invented in Mesopotamia sometime between 6,000 and 4,000 BC (Ubaid period), and revolutionised pottery production. Moulds were used to a limited extent as early as the 5th and 6th century BC by the Etruscans[53] and more extensively by the Romans.[54] Slipcasting, a popular method for shaping irregular shaped articles. It was first practised, to a limited extent, in China as early as the Tang dynasty.[55] Transition to kilns: The earliest intentionally constructed were pit-kilns or trench-kilns, holes dug in the ground and covered with fuel. Holes in the ground provided insulation and resulted in better control over firing.[56] Kilns: Pit fire methods were adequate for simple earthenware, but other pottery types needed more sophisticated kilns. History by region[edit] Beginnings of pottery[edit] Xianren Cave pottery fragments, radiocarbon dated to circa 18,000 BC, China[57][58] Pottery bowl from Jarmo, Mesopotamia, 7100–5800 BC. Pottery may well have been discovered independently in various places, probably by accidentally creating it at the bottom of fires on a clay soil. The earliest-known ceramic objects are Gravettian figurines such as those discovered at Dolní Věstonice in the modern-day Czech Republic. The Venus of Dolní Věstonice is a Venus figurine, a statuette of a nude female figure dated to 29,000–25,000 BC (Gravettian industry).[2] But there is no evidence of pottery vessels from this period. Weights for looms or fishing-nets are a very common use for the earliest pottery. Sherds have been found in China and Japan from a period between 12,000 and perhaps as long as 18,000 years ago.[4][59] As of 2012, the earliest pottery vessels found anywhere in the world,[60] dating to 20,000 to 19,000 years before the present, was found at Xianrendong Cave in the Jiangxi province of China.[61][62] Other early pottery vessels include those excavated from the Yuchanyan Cave in southern China, dated from 16,000 BC,[59] and those found in the Amur River basin in the Russian Far East, dated from 14,000 BC.[4][63] The Odai Yamamoto I site, belonging to the Jōmon period, currently has the oldest pottery in Japan. Excavations in 1998 uncovered earthenware fragments which have been dated as early as 14,500 BC.[64] The term `Jōmon` means `cord-marked` in Japanese. This refers to the markings made on the vessels and figures using sticks with cords during their production. Recent research has elucidated how Jōmon pottery was used by its creators.[65] It appears that pottery was independently developed in Sub-Saharan Africa during the 10th millennium BC, with findings dating to at least 9,400 BC from central Mali,[5] and in South America during the 9,000s–7,000s BC.[66][6] The Malian finds date to the same period as similar finds from East Asia – the triangle between Siberia, China and Japan – and are associated in both regions to the same climatic changes (at the end of the ice age new grassland develops, enabling hunter-gatherers to expand their habitat), met independently by both cultures with similar developments: the creation of pottery for the storage of wild cereals (pearl millet), and that of small arrowheads for hunting small game typical of grassland.[5] Alternatively, the creation of pottery in the case of the Incipient Jōmon civilisation could be due to the intensive exploitation of freshwater and marine organisms by late glacial foragers, who started developing ceramic containers for their catch.[65] East Asia[edit] Main articles: Chinese ceramics, Korean pottery, and Japanese pottery Chinese Ming dynasty blue-and-white porcelain dish with a dragon Group of 13th-century pieces of Longquan celadon In Japan, the Jōmon period has a long history of development of Jōmon pottery which was characterized by impressions of rope on the surface of the pottery created by pressing rope into the clay before firing. Glazed Stoneware was being created as early as the 15th century BC in China. A form of Chinese porcelain became a significant Chinese export from the Tang Dynasty (AD 618–906) onwards.[9] Korean potters adopted porcelain as early as the 14th century AD.[67] Japanese porcelain was made in the early 16th century after Shonzui Goradoyu-go brought back the secret of its manufacture from the Chinese kilns at Jingdezhen.[68] In contrast to Europe, the Chinese elite used pottery extensively at table, for religious purposes, and for decoration, and the standards of fine pottery were very high. From the Song dynasty (960–1279) for several centuries elite taste favoured plain-coloured and exquisitely formed pieces; during this period porcelain was perfected in Ding ware, although it was the only one of the Five Great Kilns of the Song period to use it. The traditional Chinese category of high-fired wares includes stoneware types such as Ru ware, Longquan celadon and Guan ware. Painted wares such as Cizhou ware had a lower status, though they were acceptable for making pillows. The arrival of Chinese blue and white porcelain was probably a product of the Mongol Yuan dynasty (1271–1368) dispersing artists and craftsmen across its large empire. Both the cobalt stains used for the blue colour, and the style of painted decoration, usually based on plant shapes, were initially borrowed from the Islamic world, which the Mongols had also conquered. At the same time Jingdezhen porcelain, produced in Imperial factories, took the undisputed leading role in production. The new elaborately painted style was now favoured at court, and gradually more colours were added. The secret of making such porcelain was sought in the Islamic world and later in Europe when examples were imported from the East. Many attempts were made to imitate it in Italy and France. However it was not produced outside of the Orient until 1709 in Germany.[69] South Asia[edit] See also: Pottery in the Indian subcontinent A potter with his pottery wheel, British Raj (1910) Cord-Impressed style pottery belongs to `Mesolithic` ceramic tradition that developed among Vindhya hunter-gatherers in Central India during the Mesolithic period.[70][71] This ceramic style is also found in later Proto-Neolithic phase in nearby regions.[72] This early type of pottery, also found at the site of Lahuradewa, is currently the oldest known pottery tradition in South Asia, dating back to 7,000–6,000 BC.[73][74][75][76] Wheel-made pottery began to be made during the Mehrgarh Period II (5,500–4,800 BC) and Merhgarh Period III (4,800–3,500 BC), known as the ceramic Neolithic and chalcolithic. Pottery, including items known as the ed-Dur vessels, originated in regions of the Saraswati River / Indus River and have been found in a number of sites in the Indus Civilization.[77][78] Despite an extensive prehistoric record of pottery, including painted wares, little `fine` or luxury pottery was made in the subcontinent in historic times. Hinduism discourages eating off pottery, which probably largely accounts for this. Most traditional Indian pottery vessels are large pots or jars for storage, or small cups or lamps, occasionally treated as disposable. In contrast there are long traditions of sculpted figures, often rather large, in terracotta; this continues with the Bankura horses in Panchmura, West Bengal. Southeast Asia[edit] See also: Philippine ceramics Late Neolithic Manunggul Jar from Palawan used for burial, topped with two figures representing the journey of the soul into the afterlife. Pottery in Southeast Asia is as diverse as its ethnic groups. Each ethnic group has their own set of standards when it comes to pottery arts. Potteries are made due to various reasons, such as trade, food and beverage storage, kitchen usage, religious ceremonies, and burial purposes.[79][80][81][82] West Asia[edit] See also: Levantine pottery, Persian pottery, and Pottery of ancient Cyprus Around 8000 BC during the Pre-pottery Neolithic period, and before the invention of pottery, several early settlements became experts in crafting beautiful and highly sophisticated containers from stone, using materials such as alabaster or granite, and employing sand to shape and polish. Artisans used the veins in the material to maximum visual effect. Such objects have been found in abundance on the upper Euphrates river, in what is today eastern Syria, especially at the site of Bouqras.[83] The earliest history of pottery production in the Fertile Crescent starts the Pottery Neolithic and can be divided into four periods, namely: the Hassuna period (7000–6500 BC), the Halaf period (6500–5500 BC), the Ubaid period (5500–4000 BC), and the Uruk period (4000–3100 BC). By about 5000 BC pottery-making was becoming widespread across the region, and spreading out from it to neighbouring areas. Pottery making began in the 7th millennium BC. The earliest forms, which were found at the Hassuna site, were hand formed from slabs, undecorated, unglazed low-fired pots made from reddish-brown clays.[56] Within the next millennium, wares were decorated with elaborate painted designs and natural forms, incising and burnished. Earthenware Ubaid jar. c. 5,300-4,700 BCE The invention of the potter`s wheel in Mesopotamia sometime between 6,000 and 4,000 BC (Ubaid period) revolutionised pottery production. Newer kiln designs could fire wares to 1,050 °C (1,920 °F) to 1,200 °C (2,190 °F) which enabled increased possibilities. Production was now carried out by small groups of potters for small cities, rather than individuals making wares for a family. The shapes and range of uses for ceramics and pottery expanded beyond simple vessels to store and carry to specialized cooking utensils, pot stands and rat traps.[84] As the region developed, new organizations and political forms, pottery became more elaborate and varied. Some wares were made using moulds, allowing for increased production for the needs of the growing populations. Glazing was commonly used and pottery was more decorated.[85] In the Chalcolithic period in Mesopotamia, Halafian pottery achieved a level of technical competence and sophistication, not seen until the later developments of Greek pottery with Corinthian and Attic ware. Europe[edit] Main articles: Minoan pottery, Pottery of ancient Greece, and Ancient Roman pottery Greek red-figure vase in the krater shape, between 470 and 460 BC, by the Altamura Painter Europe`s oldest pottery, dating from circa 6700 BC, was found on the banks of the Samara River in the middle Volga region of Russia.[86] These sites are known as the Yelshanka culture. The early inhabitants of Europe developed pottery in the Linear Pottery culture slightly later than the Near East, circa 5500–4500 BC. In the ancient Western Mediterranean elaborately painted earthenware reached very high levels of artistic achievement in the Greek world; there are large numbers of survivals from tombs. Minoan pottery was characterized by complex painted decoration with natural themes.[87] The classical Greek culture began to emerge around 1000 BC featuring a variety of well crafted pottery which now included the human form as a decorating motif. The pottery wheel was now in regular use. Although glazing was known to these potters, it was not widely used. Instead, a more porous clay slip was used for decoration. A wide range of shapes for different uses developed early and remained essentially unchanged during Greek history.[88] Fine Etruscan pottery was heavily influenced by Greek pottery and often imported Greek potters and painters. Ancient Roman pottery made much less use of painting, but used moulded decoration, allowing industrialized production on a huge scale. Much of the so-called red Samian ware of the Early Roman Empire was produced in modern Germany and France, where entrepreneurs established large potteries. Excavations at Augusta Raurica, near Basel, Switzerland, have revealed a pottery production site in use from the 1st to the 4th century AD.[89] Pottery was hardly seen on the tables of elites from Hellenistic times until the Renaissance, and most medieval wares were coarse and utilitarian, as the elites ate off metal vessels. Painted Hispano-Moresque ware from Spain, developing the styles of Islamic Spain, became a luxury for late medieval elites, and was adapted in Italy into maiolica in the Italian Renaissance. Both of these were faience or tin-glazed earthenware, and fine faience continued to be made until around 1800 in various countries, especially France, with Nevers faience and several other centres. In the 17th century, imports of Chinese export porcelain and its Japanese equivalent raised the market expectations of fine pottery, and European manufacturers eventually learned to make porcelain, often in the form of soft-paste porcelain, and from the 18th century European porcelain and other wares from a great number of producers became extremely popular, reducing Asian imports. United Kingdom[edit] Main articles: Wedgwood, Staffordshire figure, Royal Doulton, Mintons, Midwinter Pottery, and Spode Handpainted bone china cup. England, 1815–1820 The city of Stoke-on-Trent is widely known as `The Potteries` because of the large number of pottery factories or, colloquially, `Pot Banks`. It was one of the first industrial cities of the modern era where, as early as 1785, two hundred pottery manufacturers employed 20,000 workers.[90][91] Josiah Wedgwood (1730–1795) was the dominant leader.[92] In North Staffordshire hundreds of companies produced all kinds of pottery, from tablewares and decorative pieces to industrial items. The main pottery types of earthenware, stoneware and porcelain were all made in large quantities, and the Staffordshire industry was a major innovator in developing new varieties of ceramic bodies such as bone china and jasperware, as well as pioneering transfer printing and other glazing and decorating techniques. In general Staffordshire was strongest in the middle and low price ranges, though the finest and most expensive types of wares were also made.[93] By the late 18th century North Staffordshire was the largest producer of ceramics in the UK, despite significant hubs elsewhere. Large export markets took Staffordshire pottery around the world, especially in the 19th century.[94] Production had begun to decline in the late 19th century, as other countries developed their industries, and declined notably after World War II. Employment fell from 45,000 in 1975 to 23,000 in 1991, and 13,000 in 2002.[95] Islamic pottery[edit] Main articles: Islamic pottery and Persian pottery Early Islamic pottery followed the forms of the regions which the Muslims conquered. Eventually, however, there was cross-fertilization between the regions. This was most notable in the Chinese influences on Islamic pottery. Trade between China and Islam took place via the system of trading posts over the lengthy Silk Road. Islamic nations imported stoneware and later porcelain from China. China imported the minerals for Cobalt blue from the Islamic ruled Persia to decorate their blue and white porcelain, which they then exported to the Islamic world. Likewise, Islamic art contributed to a lasting pottery form identified as Hispano-Moresque in Andalucia (Islamic Spain). Unique Islamic forms were also developed, including fritware, lusterware and specialized glazes like tin-glazing, which led to the development of the popular maiolica.[96] One major emphasis in ceramic development in the Muslim world was the use of tile and decorative tilework. Bowl painted on slip under transparent glaze (polychrome), 9th or 10th century, Nishapur. National Museum of Iran Persian mina`i ware bowl with couple in a garden, around 1200. These wares are the first to use overglaze enamel decoration. Persian mina`i ware bowl with couple in a garden, around 1200. These wares are the first to use overglaze enamel decoration. Chess set (Shatrang); Gaming pieces. 12th century, Nishapur glazed fritware. Metropolitan Museum of Art Americas[edit] Main article: Ceramics of indigenous peoples of the Americas Earthenware effigy of the Sun God. Maya culture, 500–700 CE Most evidence points to an independent development of pottery in the Native American cultures, with the earliest known dates from Brazil, from 9,500 to 5,000 years ago and 7,000 to 6,000 years ago.[6] Further north in Mesoamerica, dates begin with the Archaic Era (3500–2000 BC), and into the Formative period (2000 BC – AD 200). These cultures did not develop the stoneware, porcelain or glazes found in the Old World. Maya ceramics include finely painted vessels, usually beakers, with elaborate scenes with several figures and texts. Several cultures, beginning with the Olmec, made terracotta sculpture, and sculptural pieces of humans or animals that are also vessels are produced in many places, with Moche portrait vessels among the finest. Africa[edit] Faience lotiform chalice. Egypt 1070–664 BCE (reconstructed from eight fragments) Evidence indicates an independent invention of pottery in Sub-Saharan Africa. In 2007, Swiss archaeologists discovered pieces of some of the oldest pottery in Africa at Ounjougou in the central region of Mali, dating to at least 9,400 BC.[5] Excavations in the Bosumpra Cave on the Kwahu Plateau in southeastern Ghana, have revealed well-manufactured pottery decorated with channelling and impressed peigne fileté rigide dating from the early tenth millennium cal. BC.[97] Following the emergence of pottery traditions in the Ounjougou region of Mali around 11,900 BP and in the Bosumpra region of Ghana soon after, ceramics later arrived in the Iho Eleru region of Nigeria.[98] In later periods, a relationship of the introduction of pot-making in some parts of Sub-Saharan Africa with the spread of Bantu languages has been long recognized, although the details remain controversial and awaiting further research, and no consensus has been reached.[12] Ancient Egyptian pottery begins after 5,000 BC, having spread from the Levant. There were many distinct phases of development in pottery, with very sophisticated wares being produced by the Naqada III period, c. 3,200 to 3,000 BC. During the early Mediterranean civilizations of the fertile crescent, Egypt developed a non-clay-based ceramic known as Egyptian faience. A similar type of body is still made in Jaipur in India. During the Umayyad Caliphate of Islam, Egypt was a link between early centre of Islam in the Near East and Iberia which led to the impressive style of pottery. Oceania[edit] Polynesia, Melanesia and Micronesia Pottery has been found in archaeological sites across the islands of Oceania. It is attributed to an ancient archaeological culture called the Lapita. Another form of pottery called Plainware is found throughout sites of Oceania. The relationship between Lapita pottery and Plainware is not altogether clear. The Indigenous Australians never developed pottery.[99] After Europeans came to Australia and settled, they found deposits of clay which were analysed by English potters as excellent for making pottery. Less than 20 years later, Europeans came to Australia and began creating pottery. Since then, ceramic manufacturing, mass-produced pottery and studio pottery have flourished in Australia.[100] vajanje vajarstvo skulpture keramika pravljenje posuda od gline grnčarstvo ...

STvarnost, Zagreb, 1962. Prvo izdanje! Vrlo dobro očuvana. Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan. B. Ćosić, Pri če o zana tima Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto- ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1 Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske, koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo- građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav- ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita- vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek- tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu- zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave, devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje 1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe- sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju. 2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča- sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije. ZLATNA GREDA Srđan Vučinić 57 „fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe- snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan- stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem). No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta. Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo- nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava- jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija- teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“ – Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb- njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za- datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov- nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje- ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa. Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo- rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag- mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo- bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova 3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći deo ove uslovne celine. 58 možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar- nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat- skim potencijalima evropskog autorskog filma. Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982) vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me- taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem- nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi- ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem trenutku. Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce- narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića (1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava. U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige, pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri- mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa- milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu, u svom sećanju na Vučićevića.6 Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“, tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7 4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića. 5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje- govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre- balo uraditi što svedenije, minimali stič ki. 6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34, zima–jesen 2016. 7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda. Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je, između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek- 59 A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do- voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi- ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali- zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature u prozi Dubravke Ugrešić...8 Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bernar Dorival, rođen 14. septembra 1914. u Parizu i preminuo 11. decembra 2003. u Tiaisu, bio je francuski istoričar umetnosti i kritičar. Biografija Imenovan za pomoćnika kustosa Nacionalnog muzeja moderne umetnosti 1941. godine, daće veliki doprinos zajedno sa Žanom Kasuom u obogaćivanju kolekcija savremenog slikarstva. Tu je organizovao mnoge retrospektivne izložbe slikara 20. veka. Istovremeno je predavao na Ecole du Louvre od 1941. do 1965. godine, gde je sukcesivno zauzimao katedre istorije modernog francuskog slikarstva i istorije starog francuskog slikarstva. Iako je još uvek bio kustos u Muzeju moderne umetnosti, bio je odgovoran za organizovanje Musee National des Granges de Port-Roial. Bernard Dorival je napisao raisonne kataloga Filipa de Šampenja 1976. detinjstvo Bernard Dorival je rođen u okruženju kolekcionara i umetnika. Porodica njegove majke, Suzanne Beurdelei (1889-1943), postala je prosperitetna oko 1830. [ref. željeni]1: poreklom iz Burgundije, njegov pradeda, Žan Berdeli (1772-1853), koji je služio u ruskoj kampanji kao intendant, bio je skroman tapetar i trgovac nameštajem u ulici Saint-Honore kada je, zahvaljujući zaveštanje koju je njegovoj deci dao Englez, mogao je da kupi Hanoverski paviljon. Tamo je 1840. godine njegov sin Louis-Auguste-Alfred Beurdelei (1808-1883) bio „trgovac kuriozitetima”. Postao je značajan trgovac umetninama, što pokazuje devet rasprodaja koje je organizovao, u Parizu ili Londonu, između 1846. i 1868. U isto vreme, bio je istaknuti stolar, koji je dobio zlatnu medalju na Univerzalnoj izložbi 1867. ref. željeno]2 [nedovoljan izvor]. Nakon njegove smrti, njegove kolekcije umetničkih dela su raspršene u četiri prodaje. Njegov sin, Alfred Beurdelei (1847-1919), bio je poznati proizvođač bronze i stolarije3 [nedovoljan izvor], čijim radovima su se divili na Univerzalnim izložbama u Amsterdamu (1878) i Parizu (1889). Takođe je strastveni kolekcionar slika i crteža, posebno specijalizovan za „male majstore“ 19. veka. Kada mu je žena umrla 1895. godine, zatvorio je svoju fabriku, prodavši modele i odloživši oko 11.000 crteža i umetničkih dela. Ponovo se oženio 1899. godine, rekonstituisao je ogromnu kolekciju slika, crteža i grafika, koje su raspršene nakon njegove smrti tokom devetnaest rasprodaja između 1920. i 1922. godine. Sin rođen iz drugog braka, Marsel (1899-1978), advokat u Savetu države i na Kasacionom sudu, otkupio manji deo očeve zbirke i odlučio da je dopuni [ref. željeni]. Pod uticajem svog nećaka Bernarda, otvorio ga je modernosti, posebno apstraktima [ref. željeni]. Kao i Beurdeleis, Dorivali su pariska porodica već nekoliko generacija [ref. željeno], ali je finansijski skromnije [ref. željeni]. Jedan od Bernardovih ujaka, Geo Dorival, bio je poznati dizajner plakata6[nedovoljan izvor], koji će kroz brak postati direktor L`Art et la Mode (vidi nacionalni arhiv F/7/15299). Njegov otac, Andre (1886-1956), osvojio je prvu nagradu za klavir na Konzervatoriju u Parizu7. Mora da stavi tačku na karijeru soliste kada se oženi. U stvari, Bernard ga je poznavao tek 1919. godine, na kraju rata kada je bio mobilisan, ranjen, pa dugo lečen. Otac Bernarda Dorivala ostaje u muzičkom svetu, jer se brine o turnejama prvih nagrada Pariskog konzervatorijuma u ​​inostranstvu. Andre Dorival je voleo francusku i germansku muziku. Bio je prijatelj Andrea Messagera i Maurice Ravela [ref. željeni]. Bernard Dorival je nasledio muzičke ukuse svog oca, sa izuzetkom Vagnera. Ali je takođe cenio Ofenbaha i kompozitore 20. veka. Svoju ljubav prema planinama Bernard takođe duguje svom ocu. Andre Dorival je prvi put boravio u Saint-Gervais-les-Bains 1904. Kasnije je postao predsednik sekcije Paris-Chamonik Club Alpin Francais [ref. željeni]8 i svake godine do 1955. godine, godinu dana pre svoje smrti, čim je stigao u Sen Žerve tokom praznika, popeo se na Mon Blan i pregledao razna skloništa kojima je upravljao Klub Alpine[ref. željeni]. Sestra Bernarda Dorivala, Janine (1920-2010), bila je kuma jednog od ovih skloništa. Studije Bernard prati svoje školovanje u Licee Carnot [ref. željeni]. Naučni predmeti ga umereno interesuju. S druge strane, on je strastven za francusku književnost i istoriju. Njegovi ukusi ga posebno vode u francuski sedamnaesti vek, posebno u okruženje Port-Rojala. U opštoj konkurenciji dobio je prvi pristup francuskom 1930. i prvu cenu istorije 1931. Od tada je trasiran put. Student hipokhagnea i khagnea u Licee Condorcet-u, primljen je u Ecole Normale Superieure u Rue d`Ulm 1934. Blisko prijateljstvo vezuje ga za Žana Buskea [ref. željeni [Koji?], nekoliko godina stariji od njega, koji ga je upoznao sa studentom na Sorboni, budućim istoričarem Vandala, Kristijanom Kurtoa, koji je trebao postati jedan od njegovih najboljih prijatelja. Nekoliko njegovih drugova iz razreda ostaće doživotni bliski prijatelji [ref. željeno]: Fransoa Šamu, Pol-Mari Duval, Žak Voazin. Njegov poziv za istoriju umetnosti afirmiše se u ovom trenutku [ref. željeno]: čitao je dela Emila Malea, pratio kurseve Anrija Fosilona i Pjera Lavedana, upoznao Luja Odekera, sa kojim je uvek ostao blizak. Kasnije će pratiti seminar Ignacea Meiersona, koji je mnogo računao u svom razmišljanju. Godine 1935-1936. napisao je diplomu visokih studija o slikanim predstavama Svetog Jeronima i ovom prilikom sakupio fotografsku dokumentaciju izuzetne širine [ref. željeni]. Godine 1937. dobio je pismeni sertifikat9 i postavljen za učitelja prvog razreda u Licee de Laon, gradu čija ga je katedrala fascinirala [ref. željeni]. Međutim, on održava veze sa Ecole Normale Superieure, preko društvenih timova Roberta Garrica [ref. željeni]. Zahvaljujući Društvenim timovima upoznao je studente mlađe od njega, poput Filipa Reberola, budućeg francuskog ambasadora, Pjera Golijeta, budućeg oratorijuma i profesora na Univerzitetu u Nijmegenu, Žila Šaina, borca otpora koji je poginuo 1944, ili Morisa Besea , koje je pomogao da se dovedu u Narodni muzej moderne umetnosti početkom 1960-ih [ref. željeni]. Zahvaljujući i Timovima, njegovo katoličanstvo, obeleženo jansenizmom, odbacivanjem svetovnih vrednosti i izvesnim galikanizmom, dobija dimenziju otvorenosti prema društvu, a kasnije i prema Trećem svetu [ref. željeni]. Njegovi kontakti sa dominikanskim ocem Boaseloom, koji vodi novine Sept, i sa Fransoa Moriakom, čijem se radu divi i koga redovno konsultuje, takođe pomažu u ovom razvoju [ref. željeni]. Ako delimično ceni pontifikat Pija KSI, on donosi strogu presudu o Piju KSII [ref. željeni]. Kasnije je u skladu sa velikim vetrom koji Jovan KSKSIII i Drugi Vatikanski sabor duvaju na Crkvu za koju smatra da je previše usredsređena na sebe i nedovoljno zabrinuta za siromašne [ref. željeni]. Međutim, Bernard Dorival nikada neće biti levičarski katolik. Ono što ga mobiliše jeste prenošenje vere: on obučava nekoliko katihumena koji će održavati odnose sa njim obeležene naklonošću i poštovanjem [ref. željeni]. U osnovi, on ne veruje diskursu o socijalnoj pravdi, što za njega prečesto vodi ka uspostavljanju totalitarizma. Posle rata, bio je blizak Narodnom republikanskom pokretu (MRP). Tada će biti verni glasač generala de Gola, u kome uočava želju za društvenom otvorenošću i čiju dekolonizatorsku akciju ceni, ali i osećaj veličine Francuske [ref. željeni]. 1969. godine, nakon neuspeha referenduma, postaće, kao i mnogi, de Golovo siroče. Ako toleriše Žorža Pompidua, možda zato što je arhikub, strogo sudi o Valeri Žiskaru d`Estenu, opisuje Fransoa Miterana kao „Fransoa III“, a Žak Širak mu se čini da je lišen ikakvog uverenja [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti Nakon godine provedene u Licee de Laon (1938-1939), Bernard Dorival je postavljen za rezidenta fondacije Thiers10. U vreme objave rata, pošto je reformisana od 1934. godine, ne može se mobilisati. Na početku školske 1939. spremao se da se pridruži Licee du Val-Andre, aneksu Licee de Rennes [ref. željeni], kada je postavljen za rezidenta Casa Velaskez u Madridu (decembar 1939). Februara 1940. postao je profesor na Francuskom institutu i ​​na Barselonskoj gimnaziji11. Iskoristio je ovu godinu provedenu u Kataloniji da nauči kastiljanski (upotreba katalonskog je tada bila strogo potisnuta). Godine 1941. njegova karijera je doživela veliku preorijentaciju. Napustio je svet javnog obrazovanja radi muzeja. 1. januara 1941, zahvaljujući Louis Hautecœur-u, postavljen je za rukovodioca projekta u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti (MNAM) [ref. poželeo], koji više nema kustosa pošto je Žana Kasua razrešio Viši u septembru 1940. U maju iste godine postao je pomoćnik kustosa istog muzeja. Njegov umetnički ukus za `degenerisanu umetnost` zaradio ga je da ga je Viši štampa nasilno prihvatila [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti delimično je otvoren za javnost 6. avgusta 1942. u Palati u Tokiju12. Na Oslobođenju je bio pozvan da obavlja zvanične kulturne misije u Nemačkoj, Engleskoj, Austriji, Belgiji, Španiji, Holandiji, zatim je avgusta 1946. upućen u Unesko, u London, kao savetnik u sekciji za kulturu. [ref. željeni]. Ali je dao ostavku posle šest meseci i rpreuzeo je dužnost pomoćnika kustosa MNAM-a kod Žana Kasua, koji se vratio na svoju funkciju 1945. Nacionalni muzej moderne umetnosti je zvanično otvoren 9. juna 1947. u Palati u Tokiju. Dvojica muškaraca duboko poštuju jedno drugo, a generacijski jaz koji ih razdvaja omogućava im da se odlično dopunjuju i da definišu inteligentnu i otvorenu politiku obogaćivanja kolekcija. Za skoro dvadeset godina zajedničkog rada, do 1964. godine, trebalo je da, uprkos ograničenim budžetskim sredstvima, uglavnom zahvaljujući donacijama, donacijama i zaveštanjima umetnika i kolekcionara, konstituišu jedan od najznačajnijih muzeja savremene umetnosti u svetu. Godine 1967, Bernard Dorival je postao glavni kustos MNAM13. istoričar umetnosti Ulazak u svet muzeja ne odvaja Bernarda Dorivala od predavanja. Od oktobra 1941. bio je zamenski profesor na Ecole du Louvre [ref. željeni]. Zatim je bio na katedri za istoriju modernog francuskog slikarstva od 1942. do 1946. i od 1956. do 1965. godine, na katedri za istoriju starog francuskog slikarstva od 1946. do 1954. Njegovi učenici čuvaju veoma živa sećanja na njegove kurseve, i jasne, informisane i briljantne. [Lično tumačenje?]. Tu je obučavao kvalitetne mlade žene i mladiće, od kojih će mu neki pomagati u obavljanju dužnosti kustosa [ref. željeni], a koji će zauzvrat postati renomirani kustosi [ref. željeno]: na primer, Fransoaz Cachin, Francoise Debaisieuk, Jean-Luc Dufresne, Danielle Giraudi, Francois Gobin, Michel Hoog, Michel Laclotte, Bernard de Montgolfier, Madi Menier, Denis Milhau, Therese Pickuenard Daniel Regnier, Gernier. Svoje talente kao pedagog ispoljava i na brojnim konferencijama [Lično tumačenje?] koje održava u Francuskoj i u petnaestak evropskih zemalja, u Latinskoj Americi, Kanadi, Maroku, Indiji i Japanu, zemlji koja će biti njemu posebno drag [Lično tumačenje?][ref. željeni]. Upravo je na Ecole du Louvre na početku akademske 1942. godine upoznao osam godina mlađu studenticu, Klod de la Bros, koja će postati njegova supruga [ref. željeni]. Iz njihovog braka, proslavljenog u maju 1944, rođeno je četvoro dece: Žil (rođen 1945, penzionisani univerzitetski profesor), Ana (rođena 1946, psihoterapeut), Paskal (rođen 1949, penzionisani direktor kompanije) i Žerom (rođen 1950). , kompozitor i muzikolog). Zauzvrat, ovo četvoro dece će Bernardu i Klodu dati trinaest unučadi [ref. željeni]. Bernard Dorival je bio čovek evropske apstraktne umetnosti i pokreta koji su joj prethodili ili pratili, nabis, fovizam, kubizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam. Međutim, bio je dobro upoznat sa opštom istorijom francuskog slikarstva, kojoj je posvetio svoju prvu knjigu objavljenu 1942. godine, La Peinture francaise; 1953. i 1961. uredio je Slavne slikare u dva toma. Ali vrlo brzo je francusko i evropsko slikarstvo s kraja 19. i 20. veka uglavnom privuklo njegovu pažnju: između 1943. i 1946. godine objavio je tri toma Faze savremenog francuskog slikarstva; slediće druge važne knjige: La Belle Histoire de la Fee Electricite Raula Dufija, Pariz, 1953; Pet studija o Georges Rouaultu, Pariz, 1956; Slikari dvadesetog veka (tom 1 Nabis, fauves, kubizam; tom 2 Od kubizma do apstrakcije), Pariz, 1957; Pariska škola u Muzeju moderne umetnosti, Pariz, 1961; Savremeni slikari, 1964 (= 3. tom Poznatih slikara); Crtež u delu Antoana Pevsnera, Pariz, 1965; četvrti tom Istorije umetnosti Enciklopedije Plejade, Od realizma do naših dana, Pariz, 1969. Objavljuje i kataloge izložbi, kao i brojne članke i predgovore. Među umetnike 20. veka on je možda iznad svih stavio [Lično tumačenje?] Pjera Bonara, Žorža Braka, Pola Sezana (kome je posvetio knjigu 1948. Sezan), Pola Gogena (čiju je svesku o Tahitiju objavio 1954. ), Anri Matis i Ogist Roden. Kreativnost Pabla Pikasa ga je fascinirala, ali je verovatno više voleo svoje skulpture nego slikarstvo. Među ostalim slikarima, divio se Robertu i Sonji Delaunai (svakom od njih je posvetio studiju), Raoulu Dufiju (o kome je napisao monografiju), Kupki (za koga je smatrao da je pronalazač apstrakcije), Georgesu Rouaultu (o kome je objavio je nekoliko radova), Felik Vallotton (o kome je dao studiju), Paul Kron (o kome je takođe pisao14 [nedovoljan izvor]), Jackues Villon (koji je predsedavao nezaboravnom večerom o kojoj će biti reči kasnije [ref. željeno] ); među vajarima možemo navesti Konstantina Brankuzija (koji je svoju radionicu zaveštao MNAM), Antoana Pevsnera (o kome je objavio knjigu), Žermena Rišijea (čiji je sa drugima postigao povratak Hrista na krst u naosu). crkve Plato d`Assi); arhitekta Le Korbizje, čiji voleo je da posećuje kapelu Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp [ref. željeni]. Bernard Dorival je doneo radove mnogih umetnika koje je cenio u MNAM [ref. želeo] i od njih je dobio nekoliko zaveštanja i donacija (dakle, radionica Brankuzi, Delauni, Dufi, Andre Dunoje de Segonzak, Vasilij Kandinski15, Zoltan Kemeni, Kupka, Antoan Pevsner, Rouault), Grk Alkis Pjerakos. Nekoliko njih je posvetio izložbi u MNAM-u i u raznim provincijskim gradovima: između ostalih, Bonard, Alekander Calder, Marc Chagall, Delaunai, Dada, Maurice Denis, Kees van Dongen, Dufi, Kemeni, Paul Klee, Amedee de la Patelijer, Le Korbizje, Alber Marke, Konstan Permeke, Pevsner, Ruo, Pol Sinjak, Pjer Sulaž, Eduar Vijar, Fovi. Među prijateljima slikara i vajara svoje generacije [ref. željeni], možemo navesti Žan-Mišela Atlana (kome je posvetio monografiju 1962. Atlan, esej o umetničkoj biografiji), Žana Bazaina (čijim se vitražima crkve Saint-Severin divio), Hansa Hartunga (koji je morao da organizovao svoju retrospektivu nakon ostavke Bernarda Dorivala sa dužnosti u MNAM-u), Ladislasa Kijna (kojeg je poznavao sa Plato d`Assi), Alfreda Manessera (čijoj duhovnosti je bio blizak), Žana Le Moala (čija retrospektivna izložba u Mecu 1963. imao je predgovor), Nicolas de Stael (od koga je kupio Composition en gris et vert 1950. za MNAM), Eduard Pignon, Pierre Soulages, Arpad Szenes, Maria Elena Vieira da Silva i Zao Vou-Ki (svi koji su bili bliski prijatelji). Bernard Dorival nije bio isključivo zainteresovan za francusku umetnost [ref. željeni]: u Evropi se divio Nemcima Oto Diksu i Ferdinandu Špringeru; Austrijanci Gustav Klimt, Oskar Kokoška, Egon Šile; Belgijanci Džejms Ensor i Konstan Permeke; Španci Eduardo Čilida, Pablo Gargalo, Huan Gris, Žoan Miro, Pablo Palazuelo, Antoni Tapijes; Holanđani Piet Mondrian i Bram Van Velde; Italijani Alberto Magneli, Đino Severini, Zoran Mušič; Norvežanin Edvard Munk; Švajcarac Paul Klee. U Latinskoj Americi je cenio Rufino Tamaio, Sesostris Vitullo. Sviđali su mu se Kvebečani Paul-Emil Borduas i Jean-Paul Riopelle. U Aziji je probao Domoto Hisao, Nam Kvan, Sato Ki. Posvetio je studiju izraelskoj slikarki Joni Lotanu. Divio se arhitekti Valteru Gropijusu. S druge strane, osećao se relativno stranim anglosaksonskoj umetnosti [ref. željeno], osim Frensisa Bejkona, Aleksandra Koldera, Henrija Mura, Grejema Saterlenda, Marka Tobija. Kada je umetničko tržište otišlo iz Pariza u Njujork 1960-ih, okrivljeno je za to. Ovo je da se zaboravi da je on bio izuzetan ambasador francuskog slikarstva [ref. željena] u stranim zemljama, organizator značajnih izložbi u raznim gradovima Latinske Amerike („Savremeno francusko slikarstvo“, 1966-1967), u Argentini („Od Manea do naših dana“, 1948), u Belgiji („Francuski crtež iz Tuluza -Lautrec do Chagall”, 1955), Brazil („Savremena francuska umetnost”, 1953), Kanada („Rouault”, 1965), Danska („Dvadeset francuskih slikara”, 1966-1967), u Japanu („Francuska umetnost iz romantizma” do nadrealizma”, dva miliona posetilaca 1962; “Dufi”, 1967; “Rouault”, 1969). To znači da je bio savršen poznavalac slikara svog vremena [Lično tumačenje?]. Sistematski je obilazio sve izložbe svih pariskih galerija [ref. željeni]. Posećivao je slikare u njihovim ateljeima. Oni među njima koji su umrli ponekad su ostavljali udovice koje su želele da promovišu dela svojih preminulih muževa. Otišao je da vidi njihove radionice gde je slučajno pronašao nalaze [potrebno je pojašnjenje]. Ne samo da je imao visoku koncepciju svoje profesije, već ju je i obavljao sa retkim etičkim zahtevima. Ovako je, u vreme donacije Delonea, Sonja želela da mu ponudi sliku svog muža. Bernard Dorival nije mogao da prihvati takav poklon, ali nije želeo da uvredi Sonju. Složili su se da Bernard Dorival bez odlaganja ustupi tako ponuđenu sliku MNAM-u [ref. željeni]. Bernard Dorival je imao svoje preferencije. Nije mu se dopala slika dvojice drugih Bernarda, Buffeta i Lorjoua, i to je objavio u svojoj knjizi iz 1957. [ref. željeno]16 [nedovoljan izvor]. O prvom je napisao da je imao „zasluge što je izazvao Regie Renault za rekord francuske produktivnosti i uzdigao sliku do dostojanstva industrijskog objekta masovne proizvodnje“. On je Lorjoua predstavio kao „tartarina slikarstva, za koga je elokvencija jednaka plodnosti i talentu „temperament“, koji je napravio još jednu zabunu i identifikovao ekspresionizam i egzibicionizam“17. Slikar je mislio da ga odvede na sud, ali je na kraju odustao. Što se tiče Lorjoua, on je bio autor čuvene formule [ref. željeno] o apstraktnom slikarstvu ite „što magarce riče, lavrde majmune, kokoške pada u nesvest [ref. željeno]`. Na kraju popravnog suđenja, njegov izdavač Tisne i on bili su osuđeni da rediguju nekoliko redova knjige, kao i simbolični franak (30. oktobar 1959) [ref. željeni]. Odlučili su da se ne žale. Umetnici bliski Bernardu Dorivalu organizovali su večeru podrške u La Coupoleu 18. decembra 1959. Predsedavao je Žak Vijon. Šagal i Pikaso su poslali telegrame podrške [ref. željeni]. Prisutan je bio ministar generala de Gola, Robert Buron. Tu je bila skoro cela generacija apstraktnih slikara [ref. željeni]. Lorjouov prijatelj je došao da ošamari Bernarda Dorivala, koji ga je udarcem udario u nogu [ref. željeni]. Na odlasku, Sezar, Sulaž i drugi su služili kao telohranitelji za Bernarda Dorivala i njegovu ženu u njihovoj kući. Nešto kasnije, tokom debate o savremenoj umetnosti koju je organizovao Katolički centar francuskih intelektualaca (CCIF), zauzeo je stav u korist apstrakta, izbila je tuča i policija je morala da evakuiše prostoriju [ref. željeni]. Bili smo usred Alžirskog rata, u vreme kada je CCIF pozivao govornike da izraze ponekad veoma suprotna mišljenja o ovoj temi i sve se tada odvijalo u miru [ref. željeno]! Nacionalni muzej Port Rojal Barns Dok je bio kustos u MNAM, Bernard Dorival je bio zadužen za organizaciju Nacionalnog muzeja Granges of Port-Roial [ref. željeni]. Njegov ukus za Paskala, Rasina, svet pasijansa i sliku Filipa de Šampenja bio je star. 1944. godine, dok je bio u Šatou de Ševerni, obezbedio je konzervaciju dela zbirki muzeja Luvr koje su bile evakuisane [ref. željeno], napisao je studiju o Racinovom pozorištu analiziranu u svetlu obrazovanja dobijenog od ove gospode; u ovoj knjizi, objavljenoj 1946. pod naslovom Du Cote de Port-Roial. Esej o duhovnom itineraru Rasina18, svi citati pesnika i dramskog pisca napravljeni su po sećanju. Godine 1952. učestvovao je u organizaciji velike izložbe Filipa de Šampenja u Orangerie des Tuileries19. Iste godine postao je predsednik Društva prijatelja Port-Rojala, na kojoj je funkciji bio dvadeset pet godina do 1977. Godine 1955. bio je odgovoran za postavljanje muzeja Port-Roial Granges (sada Nacionalni muzej Port-Roial des Champs) u zgradama koje je država upravo kupila. On je prvi kustos ovog muzeja (pozicija bez plate [ref. željeno]). Zgrada iz 17. veka, poznata kao „Petites Ecoles“, restaurirana je između 1958. i 1962. Muzej je svečano otvoren 14. juna 1962. u prisustvu Andrea Malroa, državnog sekretara za kulturna pitanja. Bernard Dorival je tamo organizovao nekoliko izložbi, za koje je napisao kataloge: Racine i Port-Rojal20 1955; Paskal i provincijalci21 1956. godine; Philippe de Champaigne i Port-Roial22 1957. Održana je predstava Ester. Godine 1963. objavio je Le Musee National des Granges de Port-Roial23 [nedovoljan izvor]. Kada je 1968. napustio muzeje, Bernard Dorival nije završio sa Soliterima, pošto je 1978. objavio L`Album Pascal u kolekciji Albumi Bibliothekue de la Pleiade. Bernard Dorival je prepoznao svoje zasluge 1954. godine, kada je proglašen za viteza Legije časti [ref. željeni]. Takođe je vitez, zatim oficir za umetnost i književnost [ref. željeni]. Bio je član saradnik Kraljevske arheološke akademije Belgije i nosilac brojnih inostranih odlikovanja. Ali, iz svog jansenizma, on je zadržao izvesno nepoverenje u društveni uspeh, zvanične počasti i društvene događaje [ref. željeni]. Nije nosio svoja odlikovanja. Takođe je bio vitez i oficir akademskih palmi i dopisni član Akademije u Barseloni [Lično tumačenje?]. Kada je Louis Hautecœur umro, pristupili su mu da ga nasledi u Institutu. Odbio je [ref. neophodno]. Nije da je imao nešto protiv Instituta, ali mu se ova vrsta počasti učinila pomalo smešnom [ref. željeni]. Poslednje godine u MNAM nisu bile lake za Bernarda Dorivala, koji se loše slagao sa svojim ministrom Andreom Malroom, a još više sa članovima njegovog kabineta. Tada je nastajao Centar za nacionalnu umjetnost i kulturu Georges-Pompidou, a Bernard Dorival se nije slagao sa dizajnom Centra po čitavom nizu tačaka [Lična interpretacija?]: izbor platna, način njihovog izlaganja i da ih rotiraju itd. [ne neutralno]. Nakon odlaska Žana Kasua, koji je otišao 1964. da bi se pridružio Hautes Etudes, mesto direktora MNAM ostalo je upražnjeno više od dve godine, pre nego što mu je zvanično dodeljeno24. Teza o Filipu de Šampenju On je doneo odluku [Intlično tumačenje?] da daju novi pravac njegovoj karijeri. Godine 1968. predstavio je svoju kandidaturu kao istraživač na CNRS-u kako bi završio svoju tezu o Filipu de Šampenju. On je regrutovan [ref. željeni]. Septembra 1968. godine, ubrzo nakon majskih događaja, tokom kojih je zatvorena MNAM, kojoj je pretila okupacija od strane umetnika, podneo je ostavku na mesto glavnog kustosa [ref. željeni]. Na podsticaj Izabel Ruo, ćerke slikara Žorža Rua, i uprkos nedostojnom ministarskom pritisku [Lično tumačenje?] [potrebno je pojašnjenje], u januaru 1969. organizovana je trpeza i oproštajni obrok [ref. željeni]. Tog dana, prisustvo prijatelja, umetnika, kolekcionara, likovnih kritičara, kustosa, omogućilo je Bernardu Dorivalu da uzme meru poštovanja prema njemu [Lično tumačenje?]. Godine koje su usledile bile su srećan period [Lično tumačenje?]. Tezu o Filipu de Šampenju završio je za manje od pet godina, odbranio je februara 1973. [ref. željeni] i, u tom procesu, izabran je za profesora savremene istorije umetnosti na Paris IV-Sorboni [ref. željeni]. Predstavio je svoje prijatelje umetnike koje je pozvao da govore o njihovim kreativnim aktivnostima tokom svojih seminara. Vodio je svoje učenike u velike muzeje Francuske i Evrope. Režirao je teze i obučavao studente, uključujući nekoliko [ref. željeni], kao što su Guila Ballas, Philippe Dagen, Philippe Grunchec, Jean-Michel Leniaud, Francois Lenell, Jean-Claude Lesage, Anne Maisonnier, Arnaud Pierre, Alain Vircondelet, postali su renomirani stručnjaci. Objavio je nekoliko knjiga: Robert Delaunai, 1885-1941, Pariz, 1975; Rouault, Tokio, 1976; Philippe de Champaigne (1602-1674), život, delo i kataloški raisonne dela, dva toma, Pariz, 1976; u svesci Barok i klasicizam u KSVII veku u Italiji i Francuskoj univerzalne istorije slikarstva, stranice posvećene francuskom slikarstvu u KSVII veku (1610-1715), Ženeva, 1979; Rouault, Pariz, 1982. Godine 1983. otišao je u penziju i bio profesor emeritus do 1989. Nekoliko godina je nastavio da piše knjige, članke i predgovore, posebno Valloton, 1985 (u saradnji); Sonia Delaunai. Njegov život, njegovo delo, 1885-1979. Biografske beleške, Pariz, 1988; iste godine, u saradnji sa Isabelle Rouault, Rouault. Slikano delo, dva toma, Monte-Karlo; Dodatak katalogu raisonne dela Filipa de Šampenja, 1992; Žan Batist de Šampen (1631-1681), život, čovek i umetnost, 1992.

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]

ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija

Odlično Nil Jang Biografija Neil Percival Young OC OM[1][2] (born November 12, 1945) is a Canadian and American[3] singer and songwriter. After embarking on a music career in Winnipeg in the 1960s, Young moved to Los Angeles, joining the folk-rock group Buffalo Springfield. Since the beginning of his solo career, often with backing by the band Crazy Horse, he has released critically acclaimed albums such as Everybody Knows This Is Nowhere (1969), After the Gold Rush (1970), Harvest (1972), On the Beach (1974), and Rust Never Sleeps (1979). He was also a part-time member of Crosby, Stills, Nash & Young, with whom he recorded the chart-topping 1970 album Déjà Vu. His guitar work, deeply personal lyrics[4][5][6] and signature high tenor singing voice[7][8] define his long career. Young also plays piano and harmonica on many albums, which frequently combine folk, rock, country and other musical genres. His often distorted electric guitar playing, especially with Crazy Horse, earned him the nickname `Godfather of Grunge`[9] and led to his 1995 album Mirror Ball with Pearl Jam. More recently he has been backed by Promise of the Real.[10] Young directed (or co-directed) films using the pseudonym `Bernard Shakey`, including Journey Through the Past (1973), Rust Never Sleeps (1979), Human Highway (1982), Greendale (2003), CSNY/Déjà Vu (2008), and Harvest Time (2022). He also contributed to the soundtracks of the films Philadelphia (1993) and Dead Man (1995). Young has received several Grammy and Juno Awards. The Rock and Roll Hall of Fame inducted him twice: in 1995 as a solo artist and in 1997 as a member of Buffalo Springfield.[11] In 2023, Rolling Stone named Young No. 30 on their list of 250 greatest guitarists of all time.[12] Young is also on Rolling Stone`s list of the 100 greatest musical artists. 21 of his albums and singles have been certified Gold and Platinum in U.S. by RIAA certification.[13] Young was awarded the Order of Manitoba in 2006[2] and was made an Officer of the Order of Canada in 2009.[1] Early life (1945–1963)[edit] Neil Young[14] was born on November 12, 1945, in Toronto, Canada.[15][16] His father, Scott Alexander Young (1918–2005), was a journalist and sportswriter who also wrote fiction.[17] His mother, Edna Blow Ragland `Rassy` Young (1918–1990) was a member of the Daughters of the American Revolution.[18] Although Canadian, his mother had American and French ancestry.[19] Young`s parents married in 1940 in Winnipeg, Manitoba, and moved to Toronto shortly thereafter where their first son, Robert `Bob` Young, was born in 1942. Shortly after Young`s birth in 1945, the family moved to rural Omemee, Ontario, which Young later described fondly as a `sleepy little place`.[20] Young contracted polio in the late summer of 1951 during the last major outbreak of the disease in Ontario, and as a result, became partially paralyzed on his left side.[21] After the conclusion of his hospitalization, the Young family wintered in Florida, whose milder weather they believed would help Neil`s convalescence.[22] During that period, Young briefly attended Faulkner Elementary School in New Smyrna Beach, Florida. In 1952, upon returning to Canada, Young moved from Omemee to Pickering (1956), and lived for a year in Winnipeg (where he would later return), before relocating to Toronto (1957–1960). While in Toronto, Young briefly attended Lawrence Park Collegiate Institute as a first year student in 1959.[23] It is rumoured that he was expelled for riding a motorcycle down the hall of the school.[24] Young became interested in popular music he heard on the radio.[25] When Young was twelve, his father, who had had several extramarital affairs, left his mother. She asked for a divorce, which was granted in 1960.[26] She moved back to Winnipeg and Young went to live with her there, while his brother Bob stayed with their father in Toronto.[27] During the mid-1950s, Young listened to rock `n roll, rockabilly, doo-wop, R&B, country, and western pop. He idolized Elvis Presley and later referred to him in a number of his songs.[28] Other early musical influences included Link Wray,[29] Lonnie Mack,[30] Jimmy Gilmer and the Fireballs, The Ventures, Cliff Richard and the Shadows,[31] Chuck Berry, Hank Marvin, Little Richard, Fats Domino, The Chantels, The Monotones, Ronnie Self, the Fleetwoods, Jerry Lee Lewis, Johnny Cash, Roy Orbison and Gogi Grant.[32] Young began to play music himself on a plastic ukulele, before, as he would later relate, going on to `a better ukulele to a banjo ukulele to a baritone ukulele – everything but a guitar.`[33] Career[edit] Early career (1963–1966)[edit] Young and his mother settled into the working-class area of Fort Rouge, Winnipeg, where he enrolled at Earl Grey Junior High School. It was there that he formed his first band, the Jades, and met Ken Koblun. While attending Kelvin High School in Winnipeg, he played in several instrumental rock bands, eventually dropping out of school in favour of a musical career.[34] Young`s first stable band was the Squires, with Ken Koblun, Jeff Wuckert and Bill Edmondson on drums, who had a local hit called `The Sultan`. Over a three-year period the band played hundreds of shows at community centres, dance halls, clubs and schools in Winnipeg and other parts of Manitoba. The band also played in Fort William (now part of the city of Thunder Bay, Ontario), where they recorded a series of demos produced by a local producer, Ray Dee, whom Young called `the original Briggs,` referring to his later producer David Briggs.[35] While playing at The Flamingo, Young met Stephen Stills, whose band The Company was playing the same venue, and they became friends.[36] The Squires primarily performed in Winnipeg and rural Manitoba in towns such as Selkirk, Neepawa, Brandon and Giroux (near Steinbach), with a few shows in northern Ontario.[37] After leaving the Squires, Young worked folk clubs in Winnipeg, where he first met Joni Mitchell.[38] Mitchell recalls Young as having been highly influenced by Bob Dylan at the time.[39] Young said Phil Ochs was `a big influence on me,` telling a radio station in 1969 that Ochs was `on the same level with Dylan in my eyes.`[40] Here he wrote some of his earliest and most enduring folk songs such as `Sugar Mountain`, about lost youth. Mitchell wrote `The Circle Game` in response.[41] The Winnipeg band The Guess Who (with Randy Bachman as lead guitarist) had a Canadian Top 40 hit with Young`s `Flying on the Ground is Wrong`, which was Young`s first major success as a songwriter.[42] In 1965, Young toured Canada as a solo artist. In 1966, while in Toronto, he joined the Rick James-fronted Mynah Birds. The band managed to secure a record deal with the Motown label, but as their first album was being recorded, James was arrested for being AWOL from the Navy Reserve.[43] After the Mynah Birds disbanded, Young and the bass player Bruce Palmer decided to pawn the group`s musical equipment and buy a Pontiac hearse, which they used to relocate to Los Angeles.[44] Young admitted in a 2009 interview that he was in the United States illegally until he received a `green card` (permanent residency permit) in 1970.[45] Buffalo Springfield (1966–1968)[edit] Main article: Buffalo Springfield Once they reached Los Angeles, Young and Palmer met up with Stephen Stills and Richie Furay after a chance encounter in traffic on Sunset Boulevard.[44] Along with Dewey Martin, they formed Buffalo Springfield. A mixture of folk, country, psychedelia, and rock, lent a hard edge by the twin lead guitars of Stills and Young, made Buffalo Springfield a critical success, and their first record Buffalo Springfield (1966) sold well after Stills` topical song `For What It`s Worth` became a hit, aided by Young`s melodic harmonics played on electric guitar. According to Rolling Stone, the Rock and Roll Hall of Fame and other sources, Buffalo Springfield helped create the genres of folk rock and country rock.[46][47] Distrust of their management, as well as the arrest and deportation of Palmer, worsened the already strained relations among the group members and led to Buffalo Springfield`s demise. A second album, Buffalo Springfield Again, was released in late 1967, but two of Young`s three contributions were solo tracks recorded apart from the rest of the group. From that album, `Mr. Soul` was the only Young song of the three that all five members of the group performed together.[citation needed] In May 1968, the band split up for good, but to fulfill a contractual obligation, a final studio album, Last Time Around, was released. Young contributed the songs `On the Way Home` and `I Am a Child`, singing lead on the latter.[citation needed] In 1997, the band was inducted into the Rock and Roll Hall of Fame; Young did not appear at the ceremony, writing in a letter to the Hall that their presentation, which was aired on VH1, `has nothing to do with the spirit of Rock and Roll. It has everything to do with making money.`[48] Young played as a studio session guitarist for some 1968 recordings by The Monkees which appeared on the Head and Instant Replay albums.[49] Going solo, Crazy Horse (1968–1969)[edit] Main article: Crazy Horse (band) After the breakup of Buffalo Springfield, Young signed a solo deal with Reprise Records, home of his colleague and friend Joni Mitchell, with whom he shared a manager, Elliot Roberts. Roberts managed Young until Roberts` death in 2019. Young and Roberts immediately began work on Young`s first solo record, Neil Young (January 22, 1969),[50] which received mixed reviews. In a 1970 interview,[51] Young deprecated the album as being `overdubbed rather than played.` For his next album, Young recruited three musicians from a band called the Rockets: Danny Whitten on guitar, Billy Talbot on bass guitar, and Ralph Molina on drums. These three took the name Crazy Horse (after the historical figure of the same name), and Everybody Knows This Is Nowhere (May 1969) is credited to `Neil Young with Crazy Horse`. Recorded in just two weeks, the album includes `Cinnamon Girl`, `Cowgirl in the Sand`, and `Down by the River`. Young reportedly wrote all three songs in bed on the same day while nursing a high fever of 39 °C (102 °F).[52] Crosby, Stills, Nash, and Young (1969–1970)[edit] Main article: Crosby, Stills, Nash & Young Shortly after the release of Everybody Knows This Is Nowhere, Young reunited with Stephen Stills by joining Crosby, Stills & Nash, who had already released one album Crosby, Stills & Nash as a trio in May 1969. Young was originally offered a position as a sideman, but agreed to join only if he received full membership, and the group – winners of the 1969 Best New Artist Grammy Award – was renamed Crosby, Stills, Nash & Young.[53] The quartet debuted in Chicago on August 16, 1969, and later performed at the famous Woodstock Festival, during which Young skipped the majority of the acoustic set and refused to be filmed during the electric set, even telling the cameramen: `One of you fuckin` guys comes near me and I`m gonna fuckin` hit you with my guitar`.[54] During the making of their first album, Déjà Vu (March 11, 1970), the musicians frequently argued, particularly Young and Stills, who both fought for control. Stills continued throughout their lifelong relationship to criticize Young, saying that he `wanted to play folk music in a rock band.`[55] Despite the tension, Young`s tenure with CSNY coincided with the band`s most creative and successful period, and greatly contributed to his subsequent success as a solo artist.[citation needed] Young wrote `Ohio` following the Kent State massacre on May 4, 1970. The song was quickly recorded by CSNY and immediately released as a single, even though CSNY`s `Teach Your Children` was still climbing the singles charts.[citation needed] After the Gold Rush, acoustic tour and Harvest (1970–1972)[edit] Later in the year, Young released his third solo album, After the Gold Rush (August 31, 1970), which featured, among others, Nils Lofgren, Stephen Stills, and CSNY bassist Greg Reeves. Young also recorded some tracks with Crazy Horse, but dismissed them early in the sessions. The eventual recording was less amplified than Everybody Knows This is Nowhere, with a wider range of sounds. Young`s newfound fame with CSNY made the album his commercial breakthrough as a solo artist, and it contains some of his best known work, including `Tell Me Why` and `Don`t Let It Bring You Down`; the singles `Only Love Can Break Your Heart` and `When You Dance I Can Really Love`; and the title track, `After the Gold Rush`, played on piano, with dreamlike lyrics that ran a gamut of subjects from drugs and interpersonal relationships to environmental concerns. Young`s bitter condemnation of racism in the heavy blues-rock song `Southern Man` (along with a later song entitled `Alabama`) was also controversial with southerners in an era of desegregation, prompting Lynyrd Skynyrd to decry Young by name in the lyrics to their hit `Sweet Home Alabama`. However, Young said he was a fan of Skynyrd`s music, and the band`s front man Ronnie Van Zant was later photographed wearing a Tonight`s the Night T-shirt on the cover of an album.[1] Young in the 1970s In the autumn of 1970, Young began a solo acoustic tour of North America, during which he played a variety of his Buffalo Springfield and CSNY songs on guitar and piano, along with material from his solo albums and a number of new songs. Some songs premiered by Young on the tour, like `Journey through the Past`, would never find a home on a studio album, while other songs, like `See the Sky About to Rain`, would only be released in coming years. Many gigs were sold out, including concerts at Carnegie Hall and a pair of acclaimed hometown shows at Toronto`s Massey Hall, which were taped for a planned live album. The shows became legendary among Young fans, and the recordings were officially released nearly 40 years later as an official bootleg in Young`s Archive series.[citation needed] Near the end of his tour, Young performed one of the new acoustic songs on the Johnny Cash TV show. `The Needle and the Damage Done`, a somber lament on the pain caused by heroin addiction, had been inspired in part by Crazy Horse member Danny Whitten, who eventually died while battling his drug problems.[56][57] While in Nashville for the Cash taping, Young accepted the invitation of Quadrafonic Sound Studios owner Elliot Mazer to record tracks there with a group of country-music session musicians who were pulled together at the last minute. Making a connection with them, he christened them The Stray Gators, and began playing with them. Befitting the immediacy of the project, Linda Ronstadt and James Taylor were brought in from the Cash taping to do background vocals. Against the advice of his producer David Briggs, he scrapped plans for the imminent release[58] of the live acoustic recording in favor of a studio album consisting of the Nashville sessions, electric-guitar oriented sessions recorded later in his barn, and two recordings made with the London Symphony Orchestra at Barking (credited as Barking Town Hall and now the Broadway Theatre) during March 1971.[59] The result was Young`s fourth album, Harvest (February 14, 1972), which was also the best selling album of 1972 in the US.[60] After his success with CSNY, Young purchased a ranch in the rural hills above Woodside and Redwood City in Northern California (`Broken Arrow Ranch`, where he lived until his divorce in 2014).[61] He wrote the song `Old Man` in honor of the land`s longtime caretaker, Louis Avila. The song `A Man Needs a Maid` was inspired by his relationship with actress Carrie Snodgress. `Heart of Gold` was released as the first single from Harvest, the only No. 1 hit in his career.[62] `Old Man` was also popular, reaching No. 31 on the Billboard Hot 100 chart, marking Young`s third and final appearance in the chart`s Top 40 as a solo artist.[62] The album`s recording had been almost accidental. Its mainstream success caught Young off guard, and his first instinct was to back away from stardom. In the Decade (1977) compilation, Young chose to include his greatest hits from the period, but his handwritten liner notes famously described `Heart of Gold` as the song that `put me in the middle of the road. Traveling there soon became a bore, so I headed for the ditch. A rougher ride but I saw more interesting people there.`[63] The `Ditch` Trilogy and personal struggles (1972–1974)[edit] Although a new tour with The Stray Gators (now augmented by Danny Whitten) had been planned to follow up on the success of Harvest, it became apparent during rehearsals that Whitten could not function due to drug abuse. On November 18, 1972, shortly after he was fired from the tour preparations, Whitten was found dead of an apparent alcohol/diazepam overdose. Young described the incident to Rolling Stone`s Cameron Crowe in 1975: `[We] were rehearsing with him and he just couldn`t cut it. He couldn`t remember anything. He was too out of it. Too far gone. I had to tell him to go back to L.A. `It`s not happening, man. You`re not together enough.` He just said, `I`ve got nowhere else to go, man. How am I gonna tell my friends?` And he split. That night the coroner called me from L.A. and told me he`d OD`d. That blew my mind. I loved Danny. I felt responsible. And from there, I had to go right out on this huge tour of huge arenas. I was very nervous and ... insecure.`[45] On the tour, Young struggled with his voice and the performance of drummer Kenny Buttrey, a noted Nashville session musician who was unaccustomed to performing in the hard rock milieu; Buttrey was eventually replaced by former CSNY drummer Johnny Barbata, while David Crosby and Graham Nash contributed rhythm guitar and backing vocals to the final dates of the tour. The album assembled in the aftermath of this incident, Time Fades Away (October 15, 1973), has often been described by Young as `[his] least favorite record`, and was not officially released on CD until 2017 (as part of Young`s Official Release Series). Nevertheless, Young and his band tried several new musical approaches in this period. Time Fades Away, for instance, was recorded live, although it was an album of new material, an approach Young would repeat with more success later on. Time was the first of three consecutive commercial failures which would later become known collectively to fans as the `Ditch Trilogy`, as contrasted with the more middle-of-the-road pop of Harvest.[64] - Young in Austin, Texas, on November 9, 1976 In the second half of 1973, Young formed The Santa Monica Flyers, with Crazy Horse`s rhythm section augmented by Nils Lofgren on guitar and piano and Harvest/Time Fades Away veteran Ben Keith on pedal steel guitar. Deeply affected by the drug-induced deaths of Whitten and roadie Bruce Berry, Young recorded an album specifically inspired by the incidents, Tonight`s the Night (June 20, 1975). The album`s dark tone and rawness led Reprise to delay its release and Young had to pressure them for two years before they would do so.[65] While his record company was stalling, Young recorded another album, On the Beach (July 16, 1974), which presented a more melodic, acoustic sound at times, including a recording of the older song `See the Sky About to Rain`, but dealt with similarly dark themes such as the collapse of 1960s folk ideals, the downside of success and the underbelly of the Californian lifestyle. Like Time Fades Away, it sold poorly but eventually became a critical favorite, presenting some of Young`s most original work. A review of the 2003 re-release on CD of On the Beach described the music as `mesmerizing, harrowing, lucid, and bleary`.[66] After completing On the Beach, Young reunited with Harvest producer Elliot Mazer to record another acoustic album, Homegrown. Most of the songs were written after Young`s breakup with Carrie Snodgress, and thus the tone of the album was somewhat dark. Though Homegrown was reportedly entirely complete, Young decided, not for the first or last time in his career, to drop it and release something else instead, in this case, Tonight`s the Night, at the suggestion of Band bassist Rick Danko.[67] Young further explained his move by saying: `It was a little too personal ... it scared me`.[67] Most of the songs from Homegrown were later incorporated into other Young albums while the original album was not released until 2020. Tonight`s the Night, when finally released in 1975, sold poorly, as had the previous albums of the `ditch` trilogy, and received mixed reviews at the time, but is now regarded as a landmark album. In Young`s own opinion, it was the closest he ever came to art.[68] Reunions, retrospectives and Rust Never Sleeps (1974–1979)[edit] Young reunited with Crosby, Stills, and Nash after a four-year hiatus in the summer of 1974 for a concert tour which was partially recorded; highlights were ultimately released in 2014 as CSNY 1974. It was one of the first ever stadium tours, and the largest tour in which Young has participated to date.[69] In 1975, Young reformed Crazy Horse with Frank Sampedro on guitar as his backup band for his eighth album, Zuma (November 10, 1975). Many of the songs dealt with the theme of failed relationships; `Cortez the Killer`, a retelling of the Spanish conquest of Mexico from the viewpoint of the Aztecs, may also be heard as an allegory of love lost. Zuma`s closing track, `Through My Sails`, was the only released fragment from aborted sessions with Crosby, Stills and Nash for another group album.[citation needed] In 1976, Young reunited with Stephen Stills for the album Long May You Run (September 20, 1976), credited to The Stills-Young Band; the follow-up tour was ended midway through by Young, who sent Stills a telegram that read: `Funny how some things that start spontaneously end that way. Eat a peach, Neil.`[70] The Last Waltz, Young (center on left microphone) performing with Bob Dylan and The Band, among others in 1976 In 1976, Young performed with Bob Dylan, Joni Mitchell, and numerous other rock musicians in the high-profile all-star concert The Last Waltz, the final performance by The Band. The release of Martin Scorsese`s movie of the concert was delayed while Scorsese unwillingly re-edited it to obscure the lump of cocaine that was clearly visible hanging from Young`s nose during his performance of `Helpless`.[71] American Stars `n Bars (June 13, 1977) contained two songs originally recorded for the Homegrown album, `Homegrown` and `Star of Bethlehem`, as well as newer material, including the future concert staple `Like a Hurricane`. Performers on the record included Linda Ronstadt, Emmylou Harris and Young protégé Nicolette Larson along with Crazy Horse. In 1977, Young also released the compilation Decade, a personally selected set of songs spanning every aspect of his work, including a handful of previously unreleased songs. The record included less commercial album tracks alongside radio hits.[citation needed] In June 1977 Young joined with Jeff Blackburn, Bob Mosley and John Craviotto (who later founded Craviotto drums) to form a band called The Ducks. Over a 7-week period the band performed 22 shows in Santa Cruz CA but were not allowed to appear beyond city limits due to Young`s Crazy Horse contract. In April 2023 Young officially released a double album of songs culled from the band`s performances at multiple venues as well as from sessions at a local recording studio. The double album was part of the Neil Young Archives project positioned within the Official Bootleg Series, titled High Flyin`. Comes a Time (October 2, 1978), Young`s first entirely new solo recording since the mid-1970s, marked a return to the commercially accessible, Nashville-inspired sound of Harvest while also featuring contributions from Larson and Crazy Horse. The album also marked a return to his folk roots, as exemplified by a cover of Ian Tyson`s `Four Strong Winds`, a song Young associated with his childhood in Canada. Another of the album`s songs, `Lotta Love`, was also recorded by Larson, with her version reaching No. 8 on the Billboard Hot 100 in February 1979. In 1978, much of the filming was done for Young`s film Human Highway, which took its name from a song featured on Comes a Time. Over four years, Young would spend US$3,000,000 of his own money on production (US$14,014,286 in 2023 dollars[72]). This also marked the beginning of his brief collaboration with the art punk band Devo, whose members appeared in the film.[73] Young set out in 1978 on the lengthy Rust Never Sleeps tour, in which he played a wealth of new material. Each concert was divided into a solo acoustic set and an electric set with Crazy Horse. The electric sets, featuring an abrasive style of playing, were influenced by the punk rock zeitgeist of the late 1970s and provided a stark contrast from Comes a Time.[74] Two new songs, the acoustic `My My, Hey Hey (Out of the Blue)` and electric `Hey Hey, My My (Into the Black)` were the centerpiece of the new material. During the filming of Human Highway, Young had collaborated with Devo on a cacophonous version of `Hey Hey, My My` at the Different Fur studio in San Francisco and would later introduce the song to Crazy Horse.[75] The lyric `It`s better to burn out than to fade away` was widely quoted by his peers and by critics.[75] The album has also widely been considered a precursor of grunge music with the bands Nirvana and Pearl Jam having cited Young`s heavily distorted and abrasive guitar style on the B side to this album as an inspiration.[76] Young also compared the rise of Johnny Rotten with that of the recently deceased `King` Elvis Presley, who himself had once been disparaged as a dangerous influence only to later become an icon. Rotten returned the favor by playing one of Young`s songs, `Revolution Blues` from On the Beach, on a London radio show, an early sign of Young`s eventual embrace by a number of punk-influenced alternative musicians.[77] Young`s two accompanying albums Rust Never Sleeps (July 2, 1979; new material culled from live recordings, but featuring studio overdubs) and Live Rust (November 19, 1979; a genuine concert recording featuring old and new material) captured the two sides of the concerts, with solo acoustic songs on side A, and fierce, uptempo, electric songs on side B. A movie version of the concerts, also called Rust Never Sleeps (1979), was directed by Young under the pseudonym `Bernard Shakey`. Young worked with rock artist Jim Evans to create the poster art for the film, using the Star Wars Jawas as a theme. Young`s work since Harvest had alternated between being rejected by mass audiences and being seen as backward-looking by critics, sometimes both at once, and now he was suddenly viewed as relevant by a new generation, who began to discover his earlier work. Readers and critics of Rolling Stone voted him Artist of the Year for 1979 (along with The Who), selected Rust Never Sleeps as Album of the Year, and voted him Male Vocalist of the Year as well.[78] The Village Voice named Rust Never Sleeps as the year`s second best album in the Pazz & Jop Poll,[79] a survey of nationwide critics, and honored Young as the Artist of the Decade.[80] Experimental years (1980–1988)[edit] At the start of the 1980s, distracted by medical concerns relating to the cerebral palsy of his son, Ben, Young had little time to spend on writing and recording.[81] After providing the incidental music to the 1980 film Where the Buffalo Roam, Young released Hawks & Doves (November 3, 1980), a short record pieced together from sessions going back to 1974.[81] Re·ac·tor (1981), an electric album recorded with Crazy Horse, also included material from the 1970s.[82] Young did not tour in support of either album; in total, he played only one show, a set at the 1980 Bread and Roses Festival in Berkeley,[83] between the end of his 1978 tour with Crazy Horse and the start of his tour with the Trans Band in mid-1982.[citation needed] The 80s were really good. The 80s were like, artistically, very strong for me, because I knew no boundaries and was experimenting with everything that I could come across, sometimes with great success, sometimes with terrible results, but nonetheless I was able to do this, and I was able to realize that I wasn`t in a box, and I wanted to establish that. — Neil Young[84] The 1982 album Trans, which incorporated vocoders, synthesizers, and electronic beats, was Young`s first for the new label Geffen Records (distributed at the time by Warner Bros. Records, whose parent Warner Music Group owns most of Young`s solo and band catalog) and represented a distinct stylistic departure. Young later revealed that an inspiration for the album was the theme of technology and communication with Ben, who could not speak.[85] An extensive tour preceded the release of the album, and was documented by the video Neil Young in Berlin, which saw release in 1986. MTV played the video for `Sample and Hold` in light rotation.[citation needed] Young playing in Barcelona, Spain, 1984 Young`s next album, 1983`s Everybody`s Rockin`, included several rockabilly covers and clocked in at less than 25 minutes in length. Young was backed by the Shocking Pinks for the supporting US tour. Trans (1982) had already drawn the ire of label head David Geffen for its lack of commercial appeal, and with Everybody`s Rockin` following seven months later, Geffen Records sued Young for making music `unrepresentative` of himself.[86] The album was also notable as the first for which Young made commercial music videos – Tim Pope directed the videos for `Wonderin`` and `Cry, Cry, Cry`. Also premiered in 1983, though little seen, was the long-gestating Human Highway. Co-directed and co-written by Young, the eclectic comedy starred Young, Dean Stockwell, Russ Tamblyn, Dennis Hopper, David Blue, Sally Kirkland, Charlotte Stewart and members of Devo.[87] Young did not release an album in 1984, his first unproductive year since beginning his career with Buffalo Springfield in 1966. Young`s lack of productivity was largely due to the ongoing legal battle with Geffen, although he was also frustrated that the label had rejected his 1982 country album Old Ways.[88] It was also the year when Young`s third child was born, a girl named Amber Jean, who was later diagnosed with inherited epilepsy.[89] Young spent most of 1984 and all of 1985 touring for Old Ways (August 12, 1985) with his country band, the International Harvesters. The album was finally released in an altered form midway through 1985. Young also appeared at that year`s Live Aid concert in Philadelphia, collaborating with Crosby, Stills and Nash for the quartet`s first performance for a paying audience in over ten years.[citation needed] Young`s last two albums for Geffen were more conventional in the genre, although they incorporated production techniques like synthesizers and echoing drums that were previously uncommon in Young`s music. Young recorded 1986`s Landing on Water without Crazy Horse but reunited with the band for the subsequent year-long tour and final Geffen album, Life, which emerged in 1987. Young`s album sales dwindled steadily throughout the eighties; today Life remains his all-time-least successful studio album, with an estimated four hundred thousand sales worldwide.[90] Switching back to his old label Reprise Records, Young continued to tour relentlessly, assembling a new blues band called The Bluenotes in mid-1987 (a legal dispute with musician Harold Melvin forced the eventual rechristening of the band as Ten Men Working midway through the tour). The addition of a brass section provided a new jazzier sound, and the title track of 1988`s This Note`s For You became Young`s first hit single of the decade. Accompanied by a video that parodied corporate rock, the pretensions of advertising, and Michael Jackson, the song was initially unofficially banned by MTV for mentioning the brand names of some of their sponsors. Young wrote an open letter, `What does the M in MTV stand for: music or money?` Despite this, the video was eventually named best video of the year by the network in 1989.[91] Young reunited with Crosby, Stills, and Nash to record the 1988 album American Dream and play two benefit concerts late in the year, but the group did not embark upon a full tour.[citation needed] Young attracted criticism from liberals in the music industry when he supported President Ronald Reagan and said he was `tired of people constantly apologising for being Americans`.[92] In a 1985 interview with Melody Maker, he said about the AIDS pandemic: `You go to a supermarket and you see a faggot behind the fuckin` cash register, you don`t want him to handle your potatoes.`[93] In the same interview, Young also complained about welfare beneficiaries, saying: `Stop being supported by the government and get out and work. You have to make the weak stand up on one leg, or half a leg, whatever they`ve got.`[94] Rolling Stone wrote in 2013 that Young `almost certainly regrets that horrific statement` and that he `quickly moved away from right-wing politics`.[93] Return to prominence (1989–1999)[edit] Young performing in 1996 in Turku, Finland Young`s 1989 single `Rockin` in the Free World`, which hit No. 2 on the US mainstream-rock charts, and accompanying the album, Freedom, returned Young to the popular consciousness after a decade of sometimes-difficult genre experiments. The album`s lyrics were often overtly political; `Rockin` in the Free World` deals with homelessness, terrorism, and environmental degradation, implicitly criticizing the government policies of President George H. W. Bush.[95] The use of heavy feedback and distortion on several Freedom tracks was reminiscent of the Rust Never Sleeps (1979) album and foreshadowed the imminent rise of grunge. The rising stars of the subgenre, including Nirvana`s Kurt Cobain and Pearl Jam`s Eddie Vedder, frequently cited Young as a major influence, contributing to his popular revival. A tribute album called The Bridge: A Tribute to Neil Young was released in 1989, featuring covers by a range of alternative and grunge acts, including Sonic Youth, Nick Cave, Soul Asylum, Dinosaur Jr, and the Pixies.[citation needed] Young`s 1990 album Ragged Glory, recorded with Crazy Horse in a barn on his Northern California ranch, continued this distortion-heavy aesthetic. Young toured for the album with Orange County, California country-punk band Social Distortion and Sonic Youth as support, much to the consternation of many of his old fans.[96] Weld, a two-disc live album documenting the tour, was released in 1991.[96] Sonic Youth`s influence was evident on Arc, a 35-minute collage of feedback and distortion spliced together at the suggestion of Thurston Moore and originally packaged with some versions of Weld.[96] 1992`s Harvest Moon marked an abrupt return (prompted by Young`s hyperacusis in the aftermath of the Weld tour) to the country and folk-rock stylings of Harvest and reunited him with some of the musicians from that album, including the core members of the Stray Gators and singers Linda Ronstadt and James Taylor. The title track was a minor hit, and the record was well received by critics, winning the Juno Award for Album of the Year in 1994. Young also contributed to lifelong friend Randy Bachman`s nostalgic 1992 tune `Prairie Town`, and garnered a 1993 Academy Award nomination for his song `Philadelphia`, from the soundtrack of the Jonathan Demme movie of the same name. An MTV Unplugged performance and album emerged in 1993. Later that year, Young collaborated with Booker T. and the M.G.s for a summer tour of Europe and North America, with Blues Traveler, Soundgarden, and Pearl Jam also on the bill. Some European shows ended with a rendition of `Rockin` in the Free World` played with Pearl Jam, foreshadowing their eventual full-scale collaboration two years later.[citation needed] Young on stage in Barcelona In 1994, Young again collaborated with Crazy Horse for Sleeps with Angels, a record whose dark, somber mood was influenced by Kurt Cobain`s death earlier that year: the title track in particular dealt with Cobain`s life and death, without mentioning him by name. Cobain had quoted Young`s lyric `It`s better to burn out than fade away` (a line from `My My, Hey Hey`) in his suicide note. Young had reportedly made repeated attempts to contact Cobain prior to his death.[97] Young and Pearl Jam performed `Act of Love` at an abortion rights benefit along with Crazy Horse, and were present at a Rock and Roll Hall of Fame dinner, sparking interest in a collaboration between the two.[98] Still enamored with the grunge scene, Young reconnected with Pearl Jam in 1995 for the live-in-the-studio album Mirror Ball and a tour of Europe with the band and producer Brendan O`Brien backing Young. 1995 also marked Young`s induction into the Rock and Roll Hall of Fame, where he was inducted by Eddie Vedder.[99] Young has consistently demonstrated the unbridled passion of an artist who understands that self-renewal is the only way to avoid burning out. For this reason, he has remained one of the most significant artists of the rock and roll era. — Rock and Roll Hall of Fame website.[99][100] In 1995, Young and his manager Elliot Roberts founded a record label, Vapor Records.[101] It has released recordings by Tegan and Sara, Spoon, Jonathan Richman, Vic Chesnutt, Everest, Pegi Young, Jets Overhead, and Young himself, among others.[101] Young`s next collaborative partner was filmmaker Jim Jarmusch, who asked Young to compose a soundtrack to his 1995 black-and-white western film Dead Man. Young`s instrumental soundtrack was improvised while he watched the film alone in a studio. The death of long-time mentor, friend, and producer David Briggs in late 1995 prompted Young to reconnect with Crazy Horse the following year for the album and tour Broken Arrow. A Jarmusch-directed concert film and live album of the tour, Year of the Horse, emerged in 1997. From 1996 to 1997, Young and Crazy Horse toured extensively throughout Europe and North America, including a stint as part of the H.O.R.D.E. Festival`s sixth annual tour.[citation needed] In 1998, Young renewed his collaboration with the rock band Phish, sharing the stage at the annual Farm Aid concert and then at Young`s Bridge School Benefit, where he joined headliners Phish for renditions of `Helpless` and `I Shall Be Released`.[102] Phish declined Young`s later invitation to be his backing band on his 1999 North American tour.[citation needed] The decade ended with the release in late 1999 of Looking Forward, another reunion with Crosby, Stills, and Nash. The subsequent tour of the United States and Canada with the reformed quartet earned US$42.1 million, making it the eighth largest grossing tour of 2000.[citation needed] Health condition and new material (2000s)[edit] Crosby, Stills, Nash & Young perform at the PNC Bank Arts Center in 2006. (From L to R: Nash, Stills, Young, and Crosby) Neil Young continued to release new material at a rapid pace through the first decade of the new millennium. The studio album Silver & Gold and live album Road Rock Vol. 1 were released in 2000 and were both accompanied by live concert films. His 2001 single `Let`s Roll` was a tribute to the victims of the September 11 attacks, and the effective action taken by the passengers and crew on Flight 93 in particular.[103] In 2003, Young released Greendale, a concept album recorded with Crazy Horse members Billy Talbot and Ralph Molina. The songs loosely revolved around the murder of a police officer in a small town in California and its effects on the town`s inhabitants.[104] Under the pseudonym `Bernard Shakey`, Young directed an accompanying film of the same name, featuring actors lip-synching to the music from the album. He toured extensively with the Greendale material throughout 2003 and 2004, first with a solo, acoustic version in Europe, then with a full-cast stage show in North America, Japan, and Australia. Young began using biodiesel on the 2004 Greendale tour, powering his trucks and tour buses with the fuel. `Our Greendale tour is now ozone friendly`, he said. `I plan to continue to use this government approved and regulated fuel exclusively from now on to prove that it is possible to deliver the goods anywhere in North America without using foreign oil, while being environmentally responsible.`[105] Stills and Young performing together on the Crosby, Stills, Nash & Young 2006 tour In March 2005, while working on the Prairie Wind album in Nashville,[106] Young was diagnosed with a brain aneurysm. He was treated successfully with a minimally invasive neuroradiological procedure, performed in a New York hospital on March 29,[107] but two days afterwards he passed out on a New York street from bleeding from the femoral artery, which radiologists had used to access the aneurysm.[108] The complication forced Young to cancel his scheduled appearance at the Juno Awards telecast in Winnipeg, but within months he was back on stage, appearing at the close of the Live 8 concert in Barrie, Ontario, on July 2. During the performance, he debuted a new song, a soft hymn called `When God Made Me`. Young`s brush with death influenced Prairie Wind`s themes of retrospection and mortality.[109] 2010s[edit] In May 2010, it was revealed Young had begun working on a new studio album produced by Daniel Lanois. This was announced by David Crosby, who said that the album `will be a very heartfelt record. I expect it will be a very special record.`[110] On May 18, 2010, Young embarked upon a North American solo tour to promote his then upcoming album, Le Noise, playing a mix of older songs and new material. Although billed as a solo acoustic tour, Young also played some songs on electric guitars, including Old Black.[111] In September 2011, Jonathan Demme`s third documentary film on the singer songwriter, Neil Young Journeys, premiered at the Toronto International Film Festival.[112] Neil Young with Crazy Horse released the album Americana on June 5, 2012. It was Young`s first collaboration with Crazy Horse since the Greendale album and tour in 2003 and 2004. The record is a tribute to unofficial national anthems that jumps from an uncensored version of `This Land Is Your Land` to `Clementine` and includes a version of `God Save the Queen`, which Young grew up singing every day in school in Canada.[113] Americana is Neil Young`s first album composed entirely of cover songs. The album debuted at number four on the Billboard 200, making it Young`s highest-charting album in the US since Harvest.[114] On June 5, 2012, American Songwriter also reported that Neil Young and Crazy Horse would be launching their first tour in eight years in support of the album.[115] On September 25, 2012, Young`s autobiography Waging Heavy Peace: A Hippie Dream was released to critical and commercial acclaim.[116] Reviewing the book for the New York Times, Janet Maslin reported that Young chose to write his memoirs in 2012 for two reasons: he needed to take a break from stage performances for health reasons but continue to generate income; and he feared the onset of dementia, considering his father`s medical history and his own present condition. Maslin praised the book, describing it as frank but quirky and without pathos.[117] In November 2013, Young performed at the annual fundraiser for the Silverlake Conservatory of Music. Following the Red Hot Chili Peppers, he played an acoustic set to a crowd who had paid a minimum of $2,000 a seat to attend the benefit in the famous Paramour Mansion overlooking downtown Los Angeles.[118] Young released the album A Letter Home on April 19, 2014, through Jack White`s record label, and his second memoir, entitled Special Deluxe, which was released on October 14.[119] He appeared with White on The Tonight Show Starring Jimmy Fallon on May 12, 2014.[120] Young released his thirty-fifth studio album, Storytone on November 4, 2014. The first song released from the album, `Who`s Gonna Stand Up?`, was released in three different versions on September 25, 2014.[121] Storytone was followed in 2015 by his concept album The Monsanto Years.[122] The Monsanto Years is an album themed both in support of sustainable farming, and to protest the biotechnology company Monsanto.[123] Young achieves this protest in a series of lyrical sentiments against genetically modified food production. He created this album in collaboration with Willie Nelson`s sons, Lukas and Micah, and is also backed by Lukas`s fellow band members from Promise of the Real.[124] Additionally, Young released a film in tandem to the album, (also entitled The Monsanto Years), that documents the album`s recording, and can be streamed online.[125] In August 2019, The Guardian reported Young, among other environmental activists, was being spied on by the firm.[126] In summer 2015, Young undertook a North America tour titled the Rebel Content Tour. The tour began on July 5, 2015, at the Summerfest in Milwaukee, Wisconsin and ended on July 24, 2015, at the Wayhome Festival in Oro-Medonte, Ontario. Lukas Nelson & Promise of the Real were special guests for the tour.[127][128] In October 2016, Young performed at Desert Trip in Indio, California,[129][130] and announced his thirty-seventh studio album, Peace Trail, recorded with drummer Jim Keltner and bass guitarist Paul Bushnell,[131] which was released that December. On September 8, 2017, Young released Hitchhiker, a studio LP recorded on August 11, 1976, at Indigo Studios in Malibu. The album features ten songs that Young recorded accompanied by acoustic guitar or piano.[132] While different versions of most of the songs have been previously released, the new album will include two never-before-released songs: `Hawaii` and `Give Me Strength`, which Young has occasionally performed live.[133] On July 4, 2017, Young released the song `Children of Destiny` which would appear on his next album. On November 3, 2017, Young released `Already Great`, a song from The Visitor, an album he recorded with Promise of the Real and released on December 1, 2017.[134] On Record Store Day, April 21, 2018, Warner Records released a two-vinyl LP special edition of Roxy: Tonight`s the Night Live, a double live album of a show that Young performed in September 1973 at the Roxy in West Hollywood, with the Santa Monica Flyers. The album is labeled as `Volume 05` in Young`s Performance Series.[135] On October 19, 2018, Young released a live version of his song `Campaigner`, an excerpt from a forthcoming archival live album titled Songs for Judy, which features solo performances recorded during a November 1976 tour with Crazy Horse. It will be the first release from his new label Shakey Pictures Records.[136][137][138] In December 2018, Young criticized the promoters of a London show for selecting Barclays Bank as a sponsor. Young objected to the bank`s association with fossil fuels. Young explained that he was trying to rectify the situation by finding a different sponsor.[139] On August 19, 2019, Neil Young and Crazy Horse announced the forthcoming release later in August 2019 of the new song `Rainbow of Colors`, the first single from the album Colorado, Young`s first new record with the band in seven years, since 2012`s Psychedelic Pill. Young, multi-instrumentalist Nils Lofgren, bassist Billy Talbot and drummer Ralph Molina recorded the new album with Young`s co-producer, John Hanlon, in spring 2019. Colorado was released on October 25, 2019[140][141] on Reprise Records. On August 30, 2019, Young unveiled `Milky Way`, the first song from Colorado, a love ballad he had performed several times at concerts – both solo acoustic and with Promise of the Real.[142] 2020s[edit] In February 2020, Young wrote an open letter to President Trump, calling him a `disgrace to my country`.[143][144] On August 4, 2020, Young filed a copyright infringement lawsuit against Trump`s reelection campaign for the use of his music at campaign rallies.[145] In April 2020, Young announced that he was working on a new archival album, Road of Plenty, comprising music made with Crazy Horse in 1986 and rehearsals for his 1989 Saturday Night Live appearance.[146] On June 19, Young released a `lost` album, Homegrown. He recorded it in the mid-1970s following his breakup with Carrie Snodgress, but opted not to release it at the time, feeling it was too personal.[147] In September, Young released a live EP, The Times. Young shared the news via his video for his new song `Lookin` for a Leader`, stating: `I invite the President to play this song at his next rally. A song about the feelings many of us have about America today.`[148] In January 2021, Young sold 50% of the rights to his back catalog to the British investment company Hipgnosis Songs Fund. The value was estimated to be at least $150 million.[149][150] Young and Crazy Horse released a new album, Barn, on December 10, 2021. The first single, `Song of the Seasons`, was released on October 15, followed by `Welcome Back` on December 3, along with a music video. A stand-alone will be released on Blu-ray and will be directed by Daryl Hannah.[151] Young also confirmed that he had completed his third book, Canary, his first work of fiction.[152] On January 24, 2022, Young posted an open letter threatening to remove his music from the audio streaming service Spotify if it did not remove The Joe Rogan Experience podcast. Young accused the podcast of spreading COVID-19 misinformation on December 31, writing that `Spotify has a responsibility to mitigate the spread of misinformation on its platform`.[153] On January 26, Young`s music was removed from Spotify. A Spotify spokesperson said that Spotify wanted `all the world`s music and audio content to be available to Spotify users` and that it had a `great responsibility in balancing both safety for listeners and freedom for creators`.[153] In solidarity, artists including Joni Mitchell and the members of Crosby, Stills, and Nash also removed their music from Spotify.[154][155][156] The Director-General of the World Health Organization, Tedros Adhanom Ghebreyesus, also praised Young.[155] In 2023, Young criticized Ticketmaster`s practice of raising ticket prices and adding fees. He said he had been sent letters from fans blaming him for US$3,000 tickets for a benefit concert he was performing, and that `artists have to worry about ripped off fans blaming them for Ticketmaster add-ons and scalpers`.[157] In March 2024, Young returned his music to Spotify, as the end of Rogan`s contract meant Rogan could add The Joe Rogan Experience to other streaming platforms, such as Apple Music and Amazon Music. Young said he could not sustain his opposition across each of the platforms.[158] Archives project[edit] Main article: Neil Young Archives Since 2006, Young has been maintaining the Neil Young Archives, a project which encompasses the release of live albums, starting in 2006 with Live at the Fillmore East, box sets of live and studio material, starting in 2009 with The Archives Vol. 1 1963–1972, as well as video releases. As of 2019, the project has evolved into a subscription website and application where all of his music is available to stream in high resolution audio. Neil Young Archives also includes his newspaper, The Times-Contrarian, The Hearse Theater, and photographs and memorabilia from throughout his career.[159] Activism, philanthropy and humanitarian efforts[edit] Young`s renewed activism manifested itself in the 2006 album Living with War, which like the much earlier song `Ohio`, was recorded and released in less than a month as a direct result of current events.[160] Most of the album`s songs rebuked the Bush administration`s policy of war by examining its human costs to soldiers, their loved ones, and civilians, but Young also included a few songs on other themes and an outright protest song entitled `Let`s Impeach the President`,[161] in which he asserted that Bush had lied to lead the country into war. While Young had never been a stranger to eco-friendly lyrics, themes of environmentalist spirituality and activism became increasingly prominent in his work throughout the 1990s and 2000s, especially on Greendale (2003)[162] and Living with War (2006).[163] The trend continued on 2007`s Chrome Dreams II, with lyrics exploring Young`s personal eco-spirituality.[164] Young remains on the board of directors of Farm Aid, an organization he co-founded with Willie Nelson and John Mellencamp in 1985. According to its website, it is the longest running concert benefit series in the US and it has raised $43 million since its first benefit concert in 1985. Each year, Young co-hosts and performs with well-known guest performers who include Dave Matthews and producers who include Evelyn Shriver and Mark Rothbaum, at the Farm Aid annual benefit concerts to raise funds and provide grants to family farms and prevent foreclosures, provide a crisis hotline, and create and promote home grown farm food in the United States.[165] Young performing in Oslo, Norway, in 2009 In 2008, Young revealed his latest project, the production of a hybrid-engine 1959 Lincoln called LincVolt.[166] A new album loosely based on the Lincvolt project, Fork in the Road, was released on April 7, 2009.[167] A Jonathan Demme concert film from a 2007 concert at the Tower Theater in Upper Darby Township, Pennsylvania, called the Neil Young Trunk Show premiered on March 21, 2009, at the South by Southwest (SXSW) Film Conference and Festival in Austin, Texas. It was featured at the Cannes Film Festival on May 17, 2009, and was released in the US on March 19, 2010,[168] to critical acclaim.[169][170][171] In 2009, Young headlined the New Orleans Jazz and Heritage Festival, and Glastonbury Festival in Pilton, England,[172] at Hard Rock Calling in London (where he was joined onstage by Paul McCartney for a rendition of `A Day in the Life`) and, after years of unsuccessful booking attempts, the Isle of Wight Festival.[173] Young has been a vocal opponent of the proposed Keystone XL oil pipeline, which would run from Alberta to Texas. When discussing the environmental impact on the oilsands of Fort McMurray, Alberta, Young asserted that the area now resembles the Japanese city of Hiroshima in the aftermath of the atomic bomb attack of World War II.[174] Young has referred to issues surrounding the proposed use of oil pipelines as `scabs on our lives`.[174] In an effort to become more involved, Young has worked directly with the Athabasca Chipewyan First Nation to draw attention to this issue, performing benefit concerts and speaking publicly on the subject. In 2014, he played four shows in Canada dedicated to the Honor the Treaties[175] movement, raising money for the Athabasca Chipewyan legal defense fund.[176] In 2015, he and Willie Nelson held a festival in Neligh, Nebraska, called Harvest the Hope, raising awareness of the impact of oilsands and oil pipelines on Native Americans and family farmers. Both received honors from leaders of the Rosebud Sioux, Oglala Lakota, Ponca and Omaha nations, and were invested with sacred buffalo robes.[177] Young participated in the Blue Dot Tour, which was organized and fronted by environmental activist David Suzuki, and toured all 10 Canadian provinces alongside other Canadian artists including the Barenaked Ladies, Feist, and Robert Bateman. The intent of Young`s participation in this tour was to raise awareness of the environmental damage caused by the exploitation of oilsands. Young has argued that the amount of CO2 released as a byproduct of oilsand oil extraction is equivalent to the amount released by the total number of cars in Canada each day.[178] Young has faced criticism by representatives from within the Canadian petroleum industry, who have argued that his statements are irresponsible.[174] Young`s opposition to the construction of oil pipelines has influenced his music as well. His song, `Who`s Going to Stand Up?` was written to protest this issue, and features the lyric `Ban fossil fuel and draw the line / Before we build one more pipeline`.[174] In addition to directly criticizing members of the oil industry, Young has also focused blame on the actions of the Canadian government for ignoring the environmental impacts of climate change. He referred to Canadian Prime Minister Stephen Harper as `an embarrassment to many Canadians ... [and] a very poor imitation of the George Bush administration in the United States`.[178] Young was also critical of Barack Obama`s government for failing to uphold the promises made regarding environmental policies during his election campaign.[178] Young recorded `A Rock Star Bucks a Coffee Shop` in response to Starbucks` possible involvement with Monsanto and use of genetically modified food.[179][180] The song was included on his 2015 concept album The Monsanto Years.[181] Personal life[edit] Homes and residency[edit] Young`s family was from Manitoba, where both his parents were born and married. Young himself was born in Toronto, Ontario, and lived there at various times in his early life (1945, 1957, 1959–1960, 1966–1967), as well as Omemee (1945–1952) and Pickering, Ontario (1956) before settling with his mother in Winnipeg, Manitoba (1958, 1960–1966), where his music career began and which he considers his `hometown`.[182] After becoming successful, he bought properties in California. Young had a home in Malibu, California, which burned to the ground in the 2018 Woolsey Fire.[183] Young had lived outside Canada from 1967, before returning in 2020. Young owned Broken Arrow Ranch, a property of about 1,000 acres[184] near La Honda, California, which he purchased in 1970 for US$350,000 (US$2.7 million in 2023 dollars);[72] the property was subsequently expanded to thousands of acres.[185][186] He moved out and gave Pegi Young the ranch after their divorce in 2014. Young`s son Ben lives there.[61] Young announced in 2019 that his application for United States citizenship had been held up because of his use of marijuana. In 2020, the issue was resolved and he became a United States citizen.[187][188][189][190] Almost immediately upon gaining US citizenship, Young returned to living in Canada for the first time in over half-a-century, as he and Daryl Hannah moved to a cottage near Omemee, the town where he had originally lived from shortly after his birth until the age of 7.[191][192] Relationships and family[edit] Young married his first wife, restaurant owner Susan Acevedo, in December 1968. They were together until October 1970, when she filed for divorce.[193] From late 1970 to 1975, Young was in a relationship with actress Carrie Snodgress. The song `A Man Needs a Maid` from Harvest is inspired by his seeing her in the film Diary of a Mad Housewife. They met soon afterward and she moved in with him on his ranch in northern California. They have a son, Zeke, who was born September 8, 1972. He has been diagnosed with cerebral palsy.[194][195] Young met future wife Pegi Young (née Morton) in 1974 when she was working as a waitress at a diner near his ranch, a story he tells in the 1992 song `Unknown Legend`. They married in August 1978[196] and had two children together, Ben and Amber. Ben has been diagnosed with cerebral palsy,[195] and Amber has been diagnosed with epilepsy.[195] The couple were musical collaborators and co-founded the Bridge School in 1986.[197][198] On July 29, 2014, Young filed for divorce after 36 years of marriage.[61] Pegi died on January 1, 2019.[199] Young has been in a relationship with actress and director Daryl Hannah since 2014.[200] Young and Hannah were reported to have wed on August 25, 2018, in Atascadero, California.[201] Young confirmed his marriage to Hannah in a video released on October 31, 2018.[202] Young has been widely reported to be the godfather of actress Amber Tamblyn;[203] in a 2009 interview with Parade, Tamblyn explained that `godfather` was `just a loose term` for Young, Dennis Hopper, and Dean Stockwell, three famous friends of her father, Russ Tamblyn, who were important influences on her life.[204] Charity work[edit] Young is an environmentalist[205] and outspoken advocate for the welfare of small farmers, having co-founded in 1985 the benefit concert Farm Aid. He worked on LincVolt, the conversion of his 1959 Lincoln Continental to hybrid electric technology, as an environmentalist statement.[206][207] In 1986, Young helped found the Bridge School,[208] an educational organization for children with severe verbal and physical disabilities, and its annual supporting Bridge School Benefit concerts, together with his then wife Pegi Young.[209] Young is a member of the Canadian charity Artists Against Racism.[210] Business ventures[edit] Young was part owner of Lionel, LLC, a company that makes toy trains and model railroad accessories.[211] In 2008 Lionel emerged from bankruptcy and his shares of the company were wiped out. He was instrumental in the design of the Lionel Legacy control system for model trains,[211] and remains on the board of directors of Lionel.[212] He has been named as co-inventor on seven US patents related to model trains.[213] Young has long held that the digital audio formats in which most people download music are deeply flawed, and do not provide the rich, warm sound of analog recordings. He claims to be acutely aware of the difference, and compares it with taking a shower in tiny ice cubes versus ordinary water.[214] Young and his company PonoMusic developed Pono, a music download service and dedicated music player focusing on `high-quality` uncompressed digital audio.[215] It was designed to compete against highly compressed MP3 type formats. Pono promised to present songs `as they first sound during studio recording`.[216][217][218] The service and the sale of the player were launched in October 2014.[219][220] Instruments[edit] Guitars[edit] Young playing a Gretsch White Falcon in Cologne, June 19, 2009 In 2003, Rolling Stone listed Young as eighty-third in its ranking of `The 100 Greatest Guitarists of All Time` (although in a more recent version of the list, he has been moved up to seventeenth place), describing him as a `restless experimenter ... who transform[s] the most obvious music into something revelatory`.[221] Young is a collector of second-hand guitars, but in recording and performing, he uses frequently just a few instruments, as is explained by his longtime guitar technician Larry Cragg in the film Neil Young: Heart of Gold. They include: a late 1950s Gretsch White Falcon purchased by Young near the end of the Buffalo Springfield era. In 1969, he bought a version of the same vintage guitar from Stephen Stills, and this instrument is featured prominently during Young`s early 1970s period, and can be heard on tracks like `Ohio`, `Southern Man`, `Alabama`, `Words (Between the Lines of Age)`, and `L.A.`. It was Young`s primary electric guitar during the Harvest (1972) era, since Young`s deteriorating back condition (eventually fixed with surgery) made playing the much heavier Les Paul (a favourite of his named Old Black) difficult.[222] Reed organ[edit] Young owns a restored Estey reed organ, serial number 167272, dating from 1885, which he frequently plays in concert.[223] Crystallophone[edit] Young owns a glass harmonica, which he played in the recording of `I Do` on his 2019 album Colorado.[224] Amplification[edit] Young uses various vintage Fender Tweed Deluxe amplifiers. His preferred amplifier for electric guitar is the Fender Deluxe, specifically a Tweed-era model from 1959. He purchased his first vintage Deluxe in 1967 for US$50 (US$460 in 2023 dollars[72]) from Sol Betnun Music on Larchmont in Hollywood and has since acquired nearly 450 different examples, all from the same era, but he maintains that it is the original model that sounds superior and is crucial to his trademark sound.[225] A notable and unique accessory to Young`s Deluxe is the Whizzer, a device created specifically for Young by Rick Davis, which physically changes the amplifier`s settings to pre-set combinations. This device is connected to footswitches operable by Young onstage in the manner of an effects pedal. Tom Wheeler`s book The Soul of Tone highlights the device on page 182/183.[226] Discography[edit] Main article: Neil Young discography and filmography See also: Crazy Horse (band) § Discography; Buffalo Springfield § Discography; and Crosby, Stills, Nash & Young discography Neil Young (1968) Everybody Knows This Is Nowhere (1969) (with Crazy Horse) After the Gold Rush (1970) Harvest (1972) Time Fades Away (1973) On the Beach (1974) Tonight`s the Night (1975) Zuma (1975) (with Crazy Horse) Long May You Run (1976) (credited to The Stills–Young Band) American Stars `n Bars (1977) Comes a Time (1978) Rust Never Sleeps (1979) Hawks & Doves (1980) Re