Odabir najkvalitetnije kože i precizan majstorski, rucni rad, garantuju kvalitet, postojanost i nude najbolje za vaš novac. Ovo specijalno izdanje Biblije je dobar izbor ako želite da poklonite nešto posebno, vredno i trajno vašem prijatelju ili poslovnom partneru. Izuzetan materijal korišćen u procesu ručne izrade i vrhunska preciznost majstora umetnika doprinosi stvaranju utiska da se radi o istinski jedinstvenom predmetu. Primenjujemo razne tehnike graviranja kože, zlatotisak, srebrotisak, suvi žig, time proizvodima dajemo lični pečat i prilagodjavamo vašim potrebama. Izrada klišea za utiskivanje, ukoliko željeni nemamo u ponudi, iznosi 0.4 eura/cm2. Cena ove usluge se anulira prilikom poručivanja više artikala, zavisno od vrednosti artikla. VREME IZRADE max.7-10 DANA. BOJE KOŽE: crna, braon, crvena, bela, teget plava DOSTAVA NA ADRESU 24h OD TRENUTKA SLANJA. Proizvedeno u Srbiji. Ručna izrada. Dimenzije kutije: 320x270x160

Autor: Aleksandar Ilić Izdavač: Savremena administracija Broj strana: 95 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Knjiga je korišćena, tako da su korice knjige ponedge oguljene ili prelomljene. Tekst je podvlačen. Na predlistu i poslednjem, belom listu prevodi dve pesme Brus Sprinstina. Na drugoj i trećoj slici prikazan deo sadržaja.

Dečji roman na francuskom jeziku. Crno-bele ilustracije i ilustarcije u boji. Tvrd povez. 186 strana. Očuvana. Tragovi dužeg stajanja. Alisa Roi s nestrpljenjem očekuje dolazak svog prijatelja, poštara Freda Dikora koji se priprema za penziju da bi počeo da uzgaja zamorce nakon što je nasledio od svoje tetke. Ali, kada stari Fred donosi Alisi pismo iz Engleske, torba mu biva ukradena. Alisa daje sebi zadatak da rasvetli ovu misteriju i pronađe kradljivca. Prevarant je mislio da je sve savršeno isplanirao, ali se njegov plan uopšte ne dešava onako kako je on zamislio. Nimalo! Naime, prevarant nije predvideo šta će Alisa Roi raditi onog dana kad sretne . .. Alice Roi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izgubljeno pismo komedija u četiri čina Jon Luka Karađale Rođen 1852., u okolini Bukurešta, J. L. Karađale napisao je izvanredne pripovetke i nekoliko pozorišnih komada koji su „preobrazili` rumunsko pozorište; što i nije bio težak posao, jer ono gotovo da nije ni postojalo. Zapravo, on ga je stvorio. Zbog vrednosti komedija naravi i karaktera, napisanih, na žalost, na jeziku bez šireg svetskog opticaja, J. L. Karađale je, verovatno, najveći među nepoznatim dramskim piscima. Ežen JONESKO Jon Luka Karađale (Najmanale, 1. februar 1852 — 9. jun 1912) bio je rumunski dramski pisac, romansijer, pesnik, pisac, pozorišni reditelj, politički komentator i novinar. Smatra se da je najveći rumunski pisac i jedan od najvažnijih rumunskih pisaca. Bio je izabran za člana post-mortem Rumunske akademije. Biografija Jon Luka Karađale je rođen u porodici grčkog porekla, čiji su članovi prvi put stigli u Vlašku ubrzo posle 1812. godine, za vreme vladavine princa Joana Đorđa Karađele. Njegov deda Stefan Karađale radio je kao kuvar za dvor u Bukureštu.[1][2] Otac Jona Luke, koji je navodno poreklom iz Istanbula, nastanio se u okrugu Prahova kao kustos manastira Margineni[3] (koji je u to vreme pripadao grčkom pravoslavnom manastiru Svete Katarine na Sinajskoj gori). Meštanima poznat kao Luka Karađali, kasnije je stekao reputaciju advokata i sudije u Ploještiju i oženio se Ekaterinom, ćerkom trgovca iz transilvanskog grada Brašova.[4][5][6] Njeno devojačko prezime je dato kao Alexovici (Alexevici)[7][8][9][10] ili kao Karaboa (Caraboa).[11] Poznato je da je i sama bila Grkinja,[8][10][12] i, prema istoričaru Lucijanu Nastasi, neki od njenih rođaka bili su mađarski članovi porodice Tabaj.[8] Par je takođe imao ćerku Lenci.[13] Ujaci Jona Luke, Kostače i Jorgu Karađele, rukovodili su pozorišnim trupama i bili su veoma uticajne ličnosti u razvoju ranog rumunskog pozorišta — podjednako u Vlaškoj i Moldaviji.[14][15] Luka Karađali je i sam nastupao sa svojom braćom tokom svoje mladosti. [16][17] Sva trojica su bili kritikovani zbog neučestvovanja u Vlaškoj revoluciji a branili su se kroz brošuru štampanu 1848.[18] Braća Karađale imala su dve sestre, Ekaterinu i Anastasiju.[19] Naročito u starosti, pisac je isticao skromno poreklo svoje porodice i status čoveka koji se sam napravio.[20][21][22][23] Jednom prilikom je pejzaž svoje mladosti definisao kao „močvare Ploještija“.[24] Iako je to podstaklo njegovog biografa Konstantina Dobrogeanu-Gherea da ga definiše kao „proletera “, Karađeleovu tvrdunju osporilo je nekoliko drugih istraživača, koji su primetili da je porodica imala dobar društveni položaj [20] Jon Luka Karađele je veći deo svog života bio diskretan u pogledu svog etničkog porekla. Paralelno, njegovi strani koreni su dospeli u pažnju njegovih protivnika, koji su ih koristili kao argumente u raznim polemikama.[25][26][27][28] Kako su se njegovi odnosi sa Karađelom pretvorili u neprijateljstvo, poznato je da je Mihai Eminesku svog bivšeg prijatelja nazivao onim grčkim prevarantom.[29] Svestan takvog tretmana, pisac je smatrao uvredama sve reference na njegovu lozu.[26] U nekoliko navrata je radije ukazivao da je „nejasnog rođenja“.[30] Ipak, kako je primetio književni kritičar Tudor Vianu, njegov pogled na život bio je eksplicitno balkanski i orijentalni, što je, po Vianuovom mišljenju, odražavalo tip „koji se morao naći u njegovoj lozi“.[31] Slično mišljenje je izneo i Pol Zarifopol, koji je spekulisao da je Karađaleov konzervativni način razmišljanja verovatno posledica „lenjosti jednog pravog orijentalnog“[32] (na drugom mestu, on je pisca nazvao „lenjim južnjakom, opremljenom definitivno nadnormalnom inteligencijom i maštom`).[33] U svom glavnom delu o istoriji rumunske književnosti, Džordž Kalinesku je uključio Karađela u grupu „balkanskih“ pisaca, čiji status srednje klase i često strano poreklo, kako je tvrdio, izdvajaju ih bez obzira na njihov period – drugi u ovoj kategoriji su bili, hronološkim redom, Anton Pan, Tudor Argezi, Jon Minulesku, Urmuz, Mateju Karađele i Jon Barbu.[34] Nasuprot tome, kritičar Garabet Ibraileanu je predložio da je Caragialeovo vlaško poreklo od posebne važnosti, što je služilo za objašnjenje njegovih političkih izbora i navodne društvene pristrasnosti.[35] Jednom prilikom, Karađele je spomenuo da je njegov deda po ocu bio „grčki kuvar”. [36] U nekoliko konteksta, on je svoje korene pominjao na ostrvu Hidra.[37] Na jednoj od svojih fotografija pozira u orijentalnoj nošnji i sedi prekrštenih nogu, što je Vianu protumačio kao dodatnu referencu na njegovo balkansko poreklo.[38] Dva njegova biografa, Zarifopol i Šerban Čokulesku, primetili su da je deo Karađelove bajka Kir Ianulea, verovatna samoreferenca: u tom fragmentu teksta, hrišćanski đavo, prerušen u arvanitskog trgovca, prikazan je kako se ponosi svojim rumunskim jezičkim veštinama.[39] Istrage koje je sproveo Centar za pozorišna istraživanja u Atini u Grčkoj i koje su objavljene 2002. godine ponudile su alternativno shvatanje porekla Karađela. Prema ovoj perspektivi, Stefan Karađele je bio rodom iz Kefalonije, a njegovo prvobitno prezime, Karaialis, promenjeno je na zahtev princa Karagija.[40][41] Razni autori takođe veruju da su Karađelovii preci bili Albanci[42] ili Cincari.[43] Prvobitno, Jon Luka je bio poznat kao Ioanne L. Caragiali.[44][45] Njegova porodica i prijatelji poznavali su ga kao Jankua ili, retko, Jankucu — zastareli hipokoristici Jona.[46] Njegova definitivna puna verzija sadrži slog ca dva puta zaredom, što se u rumunskom uglavnom izbegava zbog svojih skatoloških konotacija. Međutim, postao je jedan od retkih kakofonija koje je prihvatila Rumunska akademija.[47] Rođen u selu Haimanale, okrug Prahova (današnja opština I. L. Karađele, okrug Dambovita), Karađele se školovao u Ploeštiju. Tokom svojih ranih godina, kako je kasnije naveo, učio je čitanje i pisanje kod učitelja u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Đorđa.[48][49] Ubrzo nakon toga, naučio ga je književni rumunski od strane Bazilija Dragošeskua, rođenog u Transilvaniji (čiji je uticaj na njegovu upotrebu jezika trebalo da prizna u jednom od svojih kasnijih dela).[50] Sa sedam godina bio je svedok oduševljenih proslava ujedinjenja dunavskih kneževina, izborom Moldavskog Aleksandra Joana Kuze za princa Vlaške; [51] Naredne Kuzine reforme trebalo je da utiču na političke izbore koje je Karađele napravio u starosti. Novi vladar je kasnije 1859. posetio svoju osnovnu školu, a Dragošesku i svi njegovi učenici su ga dočekali sa oduševljenjem.[52] Karađele je završio gimnaziju u školi Sfinti Petru si Pavel u gradu, i nikada nije nastavio bilo koji oblik visokog obrazovanja.[53] Verovatno je upisan direktno u drugi razred, pošto podaci ne pokazuju da je pohađao ili diplomirao prvu godinu.[54] Značajno je da je Caragialea predavao istoriju Konstantin Ijenesku, koji je kasnije bio gradonačelnik Ploeštija.[55] Mladi Karađele je odlučio da krene stopama svojih ujaka, a Kostaš ga je učio deklamaciji i mimičkoj umetnosti u pozorišnoj školi potonjeg u Bukureštu, gde su ga pratile majka i sestra.[56][57][58] Takođe je verovatno da je bio prekobrojni glumac Narodnog pozorišta u Bukureštu.[59] Nije bio u mogućnosti da nađe puno zaposlenje u ovoj oblasti i, oko 18 godina, radio je kao prepisivač za Okružni sud u Prahovi.[60] Tokom svog života, Karađele je odbijao da priča o svom školovanju u pozorištu, i to je krio od ljudi koji su mu bili najbliži (uključujući svoju suprugu Aleksandrinu Bureli, koja je poticala iz srednje klase).[61] Godine 1866, Karađele je bio svedok Kuzinog svrgavanja od strane koalicije konzervativaca i liberala — kako je kasnije priznao u svom Grand Hotelu „Victoria Romana“, on i njegovi prijatelji su se složili da podrže taj potez glasanjem „da“ tokom naknadnog plebiscita, i sa prećutno odobrenje novih vlasti, čak i po nekoliko puta.[62][63] Sa 18 godina bio je entuzijastičan pristalica liberalne struje i simpatizovao njene republikanske ideale. Godine 1871. bio je svedok kratkorajne Republike Ploješti - koju su stvorile liberalne grupe, u pokušaju da zbace Domnitora Karola I (budućeg kralja Rumunije).[64][65][66] Kasnije u životu, kada su njegova mišljenja skrenula ka konzervativizmu, Karađele je ismevao i pokušaj državnog udara i svoje učešće u njemu.[67] Kasnije te godine vratio se u Bukurešt, nakon što ga je upravnik Mihail Paskali angažovao kao jednog od reditelja u Narodnom pozorištu u prestonici, perioda na koji se prisećao u svojoj knjizi Din carnetul unui vechi sufleur.[68][69] Pesnika Mihaja Emineskua, sa kojim je Jon Luka trebalo da ima srdačne odnose, ali i rivalstva, prethodno je na istu poziciju zaposlio menadžer Iorgu Karađele.[70] Pored sve većeg poznavanja repertoara, mladi Karađele se obrazovao čitajući filozofska dela filozofa iz doba prosvetiteljstva.[68] Takođe je zabeleženo da je u nekom trenutku između 1870. i 1872. godine bio zaposlen u istom svojstvu u Moldavskom narodnom pozorištu u Jašiju.[71] Tokom tog perioda, Karađele je takođe lektorirao za razne publikacije i radio kao tutor.[72] Jon Luka je debitovao u književnosti 1873. godine, u dobi od 21 godine, pesmama i humorističnim hronikama štampanim u satiričnom časopisu Ghimpel. Objavio je relativno malo članaka pod raznim pseudonimima — među njima i Car, kontrakcija njegovog porodičnog imena, i razrađeniji Palicar.[73] Uglavnom je obavljao osnovne usluge za redakciju i njenu štampariju, s obzirom na to da je, nakon što je Luka Karađijali umro 1870. godine, bio jedini hranitelj svoje majke i sestre.[74][75] Nakon povratka u Bukurešt, još više se uključio u radikalno i republikansko krilo liberalnog trenda — pokret koji se obično naziva „crveni“. Kako je kasnije priznao, često je prisustvovao kongresima, prisustvujući govorima koje je držao lider Crvenih C. A, Rozeti; tako se blisko upoznao sa populističkim diskursom, koji je kasnije parodirao u svojim delima.[76][77] Radeći za Gimpelea, upoznao je republikanskog pisca N. T. Orasanua.[78] Nekoliko njegovih članaka za Gimpela bilo je sarkastičnog tona i ciljalo je na različite književne ličnosti tog vremena. U junu 1874. Karađele se zabavljao na račun N. D. Popesku-Popnedea, autora popularnih almanaha, čiji je ukus dovodio u pitanje. [79] [80] Ubrzo nakon toga, ismejao je pesnika u usponu Aleksandrua Makedonskog, koji je objavio svoju tvrdnju da je on „grof Genijadevski“, a time i poljskog porekla.[81] Članak kojem je doprineo Karađele, u kojem je spekulisao da je Makedonski (koji se pominje anagramom Aamski ) koristio ime isključivo zato što je podsećalo ljude na reč „genije“, [82] bio je prvi čin u dugoj polemici između njih dvojice. književne ličnosti. Karađele je pretvorio Amskog u lik na svoju ruku, predviđajući njegovu smrt kao rezultat preteranog rada u uređivanju časopisa `za politički razvoj zemlje`.[80] Karađele je takođe doprineo poeziji Gimpelu: dva soneta i niz epigrama (od kojih je jedan bio još jedan napad na Makedonskog).[83] Veruje se da je prvo od ovih dela, sonet iz 1873. posvećen baritonu Agostinu Macoliju, bio njegov prvi doprinos likovnoj književnosti (za razliku od novinarstva).[84][85] Tokom narednih godina, Karađele je sarađivao na različitim glasilima novostvorene Nacionalno-liberalne partije, a u maju 1877. osnovao je satirični časopis Clanopus.[86][87] Kasnije 1877. godine, takođe je preveo seriju drama na francuskom jeziku za Narodno pozorište.[88][89] Zajedno sa francuskim republikancem Frederikom Dameom, vodio je i kratkotrajni časopis Națiunea Română.[90][91] Tada je doprineo i serijalizovanom pregledu rumunskog pozorišta, koji je objavio list Romania Libera, u kojem je Karađele napao inferiornost rumunske dramaturgije i široko rasprostranjeno pribegavanje plagijatu.[92][93] Prema rečima istoričara književnosti Perpesicijusa, serija je predstavljala „jedan od najčvršćih kritičkih doprinosa istoriji našeg pozorišta”.[94] Kao mladi novinar je počeo da se udaljava od nacional-liberalne politike ubrzo nakon 1876. godine, kada je Jon Braćunu postao premijer.[95] Prema mnogim verzijama, Eminesku, koji je radio u redakciji glavnog konzervativnog lista Timpul, tražio je da mu se pridruže Karađele i transilvanski prozni pisac Joan Slaviči, koji su obojica bili zaposleni u listu.[96][97][98][99] Ovaj redosled događaja ostaje nejasan i zavisi od izvora koji kažu da je Eminesku bio zaposlen u listu u martu 1876.[100] Druga svedočenja ukazuju da je Eminesku zapravo stigao poslednji, počevši da radi u januaru 1878.[100] Slaviči se kasnije prisećao da su trojica od njih vodili duge diskusije u Timpulovom sedištu na Kalei Viktoriji i u Emineskuovoj kući u ulici Sfinćilor, gde su planirali da budu koautori velikog dela o rumunskoj gramatici.[101] Prema istoričaru književnosti Tudoru Vianuu, odnos između Karađela i Emineskua delimično je replicirao odnos između ovog drugog i Moldavca Jona Kreangea.[101] Tokom tog perioda, Timpul i Eminesku su vodili oštru polemiku sa crvenim, a posebno njihovim vođom Rozetijem.[102] Tada je Rumunija ušla u rusko-turski rat kao sredstvo da obezbedi svoju potpunu nezavisnost od Otomanskog carstva.[102] Karađele je navodno bio malo zainteresovan za uređivanje Timpula u tom periodu, ali se pretpostavlja da je nekoliko nepotpisanih hronika, koje pokrivaju strane događaje, njegov doprinos (kao i dve adaptacije kratkih priča dela američkog autora Edgara Alana Poa, obe koje je Timpul objavio u proleće-leto 1878).[103] Novine su zapravo izdate kao zajednički napor, što otežava identifikaciju autora mnogih drugih članaka.[104] Prema Slaviču, Karađele je povremeno dovršavao nedovršene priloge Emineskua kad god bi ovaj morao neočekivano da ode.[105] Umesto toga, koncentrisao se na Claponul, koji je sam uređivao i pisao za vreme rata.[106] Zarifopol je verovao da je, kroz seriju lakih satira koje je priložio časopisu, Karađele isprobavao svoj stil i tako „zabavljao stanovnike predgrađa, kako bi ih proučavao“. [107] U delu čiji je autor toga vremena bio je imaginarni berberin i umetnik amater, Nastase Stirbu, koji je povukao direktnu paralelu između umetnosti, književnosti i šišanja – i tema i lik su ponovo korišćeni u njegovim kasnijim radovima. [108] Slično tome, fragment proze koji se odnosi na dva nerazdvojna prijatelja, Šotročea i Motročea, trebalo je da posluži kao prvi nacrt za seriju Lače i Mače u Momente și schițe..[107] Još jedno zapaženo delo tog vremena je Pohod la șosea, rimovana reportaža koja dokumentuje dolazak ruske vojske u Bukurešt i reakcije ulice na taj događaj.[109] Claponul je prestao da izlazi početkom 1878.[110] Verovatno je preko Emineskua Jon Luka Karađele došao u kontakt sa Junimeom sa sedištem u Jašu, uticajnim književnim društvom koje je takođe bilo centar antinacionalne liberalne politike.[111] Karađele se na početku sastao sa osnivačem Junimea, kritičarem i političarem Tituom Majoreskuom, tokom posete kući dr Kremnica, lekara porodice Domnitor Karola I.[112] Doktorova supruga i Majoreskuova snaja, Mite Kremnic, i sama je bila pisac, a kasnije je postala Emineskuova ljubavnica.[113][114] Tokom nekoliko sastanaka, Majoresku je zamolio Caragialea da zapiše seriju aforizama u album. Njegova sažeta razmišljanja su kontemplativnog tona, a neki od njih su neki današnji recenzenti protumačili tako da sadrže dokaze o mizantropiji[115] i, u izvesnoj meri, mizoginiji.[116] Godine 1878. Karađele i Majoresku su ` u Jaši, gde su prisustvovali Junimejinoj 15. godišnjici i gde je Karađele pročitao svoj prvi nacrt proslavljene drame O noapte furtunoasă.[117] Rad ismejava mešavinu liberalnih vrednosti i demagogije sitne buržoazije. Odmah je pogodio većinsko konzervativnu grupaciju.[118] Njegov prijem bio je jedan od ključnih trenutaka u drugom periodu aktivnosti Junimee, koji je karakterisao širenje društva u Bukurešt i pokroviteljstvo umetnosti.[119] Drugi pisci koji su obeležili ovu etapu ` su Kreanga, Slavici, Vasile Aleksandri i Vasile Konta — zajedno sa Karađelom, ubrzo su postali najznačajniji predstavnici Junimejinog direktnog uticaja na književnost.[120] U različitom stepenu, svi su pohvalili glavni element junimističkog diskursa, kritiku Majoreskua o „formama bez temelja“ — sam koncept se odnosio na negativan uticaj modernizacije, koji je, kako je Junimea tvrdio, do tada koristio samo gornjim slojevima Rumunije. društva, ostavljajući ostalima nepotpunu i sve više falsifikovanu kulturu.[121][122] Jon Luka Karađele se takođe povezao sa Junimeinim glasnikom, Convorbiri Literare, i nastavio da daje doprinos čak i nakon 1885. godine, kada je društvo počelo da opada u značaju.[123] Tu su sve njegove velike komedije prvi put predstavljene javnosti. [124] On se, međutim, nije pridružio pokretu Petra P. Carpa, koji je imao za cilj da konsoliduje Junimeju kao treću silu u rumunskoj politici, i ostao je nepokolebljivo nezavisan tokom narednih godina.[125] Karađele je ipak bio povezan sa Junimističkim časopisom Constituționalul.[126] Početkom januara 1879. Narodno pozorište je prvi put postavilo O noapte furtunoasă.[127][128] Predstava je bila hit, a priznanje je stiglo do Karađela uprkos činjenici da je odbio da mu ime bude odštampano na posterima.[129] Karađele je ubrzo bio ogorčen kada je otkrio da je, do druge inscenacije, njegov tekst ublažio šef pozorišta kojeg je imenovala vlada, nacionalni liberal Jon Gika.[130] Kada je zatražio zvanično objašnjenje, O noapte furtunoasa je uklonjen iz programa sezone.[131] Tokom narednih godina, nezavisne trupe su postavljale predstavu ili njene plagirane verzije u svoju korist. Vraćen je na repertoar Narodnog pozorišta 1883. i bio je toliko uspešan da su državna pozorišta u gradovima kao što su Krajova i Jaši uložila napore da ga uvrste u svoje programe.[132] Karađale je kasnije učestvovao u režiji njegovih predstava u Narodnom pozorištu, gde mu je glavni saradnik bio glumac i upravnik Konstantin I. Notara.[133] Zajedno, oni su zaslužni što su stavili tačku na tehnike koje je favorizovao Mihail Paskali, zamenivši naglašenu deklamaciju prirodnijom i proučavanijom perspektivom glume.[133] Godine 1880. štampao je Conu Leonida față cu reacțiunea — komad o nekulturnom „crvenom“ penzioneru i njegovoj naivnoj ženi, koji su čuli uličnu tuču i verovali da je revolucija neminovna.[134][135] Tada su objavljeni i njegovi prvi memoari iz sveta pozorišta, što se poklopilo sa objavljivanjem sopstvene knjige memoara Jona Kreanga, poznatog sveska Amintiri din copilarie.[136] U pratnji Majoreskua, Karađele je otišao u Austrougarsku. Njih dvoje su u Beču prisustvovali izvođenju San letnje noći Vilijama Šekspira u organizaciji Dvorskog pozorišta.[137] Po povratku je praktično ostao bez posla, a 1881. odustao je od položaja u Timpulu.[137] Ipak, te jeseni, V. A. Urečia, ministar obrazovanja u kabinetu nacionalnog liberala Jona Braćanua, dodelio mu je funkciju generalnog inspektora za moldavske okruge Sučeva i Neamt.[137] Koristeći blizinu svoje nove rezidencije i Jašija, Jon Luka Karađele je postao redovan učesnik Junimeinih aktivnosti, postajući dobar prijatelj sa nekim od njenih najvažnijih predstavnika (Jakob Negruci, Vasile Pogor i Petru Th. Misir).[138] Sa Negrucijem je dramatizovao Hatmanul Baltag, pripovetku Nikolaja Ganea.[139] Zbližio se sa Veronikom Mikle, spisateljicom koja je bila i Emineskuova ljubavnica. [140][141] Njih dvpje su neko vreme bili u vezi, iako je ona nastavila da se viđa sa pesnikom.[142] [143][144][145] To je dovelo do problema u prijateljstvu između Emineskua i Karađela.[142][146] Samo godinu dana kasnije, Karađele je vraćen u Vlašku, gde je postao generalni inspektor u Argešu i Valčei. Na kraju mu je ovaj položaj oduzet 1884. i našao se na ivici bankrota ; time je prihvatio nisko mesto referenta za upravu matičnih knjiga.[147] Verovatno je u tom periodu nastala i objavljena njegova melodrama O soacră — Karađele, koji je bio svestan njenih mana, ukazao je da je to delo iz njegove mladosti i datirao ga je u 1876.[148] Njegov iskaz osporava nekoliko detalja u tekstu.[149] U junu 1883, dok je posetio Majoreskuovu kuću, dobio je vest da je Eminesku pretrpeo prvi u nizu napada demencije.[150] Karađele se navodno rasplakao.[151][152] Ovaj niz događaja takođe ga je doveo do sukoba među članovima Junimea : poput Pogora, Karađele se protivio stilu Vasilea Aleksandra, ostarelog pesnika Junimista, i bio je šokiran kada je saznao da ismejava mnogo mlađeg Emineskua. [153] Godine 1889, godina smrti pesnika Mihaia Emineskuja, Karađale je objavio tekst u `Nirvana`. Godine 1890. bio je nastavnik istorije u srednjoj školi Sveti Đorđe. Iste godine oženio se sa Aleksandrinom Bureli, ćerkom glumca Geatana Burelija. Iz ovog braka ima dve ćerke. Karađeleova bogata rođaka, Katinka Momulo Kardini (poznata Katinka Momuloaja), koja je bila udovica poznatog ugostitelja i rođaka njegove majke Ekaterine, umrla je 1885. godine, a pisac je imao izglede da nasledi veliko bogatstvo.[154][155] On se ipak uključio u suđenje sa drugim Momuloajinim rođacima, koje se produžilo do početka 20. veka.[154][156] Nekoliko meseci nakon toga, njegova nova komedija, O scrisoare pierdută, prvi put je prikazana javnosti. Freska sukobljenih političkih mašina, provincijske korupcije, sitnih ambicija i nesuvisle demagogije, odmah je bila hit u javnosti.[157] Verovatno vrhunac Karagialeove karijere,[158] postao je jedno od najpoznatijih dela te vrste u rumunskoj književnosti. Majoresku je bio zadovoljan njegovim uspehom i smatrao je da je to znak zrelosti rumunskog društva, koje je, kako je rekao, `počinje da se smeje` nacional-liberalnoj retorici.[159] Jon Luka Karađele je bio u romantičnoj vezi sa neudatom mladom ženom, Marijom Konstantinesku, koja je radila za gradsku većnicu u Bukureštu — 1885. rodila je Matejua, koga je Karađele priznao kao svog sina.[160][161] Tokom iste godine, Caragialeov D-ale carnavalului, lakša satira morala u predgrađu i ljubavnih nezgoda, bila je primljena sa zvižducima i psovkama od strane javnosti — kritičari su delo smatrali „nemoralnim“, zbog otvorenog prikaza preljube koja je ostala nekažnjena.[162][163] Kontroverza je dovela do toga da je Majoresku stao na stranu svog prijatelja i objavio esej veoma kritičan prema kulturnim načelima nacionalnog liberala (pod nazivom Comediile domnului Caragiale, trebalo je da bude ponovo štampan 1889, kao predgovor Karagijaleovim sabranim dramama).[164] U njoj je kritičar, koji je bio pod uticajem ideja Artura Šopenhauera, tvrdio da Karađele nije uspeo u podizanju ljudskog duha, upravo zato što se uzdigao i iznad didaktičnosti i egoizma.[165] Članak je odigrao suštinsku ulogu u pomirenju dramaturga sa opštom publikom, ali je takođe doveo do polemike između Majoreskua i filozofa Konstantina Dobrogeanu-Gerea (marksiste koji je tvrdio da Majoresku protivreči samom sebi).[166][167] Uprkos svojim ranijim sukobima sa nacionalnim liberalima, Karađele, koji se i dalje suočavao sa problemima u zarađivanju za život, pristao je da da priloge za partijsku štampu, i tako se nakratko povezao saVoința Națională (časopis koji je izdao istoričar i političar Aleksandru Dimitrije Ksenopol).[168][169] Pod pseudonimom Luka, napisao je dve pozorišne hronike.[170] Paralelno, predavao je nastavu u privatnoj srednjoj školi Sfantul Gheorghe u Bukureštu.[171] Ova epizoda njegove karijere okončana je 1888. godine, kada je Majoresku stupio na funkciju ministra obrazovanja u kabinetu Teodora Rozetija (koji je formirala grupa konzervativaca junimista ). [171] Karađele je tražio da bude postavljen za šefa pozorišta. Iako je Majoresku u početku bio protiv, Karađele je na kraju dobio tu funkciju.[172] Konačna odluka je pripisana rumunskoj kraljici Elizabeti koja je zamolila Majoreskua da preispita,[173][174] ili, alternativno, podršci koju je ponudio uticajni junimista Petre P. Carp.[173] U januaru 1893. godine, povukao iz novinarstva. Krajem 1889. Karađale je oživeo duhovni časopis Moftul.[175] Jon Luka Karađele je bio glasni kritičar antisemitizma, koji su uglavnom predstavljali nacionalni liberali i pokret u nastajanju AC Kuze . U vreme kada je jevrejskoj zajednici uskraćena emancipacija, on se zalagao za njenu punu integraciju u rumunsko društvo, pozivajući da se građanska prava prošire na sve stanovnike Rumunije. Oko 1907. godine okušao se u pisanju zakonskog predloga, po kome je rumunska država trebalo da pruži državljanstvo svim rezidentnim licima bez državljanstva koji nisu uživali stranu zaštitu — u rukopisnoj formi, ovaj dokument je čuvao njegov prijatelj Dimitrije Gusti. [176] Prema Garabetu Ibraileauu, njegovo odbacivanje antisemitskih stavova je bilo zbog njegovog neuspeha da se poveže sa srednjom klasom i njenim antijevrejskim stavovima, ili zbog njegove „moćne inteligencije“, koja je bila u suprotnosti sa „instinktivnom, gotovo zoološkom prirodom“ antisemitskog diskursa.[177] Početkom 1901. godine, kada je Jon Luka Karađale ušao u 25. godinu književnosti, njegovi prijatelji su mu priredili banket u Gambrinusu, gde su govore održali Barbu Štefenesku Delavranča i konzervativni političar Take Jonesku. Njegova poslednja zbirka spisa pod nazivom Schițe nouă („Nove skice“) štampana je 1910.[178][179] Tokom tog perioda, nakon što je dao podršku projektu koji je izložio njegov kolega dramaturg Aleksandru Davila, pomogao je u stvaranju novog privatnog bukureštanskog pozorišta i zabeležio njegovu inauguraciju u svojoj reportaži Începem („Mi počinjemo“).[179] U to vreme, Jon Luka Karađele je postao izuzetno blizak novoj generaciji etničkih rumunskih intelektualaca u Austrougarskoj. Godine 1909. podsetio je na uniju dve podunavske kneževine pod Aleksandrom Jovanom Kuzom i predvideo uniju Transilvanije sa Rumunijom.[180] Posetio je Budimpeštu kako bi se sastao sa transilvanijskim studentima na lokalnom univerzitetu i bio je predmet doktorske teze koju je napisao Horia Petra-Petrescu (koja je ujedno bila i prva monografija o njegovom radu).[181][182] Odlučio je da podrži pesnika i aktivistu Oktavijana Gogu, koga su mađarske vlasti zatvorile, nakon što je doveo u pitanje etničku politiku u Transleitaniji – pišući za Universul, Karađele je naglasio da takvi progoni nose rizik od eskalacije tenzija u regionu.[183] Kasnije je posetio Gogu u Segedinu, gde je služio kaznu.[184] Avgusta 1911. godine boravio je u Blaju, gde je kulturno društvo ASTRA slavilo 50 godina.[185] Karađele je takođe bio svedok jednog od prvih letova avijacije, letova rumunskog transilvanskog pionira Aurela Vlaicua . [185] U januaru 1912, kada je napunio 60 godina, Karađele je odbio da učestvuje u svečanoj proslavi koju je organizovalo Društvo rumunskih pisaca Emila Garleanua.[186][187][188] Karađele je ranije odbio ponudu Konstantina Radulesku-Motru da izvrši javnu pretplatu u svoju korist, uz obrazloženje da ne može da prihvati takvu finansijsku dobit.[189] Umro je iznenada u svojoj kući u Berlinu, vrlo brzo po povratku sa putovanja. [190][191] Uzrok smrti je naznačen kao srčani udar.[192] Njegov sin Luka ispričao je da je te noći ponovo čitao Magbeta Vilijama Šekspira, za koji je smatrao da je dirljiva priča.[193] Njegovo telo je teretnim vozom prevezeno u Bukurešt, koji se izgubio na šinama i stigao sa velikim zakašnjenjem.[194] Na kraju je sahranjen na groblju Belu 22. novembra 1912. [194] Njegov dugogodišnji rival Aleksandru Makedonski bio je tužan zbog vesti smrti Karađela. U pismu Adevarulu, tvrdio je da mu je draži Karađelov humor od humora Amerikanca Marka Tvena, naglašavajući da smo se „često napadali jer smo se mnogo voleli“.

При раду на текстовима за књигу „Вертикале са дна пакла“ коришћени су, најчешће у фрагментима, критички осврти, новински, радијски и часописни текстови, Давида Кецмана Даке који су настајали и објављивани у периоду од 1976. године када је објављена прва књига песама Стојана Бербера Бела јутра, све до 2017. године, по изласку књиге Венац Лазе Костића. Разговори поводом Берберових књижевних остварења, многи осврти, новинске и часописне критике овог аутора објављиване су током минулих четири деценије у Сомборским новинама, листовима Дневник, Мисао, Комунист (Нови Сад), Политика, Борба (Београд), Глас (Бања Лука), Ослобођење (Сарајево), на страницама књижевних часописа Луча, Руковет (Суботица), Траг (Врбас), у књижевним зборницима, у емисијама на таласима Радио-Сомбора… Наслов: Вертикале са дна пакла Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 113 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: - cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-515-1388-9

Ne korišćen Lični komplet za zaštitu građana sa maskom M1.C i torbom prodaja samo sve u kompletu Posebna prodaja nečega ne ! U prodaji i druge zanimljive stvari pogledati sve oglase oglašivača Prodaja: bez zamena doplata plaćanje novac/bez čekova kartica slanje kurirskim službama ne ! Samo lično preuzimanje cena fixna Prodaja u Beogradu do 13h zadnja stanica busa 26 na Dorćolu Dubrovačka 35 Telekom zgrada za dolazak parkiranje kolima kod pumpe Centar Boban ulica Dunavska preko puta ima veliki parking tu je crveno bela zgrada Obavezna najava na poruke dan vreme kad i šta želite preuzeti često idem na teren može dogovor ! Kontakt poruke do 13h Telefon ne

Naslov: Deca špijuni : Regrut Autor: Robert Mačamor Izdavač: Beograd: Beli put Pismo: latinica Br. strana: 300 Format: 20 cm Povez: meki Knjiga nije ni korišćena ni razlistana i u celosti (listovi, korice, povez) je odlično očuvana, kao nova je. Knjiga za decu / tinejdž roman Priče iz serije Deca špijuni osvojile su brojne nagrade, uključujući nagradu za knjigu godine koju dodeljuju deca čitaoci, Red House Children`s Book za 2005. godinu. CHERUB agenti imaju između deet i sedamnaest godina. Žive u stvarnom svetu, provlače se ispod radara odraslih i skupljaju informacije zbog kojih kriminalci i teroristi završavaju u zatvoru. Razlog zašto CHERUB postoji vrlo je jednostavan: odrasli nikada ne sumnjaju da ih deca špijuniraju. Zvanično, ova deca ne postoje. Prikaz knjige možete da pročitate i ukoliko drugu sliku uvećate do pune veličine. Pogledajte i ostale knjige za decu koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=10&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Za ljubav je potreban klik. Urnebesna priča o iskustvima jedne devojke na društvenoj mreži Tinder. Autor: Rozi Edvards Kategorija: Knjige za odrasle Povez: Broš Pismo: Latinica -------------------------------- Detaljni opis: Rozi Edvards je oličenje protivrečne devojke. Kad je reč o hrani, vrlo je štedljiva, ali kad je u pitanju kozmetika, široke je ruke. Stalo joj je da izgradi karijeru, samo što još ne može da odluči čime će da se bavi. Iako joj ne smeta što nema dečka, ponekad bi joj prijalo da ne mora da razmišlja s kim će u provod. I tako, posle nekoliko neuspelih izlazaka s prijateljima prijateljevih prijatelja, Rozi se priključuje Tinderu, društvenoj mreži koja je preobrazila svet virtuelnog upoznavanja. Ubrzo je, međutim, na sopstvenoj koži iskusila nepisana pravila Tindera: bez pardona odbij momka koji je postavio crno-belu fotografiju (ili je riđokos ili ružan), sliku s kapom (ćelav je), sliku svog torza (pajser) ili onu na kojoj nema ničeg visokog (kako se ne bi videlo da nema više od metar i sedamdeset). Od večera u restoranima s panoramskim pogledom do policijskih racija u lokalima u Čelsiju, Rozi je iskusila svakojake sastanke s momcima s Tindera, redovno se zaljubljujući u pogrešne, odbijajući one pristojne. Da li je Tinder zaista najbolji način da Rozi nađe svog princa na belom konju? ------------------------------------------- Knjiga nije koriscena, mozda su vidljivi znaci skladistenja na korici (dole desno). Zbog toga pise `polovan bez ostecenja`. Pitajte!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bela boginja jedna je od najvažnijih knjiga dvadesetog veka. Ona je (između ostalog) i pustolovni detektivski poduhvat u istoriju, strmoglava potera po šumama polovine svetskih mitologija, uvod pesnika u pesništvo, kritika zapadne civilizacije, polemika o odnosu između muškarca i žene i (što nije najmanje važno), skrivena autobiografija. Ko je raspolutio đavolovo stopalo? Koja je tajna bila upletena u Gordijev čvor? Zašto je Jehova stvorio drveće i trave pre Sunca, meseca i zvezda? Gde ce biti otkrivena mudrost? Posmatrana kao antropološko istraživanje, Bela boginja izvire direktno iz Zlatne grane ser Džejmsa Frejzera, i oni koji su čitali Frejzera verovatno će Belu boginju smatrati izuzetno privlačnom... Tajanstvena „Bitka drveća“, o kojoj se govori u ranosrednjovekovnoj velškoj pesmi, u stvari je bitka između azbukâ. Keltski druidi koristili su nazive drveća za slova svoje azbuke, a azbuka je bila napravljena tako da funkcioniše i kao kalendar i, uopšte uzev, kao sistem sporazumevanja koje može da uključi svaku vrstu znanja... Takođe, Bela boginja ima dosta toga da kaže i o tumačenju „broja zveri“, pomenutog u novozavetnoj Knjizi otkrivenja. Robert fon Ranke Grejvs (engl. Robert von Ranke Graves; 24. jul 1895 – 7. decembar 1985) bio je engleski pesnik, profesor i romanopisac. U svom dugom životu napisao je preko 140 knjiga. Bio je sin anglo-irskog pisca Alfreda Persivala Grejvsa i Amalije fon Ranke. Istoričar Leopold fon Ranke je bio stric njegove majke. Njegov brat je pisac Čarls Patrik Grejvs. Grejvs je sebe pre svega smatrao pesnikom. Njegove pesme, zajedno s inovativnim interpretacijom grčkih mitova, njegovi memoari iz Prvog svetskog rata, Zbogom svemu (Good-bye to All That) i njegova istorijska studija o pesničkoj inspiraciji Bela boginja (The White Goddess) se i danas neprestano objavljuju. Živeo je od pisanja popularnih romana kao što su Ja, Klaudije (I, Claudius), Zlatno runo (The Golden Fleece) i Grof Velizar (Count Belisarius). Bio je izvrstan prevodilac klasičnih rimskih grčkih tekstova; njegove verzije Svetonijevih Dvanaest careva i Apulejevog Zlatnog magarca ostale su popularne do danas zbog jasnog i zabavnog stila. Grejv je 1934. dobio Memorijalnu nagradu Džejmsa Tejta Bleka za Ja, Klaudije i Klaudije bog. Detinjstvo, mladost i Prvi svetski rat Rođen u Vimbldonu, Grejvs je svoje rano obrazovanje stekao u Nižoj školi Kophorn i na Kraljevskom koledžu u Vimbldonu, te u Školi Čarterhaus i dobio stipendiju za Sent Džon koledž, Oksford. U osvit Prvog svetskog rata avgusta 1914 Grejvs se odmah prijavio u vojsku i raspoređen je u Kraljevske velške strelce (RWF). Svoju prvu zbirku pesama, Preko mangala (Over the Brazier), objavio je 1916. Stekao je reputaciju ratnog pesnika, bio je jedan od prvih koji je pisao realistične pesme o iskustvu na frontu. U kasnijim godinama je izostavljao svoje ratne pesme iz svojih zbirki, jer su bile suviše očigledno `deo ratne pesničke euforije`. U Bici kod Some bio je tako teško ranjen da je jedva preživeo, čak je zvanično i objavljeno da je umro od rana. Postepeno se oporavio i ostatak rata je proveo u Engleskoj. Jedan od najbližih Grejsovih prijatelja u to vreme bio je pesnik Sigfrid Sasun, koji je kao i Grejvs bio oficir RWF-a. Sasun se 1917. pobunio protiv rata i objavio jednu antiratnu izjavu. Plašeći se da Sasun ne bude izveden pred preki sud, Grejvs je intervenisao kod vojnih vlasti i ubedio ih da je Sasun preživeo šok od udara granate i da budu blagi prema njemu. Sasun je zbog toga poslat u Kreglokhart, vojnu bolnicu u blizini Edinburga na lečenje. I Grejvs je imao šok od granate, ili neurasteniju kako se ponekad nazivala, ali nikada od toga nije lečen. Grejvs se 1918. oženio sa Nensi Nikolson. Posle ženidbe i završetka Prvog svetskog rata Grejvs je nastavio studije na Sent Džon koledžu u Oksfordu. Kasnije je pokušao da zarađuje vodeći malu prodavnicu, ali je taj posao ubrzo propao. Godine 1926. dobio je mesto na Univerzitetu u Kairu, gde se preselio sa svojom ženom, decom i pesnikinjom Lorom Riding. Ubrzo se vratio u London, gde se posle burnih izliva emocija razveo od žene (Lora Riding je čak pokušala samoubistvo) i nastavio da živi s Lorom u mestašcu Deja na Majorci. Odatle su počeli da objavljuju kolumnu u listu Sejzin Pres, osnovali su i uređivali časopis Epilog i napisali dve akademske studije: Pregled moderne poezije (A Survey of Modernist Poetry) (1927) i Pamflet protiv antologija (A Pamphlet Against Anthologies) (1928); oboje su imali velikog uticaja na modernu literarnu kritiku. Književna karijera Grejvs je 1927. objavio knjigu Lorens i Arabljani (Lawrence and the Arabs), komercijalno uspešnu biografiju T. E. Lorensa. Autobiografija Zbogom svemu (Good-bye to All That) 1929, revidarana i ponova objavljena 1957) doživela je veliki uspeh, ali ga je koštala gubitka mnogih prijatelja, među njima i Sigfrida Sasuna. Godine 1934, objavio je komercijalno najuspešniju knjigu, Ja, Klaudije. Koristeći klasične izvore stvorio je složenu i ubedljivu priču o rimskom imperatoru Klaudiju, koja je imala nastavak u Klaudije bog (Claudius the god) (1935). Drugi Grejvsov istorijski roman, Grof Velizar (Count Belisarius) (1938), prepričava karijeru vizantijskog generala Velizara. Grejvs i Lora Riding su napustili Majorku 1939. na početku Španskog građanskog rata i preselili se u SAD u Nju Houp, Pensilvanija. Njihov burni odnos opisan je u knjizi Ričarda Persivala Grejvsa Godine s Lorom (Robert Graves: 1927-1940, The Years with Laura) i knjizi T. S. Metjusa Dobre karte (Jacks or Better) (1977), a bila je predloška i za knjigu Mirande Simor Leto `39. (The Summer of `39) (1998). Posle povratka u Englesku Grejvs je započeo vezu sa Beril Hodž, koja je tada bila žena Alena Hodža, njegovog saradnika na knjigama Dugi vikend (The Long Week-End) (1941) i Čitalac preko ramena (The Reader Over Your Shoulder) (1943; ponovo objavljena 1947. kao Upotreba i zloupotreba engleskog jezika (The Use and Abuse of the English Language). Grejvs i njegova nova žena Beril su 1946. ponovo došli da žive u Deju na Majorki. Te godine objavio je i istorijski roman Kralj Isus (King Jesus). Godine 1948 objavio je kontroverznu knjigu Bela boginja (The White Goddess). Vratio se književnosti romanom Sedam dana na novom Kritu (Seven Days in New Crete) (1949), a 1953. objavio je Obnovljeno nazaretsko jevanđelje (The Nazarene Gospel Restored) sa Džošuom Podrom. Godine 1955. objavio je svoju interpretaciju Grčkih mitova, koja je postala najpopularnija knjiga o mitologiji, upkos kontroverznoj reputaciji među klasicistima – reputacija koja ne iznenađuje zbog nekonvencionalne prirode njegovih tumačenja i njegovog otvorenog i oštrog mišljenja o književnim stručnjacima. Grejvs je 1956. objavio zbirku kratkih priča Katakrok! Mahom priče, mahom zabavne (-{Catacrok! Mostly Stories, Mostly Funny). Godine 1961. postao je profesor poezija na Oksfordu, gde je ostao do 1966. Od šezdesetih godina 20. veka, Robert Grevs se redovno dopisivao da Spajkom Miliganom. Mnoga od ovih pisama su sakupljena u knjizi Dragi Roberte, Dragi Spajk (Dear Robert, Dear Spike). Tokom ranih sedamdesetih godina Grejv je počeo da pati od sve težeg gubitka pamćenja. Do svog 80. rođendana 1975. došao je do kraja svog radnog života. Živeo je još jednu deceniju, u sve zavisničkom stanju, sve dok nije umro od srčanog udara 7. decembra 1985. godine u dobi od 90 godina. Njegovo telo sahranjeno je sledećeg jutra u malom crkvenom dvorištu na brdu u Deia, na mestu posvećenom Beloj boginji Pelion, koje gleda na more sa severozapadne obale Majorke.. Njegova druga supruga, Beril Grejv, umrla je 27. oktobra 2003. godine, a njeno telo je u istom grobu. Grejvs je imao devetoro dece: Dženi, Dejvid, Ketrin (koja se udala za atomskog fizičara Kliforda Daltona) i Sem sa Nensi Nikolson, i Vilijam, Lusija (koja je prevodilac), Huan i Tomas sa Beril Grejvs. Ostali mediji Po romanu „Ja, Klaudije“ snimljena je vrlo popularna TV serija, koja je prikazivana i u Srbiji. Grejvs je bio vrlo popularan u srpskom čitalištu. Njegova dela „Grčki mitovi“, „Ja, Klaudije“, „Zlatno runo“ imali su više izdanja na srpskom jeziku. Bibliografija Poezija Preko mangala (Over the Brazier). London: The Poetry Bookshop, 1916; Njujork: St Martins Press, 1975. Golijat i David (Goliath and David). London: Chiswick Press, 1917. Vile i pešaci (Fairies and Fusiliers). London: William Heinemann,1917; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1918. Kutija za nakit (Treasure Box). London: Chiswick Press, 1920. Seoska naklonost (Country Sentiment). London: Martin Secker, 1920; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1920. Starinsko ogledalo (The Pier-Glass). London: Martin Secker, 1921; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1921. Vajperdžini (Whipperginny). London: William Heinemann, 1923; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1923. Perjana postelja (The Feather Bed). Ričmond, Sarej: Hogarth Press, 1923. Škrticino gospodstvo (Mock Beggar Hall). London: Hogarth Press, 1924. Velčmenovo crevo (Welchmans Hose). London: The Fleuron, 1925. Pesme (Poems). London: Ernest Benn, 1925. Marmosajtska zbirka (The Marmosites Miscellany) (kao Džon Dojl) London: Hogarth Press, 1925. Pesme (1914—1926) (Poems (1914—1926)). London: William Heinemann, 1927; Garden City, NY: Doubleday, 1929. Pesme (1914—1927) (Poems (1914—1927)). London: William Heinemann, 1927 (kao Westminster Press, 1928. Pesme 1929 (Poems 1929). London: Seizin Press, 1929. Još deset pesama (Ten Poems More). Pariz: Hours Press, 1930. Pesme 1926-1930 (Poems 1926-1930). London: William Heinemann, 1931. Kome drugo? (To Whom Else?). Deja, Majorka: Seizin Press, 1931. Pesme 1930-1933 (Poems 1930-1933). London: Arthur Barker, 1933. Sabrane pesme (Collected Poems). London: Cassell, 1938; Njujork: Random House, 1938. Nema više duhova: Odabrane pesme (No More Ghosts: Selected Poems). London: Faber & Faber, 1940. Posao u rukama (Work in Hand), sa Normanom Kameronom i Alanom Hodžom. London: Hogarth Press, 1942. Pesme (Poems). London: Eyre & Spottiswoode, 1943. Pesme 1938-1945 (Poems 1938-1945). London: Cassell, 1945; Njujork: Creative Age Press, 1946. Sabrane pesme (1914—1947) (Collected Poems (1914—1947)). London: Cassell, 1948. Pesme i satire (Poems and Satires). London: Cassell, 1951. Pesme 1953 (Poems 1953). London: Cassell, 1953. Sabrane pesme 1955 (Collected Poems 1955). Njujork: Doubleday, 1955. Pesme koje je sam odabrao (Poems Selected by Himself). Harmondsvort: Penguin, 1957; ponovljena izdanja 1961, 1966, 1972, 1978. Pesme Roberta Grejvsa (The Poems of Robert Graves). Njujork: Doubleday, 1958. Sabrane pesme 1959 (Collected Poems 1959). London: Cassell, 1959. Violina za peni: Pesme za decu (The Penny Fiddle: Poems for Children). London: Cassell, 1960; Njujork: Doubleday, 1961. Još pesama 1961 (More Poems 1961). London: Cassell, 1961. Sabrane pesme (Collected Poems). Njujork: Doubleday, 1961. Nove pesme 1962 (New Poems 1962). London: Cassell, 1962; pod naslovom Nove pesme (New Poems). Njujork: Doubleday, 1963. Zaslužniji slučajevi: Osamnaest starih pesama za ponovno razmatranje (The More Deserving Cases: Eighteen Old Poems for Reconsideration). Molbra: Marlborough College Press, 1962. Čovek radi, žena jeste (Man Does, Woman Is). London: Cassell, 1964; Njujork: Doubleday, 1964. En u Hajvud Holu: Pesme za decu (Ann at Highwood Hall: Poems for Children). London: Cassell, 1964. Ponovo spelovana ljubav (Love Respelt). London: Cassell, 1965; Njujork: Doubleday, 1966. Sabrane pesme 1965 (Collected Poems 1965). London: Cassell, 1965. Sedamnaest pesama koje nedostaju „Ponovo spelovanoj ljubavi“ (Seventeen Poems Missing from `Love Respelt`). samostalna štampa, 1966. Štamparski znak za „Ponovo spelovanu ljubav“ (Colophon to `Love Respelt`). samostalna štampa, 1967. Pesme 1965-1968 (Poems 1965-1968). London: Cassell, 1968; Njujork: Doubleday, 1969. Pesme o ljubavi (Poems About Love). London: Cassell, 1969; Njujork: Doubleday, 1969. Ponovo spelovana ljubav opet (Love Respelt Again). Njujork: Doubleday, 1969. Više od davanja (Beyond Giving). samostalna štampa, 1969. Pesme 1968-1970 (Poems 1968-1970). London: Cassell, 1970; Njujork: Doubleday, 1971. Jedrenjak zelenih jedara (The Green-Sailed Vessel). samostalna štampa, 1971. Pesme: Skraćene za lutke i princeze (Poems: Abridged for Dolls and Princes). London: Cassell, 1971. Pesme 1970-1972 (Poems 1970-1972). London: Cassell, 1972; Njujork: Doubleday, 1973. Deja, portfolio (Deyá, A Portfolio). London: Motif Editions, 1972. Bezvremeni susret: Pesme (Timeless Meeting: Poems). samostalna štampa, 1973. Na kapiji (At the Gate). samostalna štampa, London, 1974. Sabrane pesme 1975 (Collected Poems 1975). London: Cassell, 1975. Nove sabrane pesme (New Collected Poems). Njujork: Doubleday, 1977. Odabrane pesme (Selected Poems). edicija Pola O`Preja. London: Penguin, 1986 Pesme veka (The Centenary Selected Poems). edicija Patrika Kvina. Mančester: Carcanet Press, 1995. Sabrane pesme tom 1 (Complete Poems Volume 1). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 1995. Sabrane pesme tom 2 (Complete Poems Volume 2). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 1996. Sabrane pesme tom 3 (Complete Poems Volume 3). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 1999. Sabrane pesme u jednom tomu (The Complete Poems in One Volume). edicija Beril Grejvs i Danstena Varda. Mančester: Carcanet Press, 2000. Fikcija Moja glava! Moja glava! (My Head! My Head!). London: Sucker, 1925; Njujork,Alfred. A. Knopf, 1925. Vika (The Shout). London: Mathews & Marrot, 1929. Gubitak pristojnosti (No Decency Left) (sa Laurom Riding) (kao Barbara Rič). London: Jonathan Cape, 1932. Pravi Dejvid Koperfild (The Real David Copperfield). London: Arthur Barker, 1933; kao Dejvid Koperfild Čarsla Dikensa sažet od strane Roberta Grejvsa (David Copperfield, by Charles Dickens, Condensed by Robert Graves), edicija M. P. Pejna. Njujork Harcourt, Brace, 1934. Ja, Klaudije (I, Claudius). London: Arthur Barker, 1934; Njujork: Smith & Haas, 1934. nastavak: Klaudije Bog i njegova žena Mesalina (Claudius the God and his Wife Messalina). London: Arthur Barker, 1934; Njujork: Smith & Haas, 1935. Smeđa od jednog penija sa Antigve (Antigua, Penny, Puce). Deja, Majorka/London: Seizin Press/Constable, 1936; Njujork: Random House, 1937. Grof Velizar (Count Belisarius). London: Cassell, 1938: Njujork, Random House, 1938. Narednik Jagnje od Devetog (Sergeant Lamb of the Ninth). London: Methuen, 1940; kao Amerika narednika Jagnje (Sergeant Lamb`s America). Njujork: Random House, 1940. nastavak: Produži, naredniče Jagnje (Proceed, Sergeant Lamb). London: Methuen, 1941; Njujork: Random House, 1941. Priča Meri Pauel: Žena za gospodina Miltona (The Story of Marie Powell: Wife to Mr. Milton). London: Cassell, 1943; kao Žena za gospodina Miltona: Priča Meri Pauel (Wife to Mr Milton: The Story of Marie Powell). Njujork: Creative Age Press, 1944. Zlatno runo (The Golden Fleece). London: Cassell, 1944; kao Herkul, moj brodski drug (Hercules, My Shipmate), Njujork: Creative Age Press, 1945. Kralj Isus (King Jesus). Njujork: Creative Age Press, 1946; London: Cassell, 1946. Pazi na uzdizanje severnog vetra (Watch the North Wind Rise). Njujork: Creative Age Press, 1949; kao Sedam dana na novom Kritu (Seven Days in New Crete). London: Cassell, 1949. Ostrva bezmudrosti (The Islands of Unwisdom). Njujork: Doubleday, 1949; kao Ostrvca bezmudrosti (The Isles of Unwisdom). London: Cassell, 1950. Homerova kći (Homer`s Daughter). London: Cassell, 1955; Njujork: Doubleday, 1955. Katakrok! Mahom priče, mahom zabavne (Catacrok! Mostly Stories, Mostly Funny). London: Cassell, 1956. Obesili su mog svetačkog Bilija (They Hanged My Saintly Billy).London: Cassell, 1957; Njujork: Doubleday, 1957. Sabrane kratke priče (Collected Short Stories). Njujork: Doubleday, 1964; London, Cassell, 1965. Drevni zamak (An Ancient Castle). London: Peter Owen, 1980. Ostali radovi O engleskoj poeziji (On English Poetry). Njujork: Alfred. A. Knopf, 1922; London: Heinemann, 1922. Tumačenje snova (The Meaning of Dreams). London: Cecil Palmer, 1924; Njujork: Greenberg, 1925. Pesnički nerazlog i druge studije (Poetic Unreason and Other Studies). London: Cecil Palmer, 1925. Savremene tehnike poezije: Politička analogija (Contemporary Techniques of Poetry: A Political Analogy). London: Hogarth Press, 1925. Druga budućnost poezije (Another Future of Poetry). London: Hogarth Press, 1926. Neprohodnost ili postojana navika engleskog jezika (Impenetrability or The Proper Habit of English). London: Hogarth Press, 1927. Engleska balada: Kratko ktiričko istraživanje (The English Ballad: A Short Critical Survey). London: Ernest Benn, 1927; revizija naslova Engleske i škotske balade (English and Scottish Ballads). London: William Heinemann, 1957; Njujork: Macmillan, 1957. Lars Porsena ili Budućnost psovki i nepristojnog izražavanja (Lars Porsena or The Future of Swearing and Improper Language). London: Kegan Paul, Trench, Trubner, 1927; Njujork, E.P. Dutton, 1927; revizija naslov Budućnost psovki i nepristojnog izražavanja (The Future of Swearing and Improper Language). London: Kegan Paul, Trench, Trubner, 1936. Istraživanje modernističke poezije (A Survey of Modernist Poetry) (sa Lorom Riding). London: William Heinemann, 1927; Njujork: Doubleday, 1928. Lorens i Arabljani (Lawrence and the Arabs). London: Jonathan Cape, 1927; kao Lorens i arabljanske avanture (Lawrence and the Arabian Adventure). Njujork: Doubleday, 1928. Pamflet protiv antologija (A Pamphlet Against Anthologies) (sa Lorom Riding). London: Jonathan Cape, 1928; kao Protiv antologija (Against Anthologies). Njujork: Doubleday, 1928. Gospođa Fišer ili Budućnost humora (Mrs. Fisher or The Future of Humour). London: Kegan Paul, Trench, Trubner, 1928. Zbogom svemu: autobiografija (Good-bye to All That: An Autobiography). London: Jonathan Cape, 1929; Njujork: Jonathan Cape and Smith, 1930; revizija, Njujork: Doubleday, 1957; London: Cassell, 1957; Harmondsvort: Penguin, 1960. Ali ipak se nastavlja: akumulacija (But It Still Goes On: An Accumulation). London: Jonathan Cape, 1930; Njujork: Jonathan Cape and Smith, 1931. T. E. Lorens svom biografu Robertu grejvsu (T. E. Lawrence to His Biographer Robert Graves). Njujork: Doubleday, 1938; London: Faber & Faber, 1939. Dugi vikend (The Long Weekend) (sa Alanom Hodžom). London: Faber & Faber, 1940; Njujork: Macmillan, 1941. Čitalac preko ramena (The Reader Over Your Shoulder) (sa Alanom Hodžom). London: Jonathan Cape, 1943; Njujork: Macmillan, 1943. Bela boginja (The White Goddess). London: Faber & Faber, 1948; Njujork: Creative Age Press, 1948; revizija, London: Faber & Faber, 1952, 1961; Njujork: Alfred. A. Knopf, 1958. Zajednički Asphodel: Sabrani eseji o poeziji 1922-1949 (The Common Asphodel: Collected Essays on Poetry 1922-1949. London: Hamish Hamilton, 1949. Zanimanje: Pisac (Occupation: Writer). Njujork: Creative Age Press, 1950; London: Cassell, 1951. Obnovljeno nazaretsko jevanđelje (The Nazarene Gospel Restored) (sa Džošuom Podrom). London: Cassell, 1953; Njjuork: Doubleday, 1954. Grčki mitovi (The Greek Myths). London: Penguin, 1955; Baltimor: Penguin, 1955. Privilegija krunisanja : Činovnikove lekcije (The Crowning Privilege: The Clark Lectures), 1954-1955. London: Cassell, 1955; Njujork: Doubleday, 1956. Adamovo rebro (Adam`s Rib). London: Trianon Press, 1955; Njujork: Yoseloff, 1958. Isus u Rimu (Jesus in Rome) (sa Džošuom Podrom). London: Cassell, 1957. Stepenice (Steps). London: Cassell, 1958. 5 olovaka u ruci (5 Pens in Hand). Njujork: Doubleday, 1958. Hrana za kentaure (Food for Centaurs). Njujork: Doubleday, 1960. Grčki bogovi i heroji (Greek Gods and Heroes). Njujork: Doubleday, 1960; kao Mitovi antičke Grčke (Myths of Ancient Greece). London: Cassell, 1961. Odabrana poezija i proza (Selected Poetry and Prose) (edicija Džejmsa Rivsa). London: Hutchinson, 1961. Oksforsko osvrt na poeziju (Oxford Addresses on Poetry). London: Cassell, 1962; Njujork: Doubleday, 1962. Opsada i pad Troje (The Siege and Fall of Troy). London: Cassell, 1962; Njujork: Doubleday, 1963. Velika zelena knjiga (The Big Green Book). Njujork: Crowell Collier, 1962; Harmondsvort: Penguin, 1978. Ilustracije Moris Sendaka Hebrejski mitovi. Knjiga postanja (Hebrew Myths. The Book of Genesis ) (sa Rafaelom Pataijem). Njujork: Doubleday, 1964; London: Cassell, 1964. Opservacija Majorke (Majorca Observed). London: Cassell, 1965; Njujork: Doubleday, 1965. Mamon i crna boginja (Mammon and the Black Goddess). London: Cassell, 1965; Njujork: Doubleday, 1965. Dva mudra deteta (Two Wise Children). Njujork: Harlin Quist, 1966; London: Harlin Quist, 1967. Poetska veština i principi (Poetic Craft and Principle). London: Cassell, 1967. Siroti dečak koji je sledio svoju zvezdu (The Poor Boy Who Followed His Star). London: Cassell, 1968; Njujork: Doubleday, 1969. Grčki mitovi i legende (Greek Myths and Legends). London: Cassell, 1968. Torba od ždrala (The Crane Bag). London: Cassell, 1969. O poeziji: Sabrani razgovori i eseji (On Poetry: Collected Talks and Essays). Njujork: Doubleday, 1969. Teška pitanja, laki odgovori (Difficult Questions, Easy Answers). London: Cassell, 1972; Njujork: Doubleday, 1973. U slomljenim odrazima: Odabrana pisma 1914-1946 (In Broken Images: Selected Letters 1914-1946). edicija Pola O`Preja. London: Hutchinson, 1982 Između Meseca i Meseca: Odabrana pisma 1946-1972 (Between Moon and Moon: Selected Letters 1946-1972). edicija Pola O`Preja. London: Hutchinson, 1984 Sabrani zapisi o poeziji (Collected Writings on Poetry). edicija Pola O`Preja, Mančester: Carcanet Press, 1995. Neka razmišljanja o književnosti, istoriji i religiji (Some Speculations on Literature, History, and Religion). edicija Patrika Kvina, Mančester: Carcanet Press, 2000.

SVAKOGA DANA, SVAKOGA ČASA Nataša Dragnić Žanrovi: Ljubavni Izdavač: Laguna ISBN: 978-86-521-1020-9 Broj strana: 267 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 3. oktobar 2012 Opis Neodoljivi ukus večne ljubavi. Makarska, šezdesetih godina. Sve počinje novom-novcatom torbom. Ima bele i plave pruge i žutu ribu u sredini, a pripada Dori, koja upravo kreće u vrtić. Luka još nikad nije video nešta tako lepo! Petogodišnjak je toliko očaran njome da zaboravi da diše, te se onesvesti. Dora ga poljupcem budi i oni postaju nerazdvojni - sve do jednog septembarskog dana nekoliko godina kasnije, kad se Dora s roditeljima seli u Pariz. Nakon šesnaest godina ponovo se sreću, i to u Parizu, gradu ljubavi. Dora, koja je ostvarila svoj san da postane pozorišna glumica, odlazi s prijateljima na otvaranje izložbe. A umetnik koji izlaže je Luka... Iako nema sumnje da mogu biti srećni samo zajedno, život kreće nepredviđenim tokom. „Bogat, lepršav, elegantan roman Svakoga dana, svakoga časa pokazuje svet u kojem je ljubav jača od volje.“ Simon Van Booy „Natašu Dragnić porede s Paolom Đordanom, Danijelom Glatauerom, Dejvidom Nikolsom i Anom Gavaldom.“ Divisione la Repubblica ⭐️Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```✔️ 20

Autor: Svetozar Veljković, Ljiljana Bisenić Izdavač: `Dečje novine`, Gornji Milanovac Broj strana: 239 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm `Povrće - za zdravlje, u kulinarstvu, za lepotu` je prirucnik sa velikim brojem recepata za upotrebu svih vrsta povrca u medicini, kulinarstvu i kozmetici. Autori su na poseban, originalan i interesantan način obradili dvadeset i tri vrste povrća čiji se plodovi, jestivi delovi biljaka, sreću u ishrani naših naroda. Obrađene su sledeće vrste povrća: artičoka, beli luk, boranija, bundeva, salata, keleraba, krastavac, krompir, kupus, šargarepa, paprika, paradajz, paškanat, peršun, praziluk, ren, repa ugarnjača, rotkva, spanać, celer, cvekla, crni luk i špargla. Za svaku od njih prikazano je poreklo - Evropa, Azija ili Novi Svet, a za evropske vrste dat je niz istorijskih podataka, o tome kako je pojedina vrsta korišćena u Staroj Grčkoj, Rimu ili Egiptu. Najveći deo teksta posvećen je lekovitim svojstvima povrća, kao i korišćenje pojedinih vrsta u preventivi i lečenju mnogih bolesti, telesnih i duševnih tegoba čoveka. Ova knjiga nesumnjivo ima veliki značaj. Iz nje će čitaoci naći mnogo odgovora kako da sami, pronađu i proizvedu hranu - lek protiv nesanice, visokog krvnog pritiska, anemije, kijavice, bronhitisa, čira u stomaku, reume, išijasa, bubuljica i još mnogo drugih tegoba... Tvrd povez. Knjiga je u odličnom stanju.

Naslov: Deca špijuni : A klasa Autor: Robert Mačamor Izdavač: Beograd: Beli put Pismo: latinica Br. strana: 272 Format: 20 cm Povez: meki Knjiga nije ni korišćena ni razlistana i u celosti (listovi, korice, povez) je odlično očuvana; na belini naslovne strane uredno prelepljena posveta. Knjiga za decu / tinejdž roman Priče iz serije Deca špijuni osvojile su brojne nagrade, uključujući nagradu za knjigu godine koju dodeljuju deca čitaoci, Red House Children`s Book za 2005. godinu. Kada su klinci iz CHERUB-a na tajnom zadatku, niko i ne pomišlja da su oni izvežbani profesionalci, koji rade na tome da se ubace u kriminalne organizacije koje su godinama uspevale da izmaknu MI5 i policiji. Džejms Adams je u svojoj do sada najvećoj misiji, sa zadatkom da uhvati najmoćnijeg evropskog dilera kokaina. Biće mu potrebno sve ono što nosi sa stručne obuke, ako želi da sruši čoveka na vrhu. Razlog zašto CHERUB postoji vrlo je jednostavan: odrasli nikada ne sumnjaju da ih deca špijuniraju. Zvanično, ova deca ne postoje. Prikaz knjige možete da pročitate i ukoliko drugu sliku uvećate do pune veličine. Pogledajte i ostale knjige za decu koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=10&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Izdavač:: Čarobna knjiga Godina izdanja:: 2012. Broj strana: 320 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm JEDNOM PROČITANA - KAO NOVA Upoznajte Geralta, naočitog lovca bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta, muževne privlačnosti i harizme. Ali on je i veštac, i svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica. On će vas voditi kroz Poslednju želju, zbirku pripovedaka nastalih prepričavanjem nekih od najpoznatijih narodnih bajki, koje su izmenjene do granice neprepoznatljivosti i začinjene elementima strave i užasa. U njima se veštac Geralt iz Rivije susreće s rodoskrvnim kraljevima i njihovim nemrtvim kćerkama, osvetoljubivim džinima, vrištavim harpijama, vampirima koji sahnu od ljubavi i obeshrabrenim zlim dusima. Ali prvi utisak često prevari... jer nije svaka čudovišna pojava zla, kao što ni svaka lepota nije dobra. A u svakoj bajci ima zrno istine... Poslednja želja je prva od sedam knjiga Sage o vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igrica The Witcher. „Nalik na složene magične čini, ova zbirka priča Sapkovskog mešavina je fantazije, intelektualnog nadmudrivanja i crnog humora.“ – Time „Divno napisano... osvežavajuće štivo u okviru žanra koji je postao pomalo jednoobrazan.“ – Specusphere

Dejan Lučić nam u Francuskom lavirintu otkriva kako globalisti, uz pomoć agenata od uticaja, novcem kontrolišu umove Evropljana, satirući hrišćanstvo i belu rasu a da ona, okovana izmišljenim moralnim normama, tome ne pruža otpor. U romanu dvojica obaveštajaca, koji rade za Ruse, Oleg Dolgorukov i Srbin Aleksandar Đorić Volter ‒ bivši pripadnik JSO-a, a sada Vagnera, ruske verzije Blekvotera ‒ pletu mrežu uticaja oko predsednika Francuske kako bi on promenio stranu i okrenuo se Rusiji. Šokiralo me je kad sam u ovoj knjizi pročitao detalje atentata na Borisa Trajkovskog, predsednika Makedonije. Dejan nemilosrdno otkriva ko su nalogodavci ovog monstruoznog zločina. Kao tempirana bomba deluje informacija o veštački napravljenoj bakteriji sintiji, koja jede ljudsko meso kao termit drvo. U nju CIA želi da ubaci viruse koji pomoću DNK napadaju sve Slovene. Prva meta biće ruski podmorničari i piloti. Zaprepastilo me je takođe Lučićevo otkriće da je za likvidaciju potencijalnih atentatora na Putina korišćena kabala, preciznije smrtonosni obred pulsa de nura! Francuski lavirint je špijunski triler koji nas podstiče da se pitamo: ko tolike godine stoji iza Lučića, organizuje mu sve te kontakte i dostavlja informacije? Dejan Lučić je čovek koji će definitivno biti kreator srpske ofanzivne obaveštajne službe slične Mosadu.“ Dr Nedeljko Dražić, obaveštajac-ezoterista Format: 13x20 cm Broj strana: 480 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Kategorije: Trileri / Domaći autori / Teorije zavere

Autorka bestselera Davni sati i Kuća na jezeru „U svom najambicioznijem delu dosad Kejt Morton još jednom potvrđuje da istorija nije ravna linija već beskrajna zamršena mreža.“ Booklist Mog pravog imena niko se ne seća. Istinu o tom letu niko ne zna. U leto 1862. grupa mladih umetnika na čelu sa talentovanim Edvardom Redklifom dolazi u kuću Birčvud na obali Temze. Namera im je da provedu mesec dana u izmaglici inspiracije i kreativnosti. Ali tokom tog perioda jedna žena je poginula, a druga iščezla, ukraden je dragulj neprocenjive vrednosti, i Edvardov život je uništen. Više od sto pedeset godina kasnije Elodi Vinslou, mlada arhivistkinja iz Londona, pronalazi kožnu torbu i u njoj dva naizgled nepovezana predmeta: fotografiju žene u viktorijanskoj odeći i svesku sa skicama u kojoj je i crtež neke kuće na obali reke. Zašto je Birčvud toliko poznat Elodi? I ko je lepa žena na fotografiji? Časovničareva kći je priča o ubistvu, misteriji i krađi, o umetnosti, ljubavi i gubitku. Njenim stranicama poput reke protiče glas žene čije je ime istorija zaboravila, ali koja je sve vreme bila tu: glas Berdi Bel, časovničareve kćeri. „Roman nudi razmišljanja o umetnosti, izdaji i kako stvarni životi i stvarna mesta s vremenom mogu postati prave legende.“ Publishers Weekly „Divno napisano. Nezaboravno.“ Australian Women’s Weekly Format:13x20 cm Broj strana: 384 Pismo: Latinica Povez: Mek

Autorka bestselera Davni sati i Kuća na jezeru „U svom najambicioznijem delu dosad Kejt Morton još jednom potvrđuje da istorija nije ravna linija već beskrajna zamršena mreža.“ Booklist Mog pravog imena niko se ne seća. Istinu o tom letu niko ne zna. U leto 1862. grupa mladih umetnika na čelu sa talentovanim Edvardom Redklifom dolazi u kuću Birčvud na obali Temze. Namera im je da provedu mesec dana u izmaglici inspiracije i kreativnosti. Ali tokom tog perioda jedna žena je poginula, a druga iščezla, ukraden je dragulj neprocenjive vrednosti, i Edvardov život je uništen. Više od sto pedeset godina kasnije Elodi Vinslou, mlada arhivistkinja iz Londona, pronalazi kožnu torbu i u njoj dva naizgled nepovezana predmeta: fotografiju žene u viktorijanskoj odeći i svesku sa skicama u kojoj je i crtež neke kuće na obali reke. Zašto je Birčvud toliko poznat Elodi? I ko je lepa žena na fotografiji? Časovničareva kći je priča o ubistvu, misteriji i krađi, o umetnosti, ljubavi i gubitku. Njenim stranicama poput reke protiče glas žene čije je ime istorija zaboravila, ali koja je sve vreme bila tu: glas Berdi Bel, časovničareve kćeri. „Roman nudi razmišljanja o umetnosti, izdaji i kako stvarni životi i stvarna mesta s vremenom mogu postati prave legende.“ Publishers Weekly „Divno napisano. Nezaboravno.“ Australian Women’s Weekly Format:13x20 cm Broj strana: 384 Pismo: Latinica Povez: Mek

Opis "Časovničareva kći - Kejt Morton" Autorka bestselera Davni sati i Kuća na jezeru „U svom najambicioznijem delu dosad Kejt Morton još jednom potvrđuje da istorija nije ravna linija već beskrajna zamršena mreža.“ Booklist Mog pravog imena niko se ne seća. Istinu o tom letu niko ne zna. U leto 1862. grupa mladih umetnika na čelu sa talentovanim Edvardom Redklifom dolazi u kuću Birčvud na obali Temze. Namera im je da provedu mesec dana u izmaglici inspiracije i kreativnosti. Ali tokom tog perioda jedna žena je poginula, a druga iščezla, ukraden je dragulj neprocenjive vrednosti, i Edvardov život je uništen. Više od sto pedeset godina kasnije Elodi Vinslou, mlada arhivistkinja iz Londona, pronalazi kožnu torbu i u njoj dva naizgled nepovezana predmeta: fotografiju žene u viktorijanskoj odeći i svesku sa skicama u kojoj je i crtež neke kuće na obali reke. Zašto je Birčvud toliko poznat Elodi? I ko je lepa žena na fotografiji? Časovničareva kći je priča o ubistvu, misteriji i krađi, o umetnosti, ljubavi i gubitku. Njenim stranicama poput reke protiče glas žene čije je ime istorija zaboravila, ali koja je sve vreme bila tu: glas Berdi Bel, časovničareve kćeri. „Roman nudi razmišljanja o umetnosti, izdaji i kako stvarni životi i stvarna mesta s vremenom mogu postati prave legende.“ Publishers Weekly „Divno napisano. Nezaboravno.“ Australian Women’s Weekly Format:13x20 cm Broj strana: 384 Pismo: Latinica Povez: Mek

„Knjiga Profesori smrti 3 opisuje vrhunac obaveštajne magije, a to je ’otvaranje’ sagovornika kako bi rekao više nego što je želi. Dejan Lučić nam u Francuskom lavirintu otkriva kako globalisti, uz pomoć agenata od uticaja, novcem kontrolišu umove Evropljana, satirući hrišćanstvo i belu rasu a da ona, okovana izmišljenim moralnim normama, tome ne pruža otpor. U romanu dvojica obaveštajaca, koji rade za Ruse, Oleg Dolgorukov i Srbin Aleksandar Đorić Volter ‒ bivši pripadnik JSO-a, a sada Vagnera , ruske verzije Blekvotera ‒ pletu mrežu uticaja oko predsednika Francuske kako bi on promenio stranu i okrenuo se Rusiji. Šokiralo me je kad sam u ovoj knjizi pročitao detalje atentata na Borisa Trajkovskog, predsednika Makedonije. Dejan nemilosrdno otkriva ko su nalogodavci ovog monstruoznog zločina. Kao tempirana bomba deluje informacija o veštački napravljenoj bakteriji sintiji, koja jede ljudsko meso kao termit drvo. U nju CIA želi da ubaci viruse koji pomoću DNK napadaju sve Slovene. Prva meta biće ruski podmorničari i piloti. Zaprepastilo me je takođe Lučićevo otkriće da je za likvidaciju potencijalnih atentatora na Putina korišćena kabala, preciznije smrtonosni obred pulsa de nura! Francuski lavirint je špijunski triler koji nas podstiče da se pitamo: ko tolike godine stoji iza Lučića, organizuje mu sve te kontakte i dostavlja informacije? Dejan Lučić je čovek koji će definitivno biti kreator srpske ofanzivne obaveštajne službe slične Mosadu.“ Dr Nedeljko Dražić, obaveštajac-ezoterista Format: 13x20 cm Broj strana: 480 Pismo: ćirilica Povez: Mek

Opis: Upoznajte Geralta, naočitog lovca bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta, muževne privlačnosti i harizme. Ali on je i veštac, i svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica. On će vas voditi kroz Poslednju želju, zbirku pripovedaka nastalih prepričavanjem nekih od najpoznatijih narodnih bajki, koje su izmenjene do granice neprepoznatljivosti i začinjene elementima strave i užasa. U njima se veštac Geralt iz Rivije susreće s rodoskrvnim kraljevima i njihovim nemrtvim kćerkama, osvetoljubivim džinima, vrištavim harpijama, vampirima koji sahnu od ljubavi i obeshrabrenim zlim dusima. Ali prvi utisak često prevari... jer nije svaka čudovišna pojava zla, kao što ni svaka lepota nije dobra. A u svakoj bajci ima zrno istine... Poslednja želja je prva od sedam knjiga Sage o vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igra The Witcher. „Nalik na složene magične čini, ova zbirka priča Sapkovskog mešavina je fantazije, intelektualnog nadmudrivanja i crnog humora.“ – Time „Divno napisano... osvežavajuće štivo u okviru žanra koji je postao pomalo jednoobrazan.“ – Specusphere Naslov: Saga o vešcu. Deo 1, Poslednja želja Izdavač: Čarobna knjiga Strana: 320 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 14,5 x 20,5 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-7702-905-0

Upoznajte Geralta, naočitog lovca bele kose i prodornog pogleda. Nadaleko je čuven zbog cinizma i nepoštovanja autoriteta, muževne privlačnosti i harizme. Ali on je i veštac, i svoje moći jača korišćenjem eliksira i redovnim vežbanjem. Takođe je briljantan borac i nemilosrdan ubica. On će vas voditi kroz Poslednju želju, zbirku pripovedaka nastalih prepričavanjem nekih od najpoznatijih narodnih bajki, koje su izmenjene do granice neprepoznatljivosti i začinjene elementima strave i užasa. U njima se veštac Geralt iz Rivije susreće s rodoskrvnim kraljevima i njihovim nemrtvim kćerkama, osvetoljubivim džinima, vrištavim harpijama, vampirima koji sahnu od ljubavi i obeshrabrenim zlim dusima. Ali prvi utisak često prevari... jer nije svaka čudovišna pojava zla, kao što ni svaka lepota nije dobra. A u svakoj bajci ima zrno istine... Poslednja želja je prva od sedam knjiga Sage o vešcu, koju sačinjavaju dve zbirke pripovedaka i pet romana. Saga je postala bestseler ne samo u autorovoj rodnoj Poljskoj već i širom sveta. Prevedena je na brojne svetske jezike, a po njoj je snimljena TV serija i napravljena čuvena kompjuterska igrica The Witcher. „Nalik na složene magične čini, ova zbirka priča Sapkovskog mešavina je fantazije, intelektualnog nadmudrivanja i crnog humora.“ - Time „Divno napisano... osvežavajuće štivo u okviru žanra koji je postao pomalo jednoobrazan.“ - Specusphere Naslov: Saga o vešcu. Deo 1, Poslednja želja (specijalno ilustrovano izdanje) Izdavač: Čarobna knjiga Strana: 276 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16,5 x 23,5 cm Godina izdanja: 2012 ISBN: 978-86-7702-234-1

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno IZDAVAČ: Laguna GODINA: 2020. POVEZ: mek PISMO: ćirilica STRANA: 477 - Ima posvetu na početku .Knjiga Profesori smrti 3 opisuje vrhunac obaveštajne magije, a to je ’otvaranje’ sagovornika kako bi rekao više nego što je želi. Dejan Lučić nam u Francuskom lavirintu otkriva kako globalisti, uz pomoć agenata od uticaja, novcem kontrolišu umove Evropljana, satirući hrišćanstvo i belu rasu a da ona, okovana izmišljenim moralnim normama, tome ne pruža otpor. U romanu dvojica obaveštajaca, koji rade za Ruse, Oleg Dolgorukov i Srbin Aleksandar Đorić Volter ‒ bivši pripadnik JSO-a, a sada Vagnera, ruske verzije Blekvotera ‒ pletu mrežu uticaja oko predsednika Francuske kako bi on promenio stranu i okrenuo se Rusiji. Šokiralo me je kad sam u ovoj knjizi pročitao detalje atentata na Borisa Trajkovskog, predsednika Makedonije. Dejan nemilosrdno otkriva ko su nalogodavci ovog monstruoznog zločina. Kao tempirana bomba deluje informacija o veštački napravljenoj bakteriji sintiji, koja jede ljudsko meso kao termit drvo. U nju CIA želi da ubaci viruse koji pomoću DNK napadaju sve Slovene. Prva meta biće ruski podmorničari i piloti. Zaprepastilo me je takođe Lučićevo otkriće da je za likvidaciju potencijalnih atentatora na Putina korišćena kabala, preciznije smrtonosni obred pulsa de nura! Francuski lavirint je špijunski triler koji nas podstiče da se pitamo: ko tolike godine stoji iza Lučića, organizuje mu sve te kontakte i dostavlja informacije? Dejan Lučić je čovek koji će definitivno biti kreator srpske ofanzivne obaveštajne službe slične Mosadu.“ Dr Nedeljko Dražić, obaveštajac-ezoterista

„Knjiga Profesori smrti 3 opisuje vrhunac obaveštajne magije, a to je ’otvaranje’ sagovornika kako bi rekao više nego što je želi. Dejan Lučić nam u Francuskom lavirintu otkriva kako globalisti, uz pomoć agenata od uticaja, novcem kontrolišu umove Evropljana, satirući hrišćanstvo i belu rasu a da ona, okovana izmišljenim moralnim normama, tome ne pruža otpor. U romanu dvojica obaveštajaca, koji rade za Ruse, Oleg Dolgorukov i Srbin Aleksandar Đorić Volter ‒ bivši pripadnik JSO-a, a sada Vagnera , ruske verzije Blekvotera ‒ pletu mrežu uticaja oko predsednika Francuske kako bi on promenio stranu i okrenuo se Rusiji. Šokiralo me je kad sam u ovoj knjizi pročitao detalje atentata na Borisa Trajkovskog, predsednika Makedonije. Dejan nemilosrdno otkriva ko su nalogodavci ovog monstruoznog zločina. Kao tempirana bomba deluje informacija o veštački napravljenoj bakteriji sintiji, koja jede ljudsko meso kao termit drvo. U nju CIA želi da ubaci viruse koji pomoću DNK napadaju sve Slovene. Prva meta biće ruski podmorničari i piloti. Zaprepastilo me je takođe Lučićevo otkriće da je za likvidaciju potencijalnih atentatora na Putina korišćena kabala, preciznije smrtonosni obred pulsa de nura! Francuski lavirint je špijunski triler koji nas podstiče da se pitamo: ko tolike godine stoji iza Lučića, organizuje mu sve te kontakte i dostavlja informacije? Dejan Lučić je čovek koji će definitivno biti kreator srpske ofanzivne obaveštajne službe slične Mosadu.“ Dr Nedeljko Dražić, obaveštajac-ezoterista Format: 13x20 cm Broj strana: 480 Pismo: ćirilica Povez: Mek

Opis "Profesori smrti 3 - Francuski lavirint - Dejan Lučić" „Knjiga Profesori smrti 3 opisuje vrhunac obaveštajne magije, a to je ’otvaranje’ sagovornika kako bi rekao više nego što je želi. Dejan Lučić nam u Francuskom lavirintu otkriva kako globalisti, uz pomoć agenata od uticaja, novcem kontrolišu umove Evropljana, satirući hrišćanstvo i belu rasu a da ona, okovana izmišljenim moralnim normama, tome ne pruža otpor. U romanu dvojica obaveštajaca, koji rade za Ruse, Oleg Dolgorukov i Srbin Aleksandar Đorić Volter ‒ bivši pripadnik JSO-a, a sada Vagnera, ruske verzije Blekvotera ‒ pletu mrežu uticaja oko predsednika Francuske kako bi on promenio stranu i okrenuo se Rusiji. Šokiralo me je kad sam u ovoj knjizi pročitao detalje atentata na Borisa Trajkovskog, predsednika Makedonije. Dejan nemilosrdno otkriva ko su nalogodavci ovog monstruoznog zločina. Kao tempirana bomba deluje informacija o veštački napravljenoj bakteriji sintiji, koja jede ljudsko meso kao termit drvo. U nju CIA želi da ubaci viruse koji pomoću DNK napadaju sve Slovene. Prva meta biće ruski podmorničari i piloti. Zaprepastilo me je takođe Lučićevo otkriće da je za likvidaciju potencijalnih atentatora na Putina korišćena kabala, preciznije smrtonosni obred pulsa de nura! Francuski lavirint je špijunski triler koji nas podstiče da se pitamo: ko tolike godine stoji iza Lučića, organizuje mu sve te kontakte i dostavlja informacije? Dejan Lučić je čovek koji će definitivno biti kreator srpske ofanzivne obaveštajne službe slične Mosadu.“ Dr Nedeljko Dražić, obaveštajac-ezoterista Format: 13x20 cm Broj strana: 480 Pismo: ćirilica Povez: Mek

Prodajni ciklus – prvi srpski operativni priručnik za profesionalnu prodaju. Jedinstvena knjiga na srpskom jeziku sa praktičnim primerima, mapama uma i radnim tabelama za svakodnevno korišćenje. Ova knjiga je osmišljena kao radni dokument, operativni svakodnevni priručnik čijim popunjavanjem i svakodnevnim korišćenjem prodavci (agenti, menadžeri i vlasnici firmi) dobijaju scenario (playbook) za prodaju svojih proizvoda i/ili usluga iunapređenje svoje prodajne komunikacije. Za razliku od drugih knjiga u prodaji koje se bave samo prodajnim razgovorom ili nekim još užim delom procesa prodaje, ova knjigaobuhvata celokupan proces rada. Sa procesima planiranja, prospektinga – traženja klijenata i pripreme obradio sam predprodajne aktivnosti, za mene najvažniji deo. Prodajni razgovor prikazan je u delu sastanak, prezentacioni ciklus i zatvaranje sa puno praktičnih dokazanih primera. Postprodajne aktivnosti opisane su u poglavlju follow up – servis klijenata na jedinstven i inovativan način. U poglavljima, svaki podnaslov predstavlja deo praktičnog rada prodavca, tabele i definicije služe za svakodnevno čitanje i analizu. Mape uma slikovito prikazuju procese opisane u knjizi i daju Vam mogućnost vizuelnog doživljaja. Popunjavanjem svake prazne linije i polja u tabeli Vi sami pišete svoju knjigu, svoj Prodajni ciklus. Moja preporuka je da pročitate ovu knjigu jednom i popunite sve tabele, nakon toga je stavite u svoju torbu ili na radni sto i pregledajte je posle svakog sastanka (neke tabele se popunjavaju nakon sastanka) i dopunite. Posle prvih mesec dana, u zavisnosti od napretka, pregledajte je nedeljno radi analize svojih prodajnih aktivnosti. Za šest meseci do godinu dana kupićete moju drugu knjigu Prodajni menadžment ako imate interesa da vodite svoj tim ili ćete biti profesionalni prodavac sa tripliranom zaradom. Autor Naslov: Prodajni ciklus Strana: 255 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-919145-0-9

„Knjiga Profesori smrti 3 opisuje vrhunac obaveštajne magije, a to je ’otvaranje’ sagovornika kako bi rekao više nego što je želi. Dejan Lučić nam u Francuskom lavirintu otkriva kako globalisti, uz pomoć agenata od uticaja, novcem kontrolišu umove Evropljana, satirući hrišćanstvo i belu rasu a da ona, okovana izmišljenim moralnim normama, tome ne pruža otpor. U romanu dvojica obaveštajaca, koji rade za Ruse, Oleg Dolgorukov i Srbin Aleksandar Đorić Volter ‒ bivši pripadnik JSO-a, a sada Vagnera , ruske verzije Blekvotera ‒ pletu mrežu uticaja oko predsednika Francuske kako bi on promenio stranu i okrenuo se Rusiji. Šokiralo me je kad sam u ovoj knjizi pročitao detalje atentata na Borisa Trajkovskog, predsednika Makedonije. Dejan nemilosrdno otkriva ko su nalogodavci ovog monstruoznog zločina. Kao tempirana bomba deluje informacija o veštački napravljenoj bakteriji sintiji, koja jede ljudsko meso kao termit drvo. U nju CIA želi da ubaci viruse koji pomoću DNK napadaju sve Slovene. Prva meta biće ruski podmorničari i piloti. Zaprepastilo me je takođe Lučićevo otkriće da je za likvidaciju potencijalnih atentatora na Putina korišćena kabala, preciznije smrtonosni obred pulsa de nura! Francuski lavirint je špijunski triler koji nas podstiče da se pitamo: ko tolike godine stoji iza Lučića, organizuje mu sve te kontakte i dostavlja informacije? Dejan Lučić je čovek koji će definitivno biti kreator srpske ofanzivne obaveštajne službe slične Mosadu.“ Dr Nedeljko Dražić, obaveštajac-ezoterista Наслов: Profesori smrti 3: Francuski lavirint Издавач: Laguna Страна: 480 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 13x20 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-521-3894-4