Издавање и производња Београд : Народна просвета, [б. г.] (Београд : Народна просвета) Збирка Библиотека савремених југословенских писаца veoma dobro očuvano kao na slikama prva knjiga nema prednju koricu ostatak je odlicno ocuvan sabrana dela gustava krkleca u dve knjige Gustav Krklec rođen je u mestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dete u porodici Augusta i Hermine Krklec.[1] Detinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovom poetskom opusu. Gimnaziju je pohađao u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu gde je doživeo bombardovanje grada. Zatim se u septembru 1941. preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i sarađivao u ustaškom listu “Graničar” sve do bombardovanja Zemuna, u martu 1944. U tom trenutku bio je predsednik Veslačkog kluba Zemuna.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U septembru 1945. godine u Zagreb je došla i njegova supruga, te je od tada Krklec živeo i radio u Zagrebu sve do smrti. Najvažniji deo Krklecovog književnog dela čini poezija. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše sa ruskog, nemačkog, ali i sa slovenačkog i češkog jezika. Posebno se ističu njegovi prevodi Puškina, Prešerena, Brehta. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. poezija avangarda prva izdanja predratne knjige sabrana dela milos crnjanski moderna pesnicki modernizam medjuratna knjizevnost

M. A. ALDANOV IZABRANA DELA 1-2 DEVETI TERMIDOR 1-2 IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZVEDJU 2 RATA STRANA: 304 SA ZAŠTITNIM OMOTOM (ZELAENA) MEKOG POVEZA I 232 MEKOG POVEZA PLAVA STANJE; ISCEPAN I POHABAN ZAŠTITNI OMOT KNJIGE 1 SA ISUVIŠE SKROMNIM MESTIMIČNIM FLEKICAMA, UNUTRAŠNJOST OČUVANA OCENA 3+ PA I VIŠE; KNJIGA 2 POHABANIH ZADNJIH KORICA GORE I DOLE UZ RIKNU 1-1.5 CM UNUTRAŠNJOST SA MESTIMIČNIM ŽUTIM FLEKICAMA, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, 3+ KNJIGE KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

Izdavač:Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez, ćirilića imam i prvi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Izdavač: Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez,ćirilica imam i drugi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Tri dela Knjige broj 1, 2 i 3 Knjiga je u odličnom stanju Tvrdi povez

J. A. Trahtenberg SADRŽAJ: Uvod І MARKSOVI PRETHODNICI 1.Kene i njegova „Ekonomska tablica“ 2.A. Smit, D. Rikardo, Ž. B. Sej 3.Sismondi II TEORIJA REPRODUKCIJE 1.Postavljanje pitanja 2.Prosta reprodukcija 3.Uvećana reprodukcija 4.Zaključci III TEORIJA KRIZA 1.Formalne mogućnosti kriza 2.Neizbežnost kriza 3.Periodičnost kriza 4.Značaj kriza IV ISTORIJA KRIZA 1.Opšta karakteristika 2.Kriza 1857 godine 3.Kriza 1929—1933 godine 4.Zaključak V LENJINOVA DELA O TEORIJI REALIZACIJE 1.Opšta karakteristika 2.Revolucionarni marksisti, narodnjaštvo i „legalni marksizam“ 3.Lenjinova dela 4.Lenjinova borba s narodnjacima 5.Lenjinova borba protiv „legalnog marksizma“ 6.Lenjinova ocena rada R. Luksemburg . 7.Značaj Lenjinovih dela o teoriji realizacije za savremenost 1947., broširani povez, 135 strana, nepodvlačena, nema posvetu, nedostaje ugao prednje korice, težina 110 grama. ****

Izdavač: Zagreb : Liber, 1977 (Rijeka : Riječka tiskara) Zbirka Francuski roman : u 10 knjiga Prevele Višnja Machiedo, Eva Feller-Zdenković Povez: tvrd, zastitni omot, 21x12 cm Broj strana: 574 Prevodi dela: 1. Le sursis ; 2. Les mots Tiraž 7.000 Str. 569-575: Jean Paul Sartre / Jere Tarle.

Izabrana dela 1. i 2. deo komplet - Karl Marks i Fridrih Engels Izabrana dela u dva toma Izdavač: Kultura, Beograd Godina: 1949-1950 Tvrdi povez Broj strana: 620+511 Biblioteka: Proleteri svih zemalja ujedinite se Unutra je ime prethodnog vlasnika! Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: 3570 Težina: 1300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

BRANIMIR ĆOSIĆ Pokošeno Polje (roman 1+2) Biblioteka: Džepna Izabranih Dela Izdavač: Svetlost - Sarajevo Štampa: Branko Đonović - Sarajevo 1961. godine Format: 11,5 x 16,5 cm; 190+314 stranica + korice 1+2 Očuvanost: I korice glazirani tvrdi povez u boji 4 I unutrašnjost požutela bez značajnih oštećenja 4- ka 4 II korice glazirani tvrdi povez u boji 4 II unutrašnjost požutela bez značajnih oštećenja 4- ka 4

Аутор - особа Олеша, Юрий Карлович, 1899-1960 = Oleša, Jurij Karlovič, 1899-1960 Наслов Завист : роман ; Коштица од вишње : приповетке / Јуриј Ољеша ; [превео с руског [прво дело] Ст. Стојиљковић ; превео с руског [друго дело] и поговор написао М.М.Пешић] Јединствени наслов Зависть. срп Вишневая косточка. срп Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1955 Издавање и производња Београд : Нолит, 1955 (Београд : Београдски графички завод) Физички опис 261 стр. ; 17 cm Други аутори - особа Стојиљковић, Ст. Пешић, Миодраг М. Збирка Мала књига ; 33 ISBN (Брош.) Напомене Преводи дела: 1. Зависть ; 2. Вишневая косточка / Юрий Олеша Стр. 251-261: Ољеша као романсијер и приповедач / М.М.Пешић. Предметне одреднице Oleša, Jurij Karlovič, 1899-1960 -- `Zavist`

CASOPIS DELO, JANUAR - FEBRUAR 1986, DVOBROJ 1-2, TEMA DZELATSKI POZIV, NAOMA COMSKOG..OSIM BROJA NA KORICAMA LEPO OCUVAN

GI DE MOPASAN - IZABRANA DELA 1 PRIPOVETKE RETKO IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZMEDJU 2 RATA STRANA: 272 MEKOG POVEZA SA ZAŠTITNIM OMOTOM DIMENZIJA: 19 CM STANJE: BLAGO POHABAN ZAŠTITNI OMOT, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, OCENA: 4 KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

VLADIMIR ILJIĆ LENJIN, IZDABRANA DELA IZDAVAČ. KULTURA BEOGRAD TVRDOG POVEZA 1. TOM I KNJIGA PRVA 2. TOM II KNJIGA PRVA PREDNJE KORICE POPUCALE NA SASTAVU STANJE. OČUVANE, KAO NA SLICI, OCENA. 4 DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS KUT MARK

DŽEMS METJU BARI - IZABRANA DELA 1 BELA PTIČICA RETKO IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD IZMEDJU 2 RATA STRANA: 257 MEKOG POVEZA SA ZAŠTITNIM OMOTOM DIMENZIJA: 19 CM STANJE: VEOMA OČUVANA, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA: 4 DOSTAVU PLAĆA KUPAC,

Javnost i Vojska Izdavač: Centar za civilno-vojne odnose, 2006. autori: Miroslav Hadžić i Milorad Timotić Zbornik radova Zbornik radova se sastoji iz tri dela: 1.deo uporedna iskustva 2.javnost Srbije i Crne Gore o reformi vojske 3. medijska interpretacija reforme vojske Mek povez, format: 15x23,5 cm, 182 strane, graficki ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 160124 ktj-12

Za studente Filološkog fakulteta, svih smerova koji imaju predmet Istorija srpskog jezika, Istorijska fonetika i Istorijska morfologija. Sva tri dela zajedno obuhvataju celokupno potrebno gradivo za ove ispite i odobreni su na Filološkom fakultetu u Beogradu (naravno koriste se i na drugim). Cena SVAKOG DELA je 330 din. Napišite u poruci koji deo kupujete. 1 Reči sa deklinacijom 2 Reči sa konjugacijom 3 Fonetika #filoloskifakultet #istorijasrpskogjezika #fonetika #morfologija #skriptefiloloski #aleksandarbelic

spolja kao na slikama,,manji trag vremena-stajanja,, unutra vrlo dobroocuvana,sudeci po rikni i dr verovatno i necitana aleksandar solzenjicin ljubomir simovic svetislav basara rudjer bokovic ernest stipanic,,,i drugi sadrzaj na slikama mek povez,,20 cm,,367 str CCC

samo strip zaheftana oba dela Politikin zabavnik brojevi 2333 i 2334 Pukovnik Klifton u epizodi Klan Mekgregorovih 1-2

Brazil CD 5, kao nov Tracklist Position Title/Credits Duration 1 Maricota 1:38 2 Eh, Pernambuco 2:05 3 No Meu Pe De Serra 1:31 4 Cabeca Inchada 2:24 5 Baion Del Cavaquinho 2:53 6 Rio Grande Del Sur 2:51 7 Yo Vendo Unos Ojos Negros 2:22 8 Lisboa Antigua 2:50 9 Rio Brasiliero 3:21 10 Nicolito 1:35 11 Y Sigue El Amor 1:39 12 Mulher Rendeira 1:42 13 No Puedo Parar 2:02 14 Me Gusa La Rumba 2:48

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga CDLXXXV Odeljenjedruštvenih nauka, knjiga 78 Povez: broširan Broj strana: 130 Veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: 1. Materijalizam na delu 2. Dijalektika posrednog i neposrednog 3. Izvori, osnove i perspektive dijalektike na delu 4. Dijalektička složenost, uzročnosti na delu 5. Stvaralačka novost misli Lenjinove i dijalektika opšteg, posebnog i pojedinačnog na delu 6. Hegelova logika i materijalistička dijalektika kao sistem 7. Filozofija i istorija filozofije 8. Istorija kao metoda naučnog istraživanja (K-123)

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povezO autoruЛазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) био је српски књижевник и лекар.[1] По њему је добила име Специјална болница за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић у Београду и у Падинској Скели.БиографијаЊегов отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац[1] а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре: Евицу (1842), Милку (1844) и Катицу (1857). Његова сестра Милка била је удата за Милорада Поповића Шапчанина.[2] Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу.[1] Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе.[3] Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“.[1] Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете.[1] Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине[1] 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. [1]Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића,[4] са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију (видети Вучић-Перишићи). Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара 1891. (29. децембра 1890. по јулијанском календару) Лаза Лазаревић је преминуо.Преводилачки радУ јуну 1868. Лазаревић објављује у часопису „Вила“ превод „Како је постало и напредовало позориште у старих Грка“. Децембра исте године, такође у часопису „Вила“ објављује превод „Припитомљавање наше домаће животиње“. У новембру и децембру 1869. године, у часопису „Матица“ штампа превод одломка „Особењак“ из романа Чернишевског „Шта да се ради“ а наредне године, такође у „Матици“ објављује превод Гогољеве приповетке „Ђавоља посла“ и заједно са једним другом преводи позоришни комад „Царица“ од Е. Скриба и дело „Пуковник и војник“.9/3

Ivan Mažuranić Izabrana delaTvrdi povezO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[6] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју.9/3

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povezO autoruЛазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) био је српски књижевник и лекар.[1] По њему је добила име Специјална болница за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић у Београду и у Падинској Скели.БиографијаЊегов отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац[1] а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре: Евицу (1842), Милку (1844) и Катицу (1857). Његова сестра Милка била је удата за Милорада Поповића Шапчанина.[2] Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу.[1] Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе.[3] Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“.[1] Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете.[1] Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине[1] 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. [1]Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића,[4] са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију (видети Вучић-Перишићи). Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара 1891. (29. децембра 1890. по јулијанском календару) Лаза Лазаревић је преминуо.Преводилачки радУ јуну 1868. Лазаревић објављује у часопису „Вила“ превод „Како је постало и напредовало позориште у старих Грка“. Децембра исте године, такође у часопису „Вила“ објављује превод „Припитомљавање наше домаће животиње“. У новембру и децембру 1869. године, у часопису „Матица“ штампа превод одломка „Особењак“ из романа Чернишевског „Шта да се ради“ а наредне године, такође у „Матици“ објављује превод Гогољеве приповетке „Ђавоља посла“ и заједно са једним другом преводи позоришни комад „Царица“ од Е. Скриба и дело „Пуковник и војник“.9/3

Ivan Mažuranić Izabrana delaTvrdi povezO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[6] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју.9/3

Estetika glazbe - ogledi - Zofia Lissa Izdavač: NAPRIJED ZAGREB 1977. 279 strana. Knjiga je malo pokisla u gornjem delu sa zadnje strane pa se malo ocrtava i talasasto je. 1.Bit glazbenog dijela 2.Procesualnost glazbe 3.Vremenska struktura i doživljaj vremena u glazbenom djelu 4.O povijesnoj promenljivosti glazbenog primalaštva 5. Komično u glazbi 6.Estetske funkcije glazbenog citata 7.Tišina i stanka u glazbi, 8.Vrijednosni problemi glazbe 19. stoljeća 9.Pogledi Lunačarskog na glazbu 10.O nacionalnom stilu u glazbi 11.Glazba i revolucija, Šiveno, 280 str